Arhiva za mart, 2019

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-03-2019

Posted in metal with tags on 30 marta, 2019 by mehmetkrljic

Kraj je Marta, meseca nazvanog po bogu rata, te dakle meseca prikladnog za metal. I dobro smo do sada prolazili. Da vidimo kako je bilo poslednje nedelje. (Spojler: odlično.)

Za početak danas jedan album atmosferičnog blek metala iz Njemačke. Schattenfall su mlad bend, osnovani 2017. godine i posle jednog EP-ja izdatog iste te godine, dolaze nam sa debi albumom po imenu Melancholie des Seins. I ovo je, kako ja nisam baš NAJVEĆI svetski fan atmosferičnog blek metala, za mene bilo prijatno iznenađenje. Schattenfall imaju sklonost ka lirskim melodijama i ni malo je ne kriju, kako i dolikuje, ali njihova muzika je mnogo življa, oštrija i uzbudljivija od prosečne atmospheric blak metal polivačine koju u proseku slušam kad se okrenem ovakvim bendovima. Osećajno je ovo ali za mene najprijatnije to što je zvuk višeslojan i živ, pa atmosferični pasaži ne deluju kao da ih prave mašine već stvarni, emotivni ljudi koji krvare. I onda, kada takvi ljudi krenu da izvlače te neke molske harmonije i dugačke melodijske linije, to zvuči ubedljivije. Naravno, ima i praktično ambijentalnih songova (na primer, Einsamkeit I i II koje su urađene sa ritam mašinom i puno efekata), ali oni fino razbijaju inače dosta žestoku svirku. Uz poneki horski momenat u refrenima koji zvuči kvalitetno i ubedljivo, ovo je vrlo impresivan debi:

https://schattenfall.bandcamp.com/album/melancholie-des-seins

Post blek metal se lagano pretvara u kombinaciju screamo i metalcore estetika, pomislio sam nadmeno slušajući šesti album bavarskog benda Thormesis, a koji se, prikladno, zove The Sixth. Da se, dakle, dobro razumemo, ovo je u principu prepatetična i pre“televizična“ muzika za mene sa svim tim svojim epskim harmonijama i praktično stadionskom atmosferom. Ali opet, ja sam star čovek i ne može se oćekivati da sve što vole mladi meni bude instant-prijemčivo. Kod Thormesisa, iako mi se generalni pristup ne dopada, prepoznajem taj impuls da se bude glasan, prkosno emotivan, da se skrene pažnja i uhvati interesovanje po svaku cenu i tu je lako shvatiti kako je ovo „pravi“ metal i zašto je nekome ko danas ima 35 godina manje od mene ovo saundtrak za život. Odlična produkcija i svirka na sve strane:

https://thormesis.bandcamp.com/album/the-sixth

Srećom, i dalje ima bendova koji su pravljeni kao po nekoj mojoj narudžbini. Jedan od njih je i Dim Aura, čiji je drugi album, The Triumphant Age of Death kolekcija sirovih i „glupih“ blek metal pesama stare škole u kojima ima mesta za emocije samo ukoliko su emocije o kojima pričamo mržnja, autodestruktivnost, gađenje itd. Uz naslove peasma kao što su „Clockwork Negativism“, „Blood Boiling Misanthropy“ i, dakako, „Death, Total Death“, čovek bi očekivao bend koji je praktično karikatura sirovog blek metala i, naravno, uvažavam da će nekome ovaj album tako i zvučati. Ali možete biti sigurni da ovi Izraelci sve to nisu zamislili kao šalu. Ovo je muzika svirana sa puno ubeđenja, manje zainteresovana za tehničku savršenost i poziranje a više za obaranje slušaoca na patos olujom agresije. Opet, ima ovde i dosta sporijih pesama koje pružaju prostor za disanje i određenu vrstu refleksije. Dim Aura nisu proverbijalni poni-koji-zna-jedan-trik i ovo je poštena i ubedljiva ploča klasične blek metalske odiračine:

https://dimaurasr.bandcamp.com/album/the-triumphant-age-of-death

Šveđani Flykt na svom, pretpostasviću, debiju, Charnel Heart imaju sličan pristup i ovo je agresivan, veoma energičan blek metal koji se od prethodnika razlikuje po tehnički nešto višem nivou svirke i generalnoj hladnoći primerenoj skandinavskim izvođačima. Ovo znači da je Charnel Heart i malo monotona ploča sa pesmama koje su dinamički prilično ravne (delom i zbog miksa), ali postoji određena škola u blek metalu koja se i zasniva na monotoniji i ponavljanju. Ako vam to zvuči kao dobitna kombinacija, dakle, agresivnost plus ponavljanje, Flykt donose veoma autoritativnu ponudu na sto sa mnogo apokaliptične energije i pretnje u svom zvuku:

https://flykt.bandcamp.com/album/charnel-heart

https://youtu.be/ClExVrcs1WI

Italijani Whiskey Ritual već imenom sugerišu da nemaju ambicije da budu tako ozbiljni i hladni i njihov black ’n’ roll ima i autentične elemente zabavnosti na njihovom četvrtom albumu, Black Metal Ultras. No, iako je ovo praktično „humoristički“ blek metal, on niti je podsmešljiv niti je muzički nekompetentan. Parmezanci , naprotiv, sviraju srčano i žestoko, kombinujući veoma pankerski stav sa utegnutom i preciznom svirkom. Meni to izrazito prija i mada i ovaj album možda malo pati od monotonije s obzirom da pesme često ponavljaju slične fore, ima ovde dovoljno himničnih, navijačkih momenata da razbiju ujednačenost i nateraju čoveka da se nasmeši, pa i podigne ruke u vis. Produkcija je mogla da bude bolja ali ovo ni slučajno ne zvuči amaterski i veoma se preporučuje, sa pravim omjerom ozbiljnosti i žovijalnosti da bude lepo osveženje:

https://youtu.be/kPdjHkm2X1I

Teksašani The Black Moriah uspevaju na dosta impresivan način da spoje tehničku urednost thrash metala sa black metal brzinom i divljačnošću. Ovo je u principu kombinacija koja na papiru ne uliva poverenje: album Road Agents of the Blast Furnace je produciran tvrdo, sa pointilističkim bubnjevima i četvrtastim gitarama, što sve sugeriše klasičan, radnički thrash i nejasno je kako bi se u to uklopila ta neka slobodnija i fantastičnija black metal estetika. Ali stvari rade, delom jer bend jako dobro svira, delom jer tačno znaju kada treba da se drže thrasherske discipline a kada da momački zavare u blek metal smeru. Pritom, album nudi neke zaista memorabilne thrasherske rifove a zna i kada da ode prilično daleko u smeru praktično power metal preterivanja (slušajte srednji deo The Devil’s Whores). Nije jasno kome je tačno ovaj melanž stilova namenjen, ali nemajte sumnje u to da ovo savršeno funkcioniše i da svakome ko voli propisan metal ovaj album može da nađe put do duše:

https://youtu.be/-dTe5s7MPhI

Grci Utkena sa svojim EP-jem The Firmament’s Hand objavljuju svetu da postoje i ovo je jedan sasvim korektan „hello world“ gest. The Firmament’s Hand ima četiri pesme tvrdog black metala koji ima atmosferu ali je svakako preagresivan da bi upadao  atmoblack fioku. Kao i mnoge grčke kolege, Utkena zvuče zrelo i autentično, ne imitirajući nordijske kolege već gradeći svoj sopstveni svet pretnje, straha i agresije. Ima ovde i pratkično avangardnih elemenata, pogotovo na gitarama koje umeju žestoko da iznenadeali u celini pričamo o EP-ju vratolomne brzine, otrovne atmosfere i satiruće energije:

https://utkena.bandcamp.com/album/the-firmaments-hand

Ultar dolaze iz srca Sibira i mada njihov drugi album Pantheon MMXIX za temu očigledno uzima Lovecrafta (prva pesma zove se „Father Dagon“, druga „Shub-Niggurath“), muzički ovo je tipično ruski melodičan i emotivan album blek metala koji iako udara moćno i brzo, ima i te neke himnične, maltene evrovizijske kvalitete. Nije to baš sve vreme za mene, ali nisam ni ja ciljna grupa i ako objektivno ovo slušamo imam da pohvalim ruske momke za dosta interesantnih momenata gde žestoka svirka lako prelazi u melodične napeve a atmosfera se ubedljivo i moćno menja. Opet, bend ima previše delova koji su za moj ukus napadno „atmosferični“ sa kilavim ritmovima i nemaštovitim gitarama dok klavijature povlače dugačke poteze po plafonu. Ciljnoj grupi će se bez sumnje dopasti pa, eto, ako ste njezin deo, navalite:

https://ultar.bandcamp.com/album/pantheon-mmxix

Izgleda da je ovo nedelja odličnih atmoblack albuma jer su Mysticism iz Nju Meksika na svom debiju Arcane Forest Rites naprosto neodoljivi. Ovo jeste ploča rasplakalnih, gorkoslatkih melodija na gitari i te neke bolesno melanholične atmosfere ali Mysticism, projekat samo jednog čoveka, multitalentovanog Daniela Jacksona, može da se podiči ne samo veoma sigurnom i zrelom svirkom već i sjajno napisanim pesmama koje ni slučajno ne spavaju za volanom i gde se dobra melodijska linija ne uzima zdravo za gotovo već se oko nje gradi funkcionalan, uzbudljviv aranžman. Jackson je dobar i na bubnjevima i na gitarama i mada mu je mastering malo previše glasan, album svejedno osvaja impresivnom energijom koja njegove pamtljive gitarske teme izdiže iznad prostog atmoblack jelovnika i daje svemu jednu epsku, suštinski blekmetalsku crtu. Što više ovo slušam sve više mislim da je možda u pitanju i album nedelje.

https://voidritual.bandcamp.com/album/arcane-forest-rites

Britanac A|V sa trećim albumom svog projekta Abduction, a koji se zove All Pain is Penance nudi uglavnom uniformno zastrašujući, preteći blek metal koji kao da je izrastao iz najdubljih košmara svog autora. Pritom, ovo je tehnički veoma kvalitetna, upeglana ploča koja surov blek metal začas ume da oplemeni atmosferičnim delovima koji su maltene mogli da dođu i sa neke Pink Floyd ploče (slušajte Convulsing at Baalbek, pa onda ambijentalnu Embattled). No, glavni deo obroka je ekstremni, testerišući blek metal koji zakucava sto na sat i ne uzima taoce. Prelepo:

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/all-pain-as-penance

Finski Grave Violator su kao bend izmišljen za mene. Na svom prvom albumu, Back to the Cult oni nude naoko lo-fi verziju blek metala, ali možete mi verovati na reč da njihov pankerski pristup ovoj muzici pakuje u svojih devet pesama veoma impresivnu količinu šarma. Naravno, Grave Violator nisu ni preterano originalni niti to što rade rade bolje od svih drugih na svetu, ali ponekad je dovoljno da svirate spid metalom potpaljeni blek metal koji se ne trudi da mnogo filozofira ali koji i pored toga ima vremena za po koji zaista memorabilan rif, prelazak u srednji tempo ili solažu. Razuzdano, momački i ukusno:

https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/back-to-the-cult

Poljaci, pošto bez Poljaka ne ide, dakle, Poljaci Bloodthirst se mnogo lože na Ničea pa je i njihov četvrti album I Am Part of That Power Which Eternally Wills Evil and Eternally Works Wrong (da, zaista se tako zove) prepun citata iz Zaratustre, Antihrista i Sumraka idola. Naravno, uvek treba biti oprezan sa ljudima koji se preterano lože na Ničea jer neretko otkrijemo da se isti jednako preterano lože i na fašizam. No, Bloodthirst su, reklo bi se, i dalje sa prave strane linije, pa je ova ploča jedan šarmantan paket blackened thrash metala koji, za razliku od gore navedenih Amerikanaca The Black Moriah, koristi više blek metalskog alata u svom izrazu. Ipak, da ne bude sve monotona polivačina brzim bubnjevima i ujednačenim gitarama, Bloodthirst se trude da pesme oplemene melodičnim soliranjima, himničnim pasažima, upadanjima u blatbitove itd. Sve je to prilično napaljujuće i tim gore što je za bend koji svira već dve decenije, kvalitet produkcije ipak na donjoj granici prihvatljivog. Ja se obično žalim da su metal albumi preglasno masterovani i da se tu gubi suptilnost miksa, ali Bloodthirst uspevaju da imaju i glasan mastering i miks u kome se stvari ne čuju dovoljno dobro, sa kilavim zvukom gitara i tupim bubnjevima. Ali dobro, i to daje neki andergraund šarm ovoj pristojnoj ploči:

https://youtu.be/AopscSyMiN4

Nije to još  sve i ove nedelje dobili smo i priliku da čujemo novi album njemačkog benda Darkened Nocturn Slaughtercult koji, pod nazivom Mardom izlazi tek dvanaestog Aprila. U ovom bendu gitaru svira i peva  Yvonne Wilczynska poznata i kao Onielar, Darkened Nocturn Slaughtercult je u suštini njen projekat, i uvek je prijatno podsetiti se da metal nije nužno izraz testosteronske prepunjenosti i da i sa druge strane stola dolaze divljačke, agresivne i dobre ploče. Mardom je album opakog, sirovog blek metala koji svoju okultnu, satanističku prirodu nosi ponosito na reveru i ispoljava kroz žestoke, agresivne pesme pune režećih gitara i rafalnih bubnjeva. Nema ovde atmosferičnih pasaža i sanjivih smena akorda, Darkened Nocturn Slaughtercult mnogo bolje funkcionišu u domenu krša, loma, nervozne energije. Time nikako ne želim da kažem da je ovo na bilo koji način tehnički inferiorna muzika, naprotiv, ovo su muzičari koji se iz sve snage trude da prevaziđu svirku koja bi bila nazvana kompetentnom i Mordam je album pesama koje samo deluju jednostavno i sirovo iako su očigledno pažljivo pravljene da budu nadgradnja uobičajene black metal ponude, ostajući pritom čvrsto unutar žanra. Dakle, nema ovde ni atmosferičarskih ni proggy ambicija ali su ovo pametne pesme (slušajte epsku T.O.W.D.A.T.H.A.B.T.E. koja uspeva da bude sve napetija, a da onda napetost razreši kroz fantastične melodične pasaže srednjeg tempa) odsvirane uz maksimalnu energiju i zlo. Onielar je, naravno, sveprisutno demonsko prikazanje sa svojim otrovnim vokalom i zaokružuje album koji sigurno nećete puštati nemetalcima da biste ih ubedili kako je ekstremni metal legitiman umetnički izraz, već ploča kojim ćete rasterati sve uporne goste sa raspale žurke i zaratiti sa najširim komšilukom. Klasik:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom

https://youtu.be/O6wz7GKzZAg

Krunski dragulj u blek metal ponudi ove nedelje je svakako drugi album norveških siledžija Nordjevel i, ako se povremeno zateknete u meditaciji o tome kako je sav moderni blek metal nekako mekan, zamišljen, nežan i više okrenut meditaciji o samoći nego bojnim pokličima u ratu protiv organizovane religije, Necrogenesis će vas na najlepši način trgnuti iz ovih jeretičkih misli. Nordjevel (tj. Đavo sa severa, jelte) su nastali kao neka vrsta sajd projekta benda Marduk, njihov bubnjar je i svirao na prvom albumu od pre tri godine, i može se reći da je ovo norveški bend koji je u zadatak sebi stavio da svira švedski blek metal po uzoru na njegove najagresivnije, najbrže predstavnike, poput Marduk, Setherial ili Dark Funeral. Necrogenesis je upravo ovakva ploča, neka vrsta oporog destilata onoga što rade pomenuti bendovi, pa onda uguranog u špric i ubrizganog direktno u očne jabučice. Ovim hoću da kažem da su Nordjevel relativno neoriginalni u svom zvuku, ali ono što im fali u originalnosti obilato nadoknađuju egzakucijom.

I, mislim, „egzekucija“ je svakako prava reč da se upotrebi u vezi sa ovim albumom koji se kreće od neizdrživo brzih zakucavanja, sve do sporijih, ali i dalje agresivnih i opasnih blek metal klasika, zvučeći kao da su 1349, Marduk i Dark Funeral imali dete a to dete je onda pobeglo iz škole, ukralo kola i napravilo haos na autoputu. No, ne treba sve ove moje metafore za agresivnost shvatiti kao da je ovo ploča nesuptilnih kompozicija koje hvataju samo na snagu. Nordjevel se izdvajaju od prosečnog norveškog ili švedskog blek metal benda upravo tom svešću na kakvoj tradiciji grade i željom da to što grade ispadne zaista smisleno, pa je ovo album izuzetnih gitarskih tema, sjajno aranžiranih pesama koje su svakog trenutka samo na korak od ekstremnog nasilja (mislim, slušajte kako počinje The Idea of One-Ness, kako se nastavlja i kako se završava) a da opet sila nije sve čime se ovde pokušava napraviti poenta. Ponovo, ovde je kontrast između najagresivnijih i najsuptilnijih gestova sjajno iskorišćen (slušajte kako u istoj pesmi sporo, svečano razloženi akordi idu preko rafalnih blastbitova) i Nordjevel dobro znaju da su siledžije ali i da sila ima efekta samo kada je plasirana u najranjivije tačke. Naravno, veliki dodatak ovoj postavi je dolazak Nilsa Fjellströma na mesto bubnjara na kome je zamenio Mardukovog Fredrika Widigsa. Iako su obojica iz Štokholma i obojica sviraju u vrlo sličnim bendovima – Fjellström je bubnjar Dark Funeral – Fjellström je na kraju dana onaj koga zovu „Dominator“ i to sa dobrim razlogom: u pitanju je jedan od najbržih, najatraktivnijih blek metal bubnjara koji se od velikog broja nordijskih kolega izdvaja time da je uspeo da spoji ekstremnu brzinu sa velikom snagom udarca. Otkada je on u Dark Funeral nema više brljotine na živim nastupima gde se čuju samo trigerovani kikovi, a u Nordjevel Dominator izdašno demonstrira i osećaj za gruv koji bogato popunjava spore momente (recimo, Black Lights from the Void).

Miks albuma je, naravno, brutalno napucan ali tako da ipak ostane malo vazduha i da se čuju silne sitne ornamentike koje muzičari izdašno ubacuju i, da ne davim dalje mnogo, ovo je ploča apsolutno ubitačnog, uzbudljivog i moćnog blek metala direktno iz centrale. Ko voli, biće raspamećen:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom

https://youtu.be/bGdVDizgJjk

Stonersku čast ove nedelje brane Almost Honest iz Pensilvanije čiji je drugi album Seiches and Sirens simpatično hipnotična ploča sa dobrim gitarama i lepršavom ritam sekcijom. Ovo je bend koji nema nikakvih problema da povuče malo i na grunge ali i da ima propisne pop-refrene sa sve ou ou ou vokalima, koje slede rasvirane, nežne solaže. Hoću reći, Almost Honest su umivenija strana stoner rocka i to da se meni nešto ovakvo dopada u dovoljnoj meri da ga slušam bez hroptanja i preporučim drugima znači da se radi o prilično dobrom bendu. Najveći problem je, verovatno, pevanje koje na momente ume da zazvuči malo kilavo, ali gitarista Shayne Reed se zaista trudi da ponudi čitav spektar različitih pristupa i izraza kad peva, a na gitari je sjajan i ovo je, ako ništa drugo, vrlo raznovrsna ploča:

https://almosthonestpa.bandcamp.com/album/seiches-and-sirens-2

High Reeper su isto iz Pensilvanije i na svom drugom albumu, Higher Reeper (solidno!) demonstriraju da su napredovali u odnosu na debi. Nije ovo, da se razumemo, i dalje mnogo više od zaista standardnog stoner metala sa lepljivim gitarskim rifovima i obožavanjem Blek Sabat te drugih ’70s heroja ove muzike, ali High Reeper imaju uvo za rif i njihova hard rok drama je ubedljiva (slušajte sjajnu Buried Alive sa veoma teatralnom postavkom rifova i pevačem Zachom Thomasom koji preko toga izvodi solidne akrobacije). High Reeper su zaista dobri na drugom albumu i jedino mislim da je miks mogao da bude malo življi. Sve se dobro čuje, svakako, ali kad imate bubnjara kao što je Justin Di Pinto (koji je onako ubijao na Malevolent Creationovom albumu Dead Man’s Path), treba da mu date više dinamike u miksu i pustite da se ta tehnika dobro čuje umesto da ga tretirate kao običnog držača tempa. No, to su već nijansice i High Reeper sa drugim albumom osvajaju msto u mom srcu bez mnogo napora:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/high-reeper-higher-reeper

Znate kako se često žalim na instrumentalni stoner čije pesme su jedva nešto više od poluformiranih džem sešna? E, pa, bostonski Hhoogg su baš to ali na ipak prilično dobar način. Ovi kosmički psihodeličari na svom drugom albumu, Earthling, Go Home zaista sve vreme improvizuju i nadaju se da iz spontane kreacije može da ispadne nešto vredno pamćenja u večnosti. I, sad, ima ovde dosta relativno neubedljivih momenata, da se razumemo, kako kod džemovanja uvek zna da bude, gde se muzičari traže i samo dobijaju na vremenu dok se ne iskristališe nešto vredno istraživanja. Ali kad nađu nešto vredno, Hhoogg umeju da ga iskoriste i ovde ima lepih psihodeličnih džemova koje vredi provrteti i po više puta. Voleo bih da je bubnjar malo kreativniji jer ovo je onako kako bih otprilike ja svirao ove pesme a ja ne treba da budem referenca nizašta. No, gitaristi, kao i basista, svakako umeju da izvade stvar i mada ova muzika nikada ne ode baš do samog svemira, u nekoliko momenata uspe da nam ponudi tu neku crtanofilmovsku transcendenciju koja je takođe vredna:

https://hhoogg.bandcamp.com/album/earthling-go-home

Portlandski Robots of the Ancient World na svom debi albumu Cosmic Riders demonstriraju veliku ljubav prema sedamdesetima (vidite samo taj omot!) ali i dovoljno sviračke samobitnosti da budu zanimljivi svakome ko voli bučan psihodelični hard rok. Ovo je muzika koja ima mnogo atmosfere ali je i glasna, distorzirana i masivna, onako kako mi volimo, pa kada se, kao u In My Head, krene bržim tempom i pošteno zaore, ima tu solidne podloge za šutiranje. Album je ipak u proseku sporijeg tempa, ali sve je to solidan gruv i Robots of the Ancient World umeju da mi osvje srce svojim jako distorziranim gitarama koje uvaljuju ukusne ukrase na sve strane, kiteći njima inače pristojne stonerske rifove. Pevač, Caleb, očigledno veoma voli Danziga i mada njegov ujednačeni pristup ispevavanju stihova ume malo i da smori, opet tu ima šarma. Solidna ploča:

https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders

Za još svemirskog zvuka i teškog, moćnog stoner gruva, tu su nam kalifornijski Kook na svom drugom albumu, Kook II. Kook sviraju stoner koji ima nešto artističkije ambicije sa svojom šetnjom skalama koja prevazilazi bluzersku pentatonsku osnovu prirođenu stoner bratiji i finom dinamičkom kontrolom koja svemu daje jednu teatralniju crtu. Kook time uspevaju da istovremeno ponude i jako težak, pravoverno stonerski zvuk ali i etitjud koji seže daleko izvan granica stoner geta i češe se o „umetničkije“ bendove, od Melvinsa, preko Jesus Lizard do Pussy Galore pa čak i, hajde, Faith No More. Impresivno je to i ovo je album zavidne dubine kompozicija i atmosfere koja moćno mutira od bluza do horora i natrag. Naravno, veliki deo lepote je zasluga Billyja Andersona koji je ovo producirao i snimio i pokazao da i dalje ima najbolje uvo na svetu za tešku ali artizmu sklonu muziku. Sjajna ploča:

https://wearekook.bandcamp.com/album/ii

Ne mnogo metalski ali apsolutno stonerski i apsolutno esencijalno, dobili smo treći album norveških stoner hardrokera The Devil and the Almighty Blues. Nazvan jednostavno Tre, ovo je album sporog, moćnog, teškog roka koji ne hvata na prenadrkane distorzije i najniži štim na svetu već na izuzetne gitarske rifove, savršenog pevača i jako dobro napisane pesme. The Devil and the Almighty Blues su bend koji perfektno hvata elemente zvuka sedamdesetih, pa čak i šezdesetih, sa svojim psihodeličnim građevinama baziranim na bluzu i folku, ali se sve to kanališe na jedan zreo način. Norvežani čuvaju začudnost muzike koju su slušali kad su bili klinci ali su svesni i koja je godina pa njihove spore pesme imaju i taj neki nezaustavljivi vučni pogon koji ih valja napred i ne dopušta im da se zaglave u soliranjima i jeftinoj psihodeliji kako bi se desilo slabijem bendu. Ima ljudi koji tvrde da su The Devil and the Almighty Blues jedan od najboljih aktivnih rok bendova u svetu u ovom trenutku naše istorije. Proverite:

https://thedevilandthealmightyblues.bandcamp.com/album/tre

20 Buck Spin nam isporučuju još jednu zanimljivu ploču ove nedelje, ovog puta u formi trećeg albuma bostonske doom/ hard rock supegrupe Magic Circle. Departed Souls je ploča kvalitetnog zvuka koja tačno zna koliko lo-fi treba da bude, jureći tu svoju viziju ’70s metala sa jasnim korenima u zvuku Sabata. Vrlo slično High Reeper ekipi odozgo, Magic Circle uzimaju provereni predložak i na njemu grade, a razlika je svakako da se ovaj bend zaista trudi da usloži aranžmane, dok se i dalje drži osnovnog hard rok gruva, mešajući sabatovski doom sa tragovima glam roka ranih sedamdesetih. Kad preslušate samo naslovnu pesmu koja album otvara imaćete utisak da ste čuli po pola diskografija Sabata, Parpla, Prista pa i ranih Mejdna spakovanih u manje od šest minuta svirke. Dobro je to, i uz prostran, prozračan miks i odličnog pevača, zaista lepo angažuje slušaoca. Nisu sve pesme na albumu ovakve kakvoće, dakako, ali bend se trudi da stvari održi svežim odlazeći u smeru tiše psihodeluje uz korišćenje Fender Rhodes klavijatura (na primer na „Gone Again“ i „A Day Will Dawn Without Nightmares“). Ovo je album gde je, ipak, barem za mene, „prva strana“ bolja od druge i mada ni u jednom trenutku nemamo posla sa lošim pesmama, „Hypnotized“ koja album zatvara definitivno nije onako moćna kao prvih nekoliko stvari, odrađujući finale koje je pomalo sanjivo i spuštajući slušaoca iz stanja napaljene metalske napetosti u duboki narkotički san. Opet, sve je to i stvar preferenci možda, jer ima i u tim kasnijim pesama mnogo zanimljivih ideja koje samo MENE ne udaraju istom snagom kao ono u prvih nekoliko. U svakom slučaju ploča koja vredi da se sluša i studira:

https://listen.20buckspin.com/album/departed-souls

Jedan od najtežih albuma ove nedelje dolazi iz Njemačke kroz debi benda Crypt Witch. Opisujući sebe kao „instrumentalni stoner doom bend sa naglaskom na sporim, teškim i hipnotičkim rifovima“, ovi su momci uspeli da mi se prodaju još pre nego što sam čuo prve note. Istina je, bio sam malčice skeptičan zbog tog odsustva vokala i činjenice da naslovi svih pesama forsiraju narkotike, pitajući se hoće li ovo opet biti neko narkomansko džemovanje sat vremena, bez zaista pamtljivih momenata, ali otprilike posle dva takta prve pesme (Holy Gila Monster) bilo mi je jasno da je ovo bend za slušanje a ne za diskutovanje. Crypt Witch su veliki obožavaoci Black Sabbath i horora, to se vidi, ali njihov zvuk je toliko težak, toliko moćan da gotovo da nije ni bitno. Ovo je muzika koja obara i nosi kao nekakav spori cunami THC-a i sumanute distorzije, orkan gitara velikih ko kuća koje bljuju nisko naštimovane, lepljive rifove kroz zidove Orange pojačala (bar ja tripujem da su Orange, ko zna koja su) i pesme, koliko god proste bile, zapravo imaju naglašeno ritualne elemente. Slušalac koji, kako rekoh, nije došao da diskutuje nego da tripuje će ovde umeti da se prepusti plimi nezaustavljivog pritiska i energije i da otpluta u moćnu nirvanu. Naravno, ta kompozicijska jednostavnost znači da bend ima još dosta prostora za napredovanje, ali čak i da Crypt Witch ne snime ni jednu drugu ploču, Bad Trip Exorcism je 45 minuta takve primitivne moći i težine da ćemo joj se rado vraćati u godinama koje su nam još ostale. Sjajno:

https://cryptwitch.bandcamp.com/releases

Izašao je i novi Devin Townsend  ali pošto ja njegov solo autput zapravo nisam nikada nešto voleo, ovde samo skrećem pažnju da je Empath eklektična, čak sasvim avangardna ploča metala koji u sebe usisava sve druge žanrove al mene uglavnom ostavlja više tehnički impresioniranim nego emotivno i duhovno angažovanima. Evo „spot“ da se čisto čuje kako to ide:

https://youtu.be/1n7uvokARQ4

Jednako tako, Whitechapel nikada nisu bili moja šolja čaja, ali kad su već Metal Blade stavili ceo novi album na JuTjub, onda ko hoće može da presluša najnoviji opus deathcore veterana a koji, za mene iznenađujuće, uključuje elemente progresive:

https://youtu.be/q4yXHXJOlps

No, za deathcore album koji je meni actually slušljiv, Unique Leader su upravo izbacili debi album virdžinijskih Applaud the Impaler i ovde se jasno čuje zašto je bendu trebalo deset godina da uradi prvu ploču. Ov Apocalypse Incarnate je opus veoma kompetentno napisanog, apsolutno preteranog deathcorea koji se jasno i besramno loži na technical death metal pa se „gangsterski“ elementi ove muzike mešaju sa kompleksnim aranžmanima i složenim harmonijama. Nije ovo kombinacija koja će meni po defaultu biti primamljiva, ima sad tih tehničkih deathcore bendova koji su mi mahom jako dosadni ali Applaud the Impaler i pored groznog zvuka (klasični „pljeskavi“ deathcore zvuk bubnja koji me užasava, na primer) uspeva da bude interesantan u toj svojoj superiskarikiranoj agresiji:

https://youtu.be/ITX2acoLVEk

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/ov-apocalypse-incarnate

Skullsmasher iz Los Anđelesa su prilično generički grindcore bend, ali opet, i generički grajnd dobro dođe da malko pročistite uši. Njihov debi album Rocket Hammer Brain Surgery ne sadrži ništa originalno niti je na nivou nekih stvari iz žanra koje sam poslednjih godina ovde hvalio, ali opet, Skullsmasher su kompetentni u tome što rade i isporučuju visokooktansku, pankersku, a opet dotegnutu muziku koja godi srcu i duši:

https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/rocket-hammer-brain-surgery

Teksašani Imprecation na svom drugom albumu nakon ponovnog ujedinjenja  2009. Godine, Damnatio ad Bestias sviraju old skul ded metal koji je za nijansu previše veran old skul estetici da bi bio zaista dobar. Mislim, ne da ovo nije slušlljiva ploča i ima puno šarmantnog u tom ozbiljno shvaćenom seljačkom pristupu death metalu sa rifovima koji podsećaju na vreme kada je Suffocationov drugi album bio najprogresivnija stvar koju je čitava scena ikada čula. No, Imprecation umeju da budu i malko previše vrljavi u izvođačkom smislu a i ovo je dosta mutno miksovana ploča. No, možda će to za nekoga biti glavni element njenog šarma. Nema ovde skoro ničeg originalnog, ali ako ste jedan od onih slušalaca koji ne vole što je death metal posle ranih devedesetih postao previše tehnički nastrojen, da ne pominjem produkcijski umiven, Damnatio ad Bestias sa svojim krvoločnim satanizmom i poštenim, znojavim gruvom, može biti baš za vas:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/damnatio-ad-bestias

Za malo, ali ne preterano moderniji death metal sa određenim slem ambicijama, tu je debi ploča bavarskih Candero. Fragments of Disposal je zapravo pametnija ploča nego što bi se dalo reći kad čujete njene iznurujuće blastbitove, spuštanje u slem mrcvarenja i, pogotovo vokal koji je namerno i unisono primitivan i jednoličan. Ovo nije zaista slem ploča i Candero zapravo sviraju brutalni death metal koji ima interesantne, „napredne“ harmonske ideje, sociopolitičku kritiku u svojim tekstovima i jedan nervozan ali na kraju dana prijatan gruv u svojim pesmama. Morate voleti brutalni death metal da biste ovome uopšte prišli, nek to bude jasno, ali Candero su bend koji uspeva da ne smori ni fantazijama o tome da su najbrži na svetu ni preteranim tehničarenjem, već se usredsređuju na pesme koje stalnom smenom rafalnih blastbitova i konzistentno dobrih srednjetempaških moš delova i slemova uspevaju da budu gotovo orgazmično zabavne svih dvadeset i kusur minuta koliko ova ploča, ekonomično, traje:

https://youtu.be/eU7BlBpTxwM

Ako ste nakon prošlonedeljnog sjajnog albuma Undead Prophecies ostali gladni za još old school death metala, venecuelanski Nocturnal Hollow je tu da ponudi. A Whisper of an Horrendous Soul je simpatično gramatički neispravan naziv albuma koji kanališe sve one divlje nagone death metala kasnih osamdesetih sa tehničkim kvalitetima koje očekujemo od nečeg što izlazi 2019. godine. Pesme nisu baš onako moćne kao u slučaju prošlonedeljnih šampiona, ali da ne bude zabune, nisu ni loše ni, nedobog, dosadno- generičke. Nocturnal Hollow dobro spajaju elemente ranih Death i Bolt Thrower sa Masterom, ali i skandinavskim šampionima poput Unleashed, da uz prstohvat holandskih Gorefest ponude album seksi i pamtljivih pesama teškog, jakog zvuka i zavidne čvrstine. Ima ovde mnogo dobrog gruva i beskompromisne energije i preporučujem pažljiva slušanja. Bend bi, da napomenem, čak i da ne dolazi iz zemlje koja se trenutno raspada pod američkom imperijalističkom agresijom, bio vredan svake pažnje:

https://youtu.be/GQABLeaXHvE

20 Buck Spin su nas „obradovali“ i novim EP-jem portlandskih Triumvir Foul, projekta koji već godinama spaja najvisceralnije, najbrutalnije elemente death metal i black metal zvuka, težeći da poništi te neke društvene i moralne vrednosti samim intenzitetom mržnje uobličene u ogavne metal pesme. Drugačije rečeno, Triumvir Foul su neka vrsta cavern core metal benda sa jasnim dugovanjima rodonačelnicima poput Blasphemy i njihova muzika je pažljivo – i namerno – konstruisana da bude tako intenzivnog volumena i tona da rasprava o „aranžmanima“, „komponovanju“ i „pesmama“ postaje skoro bespredmetna. EP Urine of Abomination počinje pravovernim power electronics pasažem čiste buke i mada bend kasnije svira u „prave“ instrumente, nemojte misliti da ćete čuti distinktne rifove, da ne pominjem reči. Ovakav pristup, naravno, ima svojih čari i Triumvir Foul gaze sličnim stazama na kakvima smo već voleli Impetuous Ritual i slične bendove. Ovo je metal koji se odriče svih drugih poza sem jedne – poze potpunog nihilizma – ali unutar ovih samonametnutih ograničenja isporučuje veoma slušljiv, moćan materijal čija jednodimenzionalnost, naravno, podrazumeva da morate želeti baš nešto ovakvo:

https://listen.20buckspin.com/album/urine-of-abomination
https://vrasubatlat.bandcamp.com/album/vt-xxiv-urine-of-abomination

Nije dosta? Nema problema, tu je novi Sutekh Hexen i kultna kalifornijska ekipa eksperimentalnog, razmazanog ambijent metala nije izgubila baš ništa od svoje karakteristične grubosti. Album iz ove godine zove se kao i sam bend i na njemu dva muzičara kombinuju power electronics sa „primitivnim“ metal sviranjem koje podrazumeva udaranje u svakojake predmete, od kojih su neki i instrumenti. Na momente, Sutekh Hexen odlaze sasvim u smeru nežanrovske (power) elektronike, usredsređeni na semplove, krckanja, šuškanja itd. ali se album generalno kreće u najmračnijim atmosferama po uzoru na Brighter Death Now i Lustmord i teško da ćete ga pomešati sa najnovijim izdanjem Keitha Rowea.

https://sentientruin.bandcamp.com/album/sutekh-hexen

Za kraj, poslastica. David Vincent, nekadašnji basista i pevač Morbid Angel ima novi projekat u kome samo peva i ovo je neka vrsta supergrupe u kojoj gitare svira Rune Eriksen aka Blasphemer iz norveških blekend-trešera Aura Noir a bubnjarske dužnosti izvršava – i to kako – magični Flo Mounier iz kanadskih Cryptopsy. Vltimas je, dakle, ne samo internacionalni već i interkontinentalni sastav i mada uopšte nisam siguran koje je ekonomsko opravdanje za postojanje benda za koji nisam siguran da će ikada ići na turneju (a u svetlu diskografske zbiljnosti u kojoj danas živimo), svejedno ću reći da je album Something Wicked Marches In jedno lepo iznenađenje za ljubitelje death metala. Hteo sam da dodam i „stare škole“ ali osim što se radi o muzičarima koji su u petoj i šestoj deceniji života, ovaj album zapravo nema u sebi naročito izražene „retro“ kvalitete.

Ali zato ima puno drugih kvaliteta. Vltimas su, koliko god poređenje bilo samonametljivo, zaista neka vrsta više „pop“ varijacije na Morbid Angel. Ovim neću da kažem da su ovo „mekane“ pesme ili da je zvuk benda prilagođen publici koja sluša Between the Buried and Me, već da se radi o pesmama koje su srazmetno razgovetne, čija je struktura jasno razdeljena na strofe, bridževe i refrene a rifovi se ekonomično koriste i ne odbacuju pre nego što se kroz brojne varijacije i moduliranja dobro ne iskoriste. Ovo je muzika koja je sasvim jasno distancirana i od Cryptopsyjevog hiperubrzanog, nervoznog (progresivnog?) brutalnog death metala i od genijalno rastrzanog poslednjeg albuma Morbid Angel ali pokazuje da njeni autori imaju iza sebe ozbiljne kilometraže i da su u stanju da sviraju onoliko brzo koliko to snimatelj može da snimi, ali i onoliko sporo, dostojanstveno i moćno koliko im se ćefne. Trik je, dakako, u sjajno napisanim pesmama koje obilato koriste sve trikove, tehnike i kompozitorske pristupe iz bogate istorije trojice muzičara i ovo je jedan od retkih savremenijih death metal albuma gde ćete pamtiti individualne pesme a u njima moćne momente i pasaže.

Naravno sva trojica su na vrhuncu moći – Blasphemer bi mogao samom Azagthothu da pokaže nekoliko fora vezanih za superbrzo trzanje ali i u domenu sjajnih rifova i odličnih harmonskih rešenja. Mounier me, pak, ponovo podseća zašto ga toliko volim, kombinujući apsurdno brze i nikad preciznije blastbitove i duple kikove sa karakteristično promišljenim gruvom u srednjim i sporijim delovima. Mounier već skoro deceniju snima bubnjeve bez trigera i njegov „organski“ zvuk između ostalog pomaže da se i u najbučnijim delovima dobro čuju činele na kojima on, uobičajeno, plete najinteresantnije delove veza. Kada on i Blasphemer sviraju spore delove (slušajte Last Ones Alive Win Nothing) to zvuči kao apokalipsa u slow motionu i neverovatno je moćno. Kada sviraju brzo to je pokolj – slušajte Truth and Consequence koja kao da je ispala sa neke tajne, nikada objavljene proširene verzije Blessed are the Sick. Naravno, Vincent je vezivno tkivo, sa svojim beznapornim distorziranim baritonom, kurčevitim, arogantno napaljenim tekstovima i do karikature intenzivnom izražajnošću. U bendu slabijeg pedigrea Vincent bi delovao samo pretenciozno sa svojim tvrdim izgovaranjem slova „r“ i afektacijama, ali ovde je to sve na mestu i ostavlja utisak baš te metalsko-plemenitaške apsurdnosti koji se traži. A kada u Monolilith zapeva u intervalima i ponudi opasan, instant pamtljiv melodični refern, bićete u suzama. Ploča iznenađujuće moćnog identiteta a za koju se nadam da neće biti poslednja u opusu benda:

https://vltimas.bandcamp.com/album/something-wicked-marches-in

Video igre: Devil May Cry V

Posted in video igre with tags , , , , , , on 26 marta, 2019 by mehmetkrljic

Znate kako to ide, proveo sam vikend završavajući Devil May Cry V, jedan bosfajt me je posebno namučio, trebalo mi je nekoliko sati eksperimentisanja, učenja i uvežbavanja pre nego što sam ga uspešno odradio, onda sam igru završio i u ugodnoj endorfinskoj izmaglici kliknuo na link koji me je odveo do Jutjub videa u kome čovek, igrajući dva nivoa težine iznad onog na kome sam ja igrao, isti bosfajt odradi za dvadesetčetiri sekunde, računajući i završnu animaciju. Dvadesetčetiri sekunde. Naspram pola dana znoja, psovki, bolnih palčeva i vodoskoka digitalne krvi.

Jedna od bitnih stvari, kada pričamo o Devil May Cry igrama je da, iako na prvi pogled ovi kulturni artefakti deluju kao da je njihova primarna tema nasilje – svi ti demoni, mačevi, pištolji, krv, psovke kao da se bave najmračnijim elementima popularne kulture – i da su to virtuelna mesta na kojima mladež isteruje svoje najmračnije fantazije (takoreći – demone), njihova publika ih zapravo posmatra najpre kao umetničke performanse. Balet, ako hoćete, ili barem umetničko klizanje. Solidno posoljeno hipertrofiranom anime-dramom, naravno.

Recimo to ovako: znajući da publiku ovih igara čine mahom mladi muškarci, uvek smo u iskušenju da Devil May Cry igre posmatramo onako kako posmatramo militarističke šutere poput, recimo Call of Duty ili Battlefield iako je istina da je Devil May Cry mnogo bliži – Tonyju Hawku. Devil May Cry igre svakako imaju zanimljivu priču i tematski melanž koji se bavi odrastanjem, sazrevanjem, prepoznavanjem odgovornosti, isterivanjem metaforičkih demona kroz ubijanje od batina pravih demona itd. itd. itd. ali u tehničkom smislu, one su gotski skejt-park, demonske staze s preprekama dizajniranim da iz igrača izvuku najkreativniji moguć odgovor kroz duboko upoznavanje i eksploataciju složenih sistema ispod haube. Drugim rečima, Devil May Cry igre uvek imaju protagoniste koji ne umeju da zatvore usta i stalno pričaju, a ovo je prikladno jer je njihov primarni cilj da igrača podstaknu da se kreativno izrazi na estetski što je moguće raznovrsnije načine. „Stil, pre nego supstanca“ je česta mantra kojom se osuđuju igre koje dubinu žrtvuju površnom šarmu, ali u slučaju Devil May Cry, stil JE supstanca.

Ovo nije nekakav revolucionarni preokret u videoigračkoj istoriji, naravno, godinama su arkadne igre, poput shoot ’em upova ili platformera bile dizajnirane tako da početnik vidi samo jednu ravan igranja u njima – preživljavanje što je to duže moguće, u nadi da će dočekati kraj – a da iskusan igrač igra za skor i slavu. Nekada je slava bila sažimana  u troslovne pseudonime na vrhu liste najboljih igrača na arkadnoj mašini u lokalnom kafeu, danas na počiva na pažljivo editovanim videima sumanutih kombo serija na JuTjubu. Komboi, multiplikatori skora, skriveni bossovi, tajni nivoi i „istinski“ krajevi arkadnih igara su godinama bili duboko usađeno vezivno tkivo igara, njihov „pravi“ jezik, kodiran odmah ispod površine poprskane lepom grafikom i specijalnim efektima kojim je trebalo da privuku klince mašini i izmame im iz džepa koji dinar. Sa usponom kućnog igranja, jakog hardvera, ulaskom velikog kapitala i kinematskih ambicija u industriju, mnoge igre su se udaljile od ovakvog predloška, radeći mnogo više na „površini“ ne bi li pružile pamtljiva okruženja i relatabilne ljudske drame, a što nam, je, naravno, dalo mnogo važnih igara i, može se reći, proširilo demografiju zainteresovanu za igranje video igara. No, Devil May Cry V je onaj skupi, elegantni i, važno, visokoprofilni predstavnik prevashodno japanske škole koji podseća da možete imati punokrvni mejnstrim hit, a bez žrtvovanja potencijala za kreativnu ekspresiju. Već sam povodom poslednja dva Monster Huntera i Resident Evil 2 Remake ustvrdio da se Capcom vratio na velika vrata i da sam zbog ovoga presrećan, a sa Devil May Cry V je moja sreća dobila novi preliv. Igra godine? Ne znam, ali svaka godina koja može da se pohvali ovakvom igrom je srećna godina.

Devil May Cry V smo, kad smo već kod godina, čekali skoro punih jedanaest. Devil May Cry 4 je izašao još dok su Playstation 3 i Xbox 360 bile relativno nove konzole i relativna nepopularnost ove igre je delom bila posledica činjenice da je Japan svakako kasnio sa prepoznavanjem implikacija HD igranja pa je, uzevši u obzir i novi endžin na kome je ovaj naslov rađen, konačni rezultat bila igra zamamno produbljenih borilačkih sistema, interesantne priče, ali i očigledno igra kojoj je falilo još jedno godinu dana u rerni, sa blatantnim ponavljanjem istih nivoa i nadom da će igranje sa dva različita lika pomoći da se proguta činjenica da svakog bossa susrećete minimalno tri puta tokom prelaska kampanje.

Capcom je želeo nešto da promeni nakon što su kritike bile donekle uzdržane a DMC4 se prodavao nešto sporije od željenog i zna se cela bizarna drama oko ributa u vidu DmC koga je pravio britanski Ninja Theory, predimenzionirana pobuna zbog drugačije karakterizacije glavnog junaka i promenjenog sveta u kome se priča dešavala. Capcom je želeo zapadnu publiku za ovu igru i uzeo zapadni studio da je napravi, stavljajući akcenat na priču i likove, a Ninja Theory su se svojski potrudili da borilački sistem čuven po kompleksnosti malo strimlajnuju tako da mu ne oduzmu dubinu a ipak ga približe „normalnim“ igračima. Rezultat je bila najslabije prodavana Devil May Cry igra uopšte i, kako je u tom trenutku izgledalo, definitivna smrt za franšizu.

Neke istine vredi ponavljati: DmC je bio sasvim pristojna igra i sasvim pristojan momenat u serijalu. Da, igrači visokog nivoa svakako imaju pravo da ukažu da sistemi nisu dopuštali jednaku širinu i dubinu ekspresije kao naslovi pravljeni u Capcomovoj kući, i DmC je, u tom smislu, bio neka vrsta „moj prvi Devil May Cry“ ponude, ali ovo ne znači da je u pitanju bila skandalozna izdaja svega što smo u ovom serijalu voleli. I, da, Dante iz ove igre je, koliko god to apsurdno zvučalo (imajući u vidu ekspertizu Ninja Theory u pravljenju igara „sa dobrom pričom“ i generalno klišeiziran stripovski narativ prethodnim DMC igara) bio prostačkiji i manje suptilan lik, ali priča nije bila suštinski problematičan element DmC-a.

Da tako, reklo bi se, misli i Hideaki Itsuno, uprkos uglavnom isfabrikovanoj drami da je posle ove igre on želeo da napusti Capcom, vidi se i u tome da Devil May Cry V, uprkos tome što ignoriše kontinuitet ributa i predstavlja direktan nastavak prve četiri igre, zapravo u svoje sisteme vrlo rado uključuje neke elemente koje je uveo DmC, pokazujući kako se oni mogu smisleno iskoristiti u stalno evoluirajućem borilačkom sistemu serijala. Rezultat je da u ovoj igri dobijamo do sada maltene nezamislive načine za kontrolu gomile i napadanje više neprijatelja odjednom a ovo je samo delić promišljenog unapređivanja neprebrojnih mehanika koje Devil May Cry V donosi na sto.

Devil May Cry V je raskošna igra, prva u kojoj postoje čak tri glavna junaka*, svaki sa svojim dramatičnom individualnim stilom borbe, ali i poslednja u kojoj ćemo, po svemu sudeći, pratiti priču o drami porodice nastale kada se demon pobunio protiv pakla i, izrodivši decu sa običnom ljudskom ženom, zauvek vezao njihovu sudbinu sa onostranim, okultnim, htonskim. Devil May Cry V je kraj „Sons of Sparda“ narativa i kao takav on je istovremeno i gorkosladak ali i neskriveno optimističan, dovodeći neke likove do njihove konačne zrelosti i simbolički isplaćujući velike dividende igračima koji serijal prate od njegovih početaka 2001. godine. Možda je slučajno, ali se lepo potrefilo da se priča u kojoj neki likovi konačno mogu da kažu da su iza sebe ostavili prošlost i da su evoluirali u odrasle osobe – pojavljuje baš na osamnaestogodišnjicu od nastanka serijala.

 

Isprva, Devil May Cry V deluje kao da u njemu ulozi neće biti ovako visoki. Na kraju krajeva, četvrta igra je napravila napor da se akcenat malo pomeri sa originalnog protagoniste, Dantea, uvodeći mladunca Neroa kao ravnopravnog ko-protagonistu i delovalo je da, ako nastavka bude a ne verujemo, ovaj neće mnogo da se bavi starim pričama. Nero je, uostalom imao dovoljno sopstvene drame time što je kao siroče, to jest dete nepoznatih roditelja, podignut od strane neobičnog kulta koji je slavio Spardu i fokusirao se na izbavljenje od demona i bukvalno kreiranje anđela** pa je u uzbudljivom narativu DMC4 morao, između ostalog da se suoči sa tim da njegova usvojena porodica nije baš idealna i sukobi se sa najboljim prijateljima i figurama najvišeg autoriteta u svom životu.

* Ne računajući specijalno izdanje Devil May Cry 4 sa četiri lika u drugom prelasku.
** Ko je uopšte mogao da zamisli da bi TO moglo da krene naopako?

Možda, zaista, u Devil May Cry VI i dobijemo priču koja se više neće baviti posledicama ljubavi koju je Demon Sparda pronašao među ljudima. U međuvremenu, Devil May Cry V, rekosmo, počinje na relativno nenametljiv način – istina je, grad Red Grave Vity, modelovan po očiglednom uzoru na London, nalazi se usred demonske invazije koja je centrirana oko Qliphotha, demonskog drveta inspirisanog kabalističkom tradicijom, koje razara grad i usisava krv ubijenih kako bi hranilo demonskog kralja Urizena – ali, s obzirom da je Dante po profesiji, jelte, lovac na demone, sve isprva deluje kao samo just another day in the office. Dante ovom zadatku tako i pristupa, sprdajući se sa demonima i računajući da će ga sigurna desnica i decenije iskustva prošetati i kroz ovu skoro-pa-apokalipsu u kojoj će trijumfovati na najšarmantniji moguć način.

Nije neki spojler reći da se, naravno, to ne događa. Urizen, baziran na konceptima Williama Blakea, je možda demon za koga nikada niko ranije nije čuo ali od početka je jasno da je njegov nagli uspon u paklu i aspiracije da se proglasi kraljem svih demona nisu bez osnova. Urizen je moćan i nemilosrdan, Nero u borbi sa njim gubi desnu ruku – onu koja je u DMC4 neobjašnjivo (ali spekulacijama podložno) imala određene demonske kvalitete – a zatim u ranoj lekciji iz skromnosti, Urizen temeljito porazi (i ubije?) Dantea maltene bez ikakvog napora, a Nero jedva (nevoljnim) bekstvom spase živu glavu.

Mesec dana kasnije, Dante je nestao – pretpostavlja se da je mrtav – Red Grave City je prekriven demonskom vegetacijom, a Nero, kao jedini preostali lovac u maloj firmi mora da se vrati na scenu koristeći gomilu mehaničkih ruku koje za njega pravi talentovana inženjerka Nico i puno, puno pažljivo kultivisane zlovolje.

Devil May Cry igre su uvek kao jedan od centralnih motiva imale mladalački bunt, pobunu protiv status kvoa i okoštalih autoriteta i prikazivale ga kao, doduše nesumnjivo i destruktivnu stihiju, ali i kao snažnu motivaciju za osobe koje su spremne da žrtvuju sve kako bi se nešto promenilo. Reč „heroj“ se retko upotrebljava da opiše protagoniste ovog serijala, ali kada vidimo da oni stalno stoje kao poslednja odbrana ovog sveta od najezde iz pakla, po pravilu uz ozbiljne lične žrtve, lakše nam je da stvari kontekstualizujemo. Ovo je i razlog što nismo PREVIŠE besni zbog činjenice da Lady i Trish, dva ženska lika koja su takođe mogla ući u izbor za kandidata da se potraži makar Danteov leš a Urizenu očita po koja lekcija iz lepog ponašanja, svedena na eye-candy i sporedne uloge, bez mogućnosti da igramo sa njima (mada se tome nadamo za nekakav DLC ili specijalnu ediciju igre). Obe ove žene su u prethodnim igrama već imale svoje narativne lukove koji ih povezuju sa Sparda nasleđem i pravično je, u priličnoj meri, da Nero dobije priliku da u ovoj igri završi svoj narativni luk. Nero je, uostalom, ne bez razloga neka vrsta spoja između mladog Dantea i mladog Vergila (Danteovog, jelte, brata blizanca i antagoniste iz prethodnih igara) sa jakim egom, žudnjom (povremeno i pogrešno usmerenom) da se istera nepravda  zaštite nejaki i sarkastičnim smislom za humor. Nico, tetovirana južnjačka devojka i genije za preciznu mehaniku je novi dodatak Devil May Cry agenciji i njene sposobnosti kao vozača i proizvođača Nerovih dragocenih proteza su cenjene u narativu, a uostalom, lepo je videti da se serijal malo odmiče od stereotipa žene-ratnika da bi nam dao ženu-inženjera koja pritom i sama uzgaja zdravo sarkastičnu prirodu (a koja, naravno, prikriva traume koje su i kod nje vezane za odrastanje, u skladu sa temama serijala. Nico je zapravo bliža već etabliranim likovimau serijalu nego što na početku izgleda i otkrivanje njene prošlosti i svedočenje tome kako ona prevazilazi traumu je vredan narativni luk).

 

No, treći lik sa kojim se može igrati, misteriozni V je svakako najinteresantnije iznenađenje koje igra nudi. Dok Nerov borilački asortiman uglavnom poznajemo iz prethodne igre (uz zanimljivu nadgradnju na ime mehaničkih proteza) a kada dobijemo priliku da igramo sa Danteom ovo je za početak kao da smo uleteli u omiljene razgažene patike (pre nego što nam se od novih oružja i drugih dopunskih sposobnosti zavrti u glavi), V je neka vrsta smelog odstupanja od Devil May Cry formule. I kao takav, naravno da je podelio javnost, jelte. Ima više od dve nedelje otkada je igra izašla a narod još oštro debatuje da li su V-jeve misije „smeće“ ili dobrodošla dopuna DMC arsenalu.

Naravno, sve što je novo uvek je sumnjivo u sistemima koji imaju mnogo pokretnih delova i međuzavisnih vrednosti, a kada između dva ekstremno snažna, pokretljiva i agresivna lika ubacite nekoga kome je definišuća karakteristika da je slab, ovo jeste očigledna provokacija. No, Itsuno i Capcomov tim su ovde išali na sračunati rizik za koji mislim da se više nego isplatio. V je zanimljiv lik, neka vrsta gotskog askete, čovek u crnoj ali komotnoj odeći, prekriven tetovažama i izrazito crne kose – u kontrastu sa dvojicom belokosih lovaca na demone utegnutih u raznobojnu kožu – čija se „slabost“ simboliše oslanjanjem na štap pri hodu i tihim govorom. V je i osoba koja je od Danteove agencije tražila da preuzme ovaj posao i zaustavi Urizena, ali kada sranje opali o fen, on i sam ulazi u frku i pokazuje da snaga nije samo pitanje mišićne i demonske konstitucije. Opet, V je očigledno drugačiji od dvojice drugih glavnih likova, fizički deluje slabije ali nije strašljiv, umesto njihovih uličarskih provokacija kojima časte neprijatelje, on će im radije uputiti citat iz Blakeovog Venčanja neba i pakla koji je jednako oštar ali mnogo dostojanstveniji, a kada mora da se bori on to čini komandujući moćnim, jedinstvenim demonima.

Ako hoćete brzo, ali svakako ne i preterano tačno poređenje, razlika između V-ja i druge dvojice boraca je kao razlika između Diabla i Street Fightera. Dok su Nero i Dante akrobatske ubilačke mašine natovarene oružjem i specijalnim sposobnostima, V je kao da ste uzeli Necromancera iz Diablo III i dopustili mu da se bori isključivo putem prizivanja demonskih slugu.

Vrlo konkretno, V ima dva stalna pratioca, demonsku pticu Griffona i demonskog pantera Shadowa, dok treći, orijaški Nightmare, može biti prizvan samo aktiviranjem „devil trigger“ mehanike, nakon sakupljanja određenog broja magijskih poena. Mehanički, naravno, iako sve na početku deluje sasvim strano i zbunjujuće, stvari u dobroj meri imitiraju standardni DMC asortiman sa idejom da je Griffon, pokretljiv i brz, neka vrsta oružja za napad na daljinu, da je Shadow, sa svojim snažnim napadima ali i potrebom da priđe protivnicima analog mačeva koje koriste druga dva lika, a da je Nightmare devil trigger forma koja pakuje mnogo eksplozivnosti ali se i mnogo teže kontroliše.

Glavni deo krivulje učenja kod V-ja nije u tome kako da ga sačuvate u životu dok se njegovi ljubimci bore sa neprijateljima – priča da je V „slab“ ne odnosi se na njegovu skalu zdravlja ili brzinu kojom gubi hit poene već na to da ne može sopstvenim udarcima da povredi protivnike – već u tome da jednim pogledom pratite najmanje tri lika na ekranu, birate mete po prioritetu, izbegavate napade i izvodite najoportunije sopstvene napade za visoke skorove. Capcom se ovde zaista potrudio i posle par misija ove stvari kliknu – Griffon i Shadow imaju svoje rutine kretanja, napadanja i povlačenja, a način na koji pomažu V-ju da se skloni od napada je intuitivan i efikasan i ne prođe previše vremena pre nego što shvatate kako da demolirate protivnike sa takvim osvetničkim žarom da „S“ rangovi postaju uobičajeni i ambicija da dosegnete priželjkivanu „SSS“ ocenu krene da vas ozbiljno opseda.

Dosta toga je ovde moralo biti promišljeno i verujem da je jedna od retkih kritika koje se relativno često upućuju ovoj igri – ta da neprijatelji uglavnom nisu dovoljno agresivni – delom utemeljena u tome da su, zaista dizajneri, zbog V-ja neprijateljskim AI rutinama dali prilično konzervativne prioritete. Primera radi, jedan od trikova (koje igrač može da eksploatiše ako ga je svestan) je da demoni, iako su se pojavili u areni, ne postaju agresivni sve dok prvi put ne uđu u vidno polje igrača. Ovo sprečava instant-napade s leđa a što je korisno kad imate lik koji nema kapacitet da se direktno odbrani.

Naravno, to ne znači da se kroz masu možete šetati bez oštećenja, ali igranjem kao V prirodno počinjete da shvatate kako neprijateljima možete efikasno privlačiti pažnju korišćenjem slabih a brzih napada od strane bilo kog od dva V-jeva mezimca i time njega spasavati štete, a sa drige strane, sposobnost oba familijara da izvode area of effect napade čiji se efekti se mogu preklapati u konačnici znači da spektakularne scene i visoki skorovi maltene spontano nastaju. Pri kraju igre, u nekim od poslednjih misija koje sam igrao kao V, shvatio sam da je, iako je Nero označen kao „lik za početnike“, ove misije lakše preći i dobiti viši skor igrajući kao V, na ime činjenice da igra pozitivno ocenjuje korišćenje različitih tehnika u borbi a da mnogi area of effect napadi koje V-jevi drugari imaju traju i po nekoliko sekundi i njihovi se efekti međusobno nadograđuju. Činjenica da V treba da se drži podalje od neprijatelja kako bi izbegao štetu i smanjivanje ranga je, sa svoje strane balansirana time da udaljavanje od neprijatelja automatski priziva i njegove ljubimce natrag, kao i time da ptica i panter sopstveno zdravlje obnavljaju značajno brže kada je V u njihovoj blizini. Balans rizika i profita ovde radi kako treba: neophodno je da se V drži što je bliže neprijateljskim demonima i dobro odmerenim, praktično plesnim, koracima izbegava njihove nasrtaje dok istovremeno komanduje svojim vojnicima koga i kako da napadnu. Za posebno dobro osmišljen dodatni detalj, V može da obnavlja magijske poene potrebne za aktiviranje devil triggera (koji, uzgred, na određeno vreme automatizuje i pojačava napade njegovih ljubimaca) čitanjem stihova Williama Blakea usred borbe. Ova radnja traje duže nego gestovi izazivanja koje imaju Nero i Dante, ne može se prekinuti i, kako je tokom nje V ranjiv, kao, uostalom, i kod završnica koja mora da izvede nad demonima što su ih njegove životinje dovele na rub smrti, sve to podrazumeva pažljivo pozicioniranje i taktičke odluke drugačije od uobičajenog Devil May Cry jelovnika, ali sa jasnim građenjem na poznatoj osnovi.

Nakon nekoliko sati sam se  sa V-jem osećao zbilja udobno i kada je pred kraj igre na red došla obaveza da se V redom potuče sa tri bossa koja su druga dvojica već porazili (ovo je jedini ustupak uobičajenom boss rush segmentu DMC igara) ovo je bio praktično počasni krug. Postoji škola mišljenja na internetu da je ovo preteško i da su restrikcije prevelike (prva borba se izvodi samo uz korišćenje jednog od V-jevih ljubimaca, druga sa dva, tek treća sa sva tri, a V nema mogućnost da obnovi zdravlje) pa se čuje i da je V „beskoristan“ u ovim borbama, no, moja su iskustva, na osnovu prvog prelaska suprotna. Ove borbe su – makar u prvom prelasku na devil hunter težini– apsolutno poniženje za troje bossova, nesuptilno, brutalno gaženje likova od kojih su mi neki zadali i malo problema u svojim originalnim borbama. V-jev status „slabog“ lika najpre se očitava u manjoj pokretljivosti (iako ima dupli skok i brza izmicanja, V nema mogućnost brzog prilaženja protivnicima niti demonsku formu, kao što imaju ostala dvojica) i nemogućnosti da parira upućene udarce, ali se ovo sa druge strane kompenzuje opscenim količinama štete koje nanose kombinovani napadi njegovih familijara. Da ne pominjem da prizivanje Nightmarea ne samo da istog trenutka oživljava/ leči druga dva demonska prijatelja već se V i može Nightmareu popeti na leđa i direktno mu kontrolisati napade uz dodatak da mu je zdravlje tokom ove aktivnosti zaštićeno i sva šteta se konvertuje u brže trošenje devil triggera. Pa, malo li je? JuTjub je već pun videa u kojima V pobeđuje sve bossove na Dante Must Die težini što je očigledan demantij priče da ovo nije lik prilagođen igri. Ovo naglašavam jer V ima zbilja važnu narativnu ulogu u Devil May Cry V i lako bi mi bilo da zamislim kako Capcom gura nedovoljno izbalansiran, „eksperimentalni“ lik zato što je bitan za priču i, uostalom, seksi segmentu igračke demografije, ali moje direktno iskustvo je drugačije: V je zapravo veoma uspeo eksperiment, sa dubokim korenima u DMC istoriji (nije ni malo slučajno što su sva tri njegova familijara verzije demona iz prve igre) koji kvalitetno podstiče diskutovanje o tome je li „humanost“ sinonim za slabost u svetu gde demoni i poludemoni stalno ratuju oko moći. Itsuno me ne uvršćivanjem ovog lika u ansambl malo i podsetio na druge eksperimente koje je radio sa Dragon’s Dogma i sad ne mogu da dočekam nastavak te igre (ali i port prve igre za Switch, jelte).

Sa svoje strane, Nero je zaista udoban kao lik sa kojim se počinje igra, iako ima vrtoglavo komplikovan arsenal na raspolaganju. Mač, pištolj i kolekcija mehaničkih ruku koji svi imaju nekoliko vrsta napada i taktičkih implikacija su zapravo zastrašujuće opširan rečnik da se njime izrazite i, verovatno, nešto što nećete preduboko shvatiti tokom prvog prelaska igre. Kao što sam u DMC4 koristio Nerovu demonsku ruku, devil bringer, samo na najbanalnije načine u prvom prelasku, tako i ovde sva širina mogućnosti koje daju protetički devil breaker nastavci postaje jasna tek posle dosta eksperimentisanja i shvatanja da su ruke da se koriste a ne da se štekuju. I ovde postoji određena (tako kapkomovska i duboko zadovoljavajuća) ravnoteža rizika i profita – ruke mogu da imaju i veoma opake, dugačke napade ako umete da ih izvedete, na primer Rawhide koja protivnika može da šiba bičem nekoliko sekundi ili dugački buff efekti Tomboyja, ali će se polomiti ako tokom njihovog korišćenja Nero apsorbuje bilo koju količinu štete. Što, u sveopštem haosu i šutki, ume da bude relativno čest rizik.

Naravno, igra vas uči da ruke koristite taktički već i time da njihove najekstremnije tehnike podrazumevaju i njihovo uništenje, pa se te tehnike čuvaju za najvažnije momente u borbi. Ovo je u dobroj meri kompenzacija za činjenicu da je Nero, izgubivši demonsku ruku, izgubio i devil trigger i, do samog kraja igre, nije u stanju da se transformiše u demonsku formu niti da koristi devil bringer poteze iz prethodne igre. Tu je, zato, proteza koja simulira efekte devil bringera, ali ovo je samo jedna od ruku na raspolaganju. Druge se kreću od bazičnih napada „strujom“ i eksplozivnog kretanja po ekranu, preko tradicionalne „raketne pesnice“ (na kojoj možete i surfovati dok leti unaokolo i udarati demone u letu jer, da, ovo je Devil May Cry igra) do ruke koja pravi mehur u kome vreme par sekundi stoji (a vi ko blesavi udarate mačem po zamrznutom demonu) ili one koja vašem maču i pištolju dramatično uvećava štetu ali nauštrb gubitka mogućnosti da automatski nišanite protivnike.

Capcom se zaista potrudio oko devil breakera, kako bi se kompenzovalo odsustvo prelaska u demonsku formu i to da svaka od proteza omogućava privlačenje lakših protivnika Nerou (i, a što je za bosfajtoveesencijalno, privlačenje Neroa džinovskim protivnicima) je samo podrazumevana trešnjica na vrhu, dajući Nerou neverovatno raznovrstan arsenal i pokretljivost koje mu omogućavaju pozicioniranje na ekranu kakvo zapravo ni zvezda serijala, Dante – nema. Kad se još dodaju i „charge“ tehnika za pištolj (možete istovremeno napuniti do tri metka koji potom, po ispaljivanju nanose mnogo više štete i zaustavljaju većinu normalnih protivnika u mestu, doprinoseći dramatično mogućnosti da ih ošamutite) i exceed mehanika za mač, koja mu, uz malo veštine daje dopunski efekat plamena PLUS posebne poteze u napadu, jasno je da ovaj „početnički“ lik uopšte nije naivan. Verovatno je zbog ovoga Capcom onemogućio igrače da u borbi menjaju aktivnu protetičku ruku, rezonujući da bi menjanje aktivne proteze bilo prekomplikovano i uplašilo igrače kojima je ovo prvi lik sa kojim se susreću. No, slutim da će ovo biti nešto što ćemo dobiti kroz pečeve/ special edition igre ili, u najgorem slučaju, u narednom nastavku.

(Još ako vam otkrijem tajnu (blago spojleričnu?) da u sledećem prelasku igre – New Game + varijanti koju igrate na sledećem nivou težine – od početka imate i devil trigger na raspolaganju, jasno je da Nero nikako nije „mrtav teret“ kako ga Dante, u pokušaju da ga zaštiti, naziva na početku igre.)

A Dante… Dante je lik na kome čitav serijal počiva i koji nikada nije bio ovako kul i ovako kompleksan. U Devil May Cry V Dante ima više od 40 godina (narod smatra da je tačan broj 42) i svoju ciničnu bro-personu (brosonu?) je rafinirao do visokog kvaliteta samoironije, refleksije u kojoj se prepoznaju godine i kilometraža što ostavljaju tragove, ali i jednog dobrodošlog zaštitničkog stava u odnosu na svoju sada već ozbiljno proširenu porodicu. Devil May Cry V je, možda, i oproštaj sa Danteom, slanje omiljenog lika u zasluženu penziju i neprebrojni omaži situacijama i likovima iz prethodnih igara su tu da nas podsete zašto je zapravo Dante uprkos svojoj nametljivoj mačo pozi, zapravo gospodin i esteta.*

*Jedna scena u kojoj Dante izvodi koreografiju što omažira Michaela Jacksona dolazi, doduše, u nezgodnom istorijskom trenutku s obzirom na trenutni narativ o pokojnom Jacksonu i sve bolje dokumentovan istorijat seksualne zloupotrebe dece, ali je novi doprinos građenju portreta Dantea kao dobronamerne karikature ničeovskog višeg čoveka koji, za razliku od asketski nastrojenog brata, iskreno uživa u zadovoljstvima što ih pruža telo, od jedenja pice u DMC3, preko umetničkog klizanja i operske minijature u DMC4 pa do činjenice da je jedan od borilačkih poteza pri korišćenju oružja Balrog u ovoj igri praktično brejkdenserski plesni potez windmill. Naravno, ovde ne treba izgubiti iz vida da, iako je Vergil onaj od dvojice braće koji je dokumentovano napravio dete, što možemo dovesti u vezu sa ničeovskim uživanjem u putenim zadovoljstvima, njegovo odbijanje da uopšte ima ikakve veze sa svojim detetom i odavanje idealu ratničke askeze u potrazi za moći (do mere kada će bukvalno osakatiti sopstveno potomstvo zarad višeg ideala) podseća na Evoline proto-fašističke ideje, pokazuje njihovo odsustvo humanosti i empatije za najbližu zajednicu i, jelte, nije slučajno što je Dante mnogo bolja roditeljska figura Vergilovom detetu od samog Vergila.

Sa druge strane, Danteov borilački repertoar nikada nije bio raskošniji i ovde Capcom pokušava da ide postupno, dajući igraču nova oružja relativno sporim tempom, svestan, valjda, da je već početni arsenal blago zastrašujući. Do kraja prvog prelaska igre Dante će imati četiri seta hladnog oružja (ako se sportski motocikl može smatrati „hladnim“), od kojih su neka više oružja u jednom, i četiri seta vatrenog, od kojih su neka takođe… kapirate. Istovremeno, imaće i četiri stila – ista ona koja je imao na početku DMC3 i DMC4 – između kojih, i oružja i stilova, može slobodno da menja u bilo kom trenutku, uključujući usred komboa. Svako oružje ima i posebne napade ako se odabere stil koji mu odgovara (Gunslinger za puške, Swordmaster za mačeve) a druga dva defanzivna stila (Trickster i Royalguard) podrazumevaju mogućnost izmicanja i blokiranja/ kontriranja napada. I sve ovo dalje može da se kombinuje, čak i pre nego što vam kažem da neka oružja imaju „charge“ napade, da neka omogućavaju šaltanje između elementalnih napada koji imaju potpuno odvojene setove poteza, da se, uz aktiviran devil trigger, u Danteovoj demonskoj formi menjaju ne samo snaga napada već i brzina što opet ima sasvim nove taktičke implikacije u borbama gde je jako bitno probiti protivnički gard visokim DPS-om i napasti ga pre nego što se oporavi…

Ali Capcom je otišao JOŠ korak dalje uzimajući ideju iz zlosrećnog Devil May Cry 2 i konačno je kvalitetno realizujući kroz kreiranje sledećeg devil trigger nivoa. Takozvani sin devil trigger dostupan je samo Danteu u ovoj igri i daje mu, kad se ispune određeni uslovi, još moćniju demonsku formu koja, za razliku od „normalne“ devil trigger forme ne obnavlja zdravlje ali uvećava štetu na astronomske nivoe.

Naravno, prelazak u sin devil trigger formu ima visoku cenu (morate ručno „uplatiti“ magijske poene u SDT merač, pražnjenjem normalnog DT merača) i, za razliku od „normalnog“ prelaska u demonsku formu, ne može se izvesti samo pritiskom na dugme (već njegovim držanjem), što zahteva izvesno planiranje i pozicioniranje. Hoću da kažem, ovo definitivno nije „dugme za pobedu“, već poseban podsistem sa gomilom sopstvenih poteza i komboa koje forma nosi i vežbanje sin devil trigger napada na teškim bossovima pri kraju igre daje čoveku mnogo ideja o tome kako ih može koristiti u drugim situacijama tokom narednog prelaska na višim težinama.

No, možda najviše učenja zahtevaju nova oružja, Cavaliere, King Cerberus i Dr Faust. Cavaliere je pomenuti demonski motocikl koga Dante može da podeli na dva dela i točkovima načičkanim šiljcima kao cirkularnom testerom proseče kroz demone, ili da ga zajaše i zaleti se u protivnike. Cavaliere je spor i, garantuje super armour Danteu – dakle, ne štiti ga od štete ali mu potezi ne mogu biti prekinuti neprijateljskim napadom – što znači da će ga u početku igrač koristiti kao oružje visokog DPS-a a male suptilnosti i tek sa daljim eksperimentisanjem uvideti kakve sve nijanse ova alatka ima, uključujući moćne launcher poteze. Cavaliere ne samo što je perfektna, karikaturalna-ali-i-ozbiljna realizacija svih tih maskulinističkih stereotipa koje vezujemo za Dantea nego je i, konačno, ovaploćenje ideje koju je Hideak Itsuno očigledno imao još u Devil May Cry 3 (gde se u jednom neinteraktivnom kinematiku Ladyin motocikl koristi kao oružje) ali nije imao budžet da je pretoči u stvarnost. Sad i ovu, da prostite, recku možemo da udarimo.

S druge strane, King Cerberus je varijacija na trokraki ledeni nunčaku Cerberus iz DMC3 ali sada raskalašno proširen tako da pored leda obuhvati još dva elementa: oganj i elektricitet. Složenost ovog oružja podrazumeva učenje nekoliko odvojenih setova komandi za svaki od elemenata, razabiranje između toga koji od njih je dobar za brze prilaske neprijatelju (vatra – gde se nunčaku transformiše u palicu), koji nanosi najviše štete grupama neprijatelja (elektricitet sa svojim area of effect napadima), a koji ima najviši DPS (led) i, generalno, King Cerberus je oružje očigledno namenjeno igračima čija je kilometraža u serijalu velika, a glad za eksperimentisanjem snažna. Zato ga, uostalom, dobijamo tek pri kraju prvog prelaska kampanje. Borba sa samim bossom, Kingom Cerberusom je jedna od najtežih u igri i prikladno je da oružje nastalo od njegove duše ima zaprepašujuću i komplikovanu dubinu.

No, Dr. Faust, šmekerski kombo šešira i šala koji je napravila Nico bazirajući dizajn na postojećim demonskim oružjima, je možda najneobičnija „puška“ do sada napravljena u serijalu, a ovo kažem uz punu svest da smo u DMC4 imali Pandoru, oružje koje je bilo mitraljez, bazuka i leteća topovska platforma sve u jednom.

Dr. Faust je oružje-sa-projektilima koje koristi crvene orbove kao municiju. Crveni orbovi su, pak standardna valutu kojom se kupuju predmeti i novi potezi u DMC igrama a koja predstavlja demonsku kristalisanu krv i dobija se ubijanjem demona (što viši rang koji ste osvojili atraktivnim potezima, to više orbova). Ovo oružje rabi interesantnu ideju „ulaganja“ određenog broja orbova kroz odabrane poteze, u nadi da ćete, brzim porazom protivnika, dobiti višestruko veću isplatu. Ako odete na JuTjub videćete igrače koji ovo oružje koriste na načine koji maltene deluju kao čitovi, ali očigledno je da su Itsuno i ekipa uzeli Lucifera iz DMC4 a onda dugo eksperimentisali i razmišljali kako da koncept „zasejavanja“ protivnika i okruženja minama i naknadnog njihovog aktiviranja mogu da smisleno nadgrade. Dr. Faust je raskošan odgovor na ovo pitanje, sa nekoliko sasvim različitih načina da se crveni orbovi upotrebe, uključujući kontrolu gomile ali i masivne napade na jednog odabranog neprijatelja. Ne znam da li je Capcom zbog ovog oružja odlučio da se igračima crveni orbovi ponude na prodaju i za prave pare, ali sada maltene bukvalno možete da porazite teške bosove bacanjem opscene količine novca na njihovu glavu. Kao i u stvarnom životu, para vrti gde đavolji mač neće. Ono što je bitno naglasiti je da, nakon što sam završio igru, shvatam da sam tek počeo da učim kako se Dr Faust koristi i da će tu biti još čudesa za otkrivanje.

Asortiman neprijatelja je ovde ugodno prepoznatljiv ali sa nekim dobro odmerenim dodacima. Recimo, neprijatelji niske agresivnosti su uglavnom životinje i ostavljaju prostora za taktičko promišljanje a igra meša brze i spore, leteće i puzeće, velike/ oklopljene, sa manjim/ slabijim. Neki zahtevaju promenu taktičkog pristupa: na primer Furies su nedodirljivi dok ne napadaju, Behemoti su spori dok su zaštićeni oklopom ali tada ne mogu biti povređeni – kada im razbijete oklop postaju ranjivi ali i brži itd. Jedan od najinteresantnijih je Nobody, neprijatelj koji menja oblik, izbacuje oči kao autonomno navođenje eksplozivne naprave i plesom isisava magijske poene iz devil triggera. Uz neke stare favorite, kao što su Death Scissors (leteće sablasti sa ogromnim makazama, dakako) i vitezove koji omažiraju ekipe iz originalnog DMC i DMC4, ovo je jedna jako zabavna menažerija koja, kao i sve ostalo, u prvom prelasku tek prikazuje bljeskove kompleksnosti koju ćete susresti na višim težinama. Fer je reći da u tom prvom prelasku uglavnom nećete imati problema sa normalnim protivnicima a da neke od njihovih složenijih poteza nećete ni videti do drugog prelaska. Naravno, i opaska o nižoj agresivnosti protivnika se menja u narednim prelascima gde neprijatelji brže napadaju i lakše ulaze u stanje razjarenosti (koje, recimo, neprijatelju kao što je Hell Antenora, siledžiji koji nosi dve satare i njima vitla ko blesav, garantuje super armour i samo vešto – ili slučajno – pariranje napada u ovom njihovom stanju će vas spasti ponižavajućeg spuštanja ranga i gubljenja zdravlja).

Svako zna da je Devil May Cry serijal obeležen ikoničkim bossovima, pa je i ovde ponuda odlična. Naravno, neki bossovi su „obični“, ako se običnim može nazvati Goliath, masivni demon poznat nam još iz demoa, sa ustima na torzou iz kojih bljuje vatrene kugle i kojim usisava neprijatelje. No onda imamo i ekstravagance kao što je bukvalno prvi boss u igri koji je debeli splet korenova ili kasnija demonka sa tri glave koja jaše divovsko pile Grifona. Neki su dobrodošle varijacije na voljene bossove iz Devil May Cry 3 i, slobodno mogu da kažem, vidno ih unapređuju, a neki su sasvim nove kreacije. Svaki od njih menja ponašanje u zavisnosti od faze u kojoj se nalazi i kako to već biva, ima tu i par bossova koje nećete „shvatiti“ iz prve i u tom smislu veoma pomaže što je ovo najlakša Devil May Cry igra u serijalu.

Tu negde  dolazimo do pitanja je li ona i najbolja. Svakako, produbljenost u skoro svaku stranu, razumno trajanje bez previše ponavljanja, svest o tome koliko se šta može reciklirati pre nego što postane iritantno, kao i brojni quality of life elementi znače da ovu igru svako može da završi. Capcom je imao toliko poverenja u izbalansiranost, recimo, da u igri nema ni vital star ni devil star predmeta (koji su u prethodnim igrama obnavljali zdravlje i magijske poene), uzdajući se, uostalom s pravom, da će „organski“ načini obnavljanja ovih merača biti dovoljni. Čekpointi u misijama, mogućnost oživljavanja korišćenjem crvenih orbova ako ih imate, to da vas igra zasipa zlatnim orbovima (koji su istorijski standardni način rezurekcije nakon što padnete u borbi), dajući vam po jedan svakog dana samo zato što ste upalili igru, sve to je signal da Capcom prepoznaje da „obična“ publika želi da ima opcije da sebi olakša kada postane gusto, a da će tvrdo jezgro fanova igrati igru na „pravi“ način, zaobilazeći poštapalice i kreirajući klasično iskustvo. A što je razumno inkluzivno i pametan način da se uključi više segmenata publike a bez kompromitovanja osnovne ideje da je „glavni“ cilj u igri ne preživeti već se boriti na stilski što impresivniji način i dobiti što bolji rang. Vezivanjem ocena, rangova i trofeja za „umetnički dojam“  prepoznaje se koju vrstu isplate žele „sržni“ igrači a u vremenu JuTjuba i strimigna (ne zaboravimo da je JuTjub u vreme prethodne „prave“ DMC igre bio star svega dve godine) izvođenje „sick combo“ poteza je nagrada samo za sebe i služi kao viralna reklama igračima „nižeg“ ranga koji često tek na ovaj način saznaju šta igra zapravo sve nudi ispod haube.

Uz modernu grafiku, ogroman saundtrak i odlično rukovanje likovima u smislu performance capturea i glasovne glume, te narativ koji za sve pare zaokružuje priču o sinovima demona Sparde i ljudima usisanim u gravitaciono polje njihove harizme, da dele njihovu sudbinu, dobro ’n’ zlo, Devil May Cry V je svakako ubedljiv napor da se sve dobro u serijalu zadrži, dopuni na smislene načine i obogati sitnim detaljima, uz pažljivo izbegavanje onog što tokom decenija možda nije bilo tako dobro. Ipak, Devil May Cry 3 mi za sada vodi za prsa, najpre na ime svog neprevaziđenog tempa u kome je smena krešenda u igri besprekorno vođena i igraču daje fantastičnu vožnju u kojoj ima vremena i za refleksiju i neku vrstu predaha.

U kontrastu sa ovim, Devil May Cry V je zapravo, znam da zvuči smešno, izrazito laka igra u kojoj sam nekoliko bossova u sredini priče, koji su imali jake narativne uloge, pobedio bez mnogo napora i iz prve, a što se u ovakvim igrama naprosto ne događa. Devil May Cry V postaje „prava“ DMC igra tek u poslednjih nekoliko misija gde neprijateljski miks biva nemilosrdno zaoštren a bossovi više nisu ekipa koja se igra u rukavicama i imaju ogroman broj napada i više distinktnih formi. Konsekventno, skok između dotadašnjeg, relaksiranijeg igranja i potrebe da se skoncentrišete i „git gud“ za potrebe nekoliko poslednjih misija je dobrodošao iz moje prespektive ali i dalje je u pitanju skok umesto „prirodne“ eskalacije kakvu je imao DMC3. Opet, Capcom je svakako tim brojnim olakšicama koje igračima stavlja na raspolaganje računao da ublaži efekte ovog skoka i obezbedio da se niko ne oseti izopštenim na ime iznenadno previsokog skill checka. Sa svoje strane, sve misije sam uradio bez korišćenja oživljavanja pa čak i čekpointa, igrajući ih od početka pa do poraza bossa u jednom cugu, trudeći se da repliciram iskustvo originalnog igranja Devil May Cry 1 i 3 i bilo je mnogo dobro, ali naravno, i ja sam danas mnogo starija (i nadajmo se malo bolja) osoba.

Imam li još neke zamerke? Uglavnom veoma sitničave: dizajn nivoa je relativno nenadahnut. Prvi Devil May Cry je još dobrano vukao za sobom svoje Resident Evil korene pa je veliki gotski dvorac u kome se igra odvijala imao zanimljiv raspored i međupovezanost prostorija i zahtevao malo snalaženja i otvaranja puteva između instanci atraktivne borbe. Važnost ovog elementa igranja je sa vremenom erodirala u serijalu pa Devil May Cry V više ne pravi nekakav napor da prikrije da su njegove mape samo hodnici razvučeni između arena u kojima se vodi borba i jedini ustupak intrigantnijem dizajnu mapa je sakrivanje sitnih nagradica i ulaznih „vrata“ za tajne misije oko kojih se valja dobro pomučiti. Ovo zapravo nije toliko zamerka koliko konstatacija da igra, posle 18 godina evolucije sada sebe malo drugačije vidi u domenu toga šta je tačno njen žanr i kako mape treba da izgledaju. Važnije je možda to da bi igri zapravo koristila čisto vizuelno bogatija rešenja i da, nekoliko lokacija u samom gradu na stranu (a ni one se ne daju porediti sa DMC, DMC3, pa i DMC4 gotikom), ostatak radnje igrača smešta u prilično jednolično okruženje napravljeno od demonskog tkiva i organa. Atraktivno da se vidi, ali svakako monotono da se tamo živi.

Još neki prigovor? Pa, recimo da je glavna pesma na saundtraku, „Devil Trigger“ isuviše mejnstrim pop hit za moj ukus – a što je i potvrđeno time da je bila prva na iTunesovoj listi u nedelji kada je igra izašla – i mada je ne mrzim, svakako više volim „staru“ Nerovu borilačku temu, „The Time Has Come“.  Opet, saundtrak je apsolutno masivan (i Danteova nova tema, „Subhuman“ je vrlo solidan komad modernog „elektronskog“ metala) i ima ovde i jako dobrih momenata mirnije, orkestarske muzike tako da ne mogu mnogo da se žalim.

U globalu, možda je meni najvažniji taj osećaj koji igra u meni ostavlja nakon završavanja – a za koji shvatam da neće biti identičan za ljude koji nisu pratili serijal ovoliko godina i nemaju investiciju u likove i istorije – gde prepoznajem Dantea kao zrelog, odraslog muškarca čiji je hvalisavi bravado sada refleksija na svest o tome kolike su njegove stvarne moći ali i još jače svesti da moć uvek nosi sa sobom i mamac iskvarenosti, zloupotrebe, adikcije. Njegov brat, koji, ako smem da spojlujem, ovde i sam dolazi do sličnih uvida, mada ih nikada eksplicitno ne priznaje, dokazuje se kao beskrajno komplikovana ličnost čiji je život obeležen pogrešnim izborima, traženjem istinskog identiteta i, u ovoj igri, pored pokušaja da se bude dostojan velikog oca, konačnim razrešenjem dileme oko toga kakav je odnos imao sa majkom. Sve to uz otkrivanje drugih istina o sebi i pronalaženje odgovornosti koja više ne podrazumeva osvajanje sveta već, možda osvajanje poverenja nekog ko bi mu mogao biti blizak…

Bilo bi preterano očekivati da u Devil May Cry V ljudi prepoznaju teme koje su pre neku godinu onoliko hvaljene u Uncharted 4, one o sazrevanju, prevazilaženju i napuštanju neke svoje žanrovske sudbine, ali, na svoj način, ova ekstravagantna anime limunada veoma dostojanstveno ispraća svoje heroje sa pozornice, od Dantea koji prelazi zadivljujući put od „Been a while since I’ve used my brain this much“ do konačnog odustajanja da se nadkuruje sa Vergilom i priznavanja da nema više snage da se bavi infantilnom dramom što je trebalo da su je obojica odavno prerasli, preko Vergila čija arogancija po prvi put kao da ima i samoironičnu crtu pa do Neroa čiji bes samo počinje da nazire mogućnost da dolazi iz pozicije ljubavi. Veliki je ovo ansambl, ne po broju koliko po formatu i to da su drugopozivkinje u formi Trish, Lady i Nico sve redom žene sa teškim i po narativ relevantnim istorijama sugeriše da bi neka naredna igra zaista mogla neke (ili sve) od njih da ima u glavnim ulogama. Mislim, ne bi bilo ni prvi put ali sada, u momentu kada serijal doživljava nove vrhunce popularnosti a igre ovog tipa su nikada isplativija investicija, je verovatno sjajan trenutak da se utrči u šesnaesterac i pošalje direktan izazov Kamiyinoj Bayonetti čiji će treći deo ionako imati vrlo ozbiljan zadatak da dosegne visine petog nastavka serijala koji je Kamiya kreirao… (Kao što se vidi, porodična istorija stylish character action žanra složena je maltene kao i ona likova u Devil May Cry.)

Ono značajno što možda vredi podvući je da je ovaj naslov još jedno vredno podsećanje na specifičnu razliku video igara kao medijuma u odnosu na, recimo, film sa kojim se često poredi. Devil May Cry V je igra spektakla u prvom redu – spektakl, audiovizuelni, dakako, je primarni utisak koji će posmatrač iz nje poneti, sa pričom, likovima i dramom poteranim duboko u pozadinu. I mada spektakl sam po sebi ima solidnu i respektabilnu istoriju na filmu, ova vrsta spektakla – akcija usredsređena na dinamično fizičko nasilje protiv, jelte, demona – bi u filmskim terminima definitivno bila posmatrana kao nešto što pripada estetski nižim redovima zabave/ umetnosti, ma koliko da je vešto urađena. Ali ovde upravo suštinska razlika između igara i filma donosi značajnu promenu u percepciji. Gledanje spektakularnog filma je potpuno drugačija aktivnost od toga da učestvujete u proizvodnji spektakla. U jednom slučaju treba da se divite artizmu (ili vrhunskom zanatstvu) drugih, u drugom ste pozvani da sami svoju veštinu (ili artizam?) izbrusite do nivoa koji će proizvesti spektakl vredan deljenja sa drugima i čitav mehanički sklop Devil May Cry je podređen toj ideji da je igra na kraju dana samo set alatki koji igrač koristi da kreira, umesto da samo pasivno konzumira, nešto što je suštinski estetski produkt. Spektakularan, svakako, i možda u nekom „objektivnom“ umetničkom ili estetskom smislu ne vredan stavljanja u muzej, jelte, ali ovaj „produkt“ je ishod kreativnog rada igrača – dok su dizajneri „samo“ napravili alat i dali materijal – i to je njegova osnovna priroda.

Igre se, zbog svoje digitalne prirode, često po inerciji smatraju „organičenim“ medijumom u kome je sve „programirano“ i nema improvizacije a koja je jedna od osnovnih premisa kreativnog rada, i mada se često spektakl u igrama zaista svodi na „animaciju iz konzerve“ koja se uvek prikazuje na isti način, Devil May Cry V je najbolji dokaz da ove stvari ne moraju biti tačne i da i digitalni sistemi dopuštaju razumno mnogo improvizacije i mogu biti podsticajni za kreativni izraz. Uostalom, ako pogledate kako ljudi diskutuju video snimke koje prave igrači kao što su Donguri, BlaNK, Sakaki, ili naravno, legendarni Saurian Dash (koji se nakratko vratio iz penzije zbog ove igre), videćete koliko su česti komentari koji se tiču lepote, kreativnosti, i to kako se pored tehničkih detalja neretko govori o tome na koji način se potezi povezuju u vremenu da bi se stvorio prizor zanimljiv i lep za gledanje itd. Ideja da ovakve igre, nasilne u najpovršnije istinitom smislu, podstiču nasilje je jasan refleks kod „običnih“ ljudi ali čak i kratak uvid u kulturu oko njih demonstrira da je diskurs koji izvire, ako ne baš akademski, mnogo više usredsređen na estetiku nego na nasilje (ili erotiku). (Mada erotike ima u tom diskursu… onoliko). Konačno, danas su igre „sadržaj“ koji se gleda na internetu barem onoliko koliko se i igra i Devil May Cry, kao rodonačelnik stylish character action žanra zapravo na najbolji način podseća na to šta se, ako se vratimo još u vreme kada su klinci kibicovali ortake iz kraja koji obaraju hajskorove u arkadama, u igrama zaista cenilo iz perspektive publike: elegancija, duboko poznavanje sistema, rizik koji donosi nagradu, prikazivanje „nepotrebne“ veštine (kao što je u DMC igrama ubacivanje prozivki neprijatelja u kombo) i kao takav je vredan dodatak aktuelnom kulturnom krajoliku. Najvažnije – iako je u pitanju jedna od najrafiniranijih borbenih igara ikada napravljenih, ovo nikako nije igra namenjena samo kombo-džankijima i brojačima frejmova već punokrvan spektakl za celu porodicu, sa pevanjem, pucanjem i puno tuče, zabavan i onima koji tek uče kako se posle stingera kojim ste uleteli u lice demonu izvodi million stab (kojim ćete dotično lice ubosti još, pa, milion (?) puta).

Devil May Cry V je uspeh na svim frontovima – igra je kreirala ugodan popkulturni buzz gdegod je to bilo potrebno i prodala dva miliona primeraka za dve nedelje (poređenja radi, DmC je prodao svega 1,2 miliona za čitavo ovo vreme, a DMC4 je do brojke od tri miliona gulio sedam godina). Sa jedne strane, ovo je podsećanje da će ljudi rado igrati „teške“ i tehnički komplikovane igre ako im se alatke stave na raspolaganje, ali i potvrda praktično truizma da ako ste napravili zaista dobru igru i umete da iskomunicirate zašto je dobra, bez marketinške mistifikacije – ovo će rezultirati dobrom prodajom. Oba dela ove jednačine su bitna, naravno, i Devil May Cry V izvodi hvale vredan čin balansa između pružanja hardcore otakuima svega onoga zbog čega serijal vole – duboke mehaničke sisteme, anime senzibilitet, eye candy za čitav spektar seksualnih preferenci* – i obezbeđivanja da normalna publika ne bude rasterana elitiznom, toksičnošću i amaterskim gejtkipingom. Capcom ne samo da se vratio već je u usponu i nadajmo se da ovo znači da na sledeći Devil May Cry nećemo čekati još jednu deceniju.

A u međuvremenu, neka se spremi Sekiro.

* V-jev dizajn koji nam daje nosatog, malo pogrbljenog ali harizmatičnog lika što čita Blejka, govori tiho i vodi demone sa sobom je sulud spoj Kylo Ren seksepila sa starijim, klasičnijim idejama o tuberkuloznim pesnicima

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-03-2019

Posted in metal with tags on 22 marta, 2019 by mehmetkrljic

E, pa, proleće je zvanično došlo, drveće u mom dvorištu već solidno procvetalo, mala leska kreće da pupi a spatifilumi na terasi su podivljali. Svi osećamo bujanje sokova koje priroda podstiče ulaskom u ovo godišnje doba, a najlepše je u proleće raditi – šta? Ako ste rekli „slušati metal“, na istim smo frekvencijama. I idemo!

Za početak ovonedeljnog blek metal pregleda sam odmah preskočio neke Amerikance koji se preterano lože na Tolkina i Nemce koji se preterano lože na Srbiju. Ozbiljno. Moramo da imamo neke kriterijume ovde, a kada nemački bend peva o Vidovdanu imam utisak da ulazimo u posebno bizaran post-istorijski igrokaz.

Zato je tu Lothric, solo projekat čoveka po imenu Seath, iz Atine, ali one u Džordžiji i njegov debi EP, From a Decade of Permafrost je solidan predstavnik tog nekog provincijskog blek metala. Ovo ne mislim u nekom pežorativnom smislu, Lothric je osvežavajuće vezan za nekakve temelje ove muzike i iako njegove pesme imaju dinamičkih preokreta i promena tempa i sasvim su solidno aranžirane, meni zapravo najviše prija to da su uglavnom prilično jasno usredsređene na svoje centralne ideje i ne gube se u nekakvim ambicionzim, simfonijskim aranžmanima. Naravno, Seath nije manje gik od gorepomenutih zemljaka sa Tolkin-fetišom i očigledno spada u solidno naseljeni podžanr metala inspirisan Dark Souls igrama, ali, ponovo, ovo je strejt i jednostavna muzika čija je jednostavnost posledica jasne vizije a nikako tehničke omeđenosti. Jedina stvar koja je pod znakom pitanja je kakav je to „perma“-frost koji traje samo deset godina, ali da ne budemo sitničavi, Lothric je solidan:

https://lothric.bandcamp.com/album/from-a-decade-of-permafrost

Iz Brazila dolaze iteresantni Kaatayra čiji je debi No Ruidar da Mata que Mirra vrlo solidna ploča koja spaja blek metal sa shoegaze elementima ali ovo čini uz brzu, žestoku svirku i dugačke pesme od kojih ni jedna ne ide ispod deset minuta. Ima za to razloga jer pored razmahanih shoegaze delova, ima ovde i puno svirke na akustičnim instrumentima, uključujući gitare i „etničke“ udaraljke i aranžmani se trude, i uglavnom uspevaju, da od ovoga naprave svojevrsne ceremonije.  Rezultat je album veoma plemenite atmosfere koji i pored svoje solidne muzičke ambicije deluje sveže, organski, skoro pa lo-fi iako je zapravo snimljen i miksovan veoma pažljivo. Da ne ponavljam ponovo da mnogi atmosferični blek metal bendovi samo vrte tri akorda sve vreme i misle da je to dosta, ove Brazilce valja slušati i čuti to bogatstvo atmosfera, ali i pršteću energiju.

https://kaatayra.bandcamp.com/releases

Šveđani Serpesta su vrlo nov bend, njihov debi EP, The Sinister Ways je započet u smislu pisanja i probanja tek ovog Januara a sada kad je izašao, iako nije ni u kom slučaju neka revolucionarna ploča, ipak nudi pet pesama klasičnog švedskog blek metala koji je sirov i grub ali ne nemelodičan. Serpesta imaju sasvim dovoljno napredno shvatanje harmonija i aranžiranja da se odvoje od mase blek metalaca koji samo okreću iste akorde i ovaj bend, na tom svom prvom izdanju ima karaktera, a čak ni produkcija, uprkos tome što se čuje da nije baš skupa, nije rđava:

https://youtu.be/Vw1NYbAtxI4

Ponovo džordžijsku Vimur na svom drugom albumu, Triumphant Master of Fates ne nude bogznakako inovativnu muziku ali ovo je pristojan blek metal sa dosta atmosfere i sviračkih kvaliteta koji uspeva da iskombinuje i tu neku „nežniju“ struju – u domenu harmonija i melodija – i taj neki siroviji pristup ovom žanru sa brzim blastbitovima i odvratnim vrištanjem. Ovo je takođe i vrlo dobro producirano – jedina zamerka mi je vokal previše utopljen u matricu i previše reverb efekta na istom – ali ovo su sitnice. Dobra, mišićava, a emotivna ploča:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates

Kada bend sa Aljaske sebe nazove po jednom od najpoznatijih slovenskih božanstava tu odmah pomislite da nisu čista posla, ali ako se članovi trojke po imenu Rübezahl i pale na Slovene u nekom neprihvatljivom smislu gde nam prilepljuju kakve proto-nacističke etikete, to ja za sada na njihovom debi EP-ju, Tempering of Northern Iron, ne mogu da čujem. Ovo je vrlo epski, a opet prijatno sirov blek metal sa zaista severnjačkim prizvukom i ponovo jeftinom ali dobrom produkcijom. Rübezahl  imaju i brzih delova u svojoj muzici ali ovo je najvećim delom srednji i sporiji tempo koji, bez obzira na niži BPM, ide napred veoma intenzivnim korakom i nosi slušaoca sa sobom. Pevač pritom zvuči kao da ima bar 17 metara i kosu te bradu koje nije dirao od rođenja – baš kako sam od malena i zamišljao Ribecala.

https://rbezahl.bandcamp.com/album/tempering-of-northern-iron

Idemo sada malčice više u prošlost, na kraj Januara, zato što za indonežansku braću valja ponekad malo saviti pravila. Proceus dolaze sa Jave i na svom trećem albumu pokazuju ne samo zavidne muzičarske veštine već i to kako se u državi koja ima vrlo jaku metal scenu može iskočiti i kvalitetom i identitetom. Maharaja, njihovo ovogodišnje izdanje je odlično produciran album mišićavog blek metala sa brzim, jakim bubnjevima čiji je najkarakterističniji element nesputana melodičnost. Proceus, pritom, idu daleko preko granice „normalne“ melodičnosti kakvu biste očekivali od blek metal bendova i ulaze duboko u power metal teritoriju, nudeći epsku, i vrlo kičastu, muziku punu potpuno epskih horskih refrena koje smenjuje „grublje“ pevanje, te gitarskih melodija koje su toliko slatke da od njih može malo i da vam se prikaki. Ali odlično je to u paketu. Naravno, ljubitelji sirovog i mračnog blek metala ovo verovatno neće mnogo jako popušiti, ali Proceus lepo pakuju to što rade i zvuče sveže.

https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja

Poljaci Poroneic na svom demu od tri pesme pokazuju da mnogo vole klavir pa ga koriste gde god je to oportuno, ali imaju za to odlično opravdanje. Naime, ovaj klasični insturment njihovom inače snažnom i tvrdom blek metalu dodaje dobrodošlu dimenziju suptilnosti pa to i najavljuje pesme koje su odlično napisane i lako i uspešno smenjuju atmosfere i tempo. Poroniec umeju da zvuče i sasvim demonski, ali i intimno što, za bend od dvoje ljudi možda i jeste prirodno, ali se svejedno odlično sluša. Zašto je ovo tek „demo“ a ne normalan digitalni EP, to ne znamo, ali sve zvuči zrelo i dobro:

https://poroniec.bandcamp.com/releases

Nizozemski depresivni blek metalci Nusquama imaju prvi album, Horizon Ontheemt i to je ploča koja meni previše insistira na toj nekoj tuzi i nesreći, ali je u pitanju svakako punokrvan, od srca odrađen metal. Taj prštavi zvuk, to očajničko vrištanje pevača, sve to prija i donekle kompenzuje jednoličnost u kompozicijama, tempu i izvođačkom pristupu:

https://nusquama.bandcamp.com/

Mnogo više po mom ukusu su svakako Ultra Silvam iz Malmea koji nude sirovi švedski blek metal sa mnogo krvožednog apetita ali i odličnim gitarskim radom. Volim kada u metal bendu gitarista može da se provuče sa ovako malo distorzije a da su pesme napisane tako da se iz te pankerske gitarske prangije izvuče maksimalan efekat. Ima tu i elemenata folka, ali Ultra Silvam, što je meni najvažnije, ni jedan element svoje muzike ne prenaglašavaju i u prvom planu su uvek efikasne, jasno osmišljene pesme koje imaju, ponoviću, pankersku čistotu vizije i jednostavnost a efektnost izraza. U nedelji punoj dobrog black metala Ultra Silvam su izbacili verovatno najbolju ploču koja osvaja brzinom, eksplozivnošću ali i bogatstvom ideja. Fenomenalno:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation

Aoratos iz Kolorada na svom, pretpostavljam, prvom albumu, Gods Without Name uspevaju da zazvuče izuzetno apokaliptično. Njihova muzika je utopljena u efekte i čak koristi određene tehnike elektro-akustične tradicije da sagradi svoje monumentalne i interesantne atmosfere, ali kad se zasvira zaistinski, ovo je ozbiljan pokolj. Aoratos ne komplikuju aranžmane i ovo su prirodno razvijane kompozicije kojima svejedno ne manjka epske širine i težine. Ovaj album može da bude i pomalo zastrašujući jer u njemu nema skoro ni malo prostora za nekakvu nadu ili bilo šta drugo sem apsolutne ubeđenosti da kraj dolazi i da iza njega nema ničega. Ali, to je metal, zar ne?

https://aoratos.bandcamp.com/album/gods-without-name

Shabti su trio iz Mejna i na drugom albumu, Trembling and Shorn nude ubedljiv, brz, agresivan a melodičan blek metal. Ova trojica muzičara već imaju dosta iskustva sa atmosferičnim pristupom ovoj muzici pa je lepo čuti da se ovde umesto puke atmosfere nudi zaista žestoka svirka sa divljačkim vokalima i tehničkim kvalitetima koji su solidno iznad američkog blek metal proseka, barem u onome što ja slušam. Pri svemu tome, članovi benda se niti oblače u lance i bodlje, niti farbaju lica niti su sebi smislili neke pitoreskne nadimke. Ima nečeg genijalnog u tome da pesmu ovako žestoku i tvrdu kao što je The Oracle and the Architect (očigledno inspirisanu Matriksom?) izvode tipovi sa imenima Rob, Ray i i Brendan:

https://shabti.bandcamp.com/album/trembling-and-shorn

Ashen Horde iz Kalifornije popunjavaju ovonedeljni lajn ap u kome ima iznenađujuće mnogo dobrih Amerikanaca. Njihov album Fallen Cathedrals je jedna superiorno napisana i odsvirana ploča blek metala koji nema problem da kombinuje sasvim fokusiran, brutalan izraz sa progresivnim ambicijama. Rezultat je da je ovo ploča koja zvuči kao da ste uzeli Devina Townsenda i dali mu da džemuje sa Emperorom. Album je pritom produciran osvežavajuće suvo, bez utapanja u efektima, a sa osloncem na dobro promišljenim melodijama i kvalitetnom komponovanju. Impresivna kombinacija blek metal žestine i melodičnosti koja skoro da je na tragu Queensryche:

https://ashenhorde.bandcamp.com/album/fallen-cathedrals

U stonerskom kontingentu danas imamo debi album londonske postave Green Lung koja uprkos jasnoj aluziji na pušenje kanabisa u imenu, zapravo nije tek prostački stoner bend koji džemuje crvenih očiju i usporenih misli. Woodland Rites, njihova prva ploča (pre koje su imali jedan EP) je zapravo kombinacija stonerskih elemenata sa klasičnim ’70s psihodeličnim rokom i nešto malo NWOBHM pirotehnike i, ako me imalo poznajete, jasno vam je da je za mene ovo neodoljiva kombinacija. Green Lung imaju i dobre rifove, i ukusne hammond zahvate i melodične, starinske refrene i pevaju o đavolu i templarima, vešticama i kojekakvim ritualima. Sve je to vrlo „žanrovski“ ali mi to ne smeta jer je i dobro i producirano sasvim solidno – mada je mastering malo nasilan i konačnoj verziji snimka bi dobrodošlo malo vazduha. Green Lung ne kriju ljubav prema Black Sabbath i drugim bendovima iz onog vremena, i ovo nije ploča koja pati od originalnosti ali nudi solidne rifčine i lepe pesme.

https://greenlung.bandcamp.com/album/woodland-rites

Norvežani Superlynx na svom drugom albumu, New Moon sviraju simpatičan psihodelični stoner doom koji me je najviše šarmirao hrskavim gitarskim radom. Bend je i inače sklon ritualnim ritmovima koje zapevanje basistkinje Pie Isaksen dopunjava na jedan prirodan način, i ima tu i sjajnih momenata atmosfere (slušajte izvanredni klavirski uvod za Becoming the Sea) ali za mene je zvezda albuma svakako gitarista Daniel Bakken koji ima raskošan asortiman tehnika i zvukova i bend koji inače povremeno pada u zamku anemičnosti (vokali posle određenog vremena počinju da budu puki tapet) uspeva da izvlači promišljenim korišćenjem vibrato efekata, ai i jakim, faziranim solažama. Pristojna, ako već ne odlična ploča, na kojoj ima mnogo sjajnih elemenata ali malo i stvari koje bi mogle da se unaprede. No, nije rđavo:

https://superlynx.bandcamp.com/album/new-moon

Isto iz Norveške dolaze Tempel, bend u kome sviraju čak tri brata Gjermundrød, zajedno sa svojim najboljim ortakm i ovo je, na istoimenom debi albumu, zanimljiva kombinacija modernog hard roka i blagih skretanja prema hardcoreu. Što znači da u celini ploča nije metal, ali ima ovde žestoke svirke i moje zamerke se odnose na prejednolično pevanje i nerazumno ružan mastering koji izobličava zvuk. Tempel su, ipak, ekipa koja prevazilazi ove probleme i nudi ploču koju vredi čuti i puštati drugima:

https://tempelmusikk.bandcamp.com/album/tempel

Velšani Venom Prison su na svom drugom albumu, Samsara, SPEKTAKULARNI. Blackened death metal je podžanr koji je uglavnom potpuno predvidiv i podrazumeva jednostavne aranžmane i fokus na brzini i brutalnosti. Samsara je bez ikakve sumnje brutalna ploča, sa dosta visokim tempom, ali Venom Prison na njoj sviraju aranžmanski mnogo ambiciozniju muziku nego što je prosek za blackened death. Tako na ovoj ploči ima svega, i surovih solaža od kojih izleće mozak na uši, i mosh delova dostojnih najvećih šutki u kojima ste ikada bili, i neobično uspelih blago orijentalnih pasaža i blastovanja, ali bend se nigde ne zadržava predugo i stalno skače sa jedne na drugu stranu, trudeći se da slušaoca dezorijentiše makar koliko i da ga sravni sa zemljom. Bude to i zamorno, da ne bude zabune, ali Venom Prison uspevaju da u svom tom silnom pačvoprku nanižu dovoljno ubedljivu količinu izuzetnih momenata da opravdaju ovoliki eklekticizam. Posebno poštovanje ide za pevačicu Larissu Stupar koja jebe kevu sa 130% ubeđenja i 200% hroničnog laringitisa. Venom Prison naprosto ubijaju muzikom koja je neodoljivo energična i agresivna i ovo je relativno rani kandidat za ploču godine:

https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara

Kalifornijski trešeri Omicida su na drugom albumu, Defrauded Reigh veoma blizu zvuku zrelog thrash metala negde sa kraja osamdesetih, kanališući lekcije koje su naučili od nekih od najboljih bendova onog vremena, poput Death Angel, Sacred Reich, Slayer, pa i odličnih drugopozivaca poput Intruder. Dakle, ovo je zrelo, zaokruženo i muzički ambiciozno, producirano i odsvirano odlično. Druga strana medalje je da je to sve ipak možda prekonceptualizovano za moj ukus i mada Omicida imaju sjajne, SJAJNE gitarske ideje i aranžmane koji imaju prostora i pameti da iskoriste te odlične melodijske zamisli, ja sam u thrashu uvek pre svega cenio žestinu i brzinu. Ovo je samo stvar ukusa, naravno i objektivno govoreći, ovo je jedna od najboljih metal ploča do sada izašlih u ovoj godini, sa sjajnim momentima kao što je recimo raskošna Divine Uncertainty. Ono što bih svakako zamerio bendu je da su u političkom izrazu, koji je dobrodošao, otišli predaleko, makar u vrlo slejerovskoj pesmi Protect and Serve u kojoj pozivaju na ubijanje policajaca. Da ne preterujemo, jelte. To na stranu, ovo je album koji se jako preporučuje:

https://youtu.be/sNOgseWYKjc

Kanađani Gomorrah na trećem a istoimenom albumu (a koji oni iz nekog razloga nazivaju drugim, ignorišući svoj debi , Perception) nude tehnički napredan death metal koji uspeva da izbegne potencijalno pogubnu tech-death etiketu time što barem jednako pažnje obraća na gruv, koliko i na tu neku kompleksnost kompozicija. Rezultat je da je Gomorrah ploča koja zvuči kao da ima nešto da kaže radije nego da samo nudi osam pesama napredne svirke. Ovo je svakako nabrijano i kompjuterski precizno u isporuci, dakle, ali je istovremeno i nervoznije i po atmosferi opasnije od većine tech-death komšija, nudeći apokaliptične vizije i granitnu čvrstoću zvuka tamo gde bi drugi nudili solaže na ćelavim bas gitarama i klavijature. Vrlo lepo:

https://gomorrahofficial.bandcamp.com/album/gomorrah

Zeal and Ardor imaju živi album, Live in London, i ako se do sada niste upoznali sa njihovim brendom bluz/ soul-metala, ovo je prava prilika jer koncertni album pokriva čitavu (priznaćemo, za sada relativno kratku) karijeru postave, od solo-početaka Manuela Gagneuxa pa do današnjeg kvinteta, sve odsvirano veoma moćno i snimljeno u zadovoljavajućem kvalitetu. Zeal and Ardor su avangarda utoliko što u muzičkom žanru koji je zasnovan na hiperekspersionizmu uspevaju da se izdvoje stilizovanom ali razoružavajućom iskrenošću. Ako vas je uvek privlačila ideja o tome da klasičan ceremonijalni zvuk koji inače vezujete za crni američki jug spakujete u metal oblandu ali niste znali kako, Zeal and Ardor nude odgovor koji će vam biti zanimljiv:

https://zealandardor.bandcamp.com/album/live-in-london

Iz Australije nam dolaze death thrasheri Truth Corroded koji za Unique Leader izbacuju svoj šesti album Bloodlands. I, mada ova ploča teško da donosi išta novo u ovaj dobro razgaženi žanr, opet je to prijatno slušati. Death thrash je, kad je dobar, apsolutno ubitačna muzika koja se odriče aranžmanske kompleksnosti čistog death metala zarad postizanja maksimalne energetske efikasnosti i mada Truth Corroded nisu potpisnici „sve vreme svom brzinom“ manifesta kao neke kolege, njihova je muzika gruvi i opaka i lepo meša te srednjetempaške, skoro pa hardkor momente sa blastbitovima:

https://youtu.be/rrzTTIXI_lQ

Italijani Spiritual Deception na EP-ju Etemenanki nude kombinaciju tehnički zahtevnog death metala sa malo simfonijskih elemenata i mada je sve to preterano plastično i sintetički producirano, ne mogu da kažem da ovde nema malo štofa. Naravno, bend preteruje sa tech-death forama ubacujući ukrase i gde treba i gde ne treba, ali srećom, pola vremena ovo ipak pali:

https://spiritualdeception.bandcamp.com/album/etemenanki

Za kraj, Undead Prophecies za koje se, uzgred, ne zna odakle su, imaju drugi album i ovo je death metal stare škole sa jasnim korenima u klasičnom Death zvuku, pre nego što je taj bend otišao u full prog smeru i Sempiternal Void je, nagađate, izvrsna ploča. Ovo je siguran, jako dobro napisan death metal koji u punoj meri koristi dinamički opseg koji mu nudi svirka u tom starijem stilu, menjajući lagano brzine i nikada ne gubeći korak. Pritom je ovo, da ne bude nejasno, album PREPUN sjajnih rifova i gitarskih motiva, ekstremno ubedljivog pevanja i generalno nepraštajuće žestine. Nažalost, u ovom trenutku još nije okačen na bandcamp (mada strana postoji, pa nagađam da će uskoro biti), ali evo makar spota za jednu od pesama da čujete kako je to dobro:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void

https://youtu.be/ENYfNiWEKcM

Pročitani stripovi: Beyonders, Blackbird i Cemetery Beach

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , on 20 marta, 2019 by mehmetkrljic

Evo malo svežih impresija o trima svežim stripovima. Može? Može!

Prvo bismo pričali o serijalu Beyonders koji izlazi za Aftershock Comics a jesenas je izbacio prve četiri epizode pa otišao na odmor. Ovo piše Paul Jenkins, britanski scenarista koji nam je poznat po saradnji na više video igara, ali, naravno i po superherojskim stripovima od kojih sam mnoge voleo (na primer originalni Sentry a na ime koga je Jenkins kasnije i sam postao lik u stripu – u New Avengersima). Poslednjih nekoliko godina Jenkins piše uglavnom za Aftershock i ovde ima prilike da istražuje različita interesovanja, radeći i dalje u žanrovskom stripu ali ne više uvek sa superherojima. Naravno, ovo je i prednost toga da se pored Imagea pojavljuje sve više izdavača koji se bave žanrovskim radovima ali ne stavljaju akcenat na superheroje i mada ćemo tek da vidimo da li aktuelna inkarnacija Vertiga ima u sebi dovoljno onoga što je Vertigo činilo značajnim pre dve i po decenije, nemam nikakve sumnje u to da Aftershock i slične firme duguju postojanje činjenici da je Vertigo tolike godine kultivisao publiku koju sada baštine Image, Aftershock, Boom!, Black Mask i razni drugi izdavači.

Beyonders zvuči kao uzbudljiv naučnofantastični/ akcioni rad, ali zapravo u ovom stripu Jenkins eksploatiše svoju ljubav prema misterijama, tajnim šiframa i generalno tajnama da nam ponudi priču o teorijama zavere i to teorijama zavere – na steroidima. Odmah da pojasnimo, ne pričamo o Info Wars/ Alex Jones tipu politizovane paranoje koja je dva JuTjub komentara udaljena od razjarene nacističke propagande, ovde se radi o onim zabavnim, klasičnim, da ne kažem starinskim teorijama zavere o tome kako su piramide sagradili vanzemaljci a svetski moćnici kriju od nas da sa istima već imaju kontakte/ saradnju/ tajni rat i kako su drevni neprevedeni manuskripti i arheološki predmeti za koje ne znamo namenu zapravo ključ koji će nam pomoći da razumemo funkcionisanje sveta. Ko god je u mladosti znao za Ericha von Dänikena i sa uzdrhtalom anticipacijom čekao nove epizode TV serija Misterije sveta Artura Klarka ili Project UFO, ili, ako niste baš TOLIKO matori kao ja, onda makar voleo X-Files u devedesetima, taj će u Beyonders prepoznati komadić ove vrste uzbuđenja.

No, iako Beyonders eksploatiše ove motive i ide na poznate primere misterija i teorija zavere, on je istovremeno neka vrsta satire na konspiratologiju, time što uzima jedan prilično žovijalan ton da njime priča priču a onda tom pričom pokazuje da je SVE istina, da je zaista SVE povezano i da otkrivanje te veze može da dovede do kraja sveta.

Glavni junak Beyonders je Jacob Tate, klinac koji završava srednju školu ali, iako ima dobre ocene iz matematike i fizike, ne smeši mu se ni koledž ni neka svetla poslovna budućnost. S jedne strane, Aljaska, gde stanuje, nije neka meka biznisa i R&D-ja, a sa druge njegov životni stil, šamaranje konspiratoloških fidova i mreža po Internetu i četovanje sa nasumičnim ženama diljem globusa ga ne čini naročito poželjnim ni u društvu ni na fakultetu. Na sve to, stric i strina sa kojima živi su neiritantni ali ne naročito inspirativni i Jacobov jedini stvarni prijatelj kao da je simpatični velški korgi po imenu Shadwell, jednooki pas velikog srca i veselog karaktera.

Naravno, Jacob oseća prve naznake depresije koja bi njegov život lagano mogla da odvede u provaliju kada čuje da su mu sve aplikacije za koledž odbijene i kada mu nestabilni internet sabotira potencijalno zanimljive ženske čet-partnere a mi dobijamo jedan solidan portret inteligentnog i vrednog ali socijalno neizgrađenog, rekluzivnog gika koji je ubeđen da ima kvalitete ali ne zna kako da ih svetu predstavi. Srećom, onda sve odlazi u materinu i Jacob se zatiče usred globalne zavere i tajnog rata dve frakcije koje se sukobljavaju oko sudbine sveta već stolećima (i, da, jedan od likova mu zaista ovo opisuje prečicom „Da, kao u Assassin’s Creed“) gde konačno može da primeni svoja raskošna, Đuričko bi rekao nepotrebna, znanja o ezoteričnim tekstovima i suludim teorijama koje povezuju neke ljude razdvojene hiljadama kilometara i stotinama godinama sa nekim mestima na kojima, ispostavlja se, ima stvari od kojih zaista može da zavisi sudbina sveta.

Beyonders je pisan kao triler, sa stalnim eskaliranjem napetosti i uloga, ali uz konstantno podsećanje da glavni junaci najveći deo vremena nemaju pojma šta rade. Jacob je izuzetno inteligentan i kada mu se daju podsticaj i resursi da poveže i promisli u kakvoj su vezi rukopis Vojnič, Leonardo Da Vinči, krugovi u poljima kukuruza, radovi engleskog kompozitora iz prve polovine XX veka Edwarda Elgara i mnoge druge misteriozne stvari, on uspe da napravi zapanjujuća otkrića i pokaže da, zbilja, postoji nešto što ih povezuje i da to nešto, na čak i njegovu ogromnu zapanjenost, ima veze sa sudbinom planete. Ali istovremeno, ni Jacob ni organizacija koja ga je regrutovala, pa, reklo bi se, ni njima suprotstavljena frakcija, ne razumeju zaista kakve mogu biti posledice njihovog petljanja u misterije. Sve to, dok se Jacob ozbiljno zaljubljuje u hendlerku sa kojom je uparen…

Beyonders je pisan lako i zabavno i moja najveća zamerka se odnosi upravo na ono što strip možda najjače pokušava da nam proda: ideju da konspiratolozi sa velikom kilometražom i sumanutim resursima zapravo iznova bivaju iznenađeni kada im se pokaže da su im teorije bile tačne a da je tinejdžer-genije, koga su regrutovali baš zato što su ga prepoznali kao genija kroz godine posmatranja, uspeo da na mnoga pitanja nađe odgovore praktično preko noći. Ovde se nalazi taj element satiričnog koji Jenkins suptilno provlači kroz četiri do sada izašle epizode, ali moguće je da je u tome zapravo suviše suptilan i da bi Beyonders profitirao od naglašenije apsurdističkog/ satiričnog tona. Ovako je moj utisak da strip za nijansu previše insistira na „ozbiljnom“ trilerskom zapletu i da zbog toga ovi drugi elementi malčice ispaštaju.

Ono gde zamerki nemam je crtež fenomenalnog Wesleyja St. Clairea koji nema PREVIŠE stripova iza sebe ali su oni uglavnom vizuelno veoma zreli (videti, takođe Aftershockov Fu Jitsu). Beyonders je rađen dinamičnim, takoreći filmskim pripovednim pristupom, sa mnogo brzih rezova i kadrova u kadrovima, ali je ovo sve postignuto bez konfuzije u izlaganju narativa, dajući nam jasnu, brzu priču. Jenkins pritom strip piše iz Jacobove perspektive, pa dobar deo događaja dobijamo uz „voiceover“ glavnog junaka a crtač ima zadatak da prikazuje različite delove sveta i istorijske ere na panelima koji idu jedan za drugim i St. Claire ovde apsolutno blista, povećavajući ili smanjujući nivo detalja onako kako dinamika radnje zahteva, donoseći fenomenalne, praktično (kvazi)dokumentarističke kadrove sa jedne strane, a onda brze, skoro skici nalik kadrove akcije sa druge. Crtač je sam radio i kolor i ovo je umiren, pa i hladan strip u tom smislu, posredujući atmosferu misterije i pretnje koja je sadržana u skriptu.

Beyonders ovog meseca nastavlja sa izlaženjem i ja ću svakako da budem tu da vidim šta je bilo dalje. Aftershock možda sa ovim nije napravio nekakav planetarni hit ali ovo je priča sa zanimljivom temom i likovima, te odličnim crtežom koja zavređuje pažnju.

Drugi serijal koji bih danas pomenuo je Imageov Blackbird koji je pre neki dan sa šestim brojem završio svoju prvu priču i sada odlazi na nekolikomesečnu pauzu dok izađe kolekcija a publika konsoliduje utiske. Blackbird je zanimljiv i, zašto ne, zavodljiv urbani fentezi koji sam ja uzeo da čitam prevashodno jer ga piše Sam Humphries, sada već iskusni superherojski scenarista (Legendary Star-Lord, Planet Hulk iz 2015. godine, Avengers A.I., Uncanny X-Force itd.) a koga smo ovde pominjali na ime njegovog takođe Image serijala Citizen Jack, političke satire koja je uspela da skoro pa bude prevaziđena izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD.

Blackbird nema ambiciju da se bavi zeitgeistom baš do te dubine (da ne kažem do koske) ali kao eskapistička fentezi priča koja se dešava u Los Anđelesu i zahvata razne sorte socijalnih tenzija što tu postoje, ovo je strip koji definitivno dodiruje zeitgeist i ima šta o njemu da kaže. Pogotovo što ovo crta Jen Bartel koja ima izrazito „glamurozan“ stil, veoma odgovarajući za priču o urbanim čarobnjacima.

Blackbird sam video da opisuju kao „Harry Potter sreće Riverdale“ i to je zapravo smislen elevator pitch. Glavna junakinja ovog stripa, Nina je devojka odrasla u porodici koja nije ni u startu bila sjajna, sa ćaletom koji pije i vara kevu te stalnim svađama, ali se sve pogoršalo posle zemljotresa u kome je Nina imala neobične vizije, i majčine smrti u saobraćajnoj nesreći. Živeti u LA nije lako ni kada ste normalni, jelte, pa se nekoliko godina kasnije Nina zatiče kako deli gajbu sa sestrom Marisom, radi u baru, guta tablete da pregura dane i slobodno vreme troši po internetu diskutujući o hipotetičkim gangovima magova koji se kriju među običnim svetom u Los Anđelesu i žive neke svoje živote.

Ima ovde sličnosti sa postavkom Beyonders, primetićete, osim što je u Blackbird drama opipljivija i ulozi u startu deluju viši. Nina je polupolomljen ali veoma relatabilan lik, neko koga i članovi sopstvene porodice zovu „crazy baby“ a ovaj nadimak, ispočetka izraz simpatija, vremenom dobija optužujući ton. Nina je jedan od onih likova koji nikada nisu odrasli i ne uspevaju da se uklope u svet oko sebe koji to od njih očekuje i, jebiga, ako imate godina koliko imamo mi ovde, a i dalje čitate stripove, teško je da sa njom ne osetite sponu.

Naravno, nagađate, ubrzo se ispostavlja da Nina nije baš skroz „crazy“ i da te neke izmišljene stvari na koje je opsesivno tražila vreme od rane mladosti u stvari nisu baš toliko izmišljene. Magija postoji, magovi jesu među nama a Los Anđeles je među njihovim frakcijama isparcelisan onako kako bi to učinili kriminalni gangovi u nekom drugom stripu, sa sve pričama o ratu između klanova i upozorenjima kada se stupa na tuđu teritoriju.

Blackbird je intrigantan strip jer uspeva da spoji tri potentna motiva u organsku celinu: porodičnu dramu koja deluje veoma ubedljivo, politički triler u kome se diskutuje izbor ljudi sa velikom moći i resursima da ih troše na sopstvenu udobnost i tajne ratove, i bajku o čarobnjacima, čudesnim stvorenjima i magiji. Ovo mu polazi za rukom na ime toga što ima dobar, zaokružen glavni lik čije su dileme, motivacije i reakcije prirodne i čitalac se sa Ninom lako saživi i uz nju proživi sva ta neverovatna otkrića, preokrete u privatnom i javnom životu i, na kraju krajeva, borbe kroz koje mora da prođe ako želi da opstane.

No, strip, onda, barem za mene, u poslednjoj epizodi pred odmor, pravi preveliki napor da postavi trilerske elemente zapleta koji će se eksploatisati u narednoj priči i ta fina ravnoteža između političkog trilera, uzbudljive bajke i lične/ porodične drame biva narušena. Šesta epizoda Blackbird razmotava rasplet praktično tako što nam likovi govore šta misle i kako osećaju, bez dovoljno prostora da se nakupljena tenzija zaista iskoristi. Humphries ovde takoreći u sprintu prolazi kroz razrešenje zapleta koji je dinamičnim tempom, ali uz osećaj za nijanse, gradio prethodnih pet brojeva i mene je ovo finale „sezone“ ostavilo poprilično hladnim. Naprosto – Blackbird me je uhvatio svojim glavnim likom i njenim ubedljivim unutrašnjim životom, te njegovim kontrastom sa suludo dinamičnim spoljnim događajima. Rasplet je toliko brzo ispričan, toliko mehanički i podređen postavljanju temelja za buduće pričanje koje će se, po svemu sudeći, baviti „politikom“ između suprotstavljenih klanova, da se u njemu gubi ovaj kvalitet stripa. Utoliko, svakako ću čitati nastavke Blackbird kada izađu ali se malčice brinem.

Jen Bartel je fantastično pogođen autor za strip u kome su glavne junakinje Latino-devojke koje se bore za opstanak u Los Anđelesu. Ovo je „devojački“ strip po tonu i izgledu ali bez (potencijalno) pežorativnih konotacija ovog deskriptora. Bartelova crta lepe ljude, onako kako mladi vide sebe i vrlo uspelo uokviruje teme klasne razdvojenosti i nejednakosti (moći i resursa) u društvu samim prikazom likova i načina na koji se drže, oblače i ponašaju, do mere da Humphries mora da ubaci samo par tekstualnih detalja koji podvlače klasnu tenziju u osnovi ove priče. Blackbird je strip koji deluje ubedljivo „stvarno“ iako se svakih par strana događaju neverovatne stvari (fantastične zveri, magične geometrije, čarobnjački dragulji, ekstravagantni kostimi…) time što svoje likove i mesta utemeljuje u jednom klasičnom prikazu kome možemo pronaći predložak u onome što je Jaime Hernandez još osamdesetih radio u Love & Rockets. Naravno, ne moramo se vraćati tri decenije unazad jer su jasni i uticaji Jamiea McKelvieja pogotovo u Wicked + The Divine i ako volite njegov „mladalački“ stil, Bartelova dolazi iz sličnog smera, ali je glamuroznija, bogatija, pa i, ako hoćete ženstvenija. Ustežem se da kažem da je ovo strip koji bi – vizuelno – mogao da bude sjajan za privlačenje devojčica jer šta ja pa znam o ukusima devojčica kad je strip u pitanju, ali recimo da mislim da njegova lepota i dobro odmerena glamuroznost mnogo dodaju atraktivnosti ponude čitavog paketa. Pa probajte.

Konačno, kao da je bilo juče kada je Ridiculus pominjao početak izlaženja Imageovog serijala Cemetery Beach iz ruku Warrena Ellisa i Jasona Howarda a ovaj se serijal upravo završio svojim sedmim brojem i ja sam sad potpuno zatečen. Ovo je, potpisaću, najciničniji strip koga je Warren Ellis napisao ali ne onako kako vi to mislite.

Warren Ellis je meni jedan od najomiljenijih savremenih scenarista, čovek koji po sopstvenim rečima prezire superherojski strip ali je u njemu ostavio značajan trag i unutar i izvan mejnstrima (još malo je, podsetiću, do kraja njegovog odličnog The Wild Storm za DC), a koji je tokom decenija uradio mnogo interesantnih naučnofantastičnih stripova raznih pristupa, od „svemirskih“ avantura (Orbiter, Trees), preko metatekstualnih eksperimenata (Planetary, Injection, Frankenstein’s Womb, Doctor Sleepless) pa do gonzo sajberpanka (Transmetropolitan, Desolation Jones) i sve je to uglavnom bilo puno sjajnih ideja i inteligentno napisano. Cemetery Beach je ciničan strip utoliko što mi deluje da se Ellis zadovoljio time da smisli premisu a onda Howarda pustio da odradi najveći deo priče sam samcit, dajući samo najgeneralnije opise šta bi u kojoj epizodi trebalo da se desi. I mada je Ellis poznat po „kinematskom“ pristupu mnogim scenama gde gledamo dekompresovan prikaz jednog kratkog događaja na više panela, Cemetery Beach ovo zamenjuje dugačkim scenama akcije bez teksta ali sa puno pucnjave i eksplozija. Dobra su to pucnjava i eksplozije, jer, reosamo već, Jason Howard, ali ovo naprosto nije Ellis koga sam očekivao u njegovoj zreloj fazi.

Cemetery Beach ima veoma zavodljivu naučnofantastičnu premisu a koju ne želim da vam otkrijem jer je ona jedan od najboljih elemenata Ellisovog skripta, dovoljno je reći da imamo odvojeno i zatvoreno društvo sa represivnim režimom, u koje se infiltrira tajni agent, a koga organi reda identifikuju, uhapse i podvrgnu ispitivanju. Ellis je još u vreme Fell priznao da se loži na scene ispitivanja pa jednom od njih ovaj strip upravo i započinje, no, stvari, predvidivo, vrlo brzo eskaliraju i ostatak stripa, do kraja poslednje epizode je jedna praktično neprekinuta scena potere.

Za čoveka koji je maestralno pričao zaokružene priče u svakoj epizodi Planetary, Fell ili Global Frequency, Ellis sa Cemetery Beach ispoljava izuzetno malo interesovanja da ovaj strip obdari osećajem tempa i epizodičnosti u pripovedanju. Glavni junaci se kreću kroz svet stripa na neku stranu i ima tu određenih minizapleta, ali epizode se često prekidaju usred akcione scene i u narednom broju nastavljaju bez ikakvog pripovednog gesta koji bi pravdao takvu razdelu, sem pukog broja strana koji je dodeljen od strane izdavača. Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara.

Slično važi i za karakterizaciju likova koji su najnabacanije skice klišea kakve bi neko drugi upotrebio da parodira Ellisove cinične muškarce i opasne žene, ali teksta u stripu zapravo ima tako malo da ovo čak ni ne iritira, naprosto imao sam utisak da čitam nedovršenu draft verziju stripa u koju tek treba ubaciti najveći deo balona sa tekstom. Na sve to dolazi politički element koji je jednako embrionalnog kvaliteta sa nekoliko tema koje su načete i ukazuju na klasni jaz u društvu nominalno zasnovanom na plemenitim idejama odlaska u nepoznato i smelog osvajanja novih životnih prostora, ali koje su tako načete i ostavljene bez vidne ambicije da se nešto na njih i kaže. Ellis kao da smatra da mi već znamo šta on o svemu tome misli i ne da mu se da elaborira.

Priznajem da me je sve ovo začudilo jer Ellis sa The Wild Storm pravi vrlo dobar strip a Shipwreck od pret/prošle godine koga je na Aftershocku radio sa Philom Hesterom je bio daleko suptilnije pripovedan i podsećao da i Ellis koji koristi malo reči ume da puno toga kaže ili makar u čitaocu isprovocira.

Cemetery Beach je u kontrastu sa tim potpuno neprovokativan i sastoji se iz maltene neprekinute dugačke akcione scene, a što je Ellis svakako umeo da pokuša i ranije (beše tu jedna savršena epizoda Moon Knight pre neku godinu koja je cela bila akciona scena) no ovde kao da nije imao dovoljno interesovanja da je učini dovoljno zanimljivom.

Jason Howard zato ekstremno spasava stvar u ovom stripu. Ovaj crtač koga pamtim još sa Astounding Wolf-Mana i Super-Dinosaura što ih je radio sa Kirkmanom, a sa Ellisom je već radio Trees i Scatterlands je verovatno jedan od najboljih autora koje možete pozvati telefonom kada želite da imate sedam epizoda neprekidne akcije. Howard radi dinamično, konzistentno i uspeva da strip koji samo nabacuje jednu za drugom scene pucnjave, letenja i eksplozija, sve u svetu koji je jednoznačno sumoran i opresivan, ne bude vizuelno jednoličan i dosadan. Njegov kolor je sveden ali veoma uspelo plasira atmosferu mesta koje ima neke jako neprijatne karakteristike, a uglast, nervozan crtež i karikaturalna preteranost likova veoma dobro prodaju tu stalnu i sve jaču akciju koja se događa. Howard pritom obraća pažnju na detalje prikazujući nam izraze lica protagonista koji se stalno suočavaju sa sve apsurdnije preteranim rizicima i po život opasnim situacijama, i ona su stalno zapanjena ili preplašena a što u mnogome humanizuje celu priču. Drugi crtač bi išao na uobičajeno ellisovske „tough“ protagoniste koji samo stiskaju vilice dok ubijanje traje, a Howard nam ovim donosi novi kvalitet.

No, u celini, Cemetery Beach je primer iznenađujuće malog napora od strane proslavljenog britanskog scenariste koga američki crtač solidno čupa svojim izvrsnim radom, ali ne može da ga iščupa baš do kraja. Svakako preporučujem čitanje jer Howardov crtež dosta pomaže, ali za mene je ovaj serijal ispao neočekivano razočaranje.

Strip: Lepe naslovnice: Daring Mystery Comics

Posted in Stripovi with tags , , on 17 marta, 2019 by mehmetkrljic

Večeras, pred spavanje, naslovne strane osam brojeva Daring Mystery Comics, magazina koga je kompanija Timely Comics (koju danas možda poznajete pod imenom Marvel) izdavala samo dve godine, od Januara 1940. godine do Januara 1942. godine, i izdala, nagađate, svega osam brojeva.

Daring Mystery Comics nije preterano važan magazin ali ima svoje mesto u Marvelovoj istoriji. Na primer, Joe Simon i Jack Kirby (tvorci Kapetana Amerike) su obojica pisali za ovu publikaciju i kreirali lik Marvel Boyja u njoj, tu je bio i Bill Everet (tvorac Sub Marinera) ali i Bud Sagendorf, tvorac Popaja sa stripom Little Hercules (koji je bio praktično identičan Popaju). DMC je bio antologijski magazin, dakle, bez „glavnog“ stripa i mada je na početku imao i vesterne (Texas Kid), ratne i sportske stripove, do kraja izlaženja se isprofilisao kao magazin za avanturističke i akcione stripove sa kombinacijom superheroja i drugih akcionih heroja te malo humora. Kada se pogleda ovih osam brojeva (Marvel ih je reprintovao krajem prošle decenije u dve Masterworks kolekcije sa kolor-rekonstrukcijom koja je možda malčice prejaka za moj ukus) najupečatljiviji utisak je da je Martin Goodman, izdavač, od autora tražio da mu naprave stripove koji će biti isti kao uspešni stripovi drugih izdavača, bez mnogo brige za to da li će ih neko tužakati za imitiranje. Joe Simon, koji se vodio kao glavni urednik je vezivao konja gde mu se kaže i ishod je bio da su stripovi u Daring Mystery Comics bili grube priče od po nekoliko strana sa jedva primetnim prostorom za nekakvu ekspoziciju (često u formi zida teksta na jednom jedinom panelu prve strane) i puno akcije, a koji su bez mnogo stida emulirali konkurenciju, ponekad do mere besramnog skidanja look & feela, jelte.

Mislim, ajde superheroji, to još i da se proguta, Falcon, Fiery Mask, Purple Mask, Phantom Bullet, Marvel Boy, pomozi bože, ali imali su i Trojaka the Tigermana koji je bio praktično off brand Tarzan, a onda i maga po imenu Monako: Prince of Magic koji je izgledao i ponašao se kao Mandrak ali je umesto hipnoze baratao pravom magijom. Možda najsimpatičniji iz onog vremena je Marvex the Super Robot koji je baš tako sjajan lik kako mu po imenu zaključujete.

Daring Mystery Comics je bio, recimo, tipičan produkt zlatnog doba sa pokušajem da se nakači na nekoliko u to vreme popularnih trendova, ali je za razliku od drugih Timely Comics publikacija, završio kao relativan neuspeh. Ipak, neki od likova su ponovo oživljavani u Marvelu u dvadesetprvom veku, na primer u serijalu All-Winners Squad: Band of Heroes iz 2011. godine Paul Jenkins je ubacio Blue Diamonda, a J. Michael Straczynski je iskoristio likove kao što su Fiery Mask, Mr. E i Phantom Reporter za svoj The Twelve od pre desetak godina. Daring Mystery Comics je mrtav, ali ne i zaboravljen a ove naslovne strane (prvih pet je nacrtao Alex Schomburg, šestu Kirby i Simon, sedmu samo Simon i osmu opet Kirby i Simon) su svedočanstvo vremena koje čak i iz ove perspektive deluje uzbudljivije:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-03-2019

Posted in metal with tags on 16 marta, 2019 by mehmetkrljic

Skoro da je došlo proleće a mi živimo u Srbiji. Jedini ispravan (da ne kažem odgovoran) odgovor na to je – metal!

Za današnji starter u blek metal ponudi nudimo italijanski bend Flamen (sa samorazumljivim imenom, mislim), koji na svom albumu-prvencu Furor Lunae nudi sopstvenu viziju „srednjevekovnog metala“. I primamljivo je to, ne mogu da kažem. Srednjevekovna muzika je, naravno, širok pojam i zahvata hiljadu godina svega i svačega ali Flamen nam daju prepoznatljive tročetvrtinske ritmove i modalne skale. Koliko je ovo actually reprezentativno u odnosu na srednjevekovnu muziku u celini, ne znam, ali ovo je ono što je sačuvano pa svako ko je gledao neku epizodu Nemanjića ili bilo koji film sa mačevanjem snimljen pre pedeset godina imaće instant reakciju na Flamen. Flamenu je to i glavna fora jer su aranžmanski ove pesme veoma posvećene ponavljanju i variranju  istih tema, ali prijatno to bude. Zameram grozan mastering albuma koji garantuje da neću moći baš mnogo da ga slušam u životu ali muzički je ovo solidno:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/furor-lunae

Njemački Blutsturm (još jedno ime koje ne moramo prevoditi)  nasuprot tome nudi mizantropski, krvoločni blek metal ravno iz Saksonije na svom prvencu 8 Hymns from the Swamp. Glavno iznenađenje je u tome da je ovo zapravo srazmerno spora, srednjetempaška muzika koja žestinu i agresiju posreduje kroz teme i atmosferu a ne kroz neumoljivi brzi tempo i dosta to dobro ide. Naravno, morate imati stomak za muziku koja je jednolična po dinamici i u kojoj pevač čini najveće napore da zvuči kao da se 40 minuta rastaje sa dušom (na jednom mestu i podrgne kao životinja) (početak pesme Intoxication Worshipping, ako baš MORATE da znate), ali ima ovo atmosferu i gruv i prija ljudima kojima je namenjeno. Pa, prijatno:

https://blutsturm.bandcamp.com/releases

Poljaci Gruzja, zato, na SVOM prvom albumu, I iść dalej (I idi dalje) udaraju poštenom brzinom i pružaju sirov, zadovoljavajući blek metal dobrano oslonjen na pank. Ko god da je voleo Impaled Nazarene u svom životu će verovatno voleti i Gruzja čime ne želim da kažem da Poljaci imitiraju slavne Fince, već  da je ovo sličan pristup muzici u kojoj se rokenrol eksces prirodno uklapa sa blek metal nihilizmom (i ekscesom). Gruzja pritom nisu nikakvi krš muzičari, što se čuje iz vrlo dobro napisanih i aranžiranih, pa i izvedenih pesama i sirovost je njihov estetski izbor (uostalom, vele da je njihova muzika „protiv estetike i tržnih centara“, a za devojke, đavola i, er, železničke koloseke???) a taj izbor je, priznajem i moj izbor jer kad čujete pesmu dobru kao što je Opuść mnie dođe vam da se šutirate četiri minuta sami sa sobom u praznom stanu (ili, gore, u javnom prevozu). I spore pesme su ovde odlične sa interesantnim „rokerskim“ skretanjima (promuklo klin pevanje i raštimovane slajd gitare???) i ovo je jedan neočekivano ubedljiv debi. Pozdravljam!

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/i-i-dalej

Još jedan debi album, još jedan italijanski bend, ovog puta jednočlani. Experior Obscura nudi sasvim predvidiv program na albumu Iter in Nebula ali to što mi nije preokrenula čitav kosmos ne znači da je ovo i loša ploča. Iter in Nebula je dobro odsviran i produciran album blek metala koji ume da pošteno izudara ali ima i atmosferu. Nefastus, kao i mnogi drugi solo blek metal umetnici ume da bude malčice hermetičan i zagledan u svoj pupak, ali svira žestoko i, pogotovo, peva kao da se rastaje sa dušom a sa dušom odlazi i najveći deo njegove utrobe (slušajte brutalnu Schizophreniu). Aranžmanski vrlo predvidivo ali u principu sasvim solidno i slušljivo i ima, što se kaže, dušu (iako se s njom rastaje na najgrđe načine):

https://3rdirex.bandcamp.com/album/iter-in-nebula

Preskočio sam neke atmosferičare i postblekmetalce koji mi nešto nisu legli i taman kad sam se spremao da isto učinim i sa Francuzima Triste Terre, jer nisam bio spreman na još jedan atmosferični album patetičnih uspavanki, poslušam malo dulje i imam šta da čujem: ovo je izvrsno! Triste Terre su duo u kome jedan član svira sve a drugi svira kontrabas (!!!) i njihov debi album Grand œuvre, izašao posle nekoliko EP-jeva iz poslednje tri godine je, kako mu i ime kaže, praktično remek-delo. Ili makar sjajno podsećanje da francuska blek metal scena baštini jedinstven pristup avangardi koji ne podrzumeva toliko stilsku ujednačenost između raznih bendova, koliko jedan zajednički nivo zrelosti u pristupu muzici. Triste Terre sviraju muziku koja jeste atmosferična, ali je to prevashodno atmosfera propasti i rezignacije po uzoru na najbolje doom bendove, sa mnogo naprednih gitarskih harmonija, vokalnih akorda i aranžmanima koji proizvode veoma dugačke ali ne i dosadne pesme. Triste Terre su teatralni ali bez gubljenja u nekakvim operetskim ambicijama i njihova muzika odiše jednom važnošću poruke koju nosi radije nego opsednutošću pakovanjem. Veoma dobro i prepuno izvrsnih iznenađenja. Da je sav atmosferični blek metal ovako kompleksan i dubok ja bih to mnogo više slušao:

https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre

Beogradski The Stone su novi EP, Kruna praha najavljivali već nekoliko nedelja (meseci?) unazad vrlo upečatljivim prvim singlom, Smrt za kralja koji EP i otvara i mada nisam bio iznenađen kvalitetom ove pesme, jesam bio obradovan što bend demonstrira da se nije uspavao i da napreduje i muzički i produkcijski. Nije ovo dramatično razlilčito u odnosu na Teatar apsurda, njihov sedmi album iz 2017. Godine, zapravo je vrlo dosledan nastavak iste priče ali su aranžmani još elegantniji a miks mada malčice „mekši“ zapravo je prozračniji i dopušta da se čuje više detalja i, uostalom, atmosfere. Ima ovde, naravno, malo i prizvuka poljskih šampiona Mgła ali The Stone su ionako stariji bend i ne bih sugerisao da se radi o traženju prečice do publike već o prirodnoj ekstrapolaciji njihovog zvuka. Koliko vidim, postoji i vinilna, 7“ verzija ovog izdanja na kojoj su, pretpostavljam, samo dve nove pesme, ali internet (i CD) verzija sadrži i dve  stare pesme već izašle na nekim od njihovih split izdanja, ali i potpuno novu pesmu A Phosphorous Spectre koja uopšte ne zvuči novo već staro i sjajno. The Stone su bez sumnje najpoznatiji blek metal bend sa ovih prostora i ne bez dobrog razloga. Sve što je sa May Result Marko učio i izučavao ovde je nastavio da razvija u zrelu formu i u 2019. godini ovo je bend koji bez ostatka impresionira svojom muzikom. Moj problem sa njima je uvek bio u tom slovenskom nacionalizmu i neprijatnim naklonima ka desničarskom ekstremizmu koji su promicali tu i tamo, no hajde da kažem da u ovom slučaju, i u ime ipak starih veza, mogu da tvrdim da The Stone nisu nacisti i da me nije blam da promovišem ovo izdanje. EP-ja nema ni na Bandcampu benda ni izdavača, pa evo ovako:

https://youtu.be/DfCAoS3zk80

Da malo pročistimo zrak sa debi albumom jednočlanog kalifornijskog blek metal projekta Akasha a koji je vrlo ubedljiv i konfontativan. Leech, koji je jedini član ovog benda očigledno puca od mladalačke drčnosti i energije a što se očitava i u miksu koji je praskav, sav u treblovima, no ove pesme nisu primitivne i glupe zato što su bučne i mladalački energične i Akasha nudi zanimljive rifove, dobre aranžmanske ideje i mnogo uverljive atmosfere. Treba istrpeti sve te treblove, slažem se, ali ima zašto, Canticles of Sepulchral Decay je onaj proverbijalni idealni prvi album na kome se pojavljuju sve ideje koje je autor vrteo po glavi godinama i sve to puca od karaktera i stava:

https://greymatternoise.bandcamp.com/album/canticles-of-the-sepulchral-deity

Bergenski Nattesorg je za pet godina nanizao deset albuma a što je lako kada ste monomanijak koji samo sedi na gajbi i snima albume na kompjuteru. Ipak, pominjem deseti album ovog solo projekta norveškog muzičara Kennetha Holsena, Resist the Devil jer ovde retko pominjem hrišćanski blek metal (tj. unblack metal) i mada je ovo album monotonih kompozicija sobne produkcije, na njemu ima barem iskre blek metalske sirove energije koju vredi čuti i kontemplirati u kontekstu hrišćanskog verništva:

https://nattesorg.bandcamp.com/album/resist-the-devil

Od stonera ove nedelje imamo drugi album njemačkog psihodeličnog doom rock benda Bees Made Honey in the Vein Tree, koji se zove Grandmother (Jes!!!) i nudi hermetičnu ali omamljujuće odličnu muziku u kojoj se My Bloody Valentine (ili, ako hoćete, rani Godflesh/ Fall of Because) sreću sa doom metalom, preplićući apsurdno spore i tupe doom pasaže sa uzvitlanim pržećim distorzijama i fidbekom. Shoegaze i metal poslednjih desetak godina uživaju sasvim strastvenu i plodonosnu vezu a Bees Made Honey in the Vein Tree uspevaju da iskombinuju njihove elemente na prilično osoben način i nateraju distorziju i jeku da rade u njihovu korist. Preporuka:

https://beesmadehoneyintheveintree.bandcamp.com/album/grandmother

Isto iz Njemačke dolaze i Monocluster, stoner bend jako teškog, tupog zvuka i psihodeličnih inklinacija, a sa očiglednim uzorima u Kyussu ili Sungrazeru. Monocluster imaju sirov i masivan zvuk koji sprečava da pesme, čak i kada deluju čvrsto napisano (a ne izdžemovano na licu mesta), zazvuče umiveno i predvidivo. Ovo je muzika sa spontanom, improvizatorskom energijom i rifovima teleportovanim direktno iz sedamdesetih i album samo guši preterano komprimovan master. No, iako je to naporno za uši, pogotovo u glasnim delovima, kada se činele skroz deformišu, ploča je tog napora vredna jer Monocluster svoj „death blues“ provlače jako dobro, nudeći neke za mene neočekivano jake momente (Guns and Greed je kao da su se u Cream svi odjednom navukli na marokanski hašiš i tonu u san u isto vreme). Valjana ploča:

https://monocluster.bandcamp.com/album/ocean

Hot Lunch iz San Franciska imaju novi album, Seconds i ovo je jako dobar, zreo acid rock/ punk, sa puno fuzza i etitjuda ali, pošto se ne radi o mladom i neiskusnom bendu koji hvata samo na ’tjud, i zapravo izvrsno napisanih i snimljenih pesama. Hot Lunch imaju taj klasični pank rok šmek i mogu ladno da se puštaju u svakom malo pristojnijem kafiću ali su pesme istovremeno interesantne, pune zanimljivih psihodeličnih elemenata i natopljene u topao faz koji čoveka obgrli i miluje dok ga ne uljuljka u san. Jako dobro:

https://youtu.be/jndNvcee-Q4

Prošle nedelje smo imali nekoliko stoner albuma koji su se ozbiljno kandidovali za godišnju listu a ove nedelje je izgleda na programu isto to samo za psihodeliju jer su australijski Mote upravo izbacili svoj debi album Samalas i ovo je zamamno. Znate kako ja obično gunđam na instrumentalni stoner rok i vajkam se da bežanje od klasične strukture koja zahteva storfe i refrene za mnoge od ovih bendova ne funkcioniše jer na albumima objavljuju poludovršene džemove namesto kristalisanih kompozicija? Mote nemaju ovaj problem jer su njihove kompozicije veoma dobre ovakve kakve su i imaju prirodnu evoluciju kroz smirenije početke do psihodeličnih krešenda. Bend pravi samo tu grešku da je prva kompozicija na albumu, Awesome Wells, toliko ubedljiva da praktično ništa drugo na ploči ne uspeva da je dostigne, ali posle par slušanja ovo više nije problem i dok stignete do skoro petnaestominutne naslovne pesme bićete duboko u svemiru, usisani jakim basovima, ritualnim ritmovima, wah wah gitarama, orijentalnim motivima i generalnom hipnozom. Poslednja pesma na ploči, koja se doduše vodi kao bonus, ima i pevanje i ovo je sve vrlo dobro. Slušajte:

https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp

Dortmundski doom bend Black Vulpine je izbacio drugi album, Veil Nebula i ovo je zanimljiv pogled na doom i sludge žanrove od strane benda koji ima dve žene i dva muškarca, voli jake, moćne rifove i kombinuje ih sa melodičnim, pomalo i eteričnim pevanjem. Sarah Voß i Daria Strinberg imaju vrlo moćan, osvajački gitarski rukopis zasnovan na dugačkim rif-temama i muška ritam sekcija ih u ovome samo prati – pošteno je reći da su Black Vulpine bend zasnovan na rifčinama, bez ambicija da se šire u kojekakve improvizacije i džemovanje. Pesme ipak nisu dosadne i jednolične jer ima ovde dosta aranžmanske dinamike a i Voßova se izuzetno trudi oko pevanja, kreirajući interesantne melodijske putanje oko monolitnih rifova. Kako to često ume da bude kod ovakvih bendova, melodičan vokal i ekstremno težak gitarski rad su u kontrastu koji ne mora svima da prija a Black Vulpine uglavnom uspevaju da ovo, barem za moj groš, proradi i ovo je ploča koja osvaja svojom masivnošću:

https://blackvulpine.bandcamp.com/album/veil-nebula

Čikaški Sacred Monster imaju manje monolitan, više organski, bluzerski, čak, pristup stoner/ doom metalu sa pevačem koji zvuči kao da se nagutao eksera i njihov album Worship the Weird je takođe kolekcija jakih, lepljivih rifova, ali odsvirana preko dinamičnije, više gruvi podloge. Nije ovo nikakvo remek-delo, naprotiv radi se o samo korektnoj ploči hororom inspirisanih stoner/ doom džemova ali taj neki prijatan, gruvi pristup muzici uspeva da spase Sacred Monster od rizika opskurnosti i daje preporuku za minimalno jedno slušanje:

https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird

Njemački Wendigo na albumu Wasteland Stories ne pružaju mnogo više od korektne imitacije Obsessed i mada su Obsessed naravno ugaoni kamen klasičnog stoner metala, njemačka kopija sa pevačem koji nikako da zaista zagrize u to što radi može da bude zanimljiva samo do određene mere. Wendigo su inače cover bend koji svira AC/DC i druge klasike, a Wasteland Stories nudi svakako nekoliko momenata zaista energičnog i poletnog rokenrol treskanja (slušajte solo na Back in the Woods), no pevač Jörg Theilen toliko kvari stvari i gura ostatak ekipe duboko na dno druge klase da ovo uključujem u današnji pregled samo jer sam nekako emotivno smekšao i simpatično mi je kad tezgaroši pokušavaju da sviraju autorski materijal:

https://wendigoblues.bandcamp.com/album/wasteland-stories-3

No, tu su baltimorski stoner metalci Asthma Castle sa opakim debi albumom Mount Crushmore da nas osokole, razvesele, razgale. Mount Crushmore je, osim što je prihvatljiva igra reči, istovremeno i opaka rokenrol ploča moćnog, teškog metala sa gomilom surovih rifova (Here Comes the Black Ship nema nikakav problem da meša hardkor dumčinu sa malo Mejdena), pevačem koji zna kako da se dere a da to zvuči seksi i tako napucanim miksom da od ovog može da se rikne. Ako vam od ove distorzirane basčine ne krene krv na nos,znači da niste dovoljno jako odvrnuli voljum, samo kažem. Asthma Castle su odlični iako im je trebalo deset godina da izbace prvi album, a možda i baš ZBOG toga, jer ovo deluje u jednakoj meri spontano i sveže kao što deluje sazrelo i proživljeno. Dokaz da droga ponekad svakako proizvede dobru muziku:

https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore

Izašao je novi Iron Saviour i… meni je njihov post-Helloween zvuk uvek bio nedovoljno radikalan da bih ga ozbiljno slušao, pa je tako i sa ovim albumom, ali ovo je ipak korektan i siguran u sebe power-metal sa malo Helloweena, malo Iced Eartha, malo Blind Guardiana i, naravno, dosta Mejdna i Prista u korenima. Ljudi u pedesetim godinama života svakako mogu da sviraju i malo avanturističkiju muziku, ali opet, ne treba biti ni svinja, iron Saviour očigledno sviraju ono što vole, uključujući herojske refrene i kičaste multitrekovane vokale i taj entuzijazam mene ume da osvoji. Ipak, ovo je za mene primer „nemačke“ interpretacije hevi metala koja je stvari pomerila za milimetar prema estradi u odnosu na NWOBHM preldoške i zato mi je uvek bila drugorazredna. Ali korektno je:

https://www.youtube.com/watch?v=cnMFjC7QMGc&list=PLBzBwYhHpqLI5bkdCxT6_bSqO5PmTeB5P

Kada sam pre par nedelja video da izlazi i novi Rock Goddess iskreno sam se obradovao. Ne zato što sam ovaj ženski hevi metal bend iz osamdesetih bogznakako voleo, Girschool, koje su im bile očigledni uzori, su uvek bile neuporedivo bolje, već zato što je i u 2019. godini lepo i važno videti metal bend gde su svi članovi (i autori muzike) žene. Pa još gospođe u najboljim godinama. This Time, ipak, nije naročito dobra ploča. Rock Goddess guraju pristojan faksimil srednjaškije NWOBHM svirke kakvu su baštinile i osamdesetih i mada su zvuk i ton dobro pogođeni (mada je album, naravno, divljački spljeskan u masteringu i naprosto se guši u bas frekvencijama, valjda da se pokaže da i žene imaju muda) (nepotrebno, dodao bih, kome je do muda, to se danas kupuje u seks-šopu za male pare), pesme su uglavnom… prosečnjikave. Two Wrongs Don’t Make a Right je pristojan mid-80s komad mosh-friendly metala, a Calling to Space je simaptično spajanje ’70s glam roka sa starijim Mejdnom, recimo, ali veliki deo ploče zvuči prilično generički i nenadahnuto. Delom je to i do izvedbi – Rock Goddessu je uvek nedostajao pankerski, visokoenergetski vajb koji su Girlschool tako uspelo provlačile pa i ovaj album pati od malo sporosti i kilavosti i utisak je da bi pesme mnogo bolje disale da su bar 20-30% brže (iako su i ovako ispod četiri minuta uglavnom). Why don’t we ever learn, recimo, je pesma koja kao da se sve vreme bori da se otme muzičarima i provrišti kako joj je suđeno da vrišti ali se to nikada ne dogodi. This time je ploča koju ja mogu da slušam i da mi ne smeta, ali nikako nije u pitanju ubedljiv povratnički opus koji ću slaviti iz sve snage.

https://www.youtube.com/watch?v=vts50CHaqWY&list=OLAK5uy_mpPc9YPrBWUq12-sdHjBaA_JgMWW9BdTI

Mystifier, stari brazilski asovi andergraund metala su se vratili osamnaest godina posle poslednjeg albuma i Protogoni Mavri Magiki Dynasteia je bizarna, veoma idiosinkratična ploča okultne, ritualne atmosfere i pesama koje black/ death metal formulu što je bend rafinira još od kasnih osamdesetih koriste na interesantne načine. Ovo nije blek ili det metal koji je zasnovan na agresivnosti i na prvom mestu su ovde hermetični ali razigrani aranžmani koji srednji tempo i razrađene gitarske teme kombinuju sa neolitskim pevanjem. Kada se i uđe u višu brzinu (recimo blastbit koji otvara Akhenaton (Son Mighty Sun)), to ne oduzima ritualnost albumu niti razbija pažljivo građenu atmosferu. Pritom, ploča je miksovana na neobičan ali efektan način koji joj daje prostor i doprinosi atmosferi. Nije ovo za svakoga, čak, za većinu bih rekao da nije, ali jeste originalno, zanimljivo i mami na ponovljena slušanja:

https://mystifier.bandcamp.com/

Superpretenciozno nazvani Their Throats are Open Tombs su izbacili drugi album, Of Psalms & Snakes i ovo je bend koji nastavlja birmingemsku tradiciju čudnog, bučnog andergraund što spaja ekstremni metal sa ekstremnim pankom i eksperimentacijom. Dakle, kao Napalm Death i Anaal Nathrakh? Eh, ne baš, mada, da, ima veze sa tim, ovo je grindcore/ digitalni hardkor sa puno klaviijatura, namerno shizofreničnim miksom i pesmama uglavnom ispod dva minuta, tako da čak iako vam sve bude suviše zvučno iritantno i bučno, ne traje dugo i može da se pretrpi. Meni se dopada gruv koji Their Throats are Open Tombs imaju uprkos očiglednim naporima da ga sakriju ispod naslaga digitalne distorzije ali ovo nije muzika za svakoga i treba joj prići sa pravim namerama, prevashodno da vidite ko će duže da izdrži:

https://ttaot.bandcamp.com/album/of-psalms-snakes

Izašla je i nova Fallujah ali ja taj bend nikada nisam mogao da smislim pa ne mogu ni sada. Mada korektno sviraju, ali neko drugi će morati da vam piše o tome.

Zato Contrarian imaju novi album, treći za četiri godine i Their Worm Never Dies je jedan više nego slušljiv komad progresivnog death metala sa očiglednim obožavanjem Death iz njihove poznije faze i prepoznatljivim bubnjarskim vezom Georgea Kolliasa. Kollias je jedan od najboljih metal bubnjara koje sam ikada gledao, naravno, a kada svira izvan Nile, ima tendenciju da još više komplikuje svoje aranžmane. Contrarian je bend koji se dobro uklapa sa ovom njegovom ambicijom i u njemu ostatak ekipe ima puno apetita za svirku koja je dinamična i energična ali mnogo podređenija proggy narativima nego death agresivnosti. Naravno, problem sa ovakvom muzikom je uvek što kompozicije teže da imaju što više svega i na kraju dana albumi znaju da budu samo kolekcije stotina rifova, tema i ritmova, bez prepozatljivih pesama. Death su ovaj problem izbegli na svojim najboljim pločama (za mene je to uvek ITP a vi vidite) a Contrarian su negde na dobrom putu. Ovo je pritom dinamično, prilično suvo miksovan album tako da se sve dobro čuje i ima prostora i za tiše momente i samo ću možda prigovoriti da nisu sve pesme jednako upečatljive ali opet, sa muzikom koja ovoliko komplikuje to je skoro i nemoguće.  Ipak, Contrarian uspevaju da izbegnu iznurujuće nizanje rifova i mada ima obaveznih, generičkih proggy pasaža (znate ono, gitare ređaju akorde, bas solira ispod njih, bubnjar doživljava poliritmički orgazam), ne bude to strašno, a i Kolliasovo jednostavno, sirovo pevanje stvari drži dovoljno blizu tla da nam bend ne zvuči pretenciozno već domaće i prijateljski. Preporuke:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies

Pouzdani pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin nam donosi novi album (više ne) tinejdžerske andergraund metal atrakcije Noisem i ovi momci, sada u svojim ranim dvadesetima na trećem albumu nude zdrav i energičan thrash metal sa blastbitovima, kako dolikuje kraju druge decenije 21. veka. Noisem su ekipa koja voli brzinu i energiju i sada imaju ne samo potrebne veštine da ih muzički uobliče (a koje su imali od početka), već i adekvatnu produkciju da to zvuči dobro. Rezultat je kao da slušate vrhunski, sirovi thrash iz osamdesetih poput Bloodcum ili stare Sepulture, ali sa benefitima savremene studijske tehnologije, obilno posoljen grindcoreom tako da ono što je brzo bude još brže. Ovo pritom nije zaista žanrovski hibrid, blastbitovi su ovde samo način da se pesme dinamizuju i aranžmanski ovo je i dalje sirovi thrash, ali opet thrash koji zna za postojanje benda poput Repulsion a to meni jako, JAKO prija. Noisem su protivotrov za gomilu savremenog thrasha koja je na korak od toga da bude okej, ali joj fali zrnce sirovosti i svežine. Ovi klinci iz Baltimora sirovosti i svežine imaju za izvoz i umeju da ih uvežu u pesme koje su brze, ne gube vam vreme i ujedaju direktno za dušu a ko god da je ovo miksovao obavio je izuzetan posao. Sjajno:

https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist

Body Void iz Kalifornije nude mučan, težak, hermetičan sludge/ doom metal koji se kreće veoma sporo i ima pesme od po osamnaest minuta na svom drugom albumu I Live Inside A Burning House i to je praktično sve što treba da znate da biste odlučili da li vam se ovo sluša, zar ne? Ne? Pa, dobro, reći ću da Body Void imaju odličan zvuk, jak, agresivan, nabasovan, a opet ne udavljen basovima kako često zna da bude kod ovakvih bendova, da su pesme, uprkos dužini dobro napisane i nema rizika od monotonije, da je gitarski rad vrlo ekonomičan i efektan i da je ovo jedna od najboljih sludge ploča koje sam čuo ove godine. Ponesite nešto protiv glavobolje jer Body Void biju ko čekićem, ali volećete ovaj moćni, teški, spori a agresivni metal:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/body-void-i-live-inside-a-burning-house

Thra iz Arizone na svom prvom EP-ju Gardens of Rot nude malo manje od pola sata blackened sludge/ doom svirke i ovo moje uši prilično rado konzumiraju. Thra imaju osećaja za blek metal dramu ali sve te raspevane gitare i promukli krik pevača iskombinovani su sa stamenim sludge/ doom gruvom koji lepo vuče stvari unapred i ovo može da se sluša na ripit. Ima tu i bržih delova jer to tako danas mora ali bez obzira na tempo, ovo je ploča sa lepom inercijom kretanja unapred. Pritom, zanimljiv miks u kome nema „veštačke“ težine i budženja bas frekvencija preko neke razumne granice, tako da je Gardens of Rot ploča koja lepo diše i osvaja dobrim metal pesmama a ne pukim zvukom. Vrlo dobar debi:

https://thra.bandcamp.com/album/gardens-of-rot

Londonski 11Paranoias na svom četvrtom albumu, Asterismal (četvrtom u pet godina – solidna radna etika) takođe opasno zakivaju i ovo je očigledno nedelja u kojoj spora muzika donosi nekoliko jakih kandidata za godišnju listu. Asterismal je teška, moćna ploča glasnog, bučnog drone/ sludge metala sa vokalima koji lebde negde u prostoru iznad apsolutno uništavajuće a opet dovoljno melodične muzike. Bubnjevi zvuče kao da ih majstor svira čekićima, gitare pored jakih sub-sabatovskih rifčina umeju i pošteno da odlete u pravcu čistog drona a pevanje – tačnije „pevanje“ – je šlag na kraju i zaokružuje ovu ploču sirovog, poletnog metala za ljude od ukusa:

https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal

Pickwick Commons su metalcore/ hardcore bend iz Indijane, po sopstvenom opisu, i iz nekog razloga nisu novi album, Weak Bones, stavili na svoj Bandcamp. Možda još nije zvanično izašao?  Ali otkud onda na njihovom JuTjub kanalu? Kako god, ovo je 26 minuta žestokog srednjetempaškog metal prebijanja sa odlično napisanim, dosta kompleksnim pesmama i ubedljivom sludgecore (!!!) energijom. Pritom, ovo je vrlo dobro miksovano i uspeva da izbegne ravan zvuk tako tipičan za metalcore, a što ove pesme i zaslužuju:

https://youtu.be/oOV87_9oEtk

Oozing Wound iz Čikaga su na Thrill Jockeyju izbacili i svoj četvrti album, High Anxiety i dok se ja, evo, godinama čudim što Thrill Jockey uopšte izdaju metal, Oozing Wound su bend koji postojano gradi svoju nišu na scenu. High Anxiety donosi još njihovog originalnog spajanja sludge i metalcore zvuka sa thrash brzinama, i ovo je jako ubedljiva, zrela ploča apokaliptičnog zvuka ali pankrokerskog stava i šmeka. Mislim, prva pesma se zove Surrounded by Fucking Idiots, a dok stignete do treće, Tween Shitbag, bićete teško navučeni. Oozing Wound uspevaju da spoje inventivnost najboljeg indi roka sa žestinom metala i sve začine pankerskom bezobraštinom tako da je High Anxiety album koji bi trebalo da prija i ljudima iz različitih demografija, ali pre svega onima koji vole dobru, blago eksperimentalnu ali pravoverno žestoku muziku:

https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety

Završimo jednim deathcore izdanjem (!!!) pritom, iz bratske Rusije PLUS još bratskije Belorusije. We are Obscurity su dvojac koji svoj pristup deathcoreu zasniva na nekim proverenim forama i zvuče čak i dosta starinski u onome što rade – brutalni, apsolutno preterano brzi bubnjevi (programirani, naravno), metalcore melodisanje na gitarama, ali i veoma brutalan vokal. Chaos, njihov novi EP je mogao izaći i pre pet godina jer na njemu nema bogznačega novog ili originalnog, ali meni se dopada kada deathcore ne smara mnogo i drži dobar gruv između bubnjarskih rafala. We are Chaos, zapravo, sviraju slamming deathcore, što znači da pored obaveznih monotonalnih brejkdaunova imaju i povremeno sasvim solidne hromatske slemove i, ako ništa drugo, voleo bih da je toga više. Ipak, bend je u ovome što radi prilično dobar i mislim da će mlađoj publici od mene biti i bolji nego što je, jelte, meni matorome. We are Chaos jesu kiči, kako deathcore već ume da bude ali uspevaju da izbegnu da budu PRETERANO melodramatični i to poštujem. Uz dosta ubedljivu gitarsku pirotehniku, ovo je sasvim korektna ploča:

https://viciousinstinctrecords.bandcamp.com/album/chaos

Video igre: Call of Duty 4: Modern Warfare Remastered

Posted in video igre with tags , , , , on 14 marta, 2019 by mehmetkrljic

Preko vikenda sam odigrao kampanju za jednog igrača (i malo se bavio multiplejerom) u remasterovanoj verziji kultnog Infinity Wardovog šutera Call of Duty 4: Modern Warfare Remastered. Naravno, pošto ja načelno ne kupujem igre koje izdaje Activision (pravilo koje sam lahko prekršio ovog meseca priorderovavši steelbook ediciju Sekiroa, ali za Mijazakija bih izdao i druge principe, pa i Srbiju), Modern Warfare sam zapravo dobio u sklopu ovomesečne Playstation+ ponude. Igru sam, razume se, igrao i ranije, na kraju krajeva radi se o jednom od najznačajnijih FPS naslova u istoriji žanra, pa i šire, o jednoj od svakako najvažnijih igara u povijesti medijuma i zapravo me je  interesovalo koliko će posle dvanaest godina moj utisak o njoj biti promenjen.

 

Čitajući šta sam o ovom naslovu napisao pre nepunih 12 godina, u prvom planu je impresija da je Modern Warfare bila donekle konzervativna pa i reakcionarna igra za svoje vreme. Ne u političkom smislu, mada o tome ima štošta da se kaže, naravno, koliko u smislu dizajna. 2007. godina je, na kraju krajeva bila godina u kojoj smo dobili prvi S.T.A.L.K.E.R., prvi Crysis i prvi BioShock i moje tadašnje oduševljenje činjenicom da su se šuteri smelo priklanjali otvorenijem dizajnu, sve drskije kombinovali šunjačke i pucačke mehanike, lagano mutirali u smeru RPG-a i generalno bežali od rigidnosti i linearnosti, to oduševljenje je proizvelo i određenu kritičku distancu u odnosu na Modern Warfare. Uostalom, ovo jeste bila već četvrta (sržna) Call of Duty igra u pet godina i Modern Warfare je, na stranu njegov prelazak u savremeno okruženje, predstavljao tek usavršavanje modela koji smo u tom trenutku igrali već pola decenije.

 

 

Taj model jeste bio atraktivan i prva igra se bez sumnje izdvajala do tada neviđenim spektaklom i ogromnom brzinom kojom se sve odvijalo, a Modern Warfare je bio ipak pre svega doterivanje detalja, bez radikalnijih intervencija na osnovnom dizajnu. Po nekom mom snobovskom shvatanju Modern Warfare je u 2007. godini već bio epitom igračkog junk fooda, igra koja od igrača mnogo manje od svojih gore navedenih savremenika zahteva da bude aktivni, delatni učesnik događanja i svodi ga na kameru koja se maltene po šinama kreće u zacrtanom smeru uz dodatnu obavezu pucanja u gotovo nepokretne mete. Za razliku od S.T.A.L.K.E.R.-a, Crysisa i BioShocka koji su omogućavali istraživanje, različite taktike, skrivanje, igranje žmurki i nadmudrivanje sa neprijateljem, Modern Warfare je konzervativno ostao vezan za veoma sveden set glagola (uglavnom varijacija na „ubij“) a namesto njihove interaktivno razvijane akcione drame u kojoj je igrač sam odlučivao kuda će ići i kada će i šta raditi imali smo procesiju spektakularnih ali uvek identičnih i time restriktivnih set pisova.

 

 

No, Mehmet od pre dvanaest godina je takođe i primetio da je ovo, „precizno izbalansiran proizvod“, da je „sve doterano u milimetar i milisekund“ i da se jedna za drugom ređaju „veoma spektakularne situacije u kojima određeno taktiziranje i korišćenje terena postaje bitno za napredak“. Pominje se tu i veoma dobar tempo igre i apsolutno hipertrofirana akcija, da bi se zaključilo da i pored „prenaglašene linearnosti“ i „nekompetentnosti neprijateljske AI“, „U domenu ‘čistih’ šutera naprosto nema developera koji može da se u ovim stvarima takmiči sa Infinity Ward i Call of Duty 4 proleće filmskom brzinom, nižući jednu za drugom borbe od kojih čoveku znoj kreće da izlazi i na oči.“

 

 

Mehmet od pre dvanaest godina je znao šta govori (što je, priznajem, mene šokiralo) jer je moje ovonedeljno iskustvo sa remasterom znamenitog šutera dalo gotovo identične impresije. Modern Warfare je sa jedne strane rigidna, veoma „hodnički“ nastrojena igra (čak i pored činjenice da se mahom dešava u eksterijeru) a koja je istovremeno odbacila najveći deo sadržaja klasičnih hodničkih šutera (nema sakupljanja, potrage, prekidača i vrata – samo ubijanje), neka vrsta destilisanog igračkog analoga krek kokaina koja radi samo jednu stvar sve vreme ali je radi tako intenzivno da vas neprekidno drži u ekstazi. Sa druge strane, ovo je zaista neka vrsta vrhunskog igračkog junk fooda – iskustvo koje će vas, istina, držati u jakoj tenziji i terati vas da kompulzivno lučite endorfin u redovnim razmacima, ali koje će vas na kraju ostaviti duhovno praznim.

 

But, y’know, ko uopšte igra igre da bi se duhovno punio?

 

 

Šalim se malo, ali zanimljiv je taj kontrast između Modern Warfare i ostatka šuterske ponude pre dvanaest godina i sada. U svojoj prvoj inkarnaciji poredio sam ga sa open-world šuterima koji su koketirali sa RPG-ovima i imali ozbiljne narativne ambicije, no danas Modern Warfare emituje različitost pre svega u odnosu na looter-shooter trend i igre tipa Warframe, Destiny ili Anthem koje imaju notabilno svedene i površne narativne koncepte i ako se ugledaju na RPG-ove to je najpre na ime opsesije opremom i materijalima, po uzoru na akcione RPG-ove izašle iz Diablo šinjela.

 

Ishod je da Modern Warfare Remastered zapravo u meni ostavlja isti utisak čistote kao i u svojoj prvoj inkarnaciji, jedan tvrdoglavo restriktivan dizajn-model koji radi samo JEDNU stvar ali je radi sa džedajskim usredsređenjem i laserskom preciznošću. Isti ovi ljudi su kasnije napravili igre koje su donele određenu nadgradnju i dale nam dublja i bogatija iskustva od Modern Warfare ali Call of Duty 4 ni u 2019. godini ne deluje ni malo zastarelo. Delom jer je ovo igra koje su u poslednjih deset godina maltene sve FPS igre imitirale u određenoj meri, sa akcentom na set-pisovima, pornografskim usredsređenjem na prečice do ubistva (jako kratak time to kill, posebno dugme za korišćenje noža koji garantuje one-hit kill), ali i naglašenom „militarizacijom“ žanra. Zapravo, danas su Anthem i Destiny ipak igre sa „svemirskim“ mizanscenom i nešto maštovitijim setingom u smislu sveta i likova. Modern Warfare je, u kontrastu sa tim učinio na kreaciji „bro-shootera“ i više nego sam Gears of War, i njegov smo uticaj na serijale poput Killzone, Resistance ili Homefront, konkurentski Battlefield, pa čak i Halo pratili od 2007. godine.

 

Tu treba primetiti i da igra za 12 godina nije postala manje džingoistički nastrojena. Ono što sam 2007. godine relativno velikodušno smatrao određenim satiričnim subverzijama danas sam skloniji da vidim kao ciničnu navlaku za napaljene konzolne ratnike. Call of Duty je isprva bio serijal koji je slavio herojstvo anonimnih vojnika naporedo sa do tada maltene nikad viđenim prikazivanjem košmara rata u video igrama. Sa Modern Warfare Infinity Ward je napravio gotovo potpunu inverziju, kreirajući prototip nadmenih profesionalaca koji o ubijanju pričaju sa apetitom i sasvim opipljivim rasističkim prezirom prema svim tim „drugima“ koji su se isprečili pred vizijom slobodnog i bezbednog sveta. Rat je ovde posao (i zadovoljstvo) britanskih specijalaca i maltene natprirodnim moćima obdarenih američkih marinaca koji se šale i jedni drugima nabacuju kul replike između dva okršaja, tehnološka i brojčana prednost se poistovećuju sa moralnom a to da se borbe vode po bliskom istoku, Azerbejdžanu i Rusiji je podrazumevan element rata u kome je čitav svet ugrožen (istini za volju, u Modern Warfare 2 smo videli i invaziju na Severnu Ameriku ali to igru nije učinilo MANJE nacionalističkom, naprotiv). Kontrast u odnosu na ranije radove je opipljiv – na kraju krajeva prvi Call of Duty je imao misiju u kojoj nenaoružani crvenoarmejac juriša na neprijatelja dok nemački okupatori mitraljezima kose njegove drugove od kojih tek svaki treći ili četvrti ima pušku.

 

A opet, ima ovde i neke, pa, skoro nedužnosti – negativci u ovoj igri su ruski ultranacionalisti koji priželjkuju povratak, eh, Sovjetskog saveza, reklo bi se, a Putinovo ime se dropuje u praktično pozitivnoj konotaciji. Sa druge strane, arapski diktator koji ima nuklearno oružje je, naravno, karikatura Sadama Huseina u sasvim jasnom pokušaju retroaktivne „artističke“ propagande u kojoj je, eto, ovaj zaista imao oružje za masovno uništenje i bio s punim pravom pogubljen pred kamerama. Iritira to i dvanaest godina posle, koliko god ja bio žanrovski kondicioniran i generalno desenzitizovan.

 

Sve to na stranu, igrački sam imao udobnu krivulju inicijalnog dosađivanja („pa ovo je sve linearno“, „meci stižu sa maltene bilo koje strane“) a zatim novostečenog poštovanja za ipak vrhunski dizajn kampanje u kojoj je zbilja bilo prostora i za veoma uzbudljive momente urnebesne akcije ali i za tenziju, napetost i zatišja-pred-buru. Nesumnjivo, i dalje je umelo da me frustrira kada meci dolaze sa svih strana i ne postoji mogućnost šunjanja i kreativnijeg korišćenja okruženja – ovo je ipak hodnik – ali su mnogi set pisovi delovali dovoljno organski i bili vrlo sigurno vođeni u smislu tempa i dinamike da sam mogao da osetim kako uz porast moje veštine korišćenja oružja i intuitivnije taktičko razmišljanje dolazi i jača imerzija u ovom virtuelnom ratu pa i užitak kada neprijatelj bude nadmudren a ne samo upucan balističkom municijom (zaklan nožem, raznesen ručnom bombom…). Modern Warfare i Call of Duty igre generalno su svakako delimično i išle na to da rat prikažu kao haos gde se svakog trenutka može poginuti od metka za koji ne znate odakle stiže a kontekstualne i dijegetičke informacije koje ova igra daje da bi, koliko može, predupredila nasumičnost pogibija su odrađene zaista dobro. U haosu borbe je ponekada vrlo teško voditi računa i o mecima koji rikošetiraju o zaklon iza koga dršćete dok se srce malo smiri, smeru iz kog dolaze, buci koju pravi artiljerija, ali i dovikivanju marinaca koji obaveštavaju igrača da vide puškomitraljez na prozoru trećeg sprata zgrade preko puta. Kao i u ratu, donekle, jelte. Nizanje set pisova u kojima saveznički helikopteri mitraljiraju neprijatela, pa onda postaju žrtve protivvazdušnih raketa, grčevita borba da za evakuaciju, postavljanje eksploziva na tenk u pokretu pod dimnom zavesom, naravno i čuvena nuklearna eksplozija, sve su ovo memorabilni momenti koje su mnoge buduće igre imitirale, s dobrim razlogom.

 

 

Naravno, sa kasnijim igrama, poglavito Titanfall 2 ovi isti developeri (pod drugim imenom, doduše) su u mnogome evoluirali dizajn i dobili smo manje linearna bojišta, sa borbom u tri dimenzije i mnogo kompleksnijim korišćenjem okruženja, ali Modern Warfare je gotovo potpuno otporan na kritiku upravo time da tvrdoglavo radi samo tu jednu stvar i radi je praktično besprekorno. Ovo su zaista toliko dobri set pisovi (uključujući zlokobnu Death from Above misiju ali i legendarni šunjački izlet u Černobilj) da sam iznova sebe hvatao da se uživljavam u igru i aktivno rolplejujem kao obučeni specijalac koji je izoštrio čula i intelekt da preživi, ubije i ispuni zadatak.

 

 

Definitivno pomaže i to što je igra bila obdarena za ono vreme najjačom zamislivom produkcijom, kako je  dolikovalo najpopularnijem šuterskom serijalu na planeti u tom momentu, a čak i posle dvanaest godina i uz remaster u koji je Raven Software ulio mnogo ljubavi ovo je veoma atraktivna igra. Ravenov remastering nije doneo samo višu rezoluciju i lepše efekte i ovaj studio je zaista prebacio granicu puke dužnosti, dodajući detalje na opremi, povećavajući broj vojnika u određenim scenama, dinamizujući rad kamere. Element koji sugeriše da je ovo ipak igra iz prošle decenije (i prošle konzolne generacije) je da je kolorna paleta uglavnom zaglavljena između smeđe i zelene, u onoj nekoj potrazi za „prirodnim“ izgledom koji je bio popularan u 2010-ima. Takođe, performance capture u kome se još vide tragovi tehnika koje je ovaj studio radio za Medal of Honor: Allied Assault odaje krštenicu ove igre, ali ovo nije nešto što bih ja kritikovao. Blago crtanofilmovski elementi animacija likova u ovoj igri su zapravo vrlo simpatični i doprinose osećaju „pojačane realnosti“ koji najbolje pristaje Modern Warfareu: način na koji se vojnici raspoređuju oko vrata pre provaljivanja u neprijateljske prostorije, način na koji neprirodno brzi sprint zapravo ima smisla sa blagim treskanjem kamere… Takođe, igra je za svoje vreme imala vrlo napredne depth of field efekte koji su u ovom remasteru još unapređeni i deluju prirodnije tako da slika u udobnoj visokoj rezoluciji izgleda oštro i veoma lepo. Povremeni padovi frejmrejta u najgušćoj akciji se praktično uopšte ne primećuju zahvaljujući pametno iskorišćenom bluru pa Modern Warfare, iako ne krije godine nema apsolutno ničega da se stidi pred savremenim šuterima.

 

Pogotovo treba istaći dizajn zvuka koji je još od prvog Call of Duty bio vrhunski a sa drugom igrom su dodate i kontekstualne replike i Modern Warfare u ovom domenu postiže izuzetne rezultate. Ovo je igra koja haos bojišta prilično uspelo posreduje, kreirajući dezorijentaciju i „maglu rata“ u kojoj je zvuk često kritičnija komponenta od vizuelnih elemenata u pogledu preživljavanja i pobede. Zviždanje i rikošet metaka, tupi udarci olova u meso, pa čak i pištanje u ušima koje nastaje kada ste blizu tenka koji koristi top na kupoli, sve ovo su informacije koje kupite skoro podsvesno a koje vas orijentišu na bojištu. Kada na to dođu saborci koji dovikuju položaj neprijateljskih strelaca što su ih opazili na prozorima i u zaklonima, obaveštavaju da menjaju okvir na oružju ili upozoravaju na ručnu bombu koja je u blizini zaista je nemoguće ne uživeti se u rat na trenutak. Naravno, veoma linearna, hodnička pucačka igra ovog tipa može srazmerno lako da ima ovu vrstu audio-informisanja, ali iluzija da ste usred „realističnog“ rata sa vojnicima koji reaguju na promene usred borbe je i dalje veoma snažna.

 

Multiplejer Modern Warfarea nikada nije bio moja šolja čaja a činjenica da je od ove tačke na dalje on korišćen kao mustra za sve buduće CoD naslove (i mnoge druge igre) znači da sam mnogo FPS-ova u poslednjih 12 godina svesno izbegavao u multiplejeru. Malo sam provozao team deathmatch u ovoj verziji i i dalje mi je to bilo nažalost najviše dosadno iskustvo u kome pobeđuje onaj ko prvi vidi protivnika a brzina je presudna i važnija od veštine ili taktike. Da je Titanfall uspeo da uvođenjem Titana i ne-hitscan oružja unapredi ovaj model do mere gde sam obe igre solidno mnogo igrao u multiplejeru svedočanstvo je o tome da Respawn nisu prestali da evoluiraju kada su prestali da budu Infinity Ward.

 

 

Na gomili, Modern Warfare Remastered je zaista vrhunski junk food, sada već postarija igra čiji je model bio predložak za gotovo deceniju klonova (pre nego što smo doživeli uspon Battle Royale i looter shooter podžanrova) a koja nije izgubila baš ništa od svoje oštrine i elegancije i još uvek to što radi – radi bolje nego maltene iko drugi. Naravno, to i znači da su mnogi šuteri koji su se u međuvremenu pojavili daleko prevazišli Modern Warfare na više nivoa (Titanfall 2, svakako, ali i Doom, Overwatch itd.) i da su uostalom igre poput Far Cry ili Metro uvek nudile bogatiji i šareniji obrok. Opet, kada je čoveku do brzih, kratkih (kampanju je moguće preći za 5-6 sati), ne naročito hranljivih ali kaloričnih iskustava, Modern Warfare Remastered svakako predstavlja veoma razumnu ponudu.

 

Film: Captain Marvel

Posted in film, Stripovi with tags , , , on 11 marta, 2019 by mehmetkrljic

Captain Marvel je primer kako Marvelova produkcija inteligentno skalira svoje projekte tako da iako ovde na meniju imamo jedan od njihovih „manjih“ filmova – poput Dr Strangea, Ant-mana, pa i, makar pre nego što je eksplodirao globalnom popularnošću, Guardians of the Galaxy – njegov značaj unutar MCU simulakruma je izdignut na jako visok nivo spretnim rukovanjem motivima i komadićima zapleta u velikom filmu kao što je bio Infinity War. Tako Marvel sada ima film koji je ubedljivo poharao blagajne tokom proteklog vikenda (150 miliona domaćih dolara i još više od 400 inozemnih), ali i ubedljiv kulturni artefakt koji se, uprkos tome što nije spektakl na nivou Infinity War pa ni Black Panther, tako snažno insertuje u zeitgeist i aktuelnu konverzaciju (o kulturi, politici, identitetima, bla bla bla) da nema više nikakve sumnje u to da svet superherojske filmove više ne posmatra kao komadiće kempi eskapizma već kao relevantan deo rasprave o ljuckom stanju, sa sopstvenim, prepoznatljivim kodovima i jezikom. A što smo mi koji čitamo stripove ionako govorili sve ove decenije.

Pritom, naravno, Captain Marvel nije nekakvo remek-delo feminističke kritike ili akademske eksploracije socijalnih identiteta i konstrukata – naprotiv, u tom domenu on je sasvim na liniji dobronamerne  i dobro vođene, u krajnjoj analizi eskapističke fantazije – kao što nije ni remek-delo kinematografije. Ali opet, kao što ja to uvek ponekad kažem, kontinuitet je čudo i činjenica da Captain Marvel dolazi kao tek najnoviji iskaz u filmskom serijalu koji sada cela planeta prati više od jedne decenije, sa konverzacijom koja se u njemu razvija u različitim pravcima, naprosto amplifikuje poente i poruke ovog filma, rezonirajući snažno sa idejom da, ako su superheroji danas globalni mejnstrim (a, dajte da se složimo, očigledno jesu) onda oni imaju ne samo mogućnost već i praktično dužnost da govore različitim glasovima i osvetle različite aspekte herojstva. Ne da sad želim da zvučim kao neki ozbiljan akademik ali stripovska superherojština je, pogotovo od kada je šezdesetih godina prošlog veka Sten Li maltene svojeručno izmislio srebrno doba upravo bazirana na ideji da se više ne prikazuju idealizovani „ubermensch“ modeli masama za divljenje već relatabilniji, konfliktniji i, za ovu priliku bitno, raznolikiji heroji sa diversifikovanim socio-političkim (i etničkim) pozadinama. Nije, naravno, da raznolikosti nije bilo i ranije, ali apsolutno bi pogrešno bilo ne prepoznati da su revolucionarne šezdesete proizvele drugačiji superherojski senzibilitet koji je išao u korak sa drugim društvenim promenama.

Razume se, lik Carol Danvers je i nastao šezdesetih, da, te fatalne 1968. godine ali, a ovo je takođe bitno, generacija koja je u šezdesetima upijala emanacije ondašnje revolucionarno inklinirajuće kontrakulture je generacija koja je sedamdesetih pisala superherojske stripove i dalje nastavila da menja senzibilitet, teme i ton konverzacije. Tako da, iako je Carol Danvers formalno kreirao Roy Thomas, tek kada su počeli da je krajem sedamdesetih pišu Chris Claremont i Gerry Conway, ona je postala to „čudo“ koje i danas simboliše. Claremont je, naravno, scenarista koji je materijalizovao sve donekle latentne metafore o mutantima kao predstavnicima društvenih manjina pišući Uncanny X-Men, ali Conway je čovek koji je praktično svojeručno okončao srebrno doba ubivši Gwen Stacey u Spajdermenu i koji je bio veoma zainteresovan da od Carol Danvers napravi feminističku ikonu kakvu makar Marvel u to vreme nije imao.

Brz kviz: lik Carol Danvers postoji već pola stoleća i internet je, sigurno ste primetili, zatrpan feminističkim memima koji koriste njen predložak u liku Kapetana Marvela – šta mislite, otkada je Carol Danvers zapravo Captain Marvel? Od šezdesetih godina? Od sedamdesetih? Možda od dekadentnih osamdesetih? Ako ste rekli „od 2012. godine“ ja vam čestitam na poznavanju savremenog Marvelovog kontinuiteta i vi ste sigurno svesni kakve zabavne komade pravnog balasta nosi sa sobom ova kombinacija titule i imena, ali o tome da su istorijski postojala dva Kapetana Marvela u dve konkurentske izdavačke kuće možemo da pišemo kada Shazam! Dođe u bioskope, to je svakako narativ primereniji tom filmu.

Za ovu priliku je bitno da ukažemo sledeće: originalni superherojski alter-ego Carol Danvers je bio Ms Marvel i ovo JESTE bio snažan napor Claremonta i Conwayja da strip ovenčaju feminističkim oerolom jer se, verovali ili ne ova kontrakcija krajem sedamdesetih smatrala feminističkim simbolom. „Ms“, uostalom, implicira da samo znate da je osoba o kojoj pričate ženskog pola, bez prejudiciranja njenog bračnog statusa (i danas se zvanično koristi kao jedini prihvaćen način da se govori o ženama u zvaničnim dokumentima, recimo, Evropske unije). Ona je kasnije menjala superherojska imena (bila je i Binary i Warbird) pa se vraćala glavnom nadimku ali svo to vreme jeste bila deo važne konverzacije o ženama kao (super)herojima, sa jedne strane prikazujući asertivnost i set moći koji su je stavili u gornji ešelon Marvelovih likova, ali sa druge noseći različite vrste bagaža – od činjenice da je moći dobila direktno od (tadašnjeg) Kapetana Marvela (što su ženski čitaoci još tada zamerali ukazujući na trend da se ženski lik kreira prostom derivacijom iz postojećeg muškog), preko  seksualnog napada koji je pretrpela pa do alkoholizma. Jedno je sigurno – za sve ove decenije Carol Danvers je izrasla u višeslojan lik koji više nije prosta poster-devojka pop-feminizma nego karakter sa mnogo personalnih detalja i, pogotovo otkada jeste Kapetan Marvel, lik u kome se prelama mnogo aspekata politike (rodne i druge).

Hoću reći, za film od jedva malo iznad dva sata napisan i režiran od strane dva Sundance personalitija, Captain Marvel je imao zastrašujuće mnogo materije da sažvaće i zastrašujuće mnogo prostora da se naprave prestupi i greške. No, Bodenova i Fleck su se pokazali kao ne samo dorasli Marvelovoj formuli već i kao vrsne zanatlije koje komplikovanu priču o identitetu, moći i odgovornosti uspevaju da jasno i ubedljivo provuku na pozadini još komplikovanije priče o kosmičkom ratu, sukobljenim vanzemaljskim rasama od kojih svaka ima svoju politiku (pa i politiku tela) i istoriju i da to sve još bude i 1) period piece smešten u devedesete, kao i 2) prikvel za sve druge Marvelove filmove (sem za prvog Kapetana Ameriku, obvijsli).

Ovo uopšte nije mali uspeh i režiserski tandem je demonstrirao spretnost u urednom kompartmentalizovanju elemenata zapleta tako da se film razbije na prirodne celine a gledalac uvede u problematiku rata između Krija i Skrula, da dobije misteriozni glavni lik sa amnezijom i njegovu priču unazad i unapred kroz vreme, da se u sve uvežu mlađe verzije agenata Kulsona i Fjurija tako da događaji iz ovog filma dobiju težinu na osnovu onoga što već znamo iz „budućnosti“, plus da na najprostijem nivou ovo bude jedna suštinski svedena drama između pola tuceta likova koji imaju jasne i ubedljive lične motivacije za učešće u radnji.

Nije ovo, naravno, sad neko kinematografsko čudo, film je prilično površan u mnogim svojim elementima – od toga kako se susret Zemljana sa vanzemaljskim kulturama brzo apsorbuje, preko klasičnih how-convenient momenata sa likovima koji se oportuno pojavljuju gde to zapletu najviše odgovara, pa do psihologije glavne junakinje koja uprkos dubini što je projektuje zapravo kad god zatreba ispada korisno prostačka (naročito vidljivo u prelomnom trenutku filma kada se razotkriva prava priroda rata) – ali opet, rečima mog kuma odmah posle projekcije: „u odnosu na Akvamena, ovo je Bergman!“. *

*Imati na umu da je moj kum donekle sklon izražavanju u hiperboli

Verovatno je indi senzibilitet ovde bio presudan za to da mnoga rešenja koja su autori odabrali hvataju na šarm: često se komplikovani koncepti u filmu koji imaju potencijal da opterete radnju i uspore akciju gurnu u stranu uz neku simpatičnu šalu koja svojom energijom lakog apsurda premosti sumorni racionalistički pristup čitanju filma. U istom smislu, iako je ovo visokooktanska akciona priča sa scenama na nekoliko planeta, atraktivnim set pisovima dogfajtinga i čestom tučom pesnicama (i fotonskim snopovima), on jako uspešno prodiše kada likovi imaju priliku da stoje (ili sede) i pričaju – Bodenova i Fleck znaju kako da humanizuju praktično svakog od likova, uključujući negativce (pa čak i one negativce koji nisu, tehnički gledano, ljudi – Annette Bening je ovde raskošna u svojoj minijaturi) i mada je osnovna poruka priče veoma hipi, ona se lepo plasira.

Scenario ovde umešno kombinuje motive ratovanja, izbeglištva, sukoba kultura, potrage za superiornom tehnologijom koja može biti korišćena i za rat i za mir ali film glavni pančlajn pravi na vizuelnom planu kada Skrule, neprijatelje poznate po svojoj sposobnosti menjanja oblika i „simuliranja“ drugih prikaže na gomili, u svojim osnovnim formama, ali i primetno međusobno različite. Scena sa skrulskim apatridima je tako uspela jer se ruši ideja o monolitnom „drugom“ – koga smo do tada videli prevashodno baš kroz monolitnost vojne jedinice – i prikazuje da drugu kulturu (naciju, rasu…) zapravo čini skup više individualnih, međusobno različitih identiteta – a ovo se prikazuje vizuelno i kroz akciju, ne kroz ekspozitorno objašnjavanje.

Drugde je film „bukvalniji“ ali ne manje efektan. Poreklo moći Carol Danvers (ovo je, na kraju krajeva i origin story) je odrađeno veoma vešto i ne samo da postoji jasna referenca na strip-predložak već je i manifestno raskinuto sa idejom da bi poreklo moći bilo vezano za prethodno postojećeg muškarca-sa-moćima. Moći ovde dolaze kroz kombinaciju superiorne tehnologije koju kreira  žena koja je a) vrhunski naučnik i b) levičar-idealista, te požrtvovane lične prirode druge žene celog života primoravane da dokazuje muškarcima kako zaslužuje da bude među njima i radi stvari koje i oni rade. Ovo je spoj vrlo low-level feminističkih ideja, sklopljen praktično programski i mada film u ovome nije nužno suptilan (imamo montažu najvažnijih momenata iz života Carol za svaki slučaj) on je opet efektan i rezonira, uostalom sa iskustvima koja je veliki deo gledateljki bez sumnje imao. Kao eskapistički iskaz kojim se ženama pokazuje da mogu da budu i moćne i uspešne i heroine u medijumu tradicionalno vođenom od strane muškaraca, on je veoma uspešan i snažan.

Naravno, na internetu imamo celu tu zamornu „kontroverzu“ kako je film antimuški, kako su izjave Brie Larson mizandrične (jer je rekla da je boli kuras šta beli muškarci misle o filmu koji, očigledno, pravi jak napor da se obrati prevashodno mnogim drugim populacijama), pa onda rivju bombovanje (pre premijere, naravno, što je Rotten Tomatoes nateralo da promene svoj sistem ocena) i ultimativni čin pasivne agresije od strane alt-rajtovih uzdanica a u formi kampanje da se umesto Captain Marvel ide da se gleda Alita „jer taj film ne mrzi otvoreno polovinu svojih gledalaca“. Naravno, ja razumem ideju da beli, muški gikovi sebe vide kao silu koja je ovaj medijum stvorila a onda godinama gledaju kako se taj medijum umiljava drugima a njih, eto, ume i da oštro prezre, ali, mislim, niggas please, koliko treba biti pun predrasuda i uostalom nesiguran u sebe pa u ovome videti nekakvu ugroženost… Kao beli muškarac koji celog života čita superherojske stripove mogu da kažem da mi je ideja da se ovaj medijum proširuje tako da zahvati i druge slojeve publike sasvim bliska i da zaista ne mogu da kažem da je sadržaj namenjen „meni“ poslednjih godina postao deficitaran.

U nekom tehničkom pogledu, činjenica da je ovo „manji“ film se možda ogleda u tome da su specijalni efekti relativno kičasti a scenografija relativno jeftina. Nakon poslednjih nastavaka Thora i Guardians of the Galaxy, da ne pominjem Black Panther i Infinity War, Captain Marvel deluje svedenije i manje raskošno u ovim domenima. Opet, ne bih rekao da je standard kvaliteta ovde umanjen koliko da film naprosto ima manje ambicije da gledaoca obara s nogu scenografijom, kostimima i specijalnim efektima. U neku ruku ovo je dakle, više Star Trek nego Star Wars pristup, gde su kostimi i tehnologija prisutni ali najveći deo posla ipak imaju da obave glumci, mada sa druge strane moramo da imamo i atraktivne akcione scene pa onda tu bude puno CGI šareniša, letenja i kojekakvih zraka koji lete unaokolo. Opet, akcija je sasvim korektno snimljena. Fleck i Bodenova zapravo bolje rade te neke „nemoguće“ scene letenja, borbi u vazduhu i lasera koji piče nego klasičnu tuču. Tuče su ovde ipak, sasvim korektne i mada se priklanjaju standardnoj holivudskoj montaži u kojoj gledalac stalno biva podsećan u kom momentu se zamenjuju glumac i kaskader, sve to bude dinamično i brzo proleti tako da je u skladu sa tim nekim lakim tempom filma i ispunjava svoju svrhu. Takođe, kako je ovo film o ženi sa supermoćima, borbenu koreografiju ne moramo optuživati da je nemaštovita i da nisu napravljene pametne korekcije za razliku u masi i konstituciji.

Glumački, Larsonova je daleko od neke veličine, ali je dobro vođena od strane režisera i uspeva da projektuje tu personu kojoj je na prvom mestu akcija, delanje i asertivnost a da istovremeno pristojno proda i te neke humorističke momente što služe da premoste moguće nelogičnosti u scenariju. Koliko je neophodno da ona ovde dramski glumi – a ima scena drame i traume – ona to odradi korektno, ali je možda važnije da ima dovoljno hemije između nje i Jacksona koji opet, veoma uspelo igra mlađeg i zelenijeg Fjurija. Opet, pomenuta Annette Bening i pogotovo Ben Mendelsohn služe da pokažu i malo „dublje“ glume i ovo su solidni hajlajti filma koji se u njima priseća indie pedigrea svojih autora.

Captain Marvel je dovoljno nenametljiv period piece – ima ovde gomile referenci na grandž, flanelske košulje, video klubove, CD ROMove i ostali asortiman devedesetih (uključujući aluziju na Mall Rats od koje se Kevin Smith rasplakao, kako smo videli pre neki dan) da se ljudi svako malo gurkaju u bioskopu i smeškaju, ali ovo na kraju dana nije toliko bitno što se tiče glavnih likova – niti iko od njih nosi frizuru koju bismo refleksno povezali sa 1995. godinom, niti su tu neke bitne sociopolitičke opservacije koje bi opravdavale smeštanje u ovu deceniju. Film, ako ništa drugo, zapravo mene određenim rešenjima i aluzijama podseća pre svega na Terminatora (prvog i drugog) ali ponovo ne na neki napadno nostalgični način. Dobro, izbor muzike na soundtracku me je instant podsetio koliko sam mrzeo MTV devedesetih i tu neku klasu bendova koji su se pojavili na razmeđi nezavisne muzike i globalnog mejnstrima ali to je mnogo više problem sa mnom nego sa filmom.

U sumi svih stvari, Captain Marvel je mala i uredna cigla u Marvelovoj decenijskoj građevini, film koji uspešno povezuje neke ljude sa nekim mestima (ako ste se ikada pitali kako je Fjuri izgubio oko, imate sreće!) dok istovremeno legitimizuje prvog ženskog superheroja sa najvišom klasom supermoći (Official Handbook of the Marvel Universe još u izdanju iz 2009. godine Carol svrstava u istu klasu sa Aresom, Black Boltom i Sivim (dakle mirnijim) Hulkom) i daje mu da igra na centru pozornice. Naravno, kao stari ljubitelj Crne Udovice donekle žalim da njen lik nije taj koji je prvi stigao do solo-filma, ali do sada se pokazalo da Kevin Feige zna šta radi i Marvelova formula još nije proizvela neuspeo film. Captain Marvel je suštinski nebitna epizoda ako sebe smatrate samo kežual gledaocem koga najviše od svega zanima kako će se završiti Avengers: Endgame ali nemate mnogo apetita za pojedinačne likove, no ako ste do sada shvatili da Marvel iznova uspeva da vas privuče dobro sklopljenim pričama čak i kada ide u ekscentrične strane (Dr Strange) ili se iz pozadine bavi političkim iskazima (Black Panther), Captain Marvel bi trebalo da vam se dopadne. Gotovo nepotrebno reći, ali ako imate neku sitnu decu u blizini koju na bilo koji način zanimaju superheroji, ovo je film koji treba da vide, ma kog da su pola.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-03-2019

Posted in metal with tags on 9 marta, 2019 by mehmetkrljic

Osmi Mart, deveti Mart, sve značajni istorijski datumi, ali svaki je datum značajan kad se sluša metal. Ove nedelje to ponovo radimo.

Od blek metalaca sam dobio par prijatnih iznenađenja za ovu priliku. Kao prvo, novi album trondhajmskog benda Katechon, treći u njihovom opusu, a koji, pored toga što donosi mnogo pedigriranog norveškog blek metala – a taj najviše i volim – još ima i ambiciju da se pohrve sa tako teškom temom kao što je genocid, prelomljen kroz tematizovanje logora Aušvic. Znam šta mislite – blek metal bend koji peva o Aušvicu, to ne može da izađe na dobro, ali Sanger fra Auschwitz, (Pesme iz Aušvica) je zapravo studija o zlu, pregled toga kako je Drugi svetski rat pogodio „obe strane“, inspirisan radovima T.S. Eliota, Paula Celana i bit poezijom. I mada to „obe strane“ svakako može da zaškripi po uhu jer smo svedoci kako danas nacisti raznih boja često pokušavaju da usvoje centrističku retoriku, ovaj album nije takav, barem po onome što može da se čuje i više se bavi metafizikom. Koga tako nešto uopšte i ne zanima može da se umiri saznanjem da je muzički ovo izuzetno zrela a opet svedena ploča. Katechon sviraju surovo i divljački, baš kako norveški blek metal i treba da bude, unoseći veliku količinu emocije u muziku ali uvek se zadržavajući u samom centru tmine. Ovo je pritom album koji zvuči prirodno i ne pati od preproduciranosti a što mu daje dodatni element uverljivosti. No, na prvom mestu su izvrsne pesme i jako sigurna izvedba. Ustežem se da napišem kako je Sanger fra Auschwitz remek-delo, ali je VEOMA blizu ovoj tituli.

https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz

https://youtu.be/6Gq3sd0gdmk

Dalje su tu islanđani Sinmara sa svojim drugim albumom Hvísl stjarnanna (gugl ovo prevodi kao „Zvjezdane zvezde“ i ta kombinacija ijekavskog i ekavskog je možda najsimpatičniji detalj) i ovo je još jedno dobrodošlo podsećanje na to da islandski blek metal poslednjih par godina ima apsurdno dobru ponudu. Hvísl stjarnanna je ploča koja surovom skandinavskom prebijanju dodaje mnogo epskih melodija i atmosferičnih pasaža ali nikada ne beži predaleko od autentične severnjake oštrine i hladnoće. Sinmara sviraju razrađene, kompleksne aranžmane koji svejedno odišu prirodnošću i daju pesmama logične forme i pored svih promena ritma i skretanja u stranu. Album pritom ima zaista fino odmeren odnos žestine i melodične atmosferičnosti pa može da zadovolji širok spektar ukusa. Odlično!

https://sinmara.bandcamp.com/album/hv-sl-stjarnanna

Kanadski jednočlani projekat Alkymist UBIJA sa svojim novim EP-jem, Wreckage of the Raging World nudeći nam epsku, apokaliptičnu muziku koja, pravdajući svoju „blackened doom“ podžanrovsku etiketu, uglavnom ide relativno sporim tempom. Ali ovo nikako ne treba shvatiti kao da je Wreckage of the Raging World ploča smirenih pesama i uzdržane energije jer Noctis, koji ovde svira sve instrumente vrlo dobro ume da napuca kompozicije tako da prosto kipte od snage a očajničke izvedbe im daju osećaj urgentnosti koji inače ne biste očekivali od bilo čega što se češe o doom. Tek poslednja, desetominutna pesma „There’ll be No Resting“ prilazi „pravoj“ doom atmosferi ali do tada ste već i spremni da malo odmorite od sve te pičkaže. Noctis tvrdi i da je ovo „mostly improvised“ tako da je teško ne biti impresioniran.

https://alkymistmtl.bandcamp.com/album/wreckage-of-the-raging-world

Mađari Earth Plague su tu sa EP-jem Death Curse i kako i ime benda i izdanja sugerišu, ovo je sirovi blek metal, jeftine, sobne ali sasvim funkcionalne produkcije i sasvim old skul pristupa. Earth Plague su na onoj klasičnoj liniji kombinovanja jednostavnog metala sa pankom da bi se dobila potentna andergraund mešavina i Death Curse je sa svojih pet pesama i relativno adekvatnog trajanja da vas sva ta jeftinoća i pankerština ne umori nego da zazvuči valjano i tr00:

https://earthplague666.bandcamp.com/album/death-curse

Švedski Malakhim je izbacio svoj prvi EP, koji se, neintuitivno, zove „II“ (valjda zato što im se demo zvao „I“) i ovo su četiri pesme bučnog, prštavog skandinavskog blek metala koji udara žestoko ali pušta slušaoca i da malo predahne uz dobre srednjetempaške delove i jednostavne a efektne gitarske motive. Malakhim su, reklo bi se, ljubitelji satanizma, ali njihova muzika je dovoljno bogata i raznovrsna da ne zvuči monoidejistički. Jedino bi taj jako prštav miks mogao malo da smeta nekim slušaocima, no svakako ih vredi isprobati i čuti:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/malakhim-ii

OVDE SAM NAPISAO PRILIČNO POZITIVAN OSVRT NA NOVI ALBUM JEDNOG STAROG POLJSKOG BENDA ALI SAM ODLUČIO DA GA IPAK NE UVRSTIM U PREGLED ZBOG NJIHOVIH VEZA SA NACISTIČKOM SCENOM U POLJSKOJ. GREOTA, U PITANJU JE IZNENAĐUJUĆE MAŠTOVITA PLOČA ALI NE BIH SE OSEĆAO PRIJATNO DA PROMOVIŠEM NEŠTO ŠTO SMATRAM IDEJNO NEPRIHVATLJIVIM.

Internment iz Atlante imaju debi album i ovo više nije jednočlani bend nego propisan kvartet koji isporučuje relativno generički ali vrlo žestoko odsviran sirovi, satanistički blek metal sa puno buke, blastbitova i krvoločnih solaža. Chained to the Moon je ploča na kojoj su gitare pretrpele ozbiljno testerisanje, a ni ostali instrumenti nisu pošteđeni i ovo je muzika koja uspeva da pokrene svojim entuzijazmom iako ne radi bogznašta novo ili originalno. Internment su odličan primer za bend koji naprosto u okviru već definisanog žanra radi kvalitetno i pošteno. Poslušati:

https://internment.bandcamp.com/album/chained-to-the-moon

Za publiku koja voli najbrže od najbržeg, nudimo australijski black/ death sastav Sorathian Dawn koji sa pet pesama na EP-ju Sun of the Deep slavi crnilo, vatru, htonske sile i, na osnovu omota pretpostavljam, podvodno sunce koje sija na zmajeve i njihove prijatelje. Bend je zaista dobar u kombinovanju blek metal melodičnosti sa death metal čvrstinom a pesme su sve u veoma brzom tempu. Monotonost se izbegava putem korišćenja lepih i pamtljivih melodija koje skoro da potpuno kompenzuju relativno kilavo miksovan vokal. Miks i inače nije najjača strana ove ploče ali nije nekvalitetan, koliko bi ovakav bend sa ovakvim pesmama zavređivao malo prostorniju zvučnu sliku. Kada na poslednjoj pesmi, Lawless One bend ode i širinu i pruži malo epike na samom kraju, to je znak da ovi ljudi znaju kako da dalje nadograđuju svoj veoma dobro zaokruženi stil. Prijatno!

https://sorathiandawn.bandcamp.com/album/sun-of-the-deep

Trondhajmski Gjendød umeju da sviraju jednako brzo što potvrđuju na pesmi koja otvara njihov drugi album, Krigsdøger (Psi, jelte, rata), a koja se zove Om å tro (što bi bilo otprilike „Spreman da veruje“). Om å tro je brza, ubitačna blek metal pesma ali bend tokom albuma pokazuje da mu brzina ni iz daleka nije jedino oružje i tokom narednih četrdesetak minuta dobijamo neke od najfinijih momenata norveškog blek metala u ovoj godini isporučene kroz psihodelične, ubedljivo demonske kompozicije koje kao da su ispale iz nečijih psihotičnih košmara. Gjendød su užasno zarazni i kad spiraju spore pesme pune bolesnih harmonija i lepljivih tema, kao što je na primer Hold pusten (Zadrži dah) a onda lako pređu u brzu ali i dalje bolesno melodičnu En pålagt byll (Nametnuti, er, čir?) koja uspeva da u svoju rafalnu paljbu upakuje i savršeno osmišljenu akustičnu gitaru. Bendovi koji sviraju „ratni metal“ mnogo polažu na epiku i mačo imidž i mada Gjendød svakako vole i jedno i drugi, muzika im je toliko slojevita, keči i, eh, pa inteligentna da je Krigsdøger definitivno ploča koju treba da čuje mnogo širi krug publike od uobičajene adolescentske war metal klijentele. Još jedan kandidat za naslov remek-dela!

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger

Švedski Bergraven (Crna planina, jelte), posle deset godina pauze izdaju svoj četvrti album i ovo je i dalje eksperimentalni blek metal koji ima jednako zajedničkog sa free improv  i Rock in Opposition krilom savremene muzike koliko i sa pravim blek metalom. Det framlidna minnet (Sećanje koje je ostalo) je ploča na kojoj su flauta i recitovanje podjednako dobrodošli kao distorzirana gitara i vrištanje. Opet, blek metal je fleksibilna muzika i Bergraven veoma autoritativno uspevaju da nateraju ovakav pristup da funkcioniše pa i da pokažu koliko su sazreli tokom poslednje decenije (spojler: mnogo). Tajna je svakako u tome da sve zvuči autentično i ovo nije ploča formalnog eksperimentisanja i entry-level metala već jedan zaista deep cut u savremenu muziku gde se pesme organski razvijaju iz najrazličitijeg semena i izrastaju u impresivne muzičke arhitekture sa velikim brojem originalnih i ubitačnih momenata. Veoma dobro i sasvim jasno zašto je trebalo deset godina da se ovo napiše i proživi:

https://bergraven.bandcamp.com/album/det-framlidna-minnet

Nizozemski Horcrux na svom drugom albumu Loss & Grief donosi kombinaciju sirovog ali atmosferičnog blek metala sa doom metalom i ovo je pristojna mada ne sad neka esencijalna ploča. Previše bendova iz ovog krila ekstremne muzike nkada nije napisalo pamtljiv rif i Horcrux ovaj nedostatak pokušava da ublaži šugejzerskim melodijama koja svakako prijaju ali pesme se prilično neizbežno stapaju jedna u drugu i pretvaraju u prijatan ali ne i sasvim angažujući tapet. Opet, kako ja generalno albume atmosferičarskih blek metal bendova ni ne mogu da odslušam cele, Horcrux svakako NEŠTO radi dobro da mi zadrži pažnju. Pritom jeftina a dobra produkcija:

https://horcrux666.bandcamp.com/album/loss-grief

Stonerski kontingent ove nedelje počinje četvrtim albumom švajcarskih Wolf Counsel i Destination Void je ploča koja vrlo dobro predstavlja njihovu viziju „tradicionalnog dooma“, a što podrazumeva epske, raspevane melodije, sa sve multitrekovanim vokalima i generalno dinamičnu svirku. Wolf Counsel su neka vrsta garažnije verzije romantičarskog duma kakav su proslavili My Dying Bride ili raniji Paradise Lost i mada u njihovoj muzici ima malko jeftinoće (i produkcijske i izvođačke) koja neće biti svakome po ukusu, ovo je svejedno prijemčiva i prijatna ploča toplog i teškog ali ne i neprijatnog metala.

https://wolfcounsel.bandcamp.com/album/destination-void

Milanezi Matra imaju treći album, zove se prosto „III“ i ovo je prijatna, mada ne preterano „metalska“ ponuda razigranog stoner roka sa očiglednim dugovima prema sedamdesetima ali i ljubavlju prema nešto bržem (i mekšem) gruvu. Matra nisu bend težine i sporosti koliko bend pažljivo odmerenih dinamika i pesama koje treba da podstaknu i na ples, što je sasvim plemenito u zajednici koja, jelte, kanabis ne koristi SAMO u medicinske svrhe. Blagi prekor ide na pevača koji nikako da pusti taj svoj glas i stalno zvuči kao da bi kakio al ne sme, ali je album barem miksovan vrlo prijatno bez veštačkog budženja glasnoće u masteringu i to mojim ušima jako prija. Plus, imaju pesmu „Nazi rockers fuck off“. Pošten svet!

https://matraband.bandcamp.com/album/matra-iii-2

Za potrebe konzumiranja zaista sporog, distorziranog, veoma drogiranog i veoma moćnog doom metala, ove smo nedelje na raspolaganje dobili debi album detroitskog trija Temple of the Fuzz Witch. Ova ekipa je, reklo bi se, na sceni svog grada već prilično cenjena a znajući u kakvom je kurcu Detroit ne treba da čudi što ultraspori doom bend natopljen u THC tamo žari i pali. Eponimni prvi album benda je ipak, jako dobar čak i ako ne živite u Mičigenu i ispunjava sve želje koje bi pošten čovek ili žena mogli da imaju od doom metalla. Temple of the Fuzz Witch valjaju spori, ekstremno teški gruv umotan u rifove mamutske veličine, poprskan odozgo povreemenim vokalima koji su melodični i stonerski što bendu daje rokerski pedigre koji ovde mnogo znači. No, kompozicije su podređene pre svega težini i izmenjenom stanju svesti u koje treba da uletimo kroz fazirane gitare, kontrolisani fidbek pojačala i majstorski vođen gruv ritam sekcije. Nisu ove pesme nužno napravljene da budu hitovi i da se sećate kako je refren u kojoj išao i album se najbolje troši kao celina gde se jedna pesma pretapa u drugu a vi tonete u ponor mraka i distorzije. Ne naročito skup ali veoma funkcionalan, težak i distorziran miks kruniše album koji bi morao da razbludno zadovolji svakoga ko je ikada slušao metal.

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch

Nešto su „komercijalniji“ po zvuku Black Lung iz Baltimora ali ima tu slične autentičnosti koja ide uz istočnu obalu SAD i Ancients, njihov treći album je izvanredna ploča veoma keči stoner metala sa psihodeličnim doom elementima, prepuna pamtljivih refrena i dobrih rifova. No, najvažniji adut ove ploče su dobro napisane pesme. Black Lung sviraju ozbiljno kvalitetan rokenrol koji ima sve što treba: dinamiku, tenziju, izvrsne vokalne aranžmane, pamet da kad treba malo smanji distorziju i šibanje da bi, kad se ponovo nagazi po pedali iz sve snage, katarzični efekat u glavama slušalaca prouzrokovao eksploziju. Pesme su, pritom sve jedna bolja od druge sa jako efektnim silascima u gruv sedamdesetih a što meni natera suze u uši (slušajte „Gone“). Miks je, takođe, snažan i mada je mastering malo preterao sa kompresijom, ovde i dalje ima mesta (ponovo u Gone) za prave bombe u kojima uletanje solo gitare u gruv naprasno diže adrenalin na po srce i ostale organe opasnu razinu. Genijalna ploča.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ancients

Hamburški BLCKWVS su izbacili novi album posle sedam godina i 0160 je simpatičan blend post metala i sludge metala sa gimikom u formi toga da svaka pesma ima instumentalnu i vokalnu verziju, pa ko voli može da bira. Nije da su ovo pesme takve kompleksnosti da im oduzimanje ili dodavanje vokala donosi radikalne promene, da se razumemo, ali kako vokalne deonice odrađuju gostujući muzičari (recimo Siggi iz power metalskih Space Chaser ili Toni iz Union of Sleep) onda ima neke logike u tome da je instrumentalna verzija albuma ona „pravija“ na neki način. Kako god, BLCKWVS imaju dobar gruv i umeju da odmere pesme da ponavljanja postignu hipnotički efekat pa da su onda promene smera praktično tektonskog kvaliteta. Pritom, miks mi se dopada jer instrumenti zvuče jako i voluminozno a album ima mnogo atmosfere ali je onda mastering to sve komprimovao na neljudski nivo pa na to malo odlaze poeni. No, kako god, 0160 je veoma solidan album moćnog i teškog sludge metala koji je lasno trošiti slušajući ga ukrug. Nažalost, za sada ćete ga legalno a besplatno čuti samo u formi ove plejliste na JuTjubu:

https://www.youtube.com/watch?v=o3KDCE_x3jY&list=OLAK5uy_nLD3aPLbH-h5xXwH4og2s1yIv_EAE7HpI

Slovački atmosferični doom sastav 0N0 sa singlom Cloaked Climax Concealed nudi upravo ono što biste očekivali: sporu, tešku, nepraštajuću muziku koja ipak nije sasvim i bez ostatka umotana u crnilo. Ima ovde tračka neke godfleshovske ljubavi ka melodiji koja prozire kroz naslage distorzije i odjekujući miks i 0N0 sa ovde dve pesme ni izdaleka ne iscrpljuju moju dobru volju. Naprotiv, ako će ovako moćno da treskaju i na sledećem albumu, sa ovako jakim vokalima i pesmama koje hipnotišu za sve pare, jedva čekam da to izađe:

https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal

Degraey iz Barselone na svom drugom albumu, Reveries isporučuju sasvim srednjaški post-metal koji je solidno produciran i ima vrlo pristojno napisane pesme sa raznolikošću atmosfera i dobrim gruvom. No, problem sa Degraey je da u njima nema baš mnogo originalnosti i da meni sve ovo zvuči kao (maltene potpuno instrumentalni) Isis, a kako su i Isis za mene bili bend koji se više trudi nego što uspeva, onda – ne znam. Verovatno je svakako da sam ja malo premator za ovu muziku koja ima relativno naivna shvatanja toga kako se metal matrica može smisleno proširiti uvođenjem sasvim detinje nevinih shoegaze elemenata tako da, ako vam ne smeta neoriginalnost i volite žestoku muziku koja je pritom i nežna, i kombinuje meke melodije sa dalekim vrištanjima, Degraey mogu biti vaša šolja bele kafe:

https://degraey.bandcamp.com/album/reveries

Zato su tu Francuzi Ataraxie da nam svojim tvrdim, sporim i dozlaboga mračnim death/ funeral doom metalom poprave raspoloženje. Résignés je četvrti album ovog benda iz Ruena i ploča sporih, ritualnih nabadanja (na kolac) koja je namenjena samo izdržljivima ali koje će zato bogato počastiti suvim death/ doom zlatom. Ovo su toliko dugačke i teške pesme (album otvara komad od 21 minuta, odmah iza njega sledi i pesma od 17, a preostale dve pesme su JOŠ duže) da imaju svoje sopstveno gravitaciono polje i slušaoca uvlače u atmosferu propasti i očaja kombinacijom zlih rifova, užasnog, samrtničkog vrištanja i melodija koje iznova i iznova ponavljaju mantru o smrtnosti, propadljivosti i beznađu. Ataraxie pritom izbegavaju karikiranost time što imaju izvrsne aranžmane u kojima se bez problema uleće u dugačke pasaže blekmetalskog prangijanja a što savršeno dopunjava spore, masivne doom ceremonije koje su osnova ploče. Ovo je album koji nije produciran nešto naročito kvalitetno ali kome blaga muljavost i jeftinoća zapravo dodaju na atmosferi poslednjeg dana poslednjeg čoveka na Zemlji koju su osvojili demoni i time se ovaj užasno impresivni paket zaokružuje. Ovako beskompromisan doom nije za svakoga, naravno, pogotovo jer tračci nade koji povremeno promaknu kroz pesme brzo bivaju zatrpani očajničkim kricima i ako ste u depresiji, nije nerealno da ćete slušanjem ovakve muzike prići bliže suicidu. No, umetnost, čak i kad nije lekovita može da bude dragocena i Ataraxie su sa ovom pločom pokazali kako strašno može istovremeno da bude i prelepo. Ovo već bez sumnje JESTE remek-delo:

https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s

Izašao je i novi Children of Bodom, pa i novi singl Annotations of an Autopsy ali, nagađate, ja to ne slušam. Umesto toga:

Pitsburška prog/ tech-death supergrupa Equipoise je izbacila prvi, dosta iščekivani album, Demiurgus i ovo je ploča koja toliko preteruje u komplikovanju aranžmana da na momente prelazi u karikaturu. Ipak, ovo je bend sa sedam članova (sve prekaljenih death metal vukova, od basiste Huga Doyon-Karouta iz Beyond Creation preko bubnjara Chasona Westmorelanda (svirao u Hate Eternal i The Faceless) pa do čak trojice gitarista ali i Jimmyja Pittsa za klavirom) i činjenica da imaju još toliko gostiju i da svi ti muzičari uspevaju da se koliko-toliko smisleno uklope u žestoke death-metal kompozicije jeste za poštovanje. Equipoise u principu nisu gadljivi na kičasti sub-simfonijski zvuk, negde na tragu svedenijih Fleshgod Apocalypse ali lagao bih kada bih rekao da mi njihove brze, dinamične kompozicije nisu simpatične. Treba ovako nešto i izmiksovati, naravno, pogotovo kada se iz blastbit prašenja uleti direktno u akustični flamenko pa nazad u high-BPM death metal ali bend je i ovde pokazao svoj pedigre nudeći snažan, uredno spakovan i zvonak miks koji dozvoljava da se sve te konstantne bravure na svim instrumentima dobro čuju. Ova vrsta prog/ tech metala meni je uvek impresivna za slušanje ali retko me uhvati na duže staze poput nečega što ima više, pa, duše recimo (ponovo ću pomenuti Wormed ili Cryptopsy), no Equipoise su svakako u gornjem ešelonu ovakve muzike nudeći album koji je i pored sve pretencioznosti kojom odiše u prvom redu suštinski zabavan i brz.

https://equipoiseofficial.bandcamp.com/

Za mnogo manje tehnički popaljen death metal, ali death metal koji greje dušu i srce, obratićete se na adresu dablinskog benda Vircolac čiji debi album, Masque sadrži nešto više od pola sata sirovog i neprskanog death-thrasha stare škole, upakovanog u jeftinu ali efektnu produkciju. Vircolac nisu neki rivajvl bend i njihova muzika naprosto ima formu koju je bend osetio kao najprirodniju za ono što želi da izrazi. Srećna je, za nas, okolnost da je to forma prebijačkog metala koji ume da bude i brz ali i da jednako bije kad vozi i srednji tempo. Irci samo naizgled zvuče retro (prevashodno na ime promuklog vokala) ali gitarski rad na ploči je nadahnut i ovde ima mnogo interesantnih melodijskih diverzija između pasaža najcrnjih, najmrčanijih death tremolo rifova. Pritom bend uz svo to prebijanje uspeva i da se pozabavi psihološkim promišljanjima, umičući standardnom death metal liričkom asortimanu i ovo je onoliko impresivan debi koliko jedan andergraund metal bend danas uopšte može da napravi. Obavezno slušanje:

https://vircolac.bandcamp.com/album/masque

Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju putem singla Too Fast for the Flames koji je, pa, veoma dobar komad savremenog spid metala sa dobrom produkcijom ali sa očuvanom sirovošću i posebnim kič-kvalitetima potrebnim da biste imali speed metal sa dušom a ne samo sintetičku reprodukciju. Too Fast for the Flames je i pesma sa bar jednim memorabilnim rifom i pristojnom solažom i mada Bewitcher ne nadilaze svoje uzore, prilaze im sasvim blizu. Na JuTjubu imate i simpatičan spot za naslovnu pesmu a na Bandcampu je i druga strana singla na kojoj je obrada WASP klasika Show no Mercy. Lepo.

https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames

https://youtu.be/BiNgZI9ENOY

Možda najvisokoprofilnije izdanje ove nedelje je šesti album Merilenđana Misery Index i ovaj bend, nazvan po kultnom drugom albumu kultnih ’90s grajndera Assuck se posle pet godina diskografske pauze (bar što se tiče dugosvirajućih izdanja) vratio na scenu prilično trijumfalnom pločom. Rituals of Power je svedočanstvo o zrelosti koju je ovaj bend sa godinama osvojio ali i jedna od potencijalno najšire slušljivih death metal ploča ove sezone.

Naime, Misery Index jesu započeli kao bend koji je death metal svirao sa dosta grindcore uticaja, i njihov prvi album je bio kombinacija sigurnih, stamenih blastbitova fenomenalnog Kevina Talleyja i nadahnutog gitarskog rada ostatka benda. Nastali kao neka vrsta spinoffa tadašnje verzije Dying Fetus, Misery Index su u američki death metal doneli eksplicitnu sociopolitičku kritiku ali i himničnost kakvu bendovi ovog tipa obično ne poseduju. Death metal, američki pogotovo, je, naravno, muzika grča, stalnih promena smera i perspektive, definisan svojim odbijanjem da se prikloni standardnim formama rokenrol pesme i Misery Index su se uvek malo izdvajali time što su prilazili nešto bliže „normalnoj“ strukturi pop-kompozicije od većine kolega. Rituals of Power prikazuje ovu filozofiju u svojoj sazreloj fazi i bend sa jedne strane ima zvuk koji (i odranije uostalom) podseća na klasičnu fazu Malevolent Creation svojim death-metal-koji-se-priseća-thrash-korena pristupom, ali sa druge ovo su kompozicije koje iako koriste sav standardni death metalski asortiman, zapravo imaju prepoznatljive strofe i refrene, gruv i čak određenu pevljivost koja ih gura daleko od death metal srži i ka nekoj, recimo, manje hermetičnoj metal muzici.

Nikako ne bih nazvao Rituals of Power metalcore pločom ili insistirao, kao što se da videti po internetu tu i tamo, da je ovo album teretana-core muzike, dakle, glasan, tvrd, pevljiv i glup metal koga sterodini adikti cepaju na slušalicama dok dižu tegove i platonski se pogleduju sa fitnes braćalom – ali ovo svakako jeste album koji se trudi da dopre dalje od publike koju zanima samo koliko brz gravity blast može bubnjar da izvuče i da li se čuju „sick gutturals“. Jason Netherton i ekipa svoju zamišljenu i blago rezigniranu levičarsku politiku ovde pakuju u pesme koje mogu da zamislim kako bivaju izvođene na velikim festivalima dok masa tinejdžera diže ruke u zrak i horski izvikuje, recimo, refren „New Salem“. Ali, znate šta? New Salem je odlična pesma sa svojim srednjetempaškim ali ubedljivim pristupom, incidentnim blastbitovima i tematikom koja se bavi, uh, pa… tviterom i aktivizmom kako ga shvata moderna omladina…

Generalno, album je, ako ćemo da gledamo moj subjektivni ukus, mogao da bude u proseku nešto brži jer su pesme u kojima se ozbiljnije udara po višem tempu samo na početku i na kraju a ostatak je uglavnom ugodno uglavljen u srednji gruv. Ali to je sitničav prigovor i ne želim da on zakloni činjenicu da je ovo odlično, ODLIČNO napisana ploča sa pesmama u kojima taj, gorepomenuti, standardni death metal asortiman biva dopunjen izvrsnim, svežim gitarskim radom. Gitaristi ovde često dodaju onu presudnu treću dimenziju pesmama koje su inače samo jako dobri moš-frendli komadi tvrdog metala, bacajući zanimljive harmonije i neočekivana produbljivanja zvčne slike na sve strane. Kad na to dodamo i po koji odličan solo, program je potpun.

Misery Index bi bilo sasvim pogrešno nazvati komercijalnim na ovoj ploči a svakako ne populističkim ali Rituals of Power je album prijemčiv za znatno širu publiku nego što je uobičajeni death metal hardkor masiv i kao takav mora biti nazvan inkluzivnim. A ako to privuče ekipu koja inače sluša deathcore ili metalcore – pa to je čist ćar.

https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power

Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-23, Extermination, Return of Wolverine, Mr & Mrs X i X-Men Red

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on 8 marta, 2019 by mehmetkrljic

I, taman kada ste pomislili da je bezbedno, vraćamo se sa još jednom porcijom osvrta na mutantske stripove u Marvelu. Na kraju krajeva, ostali smo dužni a dugove valja poplaćati pre nego što se isuviše duboko uđe u aktuelnu Age of X-Man frtutmu. A da vam kažem, u nju smo već poprilično ušli.

Dobro, u ovom izdanju ćemo pogledati neke bitnije i neke manje bitne X-Men stripove. Potrudićemo se da budemo kratki, jezgroviti i da se ne ponavljamo (previše) jer smo mnogo toga već rekli. Ovog puta, nek oči govore a nek usne ljube… ili tako nešto.

Dobro, doći ćemo i do ljubljenja, ima ovde i jedan odličan strip u kome su protagonisti sveže venčani bračni par na medenom mesecu. Ali pre toga: starost, cinizam, rezignacija, smrt! Ili bar najava smrti. Tako je, pričamo o serijalu Old Man Logan koji smo već analizirali ali o kome, osećam, vredi iskazati još reč ili dve. Na kraju krajeva, kada smo ga poslednji put ostavili, serijal je tek bio predat od strane Jeffa Lemirea na scenaristički rad nasledniku, Edu Brissonu i Brisson ga je i uspešno doveo do kraja sa pedesetom epizodom. Naravno, kada u naslovu serijala imate frazu „old man“, pa je još u pitanju mutant koji već izvesno vreme broji svoje poslednje dane jer ga napušta snaga (i healing factor), te priča unaokolo kako umire, očekujete da kraj nekako donese olakšanje u umirujućem zagrljaju smrti. Ali to se ne dešava. Videće se i zašto.

Da se razumemo, Old Man Logan, kao koncept, je uvek bio očigledno privremeno rešenje: dok je „pravi“ Wolverine mrtav, čitaoci su dobili serijal sa istim ali samo malo drugačijim likom koji je, barem dok ga je Lemire pisao bio praktično identičan „normalnom“ Wolverineu a što je opet i bilo poduprto time kako su ga crtači crtali. Brisson ovde nije promenio bogznašta a činjenica da je najveći deo metazapleta vezan za borbu alternativne verzije Wolverinea protiv alternativne verzije Hulka, se svakako i valja čitati u ključu postmodernističkog, praktično ritualnog ponavljanja „istog“ i „poznatog“ ne bi li se čitalac uljuljkao u nešto što zna i razume i što ga neće previše izvoditi iz zone komfora.

I dok je u tom smislu istina da je Old Man Logan bio temeljito „beznačajan“ serijal – ništa što se u njemu dogodilo nema važnosti za „naše“ verzije Hulka, Wolverina ili ostalih bitnijih likova – istovremeno je ovo barem bio jedan sasvim prihvatljiv „klasičan“ Wolverine serijal u kome imamo usamljeničkog antiheroja koji se nevoljno upliće u tuđe sudbine, radi gadne stvari koje „pravi“ superheroji ne bi radili i nesebično se žrtvuje – velikim delom iz osećaja da je bezvredan i da je bolje da on pogine nego da nejač strada – u ratovima za koje niko neće nikada znati a koji su odlučili o budućnosti sveta. Brisson nije pisac nekih velikih koncepata i DOGAĐAJA koji radikalno menjaju status kvo (or is he?) ali je Old Man Logan pod njegovim vođstvom bio jedan razumljiv, udoban strip sa misterijama, akcijom i daškom romanse. Brisson je obišao mnoge značajne, jelte, punktove iz Loganove istorije, pa smo dobili priču u Japanu u kojoj je Wolverineova nikad prežaljena Jakuza-ljubav Mariko vraćena među žive na… zabrinjavajući način  (dobro, ovde status kvo jeste promenjen), dugačak i zabavan (i samo malo horor-intoniran) sukob sa Bullseyejem (i Kingpinom), sukob sa Kravenom, kratki povratak u Madripur, ali je Brisson, iznenađujuće i osvežavajuće, ispisao i neke priče koje se bave Loganovim odnosom sa mladim mutantima u Xavierovom institutu baveći se i relativno aktuelnim temama zloupotrebe interneta u ime rasističkih agendi.

Naravno, finalna priča je dovela sukob između Logana i Maestra (pomenutog alternativnog Hulka) do bijelog usijanja i ovo je jedna vodviljski dramatična priča u severnoameričkoj provinciji koja tematizuje prihvatanje starosti (i smrtnosti) prikazujući nam likove navikle na borbu, agresiju i nasilno nametanje sopstvene volje kako pokušavaju da pronađu nekakav smisao na kraju životnog puta. Ponovo, Brisson ne pokušava da previše filozofira i ovo je klasičan meat ’n’ potatoes superherojski meni koji uspešno odrađuje svoje poente i na kraju nekako opravdava to da se ovde radi o likovima koji samo drže mesto dok se ne vrati „pravi“ gazda.

No, kako rekoh, Logan ovde, uprkos ozbiljnom uloženom naporu, ne umire pa je odmah po završavanju Old Man Logan, započet dvanaestodelni Dead Man Logan miniserijal koji ćemo čitati čitavih godinu dana. Brisson daje definitivno predugačku kodu starcu Loganu, za koga bi interesovanje trebalo da bude na istorijskom minimumu sad kad se pravi Logan vratio, ali pretpostavljam da je neko negde pratio koliko publike čita ovaj strip i procenio da interesovanja ima.

Old Man Logan je svakako imao solidnu postavu crtača, od Mikea Deodata Juniora koji se ovde reinventovao kao ozbiljan umetnik atmosfere, preko veoma dobrog Dalibora Talajića, Damiana Couceira i Francesca Manne pa do Ibraima Robersona koji je nastavio Deodatov pristup sa jakim, voluminoznim likovima i prilično zablistao u poslednjoj priči. O Dead Man Logan, kad bude vreme.

Mariko, ali ovog puta Tamaki je dobila relativno zastrašujući zadatak da piše novopokrenuti serijal X-23 a koji se bavi Laurom Kinney, ženskim, jelte, klonom Wolverinea, direktno nakon što je Tom Taylor završio svoj izvrsni rad na All-New Wolverine. Australijanac je ovde za Lauru učinio maltene ono što je Garth Ennis svojevremeno odradio za Punishera, produbio karakter, temeljito protresao neke od njenih sržnih motiva i od lika koji je bio zakasneli recidiv X-tremnih devedesetih, definisanog traumom i besom, napravio značajno zaokruženiju mladu ženu koja i dalje ima duboke ožiljke i relativno sociopatski životni stil ali istovremeno ima i svrhovitost, da ne pominjem empatiju, koji je čine stvarnim ljudskim bićem, a ne samo jedva kontrolisanim biološkim oružjem.

Naravno, bolje je da je Tamakijeva dobila u ruke višeslojniji i uostalom interesantniji karakter, ali All-New Wolverine je bio tako transformativan serijal da je zastrašujući zadatak koji Tamaki sada mora da ispuni odgovaranje na sada astronomska očekivanja publike koja je od Laure navikla da dobija i no-nonsense akciju kada su sa druge strane ozbiljni zločinci, ali i sjajan humor, duševnost pa i ideološku komponentu u kojoj se feminizam gradi kroz sestrinsku podršku i jasnu sponu sa borbom protiv drugih vrsta diskriminacije, bez pamfletskih posrtanja.

Tamakijeva je, a što su dobre vesti, prilično uspešno pogodila ton, nastavljajući se na Taylorovu generalnu atmosferu bez gubljenja koraka. Njen rad na Hulku sam svojevremeno kritikovao jer mi se činilo da Tamakijeva sedi previše blizu svoje teme (PTSD i socijalna izolacija koja uz njega dolazi) da bi napravila odgovarajući odmak u superherojskom smeru i pravilno koristila jake simbolike koje ovaj žanr nudi. Sa X-23 ovo nije problem i mada ovaj strip tretira jednako složene teme njegov ton uspelo osciluje između praktično horor frekvencija (i to sa više nego dobrodošlim J-horror prelivima) i young adult sitkoma u kome Laura pokazuje da ima dušu bez obzira na činjenicu da je napravljena u laboratoriji. Možda najbitnije, lik Honey Badger koga je Taylor kreirao (a koja je Laurina „sestra“ time što je klonirana iz njenog DNK, što je na neki čudan način čini Wolverineovom… usvojenom ćerkom? Ne znam…) Tamakijeva hvata u letu i nastavlja da piše sa razumevanjem, koristeći Gabby i za komični predah ali i za pravljenje bitnih poenti (usudio bih se da kažem da, čak, Tamakijeva spretnije rukuje njenim likom od samog Taylora preko u X-Men Red, ali o tom po tom).

Ono što je s druge strane potencijalno problematično za serijal je da on počinje pričom koja je prilično hermetična i tiče se Stepford Cuckoos petorke (or are they?), ženskih klonova Emme Frost (zapažate temu?) a koje otkada ih je Grant Morrison kreirao vrlo retko dobijaju priliku da budu više od pozadinske dekoracije u nekom većem X-Men događaju. I dok ja pozdravljam ovaj zaplet koji se bavi i etikom kloniranja i interesantnim diskutovanjem toga šta bliznakinje čini drugačijim, mislim da je on prilično zamumuljen za savremeniju publiku koja možda niti zna poreklo ovih likova niti razume šta ih razlikuje. No, Tamaki ovo odrađuje prilično dobro i ovo je najuverljivija priča u dosadašnjih devet brojeva X-23, sa poslednjih par epizoda koje su visokotehnološki akcioni triler sa manje psihologije i politike. Tamakijeva za sada nudi neujednačen ali intrigantan strip za koji se nadam da će u daljem toku pronaći svoju centralnu temu jer su likovi koji ga nose jako dragi a Tamakijeva ih očigledno dobro razume. Juan Cabal je najpoznatije crtačko ime koje je ovde do sada radilo ali Peruanac Diego Olortegui koji ga trenutno crta je savršeno solidan zanatlija koji se ne loži mnogo da je „gospodin umetnik“ ali pruža čisto, jasno i efikasno pripovedanje i dobru karakterizaciju. Za sada sam zadovoljan.

Gore pominjani Ed Brisson je uradio i petodelni mniserijal Extermination sa Pepeom Larrazom na olovkama i ovo je bio sa jedne strane zabavan i dinamičan mali DOGAĐAJ u X-Men ćošku Marvelovog univerzuma koji je razrešio neke dosadašnje dugogodišnje niti zapleta i postavio neke nove koje će biti eksploatisane sledećih nekoliko godina, ali je sa druge strane bio i nepotreban.

Hoću reći, ne „nepotreban“ u smislu da mi je žao što sam ovo pročitao, nije, nego dovodim u pitanje kreiranje odvojenog miniserijala koga je pisao Brisson kada je Extermination zapravo zaključak onoga što je Cullen Bunn pisao u X-Men Blue i konačni odgovor na pitanje da li se „originalnih pet“ X-Men likova mogu vratiti u svoje vreme i kakve će to posledice imati po opšti kontinuitet.

Naravno, tajna je verovatno u tome da je Bullen imao jedan odgovor (koga je, uostalom, i ispisao u X-Men Blue i samo je deus-ex machina preokret u poslednjem činu ovaj odgovor učinio netačnim) ali je Brisson pičovao svoj događaj, urednicima se dopalo i dobili smo Extermination.

Dobro, dete se rodilo i treba ga ljuljati i meni je Extermination bio savršeno čitljiv i zabavan. Prevashodno, svakako, zato što je bio dovoljno kratak i nedovoljno drzak da procuri u tekuće X-Men naslove pa smo tako dobili uglavnom krtinu i praktično nimalo škarta sa strane. Brisson, ponoviću, nije čovek velike filozofije i Extermination je prevashodno vozilo kojim se stiže od tačke A do tačke B kroz umešno odrađenu misteriju, triler i akciju, a uz korišćenje nekih uobičajenih X-Menovskih tropa.

Tako ovde imamo putovanje kroz vreme, alternativne budućnosti, negativca koga je kreirao Walter Simonson ali u Byrneovoj i Claremontovoj Days of Future Past distopiji, (para)psihološke trigere koji okreću prijatelje protiv prijatelja a koji su podmetnuti, ponovo, putovanjem kroz vreme, imamo moralno neodređenog individualca, antiheroja koji se trudi da očuva nekakvu konzistentnost vremenskog toka i poznate istorije pa makar to značilo da će morati da ubija i sakati… Sve su ovo klasični motivi ali Brisson ih odrađuje sigurnom rukom i, igrajući se na tuđem igralištu, da tako kažem, pruža nam priču koja pored svih svojih skakanja između vremenskih linija i alternativnih verzija likova nije konfuzna, ima jasan konflikt u središtu, te opipljivu tenziju. Naravno, ako krenete malo dublje da čačkate svakako ćete naleteti na nekolike rupe u logici, ali ovo je bez sumnje nešto što morate očekivati kada god spekulativna fikcija kao jednu od tema uzima putovanje kroz vreme i Extermination je uglavnom sasvim kompetentna priča o još jednoj strašnoj drami kroz koju X-Men prolaze.

Priličan bekleš koji je na internetu nastupio posle poslednje epizode je, pak, vezan za povratak originalnih pet u svoje vreme i interesantna je ilustracija epohe u kojoj živimo. Kako bi se kontinuitet, jelte, ispeglao, Brisson je osmislio složenu ali uverljivu kolektivnu žrtvu za ovih pet likova u kojoj će oni sami sebi izbrisati pamćenje na sve što se dogodilo dok su živeli u budućnosti kako bi poslednjih pedeset godina stripova bilo, jelte, istinito. A što je meni delovalo kao standardni potez heroja koji se žrtvuju za opšte dobro, no veliki deo queer zajednice (ili bar one kvir zajednice na tviteru koja čita superherojske stripove) je reagovao na to ukazujući da se ovim Iceman vraća u, jelte, klozet i da je ovo okrutan potez prema liku koji je na neki način manifestno pokazao da „dajvrsiti“ u stripovima ne znači samo uvođenje novih likova koji su žene-gej-muslimani. Naravno, kako ja nisam pripadnik seksualne manjine MENI ovo nije delovalo kao big dil, uzimajući u obzir da je strip naglasio da odrasle verzije likova i dalje imaju sećanja na sve što su mlađe verzije radile dok su bile u budućnosti tako da je odrasli Iceman i dalje gej end praud kako i valja da bude (sem, naravno, ako pričamo o aktuelnom Age of X-Man gde… niko maltene i ne zna šta je seks), ali razumem da je na neki način ovo izdaja zajednice kojoj se Marvel preko Icemana umilio pre koju godinu. Opet, šta očekivati od multinacionalnih korporacija?

Extermination je makar SPEKTAKULARNO dobro nacrtan i Pepe Larraz se portvrdio kao vrstan zanatlija kadar da crta stripove sa konstantnim scenama spektakla i likova koji su veći od života a da to nije na uštrb jasnoće akcije i pripovedanja. Rezultat je da ovde ima i slika koje mogu da idu pravo na zid, ali uredno ispričanih scena u kojima jako mnogo likova radi mnogo stvari a da nikada ne dobijamo natrpanost koja zna da optereti superherojske priče sa velikim kastom. Larraz je i veoma dobar u brzoj karakterizaciji a što je ponovo veoma važno u stripu gde imate dvocifren broj protagonista. Konačno, mladi Cable mu je odličan sa pravilno odmerenim ’90s šmekom ali i milenijalskom personom koja pleni šarmom „pozitivnog negativca“. Suma sumarum, Extermination nije strip o kome će ljudi za dvadeset godina pričati kao o nekakvom vrhuncu X-Men ili pisati doktorske disertacije ali jeste udobna, razgažena superherojska akciona drama koju sam ja progutao bez mnogo stenjanja. Sasvim dobro.

Ovde definitivno moramo da pričamo i o miniserijalu Return of Wolverine koga je napisao Charles Soule a nacrtali ga Steve McNiven i Declan Shalvey. Na kraju krajeva, već smo opširno pisali o pripremnim radovima koje je Marvel odradio kako bi nas doveo u pravilno raspoloženje da pročitamo petodelni Return of Wolverine i sada kad je predigra gotova a naš kosmati antiheroj pripremio svoj najbolji money shot, moramo se zapitati – je li vredelo?

I ovde ne mislim na to da li je vredelo ubiti Wolverinea – od prvog dana smo znali da će on svakako biti vraćen nazad u rotaciju posle par godina i makar smo iz svega dobili odlični All-New Wolverine – već na to da li je ovakav povratak bio vredan te silne artiljerijske pripreme kroz masu (ne)povezanih miniserijala i uvođenja čitave nove globalne pretnje sa kojom su se X-Men suočili, samo da bismo na kraju završili sa relativno razvučenim i nekonsekventnim petodelnim minijem.

Soule i McNiven su, naravno, bili tim koji je i ubio Wolverinea pre skoro punih pet godina i mada je to bio znatno svedeniji, pa i dostojanstveniji, projekat, na samom kraju sam imao utisak da je Wolverine ubijen gotovo arbitrarno – na kraju krajeva, njegov healing factor je bio odsutan već godinama u tom trenutku i nije bilo razloga da ne pogine u nekom drugom rizičnom kontekstu. No, Death of Wolverine je makar imao veze sa Loganovom prošlošću i uvezivao se sa nekim bitnim motivima koje za njega vezujemo. U kontrastu sa tim, Return of Wolverine je strip o potpuno arbitrarnom novom negativcu koji nema veze ni sa čim a koji je jedino bitan da bismo dobili tehničko objašnjenje za to kako je Wolverine prvo bio mrtav a sada nije.

I mada je to objašnjenje tehnički u redu i u skladu sa spekulativno-fantastičnim tonom ovakvog univerzuma, ne samo da nam nije bilo potrebno nekoliko meseci priprema za ovu priču (ne zaboravimo, Wolverine je oživljen više od godinu dana pre Return of Wolverine) već je i sama priča mogla da traje značajno kraće, pogotovo jer nam je dala ne naročito interesantne niti razrađene likove koje nikada više nećemo videti (or will we?).

Soule je dobar scenarista kada radi nešto što mu leži ali rekao bih da ne razumem zašto piše Wolverinea koji mu očigledno ne leži (srećom pa ga nisu stavljali na tekući serijal o Wolverineu). U Return of Wolverine Logan, svakako, ima opravdanje da se vratio iz mrtvih i muči ga sasvim očekivana konfuzija (pa i amnezija, za svaki slučaj) ali Soule nema opravdanje za to što ga piše kao bezkarakternu, amorfnu masu mišića i kose koja se tetura unapred i prolazi kroz događaje koje ne razume pa onda u njima učestvuje na zbunjene načine. Čujte, znam da sam dosadan i da se papagajski ponavljam ali zaista ne razumem kako scenaristi tako često pogrešno shvataju lik Wolverinea. Wolverine je delatan lik i svakako, ima problem sa kontrolom impulsa – cela ta njegova borba protiv toga da zver u njemu preuzme kontrolu kojoj i Soule daje malko lip servicea – ali Wolverine NIJE lik koji se rukovodi instiktima i pušta da ga voda nosi. Scenaristi prečesto zaboravljaju da je Logan star više od stotinu godina i da to što malo priča ne znači da malo razmišlja, naprotiv – on je jedan od najfundamentalnije promišljenih likova u Marvelovom univerzumu sa jasnim i duboko internalizovanim motivacijama za ono što radi i čvrsto utemeljenim agendama koje samo nisu tako dramatično ambiciozne kao što ih imaju recimo Cable, Professor X ili (više ne) pokojni Cyclops. Brisson je ovo, uostalom, vrlo dobro demonstrirao u Old Man Logan.

Sa takvim likom Soule onda nema šta pametnije da radi nego da mu da amneziju i pusti ga da bude teturava marioneta u tuđim rukama. I bar da su to neke posebno zanimljive ruke! Persephone, kompleksni negativac ove priče možda ima suštinski fantastičnu supermoć da podiže ljude iz mrtvih ali njen grandiozni plan je prepisan praktično iz Moonrakera, a nisam siguran da je jedan od univerzalno najismejanijih filmova o Jamesu Bondu sjajan predložak za dramatičnu priču o povratku iz mrtvih jednog od najvažnijih Marvelovih likova. Soule svakako misli da pravi snažnu poentu kada pokazuje kako Wolverine čak i pod amnezijom i zbunjen kakav jeste uzvikne „fuck death!“ i pokaže da će uvek biti na strani pravde ali ovo je nezarađen, pa i nespretan krešendo koji se ponovo oslanja na ideju da je ovo lik impulsa i instinktivnih reakcija a što je upravo suprotno onome što Wolverine više od četiri decenije teži da bude, boreći se u svojim najboljim pričama upravo protiv refleksnog, nepromišljenog, ako hoćete životinjskog reagovanja. Wolverine je superheroj baš zato što je napravljen na životinju od strane Weapon X projekta a decenijama se trudi da pokaže da to u njemu nije ubilo čoveka. I ovo Soule propušta da shvati. Sreća pa je Wolverine: Infinity Watch koji je upravo krenuo i piše ga Gerry Duggan strip mnogo primerenijeg tona i karakterizacije…

Makar smo ponovo dobili Stevea McNivena na Wolverineu!!! Jesmo! Ali samo u prvoj i poslednjoj epizodi!!!! Mc Niven, naravno, crta detaljno i atraktivno i mada nije ni blizu mog omiljenog superherojskog crtača, ima ovde veoma lepih i karakternih scena. No, središnje tri epizode je odradio Declan Shalvey i mada ja zaista volim praktično sve što je Irac do sada radio na Thunderboltsu, Moon Knightu i Deadpoolu a na Injectionu je blistao, ovde je em smandrljavo gomilu panela em je razlika u tonu i stilu tolika da mi je to ozbiljno zasmetalo. Razumem da Marvel danas mora da stalno menja crtače na tekućim serijalima jer je tempo izdavanja sve brži i posla ima previše ali su makar za ovih pet epizoda mogli da plate McNivena dovoljno da čovek odradi sve od početka do kraja. Dakle, Return of Wolverine je, kad se sve uze u obzir, relativno neobavezno štivo sem ako niste BAŠ fanatik kosmatog Kanađanina.

Ono što bih preporučio kao OBAVEZNO štivo je Mr & Mrs X a jedini preduslov je da volite zabavu i dobro raspoloženje.

Mr & Mrs X je novi tekući serijal koji je nastao posle (neočekivano?) dobrog prijema miniserijala Rogue & Gambit. Pošto Marvel očigledno mrzi da ima urednu i jasnu numeraciju na svojim stripovima, umesto da se miniserijal samo pretvori u tekući serijal – na kraju krajeva radi ih ista scenaristkinja – pokrenut je novi tekući sa promenjenim imenom koje pritom ne asocira intuitivno na ovo dvoje likova i garantuje bar određeni nivo konfuzije kod čitalaca koji ne čitaju opsesivno solisitacije ili nisu pravilno umreženi na, jelte, društvenim mrežama. A sigurno ih ima!

Elem, ta konfuzija na stranu, ovo je trenutno jedan od najzabavnijih stripova koje Marvel objavljuje, uopšte, a zahvaljujući, slutim, dobro pogođenoj kombinaciji kreativnog tima i materijala. Kelly Thompson je poslednjih godina u Marvelu prosto eksplodirala, krećući od (ženskog) Hawkeyeja i A-Force, preko Jessice Jones, dobijajući i jedan Star Wars miniserijal a danas pišući i West Coast Avengers pored Mr & Mrs X. I ne mogu biti srećniji zbog ovoga jer je Thompsonova odlična scenaristkinja sa jednim vrlo prirodnim pristupom materijalu koji joj, taj pristup, omogućava da odmah prepozna apsurdne elemente u stripovima koje radi a onda ih iskoristi na najbolje moguće dramske načine, kreirajući dinamične i duhovite stripove nabijene akcijom, zabavnim likovima i interesantnim zapletima.

Konkretno, Mr & Mrs X je strip o tome kako Rogue i Gambit provode svoj medeni mesec i te neke prve nedelje braka i na šta im uopšte liči brak (pošto su se, jelte, nedavno uzeli u X-Men Gold) i Thompsonova sjajno rukuje likovima koji nisu onaj najvažniji, prvi ešelon X-Men ali svakako jesu favoriti velikog broja čitalaca. Rogue je, uostalom poslednjih desetak godina stalno bila postavljana u liderske uloge a Gambit je u jednom momentu, pričalo se, trebalo da dobije i sopstveni film…

Deo dramske (i komedijaške) tenzije počiva na tome da je Rogue bivši negativac (negativka!) koja je mnogo godina provela gradeći u sebi moralne nazore i dokazujući da je njeno svrstavanje uz, jelte, mutantske teroriste, bila pre svega greška u mladosti provedenoj u diskriminaciji i izolaciji, a da je njen muž, Gambit, praktično i dalje lopov. Naravno, šarmantan lopov zlatnog srca, ali – lopov. Thompsonova ovu vrstu tenzije majstorski koristi u priči koja maltene od prve strane izleće sa šina nakon što Rogue insistira da moraju prekinuti medeni mesec kako bi seli u kosmičko plovilo i zaputili se u svemirsku avanturu u kojoj će se pojaviti Shi’ar vanzemaljci ali i – Deadpool.

Deadpool je, naravno praktično prečica do komedije i Marvelovi scenaristi ga što je češće moguće uzimaju kako bi svojim stripovima doneli malo brend rekognišna i dobrog raspoloženja, ali Thompsonova ga koristi nadahnuto, pažljivo kontrastirajući njegovu i Gambitovu karakterizaciju da nam pokaže da ne mora svaki „loveable rogue“ da liči jedan na drugog.

Mr & Mrs X je brz strip, pričan visokom dinamikom uz veliku gustinu akcije i humorističkih replika ali pritom uspeva i da svoje likove poštuje i da im vremena da rade na dinamici svojih odnosa. Rekao bih da je ovo u tradiciji akcionih komedija osamdesetih godina a to i objašnjava što se meni ovakav format toliko dopada. Naravno, nije ovo strip koji ćete čitati ako želite da se udubite u najkompleksnije simbolike i najpotentnije X-Men motive, ali, a ovo je važno, ovo jeste strip koji vrlo spretno rukuje idejom braka, pogotovo braka sklopljenog između dve osobe nestandardnih životnih stilova i, donekle, nekompatibilnih svetonazora. Ne mora svaki X-Men serijal biti duboka meditacija o rasnoj i drugoj diskriminaciji i distopijskim budućnostima, neki od njih, pokazuju Mr & Mrs X, mogu biti tople i zabavne akcione priče u kojima se istražuje kako je to biti (anti)heroj koji više ne može da se naziva samotnjakom već se zavetovao na permanentnu zajednicu sa još jednom osobom.

Pritom, ovo je veoma dobro crtano. Meksikanac Oscar Bazaldua ne samo da je perfektan za ton koji Thompsonovoj treba – lepršavo, brzo, efikasno, pozitivno – nego i demonstrira neke impresivne pripovedačke veštine – na primer u trećoj epizodi u kojoj se na duploj spleš stranici Gambit i Deadpool bore protiv odreda Shi’ar vojnika a gde dobijamo i atraktivnu akciju i sjajnu karakterizaciju kroz tekući dijalog.

Mr & Mrs X je naprosto odličan superherojski strip koji savršeno spaja veće-od-života teme i tonove karakteristične za žanr sa sasvim svakodnevnim temama i dilemama koje u životu sreću obični ljudi. Njegovi su likovi relatabilni a priče zabavne i podstičem svakoga da mu da šansu.

Hajde da završimo osvrtom na X-Men Red, stripom koji je za mene bio jedno od najvećih razočaranja u ovoj fazi X-Men produkcije. Nekom narednom prilikom pokrićemo i novi Uncanny X-men, i X-Force, a pisaćemo i o X-Men Black i aktuelnim Age of X-Man dešavanjima, ali za sada X-Men Red može sjajno da posluži kao strip kojim je oficijelno završena post-Secret Wars faza X-Men i koji je imao najbolju nameru, ali ne i jednako dobru egzekuciju.

Odmah da ukažem: X-Men Red nije i LOŠ strip, koliko sam se iznenadio da je zicer koga sam očekivao od Toma Taylora (i Mahmuda Asrara koji je nacrtao prvih nekoliko epizoda) na kraju ispao manje spretan i manje elegantan od mojih, priznajem, astronomskih očekivanja.

Naime, ovo je strip o tome šta je Jean Grey radila nakon što je oživljena u Phoenix Resurrection – The Return Of Jean Grey i umesto da bude nekakva psihološka drama i duboka analiza ličnosti (kakvu smo imali, makar u pokušaju, u serijalu Jean Grey koga je pisao Denis Hopeless) on je, zapravo, bio prevashodno politički iskaz. Naravno, politički iskaz isporučen kroz uobičajenu i vrlo atraktivnu mutantsku dramu i tuču, ali svakako politički iskaz.

I ja sa tim ne samo da nemam problema – X-Men su tradicionalno politički intoniran strip – već sam i bio pozitivno uzbuđen kada sam video kako Tom Taylor, čovek koji inače nimalo ne zazire od politike na društvenim mrežama i ne plaši se da će oterati reakcionarniji deo čitalaca svojim otvoreno levičarskim stavovima, u centar zapleta stavlja Jean Grey koja ne samo da ne želi da se mutanti kriju i ćute, već ide direktno u Ujedinjene Nacije i pred Generalnom skupštinom govori o potrebi prepoznavanja mutanata kao stvarne i značajne populacije sa političkim potrebama i potencijalima. Da bi sve delovalo ozbiljnije, njenom istupu podršku pružaju i Atlantida i Wakanda, utemeljujući ideju o mutantskoj naciji – ne samo biološki drugačijoj vrsti – i ovo je uzbudljiv početak stripa. Jean Grey želi da promeni svet i makar jednom ovo ne znači boksovanje sa džinovskim robotima i putovanje kroz vreme.

Strip, međutim vrlo brzo pravi zaokret u smeru konspiratološkog političkog trilera uvodeći Cassandru Novu kao glavnog negativca i mada ovo nije nešto neočekivano, Taylor negde u drugoj-trećoj epizodi gubi sigurno uporište koje je sa prvom izgradio i svoj politički triler prekomerno savija kako bi ga uklopio sa političkom metaforom koju pokušava da plasira.

Naime, osnovna teza ovog stripa je da mržnju i njoj odnosnu diskriminaciju i konflikte izaziva prevashodno pomanjkanje empatije i da je rešenje za ovaj problem koji pogađa planetu već, eh, nekoliko stotina hiljada godina, više empatije. I dok bih se ja, kao dokazani pinko komi fegot, svakako složio da izgradnja empatije treba da bude prioritet svake zajednice i društva, marksista u meni se buni da se ovim ignoriše čitav sistem društvenih protivrečnosti koji počiva na složenim ekonomskim odnosima i da je empatija samo komponenta komplikovanog i višeslojnog entiteta koji nazivamo ljudskim društvom, a gde ideje vlasništva (nad sredstvima za proizvodnju), kapitala i tako tih drugih bitnih koncepata jednako značajno usmeravaju njegov razvoj.

Taylor ovde, imam utisak, malo suviše bukvalno – pa time i nezgrapno – rukuje nekim dnevnopolitičkim temama. Ponovo, daleko od toga da X-Men trba da se bave samo vječnim pitanjima, ovaj strip jeste bio istorijski popularan baš zato što je umeo da zaroni u kaljugu dnevne politike i pohrve se sa neuralgičnim tačkama OVOG društva DANAS, ali… treba to umeti. Tayolorova dalja teza kako društvene mreže koje nas povezuju kao nikada pre u istoriji, mogu lako da posluže za organizovano širenje mržnje a na polzu ljudi sa mračnim agendama je poštena i na kraju krajeva tačna – a manje ne bismo očekivali od posvećenog tviteraša – ali su zaključci koje X-Men Red izvlači iz njene analize iznenađujuće plitki. Naravno, teško je u akcionom stripu duboko i nijansirano prodiskutovati zašto ljudi koji mrze – i to aktivno mrze, koristeći priliku da objektima svoje mržnje život učine što gorim – zapravo dolaze u poziciju da mrze, koliko je to posledica socio-ekonomskih okolnosti, koliko tradicionalnog vaspitanja, a koliko programiranja od strane modernih nacista i drugih ideologija koje počivaju na preziru ka konceptu ravnopravnosti, ali Taylor je u prošlosti umeo da bolje rukuje ovakvim pitanjima. Injustice nije bio strip savršenog pripovedanja ali je globalne etičke teme i dileme hendlovao daleko zrelije. Sa X-Men Red Taylor kao da se vraća readymade rešenjima koja je koristio u Superior Iron manu, puštajući futurističku tehnologiju (nanomachines, son!) da odradi posao za koji bi nam bila potrebna ozbiljna marksistička analitika.

Rezultat je da je X-Men Red, iako načelno zabavan i britko pričan strip, u svojim poentama zapravo puki wish fulfilment, jedna maltene hipijevska parabola o tome da ljubav na kraju pobeđuje a da su naši heroji sudbinski predodređeni da trijumfuju baš zato što se bore ljubavlju a ne mržnjom. I ovo nije čak ni preterano prikriveno – Taylor je ovde sebi pustio na volju pa imamo maltene klasičan Rainbow Coalition na strani dobra, raznoliku grupu žena, demona i muškaraca različitih rasa koji jašu na reprogramiranom Sentinel-robotu na kome su bukvalno nacrtali duge i cveće, i koji govore o tome da će od istine napraviti oružje a umesto rata voditi mir (Waging Peace je zaista naslov drugog dela priče).

Ponovo, ovo je problematično ne samo jer ignoriše kompleksnost socioekonomskih okolnosti koje oblikuju društva (pa i taj kleti tviter, jelte) već i jer Taylor, da bi imao prostora za svoje metafore i pozitivne poruke, mora da u centar zapleta stavi ideju da je mržnja posledica kontrole uma nad populacijom koju Cassandra Nova izvodi preko nano-mašina.

Naravno, tu se čitava struktura političke diskusije urušava sama od sebe i mada nam ostaje vrlo solidno pričan strip sa izvrsnom akcijom i humorom, a koji u svom finalu pruža odličan (i duševan) spektakl ne mogu da ne zažalim što Taylor nije ušao malo ozbiljnije u diskusiju motiva koje je tako smelo sam stavio u centar priče. O tome da gomila čitalaca misli da je ovo najbolji X-Men strip poslednjih nekoliko godina i da je ovo politički iskaz kakav je bio potreban ovom (meta)serijalu bolje i da ne pričam. Levičari bi morali češće da čitaju Marksa kako bi zaista imali sa čim da izađu pred kapitaliste i naciste kad za to dođe vreme a X-Men Red je sa svojom fantazijom o tome kako se svet može urediti ljubavlju ipak isuviše plitak dodatak raspravi.

Ovo donekle sažima i Taylorov tretman likova sa Jean Grey koja je, sada potpuno oslobođena uticaja Phoenixa, u stanju da ZAISTA koristi svoje ogromne moći i želi da ih upotrebi da svet učini boljim. Plemenita namera ali Taylor potpuno zaboravlja da apsolutna moć apsolutno kvari i daje nam, za moj groš, neuverljivu, savršenu heroinu koja nema nikada nikakve dileme niti pravi ikakve greške u proceni ili postupanju. Naravno da je Taylor hteo da ide na ideal sociopolitički osvešćene heroine ali idealni likovi retko donose dramski zanimljive priče. Na drugoj strani, Gabby, odnosno Honey Badger koja je zajedno sa Laurom ovde prešla iz All-New Wolverine je ponovo nosilac vedrog komičnog predaha ali ovde Taylor i nju piše prebukvalno, dajući joj u usta samo najziheraškije replike koje ne posreduju višeslojnu prirodu kakvu ovakav lik ima. Naravno, ovo je ipak strip sa puno likova i nije da nisu za očekivati ovakva popuštanja u karakterizaciji (samo kada bismo iz glave mogli da izbacimo Injustice gde je Taylor konzistentno blistao).

No, ako odemo korak dalje od toga – X-Men Red je i serijal koga dalji X-Men stripovi praktično potpuno ignorišu. Trenutni X-Men/ Age of X-Man čiji je arhitekta pre svega Matt Rosenberg ničim ne pokazuje da mu je prethodio jedan veličanstven spektakl u kome je Jean Grey zbilja promenila svet i utisak je da je sa ovim stripom Taylor inicijalno imao drugačije planove – uostalom iz početka je delovalo da je ovo tekući serijal a ne maksi od dvanaest brojeva – ali da se nešto u međuvremenu promenilo.

Kako god, makar su Mahmud Asrar a posle njega Španjolka Carmen Carnero i Brazilac Rogê Antônio ponudili konzistentno solidan crtež. Niko od njih nije crtač napadnog spektakla poput recimo McNivena, ali se njihova tri stila odlično uklapaju jedan sa drugim i nude brzu i energičnu globalnu pustolovinu u kojoj ima mesta i za akciju i za humor i za ljubav. Više sam očekivao od X-Men Red u celini, ali ovo je svakako najslabiji Taylorov rad u poslednjih pola decenije. Dobra vest je da mu je Friendly Neighborhood Spider-man za sada odličan a što mi daje i mnogo nade za DCEASED koji uskoro kreće u DC-ju. Do sledeće prilike, čitajte X-Men ili ću ih ja čitati umesto vas a vidite kako se TO obično završi!