Pročitani stripovi: Beyonders, Blackbird i Cemetery Beach

Evo malo svežih impresija o trima svežim stripovima. Može? Može!

Prvo bismo pričali o serijalu Beyonders koji izlazi za Aftershock Comics a jesenas je izbacio prve četiri epizode pa otišao na odmor. Ovo piše Paul Jenkins, britanski scenarista koji nam je poznat po saradnji na više video igara, ali, naravno i po superherojskim stripovima od kojih sam mnoge voleo (na primer originalni Sentry a na ime koga je Jenkins kasnije i sam postao lik u stripu – u New Avengersima). Poslednjih nekoliko godina Jenkins piše uglavnom za Aftershock i ovde ima prilike da istražuje različita interesovanja, radeći i dalje u žanrovskom stripu ali ne više uvek sa superherojima. Naravno, ovo je i prednost toga da se pored Imagea pojavljuje sve više izdavača koji se bave žanrovskim radovima ali ne stavljaju akcenat na superheroje i mada ćemo tek da vidimo da li aktuelna inkarnacija Vertiga ima u sebi dovoljno onoga što je Vertigo činilo značajnim pre dve i po decenije, nemam nikakve sumnje u to da Aftershock i slične firme duguju postojanje činjenici da je Vertigo tolike godine kultivisao publiku koju sada baštine Image, Aftershock, Boom!, Black Mask i razni drugi izdavači.

Beyonders zvuči kao uzbudljiv naučnofantastični/ akcioni rad, ali zapravo u ovom stripu Jenkins eksploatiše svoju ljubav prema misterijama, tajnim šiframa i generalno tajnama da nam ponudi priču o teorijama zavere i to teorijama zavere – na steroidima. Odmah da pojasnimo, ne pričamo o Info Wars/ Alex Jones tipu politizovane paranoje koja je dva JuTjub komentara udaljena od razjarene nacističke propagande, ovde se radi o onim zabavnim, klasičnim, da ne kažem starinskim teorijama zavere o tome kako su piramide sagradili vanzemaljci a svetski moćnici kriju od nas da sa istima već imaju kontakte/ saradnju/ tajni rat i kako su drevni neprevedeni manuskripti i arheološki predmeti za koje ne znamo namenu zapravo ključ koji će nam pomoći da razumemo funkcionisanje sveta. Ko god je u mladosti znao za Ericha von Dänikena i sa uzdrhtalom anticipacijom čekao nove epizode TV serija Misterije sveta Artura Klarka ili Project UFO, ili, ako niste baš TOLIKO matori kao ja, onda makar voleo X-Files u devedesetima, taj će u Beyonders prepoznati komadić ove vrste uzbuđenja.

No, iako Beyonders eksploatiše ove motive i ide na poznate primere misterija i teorija zavere, on je istovremeno neka vrsta satire na konspiratologiju, time što uzima jedan prilično žovijalan ton da njime priča priču a onda tom pričom pokazuje da je SVE istina, da je zaista SVE povezano i da otkrivanje te veze može da dovede do kraja sveta.

Glavni junak Beyonders je Jacob Tate, klinac koji završava srednju školu ali, iako ima dobre ocene iz matematike i fizike, ne smeši mu se ni koledž ni neka svetla poslovna budućnost. S jedne strane, Aljaska, gde stanuje, nije neka meka biznisa i R&D-ja, a sa druge njegov životni stil, šamaranje konspiratoloških fidova i mreža po Internetu i četovanje sa nasumičnim ženama diljem globusa ga ne čini naročito poželjnim ni u društvu ni na fakultetu. Na sve to, stric i strina sa kojima živi su neiritantni ali ne naročito inspirativni i Jacobov jedini stvarni prijatelj kao da je simpatični velški korgi po imenu Shadwell, jednooki pas velikog srca i veselog karaktera.

Naravno, Jacob oseća prve naznake depresije koja bi njegov život lagano mogla da odvede u provaliju kada čuje da su mu sve aplikacije za koledž odbijene i kada mu nestabilni internet sabotira potencijalno zanimljive ženske čet-partnere a mi dobijamo jedan solidan portret inteligentnog i vrednog ali socijalno neizgrađenog, rekluzivnog gika koji je ubeđen da ima kvalitete ali ne zna kako da ih svetu predstavi. Srećom, onda sve odlazi u materinu i Jacob se zatiče usred globalne zavere i tajnog rata dve frakcije koje se sukobljavaju oko sudbine sveta već stolećima (i, da, jedan od likova mu zaista ovo opisuje prečicom „Da, kao u Assassin’s Creed“) gde konačno može da primeni svoja raskošna, Đuričko bi rekao nepotrebna, znanja o ezoteričnim tekstovima i suludim teorijama koje povezuju neke ljude razdvojene hiljadama kilometara i stotinama godinama sa nekim mestima na kojima, ispostavlja se, ima stvari od kojih zaista može da zavisi sudbina sveta.

Beyonders je pisan kao triler, sa stalnim eskaliranjem napetosti i uloga, ali uz konstantno podsećanje da glavni junaci najveći deo vremena nemaju pojma šta rade. Jacob je izuzetno inteligentan i kada mu se daju podsticaj i resursi da poveže i promisli u kakvoj su vezi rukopis Vojnič, Leonardo Da Vinči, krugovi u poljima kukuruza, radovi engleskog kompozitora iz prve polovine XX veka Edwarda Elgara i mnoge druge misteriozne stvari, on uspe da napravi zapanjujuća otkrića i pokaže da, zbilja, postoji nešto što ih povezuje i da to nešto, na čak i njegovu ogromnu zapanjenost, ima veze sa sudbinom planete. Ali istovremeno, ni Jacob ni organizacija koja ga je regrutovala, pa, reklo bi se, ni njima suprotstavljena frakcija, ne razumeju zaista kakve mogu biti posledice njihovog petljanja u misterije. Sve to, dok se Jacob ozbiljno zaljubljuje u hendlerku sa kojom je uparen…

Beyonders je pisan lako i zabavno i moja najveća zamerka se odnosi upravo na ono što strip možda najjače pokušava da nam proda: ideju da konspiratolozi sa velikom kilometražom i sumanutim resursima zapravo iznova bivaju iznenađeni kada im se pokaže da su im teorije bile tačne a da je tinejdžer-genije, koga su regrutovali baš zato što su ga prepoznali kao genija kroz godine posmatranja, uspeo da na mnoga pitanja nađe odgovore praktično preko noći. Ovde se nalazi taj element satiričnog koji Jenkins suptilno provlači kroz četiri do sada izašle epizode, ali moguće je da je u tome zapravo suviše suptilan i da bi Beyonders profitirao od naglašenije apsurdističkog/ satiričnog tona. Ovako je moj utisak da strip za nijansu previše insistira na „ozbiljnom“ trilerskom zapletu i da zbog toga ovi drugi elementi malčice ispaštaju.

Ono gde zamerki nemam je crtež fenomenalnog Wesleyja St. Clairea koji nema PREVIŠE stripova iza sebe ali su oni uglavnom vizuelno veoma zreli (videti, takođe Aftershockov Fu Jitsu). Beyonders je rađen dinamičnim, takoreći filmskim pripovednim pristupom, sa mnogo brzih rezova i kadrova u kadrovima, ali je ovo sve postignuto bez konfuzije u izlaganju narativa, dajući nam jasnu, brzu priču. Jenkins pritom strip piše iz Jacobove perspektive, pa dobar deo događaja dobijamo uz „voiceover“ glavnog junaka a crtač ima zadatak da prikazuje različite delove sveta i istorijske ere na panelima koji idu jedan za drugim i St. Claire ovde apsolutno blista, povećavajući ili smanjujući nivo detalja onako kako dinamika radnje zahteva, donoseći fenomenalne, praktično (kvazi)dokumentarističke kadrove sa jedne strane, a onda brze, skoro skici nalik kadrove akcije sa druge. Crtač je sam radio i kolor i ovo je umiren, pa i hladan strip u tom smislu, posredujući atmosferu misterije i pretnje koja je sadržana u skriptu.

Beyonders ovog meseca nastavlja sa izlaženjem i ja ću svakako da budem tu da vidim šta je bilo dalje. Aftershock možda sa ovim nije napravio nekakav planetarni hit ali ovo je priča sa zanimljivom temom i likovima, te odličnim crtežom koja zavređuje pažnju.

Drugi serijal koji bih danas pomenuo je Imageov Blackbird koji je pre neki dan sa šestim brojem završio svoju prvu priču i sada odlazi na nekolikomesečnu pauzu dok izađe kolekcija a publika konsoliduje utiske. Blackbird je zanimljiv i, zašto ne, zavodljiv urbani fentezi koji sam ja uzeo da čitam prevashodno jer ga piše Sam Humphries, sada već iskusni superherojski scenarista (Legendary Star-Lord, Planet Hulk iz 2015. godine, Avengers A.I., Uncanny X-Force itd.) a koga smo ovde pominjali na ime njegovog takođe Image serijala Citizen Jack, političke satire koja je uspela da skoro pa bude prevaziđena izborom Donalda Trumpa za predsednika SAD.

Blackbird nema ambiciju da se bavi zeitgeistom baš do te dubine (da ne kažem do koske) ali kao eskapistička fentezi priča koja se dešava u Los Anđelesu i zahvata razne sorte socijalnih tenzija što tu postoje, ovo je strip koji definitivno dodiruje zeitgeist i ima šta o njemu da kaže. Pogotovo što ovo crta Jen Bartel koja ima izrazito „glamurozan“ stil, veoma odgovarajući za priču o urbanim čarobnjacima.

Blackbird sam video da opisuju kao „Harry Potter sreće Riverdale“ i to je zapravo smislen elevator pitch. Glavna junakinja ovog stripa, Nina je devojka odrasla u porodici koja nije ni u startu bila sjajna, sa ćaletom koji pije i vara kevu te stalnim svađama, ali se sve pogoršalo posle zemljotresa u kome je Nina imala neobične vizije, i majčine smrti u saobraćajnoj nesreći. Živeti u LA nije lako ni kada ste normalni, jelte, pa se nekoliko godina kasnije Nina zatiče kako deli gajbu sa sestrom Marisom, radi u baru, guta tablete da pregura dane i slobodno vreme troši po internetu diskutujući o hipotetičkim gangovima magova koji se kriju među običnim svetom u Los Anđelesu i žive neke svoje živote.

Ima ovde sličnosti sa postavkom Beyonders, primetićete, osim što je u Blackbird drama opipljivija i ulozi u startu deluju viši. Nina je polupolomljen ali veoma relatabilan lik, neko koga i članovi sopstvene porodice zovu „crazy baby“ a ovaj nadimak, ispočetka izraz simpatija, vremenom dobija optužujući ton. Nina je jedan od onih likova koji nikada nisu odrasli i ne uspevaju da se uklope u svet oko sebe koji to od njih očekuje i, jebiga, ako imate godina koliko imamo mi ovde, a i dalje čitate stripove, teško je da sa njom ne osetite sponu.

Naravno, nagađate, ubrzo se ispostavlja da Nina nije baš skroz „crazy“ i da te neke izmišljene stvari na koje je opsesivno tražila vreme od rane mladosti u stvari nisu baš toliko izmišljene. Magija postoji, magovi jesu među nama a Los Anđeles je među njihovim frakcijama isparcelisan onako kako bi to učinili kriminalni gangovi u nekom drugom stripu, sa sve pričama o ratu između klanova i upozorenjima kada se stupa na tuđu teritoriju.

Blackbird je intrigantan strip jer uspeva da spoji tri potentna motiva u organsku celinu: porodičnu dramu koja deluje veoma ubedljivo, politički triler u kome se diskutuje izbor ljudi sa velikom moći i resursima da ih troše na sopstvenu udobnost i tajne ratove, i bajku o čarobnjacima, čudesnim stvorenjima i magiji. Ovo mu polazi za rukom na ime toga što ima dobar, zaokružen glavni lik čije su dileme, motivacije i reakcije prirodne i čitalac se sa Ninom lako saživi i uz nju proživi sva ta neverovatna otkrića, preokrete u privatnom i javnom životu i, na kraju krajeva, borbe kroz koje mora da prođe ako želi da opstane.

No, strip, onda, barem za mene, u poslednjoj epizodi pred odmor, pravi preveliki napor da postavi trilerske elemente zapleta koji će se eksploatisati u narednoj priči i ta fina ravnoteža između političkog trilera, uzbudljive bajke i lične/ porodične drame biva narušena. Šesta epizoda Blackbird razmotava rasplet praktično tako što nam likovi govore šta misle i kako osećaju, bez dovoljno prostora da se nakupljena tenzija zaista iskoristi. Humphries ovde takoreći u sprintu prolazi kroz razrešenje zapleta koji je dinamičnim tempom, ali uz osećaj za nijanse, gradio prethodnih pet brojeva i mene je ovo finale „sezone“ ostavilo poprilično hladnim. Naprosto – Blackbird me je uhvatio svojim glavnim likom i njenim ubedljivim unutrašnjim životom, te njegovim kontrastom sa suludo dinamičnim spoljnim događajima. Rasplet je toliko brzo ispričan, toliko mehanički i podređen postavljanju temelja za buduće pričanje koje će se, po svemu sudeći, baviti „politikom“ između suprotstavljenih klanova, da se u njemu gubi ovaj kvalitet stripa. Utoliko, svakako ću čitati nastavke Blackbird kada izađu ali se malčice brinem.

Jen Bartel je fantastično pogođen autor za strip u kome su glavne junakinje Latino-devojke koje se bore za opstanak u Los Anđelesu. Ovo je „devojački“ strip po tonu i izgledu ali bez (potencijalno) pežorativnih konotacija ovog deskriptora. Bartelova crta lepe ljude, onako kako mladi vide sebe i vrlo uspelo uokviruje teme klasne razdvojenosti i nejednakosti (moći i resursa) u društvu samim prikazom likova i načina na koji se drže, oblače i ponašaju, do mere da Humphries mora da ubaci samo par tekstualnih detalja koji podvlače klasnu tenziju u osnovi ove priče. Blackbird je strip koji deluje ubedljivo „stvarno“ iako se svakih par strana događaju neverovatne stvari (fantastične zveri, magične geometrije, čarobnjački dragulji, ekstravagantni kostimi…) time što svoje likove i mesta utemeljuje u jednom klasičnom prikazu kome možemo pronaći predložak u onome što je Jaime Hernandez još osamdesetih radio u Love & Rockets. Naravno, ne moramo se vraćati tri decenije unazad jer su jasni i uticaji Jamiea McKelvieja pogotovo u Wicked + The Divine i ako volite njegov „mladalački“ stil, Bartelova dolazi iz sličnog smera, ali je glamuroznija, bogatija, pa i, ako hoćete ženstvenija. Ustežem se da kažem da je ovo strip koji bi – vizuelno – mogao da bude sjajan za privlačenje devojčica jer šta ja pa znam o ukusima devojčica kad je strip u pitanju, ali recimo da mislim da njegova lepota i dobro odmerena glamuroznost mnogo dodaju atraktivnosti ponude čitavog paketa. Pa probajte.

Konačno, kao da je bilo juče kada je Ridiculus pominjao početak izlaženja Imageovog serijala Cemetery Beach iz ruku Warrena Ellisa i Jasona Howarda a ovaj se serijal upravo završio svojim sedmim brojem i ja sam sad potpuno zatečen. Ovo je, potpisaću, najciničniji strip koga je Warren Ellis napisao ali ne onako kako vi to mislite.

Warren Ellis je meni jedan od najomiljenijih savremenih scenarista, čovek koji po sopstvenim rečima prezire superherojski strip ali je u njemu ostavio značajan trag i unutar i izvan mejnstrima (još malo je, podsetiću, do kraja njegovog odličnog The Wild Storm za DC), a koji je tokom decenija uradio mnogo interesantnih naučnofantastičnih stripova raznih pristupa, od „svemirskih“ avantura (Orbiter, Trees), preko metatekstualnih eksperimenata (Planetary, Injection, Frankenstein’s Womb, Doctor Sleepless) pa do gonzo sajberpanka (Transmetropolitan, Desolation Jones) i sve je to uglavnom bilo puno sjajnih ideja i inteligentno napisano. Cemetery Beach je ciničan strip utoliko što mi deluje da se Ellis zadovoljio time da smisli premisu a onda Howarda pustio da odradi najveći deo priče sam samcit, dajući samo najgeneralnije opise šta bi u kojoj epizodi trebalo da se desi. I mada je Ellis poznat po „kinematskom“ pristupu mnogim scenama gde gledamo dekompresovan prikaz jednog kratkog događaja na više panela, Cemetery Beach ovo zamenjuje dugačkim scenama akcije bez teksta ali sa puno pucnjave i eksplozija. Dobra su to pucnjava i eksplozije, jer, reosamo već, Jason Howard, ali ovo naprosto nije Ellis koga sam očekivao u njegovoj zreloj fazi.

Cemetery Beach ima veoma zavodljivu naučnofantastičnu premisu a koju ne želim da vam otkrijem jer je ona jedan od najboljih elemenata Ellisovog skripta, dovoljno je reći da imamo odvojeno i zatvoreno društvo sa represivnim režimom, u koje se infiltrira tajni agent, a koga organi reda identifikuju, uhapse i podvrgnu ispitivanju. Ellis je još u vreme Fell priznao da se loži na scene ispitivanja pa jednom od njih ovaj strip upravo i započinje, no, stvari, predvidivo, vrlo brzo eskaliraju i ostatak stripa, do kraja poslednje epizode je jedna praktično neprekinuta scena potere.

Za čoveka koji je maestralno pričao zaokružene priče u svakoj epizodi Planetary, Fell ili Global Frequency, Ellis sa Cemetery Beach ispoljava izuzetno malo interesovanja da ovaj strip obdari osećajem tempa i epizodičnosti u pripovedanju. Glavni junaci se kreću kroz svet stripa na neku stranu i ima tu određenih minizapleta, ali epizode se često prekidaju usred akcione scene i u narednom broju nastavljaju bez ikakvog pripovednog gesta koji bi pravdao takvu razdelu, sem pukog broja strana koji je dodeljen od strane izdavača. Naravno, u nekom drugom stripu ovo bi bio izraz Ellisove eksperimentatorske prirode ali ovde se stiče utisak da ga je naprosto bolelo dupe da se smara.

Slično važi i za karakterizaciju likova koji su najnabacanije skice klišea kakve bi neko drugi upotrebio da parodira Ellisove cinične muškarce i opasne žene, ali teksta u stripu zapravo ima tako malo da ovo čak ni ne iritira, naprosto imao sam utisak da čitam nedovršenu draft verziju stripa u koju tek treba ubaciti najveći deo balona sa tekstom. Na sve to dolazi politički element koji je jednako embrionalnog kvaliteta sa nekoliko tema koje su načete i ukazuju na klasni jaz u društvu nominalno zasnovanom na plemenitim idejama odlaska u nepoznato i smelog osvajanja novih životnih prostora, ali koje su tako načete i ostavljene bez vidne ambicije da se nešto na njih i kaže. Ellis kao da smatra da mi već znamo šta on o svemu tome misli i ne da mu se da elaborira.

Priznajem da me je sve ovo začudilo jer Ellis sa The Wild Storm pravi vrlo dobar strip a Shipwreck od pret/prošle godine koga je na Aftershocku radio sa Philom Hesterom je bio daleko suptilnije pripovedan i podsećao da i Ellis koji koristi malo reči ume da puno toga kaže ili makar u čitaocu isprovocira.

Cemetery Beach je u kontrastu sa tim potpuno neprovokativan i sastoji se iz maltene neprekinute dugačke akcione scene, a što je Ellis svakako umeo da pokuša i ranije (beše tu jedna savršena epizoda Moon Knight pre neku godinu koja je cela bila akciona scena) no ovde kao da nije imao dovoljno interesovanja da je učini dovoljno zanimljivom.

Jason Howard zato ekstremno spasava stvar u ovom stripu. Ovaj crtač koga pamtim još sa Astounding Wolf-Mana i Super-Dinosaura što ih je radio sa Kirkmanom, a sa Ellisom je već radio Trees i Scatterlands je verovatno jedan od najboljih autora koje možete pozvati telefonom kada želite da imate sedam epizoda neprekidne akcije. Howard radi dinamično, konzistentno i uspeva da strip koji samo nabacuje jednu za drugom scene pucnjave, letenja i eksplozija, sve u svetu koji je jednoznačno sumoran i opresivan, ne bude vizuelno jednoličan i dosadan. Njegov kolor je sveden ali veoma uspelo plasira atmosferu mesta koje ima neke jako neprijatne karakteristike, a uglast, nervozan crtež i karikaturalna preteranost likova veoma dobro prodaju tu stalnu i sve jaču akciju koja se događa. Howard pritom obraća pažnju na detalje prikazujući nam izraze lica protagonista koji se stalno suočavaju sa sve apsurdnije preteranim rizicima i po život opasnim situacijama, i ona su stalno zapanjena ili preplašena a što u mnogome humanizuje celu priču. Drugi crtač bi išao na uobičajeno ellisovske „tough“ protagoniste koji samo stiskaju vilice dok ubijanje traje, a Howard nam ovim donosi novi kvalitet.

No, u celini, Cemetery Beach je primer iznenađujuće malog napora od strane proslavljenog britanskog scenariste koga američki crtač solidno čupa svojim izvrsnim radom, ali ne može da ga iščupa baš do kraja. Svakako preporučujem čitanje jer Howardov crtež dosta pomaže, ali za mene je ovaj serijal ispao neočekivano razočaranje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s