Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-03-2019

Ako smo završili dnevne obaveze (igranje Resident Evil 2, ultrazvučenje kod veterinara, jedenje veganskih palačinki…) da se onda razuzdano odamo metalu? Može? Može!

Prvo na redu je blek metalac iz Koblenca, simpatično nazvani Hurricane Hellfukker (!!!) koji ima prvi propisan album svog projekta Illum Adora. Mladac voli da nosi starinsku medicinsku masku (onu sa dugačkim „kljunom“) a muzika na albumu …Of Serpentine Forces je solidan i prijazan sirovi blek metal sa osobenim art brut šarmom koji opet muziku ne odvlači u smeru amaterskih pokušaja. …Of Serpentine Forces ima malo te demo neizbrušenosti koja je šarmantna ali ima i dosta odličnih ideja i lepih melodija tako da lepo curi. Lagao bih kada ne bih rekao da albumu fali malo editovanja i da su pesme ipak neretko predugačke za ono što nude, ali u celini, solidna je ovo ponuda  sa sve obilnim citiranjem Getea čisto da se pokaže ko je išo u školu:

https://folterrecords.bandcamp.com/album/of-serpentine-forces

Lombardijski The Scars in Pneuma izgledaju kao manekeni za neke kozmetičke proizvode namenjene negovanju muške kose i brade ali muzika na njihovom prvencu The Path of Seven Sorrows je veoma prijatna. The Scars in Pneuma provlače svoj melodični blek metal sa mnogo ljubavi, ne dajući da zapravo agresivna i brza svirka sakrije to da je melodičnost na prvom mestu. Produkcijski je to malo mrtvački što je šteta jer je u smislu muziciranja ovaj bend na prilično visokoj razini, ali da se to progutati i uživati u ploči koja isporučuje veliku količinu lepih melodija i emocije na siguran, zreo način:

https://thescarsinpneuma.bandcamp.com/releases

Libanski jednočlani bend Moonaadem je na svom drugom albumu, Néantiste takođe veoma melodičan i emotivan ali ovo je muzika koja više ide na hipnotičke kvalitete ponavljanja i teksturiranih gitarskih fraza nego na pletenje po tankim žicama. Néantiste je tako veoma slušljiva ploča jer uspeva da tu svoju emotivnu ucenu isporuči bez previše agresivnog hvatanja na komplikovane teme već pre svega uspelim građenjem atmosfere. Byafra, jedini član ovog benda pritom nadahnuto koristi digitalno editovanje da i sasvim artificijelne elemente svoje muzike (sastavljene, na kraju krajeva, od procesovanih lupova) iskoristi u službi atmosfere i emocije. Iako ovo svakako spada u atmosferični blek metal, utisak je da Byafra ne svira toliko „žanr“ koliko slika svoje unutarnje vizije i to dobro ispada:

https://youtu.be/773jVz4SFgM

Zrenjaninska jednočlana blek metal furija po imenu Ljuska je objavila svoj novi EP, The Nox Harbinger i ako se na stranu stavi supernabildovan tekst na engleskom koji izdanje prati i koji deluje maltene kao parodija na propratne tekstove uz neko novo izdanje kakvog tabletop RPGa, ovo su tri pesme priličnog krša i loma, a ovo mislim u sasvim pozitivnoj konotaciji. The Nox Harbinger ima prilično demo kvalitet produkcije i, ako ćemo pošteno, ni songrajting nije naročito zreo i da nam Sifr Shraddha nije zemljak, ne bih ovo bogznakako pažljivo slušao. Ali jeste i jesam pa mogu da kažem da Ljuska svakako nema čega da se stidi na ovom izdanju. Ima tu stava, atmosfere i taman dovoljno simpatičnog kiča da tri pesme lepo procure i ne iritiraju, a sirov miks zapravo pomaže da muzika koja ne pati od previše inventivnosti ipak isporuči svoju nesumnjivu energiju. Pristojno:

https://ljuska.bandcamp.com/album/the-nox-harbinger

Britanski Antre na svom debiju, Void, isporučuje vrlo pretencioznu ali zapravo vrlo dobru muziku. Kombinacija melodičnog i progresivnog blek metala, kako ih opisuju, očitava se u dugačkim pesmama koje rade na izgradnji atmosfere – na primer kroz akustične introe i ostale uobičajene (s)alate – ali kad se zasvira zaistinski, Antre imaju sa čim da izađu u čaršiju. Ovo su dobro sklopljene, što se kaže odležale pesme koje znaju kad treba da tizuju ali znaju i kad treba da udare iz sve snage. Antre pritom svoju „proggy“ stranu manifestuju pre svega odlično napisanim melodijama i njihovim razradama pa su ovo pesme sa zavodljivom dubinom a bez preteranih komplikacija. Veoma dobra ploča.

https://antre.bandcamp.com/album/void

Još jedan jednočlani bend sa debi albumom, ovog puta iz Filadelfije, a u obliku projekta Ancient Flame i prvenca Tyrant Blood nam daje tvrd ali melodičan blek metal koji ima masivan, snažan (i svakako preglasan) miks i dosta atmosfere. Ancient Flame uspeva da prilično šarmira i svojom energijom i svojim melodijskim temama koje su kurčevite, konfrontativne i ratničke u najboljem smislu. Njegov problem je, kao i kod mnogih drugih jednočlanih bendova – editovanje, i ovo su pesme u kojima se jasno oseća da je autor samo pustio da ga vodi ruka kojoj je bilo lako da ponavlja iste, prijatne pokrete na vratu gitare i sve bi to bilo daleko ubojitije da se selo i malo više razmišljalo o aranžmanima. Barbaric Majesty je, recimo, pesma koja ima nekoliko najboljih tema koje sam uopšte čuo ove godine ali sa trajanjem od preko sedam minuta i naprosto previše ponavljanja tih skoro genijalnih momenata, njena oštrica se otupljuje. Dakle, valjalo bi malo više rada na ovome ali da se čuje – vredi:

https://ancientflamepa.bandcamp.com/album/tyrant-blood

Poljaci su ponovo među nama, ovog puta sa debi albumom kvarteta Popiół koji se zove Zabobony, ima zanimljiv omot a muzički zvuči sveže i daleko je od nekakvog „čistog“ blek metala. Ima ovde dosta atmosferične muzike koja kombinuje melanholiju i blekmetalsku energiju, a ima i narodnjačkih motiva mada bend svakako ne ide na čisto narodnjačku notu. Ima tu i, recimo, nekakve proggy ambicije (recimo Wilcze Jagody je instrumental u kome bas gitara solira preko razložene akustare) i kad se ubroje i brojni momenti gotovo sakralnog pojanja koje pevač i izvode, čuje se da su Popiół definitivno ekipa koja se vozi u post-blek metal smeru u nekoj svojoj traci i ima puno dobrih ili makar originalnih ideja. Preslušati svakako:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/zabobony

Takođe iz Poljske ali na sasvim drugom kraju spektra su dvočlani Owls Woods Graves koji na svom prvencu Citizenship of the Abyss cepaju sirovu, neprerađenu kombinaciju tog nekog garažnog blek metala i hardkor panka. Dakle, ne nekakav blackened crust ili nešto sa bilo kakvim oreolom sofisticiranog već naprosto prljav, distorziran, podrumski pank/ metal koji u teoriji treba da se dopadne ljubiteljima pankerske faze Dark Throne. I dok ja imam mnogo simpatija za zvuk, pristup i generalnu estetiku ovog benda (kao da ste spojili Bathory i Terveet Kädet, recimo), a imam jer bih inače ovu ploču naprosto preskočio, činjenica je da ove pesme čak i u svojih dva i po ili tri minuta traju predugo da bi održale nivo energije i tenzije koji se sugeriše zvukom i rifovima i da nam ostaje puko odrađivanje posla do samog kraja. Dakle, prijemčivo i supersimpatično ali ipak, nažalost, drugoligaški:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/citizenship-of-the-abyss

I dalje smo u Poljskoj ali sa istoimenim prvencem benda Ashes nema iznenađenja, ovo je klasičan, maltene stereotipni poljski blek metal, sa puno emocije, hipnotičkog ponavljanja i epske atmosfere koja ne oduzima ništa svoj toj emotivnosti. Na ivici su, priznajem, da ih proglasim suviše generičkim ali ne mogu im odreći zrelost i umeće koje treba ceniti pogotovo na nečijem debi albumu:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/ashes

Francuski Heaume Mortal, pak, na svom albumu Solstices pokazuje da možete bez problema praviti spor blek metal sa pesmama od po 13 minuta a da to ne bude dosadno niti da se u pitanje dovedu energija i napetost. Naravno, može se ovde povući određena paralela sa Blut Aus Nord, to je ta škola i svetonazor, ali Heaume Mortal ima svoj pristup i ovo je vrlo dostojanstvena i uverljivo apokaliptična muzika za slušaoca od ukusa:

https://youtu.be/krGzqaoq6dc

Švicarski dvojac Aara sa svojim prvim albumom So fallen alle Tempel nudi interesantnu smešu sakralnih horova i melodičnog blek metala. Nije to sjajno producirano i PODOSTA je monotono tako da je ovo samo za publiku sklonu toj vrsti atmosferičnog blek metala koja hvata na hermetičan miks zvuka i omamljujuću repetitivnost. Meni je nekako kliknulo i mnenja sam da Aara imaju štofa makar za jedno slušanje:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/so-fallen-alle-tempel

Nijemce Der Weg Einer Freiheit smo ovde već pominjali pre nešto više od godinu dana a sada su izbacili živi album Live in Berlin za Season of Mist i ovo je  dalje veoma slušljiv brz i melodičan, čvrst i mišićav tevtonski blekeraj koji ne izmišlja bogznašta novo ali argatuje pošteno i snažno. Takođe, album je toliko dobro snimljen i miksovan – za živi album jednog andergraund benda koji svira elkstremni metal – da se to mora dodatno pohvaliti:

https://youtu.be/Ms2WxDpwXw8

Džordžijski Vimur nudi jednu od najžešćih blek metal ploča ove nedelje i mada i na albumu Triumphant Master of Fates ima mnogo melodije i atmosfere, postojani blastbitovi kojim nas bubnjar Ætheøs redovno čašćava su pravi blekmetalski blagoslov za moje uši. Vimur su još jedan od predstavnika blek metala istočne obale SAD i tamo se bez sumnje događaju sve najzanimljivije stvari što se tiče ovog kontinenta, no, ovaj bend ne upada u istu fioku sa njujorškom školom koju inače redovno hvalim. Vimur imaju svoj zvuk koji ima naprstak post-metal senzibiliteta u ovome što radi ali je Triumphant Master of Fates ploča toliko natrpana rafalnom paljbom i znojavom, moćnom svirkom da je to prosto milina slušati. Tako da te neke lepe blackgaze melodije kojih se bend ni malo ne stidi (slušajte otvaranje Adversarial Impetus Ignition) stižu isporučene uz brutalnu pucnjavu bubnjeva i generalno mišićav rad ostatka grupe i ovo je, uz zaračunavanje sve post-metal eklektike koju bend uredno baštini, najklasičnije agresivan blek metal album koji sam čuo ove nedelje. I, da se ne lažemo, najbolji. Odlična ocena za Vimur:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates

U stonerskoj ponudi ove nedelje prvenac švedskih Witchers Creed a koji je vrlo primamljiv paket hard rok/ doom /stoner metala kakav treba konzumirati redovno ne biste li očuvali dobar muzički ukus. Awakened from the Tomb… je ploča koja uspeva da oduži dugove hardrokerskim i bluzerskim korenima svog zvuka a da opet ne zvuči sasvim retro. Ovo je dobar, organski metal sa masnim gitarskim solažama (ispod kojih NEMA ritam gitare već samo moćnog, distorziranog basa), jakim gruvom i himničnim pevanjem koje ima taj neki ritualni, bluzerski  kvalitet i mada je jasno u prvom planu kada ga ima, zapravo ne preuzima od moćnog gruva glavnu ulogu u isporučivanje osnovnih poenti ove ploče. Witchers Creed su očigledno bend mladih momaka koji igraju video igre ali to što pripadaju digitalnoj generaciji ni malo ne ugrožava pedigriranu patinu ove ploče koja svoj ’70s duh nosi kao barjak ali se ne zadovoljava pukom emulacijom voljenog zvuka. Hoću da kažem, ovo su vrlo solidne pesme koje su pritom vrlo solidno miksovane tako da se sačuva garažni DNK muzike a da se opet dobije moćan, ubedljiv zid zvuka. Ako imalo volite stoner i doom metal, Witchers Creed su sa svojim izvrsnim prvencem apsolutno obavezna lektira:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/awakened-from-the-tomb

Preskačem neke razne psihodeličare i postrokere koji se češu o stoner ali nisu po mom ukusu da bih preporučio prvenac grčkog stoner benda Dr. Awkward and The Screws a koji se ispravno zove Gettin’ out of Style. Dr. Awkward and The Screws sviraju starinski, gruvi rokenrol sa mnogo bluz elemenata i očiglednom ljubavlju ka ’70s zvuku, no za razliku od gorehvaljenih Šveđana, njihova ekspertiza ide malo više u neku blagu prog stranu sa gruvom koji se zasniva na poliritmiji i psihodeličnim bluz zahvatima. Sve to, srećom, ne odlazi u neke prekomplikovane vode i Grci sasvim dobro razumeju kako da im pesme budu i aranžmanski naprednije ali i da sačuvaju osnovnu inerciju gruva. Plus, taj pristojno odrađeni miks koji i pored toga što je dosta glasan, dozvoljava muzičarima da imaju dinamiku u onome što rade i odmah oplemenjuje muziku. Slušati!

https://drawkwardandthescrews.bandcamp.com/album/gettin-out-of-style

Pesta iz Brazila imaju drugi album, Faith Bathed in Blood i ovo je još jedan prijemčiv paket stoner/ doom metala koji se bavi ritualima južnoameričkih urođenika a muzički ponovo spaja ’70s metal sa kasnijim tendencijama u doomu i to radi vrlo korektno. Ponovo, ovo je ploča koju će rado prigrliti i starija publika što će umeti da prepozna njezine bluz korene, ali će biti, mislim, po volji i svakome ko voli teške gitare, glasne bubnjeve i dobar metal.

https://pestadoom.bandcamp.com/album/faith-bathed-in-blood

Portlandski fuzz rock dvojac LáGoon je na prvom albumu veličao skejtbording, a ovde, na drugom, su se apgrejdovali na poštovanje kombi-prevoza što je dobro svedočanstvo o tome da bend koji je zagrejao točkove i odsvirao poštenu turneju ili dve, kući dolazi sa novostečenom zrelošću koja će se, u idealnom slučaju, odraziti i na muziku. The Unwelcome, kako se album zove, je hipnotička, drogirana ploča dobrodošlo lo-fi stoner-roka sa puno faza i psihodeličnih efekata, koja bi morala da bude po volji svakome ko razume i voli pokretačku moć gitarskog rifa, bilo da on dolazi iz smera bluza ili metala. Pritom, ovo je ploča od svega 36 minuta pa  je verovatnoća da će vas nekako zamoriti nazalni vokal gitariste Anthonyja Gaglije tim manja. Ako vam se dopada ideja White Stripes ali mislite da je taj bend suviše upeglan i umiven, LáGoon su bukvalno izmišljeni za vas. Vrlo dobro! (Ostavljam i JuTjub link jer album izlazi tek prekosutra pa je na Bandcampu za sada samo jedna pesma):

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/the-unwelcome

https://youtu.be/b_dHhR_XLSM

Čikaški stoner/doom metalci Sacred Monster na svom debiju Worship the Weird nude sasvim srednjaški doom jelovnik sa mnogo proverenih fora koje smo čuli već milion puta, ali to ne znači da imamo posla sa lošom pločom. Ovo je, za početak vrlo solidno producirano a bend ume da dohvati dobar gruv i jaše ga koliko treba. Sad, to što su najbolji momenti albuma praktično prepisani od Black Sabbath jeste teorijski problem, ali opet, može to lepo da se sluša:

https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird

Ako vas interesuje da čujete najpretenciozniju doom metal ploču možda ne samo ove godine, uputiću vas na Lilitine komšije iz Salcburga, Our Survival Depends on Us. Mislim, sa takvim imenom benda i albumom koji se zove Melting the Ice in the Hearts of Men, stvari ne mogu da budu ništa drugo do komično predimenzionirane, zar ne? Svakako. Melting the Ice in the Hearts of Men je ploča tog nekog cerebralnog, recimo, post-doom metala po uzoru na možda Neurosis ali ipak malo više Isis i ona je toliko komično melodramatična i nekako postiđujuće bukvalna (na primer kada u Song of the Lower Classes pevač ponavlja „Down, down we go, we are so very very low“) da čovek ne može a da se ne smeje svim tim njenim nastojanjima da zazvuči emotivno i monumentalno u isto vreme. Our Survival Depends on Us nisu LOŠ bend, i ovo je muzika koja mene ne vređa i nije mi čak ni dosadna, ali ona je toliko komično melodramatična i kičasta u tom svom nekom pokušaju da se pronađe čista, neukaljana emocija na kraju ljudske civilizacije, da se ovo ne može ozbiljno slušati. Ali može neozbiljno:

https://oursurvivaldependsonus.bandcamp.com/album/melting-the-ice-in-the-hearts-of-men

Njemački Eremit nije toliko pretenciozan, ali njihov debi album, Carrier of Weight ipak ima svoj set suludih ambicija: pesme od pola sata kao i apsolutno apsurdno nabasovan miks, pogotovo kada vidite da u postavi bend čak ni nema bas gitaru. Neko se tu ipak malo previše trudi i, da se ne lažemo, malko kraće pesme i miks koji bi imao malo više vazduha bi ovu ploču zapravo izvukli iz klase „slušaj jednom, nije rđavo“ u klasu „ovo može da se lepo vrti svaki dan, pa i po  nekoliko puta“. No, tu smo gde smo, Eremit imaju dobrih ideja i ploča ima sjajnih momenata ali falilo je tu malo čvrste ruke da se sve izbrusi do pravog brilijanta:

https://eremitdoom.bandcamp.com/

Tu su i Norvežani Abyssic koji takođe sa svojim drugim albumom, High the Memory ističu kandidaturu za tu neku medalju što se dodeljuje najpretencioznijima. Abyssic sviraju orkestarski funeral doom metal i, da, to zvuči BAŠ tako kako ste zamislili: pesme od po dvadeset minuta (čak dve od šest na ovom albumu traju duže od ovoga), brutalno death pevanje, veoma spor tempo i mnogo čudnih kontrapunkta između orkestra i distorziranog rok benda. Abyssic nemaju miks koji bi na sve najbolje načine uhvatio tu kreativnu tenziju između klasičnog simfonijskog instrumentarija i ekstremnog metala ali su pesme ipak dobro napisane i pogotovo kreativno aranžirane tako da se iskoristi orkestarska komponenta ne bi li se doom osnova produbila na inteligentne načine. I mada je „kič“ svakako jedna od reči koje ovde među prvima padaju na pamet, Abyssic se ipak mogu pohvaliti pločom koja, teška i dugačka kakva jeste, nudi ipak više od puke sume svojih elemenata:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/high-the-memory

https://youtu.be/MDAm_SEJ4dA

Da malo na trenutak odemo korak nazad od ekstremnog metala koji ovde uglavnom prikazujemo i pohvalimo (istoimeni) debi album kanadskog benda Traveler koji iz sve snage pokušavaju da uhvate zvuk ali i duh NWOBHM ere. I to im zapravo vrlo dobro polazi za rukom. Naravno, ovo je potpuno rivajvalistički pristup i Traveler BESTIDNO kradu od Iron Maiden (solaže su skoro 100% mejdn skoro 100% vremena) ali stvari drže u visokoj brzini i ploča zapravo ne zvuči TOLIKO retro koliko retro-inspirisano. Koliko će se ovo VAMA dopasti, naravno, zavisi od stepena naklonosti ka mejdnovštini, skoro pa konstantnom zakucavanju duplim bas bubnjem i pevanju koje bi moglo da zazvuči prevaziđeno, ali meni sve to ni malo ne smeta i, naprotiv u njemu razvratno uživam. Ono što JA mogu da blago zamerim ploči je da je produkcijski mogla da bude toplija i življa uzevši u obzir da se oslanja na legat nekih od najbolje miskovanih albuma u istoriji metala (ozbiljno, slušajte Mejdnov Killers, The Number of the Beast ili Piece of Mind, ili Tygers of Pan Tangov Caged i čućete produkciju koja nije prevaziđena u naredne tri i po decenije) i da muzika ipak toliko pazi da bude retro da, zaboravljajući na prog element  koga su NWOBHM bendovi često baštinili, prečesto završava u Riblja Čorba/ Warriors drugoligaštvu samo da bi je neki moćan momenat povukao natrag u prvu ligu. No, u celini, ovo je dobra ploča retro metala sa dosta poštenog rada i poslednjom pesmom (Speed Queen) koja praktično već pravi sponu sa thrash metalom, što vrlo dobro služi da je zatvori.

https://travelermetal.bandcamp.com/album/traveler

U posve sličnom stilu je i debi album projekta Pounder, a koji se zove Uncivilized. Ovde imamo na programu NWOBHM koji sviraju članovi Exhumed, Carcass, Gruesome i Nausea i Uncivilized je ploča koja se toliko jako trudi da čenluje osamdesete da u tome ume i da pretera. Hoću reći, već prva pesma (Fuck off and die) ima srednji deo sa UOOOOU horskim pevanjem koji signalizira da će ovde da bude mnogo više čizi sadržaja nego što bismo se nadali od nominalno ipak death metalske ekipe koja ovde sedi za instrumentima. Pounder, da se ne lažemo, izvrsno sviraju i Carcassov gitarista Tom Draper ume veoma ljudski da pocepa staroškolske solaže koje su konstantno hajlajt albuma, a moj miljenik Gus Rios (danas u Gruesome, nekad u Malevolent Creation) na bubnjevima isporučuje tvrdu i stamenu podlogu za pesme, no, bend kao da ne može da se sasvim dogovori da li ih više zanima da se malko i sprdaju sa muzikom uz koju su odrasli ili da je sviraju kao da je ponovo 1985. godina. Tako, recimo, naslovna pesma ubija sa čizi refrenima i mejdnovskim terciranim gitarskim bridževima tako jako da čak i ja prevrćem očima, onda uleti u orijentalni brejk i taman kad pomislite da ovi stvarno ne znaju kuda bi, Draper uvati da solira i razvali. I tako više puta. Pounder, budimo jasni, nude nešto što se meni suštinski dopada ali tokom čijeg slušanja previše puta morate da se zapitate zašto ne izbace te čizi delove i usredsrede se na ono u čemu su očigledno najjači. No, dobro, ima ovde lepote onoliko:

https://pounderheavymetal.bandcamp.com/album/uncivilized

Izašao je i novi Queensryche, petnaesti za više od tri i po decenije rada ovog uticajnog benda i The Verdict je meni veoma osrednja ploča. Uz ogradu da ja ovaj bend nikada nisam baš MNOGO ni voleo, reći ću da je ovo dobro producirano, kvalitetno osmišljeno i da solidno imitira zvuk Queensryche iz te neke njihove zlatne faze ali da je songrajting na kraju dana uglavnom samo uslužan i da bend više hvata na trikove nego na inspiraciju. Opet, nije to loše niti zvuči umorno i ako ste ljubitelj, ovo bi moglo da vam prija mnogo više nego meni. Albuma, naravno, nema za besplatni legalni striming pa evo tri pesme da ih čujete:

https://youtu.be/J86rOTinVRs

https://youtu.be/rZNa1BONdu4

https://youtu.be/lcDYVKfjg7Q

Drugi album britanskih Damnation’s Hammer, a koji se zove Unseen Planets, Deadly Spheres je jedna tvrda i energična ploča sludge metala sa nešto staroškolskog death šmeka (pre svega u tome kako bubnjar na momente sve napuni duplim kikovima) koja fino hvata za uvo svojim jakim, lepljivim rifovima, matematički preciznom ali ne i bezdušnom svirkom i veoma dobrim miksom koji daje i čistotu i snagu. Volim kada na metal ploči koja prioritizuje težinu ipak možemo lepo da čujemo sve instrumente i da dobijemo i hrskavu gitaru i taj moćni bas-parter koji vas vuče ka sebi neprejebivim gravitacionim poljem. Solidne su ovo i pesme i najveća zamerka na album je malo kilavo pevanje od strane Tima Prestona koji nikako da pusti taj svoj glas da se ispentra na vrh muzike i parira joj po snazi. Ali dobro:

https://damnationshammer.bandcamp.com/album/unseen-planets-deadly-spheres

Kolumbijski muško-ženski četverac Lucifera sa svojim četvrtim albumom, La cacería de brujas (Lov na, jelte, veštice) donose tačno ono što od njih očekujete: blackened thrash metal sa mračnom, zlom atmosferom i mnogo poštenog, znojavog rada. Dobar je to metal i ovo je bend koji iako se oslanja na sasvim strejt metalske pristupe (malo spori, „seljački“ blastbitovi, malo dupli kik, ali sve uglavnom u jednom odmerenom, dobro pogođenom  tempu) uspeva da ima dosta gruva i osećaja u svemu tome. Plus, miks koji iako sasvim neprirodan (bubnjevi su semplovani i veoma „plastični“) i dinamički ravan prilično dobro odgovara ovoj muzici. Problem sa La cacería de brujas je ponovo u tom kletom nedostatku editovanja i Lucifera je bend sa mnogo dobrih rifova i po kojom sjajnom melodijom (slušajte Ceremonia Secular!!!) ali čiji aranžmani naprosto ne umeju da prepoznaju kad je dosta i sve ove dobre teme se ponavljaju u nedogled. Opet, nije to neprijatno i srce mu je apsolutno na pravoj strani a svakako prija što se u muzici čuje dosta te latinske vatre, pogotovo u vokalnoj interpretaciji basistkinje A. Blasfemije:

https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/la-caceria-de-brujas

Da ostanemo na trenutak u latinici, tu nam je četvrti album argentinskih death metalaca Prion i Aberrant Calamity je ploča koje je osrednja po skoro svim parametrima kojih možete da se setite, ali u tome svakako ne mogu da je nazovem mediokritetskom. Naprosto, vredni Argentinci ovde ponavljaju lekcije koje su godinama učili od Immolation, Morbid Angel ili Hate Eternal i mada se sa svakom sledećom pesmom jasno čuje da su Prion uvek sledbenici a nikada predvodnici, opet ne smem da tvrdim da je ovo neinspirisana ili dosadna muzika. Prion nisu krivi što su drugi sve to odsvirali pre njih – i bolje – i eventualno su krivi za nedostatak kreativnije umetničke vizije. Ali kako ja uvek kažem da je kvalitetna kopija meni draža od originalnog ali bezveznog muzičkog programa, tako i Prion mogu lepo da se slušaju. Ne da nadahnu ili promene ičiji život, razumete, ali ovo je neuvredljiv, energičan, radnički death metal sa pristojnim miksom i pogotovo ako tek ulazite u ovu muziku i ne nosite sa sobom bagaž decenijskog slušanja najboljeg što ovaj žanr može da ponudi, moglo bi da se desi da vam Aberrant Calamity bude veoma prijatan:

https://prion.bandcamp.com/album/aberrant-calamity

Francuski Dronte na svom prvom albumu Quelque part entre la guerre et la lâcheté („Negde između rata i kukavičluka“) nude avangardnu mešavinu žanrova gde je metalska osnova tu uglavnom u death vokalima i generalnoj energiji a na nju dolaze saskofoni, ksilofoni, bendža i gitare koje sviraju setne harmonije, te jako dinamična svirka. Ovo je miksovano prilično organski pa bend zbog toga ne zvuči kao Igorrr koji mi je bio prva asocijacija i ima ovde jako mnogo galskog senzibiliteta koji prija. Opet, pevanje prečesto prelazi u prosto recitovanje koga ima previše za slušaoca koji ne razume jezik – dakle mene. Dronte su dobri u kombinovanju džeza, metala i svakojakih drugih muzičkih žanrova i imaju tu teatarsku komponentu koji praktično očekujem od Francuza kad se dohvate ovakvih projekata, ali čini mi se da jako mnogo toga propuštam time što je album na francuskom…

https://dronte.bandcamp.com/album/quelque-part-entre-la-guerre-et-la-l-chet

Filadelfijski Pissgrave svakako ne pevaju na francuskom, ali to ne znači da se može razumeti i jedna jedina reč na njihovom drugom albumu, Posthumous Humiliation. Pissgrave su ponuđači okrutnog death metala sa jasnim korenima u grindcoreu ali i sopstvenim stilom koji prednost daje dugačkim tremolo temama radije nego jednostavnom dž-dž-dž rifašenju i kada se to uklopi uz miks koji je VELIČANSTVENO prljav i bučan (slušajte te vokale koji kao da sa svakim slogom iznova cepaju membranu zvučnika) dobija se album koji je jedna velika i bogata tekstura fine distorzije i moćnog, smrvljenog metala.  Između Vanuma koje sam pohvalio prošle nedelje i ovog albuma, izdavač Profound Lore može da se pohvali da ima konzistentnu liniju vrhunskog andergraund kvaliteta u svojoj ponudi ove godine. Nazdravlje:

https://pissgrave.bandcamp.com/album/posthumous-humiliation

Izašao je i novi In Flames ali ja to ne mogu da slušam, bukvalno sam posle prve pesme bio spreman da se pobljujem tako da… to preskačemo. Umesto toga, evo trećeg albuma francuskih Fange, koji se zove Punir i nudi bučan i mračan koktel blackened doom/ sludge metala koji zvuči emotivno i apokaliptično. Fange su jedan od onih bendova koji mogu da se izvuku i sa činjenicom da miksuju album na način koji bi skoro svakog drugog sahranio,kreirajući klaustrofobičan, mučan, odjekujući ambijent koji uspeva da njihovim crnim, zlim pesmama samo doda još šmeka. Sve to i još solidan gruv, dakle ploča za sladokusce:

https://music.throatruinerrecords.com/album/punir

Holandski (sada) rodno mešoviti death metal sastav Sisters of Suffocation je izbacio drugi album, Humans are Broken i… to je slušljivo i prijatno mada daleko od neke revolucionarne ploče. Sisters of Suffocation je bend koji više hvata na silovitost zvuka i gruv nego na složene kompozicije što je za death metal sasvim okej i često ume da bude pročišćujuće. Humans are Broken je ploča pamtljivih tema odsvirana i miksovana veoma glasno, i mada na njoj nema bogznakako mnogo dubine, može da se lepo troši onako an pasan i da vam to prija:

https://sistersofsuffocation.bandcamp.com/album/humans-are-broken

U daljim death metal vestima, češki veterani Fleshless su izbacili svoj deveti album, Doomed i ovo je za razliku od njihovih deathgrind korena, ploča sa dosta uticaja melodičnog death metala. Česi to rade pristojno i mada nije ovo album koji ću sad ne znam kako pamtiti, ima on štofa taman toliko da ga čovek lepo presluša i primeti poneku odličnu pesmu (na primer A Bleeding Sculpture):

https://youtu.be/dVjfcdeKMVc

I dalje u death metal vodama, Hate Priest sa Floride ima istoimeni debi album i ovo je nekakav prilično eksperimentalan pristup slamming death žanru koji meni, starom ljubitelju neprežaljenih Disfiguring the Goddess odmah probudi interesovanje. Sad, Hate Priest svakako nisu tako moćni i genijalni kao DTG ali ovo je svejedno prilično solidan debi album mučnih atmosfera odrađenih prilično suptilnim alatkama (menadrirajućim gitarskim temama, najpre), sa kojima se mešaju brutalni, ekstremno teški slemovi. Hate Priest uspevaju da imaju i izuzetno MASIVAN zvuk sa sve bass dropovima koji sapliću zvučnike a da istovremeno ima prostora da se odvoje instrumenti koji rade sitnu ornamentiku i oplemenjuju pesme. Da nema te eksperimentalne komponente ovo bi bio relativno srednjaški slem, ovako Hate Priest zaslužuju nekoliko slušanja:

https://youtu.be/Qo1GNN27tBY

Završimo sa debi albumom filadelfijskih (opet? Šta je bre ovo?) Devil Master a koji je simpatična, energična mešavina lo-fi metala i panka. Sve je to pomalo haotično, bučno i prljavo i Satan Spits on Children of Light ume da bude i malo konfuzan album jer se tu brzo smenjuju perspektive i pristupi kao da bend nije sasvim siguran u kom smeru tačno želi da ide. Ali to mu daje tu neku mladalačku silovitost i ima ovde i sasvim dovoljno pamtljivih tema da vas uhvate i nateraju da odvojite uvo na malo duži rok. Bučno, pankerski, razuzdano, ukratko – pravi, prljavi rokenrol:

https://devilmaster.bandcamp.com/album/satan-spits-on-children-of-light

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s