Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-03-2019

Skoro da je došlo proleće a mi živimo u Srbiji. Jedini ispravan (da ne kažem odgovoran) odgovor na to je – metal!

Za današnji starter u blek metal ponudi nudimo italijanski bend Flamen (sa samorazumljivim imenom, mislim), koji na svom albumu-prvencu Furor Lunae nudi sopstvenu viziju „srednjevekovnog metala“. I primamljivo je to, ne mogu da kažem. Srednjevekovna muzika je, naravno, širok pojam i zahvata hiljadu godina svega i svačega ali Flamen nam daju prepoznatljive tročetvrtinske ritmove i modalne skale. Koliko je ovo actually reprezentativno u odnosu na srednjevekovnu muziku u celini, ne znam, ali ovo je ono što je sačuvano pa svako ko je gledao neku epizodu Nemanjića ili bilo koji film sa mačevanjem snimljen pre pedeset godina imaće instant reakciju na Flamen. Flamenu je to i glavna fora jer su aranžmanski ove pesme veoma posvećene ponavljanju i variranju  istih tema, ali prijatno to bude. Zameram grozan mastering albuma koji garantuje da neću moći baš mnogo da ga slušam u životu ali muzički je ovo solidno:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/furor-lunae

Njemački Blutsturm (još jedno ime koje ne moramo prevoditi)  nasuprot tome nudi mizantropski, krvoločni blek metal ravno iz Saksonije na svom prvencu 8 Hymns from the Swamp. Glavno iznenađenje je u tome da je ovo zapravo srazmerno spora, srednjetempaška muzika koja žestinu i agresiju posreduje kroz teme i atmosferu a ne kroz neumoljivi brzi tempo i dosta to dobro ide. Naravno, morate imati stomak za muziku koja je jednolična po dinamici i u kojoj pevač čini najveće napore da zvuči kao da se 40 minuta rastaje sa dušom (na jednom mestu i podrgne kao životinja) (početak pesme Intoxication Worshipping, ako baš MORATE da znate), ali ima ovo atmosferu i gruv i prija ljudima kojima je namenjeno. Pa, prijatno:

https://blutsturm.bandcamp.com/releases

Poljaci Gruzja, zato, na SVOM prvom albumu, I iść dalej (I idi dalje) udaraju poštenom brzinom i pružaju sirov, zadovoljavajući blek metal dobrano oslonjen na pank. Ko god da je voleo Impaled Nazarene u svom životu će verovatno voleti i Gruzja čime ne želim da kažem da Poljaci imitiraju slavne Fince, već  da je ovo sličan pristup muzici u kojoj se rokenrol eksces prirodno uklapa sa blek metal nihilizmom (i ekscesom). Gruzja pritom nisu nikakvi krš muzičari, što se čuje iz vrlo dobro napisanih i aranžiranih, pa i izvedenih pesama i sirovost je njihov estetski izbor (uostalom, vele da je njihova muzika „protiv estetike i tržnih centara“, a za devojke, đavola i, er, železničke koloseke???) a taj izbor je, priznajem i moj izbor jer kad čujete pesmu dobru kao što je Opuść mnie dođe vam da se šutirate četiri minuta sami sa sobom u praznom stanu (ili, gore, u javnom prevozu). I spore pesme su ovde odlične sa interesantnim „rokerskim“ skretanjima (promuklo klin pevanje i raštimovane slajd gitare???) i ovo je jedan neočekivano ubedljiv debi. Pozdravljam!

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/i-i-dalej

Još jedan debi album, još jedan italijanski bend, ovog puta jednočlani. Experior Obscura nudi sasvim predvidiv program na albumu Iter in Nebula ali to što mi nije preokrenula čitav kosmos ne znači da je ovo i loša ploča. Iter in Nebula je dobro odsviran i produciran album blek metala koji ume da pošteno izudara ali ima i atmosferu. Nefastus, kao i mnogi drugi solo blek metal umetnici ume da bude malčice hermetičan i zagledan u svoj pupak, ali svira žestoko i, pogotovo, peva kao da se rastaje sa dušom a sa dušom odlazi i najveći deo njegove utrobe (slušajte brutalnu Schizophreniu). Aranžmanski vrlo predvidivo ali u principu sasvim solidno i slušljivo i ima, što se kaže, dušu (iako se s njom rastaje na najgrđe načine):

https://3rdirex.bandcamp.com/album/iter-in-nebula

Preskočio sam neke atmosferičare i postblekmetalce koji mi nešto nisu legli i taman kad sam se spremao da isto učinim i sa Francuzima Triste Terre, jer nisam bio spreman na još jedan atmosferični album patetičnih uspavanki, poslušam malo dulje i imam šta da čujem: ovo je izvrsno! Triste Terre su duo u kome jedan član svira sve a drugi svira kontrabas (!!!) i njihov debi album Grand œuvre, izašao posle nekoliko EP-jeva iz poslednje tri godine je, kako mu i ime kaže, praktično remek-delo. Ili makar sjajno podsećanje da francuska blek metal scena baštini jedinstven pristup avangardi koji ne podrzumeva toliko stilsku ujednačenost između raznih bendova, koliko jedan zajednički nivo zrelosti u pristupu muzici. Triste Terre sviraju muziku koja jeste atmosferična, ali je to prevashodno atmosfera propasti i rezignacije po uzoru na najbolje doom bendove, sa mnogo naprednih gitarskih harmonija, vokalnih akorda i aranžmanima koji proizvode veoma dugačke ali ne i dosadne pesme. Triste Terre su teatralni ali bez gubljenja u nekakvim operetskim ambicijama i njihova muzika odiše jednom važnošću poruke koju nosi radije nego opsednutošću pakovanjem. Veoma dobro i prepuno izvrsnih iznenađenja. Da je sav atmosferični blek metal ovako kompleksan i dubok ja bih to mnogo više slušao:

https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre

Beogradski The Stone su novi EP, Kruna praha najavljivali već nekoliko nedelja (meseci?) unazad vrlo upečatljivim prvim singlom, Smrt za kralja koji EP i otvara i mada nisam bio iznenađen kvalitetom ove pesme, jesam bio obradovan što bend demonstrira da se nije uspavao i da napreduje i muzički i produkcijski. Nije ovo dramatično razlilčito u odnosu na Teatar apsurda, njihov sedmi album iz 2017. Godine, zapravo je vrlo dosledan nastavak iste priče ali su aranžmani još elegantniji a miks mada malčice „mekši“ zapravo je prozračniji i dopušta da se čuje više detalja i, uostalom, atmosfere. Ima ovde, naravno, malo i prizvuka poljskih šampiona Mgła ali The Stone su ionako stariji bend i ne bih sugerisao da se radi o traženju prečice do publike već o prirodnoj ekstrapolaciji njihovog zvuka. Koliko vidim, postoji i vinilna, 7“ verzija ovog izdanja na kojoj su, pretpostavljam, samo dve nove pesme, ali internet (i CD) verzija sadrži i dve  stare pesme već izašle na nekim od njihovih split izdanja, ali i potpuno novu pesmu A Phosphorous Spectre koja uopšte ne zvuči novo već staro i sjajno. The Stone su bez sumnje najpoznatiji blek metal bend sa ovih prostora i ne bez dobrog razloga. Sve što je sa May Result Marko učio i izučavao ovde je nastavio da razvija u zrelu formu i u 2019. godini ovo je bend koji bez ostatka impresionira svojom muzikom. Moj problem sa njima je uvek bio u tom slovenskom nacionalizmu i neprijatnim naklonima ka desničarskom ekstremizmu koji su promicali tu i tamo, no hajde da kažem da u ovom slučaju, i u ime ipak starih veza, mogu da tvrdim da The Stone nisu nacisti i da me nije blam da promovišem ovo izdanje. EP-ja nema ni na Bandcampu benda ni izdavača, pa evo ovako:

https://youtu.be/DfCAoS3zk80

Da malo pročistimo zrak sa debi albumom jednočlanog kalifornijskog blek metal projekta Akasha a koji je vrlo ubedljiv i konfontativan. Leech, koji je jedini član ovog benda očigledno puca od mladalačke drčnosti i energije a što se očitava i u miksu koji je praskav, sav u treblovima, no ove pesme nisu primitivne i glupe zato što su bučne i mladalački energične i Akasha nudi zanimljive rifove, dobre aranžmanske ideje i mnogo uverljive atmosfere. Treba istrpeti sve te treblove, slažem se, ali ima zašto, Canticles of Sepulchral Decay je onaj proverbijalni idealni prvi album na kome se pojavljuju sve ideje koje je autor vrteo po glavi godinama i sve to puca od karaktera i stava:

https://greymatternoise.bandcamp.com/album/canticles-of-the-sepulchral-deity

Bergenski Nattesorg je za pet godina nanizao deset albuma a što je lako kada ste monomanijak koji samo sedi na gajbi i snima albume na kompjuteru. Ipak, pominjem deseti album ovog solo projekta norveškog muzičara Kennetha Holsena, Resist the Devil jer ovde retko pominjem hrišćanski blek metal (tj. unblack metal) i mada je ovo album monotonih kompozicija sobne produkcije, na njemu ima barem iskre blek metalske sirove energije koju vredi čuti i kontemplirati u kontekstu hrišćanskog verništva:

https://nattesorg.bandcamp.com/album/resist-the-devil

Od stonera ove nedelje imamo drugi album njemačkog psihodeličnog doom rock benda Bees Made Honey in the Vein Tree, koji se zove Grandmother (Jes!!!) i nudi hermetičnu ali omamljujuće odličnu muziku u kojoj se My Bloody Valentine (ili, ako hoćete, rani Godflesh/ Fall of Because) sreću sa doom metalom, preplićući apsurdno spore i tupe doom pasaže sa uzvitlanim pržećim distorzijama i fidbekom. Shoegaze i metal poslednjih desetak godina uživaju sasvim strastvenu i plodonosnu vezu a Bees Made Honey in the Vein Tree uspevaju da iskombinuju njihove elemente na prilično osoben način i nateraju distorziju i jeku da rade u njihovu korist. Preporuka:

https://beesmadehoneyintheveintree.bandcamp.com/album/grandmother

Isto iz Njemačke dolaze i Monocluster, stoner bend jako teškog, tupog zvuka i psihodeličnih inklinacija, a sa očiglednim uzorima u Kyussu ili Sungrazeru. Monocluster imaju sirov i masivan zvuk koji sprečava da pesme, čak i kada deluju čvrsto napisano (a ne izdžemovano na licu mesta), zazvuče umiveno i predvidivo. Ovo je muzika sa spontanom, improvizatorskom energijom i rifovima teleportovanim direktno iz sedamdesetih i album samo guši preterano komprimovan master. No, iako je to naporno za uši, pogotovo u glasnim delovima, kada se činele skroz deformišu, ploča je tog napora vredna jer Monocluster svoj „death blues“ provlače jako dobro, nudeći neke za mene neočekivano jake momente (Guns and Greed je kao da su se u Cream svi odjednom navukli na marokanski hašiš i tonu u san u isto vreme). Valjana ploča:

https://monocluster.bandcamp.com/album/ocean

Hot Lunch iz San Franciska imaju novi album, Seconds i ovo je jako dobar, zreo acid rock/ punk, sa puno fuzza i etitjuda ali, pošto se ne radi o mladom i neiskusnom bendu koji hvata samo na ’tjud, i zapravo izvrsno napisanih i snimljenih pesama. Hot Lunch imaju taj klasični pank rok šmek i mogu ladno da se puštaju u svakom malo pristojnijem kafiću ali su pesme istovremeno interesantne, pune zanimljivih psihodeličnih elemenata i natopljene u topao faz koji čoveka obgrli i miluje dok ga ne uljuljka u san. Jako dobro:

https://youtu.be/jndNvcee-Q4

Prošle nedelje smo imali nekoliko stoner albuma koji su se ozbiljno kandidovali za godišnju listu a ove nedelje je izgleda na programu isto to samo za psihodeliju jer su australijski Mote upravo izbacili svoj debi album Samalas i ovo je zamamno. Znate kako ja obično gunđam na instrumentalni stoner rok i vajkam se da bežanje od klasične strukture koja zahteva storfe i refrene za mnoge od ovih bendova ne funkcioniše jer na albumima objavljuju poludovršene džemove namesto kristalisanih kompozicija? Mote nemaju ovaj problem jer su njihove kompozicije veoma dobre ovakve kakve su i imaju prirodnu evoluciju kroz smirenije početke do psihodeličnih krešenda. Bend pravi samo tu grešku da je prva kompozicija na albumu, Awesome Wells, toliko ubedljiva da praktično ništa drugo na ploči ne uspeva da je dostigne, ali posle par slušanja ovo više nije problem i dok stignete do skoro petnaestominutne naslovne pesme bićete duboko u svemiru, usisani jakim basovima, ritualnim ritmovima, wah wah gitarama, orijentalnim motivima i generalnom hipnozom. Poslednja pesma na ploči, koja se doduše vodi kao bonus, ima i pevanje i ovo je sve vrlo dobro. Slušajte:

https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp

Dortmundski doom bend Black Vulpine je izbacio drugi album, Veil Nebula i ovo je zanimljiv pogled na doom i sludge žanrove od strane benda koji ima dve žene i dva muškarca, voli jake, moćne rifove i kombinuje ih sa melodičnim, pomalo i eteričnim pevanjem. Sarah Voß i Daria Strinberg imaju vrlo moćan, osvajački gitarski rukopis zasnovan na dugačkim rif-temama i muška ritam sekcija ih u ovome samo prati – pošteno je reći da su Black Vulpine bend zasnovan na rifčinama, bez ambicija da se šire u kojekakve improvizacije i džemovanje. Pesme ipak nisu dosadne i jednolične jer ima ovde dosta aranžmanske dinamike a i Voßova se izuzetno trudi oko pevanja, kreirajući interesantne melodijske putanje oko monolitnih rifova. Kako to često ume da bude kod ovakvih bendova, melodičan vokal i ekstremno težak gitarski rad su u kontrastu koji ne mora svima da prija a Black Vulpine uglavnom uspevaju da ovo, barem za moj groš, proradi i ovo je ploča koja osvaja svojom masivnošću:

https://blackvulpine.bandcamp.com/album/veil-nebula

Čikaški Sacred Monster imaju manje monolitan, više organski, bluzerski, čak, pristup stoner/ doom metalu sa pevačem koji zvuči kao da se nagutao eksera i njihov album Worship the Weird je takođe kolekcija jakih, lepljivih rifova, ali odsvirana preko dinamičnije, više gruvi podloge. Nije ovo nikakvo remek-delo, naprotiv radi se o samo korektnoj ploči hororom inspirisanih stoner/ doom džemova ali taj neki prijatan, gruvi pristup muzici uspeva da spase Sacred Monster od rizika opskurnosti i daje preporuku za minimalno jedno slušanje:

https://sacredmonster.bandcamp.com/album/worship-the-weird

Njemački Wendigo na albumu Wasteland Stories ne pružaju mnogo više od korektne imitacije Obsessed i mada su Obsessed naravno ugaoni kamen klasičnog stoner metala, njemačka kopija sa pevačem koji nikako da zaista zagrize u to što radi može da bude zanimljiva samo do određene mere. Wendigo su inače cover bend koji svira AC/DC i druge klasike, a Wasteland Stories nudi svakako nekoliko momenata zaista energičnog i poletnog rokenrol treskanja (slušajte solo na Back in the Woods), no pevač Jörg Theilen toliko kvari stvari i gura ostatak ekipe duboko na dno druge klase da ovo uključujem u današnji pregled samo jer sam nekako emotivno smekšao i simpatično mi je kad tezgaroši pokušavaju da sviraju autorski materijal:

https://wendigoblues.bandcamp.com/album/wasteland-stories-3

No, tu su baltimorski stoner metalci Asthma Castle sa opakim debi albumom Mount Crushmore da nas osokole, razvesele, razgale. Mount Crushmore je, osim što je prihvatljiva igra reči, istovremeno i opaka rokenrol ploča moćnog, teškog metala sa gomilom surovih rifova (Here Comes the Black Ship nema nikakav problem da meša hardkor dumčinu sa malo Mejdena), pevačem koji zna kako da se dere a da to zvuči seksi i tako napucanim miksom da od ovog može da se rikne. Ako vam od ove distorzirane basčine ne krene krv na nos,znači da niste dovoljno jako odvrnuli voljum, samo kažem. Asthma Castle su odlični iako im je trebalo deset godina da izbace prvi album, a možda i baš ZBOG toga, jer ovo deluje u jednakoj meri spontano i sveže kao što deluje sazrelo i proživljeno. Dokaz da droga ponekad svakako proizvede dobru muziku:

https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore

Izašao je novi Iron Saviour i… meni je njihov post-Helloween zvuk uvek bio nedovoljno radikalan da bih ga ozbiljno slušao, pa je tako i sa ovim albumom, ali ovo je ipak korektan i siguran u sebe power-metal sa malo Helloweena, malo Iced Eartha, malo Blind Guardiana i, naravno, dosta Mejdna i Prista u korenima. Ljudi u pedesetim godinama života svakako mogu da sviraju i malo avanturističkiju muziku, ali opet, ne treba biti ni svinja, iron Saviour očigledno sviraju ono što vole, uključujući herojske refrene i kičaste multitrekovane vokale i taj entuzijazam mene ume da osvoji. Ipak, ovo je za mene primer „nemačke“ interpretacije hevi metala koja je stvari pomerila za milimetar prema estradi u odnosu na NWOBHM preldoške i zato mi je uvek bila drugorazredna. Ali korektno je:

https://www.youtube.com/watch?v=cnMFjC7QMGc&list=PLBzBwYhHpqLI5bkdCxT6_bSqO5PmTeB5P

Kada sam pre par nedelja video da izlazi i novi Rock Goddess iskreno sam se obradovao. Ne zato što sam ovaj ženski hevi metal bend iz osamdesetih bogznakako voleo, Girschool, koje su im bile očigledni uzori, su uvek bile neuporedivo bolje, već zato što je i u 2019. godini lepo i važno videti metal bend gde su svi članovi (i autori muzike) žene. Pa još gospođe u najboljim godinama. This Time, ipak, nije naročito dobra ploča. Rock Goddess guraju pristojan faksimil srednjaškije NWOBHM svirke kakvu su baštinile i osamdesetih i mada su zvuk i ton dobro pogođeni (mada je album, naravno, divljački spljeskan u masteringu i naprosto se guši u bas frekvencijama, valjda da se pokaže da i žene imaju muda) (nepotrebno, dodao bih, kome je do muda, to se danas kupuje u seks-šopu za male pare), pesme su uglavnom… prosečnjikave. Two Wrongs Don’t Make a Right je pristojan mid-80s komad mosh-friendly metala, a Calling to Space je simaptično spajanje ’70s glam roka sa starijim Mejdnom, recimo, ali veliki deo ploče zvuči prilično generički i nenadahnuto. Delom je to i do izvedbi – Rock Goddessu je uvek nedostajao pankerski, visokoenergetski vajb koji su Girlschool tako uspelo provlačile pa i ovaj album pati od malo sporosti i kilavosti i utisak je da bi pesme mnogo bolje disale da su bar 20-30% brže (iako su i ovako ispod četiri minuta uglavnom). Why don’t we ever learn, recimo, je pesma koja kao da se sve vreme bori da se otme muzičarima i provrišti kako joj je suđeno da vrišti ali se to nikada ne dogodi. This time je ploča koju ja mogu da slušam i da mi ne smeta, ali nikako nije u pitanju ubedljiv povratnički opus koji ću slaviti iz sve snage.

https://www.youtube.com/watch?v=vts50CHaqWY&list=OLAK5uy_mpPc9YPrBWUq12-sdHjBaA_JgMWW9BdTI

Mystifier, stari brazilski asovi andergraund metala su se vratili osamnaest godina posle poslednjeg albuma i Protogoni Mavri Magiki Dynasteia je bizarna, veoma idiosinkratična ploča okultne, ritualne atmosfere i pesama koje black/ death metal formulu što je bend rafinira još od kasnih osamdesetih koriste na interesantne načine. Ovo nije blek ili det metal koji je zasnovan na agresivnosti i na prvom mestu su ovde hermetični ali razigrani aranžmani koji srednji tempo i razrađene gitarske teme kombinuju sa neolitskim pevanjem. Kada se i uđe u višu brzinu (recimo blastbit koji otvara Akhenaton (Son Mighty Sun)), to ne oduzima ritualnost albumu niti razbija pažljivo građenu atmosferu. Pritom, ploča je miksovana na neobičan ali efektan način koji joj daje prostor i doprinosi atmosferi. Nije ovo za svakoga, čak, za većinu bih rekao da nije, ali jeste originalno, zanimljivo i mami na ponovljena slušanja:

https://mystifier.bandcamp.com/

Superpretenciozno nazvani Their Throats are Open Tombs su izbacili drugi album, Of Psalms & Snakes i ovo je bend koji nastavlja birmingemsku tradiciju čudnog, bučnog andergraund što spaja ekstremni metal sa ekstremnim pankom i eksperimentacijom. Dakle, kao Napalm Death i Anaal Nathrakh? Eh, ne baš, mada, da, ima veze sa tim, ovo je grindcore/ digitalni hardkor sa puno klaviijatura, namerno shizofreničnim miksom i pesmama uglavnom ispod dva minuta, tako da čak iako vam sve bude suviše zvučno iritantno i bučno, ne traje dugo i može da se pretrpi. Meni se dopada gruv koji Their Throats are Open Tombs imaju uprkos očiglednim naporima da ga sakriju ispod naslaga digitalne distorzije ali ovo nije muzika za svakoga i treba joj prići sa pravim namerama, prevashodno da vidite ko će duže da izdrži:

https://ttaot.bandcamp.com/album/of-psalms-snakes

Izašla je i nova Fallujah ali ja taj bend nikada nisam mogao da smislim pa ne mogu ni sada. Mada korektno sviraju, ali neko drugi će morati da vam piše o tome.

Zato Contrarian imaju novi album, treći za četiri godine i Their Worm Never Dies je jedan više nego slušljiv komad progresivnog death metala sa očiglednim obožavanjem Death iz njihove poznije faze i prepoznatljivim bubnjarskim vezom Georgea Kolliasa. Kollias je jedan od najboljih metal bubnjara koje sam ikada gledao, naravno, a kada svira izvan Nile, ima tendenciju da još više komplikuje svoje aranžmane. Contrarian je bend koji se dobro uklapa sa ovom njegovom ambicijom i u njemu ostatak ekipe ima puno apetita za svirku koja je dinamična i energična ali mnogo podređenija proggy narativima nego death agresivnosti. Naravno, problem sa ovakvom muzikom je uvek što kompozicije teže da imaju što više svega i na kraju dana albumi znaju da budu samo kolekcije stotina rifova, tema i ritmova, bez prepozatljivih pesama. Death su ovaj problem izbegli na svojim najboljim pločama (za mene je to uvek ITP a vi vidite) a Contrarian su negde na dobrom putu. Ovo je pritom dinamično, prilično suvo miksovan album tako da se sve dobro čuje i ima prostora i za tiše momente i samo ću možda prigovoriti da nisu sve pesme jednako upečatljive ali opet, sa muzikom koja ovoliko komplikuje to je skoro i nemoguće.  Ipak, Contrarian uspevaju da izbegnu iznurujuće nizanje rifova i mada ima obaveznih, generičkih proggy pasaža (znate ono, gitare ređaju akorde, bas solira ispod njih, bubnjar doživljava poliritmički orgazam), ne bude to strašno, a i Kolliasovo jednostavno, sirovo pevanje stvari drži dovoljno blizu tla da nam bend ne zvuči pretenciozno već domaće i prijateljski. Preporuke:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies

Pouzdani pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin nam donosi novi album (više ne) tinejdžerske andergraund metal atrakcije Noisem i ovi momci, sada u svojim ranim dvadesetima na trećem albumu nude zdrav i energičan thrash metal sa blastbitovima, kako dolikuje kraju druge decenije 21. veka. Noisem su ekipa koja voli brzinu i energiju i sada imaju ne samo potrebne veštine da ih muzički uobliče (a koje su imali od početka), već i adekvatnu produkciju da to zvuči dobro. Rezultat je kao da slušate vrhunski, sirovi thrash iz osamdesetih poput Bloodcum ili stare Sepulture, ali sa benefitima savremene studijske tehnologije, obilno posoljen grindcoreom tako da ono što je brzo bude još brže. Ovo pritom nije zaista žanrovski hibrid, blastbitovi su ovde samo način da se pesme dinamizuju i aranžmanski ovo je i dalje sirovi thrash, ali opet thrash koji zna za postojanje benda poput Repulsion a to meni jako, JAKO prija. Noisem su protivotrov za gomilu savremenog thrasha koja je na korak od toga da bude okej, ali joj fali zrnce sirovosti i svežine. Ovi klinci iz Baltimora sirovosti i svežine imaju za izvoz i umeju da ih uvežu u pesme koje su brze, ne gube vam vreme i ujedaju direktno za dušu a ko god da je ovo miksovao obavio je izuzetan posao. Sjajno:

https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist

Body Void iz Kalifornije nude mučan, težak, hermetičan sludge/ doom metal koji se kreće veoma sporo i ima pesme od po osamnaest minuta na svom drugom albumu I Live Inside A Burning House i to je praktično sve što treba da znate da biste odlučili da li vam se ovo sluša, zar ne? Ne? Pa, dobro, reći ću da Body Void imaju odličan zvuk, jak, agresivan, nabasovan, a opet ne udavljen basovima kako često zna da bude kod ovakvih bendova, da su pesme, uprkos dužini dobro napisane i nema rizika od monotonije, da je gitarski rad vrlo ekonomičan i efektan i da je ovo jedna od najboljih sludge ploča koje sam čuo ove godine. Ponesite nešto protiv glavobolje jer Body Void biju ko čekićem, ali volećete ovaj moćni, teški, spori a agresivni metal:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/body-void-i-live-inside-a-burning-house

Thra iz Arizone na svom prvom EP-ju Gardens of Rot nude malo manje od pola sata blackened sludge/ doom svirke i ovo moje uši prilično rado konzumiraju. Thra imaju osećaja za blek metal dramu ali sve te raspevane gitare i promukli krik pevača iskombinovani su sa stamenim sludge/ doom gruvom koji lepo vuče stvari unapred i ovo može da se sluša na ripit. Ima tu i bržih delova jer to tako danas mora ali bez obzira na tempo, ovo je ploča sa lepom inercijom kretanja unapred. Pritom, zanimljiv miks u kome nema „veštačke“ težine i budženja bas frekvencija preko neke razumne granice, tako da je Gardens of Rot ploča koja lepo diše i osvaja dobrim metal pesmama a ne pukim zvukom. Vrlo dobar debi:

https://thra.bandcamp.com/album/gardens-of-rot

Londonski 11Paranoias na svom četvrtom albumu, Asterismal (četvrtom u pet godina – solidna radna etika) takođe opasno zakivaju i ovo je očigledno nedelja u kojoj spora muzika donosi nekoliko jakih kandidata za godišnju listu. Asterismal je teška, moćna ploča glasnog, bučnog drone/ sludge metala sa vokalima koji lebde negde u prostoru iznad apsolutno uništavajuće a opet dovoljno melodične muzike. Bubnjevi zvuče kao da ih majstor svira čekićima, gitare pored jakih sub-sabatovskih rifčina umeju i pošteno da odlete u pravcu čistog drona a pevanje – tačnije „pevanje“ – je šlag na kraju i zaokružuje ovu ploču sirovog, poletnog metala za ljude od ukusa:

https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal

Pickwick Commons su metalcore/ hardcore bend iz Indijane, po sopstvenom opisu, i iz nekog razloga nisu novi album, Weak Bones, stavili na svoj Bandcamp. Možda još nije zvanično izašao?  Ali otkud onda na njihovom JuTjub kanalu? Kako god, ovo je 26 minuta žestokog srednjetempaškog metal prebijanja sa odlično napisanim, dosta kompleksnim pesmama i ubedljivom sludgecore (!!!) energijom. Pritom, ovo je vrlo dobro miksovano i uspeva da izbegne ravan zvuk tako tipičan za metalcore, a što ove pesme i zaslužuju:

https://youtu.be/oOV87_9oEtk

Oozing Wound iz Čikaga su na Thrill Jockeyju izbacili i svoj četvrti album, High Anxiety i dok se ja, evo, godinama čudim što Thrill Jockey uopšte izdaju metal, Oozing Wound su bend koji postojano gradi svoju nišu na scenu. High Anxiety donosi još njihovog originalnog spajanja sludge i metalcore zvuka sa thrash brzinama, i ovo je jako ubedljiva, zrela ploča apokaliptičnog zvuka ali pankrokerskog stava i šmeka. Mislim, prva pesma se zove Surrounded by Fucking Idiots, a dok stignete do treće, Tween Shitbag, bićete teško navučeni. Oozing Wound uspevaju da spoje inventivnost najboljeg indi roka sa žestinom metala i sve začine pankerskom bezobraštinom tako da je High Anxiety album koji bi trebalo da prija i ljudima iz različitih demografija, ali pre svega onima koji vole dobru, blago eksperimentalnu ali pravoverno žestoku muziku:

https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety

Završimo jednim deathcore izdanjem (!!!) pritom, iz bratske Rusije PLUS još bratskije Belorusije. We are Obscurity su dvojac koji svoj pristup deathcoreu zasniva na nekim proverenim forama i zvuče čak i dosta starinski u onome što rade – brutalni, apsolutno preterano brzi bubnjevi (programirani, naravno), metalcore melodisanje na gitarama, ali i veoma brutalan vokal. Chaos, njihov novi EP je mogao izaći i pre pet godina jer na njemu nema bogznačega novog ili originalnog, ali meni se dopada kada deathcore ne smara mnogo i drži dobar gruv između bubnjarskih rafala. We are Chaos, zapravo, sviraju slamming deathcore, što znači da pored obaveznih monotonalnih brejkdaunova imaju i povremeno sasvim solidne hromatske slemove i, ako ništa drugo, voleo bih da je toga više. Ipak, bend je u ovome što radi prilično dobar i mislim da će mlađoj publici od mene biti i bolji nego što je, jelte, meni matorome. We are Chaos jesu kiči, kako deathcore već ume da bude ali uspevaju da izbegnu da budu PRETERANO melodramatični i to poštujem. Uz dosta ubedljivu gitarsku pirotehniku, ovo je sasvim korektna ploča:

https://viciousinstinctrecords.bandcamp.com/album/chaos

2 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-03-2019”

  1. […] je album Transsatanizm jednočlanog projekta Biesy. PR, jedini član ovog benda je inače pevač simpatičnih i ekscentričnih blek metalaca Gruzja, a ovde nastupa u svom krosdreserskom identitetu, Faustyna IHS Moreau. I Transsatanizm je zapravo […]

  2. […] album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: