Film: Captain Marvel

Captain Marvel je primer kako Marvelova produkcija inteligentno skalira svoje projekte tako da iako ovde na meniju imamo jedan od njihovih „manjih“ filmova – poput Dr Strangea, Ant-mana, pa i, makar pre nego što je eksplodirao globalnom popularnošću, Guardians of the Galaxy – njegov značaj unutar MCU simulakruma je izdignut na jako visok nivo spretnim rukovanjem motivima i komadićima zapleta u velikom filmu kao što je bio Infinity War. Tako Marvel sada ima film koji je ubedljivo poharao blagajne tokom proteklog vikenda (150 miliona domaćih dolara i još više od 400 inozemnih), ali i ubedljiv kulturni artefakt koji se, uprkos tome što nije spektakl na nivou Infinity War pa ni Black Panther, tako snažno insertuje u zeitgeist i aktuelnu konverzaciju (o kulturi, politici, identitetima, bla bla bla) da nema više nikakve sumnje u to da svet superherojske filmove više ne posmatra kao komadiće kempi eskapizma već kao relevantan deo rasprave o ljuckom stanju, sa sopstvenim, prepoznatljivim kodovima i jezikom. A što smo mi koji čitamo stripove ionako govorili sve ove decenije.

Pritom, naravno, Captain Marvel nije nekakvo remek-delo feminističke kritike ili akademske eksploracije socijalnih identiteta i konstrukata – naprotiv, u tom domenu on je sasvim na liniji dobronamerne  i dobro vođene, u krajnjoj analizi eskapističke fantazije – kao što nije ni remek-delo kinematografije. Ali opet, kao što ja to uvek ponekad kažem, kontinuitet je čudo i činjenica da Captain Marvel dolazi kao tek najnoviji iskaz u filmskom serijalu koji sada cela planeta prati više od jedne decenije, sa konverzacijom koja se u njemu razvija u različitim pravcima, naprosto amplifikuje poente i poruke ovog filma, rezonirajući snažno sa idejom da, ako su superheroji danas globalni mejnstrim (a, dajte da se složimo, očigledno jesu) onda oni imaju ne samo mogućnost već i praktično dužnost da govore različitim glasovima i osvetle različite aspekte herojstva. Ne da sad želim da zvučim kao neki ozbiljan akademik ali stripovska superherojština je, pogotovo od kada je šezdesetih godina prošlog veka Sten Li maltene svojeručno izmislio srebrno doba upravo bazirana na ideji da se više ne prikazuju idealizovani „ubermensch“ modeli masama za divljenje već relatabilniji, konfliktniji i, za ovu priliku bitno, raznolikiji heroji sa diversifikovanim socio-političkim (i etničkim) pozadinama. Nije, naravno, da raznolikosti nije bilo i ranije, ali apsolutno bi pogrešno bilo ne prepoznati da su revolucionarne šezdesete proizvele drugačiji superherojski senzibilitet koji je išao u korak sa drugim društvenim promenama.

Razume se, lik Carol Danvers je i nastao šezdesetih, da, te fatalne 1968. godine ali, a ovo je takođe bitno, generacija koja je u šezdesetima upijala emanacije ondašnje revolucionarno inklinirajuće kontrakulture je generacija koja je sedamdesetih pisala superherojske stripove i dalje nastavila da menja senzibilitet, teme i ton konverzacije. Tako da, iako je Carol Danvers formalno kreirao Roy Thomas, tek kada su počeli da je krajem sedamdesetih pišu Chris Claremont i Gerry Conway, ona je postala to „čudo“ koje i danas simboliše. Claremont je, naravno, scenarista koji je materijalizovao sve donekle latentne metafore o mutantima kao predstavnicima društvenih manjina pišući Uncanny X-Men, ali Conway je čovek koji je praktično svojeručno okončao srebrno doba ubivši Gwen Stacey u Spajdermenu i koji je bio veoma zainteresovan da od Carol Danvers napravi feminističku ikonu kakvu makar Marvel u to vreme nije imao.

Brz kviz: lik Carol Danvers postoji već pola stoleća i internet je, sigurno ste primetili, zatrpan feminističkim memima koji koriste njen predložak u liku Kapetana Marvela – šta mislite, otkada je Carol Danvers zapravo Captain Marvel? Od šezdesetih godina? Od sedamdesetih? Možda od dekadentnih osamdesetih? Ako ste rekli „od 2012. godine“ ja vam čestitam na poznavanju savremenog Marvelovog kontinuiteta i vi ste sigurno svesni kakve zabavne komade pravnog balasta nosi sa sobom ova kombinacija titule i imena, ali o tome da su istorijski postojala dva Kapetana Marvela u dve konkurentske izdavačke kuće možemo da pišemo kada Shazam! Dođe u bioskope, to je svakako narativ primereniji tom filmu.

Za ovu priliku je bitno da ukažemo sledeće: originalni superherojski alter-ego Carol Danvers je bio Ms Marvel i ovo JESTE bio snažan napor Claremonta i Conwayja da strip ovenčaju feminističkim oerolom jer se, verovali ili ne ova kontrakcija krajem sedamdesetih smatrala feminističkim simbolom. „Ms“, uostalom, implicira da samo znate da je osoba o kojoj pričate ženskog pola, bez prejudiciranja njenog bračnog statusa (i danas se zvanično koristi kao jedini prihvaćen način da se govori o ženama u zvaničnim dokumentima, recimo, Evropske unije). Ona je kasnije menjala superherojska imena (bila je i Binary i Warbird) pa se vraćala glavnom nadimku ali svo to vreme jeste bila deo važne konverzacije o ženama kao (super)herojima, sa jedne strane prikazujući asertivnost i set moći koji su je stavili u gornji ešelon Marvelovih likova, ali sa druge noseći različite vrste bagaža – od činjenice da je moći dobila direktno od (tadašnjeg) Kapetana Marvela (što su ženski čitaoci još tada zamerali ukazujući na trend da se ženski lik kreira prostom derivacijom iz postojećeg muškog), preko  seksualnog napada koji je pretrpela pa do alkoholizma. Jedno je sigurno – za sve ove decenije Carol Danvers je izrasla u višeslojan lik koji više nije prosta poster-devojka pop-feminizma nego karakter sa mnogo personalnih detalja i, pogotovo otkada jeste Kapetan Marvel, lik u kome se prelama mnogo aspekata politike (rodne i druge).

Hoću reći, za film od jedva malo iznad dva sata napisan i režiran od strane dva Sundance personalitija, Captain Marvel je imao zastrašujuće mnogo materije da sažvaće i zastrašujuće mnogo prostora da se naprave prestupi i greške. No, Bodenova i Fleck su se pokazali kao ne samo dorasli Marvelovoj formuli već i kao vrsne zanatlije koje komplikovanu priču o identitetu, moći i odgovornosti uspevaju da jasno i ubedljivo provuku na pozadini još komplikovanije priče o kosmičkom ratu, sukobljenim vanzemaljskim rasama od kojih svaka ima svoju politiku (pa i politiku tela) i istoriju i da to sve još bude i 1) period piece smešten u devedesete, kao i 2) prikvel za sve druge Marvelove filmove (sem za prvog Kapetana Ameriku, obvijsli).

Ovo uopšte nije mali uspeh i režiserski tandem je demonstrirao spretnost u urednom kompartmentalizovanju elemenata zapleta tako da se film razbije na prirodne celine a gledalac uvede u problematiku rata između Krija i Skrula, da dobije misteriozni glavni lik sa amnezijom i njegovu priču unazad i unapred kroz vreme, da se u sve uvežu mlađe verzije agenata Kulsona i Fjurija tako da događaji iz ovog filma dobiju težinu na osnovu onoga što već znamo iz „budućnosti“, plus da na najprostijem nivou ovo bude jedna suštinski svedena drama između pola tuceta likova koji imaju jasne i ubedljive lične motivacije za učešće u radnji.

Nije ovo, naravno, sad neko kinematografsko čudo, film je prilično površan u mnogim svojim elementima – od toga kako se susret Zemljana sa vanzemaljskim kulturama brzo apsorbuje, preko klasičnih how-convenient momenata sa likovima koji se oportuno pojavljuju gde to zapletu najviše odgovara, pa do psihologije glavne junakinje koja uprkos dubini što je projektuje zapravo kad god zatreba ispada korisno prostačka (naročito vidljivo u prelomnom trenutku filma kada se razotkriva prava priroda rata) – ali opet, rečima mog kuma odmah posle projekcije: „u odnosu na Akvamena, ovo je Bergman!“. *

*Imati na umu da je moj kum donekle sklon izražavanju u hiperboli

Verovatno je indi senzibilitet ovde bio presudan za to da mnoga rešenja koja su autori odabrali hvataju na šarm: često se komplikovani koncepti u filmu koji imaju potencijal da opterete radnju i uspore akciju gurnu u stranu uz neku simpatičnu šalu koja svojom energijom lakog apsurda premosti sumorni racionalistički pristup čitanju filma. U istom smislu, iako je ovo visokooktanska akciona priča sa scenama na nekoliko planeta, atraktivnim set pisovima dogfajtinga i čestom tučom pesnicama (i fotonskim snopovima), on jako uspešno prodiše kada likovi imaju priliku da stoje (ili sede) i pričaju – Bodenova i Fleck znaju kako da humanizuju praktično svakog od likova, uključujući negativce (pa čak i one negativce koji nisu, tehnički gledano, ljudi – Annette Bening je ovde raskošna u svojoj minijaturi) i mada je osnovna poruka priče veoma hipi, ona se lepo plasira.

Scenario ovde umešno kombinuje motive ratovanja, izbeglištva, sukoba kultura, potrage za superiornom tehnologijom koja može biti korišćena i za rat i za mir ali film glavni pančlajn pravi na vizuelnom planu kada Skrule, neprijatelje poznate po svojoj sposobnosti menjanja oblika i „simuliranja“ drugih prikaže na gomili, u svojim osnovnim formama, ali i primetno međusobno različite. Scena sa skrulskim apatridima je tako uspela jer se ruši ideja o monolitnom „drugom“ – koga smo do tada videli prevashodno baš kroz monolitnost vojne jedinice – i prikazuje da drugu kulturu (naciju, rasu…) zapravo čini skup više individualnih, međusobno različitih identiteta – a ovo se prikazuje vizuelno i kroz akciju, ne kroz ekspozitorno objašnjavanje.

Drugde je film „bukvalniji“ ali ne manje efektan. Poreklo moći Carol Danvers (ovo je, na kraju krajeva i origin story) je odrađeno veoma vešto i ne samo da postoji jasna referenca na strip-predložak već je i manifestno raskinuto sa idejom da bi poreklo moći bilo vezano za prethodno postojećeg muškarca-sa-moćima. Moći ovde dolaze kroz kombinaciju superiorne tehnologije koju kreira  žena koja je a) vrhunski naučnik i b) levičar-idealista, te požrtvovane lične prirode druge žene celog života primoravane da dokazuje muškarcima kako zaslužuje da bude među njima i radi stvari koje i oni rade. Ovo je spoj vrlo low-level feminističkih ideja, sklopljen praktično programski i mada film u ovome nije nužno suptilan (imamo montažu najvažnijih momenata iz života Carol za svaki slučaj) on je opet efektan i rezonira, uostalom sa iskustvima koja je veliki deo gledateljki bez sumnje imao. Kao eskapistički iskaz kojim se ženama pokazuje da mogu da budu i moćne i uspešne i heroine u medijumu tradicionalno vođenom od strane muškaraca, on je veoma uspešan i snažan.

Naravno, na internetu imamo celu tu zamornu „kontroverzu“ kako je film antimuški, kako su izjave Brie Larson mizandrične (jer je rekla da je boli kuras šta beli muškarci misle o filmu koji, očigledno, pravi jak napor da se obrati prevashodno mnogim drugim populacijama), pa onda rivju bombovanje (pre premijere, naravno, što je Rotten Tomatoes nateralo da promene svoj sistem ocena) i ultimativni čin pasivne agresije od strane alt-rajtovih uzdanica a u formi kampanje da se umesto Captain Marvel ide da se gleda Alita „jer taj film ne mrzi otvoreno polovinu svojih gledalaca“. Naravno, ja razumem ideju da beli, muški gikovi sebe vide kao silu koja je ovaj medijum stvorila a onda godinama gledaju kako se taj medijum umiljava drugima a njih, eto, ume i da oštro prezre, ali, mislim, niggas please, koliko treba biti pun predrasuda i uostalom nesiguran u sebe pa u ovome videti nekakvu ugroženost… Kao beli muškarac koji celog života čita superherojske stripove mogu da kažem da mi je ideja da se ovaj medijum proširuje tako da zahvati i druge slojeve publike sasvim bliska i da zaista ne mogu da kažem da je sadržaj namenjen „meni“ poslednjih godina postao deficitaran.

U nekom tehničkom pogledu, činjenica da je ovo „manji“ film se možda ogleda u tome da su specijalni efekti relativno kičasti a scenografija relativno jeftina. Nakon poslednjih nastavaka Thora i Guardians of the Galaxy, da ne pominjem Black Panther i Infinity War, Captain Marvel deluje svedenije i manje raskošno u ovim domenima. Opet, ne bih rekao da je standard kvaliteta ovde umanjen koliko da film naprosto ima manje ambicije da gledaoca obara s nogu scenografijom, kostimima i specijalnim efektima. U neku ruku ovo je dakle, više Star Trek nego Star Wars pristup, gde su kostimi i tehnologija prisutni ali najveći deo posla ipak imaju da obave glumci, mada sa druge strane moramo da imamo i atraktivne akcione scene pa onda tu bude puno CGI šareniša, letenja i kojekakvih zraka koji lete unaokolo. Opet, akcija je sasvim korektno snimljena. Fleck i Bodenova zapravo bolje rade te neke „nemoguće“ scene letenja, borbi u vazduhu i lasera koji piče nego klasičnu tuču. Tuče su ovde ipak, sasvim korektne i mada se priklanjaju standardnoj holivudskoj montaži u kojoj gledalac stalno biva podsećan u kom momentu se zamenjuju glumac i kaskader, sve to bude dinamično i brzo proleti tako da je u skladu sa tim nekim lakim tempom filma i ispunjava svoju svrhu. Takođe, kako je ovo film o ženi sa supermoćima, borbenu koreografiju ne moramo optuživati da je nemaštovita i da nisu napravljene pametne korekcije za razliku u masi i konstituciji.

Glumački, Larsonova je daleko od neke veličine, ali je dobro vođena od strane režisera i uspeva da projektuje tu personu kojoj je na prvom mestu akcija, delanje i asertivnost a da istovremeno pristojno proda i te neke humorističke momente što služe da premoste moguće nelogičnosti u scenariju. Koliko je neophodno da ona ovde dramski glumi – a ima scena drame i traume – ona to odradi korektno, ali je možda važnije da ima dovoljno hemije između nje i Jacksona koji opet, veoma uspelo igra mlađeg i zelenijeg Fjurija. Opet, pomenuta Annette Bening i pogotovo Ben Mendelsohn služe da pokažu i malo „dublje“ glume i ovo su solidni hajlajti filma koji se u njima priseća indie pedigrea svojih autora.

Captain Marvel je dovoljno nenametljiv period piece – ima ovde gomile referenci na grandž, flanelske košulje, video klubove, CD ROMove i ostali asortiman devedesetih (uključujući aluziju na Mall Rats od koje se Kevin Smith rasplakao, kako smo videli pre neki dan) da se ljudi svako malo gurkaju u bioskopu i smeškaju, ali ovo na kraju dana nije toliko bitno što se tiče glavnih likova – niti iko od njih nosi frizuru koju bismo refleksno povezali sa 1995. godinom, niti su tu neke bitne sociopolitičke opservacije koje bi opravdavale smeštanje u ovu deceniju. Film, ako ništa drugo, zapravo mene određenim rešenjima i aluzijama podseća pre svega na Terminatora (prvog i drugog) ali ponovo ne na neki napadno nostalgični način. Dobro, izbor muzike na soundtracku me je instant podsetio koliko sam mrzeo MTV devedesetih i tu neku klasu bendova koji su se pojavili na razmeđi nezavisne muzike i globalnog mejnstrima ali to je mnogo više problem sa mnom nego sa filmom.

U sumi svih stvari, Captain Marvel je mala i uredna cigla u Marvelovoj decenijskoj građevini, film koji uspešno povezuje neke ljude sa nekim mestima (ako ste se ikada pitali kako je Fjuri izgubio oko, imate sreće!) dok istovremeno legitimizuje prvog ženskog superheroja sa najvišom klasom supermoći (Official Handbook of the Marvel Universe još u izdanju iz 2009. godine Carol svrstava u istu klasu sa Aresom, Black Boltom i Sivim (dakle mirnijim) Hulkom) i daje mu da igra na centru pozornice. Naravno, kao stari ljubitelj Crne Udovice donekle žalim da njen lik nije taj koji je prvi stigao do solo-filma, ali do sada se pokazalo da Kevin Feige zna šta radi i Marvelova formula još nije proizvela neuspeo film. Captain Marvel je suštinski nebitna epizoda ako sebe smatrate samo kežual gledaocem koga najviše od svega zanima kako će se završiti Avengers: Endgame ali nemate mnogo apetita za pojedinačne likove, no ako ste do sada shvatili da Marvel iznova uspeva da vas privuče dobro sklopljenim pričama čak i kada ide u ekscentrične strane (Dr Strange) ili se iz pozadine bavi političkim iskazima (Black Panther), Captain Marvel bi trebalo da vam se dopadne. Gotovo nepotrebno reći, ali ako imate neku sitnu decu u blizini koju na bilo koji način zanimaju superheroji, ovo je film koji treba da vide, ma kog da su pola.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s