Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-03-2019

E, pa, proleće je zvanično došlo, drveće u mom dvorištu već solidno procvetalo, mala leska kreće da pupi a spatifilumi na terasi su podivljali. Svi osećamo bujanje sokova koje priroda podstiče ulaskom u ovo godišnje doba, a najlepše je u proleće raditi – šta? Ako ste rekli „slušati metal“, na istim smo frekvencijama. I idemo!

Za početak ovonedeljnog blek metal pregleda sam odmah preskočio neke Amerikance koji se preterano lože na Tolkina i Nemce koji se preterano lože na Srbiju. Ozbiljno. Moramo da imamo neke kriterijume ovde, a kada nemački bend peva o Vidovdanu imam utisak da ulazimo u posebno bizaran post-istorijski igrokaz.

Zato je tu Lothric, solo projekat čoveka po imenu Seath, iz Atine, ali one u Džordžiji i njegov debi EP, From a Decade of Permafrost je solidan predstavnik tog nekog provincijskog blek metala. Ovo ne mislim u nekom pežorativnom smislu, Lothric je osvežavajuće vezan za nekakve temelje ove muzike i iako njegove pesme imaju dinamičkih preokreta i promena tempa i sasvim su solidno aranžirane, meni zapravo najviše prija to da su uglavnom prilično jasno usredsređene na svoje centralne ideje i ne gube se u nekakvim ambicionzim, simfonijskim aranžmanima. Naravno, Seath nije manje gik od gorepomenutih zemljaka sa Tolkin-fetišom i očigledno spada u solidno naseljeni podžanr metala inspirisan Dark Souls igrama, ali, ponovo, ovo je strejt i jednostavna muzika čija je jednostavnost posledica jasne vizije a nikako tehničke omeđenosti. Jedina stvar koja je pod znakom pitanja je kakav je to „perma“-frost koji traje samo deset godina, ali da ne budemo sitničavi, Lothric je solidan:

https://lothric.bandcamp.com/album/from-a-decade-of-permafrost

Iz Brazila dolaze iteresantni Kaatayra čiji je debi No Ruidar da Mata que Mirra vrlo solidna ploča koja spaja blek metal sa shoegaze elementima ali ovo čini uz brzu, žestoku svirku i dugačke pesme od kojih ni jedna ne ide ispod deset minuta. Ima za to razloga jer pored razmahanih shoegaze delova, ima ovde i puno svirke na akustičnim instrumentima, uključujući gitare i „etničke“ udaraljke i aranžmani se trude, i uglavnom uspevaju, da od ovoga naprave svojevrsne ceremonije.  Rezultat je album veoma plemenite atmosfere koji i pored svoje solidne muzičke ambicije deluje sveže, organski, skoro pa lo-fi iako je zapravo snimljen i miksovan veoma pažljivo. Da ne ponavljam ponovo da mnogi atmosferični blek metal bendovi samo vrte tri akorda sve vreme i misle da je to dosta, ove Brazilce valja slušati i čuti to bogatstvo atmosfera, ali i pršteću energiju.

https://kaatayra.bandcamp.com/releases

Šveđani Serpesta su vrlo nov bend, njihov debi EP, The Sinister Ways je započet u smislu pisanja i probanja tek ovog Januara a sada kad je izašao, iako nije ni u kom slučaju neka revolucionarna ploča, ipak nudi pet pesama klasičnog švedskog blek metala koji je sirov i grub ali ne nemelodičan. Serpesta imaju sasvim dovoljno napredno shvatanje harmonija i aranžiranja da se odvoje od mase blek metalaca koji samo okreću iste akorde i ovaj bend, na tom svom prvom izdanju ima karaktera, a čak ni produkcija, uprkos tome što se čuje da nije baš skupa, nije rđava:

https://youtu.be/Vw1NYbAtxI4

Ponovo džordžijsku Vimur na svom drugom albumu, Triumphant Master of Fates ne nude bogznakako inovativnu muziku ali ovo je pristojan blek metal sa dosta atmosfere i sviračkih kvaliteta koji uspeva da iskombinuje i tu neku „nežniju“ struju – u domenu harmonija i melodija – i taj neki siroviji pristup ovom žanru sa brzim blastbitovima i odvratnim vrištanjem. Ovo je takođe i vrlo dobro producirano – jedina zamerka mi je vokal previše utopljen u matricu i previše reverb efekta na istom – ali ovo su sitnice. Dobra, mišićava, a emotivna ploča:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/triumphant-master-of-fates

Kada bend sa Aljaske sebe nazove po jednom od najpoznatijih slovenskih božanstava tu odmah pomislite da nisu čista posla, ali ako se članovi trojke po imenu Rübezahl i pale na Slovene u nekom neprihvatljivom smislu gde nam prilepljuju kakve proto-nacističke etikete, to ja za sada na njihovom debi EP-ju, Tempering of Northern Iron, ne mogu da čujem. Ovo je vrlo epski, a opet prijatno sirov blek metal sa zaista severnjačkim prizvukom i ponovo jeftinom ali dobrom produkcijom. Rübezahl  imaju i brzih delova u svojoj muzici ali ovo je najvećim delom srednji i sporiji tempo koji, bez obzira na niži BPM, ide napred veoma intenzivnim korakom i nosi slušaoca sa sobom. Pevač pritom zvuči kao da ima bar 17 metara i kosu te bradu koje nije dirao od rođenja – baš kako sam od malena i zamišljao Ribecala.

https://rbezahl.bandcamp.com/album/tempering-of-northern-iron

Idemo sada malčice više u prošlost, na kraj Januara, zato što za indonežansku braću valja ponekad malo saviti pravila. Proceus dolaze sa Jave i na svom trećem albumu pokazuju ne samo zavidne muzičarske veštine već i to kako se u državi koja ima vrlo jaku metal scenu može iskočiti i kvalitetom i identitetom. Maharaja, njihovo ovogodišnje izdanje je odlično produciran album mišićavog blek metala sa brzim, jakim bubnjevima čiji je najkarakterističniji element nesputana melodičnost. Proceus, pritom, idu daleko preko granice „normalne“ melodičnosti kakvu biste očekivali od blek metal bendova i ulaze duboko u power metal teritoriju, nudeći epsku, i vrlo kičastu, muziku punu potpuno epskih horskih refrena koje smenjuje „grublje“ pevanje, te gitarskih melodija koje su toliko slatke da od njih može malo i da vam se prikaki. Ali odlično je to u paketu. Naravno, ljubitelji sirovog i mračnog blek metala ovo verovatno neće mnogo jako popušiti, ali Proceus lepo pakuju to što rade i zvuče sveže.

https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja

Poljaci Poroneic na svom demu od tri pesme pokazuju da mnogo vole klavir pa ga koriste gde god je to oportuno, ali imaju za to odlično opravdanje. Naime, ovaj klasični insturment njihovom inače snažnom i tvrdom blek metalu dodaje dobrodošlu dimenziju suptilnosti pa to i najavljuje pesme koje su odlično napisane i lako i uspešno smenjuju atmosfere i tempo. Poroniec umeju da zvuče i sasvim demonski, ali i intimno što, za bend od dvoje ljudi možda i jeste prirodno, ali se svejedno odlično sluša. Zašto je ovo tek „demo“ a ne normalan digitalni EP, to ne znamo, ali sve zvuči zrelo i dobro:

https://poroniec.bandcamp.com/releases

Nizozemski depresivni blek metalci Nusquama imaju prvi album, Horizon Ontheemt i to je ploča koja meni previše insistira na toj nekoj tuzi i nesreći, ali je u pitanju svakako punokrvan, od srca odrađen metal. Taj prštavi zvuk, to očajničko vrištanje pevača, sve to prija i donekle kompenzuje jednoličnost u kompozicijama, tempu i izvođačkom pristupu:

https://nusquama.bandcamp.com/

Mnogo više po mom ukusu su svakako Ultra Silvam iz Malmea koji nude sirovi švedski blek metal sa mnogo krvožednog apetita ali i odličnim gitarskim radom. Volim kada u metal bendu gitarista može da se provuče sa ovako malo distorzije a da su pesme napisane tako da se iz te pankerske gitarske prangije izvuče maksimalan efekat. Ima tu i elemenata folka, ali Ultra Silvam, što je meni najvažnije, ni jedan element svoje muzike ne prenaglašavaju i u prvom planu su uvek efikasne, jasno osmišljene pesme koje imaju, ponoviću, pankersku čistotu vizije i jednostavnost a efektnost izraza. U nedelji punoj dobrog black metala Ultra Silvam su izbacili verovatno najbolju ploču koja osvaja brzinom, eksplozivnošću ali i bogatstvom ideja. Fenomenalno:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation

Aoratos iz Kolorada na svom, pretpostavljam, prvom albumu, Gods Without Name uspevaju da zazvuče izuzetno apokaliptično. Njihova muzika je utopljena u efekte i čak koristi određene tehnike elektro-akustične tradicije da sagradi svoje monumentalne i interesantne atmosfere, ali kad se zasvira zaistinski, ovo je ozbiljan pokolj. Aoratos ne komplikuju aranžmane i ovo su prirodno razvijane kompozicije kojima svejedno ne manjka epske širine i težine. Ovaj album može da bude i pomalo zastrašujući jer u njemu nema skoro ni malo prostora za nekakvu nadu ili bilo šta drugo sem apsolutne ubeđenosti da kraj dolazi i da iza njega nema ničega. Ali, to je metal, zar ne?

https://aoratos.bandcamp.com/album/gods-without-name

Shabti su trio iz Mejna i na drugom albumu, Trembling and Shorn nude ubedljiv, brz, agresivan a melodičan blek metal. Ova trojica muzičara već imaju dosta iskustva sa atmosferičnim pristupom ovoj muzici pa je lepo čuti da se ovde umesto puke atmosfere nudi zaista žestoka svirka sa divljačkim vokalima i tehničkim kvalitetima koji su solidno iznad američkog blek metal proseka, barem u onome što ja slušam. Pri svemu tome, članovi benda se niti oblače u lance i bodlje, niti farbaju lica niti su sebi smislili neke pitoreskne nadimke. Ima nečeg genijalnog u tome da pesmu ovako žestoku i tvrdu kao što je The Oracle and the Architect (očigledno inspirisanu Matriksom?) izvode tipovi sa imenima Rob, Ray i i Brendan:

https://shabti.bandcamp.com/album/trembling-and-shorn

Ashen Horde iz Kalifornije popunjavaju ovonedeljni lajn ap u kome ima iznenađujuće mnogo dobrih Amerikanaca. Njihov album Fallen Cathedrals je jedna superiorno napisana i odsvirana ploča blek metala koji nema problem da kombinuje sasvim fokusiran, brutalan izraz sa progresivnim ambicijama. Rezultat je da je ovo ploča koja zvuči kao da ste uzeli Devina Townsenda i dali mu da džemuje sa Emperorom. Album je pritom produciran osvežavajuće suvo, bez utapanja u efektima, a sa osloncem na dobro promišljenim melodijama i kvalitetnom komponovanju. Impresivna kombinacija blek metal žestine i melodičnosti koja skoro da je na tragu Queensryche:

https://ashenhorde.bandcamp.com/album/fallen-cathedrals

U stonerskom kontingentu danas imamo debi album londonske postave Green Lung koja uprkos jasnoj aluziji na pušenje kanabisa u imenu, zapravo nije tek prostački stoner bend koji džemuje crvenih očiju i usporenih misli. Woodland Rites, njihova prva ploča (pre koje su imali jedan EP) je zapravo kombinacija stonerskih elemenata sa klasičnim ’70s psihodeličnim rokom i nešto malo NWOBHM pirotehnike i, ako me imalo poznajete, jasno vam je da je za mene ovo neodoljiva kombinacija. Green Lung imaju i dobre rifove, i ukusne hammond zahvate i melodične, starinske refrene i pevaju o đavolu i templarima, vešticama i kojekakvim ritualima. Sve je to vrlo „žanrovski“ ali mi to ne smeta jer je i dobro i producirano sasvim solidno – mada je mastering malo nasilan i konačnoj verziji snimka bi dobrodošlo malo vazduha. Green Lung ne kriju ljubav prema Black Sabbath i drugim bendovima iz onog vremena, i ovo nije ploča koja pati od originalnosti ali nudi solidne rifčine i lepe pesme.

https://greenlung.bandcamp.com/album/woodland-rites

Norvežani Superlynx na svom drugom albumu, New Moon sviraju simpatičan psihodelični stoner doom koji me je najviše šarmirao hrskavim gitarskim radom. Bend je i inače sklon ritualnim ritmovima koje zapevanje basistkinje Pie Isaksen dopunjava na jedan prirodan način, i ima tu i sjajnih momenata atmosfere (slušajte izvanredni klavirski uvod za Becoming the Sea) ali za mene je zvezda albuma svakako gitarista Daniel Bakken koji ima raskošan asortiman tehnika i zvukova i bend koji inače povremeno pada u zamku anemičnosti (vokali posle određenog vremena počinju da budu puki tapet) uspeva da izvlači promišljenim korišćenjem vibrato efekata, ai i jakim, faziranim solažama. Pristojna, ako već ne odlična ploča, na kojoj ima mnogo sjajnih elemenata ali malo i stvari koje bi mogle da se unaprede. No, nije rđavo:

https://superlynx.bandcamp.com/album/new-moon

Isto iz Norveške dolaze Tempel, bend u kome sviraju čak tri brata Gjermundrød, zajedno sa svojim najboljim ortakm i ovo je, na istoimenom debi albumu, zanimljiva kombinacija modernog hard roka i blagih skretanja prema hardcoreu. Što znači da u celini ploča nije metal, ali ima ovde žestoke svirke i moje zamerke se odnose na prejednolično pevanje i nerazumno ružan mastering koji izobličava zvuk. Tempel su, ipak, ekipa koja prevazilazi ove probleme i nudi ploču koju vredi čuti i puštati drugima:

https://tempelmusikk.bandcamp.com/album/tempel

Velšani Venom Prison su na svom drugom albumu, Samsara, SPEKTAKULARNI. Blackened death metal je podžanr koji je uglavnom potpuno predvidiv i podrazumeva jednostavne aranžmane i fokus na brzini i brutalnosti. Samsara je bez ikakve sumnje brutalna ploča, sa dosta visokim tempom, ali Venom Prison na njoj sviraju aranžmanski mnogo ambiciozniju muziku nego što je prosek za blackened death. Tako na ovoj ploči ima svega, i surovih solaža od kojih izleće mozak na uši, i mosh delova dostojnih najvećih šutki u kojima ste ikada bili, i neobično uspelih blago orijentalnih pasaža i blastovanja, ali bend se nigde ne zadržava predugo i stalno skače sa jedne na drugu stranu, trudeći se da slušaoca dezorijentiše makar koliko i da ga sravni sa zemljom. Bude to i zamorno, da ne bude zabune, ali Venom Prison uspevaju da u svom tom silnom pačvoprku nanižu dovoljno ubedljivu količinu izuzetnih momenata da opravdaju ovoliki eklekticizam. Posebno poštovanje ide za pevačicu Larissu Stupar koja jebe kevu sa 130% ubeđenja i 200% hroničnog laringitisa. Venom Prison naprosto ubijaju muzikom koja je neodoljivo energična i agresivna i ovo je relativno rani kandidat za ploču godine:

https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara

Kalifornijski trešeri Omicida su na drugom albumu, Defrauded Reigh veoma blizu zvuku zrelog thrash metala negde sa kraja osamdesetih, kanališući lekcije koje su naučili od nekih od najboljih bendova onog vremena, poput Death Angel, Sacred Reich, Slayer, pa i odličnih drugopozivaca poput Intruder. Dakle, ovo je zrelo, zaokruženo i muzički ambiciozno, producirano i odsvirano odlično. Druga strana medalje je da je to sve ipak možda prekonceptualizovano za moj ukus i mada Omicida imaju sjajne, SJAJNE gitarske ideje i aranžmane koji imaju prostora i pameti da iskoriste te odlične melodijske zamisli, ja sam u thrashu uvek pre svega cenio žestinu i brzinu. Ovo je samo stvar ukusa, naravno i objektivno govoreći, ovo je jedna od najboljih metal ploča do sada izašlih u ovoj godini, sa sjajnim momentima kao što je recimo raskošna Divine Uncertainty. Ono što bih svakako zamerio bendu je da su u političkom izrazu, koji je dobrodošao, otišli predaleko, makar u vrlo slejerovskoj pesmi Protect and Serve u kojoj pozivaju na ubijanje policajaca. Da ne preterujemo, jelte. To na stranu, ovo je album koji se jako preporučuje:

https://youtu.be/sNOgseWYKjc

Kanađani Gomorrah na trećem a istoimenom albumu (a koji oni iz nekog razloga nazivaju drugim, ignorišući svoj debi , Perception) nude tehnički napredan death metal koji uspeva da izbegne potencijalno pogubnu tech-death etiketu time što barem jednako pažnje obraća na gruv, koliko i na tu neku kompleksnost kompozicija. Rezultat je da je Gomorrah ploča koja zvuči kao da ima nešto da kaže radije nego da samo nudi osam pesama napredne svirke. Ovo je svakako nabrijano i kompjuterski precizno u isporuci, dakle, ali je istovremeno i nervoznije i po atmosferi opasnije od većine tech-death komšija, nudeći apokaliptične vizije i granitnu čvrstoću zvuka tamo gde bi drugi nudili solaže na ćelavim bas gitarama i klavijature. Vrlo lepo:

https://gomorrahofficial.bandcamp.com/album/gomorrah

Zeal and Ardor imaju živi album, Live in London, i ako se do sada niste upoznali sa njihovim brendom bluz/ soul-metala, ovo je prava prilika jer koncertni album pokriva čitavu (priznaćemo, za sada relativno kratku) karijeru postave, od solo-početaka Manuela Gagneuxa pa do današnjeg kvinteta, sve odsvirano veoma moćno i snimljeno u zadovoljavajućem kvalitetu. Zeal and Ardor su avangarda utoliko što u muzičkom žanru koji je zasnovan na hiperekspersionizmu uspevaju da se izdvoje stilizovanom ali razoružavajućom iskrenošću. Ako vas je uvek privlačila ideja o tome da klasičan ceremonijalni zvuk koji inače vezujete za crni američki jug spakujete u metal oblandu ali niste znali kako, Zeal and Ardor nude odgovor koji će vam biti zanimljiv:

https://zealandardor.bandcamp.com/album/live-in-london

Iz Australije nam dolaze death thrasheri Truth Corroded koji za Unique Leader izbacuju svoj šesti album Bloodlands. I, mada ova ploča teško da donosi išta novo u ovaj dobro razgaženi žanr, opet je to prijatno slušati. Death thrash je, kad je dobar, apsolutno ubitačna muzika koja se odriče aranžmanske kompleksnosti čistog death metala zarad postizanja maksimalne energetske efikasnosti i mada Truth Corroded nisu potpisnici „sve vreme svom brzinom“ manifesta kao neke kolege, njihova je muzika gruvi i opaka i lepo meša te srednjetempaške, skoro pa hardkor momente sa blastbitovima:

https://youtu.be/rrzTTIXI_lQ

Italijani Spiritual Deception na EP-ju Etemenanki nude kombinaciju tehnički zahtevnog death metala sa malo simfonijskih elemenata i mada je sve to preterano plastično i sintetički producirano, ne mogu da kažem da ovde nema malo štofa. Naravno, bend preteruje sa tech-death forama ubacujući ukrase i gde treba i gde ne treba, ali srećom, pola vremena ovo ipak pali:

https://spiritualdeception.bandcamp.com/album/etemenanki

Za kraj, Undead Prophecies za koje se, uzgred, ne zna odakle su, imaju drugi album i ovo je death metal stare škole sa jasnim korenima u klasičnom Death zvuku, pre nego što je taj bend otišao u full prog smeru i Sempiternal Void je, nagađate, izvrsna ploča. Ovo je siguran, jako dobro napisan death metal koji u punoj meri koristi dinamički opseg koji mu nudi svirka u tom starijem stilu, menjajući lagano brzine i nikada ne gubeći korak. Pritom je ovo, da ne bude nejasno, album PREPUN sjajnih rifova i gitarskih motiva, ekstremno ubedljivog pevanja i generalno nepraštajuće žestine. Nažalost, u ovom trenutku još nije okačen na bandcamp (mada strana postoji, pa nagađam da će uskoro biti), ali evo makar spota za jednu od pesama da čujete kako je to dobro:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void

https://youtu.be/ENYfNiWEKcM