Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-03-2019

Kraj je Marta, meseca nazvanog po bogu rata, te dakle meseca prikladnog za metal. I dobro smo do sada prolazili. Da vidimo kako je bilo poslednje nedelje. (Spojler: odlično.)

Za početak danas jedan album atmosferičnog blek metala iz Njemačke. Schattenfall su mlad bend, osnovani 2017. godine i posle jednog EP-ja izdatog iste te godine, dolaze nam sa debi albumom po imenu Melancholie des Seins. I ovo je, kako ja nisam baš NAJVEĆI svetski fan atmosferičnog blek metala, za mene bilo prijatno iznenađenje. Schattenfall imaju sklonost ka lirskim melodijama i ni malo je ne kriju, kako i dolikuje, ali njihova muzika je mnogo življa, oštrija i uzbudljivija od prosečne atmospheric blak metal polivačine koju u proseku slušam kad se okrenem ovakvim bendovima. Osećajno je ovo ali za mene najprijatnije to što je zvuk višeslojan i živ, pa atmosferični pasaži ne deluju kao da ih prave mašine već stvarni, emotivni ljudi koji krvare. I onda, kada takvi ljudi krenu da izvlače te neke molske harmonije i dugačke melodijske linije, to zvuči ubedljivije. Naravno, ima i praktično ambijentalnih songova (na primer, Einsamkeit I i II koje su urađene sa ritam mašinom i puno efekata), ali oni fino razbijaju inače dosta žestoku svirku. Uz poneki horski momenat u refrenima koji zvuči kvalitetno i ubedljivo, ovo je vrlo impresivan debi:

https://schattenfall.bandcamp.com/album/melancholie-des-seins

Post blek metal se lagano pretvara u kombinaciju screamo i metalcore estetika, pomislio sam nadmeno slušajući šesti album bavarskog benda Thormesis, a koji se, prikladno, zove The Sixth. Da se, dakle, dobro razumemo, ovo je u principu prepatetična i pre“televizična“ muzika za mene sa svim tim svojim epskim harmonijama i praktično stadionskom atmosferom. Ali opet, ja sam star čovek i ne može se oćekivati da sve što vole mladi meni bude instant-prijemčivo. Kod Thormesisa, iako mi se generalni pristup ne dopada, prepoznajem taj impuls da se bude glasan, prkosno emotivan, da se skrene pažnja i uhvati interesovanje po svaku cenu i tu je lako shvatiti kako je ovo „pravi“ metal i zašto je nekome ko danas ima 35 godina manje od mene ovo saundtrak za život. Odlična produkcija i svirka na sve strane:

https://thormesis.bandcamp.com/album/the-sixth

Srećom, i dalje ima bendova koji su pravljeni kao po nekoj mojoj narudžbini. Jedan od njih je i Dim Aura, čiji je drugi album, The Triumphant Age of Death kolekcija sirovih i „glupih“ blek metal pesama stare škole u kojima ima mesta za emocije samo ukoliko su emocije o kojima pričamo mržnja, autodestruktivnost, gađenje itd. Uz naslove peasma kao što su „Clockwork Negativism“, „Blood Boiling Misanthropy“ i, dakako, „Death, Total Death“, čovek bi očekivao bend koji je praktično karikatura sirovog blek metala i, naravno, uvažavam da će nekome ovaj album tako i zvučati. Ali možete biti sigurni da ovi Izraelci sve to nisu zamislili kao šalu. Ovo je muzika svirana sa puno ubeđenja, manje zainteresovana za tehničku savršenost i poziranje a više za obaranje slušaoca na patos olujom agresije. Opet, ima ovde i dosta sporijih pesama koje pružaju prostor za disanje i određenu vrstu refleksije. Dim Aura nisu proverbijalni poni-koji-zna-jedan-trik i ovo je poštena i ubedljiva ploča klasične blek metalske odiračine:

https://dimaurasr.bandcamp.com/album/the-triumphant-age-of-death

Šveđani Flykt na svom, pretpostasviću, debiju, Charnel Heart imaju sličan pristup i ovo je agresivan, veoma energičan blek metal koji se od prethodnika razlikuje po tehnički nešto višem nivou svirke i generalnoj hladnoći primerenoj skandinavskim izvođačima. Ovo znači da je Charnel Heart i malo monotona ploča sa pesmama koje su dinamički prilično ravne (delom i zbog miksa), ali postoji određena škola u blek metalu koja se i zasniva na monotoniji i ponavljanju. Ako vam to zvuči kao dobitna kombinacija, dakle, agresivnost plus ponavljanje, Flykt donose veoma autoritativnu ponudu na sto sa mnogo apokaliptične energije i pretnje u svom zvuku:

https://flykt.bandcamp.com/album/charnel-heart

https://youtu.be/ClExVrcs1WI

Italijani Whiskey Ritual već imenom sugerišu da nemaju ambicije da budu tako ozbiljni i hladni i njihov black ’n’ roll ima i autentične elemente zabavnosti na njihovom četvrtom albumu, Black Metal Ultras. No, iako je ovo praktično „humoristički“ blek metal, on niti je podsmešljiv niti je muzički nekompetentan. Parmezanci , naprotiv, sviraju srčano i žestoko, kombinujući veoma pankerski stav sa utegnutom i preciznom svirkom. Meni to izrazito prija i mada i ovaj album možda malo pati od monotonije s obzirom da pesme često ponavljaju slične fore, ima ovde dovoljno himničnih, navijačkih momenata da razbiju ujednačenost i nateraju čoveka da se nasmeši, pa i podigne ruke u vis. Produkcija je mogla da bude bolja ali ovo ni slučajno ne zvuči amaterski i veoma se preporučuje, sa pravim omjerom ozbiljnosti i žovijalnosti da bude lepo osveženje:

https://youtu.be/kPdjHkm2X1I

Teksašani The Black Moriah uspevaju na dosta impresivan način da spoje tehničku urednost thrash metala sa black metal brzinom i divljačnošću. Ovo je u principu kombinacija koja na papiru ne uliva poverenje: album Road Agents of the Blast Furnace je produciran tvrdo, sa pointilističkim bubnjevima i četvrtastim gitarama, što sve sugeriše klasičan, radnički thrash i nejasno je kako bi se u to uklopila ta neka slobodnija i fantastičnija black metal estetika. Ali stvari rade, delom jer bend jako dobro svira, delom jer tačno znaju kada treba da se drže thrasherske discipline a kada da momački zavare u blek metal smeru. Pritom, album nudi neke zaista memorabilne thrasherske rifove a zna i kada da ode prilično daleko u smeru praktično power metal preterivanja (slušajte srednji deo The Devil’s Whores). Nije jasno kome je tačno ovaj melanž stilova namenjen, ali nemajte sumnje u to da ovo savršeno funkcioniše i da svakome ko voli propisan metal ovaj album može da nađe put do duše:

https://youtu.be/-dTe5s7MPhI

Grci Utkena sa svojim EP-jem The Firmament’s Hand objavljuju svetu da postoje i ovo je jedan sasvim korektan „hello world“ gest. The Firmament’s Hand ima četiri pesme tvrdog black metala koji ima atmosferu ali je svakako preagresivan da bi upadao  atmoblack fioku. Kao i mnoge grčke kolege, Utkena zvuče zrelo i autentično, ne imitirajući nordijske kolege već gradeći svoj sopstveni svet pretnje, straha i agresije. Ima ovde i pratkično avangardnih elemenata, pogotovo na gitarama koje umeju žestoko da iznenadeali u celini pričamo o EP-ju vratolomne brzine, otrovne atmosfere i satiruće energije:

https://utkena.bandcamp.com/album/the-firmaments-hand

Ultar dolaze iz srca Sibira i mada njihov drugi album Pantheon MMXIX za temu očigledno uzima Lovecrafta (prva pesma zove se „Father Dagon“, druga „Shub-Niggurath“), muzički ovo je tipično ruski melodičan i emotivan album blek metala koji iako udara moćno i brzo, ima i te neke himnične, maltene evrovizijske kvalitete. Nije to baš sve vreme za mene, ali nisam ni ja ciljna grupa i ako objektivno ovo slušamo imam da pohvalim ruske momke za dosta interesantnih momenata gde žestoka svirka lako prelazi u melodične napeve a atmosfera se ubedljivo i moćno menja. Opet, bend ima previše delova koji su za moj ukus napadno „atmosferični“ sa kilavim ritmovima i nemaštovitim gitarama dok klavijature povlače dugačke poteze po plafonu. Ciljnoj grupi će se bez sumnje dopasti pa, eto, ako ste njezin deo, navalite:

https://ultar.bandcamp.com/album/pantheon-mmxix

Izgleda da je ovo nedelja odličnih atmoblack albuma jer su Mysticism iz Nju Meksika na svom debiju Arcane Forest Rites naprosto neodoljivi. Ovo jeste ploča rasplakalnih, gorkoslatkih melodija na gitari i te neke bolesno melanholične atmosfere ali Mysticism, projekat samo jednog čoveka, multitalentovanog Daniela Jacksona, može da se podiči ne samo veoma sigurnom i zrelom svirkom već i sjajno napisanim pesmama koje ni slučajno ne spavaju za volanom i gde se dobra melodijska linija ne uzima zdravo za gotovo već se oko nje gradi funkcionalan, uzbudljviv aranžman. Jackson je dobar i na bubnjevima i na gitarama i mada mu je mastering malo previše glasan, album svejedno osvaja impresivnom energijom koja njegove pamtljive gitarske teme izdiže iznad prostog atmoblack jelovnika i daje svemu jednu epsku, suštinski blekmetalsku crtu. Što više ovo slušam sve više mislim da je možda u pitanju i album nedelje.

https://voidritual.bandcamp.com/album/arcane-forest-rites

Britanac A|V sa trećim albumom svog projekta Abduction, a koji se zove All Pain is Penance nudi uglavnom uniformno zastrašujući, preteći blek metal koji kao da je izrastao iz najdubljih košmara svog autora. Pritom, ovo je tehnički veoma kvalitetna, upeglana ploča koja surov blek metal začas ume da oplemeni atmosferičnim delovima koji su maltene mogli da dođu i sa neke Pink Floyd ploče (slušajte Convulsing at Baalbek, pa onda ambijentalnu Embattled). No, glavni deo obroka je ekstremni, testerišući blek metal koji zakucava sto na sat i ne uzima taoce. Prelepo:

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/all-pain-as-penance

Finski Grave Violator su kao bend izmišljen za mene. Na svom prvom albumu, Back to the Cult oni nude naoko lo-fi verziju blek metala, ali možete mi verovati na reč da njihov pankerski pristup ovoj muzici pakuje u svojih devet pesama veoma impresivnu količinu šarma. Naravno, Grave Violator nisu ni preterano originalni niti to što rade rade bolje od svih drugih na svetu, ali ponekad je dovoljno da svirate spid metalom potpaljeni blek metal koji se ne trudi da mnogo filozofira ali koji i pored toga ima vremena za po koji zaista memorabilan rif, prelazak u srednji tempo ili solažu. Razuzdano, momački i ukusno:

https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/back-to-the-cult

Poljaci, pošto bez Poljaka ne ide, dakle, Poljaci Bloodthirst se mnogo lože na Ničea pa je i njihov četvrti album I Am Part of That Power Which Eternally Wills Evil and Eternally Works Wrong (da, zaista se tako zove) prepun citata iz Zaratustre, Antihrista i Sumraka idola. Naravno, uvek treba biti oprezan sa ljudima koji se preterano lože na Ničea jer neretko otkrijemo da se isti jednako preterano lože i na fašizam. No, Bloodthirst su, reklo bi se, i dalje sa prave strane linije, pa je ova ploča jedan šarmantan paket blackened thrash metala koji, za razliku od gore navedenih Amerikanaca The Black Moriah, koristi više blek metalskog alata u svom izrazu. Ipak, da ne bude sve monotona polivačina brzim bubnjevima i ujednačenim gitarama, Bloodthirst se trude da pesme oplemene melodičnim soliranjima, himničnim pasažima, upadanjima u blatbitove itd. Sve je to prilično napaljujuće i tim gore što je za bend koji svira već dve decenije, kvalitet produkcije ipak na donjoj granici prihvatljivog. Ja se obično žalim da su metal albumi preglasno masterovani i da se tu gubi suptilnost miksa, ali Bloodthirst uspevaju da imaju i glasan mastering i miks u kome se stvari ne čuju dovoljno dobro, sa kilavim zvukom gitara i tupim bubnjevima. Ali dobro, i to daje neki andergraund šarm ovoj pristojnoj ploči:

https://youtu.be/AopscSyMiN4

Nije to još  sve i ove nedelje dobili smo i priliku da čujemo novi album njemačkog benda Darkened Nocturn Slaughtercult koji, pod nazivom Mardom izlazi tek dvanaestog Aprila. U ovom bendu gitaru svira i peva  Yvonne Wilczynska poznata i kao Onielar, Darkened Nocturn Slaughtercult je u suštini njen projekat, i uvek je prijatno podsetiti se da metal nije nužno izraz testosteronske prepunjenosti i da i sa druge strane stola dolaze divljačke, agresivne i dobre ploče. Mardom je album opakog, sirovog blek metala koji svoju okultnu, satanističku prirodu nosi ponosito na reveru i ispoljava kroz žestoke, agresivne pesme pune režećih gitara i rafalnih bubnjeva. Nema ovde atmosferičnih pasaža i sanjivih smena akorda, Darkened Nocturn Slaughtercult mnogo bolje funkcionišu u domenu krša, loma, nervozne energije. Time nikako ne želim da kažem da je ovo na bilo koji način tehnički inferiorna muzika, naprotiv, ovo su muzičari koji se iz sve snage trude da prevaziđu svirku koja bi bila nazvana kompetentnom i Mordam je album pesama koje samo deluju jednostavno i sirovo iako su očigledno pažljivo pravljene da budu nadgradnja uobičajene black metal ponude, ostajući pritom čvrsto unutar žanra. Dakle, nema ovde ni atmosferičarskih ni proggy ambicija ali su ovo pametne pesme (slušajte epsku T.O.W.D.A.T.H.A.B.T.E. koja uspeva da bude sve napetija, a da onda napetost razreši kroz fantastične melodične pasaže srednjeg tempa) odsvirane uz maksimalnu energiju i zlo. Onielar je, naravno, sveprisutno demonsko prikazanje sa svojim otrovnim vokalom i zaokružuje album koji sigurno nećete puštati nemetalcima da biste ih ubedili kako je ekstremni metal legitiman umetnički izraz, već ploča kojim ćete rasterati sve uporne goste sa raspale žurke i zaratiti sa najširim komšilukom. Klasik:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom

https://youtu.be/O6wz7GKzZAg

Krunski dragulj u blek metal ponudi ove nedelje je svakako drugi album norveških siledžija Nordjevel i, ako se povremeno zateknete u meditaciji o tome kako je sav moderni blek metal nekako mekan, zamišljen, nežan i više okrenut meditaciji o samoći nego bojnim pokličima u ratu protiv organizovane religije, Necrogenesis će vas na najlepši način trgnuti iz ovih jeretičkih misli. Nordjevel (tj. Đavo sa severa, jelte) su nastali kao neka vrsta sajd projekta benda Marduk, njihov bubnjar je i svirao na prvom albumu od pre tri godine, i može se reći da je ovo norveški bend koji je u zadatak sebi stavio da svira švedski blek metal po uzoru na njegove najagresivnije, najbrže predstavnike, poput Marduk, Setherial ili Dark Funeral. Necrogenesis je upravo ovakva ploča, neka vrsta oporog destilata onoga što rade pomenuti bendovi, pa onda uguranog u špric i ubrizganog direktno u očne jabučice. Ovim hoću da kažem da su Nordjevel relativno neoriginalni u svom zvuku, ali ono što im fali u originalnosti obilato nadoknađuju egzakucijom.

I, mislim, „egzekucija“ je svakako prava reč da se upotrebi u vezi sa ovim albumom koji se kreće od neizdrživo brzih zakucavanja, sve do sporijih, ali i dalje agresivnih i opasnih blek metal klasika, zvučeći kao da su 1349, Marduk i Dark Funeral imali dete a to dete je onda pobeglo iz škole, ukralo kola i napravilo haos na autoputu. No, ne treba sve ove moje metafore za agresivnost shvatiti kao da je ovo ploča nesuptilnih kompozicija koje hvataju samo na snagu. Nordjevel se izdvajaju od prosečnog norveškog ili švedskog blek metal benda upravo tom svešću na kakvoj tradiciji grade i željom da to što grade ispadne zaista smisleno, pa je ovo album izuzetnih gitarskih tema, sjajno aranžiranih pesama koje su svakog trenutka samo na korak od ekstremnog nasilja (mislim, slušajte kako počinje The Idea of One-Ness, kako se nastavlja i kako se završava) a da opet sila nije sve čime se ovde pokušava napraviti poenta. Ponovo, ovde je kontrast između najagresivnijih i najsuptilnijih gestova sjajno iskorišćen (slušajte kako u istoj pesmi sporo, svečano razloženi akordi idu preko rafalnih blastbitova) i Nordjevel dobro znaju da su siledžije ali i da sila ima efekta samo kada je plasirana u najranjivije tačke. Naravno, veliki dodatak ovoj postavi je dolazak Nilsa Fjellströma na mesto bubnjara na kome je zamenio Mardukovog Fredrika Widigsa. Iako su obojica iz Štokholma i obojica sviraju u vrlo sličnim bendovima – Fjellström je bubnjar Dark Funeral – Fjellström je na kraju dana onaj koga zovu „Dominator“ i to sa dobrim razlogom: u pitanju je jedan od najbržih, najatraktivnijih blek metal bubnjara koji se od velikog broja nordijskih kolega izdvaja time da je uspeo da spoji ekstremnu brzinu sa velikom snagom udarca. Otkada je on u Dark Funeral nema više brljotine na živim nastupima gde se čuju samo trigerovani kikovi, a u Nordjevel Dominator izdašno demonstrira i osećaj za gruv koji bogato popunjava spore momente (recimo, Black Lights from the Void).

Miks albuma je, naravno, brutalno napucan ali tako da ipak ostane malo vazduha i da se čuju silne sitne ornamentike koje muzičari izdašno ubacuju i, da ne davim dalje mnogo, ovo je ploča apsolutno ubitačnog, uzbudljivog i moćnog blek metala direktno iz centrale. Ko voli, biće raspamećen:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom

https://youtu.be/bGdVDizgJjk

Stonersku čast ove nedelje brane Almost Honest iz Pensilvanije čiji je drugi album Seiches and Sirens simpatično hipnotična ploča sa dobrim gitarama i lepršavom ritam sekcijom. Ovo je bend koji nema nikakvih problema da povuče malo i na grunge ali i da ima propisne pop-refrene sa sve ou ou ou vokalima, koje slede rasvirane, nežne solaže. Hoću reći, Almost Honest su umivenija strana stoner rocka i to da se meni nešto ovakvo dopada u dovoljnoj meri da ga slušam bez hroptanja i preporučim drugima znači da se radi o prilično dobrom bendu. Najveći problem je, verovatno, pevanje koje na momente ume da zazvuči malo kilavo, ali gitarista Shayne Reed se zaista trudi da ponudi čitav spektar različitih pristupa i izraza kad peva, a na gitari je sjajan i ovo je, ako ništa drugo, vrlo raznovrsna ploča:

https://almosthonestpa.bandcamp.com/album/seiches-and-sirens-2

High Reeper su isto iz Pensilvanije i na svom drugom albumu, Higher Reeper (solidno!) demonstriraju da su napredovali u odnosu na debi. Nije ovo, da se razumemo, i dalje mnogo više od zaista standardnog stoner metala sa lepljivim gitarskim rifovima i obožavanjem Blek Sabat te drugih ’70s heroja ove muzike, ali High Reeper imaju uvo za rif i njihova hard rok drama je ubedljiva (slušajte sjajnu Buried Alive sa veoma teatralnom postavkom rifova i pevačem Zachom Thomasom koji preko toga izvodi solidne akrobacije). High Reeper su zaista dobri na drugom albumu i jedino mislim da je miks mogao da bude malo življi. Sve se dobro čuje, svakako, ali kad imate bubnjara kao što je Justin Di Pinto (koji je onako ubijao na Malevolent Creationovom albumu Dead Man’s Path), treba da mu date više dinamike u miksu i pustite da se ta tehnika dobro čuje umesto da ga tretirate kao običnog držača tempa. No, to su već nijansice i High Reeper sa drugim albumom osvajaju msto u mom srcu bez mnogo napora:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/high-reeper-higher-reeper

Znate kako se često žalim na instrumentalni stoner čije pesme su jedva nešto više od poluformiranih džem sešna? E, pa, bostonski Hhoogg su baš to ali na ipak prilično dobar način. Ovi kosmički psihodeličari na svom drugom albumu, Earthling, Go Home zaista sve vreme improvizuju i nadaju se da iz spontane kreacije može da ispadne nešto vredno pamćenja u večnosti. I, sad, ima ovde dosta relativno neubedljivih momenata, da se razumemo, kako kod džemovanja uvek zna da bude, gde se muzičari traže i samo dobijaju na vremenu dok se ne iskristališe nešto vredno istraživanja. Ali kad nađu nešto vredno, Hhoogg umeju da ga iskoriste i ovde ima lepih psihodeličnih džemova koje vredi provrteti i po više puta. Voleo bih da je bubnjar malo kreativniji jer ovo je onako kako bih otprilike ja svirao ove pesme a ja ne treba da budem referenca nizašta. No, gitaristi, kao i basista, svakako umeju da izvade stvar i mada ova muzika nikada ne ode baš do samog svemira, u nekoliko momenata uspe da nam ponudi tu neku crtanofilmovsku transcendenciju koja je takođe vredna:

https://hhoogg.bandcamp.com/album/earthling-go-home

Portlandski Robots of the Ancient World na svom debi albumu Cosmic Riders demonstriraju veliku ljubav prema sedamdesetima (vidite samo taj omot!) ali i dovoljno sviračke samobitnosti da budu zanimljivi svakome ko voli bučan psihodelični hard rok. Ovo je muzika koja ima mnogo atmosfere ali je i glasna, distorzirana i masivna, onako kako mi volimo, pa kada se, kao u In My Head, krene bržim tempom i pošteno zaore, ima tu solidne podloge za šutiranje. Album je ipak u proseku sporijeg tempa, ali sve je to solidan gruv i Robots of the Ancient World umeju da mi osvje srce svojim jako distorziranim gitarama koje uvaljuju ukusne ukrase na sve strane, kiteći njima inače pristojne stonerske rifove. Pevač, Caleb, očigledno veoma voli Danziga i mada njegov ujednačeni pristup ispevavanju stihova ume malo i da smori, opet tu ima šarma. Solidna ploča:

https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders

Za još svemirskog zvuka i teškog, moćnog stoner gruva, tu su nam kalifornijski Kook na svom drugom albumu, Kook II. Kook sviraju stoner koji ima nešto artističkije ambicije sa svojom šetnjom skalama koja prevazilazi bluzersku pentatonsku osnovu prirođenu stoner bratiji i finom dinamičkom kontrolom koja svemu daje jednu teatralniju crtu. Kook time uspevaju da istovremeno ponude i jako težak, pravoverno stonerski zvuk ali i etitjud koji seže daleko izvan granica stoner geta i češe se o „umetničkije“ bendove, od Melvinsa, preko Jesus Lizard do Pussy Galore pa čak i, hajde, Faith No More. Impresivno je to i ovo je album zavidne dubine kompozicija i atmosfere koja moćno mutira od bluza do horora i natrag. Naravno, veliki deo lepote je zasluga Billyja Andersona koji je ovo producirao i snimio i pokazao da i dalje ima najbolje uvo na svetu za tešku ali artizmu sklonu muziku. Sjajna ploča:

https://wearekook.bandcamp.com/album/ii

Ne mnogo metalski ali apsolutno stonerski i apsolutno esencijalno, dobili smo treći album norveških stoner hardrokera The Devil and the Almighty Blues. Nazvan jednostavno Tre, ovo je album sporog, moćnog, teškog roka koji ne hvata na prenadrkane distorzije i najniži štim na svetu već na izuzetne gitarske rifove, savršenog pevača i jako dobro napisane pesme. The Devil and the Almighty Blues su bend koji perfektno hvata elemente zvuka sedamdesetih, pa čak i šezdesetih, sa svojim psihodeličnim građevinama baziranim na bluzu i folku, ali se sve to kanališe na jedan zreo način. Norvežani čuvaju začudnost muzike koju su slušali kad su bili klinci ali su svesni i koja je godina pa njihove spore pesme imaju i taj neki nezaustavljivi vučni pogon koji ih valja napred i ne dopušta im da se zaglave u soliranjima i jeftinoj psihodeliji kako bi se desilo slabijem bendu. Ima ljudi koji tvrde da su The Devil and the Almighty Blues jedan od najboljih aktivnih rok bendova u svetu u ovom trenutku naše istorije. Proverite:

https://thedevilandthealmightyblues.bandcamp.com/album/tre

20 Buck Spin nam isporučuju još jednu zanimljivu ploču ove nedelje, ovog puta u formi trećeg albuma bostonske doom/ hard rock supegrupe Magic Circle. Departed Souls je ploča kvalitetnog zvuka koja tačno zna koliko lo-fi treba da bude, jureći tu svoju viziju ’70s metala sa jasnim korenima u zvuku Sabata. Vrlo slično High Reeper ekipi odozgo, Magic Circle uzimaju provereni predložak i na njemu grade, a razlika je svakako da se ovaj bend zaista trudi da usloži aranžmane, dok se i dalje drži osnovnog hard rok gruva, mešajući sabatovski doom sa tragovima glam roka ranih sedamdesetih. Kad preslušate samo naslovnu pesmu koja album otvara imaćete utisak da ste čuli po pola diskografija Sabata, Parpla, Prista pa i ranih Mejdna spakovanih u manje od šest minuta svirke. Dobro je to, i uz prostran, prozračan miks i odličnog pevača, zaista lepo angažuje slušaoca. Nisu sve pesme na albumu ovakve kakvoće, dakako, ali bend se trudi da stvari održi svežim odlazeći u smeru tiše psihodeluje uz korišćenje Fender Rhodes klavijatura (na primer na „Gone Again“ i „A Day Will Dawn Without Nightmares“). Ovo je album gde je, ipak, barem za mene, „prva strana“ bolja od druge i mada ni u jednom trenutku nemamo posla sa lošim pesmama, „Hypnotized“ koja album zatvara definitivno nije onako moćna kao prvih nekoliko stvari, odrađujući finale koje je pomalo sanjivo i spuštajući slušaoca iz stanja napaljene metalske napetosti u duboki narkotički san. Opet, sve je to i stvar preferenci možda, jer ima i u tim kasnijim pesama mnogo zanimljivih ideja koje samo MENE ne udaraju istom snagom kao ono u prvih nekoliko. U svakom slučaju ploča koja vredi da se sluša i studira:

https://listen.20buckspin.com/album/departed-souls

Jedan od najtežih albuma ove nedelje dolazi iz Njemačke kroz debi benda Crypt Witch. Opisujući sebe kao „instrumentalni stoner doom bend sa naglaskom na sporim, teškim i hipnotičkim rifovima“, ovi su momci uspeli da mi se prodaju još pre nego što sam čuo prve note. Istina je, bio sam malčice skeptičan zbog tog odsustva vokala i činjenice da naslovi svih pesama forsiraju narkotike, pitajući se hoće li ovo opet biti neko narkomansko džemovanje sat vremena, bez zaista pamtljivih momenata, ali otprilike posle dva takta prve pesme (Holy Gila Monster) bilo mi je jasno da je ovo bend za slušanje a ne za diskutovanje. Crypt Witch su veliki obožavaoci Black Sabbath i horora, to se vidi, ali njihov zvuk je toliko težak, toliko moćan da gotovo da nije ni bitno. Ovo je muzika koja obara i nosi kao nekakav spori cunami THC-a i sumanute distorzije, orkan gitara velikih ko kuća koje bljuju nisko naštimovane, lepljive rifove kroz zidove Orange pojačala (bar ja tripujem da su Orange, ko zna koja su) i pesme, koliko god proste bile, zapravo imaju naglašeno ritualne elemente. Slušalac koji, kako rekoh, nije došao da diskutuje nego da tripuje će ovde umeti da se prepusti plimi nezaustavljivog pritiska i energije i da otpluta u moćnu nirvanu. Naravno, ta kompozicijska jednostavnost znači da bend ima još dosta prostora za napredovanje, ali čak i da Crypt Witch ne snime ni jednu drugu ploču, Bad Trip Exorcism je 45 minuta takve primitivne moći i težine da ćemo joj se rado vraćati u godinama koje su nam još ostale. Sjajno:

https://cryptwitch.bandcamp.com/releases

Izašao je i novi Devin Townsend  ali pošto ja njegov solo autput zapravo nisam nikada nešto voleo, ovde samo skrećem pažnju da je Empath eklektična, čak sasvim avangardna ploča metala koji u sebe usisava sve druge žanrove al mene uglavnom ostavlja više tehnički impresioniranim nego emotivno i duhovno angažovanima. Evo „spot“ da se čisto čuje kako to ide:

https://youtu.be/1n7uvokARQ4

Jednako tako, Whitechapel nikada nisu bili moja šolja čaja, ali kad su već Metal Blade stavili ceo novi album na JuTjub, onda ko hoće može da presluša najnoviji opus deathcore veterana a koji, za mene iznenađujuće, uključuje elemente progresive:

https://youtu.be/q4yXHXJOlps

No, za deathcore album koji je meni actually slušljiv, Unique Leader su upravo izbacili debi album virdžinijskih Applaud the Impaler i ovde se jasno čuje zašto je bendu trebalo deset godina da uradi prvu ploču. Ov Apocalypse Incarnate je opus veoma kompetentno napisanog, apsolutno preteranog deathcorea koji se jasno i besramno loži na technical death metal pa se „gangsterski“ elementi ove muzike mešaju sa kompleksnim aranžmanima i složenim harmonijama. Nije ovo kombinacija koja će meni po defaultu biti primamljiva, ima sad tih tehničkih deathcore bendova koji su mi mahom jako dosadni ali Applaud the Impaler i pored groznog zvuka (klasični „pljeskavi“ deathcore zvuk bubnja koji me užasava, na primer) uspeva da bude interesantan u toj svojoj superiskarikiranoj agresiji:

https://youtu.be/ITX2acoLVEk

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/ov-apocalypse-incarnate

Skullsmasher iz Los Anđelesa su prilično generički grindcore bend, ali opet, i generički grajnd dobro dođe da malko pročistite uši. Njihov debi album Rocket Hammer Brain Surgery ne sadrži ništa originalno niti je na nivou nekih stvari iz žanra koje sam poslednjih godina ovde hvalio, ali opet, Skullsmasher su kompetentni u tome što rade i isporučuju visokooktansku, pankersku, a opet dotegnutu muziku koja godi srcu i duši:

https://skullsmasherdeath.bandcamp.com/album/rocket-hammer-brain-surgery

Teksašani Imprecation na svom drugom albumu nakon ponovnog ujedinjenja  2009. Godine, Damnatio ad Bestias sviraju old skul ded metal koji je za nijansu previše veran old skul estetici da bi bio zaista dobar. Mislim, ne da ovo nije slušlljiva ploča i ima puno šarmantnog u tom ozbiljno shvaćenom seljačkom pristupu death metalu sa rifovima koji podsećaju na vreme kada je Suffocationov drugi album bio najprogresivnija stvar koju je čitava scena ikada čula. No, Imprecation umeju da budu i malko previše vrljavi u izvođačkom smislu a i ovo je dosta mutno miksovana ploča. No, možda će to za nekoga biti glavni element njenog šarma. Nema ovde skoro ničeg originalnog, ali ako ste jedan od onih slušalaca koji ne vole što je death metal posle ranih devedesetih postao previše tehnički nastrojen, da ne pominjem produkcijski umiven, Damnatio ad Bestias sa svojim krvoločnim satanizmom i poštenim, znojavim gruvom, može biti baš za vas:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/damnatio-ad-bestias

Za malo, ali ne preterano moderniji death metal sa određenim slem ambicijama, tu je debi ploča bavarskih Candero. Fragments of Disposal je zapravo pametnija ploča nego što bi se dalo reći kad čujete njene iznurujuće blastbitove, spuštanje u slem mrcvarenja i, pogotovo vokal koji je namerno i unisono primitivan i jednoličan. Ovo nije zaista slem ploča i Candero zapravo sviraju brutalni death metal koji ima interesantne, „napredne“ harmonske ideje, sociopolitičku kritiku u svojim tekstovima i jedan nervozan ali na kraju dana prijatan gruv u svojim pesmama. Morate voleti brutalni death metal da biste ovome uopšte prišli, nek to bude jasno, ali Candero su bend koji uspeva da ne smori ni fantazijama o tome da su najbrži na svetu ni preteranim tehničarenjem, već se usredsređuju na pesme koje stalnom smenom rafalnih blastbitova i konzistentno dobrih srednjetempaških moš delova i slemova uspevaju da budu gotovo orgazmično zabavne svih dvadeset i kusur minuta koliko ova ploča, ekonomično, traje:

https://youtu.be/eU7BlBpTxwM

Ako ste nakon prošlonedeljnog sjajnog albuma Undead Prophecies ostali gladni za još old school death metala, venecuelanski Nocturnal Hollow je tu da ponudi. A Whisper of an Horrendous Soul je simpatično gramatički neispravan naziv albuma koji kanališe sve one divlje nagone death metala kasnih osamdesetih sa tehničkim kvalitetima koje očekujemo od nečeg što izlazi 2019. godine. Pesme nisu baš onako moćne kao u slučaju prošlonedeljnih šampiona, ali da ne bude zabune, nisu ni loše ni, nedobog, dosadno- generičke. Nocturnal Hollow dobro spajaju elemente ranih Death i Bolt Thrower sa Masterom, ali i skandinavskim šampionima poput Unleashed, da uz prstohvat holandskih Gorefest ponude album seksi i pamtljivih pesama teškog, jakog zvuka i zavidne čvrstine. Ima ovde mnogo dobrog gruva i beskompromisne energije i preporučujem pažljiva slušanja. Bend bi, da napomenem, čak i da ne dolazi iz zemlje koja se trenutno raspada pod američkom imperijalističkom agresijom, bio vredan svake pažnje:

https://youtu.be/GQABLeaXHvE

20 Buck Spin su nas „obradovali“ i novim EP-jem portlandskih Triumvir Foul, projekta koji već godinama spaja najvisceralnije, najbrutalnije elemente death metal i black metal zvuka, težeći da poništi te neke društvene i moralne vrednosti samim intenzitetom mržnje uobličene u ogavne metal pesme. Drugačije rečeno, Triumvir Foul su neka vrsta cavern core metal benda sa jasnim dugovanjima rodonačelnicima poput Blasphemy i njihova muzika je pažljivo – i namerno – konstruisana da bude tako intenzivnog volumena i tona da rasprava o „aranžmanima“, „komponovanju“ i „pesmama“ postaje skoro bespredmetna. EP Urine of Abomination počinje pravovernim power electronics pasažem čiste buke i mada bend kasnije svira u „prave“ instrumente, nemojte misliti da ćete čuti distinktne rifove, da ne pominjem reči. Ovakav pristup, naravno, ima svojih čari i Triumvir Foul gaze sličnim stazama na kakvima smo već voleli Impetuous Ritual i slične bendove. Ovo je metal koji se odriče svih drugih poza sem jedne – poze potpunog nihilizma – ali unutar ovih samonametnutih ograničenja isporučuje veoma slušljiv, moćan materijal čija jednodimenzionalnost, naravno, podrazumeva da morate želeti baš nešto ovakvo:

https://listen.20buckspin.com/album/urine-of-abomination
https://vrasubatlat.bandcamp.com/album/vt-xxiv-urine-of-abomination

Nije dosta? Nema problema, tu je novi Sutekh Hexen i kultna kalifornijska ekipa eksperimentalnog, razmazanog ambijent metala nije izgubila baš ništa od svoje karakteristične grubosti. Album iz ove godine zove se kao i sam bend i na njemu dva muzičara kombinuju power electronics sa „primitivnim“ metal sviranjem koje podrazumeva udaranje u svakojake predmete, od kojih su neki i instrumenti. Na momente, Sutekh Hexen odlaze sasvim u smeru nežanrovske (power) elektronike, usredsređeni na semplove, krckanja, šuškanja itd. ali se album generalno kreće u najmračnijim atmosferama po uzoru na Brighter Death Now i Lustmord i teško da ćete ga pomešati sa najnovijim izdanjem Keitha Rowea.

https://sentientruin.bandcamp.com/album/sutekh-hexen

Za kraj, poslastica. David Vincent, nekadašnji basista i pevač Morbid Angel ima novi projekat u kome samo peva i ovo je neka vrsta supergrupe u kojoj gitare svira Rune Eriksen aka Blasphemer iz norveških blekend-trešera Aura Noir a bubnjarske dužnosti izvršava – i to kako – magični Flo Mounier iz kanadskih Cryptopsy. Vltimas je, dakle, ne samo internacionalni već i interkontinentalni sastav i mada uopšte nisam siguran koje je ekonomsko opravdanje za postojanje benda za koji nisam siguran da će ikada ići na turneju (a u svetlu diskografske zbiljnosti u kojoj danas živimo), svejedno ću reći da je album Something Wicked Marches In jedno lepo iznenađenje za ljubitelje death metala. Hteo sam da dodam i „stare škole“ ali osim što se radi o muzičarima koji su u petoj i šestoj deceniji života, ovaj album zapravo nema u sebi naročito izražene „retro“ kvalitete.

Ali zato ima puno drugih kvaliteta. Vltimas su, koliko god poređenje bilo samonametljivo, zaista neka vrsta više „pop“ varijacije na Morbid Angel. Ovim neću da kažem da su ovo „mekane“ pesme ili da je zvuk benda prilagođen publici koja sluša Between the Buried and Me, već da se radi o pesmama koje su srazmetno razgovetne, čija je struktura jasno razdeljena na strofe, bridževe i refrene a rifovi se ekonomično koriste i ne odbacuju pre nego što se kroz brojne varijacije i moduliranja dobro ne iskoriste. Ovo je muzika koja je sasvim jasno distancirana i od Cryptopsyjevog hiperubrzanog, nervoznog (progresivnog?) brutalnog death metala i od genijalno rastrzanog poslednjeg albuma Morbid Angel ali pokazuje da njeni autori imaju iza sebe ozbiljne kilometraže i da su u stanju da sviraju onoliko brzo koliko to snimatelj može da snimi, ali i onoliko sporo, dostojanstveno i moćno koliko im se ćefne. Trik je, dakako, u sjajno napisanim pesmama koje obilato koriste sve trikove, tehnike i kompozitorske pristupe iz bogate istorije trojice muzičara i ovo je jedan od retkih savremenijih death metal albuma gde ćete pamtiti individualne pesme a u njima moćne momente i pasaže.

Naravno sva trojica su na vrhuncu moći – Blasphemer bi mogao samom Azagthothu da pokaže nekoliko fora vezanih za superbrzo trzanje ali i u domenu sjajnih rifova i odličnih harmonskih rešenja. Mounier me, pak, ponovo podseća zašto ga toliko volim, kombinujući apsurdno brze i nikad preciznije blastbitove i duple kikove sa karakteristično promišljenim gruvom u srednjim i sporijim delovima. Mounier već skoro deceniju snima bubnjeve bez trigera i njegov „organski“ zvuk između ostalog pomaže da se i u najbučnijim delovima dobro čuju činele na kojima on, uobičajeno, plete najinteresantnije delove veza. Kada on i Blasphemer sviraju spore delove (slušajte Last Ones Alive Win Nothing) to zvuči kao apokalipsa u slow motionu i neverovatno je moćno. Kada sviraju brzo to je pokolj – slušajte Truth and Consequence koja kao da je ispala sa neke tajne, nikada objavljene proširene verzije Blessed are the Sick. Naravno, Vincent je vezivno tkivo, sa svojim beznapornim distorziranim baritonom, kurčevitim, arogantno napaljenim tekstovima i do karikature intenzivnom izražajnošću. U bendu slabijeg pedigrea Vincent bi delovao samo pretenciozno sa svojim tvrdim izgovaranjem slova „r“ i afektacijama, ali ovde je to sve na mestu i ostavlja utisak baš te metalsko-plemenitaške apsurdnosti koji se traži. A kada u Monolilith zapeva u intervalima i ponudi opasan, instant pamtljiv melodični refern, bićete u suzama. Ploča iznenađujuće moćnog identiteta a za koju se nadam da neće biti poslednja u opusu benda:

https://vltimas.bandcamp.com/album/something-wicked-marches-in

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-03-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s