Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-03-2019

Osmi Mart, deveti Mart, sve značajni istorijski datumi, ali svaki je datum značajan kad se sluša metal. Ove nedelje to ponovo radimo.

Od blek metalaca sam dobio par prijatnih iznenađenja za ovu priliku. Kao prvo, novi album trondhajmskog benda Katechon, treći u njihovom opusu, a koji, pored toga što donosi mnogo pedigriranog norveškog blek metala – a taj najviše i volim – još ima i ambiciju da se pohrve sa tako teškom temom kao što je genocid, prelomljen kroz tematizovanje logora Aušvic. Znam šta mislite – blek metal bend koji peva o Aušvicu, to ne može da izađe na dobro, ali Sanger fra Auschwitz, (Pesme iz Aušvica) je zapravo studija o zlu, pregled toga kako je Drugi svetski rat pogodio „obe strane“, inspirisan radovima T.S. Eliota, Paula Celana i bit poezijom. I mada to „obe strane“ svakako može da zaškripi po uhu jer smo svedoci kako danas nacisti raznih boja često pokušavaju da usvoje centrističku retoriku, ovaj album nije takav, barem po onome što može da se čuje i više se bavi metafizikom. Koga tako nešto uopšte i ne zanima može da se umiri saznanjem da je muzički ovo izuzetno zrela a opet svedena ploča. Katechon sviraju surovo i divljački, baš kako norveški blek metal i treba da bude, unoseći veliku količinu emocije u muziku ali uvek se zadržavajući u samom centru tmine. Ovo je pritom album koji zvuči prirodno i ne pati od preproduciranosti a što mu daje dodatni element uverljivosti. No, na prvom mestu su izvrsne pesme i jako sigurna izvedba. Ustežem se da napišem kako je Sanger fra Auschwitz remek-delo, ali je VEOMA blizu ovoj tituli.

https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz

https://youtu.be/6Gq3sd0gdmk

Dalje su tu islanđani Sinmara sa svojim drugim albumom Hvísl stjarnanna (gugl ovo prevodi kao „Zvjezdane zvezde“ i ta kombinacija ijekavskog i ekavskog je možda najsimpatičniji detalj) i ovo je još jedno dobrodošlo podsećanje na to da islandski blek metal poslednjih par godina ima apsurdno dobru ponudu. Hvísl stjarnanna je ploča koja surovom skandinavskom prebijanju dodaje mnogo epskih melodija i atmosferičnih pasaža ali nikada ne beži predaleko od autentične severnjake oštrine i hladnoće. Sinmara sviraju razrađene, kompleksne aranžmane koji svejedno odišu prirodnošću i daju pesmama logične forme i pored svih promena ritma i skretanja u stranu. Album pritom ima zaista fino odmeren odnos žestine i melodične atmosferičnosti pa može da zadovolji širok spektar ukusa. Odlično!

https://sinmara.bandcamp.com/album/hv-sl-stjarnanna

Kanadski jednočlani projekat Alkymist UBIJA sa svojim novim EP-jem, Wreckage of the Raging World nudeći nam epsku, apokaliptičnu muziku koja, pravdajući svoju „blackened doom“ podžanrovsku etiketu, uglavnom ide relativno sporim tempom. Ali ovo nikako ne treba shvatiti kao da je Wreckage of the Raging World ploča smirenih pesama i uzdržane energije jer Noctis, koji ovde svira sve instrumente vrlo dobro ume da napuca kompozicije tako da prosto kipte od snage a očajničke izvedbe im daju osećaj urgentnosti koji inače ne biste očekivali od bilo čega što se češe o doom. Tek poslednja, desetominutna pesma „There’ll be No Resting“ prilazi „pravoj“ doom atmosferi ali do tada ste već i spremni da malo odmorite od sve te pičkaže. Noctis tvrdi i da je ovo „mostly improvised“ tako da je teško ne biti impresioniran.

https://alkymistmtl.bandcamp.com/album/wreckage-of-the-raging-world

Mađari Earth Plague su tu sa EP-jem Death Curse i kako i ime benda i izdanja sugerišu, ovo je sirovi blek metal, jeftine, sobne ali sasvim funkcionalne produkcije i sasvim old skul pristupa. Earth Plague su na onoj klasičnoj liniji kombinovanja jednostavnog metala sa pankom da bi se dobila potentna andergraund mešavina i Death Curse je sa svojih pet pesama i relativno adekvatnog trajanja da vas sva ta jeftinoća i pankerština ne umori nego da zazvuči valjano i tr00:

https://earthplague666.bandcamp.com/album/death-curse

Švedski Malakhim je izbacio svoj prvi EP, koji se, neintuitivno, zove „II“ (valjda zato što im se demo zvao „I“) i ovo su četiri pesme bučnog, prštavog skandinavskog blek metala koji udara žestoko ali pušta slušaoca i da malo predahne uz dobre srednjetempaške delove i jednostavne a efektne gitarske motive. Malakhim su, reklo bi se, ljubitelji satanizma, ali njihova muzika je dovoljno bogata i raznovrsna da ne zvuči monoidejistički. Jedino bi taj jako prštav miks mogao malo da smeta nekim slušaocima, no svakako ih vredi isprobati i čuti:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/malakhim-ii

OVDE SAM NAPISAO PRILIČNO POZITIVAN OSVRT NA NOVI ALBUM JEDNOG STAROG POLJSKOG BENDA ALI SAM ODLUČIO DA GA IPAK NE UVRSTIM U PREGLED ZBOG NJIHOVIH VEZA SA NACISTIČKOM SCENOM U POLJSKOJ. GREOTA, U PITANJU JE IZNENAĐUJUĆE MAŠTOVITA PLOČA ALI NE BIH SE OSEĆAO PRIJATNO DA PROMOVIŠEM NEŠTO ŠTO SMATRAM IDEJNO NEPRIHVATLJIVIM.

Internment iz Atlante imaju debi album i ovo više nije jednočlani bend nego propisan kvartet koji isporučuje relativno generički ali vrlo žestoko odsviran sirovi, satanistički blek metal sa puno buke, blastbitova i krvoločnih solaža. Chained to the Moon je ploča na kojoj su gitare pretrpele ozbiljno testerisanje, a ni ostali instrumenti nisu pošteđeni i ovo je muzika koja uspeva da pokrene svojim entuzijazmom iako ne radi bogznašta novo ili originalno. Internment su odličan primer za bend koji naprosto u okviru već definisanog žanra radi kvalitetno i pošteno. Poslušati:

https://internment.bandcamp.com/album/chained-to-the-moon

Za publiku koja voli najbrže od najbržeg, nudimo australijski black/ death sastav Sorathian Dawn koji sa pet pesama na EP-ju Sun of the Deep slavi crnilo, vatru, htonske sile i, na osnovu omota pretpostavljam, podvodno sunce koje sija na zmajeve i njihove prijatelje. Bend je zaista dobar u kombinovanju blek metal melodičnosti sa death metal čvrstinom a pesme su sve u veoma brzom tempu. Monotonost se izbegava putem korišćenja lepih i pamtljivih melodija koje skoro da potpuno kompenzuju relativno kilavo miksovan vokal. Miks i inače nije najjača strana ove ploče ali nije nekvalitetan, koliko bi ovakav bend sa ovakvim pesmama zavređivao malo prostorniju zvučnu sliku. Kada na poslednjoj pesmi, Lawless One bend ode i širinu i pruži malo epike na samom kraju, to je znak da ovi ljudi znaju kako da dalje nadograđuju svoj veoma dobro zaokruženi stil. Prijatno!

https://sorathiandawn.bandcamp.com/album/sun-of-the-deep

Trondhajmski Gjendød umeju da sviraju jednako brzo što potvrđuju na pesmi koja otvara njihov drugi album, Krigsdøger (Psi, jelte, rata), a koja se zove Om å tro (što bi bilo otprilike „Spreman da veruje“). Om å tro je brza, ubitačna blek metal pesma ali bend tokom albuma pokazuje da mu brzina ni iz daleka nije jedino oružje i tokom narednih četrdesetak minuta dobijamo neke od najfinijih momenata norveškog blek metala u ovoj godini isporučene kroz psihodelične, ubedljivo demonske kompozicije koje kao da su ispale iz nečijih psihotičnih košmara. Gjendød su užasno zarazni i kad spiraju spore pesme pune bolesnih harmonija i lepljivih tema, kao što je na primer Hold pusten (Zadrži dah) a onda lako pređu u brzu ali i dalje bolesno melodičnu En pålagt byll (Nametnuti, er, čir?) koja uspeva da u svoju rafalnu paljbu upakuje i savršeno osmišljenu akustičnu gitaru. Bendovi koji sviraju „ratni metal“ mnogo polažu na epiku i mačo imidž i mada Gjendød svakako vole i jedno i drugi, muzika im je toliko slojevita, keči i, eh, pa inteligentna da je Krigsdøger definitivno ploča koju treba da čuje mnogo širi krug publike od uobičajene adolescentske war metal klijentele. Još jedan kandidat za naslov remek-dela!

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger

Švedski Bergraven (Crna planina, jelte), posle deset godina pauze izdaju svoj četvrti album i ovo je i dalje eksperimentalni blek metal koji ima jednako zajedničkog sa free improv  i Rock in Opposition krilom savremene muzike koliko i sa pravim blek metalom. Det framlidna minnet (Sećanje koje je ostalo) je ploča na kojoj su flauta i recitovanje podjednako dobrodošli kao distorzirana gitara i vrištanje. Opet, blek metal je fleksibilna muzika i Bergraven veoma autoritativno uspevaju da nateraju ovakav pristup da funkcioniše pa i da pokažu koliko su sazreli tokom poslednje decenije (spojler: mnogo). Tajna je svakako u tome da sve zvuči autentično i ovo nije ploča formalnog eksperimentisanja i entry-level metala već jedan zaista deep cut u savremenu muziku gde se pesme organski razvijaju iz najrazličitijeg semena i izrastaju u impresivne muzičke arhitekture sa velikim brojem originalnih i ubitačnih momenata. Veoma dobro i sasvim jasno zašto je trebalo deset godina da se ovo napiše i proživi:

https://bergraven.bandcamp.com/album/det-framlidna-minnet

Nizozemski Horcrux na svom drugom albumu Loss & Grief donosi kombinaciju sirovog ali atmosferičnog blek metala sa doom metalom i ovo je pristojna mada ne sad neka esencijalna ploča. Previše bendova iz ovog krila ekstremne muzike nkada nije napisalo pamtljiv rif i Horcrux ovaj nedostatak pokušava da ublaži šugejzerskim melodijama koja svakako prijaju ali pesme se prilično neizbežno stapaju jedna u drugu i pretvaraju u prijatan ali ne i sasvim angažujući tapet. Opet, kako ja generalno albume atmosferičarskih blek metal bendova ni ne mogu da odslušam cele, Horcrux svakako NEŠTO radi dobro da mi zadrži pažnju. Pritom jeftina a dobra produkcija:

https://horcrux666.bandcamp.com/album/loss-grief

Stonerski kontingent ove nedelje počinje četvrtim albumom švajcarskih Wolf Counsel i Destination Void je ploča koja vrlo dobro predstavlja njihovu viziju „tradicionalnog dooma“, a što podrazumeva epske, raspevane melodije, sa sve multitrekovanim vokalima i generalno dinamičnu svirku. Wolf Counsel su neka vrsta garažnije verzije romantičarskog duma kakav su proslavili My Dying Bride ili raniji Paradise Lost i mada u njihovoj muzici ima malko jeftinoće (i produkcijske i izvođačke) koja neće biti svakome po ukusu, ovo je svejedno prijemčiva i prijatna ploča toplog i teškog ali ne i neprijatnog metala.

https://wolfcounsel.bandcamp.com/album/destination-void

Milanezi Matra imaju treći album, zove se prosto „III“ i ovo je prijatna, mada ne preterano „metalska“ ponuda razigranog stoner roka sa očiglednim dugovima prema sedamdesetima ali i ljubavlju prema nešto bržem (i mekšem) gruvu. Matra nisu bend težine i sporosti koliko bend pažljivo odmerenih dinamika i pesama koje treba da podstaknu i na ples, što je sasvim plemenito u zajednici koja, jelte, kanabis ne koristi SAMO u medicinske svrhe. Blagi prekor ide na pevača koji nikako da pusti taj svoj glas i stalno zvuči kao da bi kakio al ne sme, ali je album barem miksovan vrlo prijatno bez veštačkog budženja glasnoće u masteringu i to mojim ušima jako prija. Plus, imaju pesmu „Nazi rockers fuck off“. Pošten svet!

https://matraband.bandcamp.com/album/matra-iii-2

Za potrebe konzumiranja zaista sporog, distorziranog, veoma drogiranog i veoma moćnog doom metala, ove smo nedelje na raspolaganje dobili debi album detroitskog trija Temple of the Fuzz Witch. Ova ekipa je, reklo bi se, na sceni svog grada već prilično cenjena a znajući u kakvom je kurcu Detroit ne treba da čudi što ultraspori doom bend natopljen u THC tamo žari i pali. Eponimni prvi album benda je ipak, jako dobar čak i ako ne živite u Mičigenu i ispunjava sve želje koje bi pošten čovek ili žena mogli da imaju od doom metalla. Temple of the Fuzz Witch valjaju spori, ekstremno teški gruv umotan u rifove mamutske veličine, poprskan odozgo povreemenim vokalima koji su melodični i stonerski što bendu daje rokerski pedigre koji ovde mnogo znači. No, kompozicije su podređene pre svega težini i izmenjenom stanju svesti u koje treba da uletimo kroz fazirane gitare, kontrolisani fidbek pojačala i majstorski vođen gruv ritam sekcije. Nisu ove pesme nužno napravljene da budu hitovi i da se sećate kako je refren u kojoj išao i album se najbolje troši kao celina gde se jedna pesma pretapa u drugu a vi tonete u ponor mraka i distorzije. Ne naročito skup ali veoma funkcionalan, težak i distorziran miks kruniše album koji bi morao da razbludno zadovolji svakoga ko je ikada slušao metal.

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch

Nešto su „komercijalniji“ po zvuku Black Lung iz Baltimora ali ima tu slične autentičnosti koja ide uz istočnu obalu SAD i Ancients, njihov treći album je izvanredna ploča veoma keči stoner metala sa psihodeličnim doom elementima, prepuna pamtljivih refrena i dobrih rifova. No, najvažniji adut ove ploče su dobro napisane pesme. Black Lung sviraju ozbiljno kvalitetan rokenrol koji ima sve što treba: dinamiku, tenziju, izvrsne vokalne aranžmane, pamet da kad treba malo smanji distorziju i šibanje da bi, kad se ponovo nagazi po pedali iz sve snage, katarzični efekat u glavama slušalaca prouzrokovao eksploziju. Pesme su, pritom sve jedna bolja od druge sa jako efektnim silascima u gruv sedamdesetih a što meni natera suze u uši (slušajte „Gone“). Miks je, takođe, snažan i mada je mastering malo preterao sa kompresijom, ovde i dalje ima mesta (ponovo u Gone) za prave bombe u kojima uletanje solo gitare u gruv naprasno diže adrenalin na po srce i ostale organe opasnu razinu. Genijalna ploča.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ancients

Hamburški BLCKWVS su izbacili novi album posle sedam godina i 0160 je simpatičan blend post metala i sludge metala sa gimikom u formi toga da svaka pesma ima instumentalnu i vokalnu verziju, pa ko voli može da bira. Nije da su ovo pesme takve kompleksnosti da im oduzimanje ili dodavanje vokala donosi radikalne promene, da se razumemo, ali kako vokalne deonice odrađuju gostujući muzičari (recimo Siggi iz power metalskih Space Chaser ili Toni iz Union of Sleep) onda ima neke logike u tome da je instrumentalna verzija albuma ona „pravija“ na neki način. Kako god, BLCKWVS imaju dobar gruv i umeju da odmere pesme da ponavljanja postignu hipnotički efekat pa da su onda promene smera praktično tektonskog kvaliteta. Pritom, miks mi se dopada jer instrumenti zvuče jako i voluminozno a album ima mnogo atmosfere ali je onda mastering to sve komprimovao na neljudski nivo pa na to malo odlaze poeni. No, kako god, 0160 je veoma solidan album moćnog i teškog sludge metala koji je lasno trošiti slušajući ga ukrug. Nažalost, za sada ćete ga legalno a besplatno čuti samo u formi ove plejliste na JuTjubu:

https://www.youtube.com/watch?v=o3KDCE_x3jY&list=OLAK5uy_nLD3aPLbH-h5xXwH4og2s1yIv_EAE7HpI

Slovački atmosferični doom sastav 0N0 sa singlom Cloaked Climax Concealed nudi upravo ono što biste očekivali: sporu, tešku, nepraštajuću muziku koja ipak nije sasvim i bez ostatka umotana u crnilo. Ima ovde tračka neke godfleshovske ljubavi ka melodiji koja prozire kroz naslage distorzije i odjekujući miks i 0N0 sa ovde dve pesme ni izdaleka ne iscrpljuju moju dobru volju. Naprotiv, ako će ovako moćno da treskaju i na sledećem albumu, sa ovako jakim vokalima i pesmama koje hipnotišu za sve pare, jedva čekam da to izađe:

https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal

Degraey iz Barselone na svom drugom albumu, Reveries isporučuju sasvim srednjaški post-metal koji je solidno produciran i ima vrlo pristojno napisane pesme sa raznolikošću atmosfera i dobrim gruvom. No, problem sa Degraey je da u njima nema baš mnogo originalnosti i da meni sve ovo zvuči kao (maltene potpuno instrumentalni) Isis, a kako su i Isis za mene bili bend koji se više trudi nego što uspeva, onda – ne znam. Verovatno je svakako da sam ja malo premator za ovu muziku koja ima relativno naivna shvatanja toga kako se metal matrica može smisleno proširiti uvođenjem sasvim detinje nevinih shoegaze elemenata tako da, ako vam ne smeta neoriginalnost i volite žestoku muziku koja je pritom i nežna, i kombinuje meke melodije sa dalekim vrištanjima, Degraey mogu biti vaša šolja bele kafe:

https://degraey.bandcamp.com/album/reveries

Zato su tu Francuzi Ataraxie da nam svojim tvrdim, sporim i dozlaboga mračnim death/ funeral doom metalom poprave raspoloženje. Résignés je četvrti album ovog benda iz Ruena i ploča sporih, ritualnih nabadanja (na kolac) koja je namenjena samo izdržljivima ali koje će zato bogato počastiti suvim death/ doom zlatom. Ovo su toliko dugačke i teške pesme (album otvara komad od 21 minuta, odmah iza njega sledi i pesma od 17, a preostale dve pesme su JOŠ duže) da imaju svoje sopstveno gravitaciono polje i slušaoca uvlače u atmosferu propasti i očaja kombinacijom zlih rifova, užasnog, samrtničkog vrištanja i melodija koje iznova i iznova ponavljaju mantru o smrtnosti, propadljivosti i beznađu. Ataraxie pritom izbegavaju karikiranost time što imaju izvrsne aranžmane u kojima se bez problema uleće u dugačke pasaže blekmetalskog prangijanja a što savršeno dopunjava spore, masivne doom ceremonije koje su osnova ploče. Ovo je album koji nije produciran nešto naročito kvalitetno ali kome blaga muljavost i jeftinoća zapravo dodaju na atmosferi poslednjeg dana poslednjeg čoveka na Zemlji koju su osvojili demoni i time se ovaj užasno impresivni paket zaokružuje. Ovako beskompromisan doom nije za svakoga, naravno, pogotovo jer tračci nade koji povremeno promaknu kroz pesme brzo bivaju zatrpani očajničkim kricima i ako ste u depresiji, nije nerealno da ćete slušanjem ovakve muzike prići bliže suicidu. No, umetnost, čak i kad nije lekovita može da bude dragocena i Ataraxie su sa ovom pločom pokazali kako strašno može istovremeno da bude i prelepo. Ovo već bez sumnje JESTE remek-delo:

https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s

Izašao je i novi Children of Bodom, pa i novi singl Annotations of an Autopsy ali, nagađate, ja to ne slušam. Umesto toga:

Pitsburška prog/ tech-death supergrupa Equipoise je izbacila prvi, dosta iščekivani album, Demiurgus i ovo je ploča koja toliko preteruje u komplikovanju aranžmana da na momente prelazi u karikaturu. Ipak, ovo je bend sa sedam članova (sve prekaljenih death metal vukova, od basiste Huga Doyon-Karouta iz Beyond Creation preko bubnjara Chasona Westmorelanda (svirao u Hate Eternal i The Faceless) pa do čak trojice gitarista ali i Jimmyja Pittsa za klavirom) i činjenica da imaju još toliko gostiju i da svi ti muzičari uspevaju da se koliko-toliko smisleno uklope u žestoke death-metal kompozicije jeste za poštovanje. Equipoise u principu nisu gadljivi na kičasti sub-simfonijski zvuk, negde na tragu svedenijih Fleshgod Apocalypse ali lagao bih kada bih rekao da mi njihove brze, dinamične kompozicije nisu simpatične. Treba ovako nešto i izmiksovati, naravno, pogotovo kada se iz blastbit prašenja uleti direktno u akustični flamenko pa nazad u high-BPM death metal ali bend je i ovde pokazao svoj pedigre nudeći snažan, uredno spakovan i zvonak miks koji dozvoljava da se sve te konstantne bravure na svim instrumentima dobro čuju. Ova vrsta prog/ tech metala meni je uvek impresivna za slušanje ali retko me uhvati na duže staze poput nečega što ima više, pa, duše recimo (ponovo ću pomenuti Wormed ili Cryptopsy), no Equipoise su svakako u gornjem ešelonu ovakve muzike nudeći album koji je i pored sve pretencioznosti kojom odiše u prvom redu suštinski zabavan i brz.

https://equipoiseofficial.bandcamp.com/

Za mnogo manje tehnički popaljen death metal, ali death metal koji greje dušu i srce, obratićete se na adresu dablinskog benda Vircolac čiji debi album, Masque sadrži nešto više od pola sata sirovog i neprskanog death-thrasha stare škole, upakovanog u jeftinu ali efektnu produkciju. Vircolac nisu neki rivajvl bend i njihova muzika naprosto ima formu koju je bend osetio kao najprirodniju za ono što želi da izrazi. Srećna je, za nas, okolnost da je to forma prebijačkog metala koji ume da bude i brz ali i da jednako bije kad vozi i srednji tempo. Irci samo naizgled zvuče retro (prevashodno na ime promuklog vokala) ali gitarski rad na ploči je nadahnut i ovde ima mnogo interesantnih melodijskih diverzija između pasaža najcrnjih, najmrčanijih death tremolo rifova. Pritom bend uz svo to prebijanje uspeva i da se pozabavi psihološkim promišljanjima, umičući standardnom death metal liričkom asortimanu i ovo je onoliko impresivan debi koliko jedan andergraund metal bend danas uopšte može da napravi. Obavezno slušanje:

https://vircolac.bandcamp.com/album/masque

Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju putem singla Too Fast for the Flames koji je, pa, veoma dobar komad savremenog spid metala sa dobrom produkcijom ali sa očuvanom sirovošću i posebnim kič-kvalitetima potrebnim da biste imali speed metal sa dušom a ne samo sintetičku reprodukciju. Too Fast for the Flames je i pesma sa bar jednim memorabilnim rifom i pristojnom solažom i mada Bewitcher ne nadilaze svoje uzore, prilaze im sasvim blizu. Na JuTjubu imate i simpatičan spot za naslovnu pesmu a na Bandcampu je i druga strana singla na kojoj je obrada WASP klasika Show no Mercy. Lepo.

https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames

https://youtu.be/BiNgZI9ENOY

Možda najvisokoprofilnije izdanje ove nedelje je šesti album Merilenđana Misery Index i ovaj bend, nazvan po kultnom drugom albumu kultnih ’90s grajndera Assuck se posle pet godina diskografske pauze (bar što se tiče dugosvirajućih izdanja) vratio na scenu prilično trijumfalnom pločom. Rituals of Power je svedočanstvo o zrelosti koju je ovaj bend sa godinama osvojio ali i jedna od potencijalno najšire slušljivih death metal ploča ove sezone.

Naime, Misery Index jesu započeli kao bend koji je death metal svirao sa dosta grindcore uticaja, i njihov prvi album je bio kombinacija sigurnih, stamenih blastbitova fenomenalnog Kevina Talleyja i nadahnutog gitarskog rada ostatka benda. Nastali kao neka vrsta spinoffa tadašnje verzije Dying Fetus, Misery Index su u američki death metal doneli eksplicitnu sociopolitičku kritiku ali i himničnost kakvu bendovi ovog tipa obično ne poseduju. Death metal, američki pogotovo, je, naravno, muzika grča, stalnih promena smera i perspektive, definisan svojim odbijanjem da se prikloni standardnim formama rokenrol pesme i Misery Index su se uvek malo izdvajali time što su prilazili nešto bliže „normalnoj“ strukturi pop-kompozicije od većine kolega. Rituals of Power prikazuje ovu filozofiju u svojoj sazreloj fazi i bend sa jedne strane ima zvuk koji (i odranije uostalom) podseća na klasičnu fazu Malevolent Creation svojim death-metal-koji-se-priseća-thrash-korena pristupom, ali sa druge ovo su kompozicije koje iako koriste sav standardni death metalski asortiman, zapravo imaju prepoznatljive strofe i refrene, gruv i čak određenu pevljivost koja ih gura daleko od death metal srži i ka nekoj, recimo, manje hermetičnoj metal muzici.

Nikako ne bih nazvao Rituals of Power metalcore pločom ili insistirao, kao što se da videti po internetu tu i tamo, da je ovo album teretana-core muzike, dakle, glasan, tvrd, pevljiv i glup metal koga sterodini adikti cepaju na slušalicama dok dižu tegove i platonski se pogleduju sa fitnes braćalom – ali ovo svakako jeste album koji se trudi da dopre dalje od publike koju zanima samo koliko brz gravity blast može bubnjar da izvuče i da li se čuju „sick gutturals“. Jason Netherton i ekipa svoju zamišljenu i blago rezigniranu levičarsku politiku ovde pakuju u pesme koje mogu da zamislim kako bivaju izvođene na velikim festivalima dok masa tinejdžera diže ruke u zrak i horski izvikuje, recimo, refren „New Salem“. Ali, znate šta? New Salem je odlična pesma sa svojim srednjetempaškim ali ubedljivim pristupom, incidentnim blastbitovima i tematikom koja se bavi, uh, pa… tviterom i aktivizmom kako ga shvata moderna omladina…

Generalno, album je, ako ćemo da gledamo moj subjektivni ukus, mogao da bude u proseku nešto brži jer su pesme u kojima se ozbiljnije udara po višem tempu samo na početku i na kraju a ostatak je uglavnom ugodno uglavljen u srednji gruv. Ali to je sitničav prigovor i ne želim da on zakloni činjenicu da je ovo odlično, ODLIČNO napisana ploča sa pesmama u kojima taj, gorepomenuti, standardni death metal asortiman biva dopunjen izvrsnim, svežim gitarskim radom. Gitaristi ovde često dodaju onu presudnu treću dimenziju pesmama koje su inače samo jako dobri moš-frendli komadi tvrdog metala, bacajući zanimljive harmonije i neočekivana produbljivanja zvčne slike na sve strane. Kad na to dodamo i po koji odličan solo, program je potpun.

Misery Index bi bilo sasvim pogrešno nazvati komercijalnim na ovoj ploči a svakako ne populističkim ali Rituals of Power je album prijemčiv za znatno širu publiku nego što je uobičajeni death metal hardkor masiv i kao takav mora biti nazvan inkluzivnim. A ako to privuče ekipu koja inače sluša deathcore ili metalcore – pa to je čist ćar.

https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power