Arhiva za april, 2019

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-04-2019

Posted in metal with tags on 19 aprila, 2019 by mehmetkrljic

Što bi rekao Toma Nikolić da ga je kojim slučajem Vučić jutros išta pitao, „I Čaušesku je pred svrgavanje i linč do smrti imao veličanstven skup sa desetinama hiljada pristalica“. Srećom, nije ga pitao a i mi imamo metal da nam izvida rane koje nam Srbija svakodnevno nanosi. Ajmo, dakle, mi ono naše.

Za crne dane crna muzika, rekli bi mangupi a mi krećemo sa ukrajinskim dvojcem До Скону čiji je peti album, Black Asceticism upravo dropovao i… meni se to ne dopada nešto superpreterano ali ima nekoliko aspekata koje moram da pohvalim. Prvi je zapravo jako dobra produkcija koja ne zvuči skupo ali je uredna i promišljena i uklapa se veoma dobro sa muzikom koja iako ne dolazi iz domena atmosferičnog blek metala ima dosta atmosfere. До Скону su solidni skladatelji makar u tome da imaju dobre ideje i umeju lepo da ih uklope i pesme imaju elemente panka ali i nekakvog inteligentnijeg popa i sve to zapravo lepo može da se sluša. Ono za šta nisam siguran je trajanje albuma koji u ni četrdeset minuta muzike ima momente koji su očigledno dobijanje na vremenu. Cela Отдельная Реальность, na primer, je interludij sastavljen samo od razlaganja istih akorda i sa dva minuta i dvadeset sekundi je dva minuta predugačka. Jednako, naslovna pesma ima neke veoma kul pank rifove ali traje duže od sedam minuta. No, До Скону su barem bend sa izraženim karakterom i ovo treba ceniti:

https://doskonu.bandcamp.com/album/black-asceticism

Ova nedelja je inače prepuna atmosferičnog blek metala koji meni ne uspeva da pomeri skalu osećanja ni za milimetar tako da je pravo osveženje slušati prvi  album finskog benda The Watcher a koji se odaziva na Kaosaura. Finci ne samo što se klanjaju haosu u tom nekom spiritualnom smislu nego i muzički otkidaju jedan jako dobar blek metal sa elementima drugih žanrova, od death metala pa do neke progresivnije dimenzije ove muzike. Sve to zvuči vrlo zrelo i proživljeno sa kvalitetnim aranžmanima i žestinom koja ima u sebi hardcore punk notu ali i višedimenzionim razmišljanjem gde pasaže udaračke svirke smenjuju odlične mirnije deonice sa promišljenim gitarskim radom. The Watcher sasvim evidentno nisu „normalan“ black metal bend i rekao bih da je black metal za njih tek provizorno žanrovsko određenje a da su tematski i po interesovanjima ovi momci mnogo širi. Još bih istakao odličan, praktično hardcore vokal i preporučio ovaj album svakom ko voli metal u uopštenom smislu a zanima ga sveža, sjajnim idejama natrpana i tehnički kompetentna svirka:

https://thewatcherhorde.bandcamp.com/album/kaosaura

Šveđani Mephorash sa svojim četvrtim albumom, Shem Ha Mephorash svoju formulu okultnog blek metala sa puno drame i dugačkim pesmama dovode do, što bi Cripple rekao, paroksizma i to ovde ne mislim u naročito dobrom smislu. Da se razumemo, da ne mislim da album ima ikakvu vrednost, ne bih ga ovde ni pominjao, ali Shem Ha Mephorash je ploča koja na teatralnost stavlja sve pare koje je večeras donela u kladžu i nada se da ćemo da se primimo na melodične horove i grandiozne četvoroakordne harmonije. Sve to ima šarma ali je spakovano u pesme od po deset minuta koje treba da imaju hipnotička svojstva ali za mene su Mephorash suviše bukvalno crtanofilmovski nastrojeni u svojoj melodrami da bih mogao da ih preozbiljno doživljavam. Dakle, za fanove sjajno, za nas ostale, da se čuje informativno:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/shem-ha-mephorash

Italijanski Necromutilator su bend kojem su naslovi pesama bolji od samih tih pesama i na drugom albumu – Black Blood Aggression – imamo takve bisere poput „Armoured Antichrist“ ili „Blessed in Hellvomit“. Muzički ovo je primitivan black/ thrash metal sa malo interesovanja za muzičke finese i jednim gotovo karikaturalnim stavom. I sad, ne mogu da kažem da to meni nije na određenom nivou šarmantno tako da treba još samo izdržati prilično nesrećan miks koji favorizuje bubanj i vokal na uštrb instrumenata sa žicama. Uz dosta napomena u fusnotama, Necromutilator mogu da budu prijatna zabava određenom segmentu publike sa svojim prostačkim rifovima, „seljačkim“ pevanjem i mnogo blastbitova:

https://necromutilator.bandcamp.com/album/black-blood-aggression

Ni sa stonerom se nisam mnogo usrećio ove nedelje pa tako kada post-rokeri Stone from the Sky negde na trećini prve pesme na albumu Break A Leg popale distorzije i krenu da udaraju u gitare malo jače, mene to mnogo vozdigne. Stone from the Sky nisu preterano originalni i njihova muzika je očigledno nastala iz upornog džemovanja, sve je to simpatičan ali ne odveć avanturistički nastrojen poluimproizovani post rok, no ta sklonost ka katarzičnoj buci ih apsolutno izdvaja od hiljada kolega. Album ovih dragih Francuza sastavljen je od sasvim prijatnih gruvova i mada vam neće promeniti život, idealna je muzika da svira u pozadini dok nešto radite, na primer trčite ili pišete roman. Ima tu lepih tema i dobrih ritmova, ali miks je verovatno ono što mi najviše prija sa tom gitarom koja baca adrenalinske bombe u aranžmane i svaki put me iznova narajca. Prijatno:

https://stonefromthesky.bandcamp.com/album/break-a-leg

Kalifornijski Solar Haze su svoj istoimeni debi album izdali još 2017. godine ali danas izlazi njegovo reizdanje za Metal Assault i vredi ukazati da je ovo superprijatna ploča teškog fuzz rocka sa pankerskom spontanošću i metalskom težinom. Solar Haze umeju da napišu pesme i imaju solidan stav. Daleko su, dodaću, od najboljeg rok benda koji možete da čujete ove godine, ali veoma prijaju na neki svoj nenametljiv način:

https://metalassault.bandcamp.com/album/solar-haze

https://www.youtube.com/watch?v=3vfcVVQIiQM

Sludge stoneri Grim Earth iz Vašingtona na svom prvom albumu imaju kvalitet produkcije kakav drugi bendovi ne bi prihvatili ni za demo, ali kako se album zove Smoke Bloody Nugs a omot je natrpan skeletima, nema ni malo sumnje u to da je ovaj tupi, musavi zvuk u skladu sa kako muzikom tako i stavom benda. Smoke Bloody Nugs je ploča zaraznih, lepljivih gitara koje sipaju moćne rifove preko tvrde ritam sekcije i mada bend ne može da se pohvali niti nekakvim najjačim songrajtingom niti nekim genijalnim idejama, u celini album ima jednu finu inerciju i te jake gitare ga odlično nose. Zvuk će svakako biti prepreka jednom delu slušalaca, ali Grim Earth znaju kako da vas uhvate za uvo i ne puste do isteka četrdesetog minuta, servirajući prljavi, distorzirani teški rok. Posle ćete biti malo mamurni ali neće vam biti žao:

https://grimearth.bandcamp.com/album/smoke-bloody-nugs

Bugarska braća Bloodrush sa svojim drugim albumom, Quench, mogu da se pohvale dosta solidnim zvukom ali njihov srednjaški stoner rok svakako nije neka prvoligaška ponuda. Ipak, ja volim kad je zvuk ovako zdrav – slušajte taj zvonki bas, tu oštru a opet bogatu gitaru, te jake bubnjeve – i uz njega i pesme koje imaju i solidnu količinu drame i gruva mogu fino da se progutaju. Bloodrush su decidni drugoligaši ali mogu da prođu i neće škoditi jednom da se propuste kroz ušesa:

https://youtu.be/nsXHsYfqYd8

Ni njemački faz rokeri Animal Bizarre ne mogu se nazvati nekim superoriginalnim bendom koji na svom drugom EP-ju F.Y.M. nudi nešto do sada nečuveno ali ovo je jedan kvalitetan, dobro usviran power trio koji zapravo možda PREVIŠE komplikuje svoje pristojne rokenrol pesme a da bi njihov pristojni gruv i ideje uspeli da zasijaju kako treba. Ovim hoću da kažem da je umeće kreiranja dobre rokenrol pesme ipak jedan veliki dar i da Animal Bizarre možda nisu sasvim sigurni u to koliko su im ideje dobre pa ih trpaju i previše u po jednu pesmu iako su od ovoliko rifova, tema i gruvova mogli da naprave propisan dugosvirajući album umesto pačvorka spakovanog u četiri pesme. No, da ne budem prenegativan, ovo je dobro za slušanje uprkos svojoj aranžmanskoj prenatrpanosti i preporučujem da se isproba a u nadi da će bend za iduće izdanje malo da se primiri i kanališe svoje nemale kreativne energije na opušteniji i efikasniji način:

https://animalbizarre.bandcamp.com/album/f-y-m-ep

U ovakvoj ponudi su kalifornijski Glitter Wizard sa svojim četvrtim albumom Opera Villains daleko najzanimljiviji deo ovonedeljnog programa. Glitter Wizard nisu striktno stoner bend već neka vrsta retro ’70s psihodeličnog benda sa jednako zdravim količinama glam roka i glam punka u svom zvuku. I to lepo legne na ovaj kraj mučne radne nedelje i Vučićevu nepodnošljivu hvalisavost. Wizardi umaju da napišu dobru pop pesmu i da je odrade uz entuzijazam koji leči rane na srcu i donosi osmeh na lice. Nije to zapravo metal, da se mi razumemo, ali jeste glasan rok sa dovoljno pop samosvesti da se ne stidi razrađenih melodija i aranžmana koji mešaju razigrane tročetvrtinske plesne ritmove sa wishboneashovskim gitarskim međuigrama. Plus taj miks sa puno vazduha i stvarnom, opipljivom dinamikom. Vrlo preporučljivo, čak nezaobilazno:

https://glitterwizard.bandcamp.com/album/opera-villains

U drugim metal vestima, ukazaću na (februarski!!) debi album finskih Wheel koji se zove Moving Backwards i, kako i sami članovi benda kažu, umorili su se od čekanja novog albuma Toola pa su sami snimili album kakav bi voleli da je Tool snimio. I sad, ja nikada nisam bio neki ljubitelj Toola pa bih se uzdržao od velikog komentarisanja ali se čuje da je ovo ozbiljna i ozbiljno odrađena priča. Na JuTjub kanalu benda ima nekoliko pesama sa albuma pa poslušajte:

https://www.youtube.com/channel/UCIzIcRCwJlp5rd5mYsNdEtw/videos

Ako vam nije dosta proggy aspiracija, peti album denverskih Allegaeon pod nazivom Apoptosis je pred nama. Allegaeon su praktično stereotipni prog/ tech death metal bend iz vica sa albumom koji počinje furioznim razlaganjem na bas gitari za koju mogu da potpišem da ima bar šest žica i od te tačke samo eskalira od jednog ka drugom klišeu. Sve se to isporučuje baš kako očekujete uz mnogo prostačkih sinkopa, arpeđa i harmonija koje su pre dvadesetpet godina metal bendovi smatrali za inovativne a danas su samo stereotipne. Allegaeon kao da moraju da čekiraju svaku kućicu na prog/ death čeklisti pa je uz gomile iskomponovanih solaža i stalno insistiranje na flamenko referencama tu i problematična produkcija sa masteringom koji je toliko glasan da muzici uzima veliki deo života koji joj muzičari, uprkos svom mom cinizmu, ipak dosta štedro udahnjuju. Allegaeon su solidan bend u svom žanru ali toliko su usresređeni na sviranje samog žanra da jedva da uspevamo da čujemo njih same iza svega toga. Opet, ja sam čovek seljak i ovo možda vama bude mnogo zanimljivije nego meni:

https://allegaeon.bandcamp.com/album/apoptosis

Za još proggy death metala obratićete se francuskim Fractal Universe čiji je drugi album Rhizomes of Insanity  opet jedna predvidiva ponuda prog/ deatha sa mnogo već pomalo izlizanih fora ali i sa simpatičnom, B-movie atmosferom koju bend provlači. Daleko od nekog esencijalnog slušanja, Rhizomes of Insanity je ploča koja je uspela da me prijatno iznenadi sa mnogo momenata schlocky drame koji oplemenjuju prog zvuk što je mogao da bude tek neizdrživo generički dosadan:

https://www.youtube.com/watch?v=fV2mF6Rzz3o&feature=youtu.be

Sacred Reich su izbacili split singl sa Iron Reagan – što je svojevrsna ontološka ironija samo za sebe i njihova strana je jedna pesma koja zvuči baš kao B-strana singla treš metal benda iz osamdesetih na kome su se članovi odlučili za hardkor pank pesmicu u kojoj se obraćaju Donaldu Trampu. Slatko, ali, pogotovo u 2019. godini, podaleko od esencijalnog.

https://youtu.be/3zr1AU-GSy0

I Accept su izbacili novi singl, Life’s a Bitch i u svetu u kome nismo sigurni na šta će novi AC/DC ličiti ovaj veoma ’80s uradak sasvim kulturno može da nakrivi kapu i dobije prelaznu ocenu od mene:

https://youtu.be/5jaJ-GZi-eg

Španjolski Totengott su, nećete biti iznenađeni da čujete, karijeru započeli kao Celtic Frost kaver bend i na njihovom drugom albumu, The Abyss se ovo obožavanje Toma G. Warriora i njegove male bande revolucionara čuje jednako dobro kao i na prvencu koji se, da Vlasi ne moraju mnogo da se prisećaju, zvao Doppelgänger. Elem, The Abyss je pokušaj da se formula sa prvog albuma emulira gotovo bez ikakvih varijacija, sa posebnim tribjutima onoj malo bržoj fazi Celtic Frost ali i onoj njihovoj najsporijoj fazi, sa jasnim naklonima i Warriorovom kasnijem radu u Triptykon. I, sad, meni je sve to vrlo simpatično ali neću vam zameriti ako kažete da je bend bestidno neoriginalan, da im je miks malo prezagušen i da, Celtic Frost ili ne, nemate snage da slušate mučno sporu pesmu od 22 minuta koja album zatvara. Sve to poštujem, ali pošto sam ljubitelj mračnog, apokaliptičnog a opet razoružavajuće jednostavnog zvuka koji su Frost baštinili a Totengott preuzeli i nastoje da ga, ako već ne evoluiraju, a ono održe u životu i u formi, onda moram da kažem i da mi je The Abyss simpatična ploča:

https://totengott.bandcamp.com/album/the-abyss

Unique Leader nam za ovu nedelju nude novi, peti album danskih Dawn of Demise koji se sugestivno zove Into the Depths of Veracity. Za slučaj da nikada niste čuli za ove Dance mislim da bi već naziv albuma bio dovoljan da ih pozicionira negde u zoni obožavanja rane škole brutalnog death metala i, zaista, Dawn of Demise su kao neka verzija Dying Fetus ili ranih Suffocation za publiku sa jeftinijim ulaznicama. Znam da sad zvučim kao najgrđi snob, ali fakat je da Dawn of Demise nisu u istoj ravni sa bendovima koje tako očigledno vole i emuliraju i da su njihovi aranžmani ipak druga liga. No, ovde ima lepih momenata, tvrdog death metal udaranja i po koji solidan rif, sa sve prihvatljivo dobrim miksom a i muzičari su veoma korektni pa vredi da se čuje ako sebe smatrate ljubiteljem žanra:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/into-the-depths-of-veracity

Kad smo već kod neoriginalnosti, švedski Gods Forsaken imaju drugi album, Smells of Death i ovo je, za slučaj da ste namah osetili da vam u životu nedostaje klasičnog švedskog death metala, baš ono što bi metalni doktor prepisao. Smells of Death je ploča koja ne samo da ne pokušava da išta novo donese dobro razgaženom žanru već se naprotiv trudi da se što više približi onome što su Dismember i Nihilist i ostala braćala radila pre, evo sad će još malo pa trideset godina. Do neke mere je to i karikaturalno, sa tim apsurdno prebudženim zvukom gitara ispod kog bubanj deluje skoro kao igračka ali stvari vadi odličan vokal koji dosta dodaje na ekspresivnosti muzike. Swedeath je veoma čvrsto kodifikovan podžanr i Gods Forsaken iz sve snage gledaju da ne idu preko crte ali da u okvirima koje su prihvatili odrade pošten i znojav posao. Pa tako ovaj album i treba doživljavati kao stilsku vežbu ali, na kraju dana, sasvim prijatnu za slušanje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/smells-of-death

Black Sites iz Čikaga sviraju neku vrstu klasičnog hevi metala sa sasvim malo prog ambicija i njihov drugi album, Exile je prilično ubedljiva ploča prijatnog i prigodnog podsećanja na osamdesete u njihovom najboljem izdanju. Ima ovde malo Dia, malo Queensryche i Mejdna i Prista ali malo i Rainbowa, bogami. Gitarista Mark Sugar koji je vođa ovog sastava se pre par godina meni već dokazao sa svojom treš postavom Trials i Black Sites guraju isti nezavisni pristup pravljenju i objavljivanju muzike spajajući ozbiljno sklopljen i produciran metal sa konfrontativnim DIY stavom. Black Sites na momente budu previše popi i himnični za moj ukus ali svaka pesma ima u sebi dovoljno te klasične metalske mračne napetosti da ja nemam problem da to lepo slušam. Isprobati za taj neki melanž starinskog pristupa i modernog senzibiliteta:

https://blacksites.bandcamp.com/album/exile

Malo da pročistimo atmosferu pomoći će nam Watchcries iz Brajtona čija kombinacija krast panka sa malo sludge metala u zvuku bude vrlo osvežavajuća. EP Unearthed je bučna i besna ploča sa četiri pesme koje imaju vremena i za furiozne blastbitove ali i za slojevitije izražavanje u pesmama koje su ritmički nemirne a emotivno rastrzane, jelte. Sve to sa odlično snimljenim isntrumentima – slušajte taj sažižući bas i ubistven bubanj – a bez dovoljno vremena da smori:

https://watchcries.bandcamp.com/album/unearthed

Bavarski Vitriol je izbacio svoj prvi EP Chrysalis za Iron Bonehead i to su dve pesme interesantnog black/ death pristupa koji ume da zaore svom snagom i pusti krv, ali i da se prepusti sasvim nevinim i naivnim meditacijama kakve ne bi bile strane nekakvim eteričnim pop bendovima. Pritom, ovo su dve pesme u više od dvadeset minuta svirke sa ozbiljnim istraživanjima žanr(ov)a po dubini i hermetičnim ali veoma ličnim, pa onda i zdravo avangardnim pristupom muzici. Veoma preporučujem:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/vitriol-chrysalis

Teksašani Dead to a Dying World na svom trećem albumu, Elegy, spajaju post rok, doom, black metal i taj neki post-neurozisovski „spiritualni“ folk-rok sa iznenađujuće mnogo sigurnosti. Elegy je ploča prefinjene patetike koja ima hrabrosti da počne beskrajno ucenjivačkom folk tužbalicom Syzygy a onda da nastavi na više strana odjednom, šarajući od blackgaze zvuka u Empty Hands, Hollow Hymns preko akustične meditacije sa Hewn From Falling Water pa do „čistog“ i naivnog post roka u Vernal Equinox. Ne smem da kažem da baš sve na ovom albumu funkcioniše u istoj ravni i ima isti intenzitet ubedljivosti, ali Dead to a Dying World su prilično kreativno smeli i sa dosta doslednosti istražuju sve te avenije muzike kojima se zapute. Valja to pozdraviti:

https://deadtoadyingworld.bandcamp.com/album/elegy-3

U mnogo manje žanrovski višesmislenoj ponudi tu su Embludgeonment iz Nju Džersija čiji drugi album, Barn Burner, ide veoma ugaženim ali dragim stazama brutalnog death metala iz Cannibal Corpse/ Broken Hope/ Dying Fetus škole. Embludgeonment ne nude više od pristojnog faksimila muzike koja je nekada bila dosta inovativna, ali sve dok ne očekujemo da nam promene svet i prepoznamo solidan kvalitet produkcije i pristojne ama neoriginalne pesme, bićemo usluženi:

https://embludgeonment.bandcamp.com/album/barn-burner

Druids iz Ajove se zvanično vode kao stoner bend, ali njihov metal je mnogo energičniji nego što ta žanrovska odrednica sugeriše. Na trećem albumu, Monument ovi momci isporučuju rasviran, melodičan metal uzbudljivog srednjeg tempa sa televizijskim kvalitetima. Ovo je bend koji se ne stidi da uz svoje teške, distorzirane sludge momente prišije praktično kvinovsko multitrekovano pevanje i kad se na to doda dosta lepih gitarskih rešenja i odlična produkcija, Druids su izbacili ploču koja sa pet pesama može da se dopadne i publici koja inače ne voli sve te ekstremne metalce koje ja ovde reklamiram:

https://www.youtube.com/watch?v=89BtZYL89hg&list=PLziW5PTeCXqWi5f50nmjL8ZF_ABEd9tG0

L’ACÉPHALE iz Potlanda na svom tek trećem albumu za petnaest godina (a i deset godina nakon drugog albuma) koji nosi isto ime kao bend idu veoma duboko u istraživanju svojih brojnih inspiracija i motivacija i sa 74 minuta trajanja ovo je ploča kojoj se valja ozbilno posvetiti, naročito jer se njoj ni slučajno ne žuri da stigne kuda je naumila. Opet, ima ovde dosta mesa i L’ACÉPHALE je definitivno bliža grandioznom umetničkom delu smele avangarde nego prenapuhanoj metalskoj pretencioznosti. A da ne bude zabune, ima ovde pretencioznosti kud god se okrenete – revolucionarni napevi uz akustaru na francuskom, spoken word delovi, nesvete kombinacije zavarivačkog blek metala i ekspresivnog folka… L’ACÉPHALE su ulili srce i dušu u ovaj album i dobro se čuje zašto je sve to nastajalo deset godina pa je ljudski da im date šansu i makar ih jednom pažljivo odslušate:

https://lacephale.bandcamp.com/album/lac-phale

Ovonedeljnu porciju grindcorea dobijamo ljubaznošću geteborških Walking Corpse koji sa četiri pesme na svom istoimenom debi EP-ju isporučuju jako tvrd ali istovremeno maštovit i kreativan grajnd koji uspeva da profitira čak i od neljudski brikvolovanog masteringa. Walking Corpse odvaljuju agresivnošću ali istovremeno imaju i dobre pesme od po dva minuta sa mnogo dobrih gitara i kvalitetnim, do ludila brutalnim izvođačkim pristupom na svim frontovima. Sa skandinavskom čvrstinom i ludačkom energijom koja kao da je teleportovana pravo iz Japana ovi Šveđani pokazuju kako grajnd 21. veka treba da se čuje:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/releases

I, da završimo sa još jednim grajnderskim izdanjem, More Pain iz San Dijega imaju istoimeni debi EP koji traje, čekajte da saberem… minut i jedanaest sekundi. A ima tri pesme. More Pain su pritom sasvim prirodni i nemaju u sebi ni trunke memecore poze pa je ovo EP poštenog, čukačkog power violence panka koga sviraju dvojica veterana  – Nick Zinner iz Yeah Yeah Yeahs i Justin Pearson iz The Locust i Dead Cross. Naravno, odmah se prepozna ta kilometraža i ovo je vrlo slatko i moćno izdanje za ulazak u vikend. Uživajte:

https://morepain.bandcamp.com/

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-04-2019

Posted in metal with tags on 13 aprila, 2019 by mehmetkrljic

Trinaesti je, pa makar bila i Subota, i to označava da je dan za metal. Pa metališimo! Ako već protestujemo.

Ako vam je srce žudelo da ovog sumornog vikenda posluša malo simfonijskog blek metala, Šveđani Haimad isporučuju. Za skoro četvrt veka postojanja ova ekipa (trenutno svedena na duo) je snimila zapravo samo tri EP-ja a ovaj najnoviji, The Return (adekvatno nazvan, posle, jelte, dvadesetogodišnje pauze) ima sjajan omot sa crnim vitezom na konju koji kao da je ispao iz neke zajebanije varijante Gospodara prstenova. Muzika nije baš moja šolja čaja, ovo je simfonijski blek metal koji više hvata na atmosferu nego na intrigantne kompozicije, a što, uz relativno slepljen miks sve meni ne donosi PREVIŠE sreće. Opet, Haimad pošteno čukaju i nije ovo ni sasvim neprijatno:

https://haimad-northernsilence.bandcamp.com/

Više po mom ukusu su Nizozemci Nusquama (sve šale u vezi sa firmom Husqvarna su već napravili u komentarima na Jutjubu, pa ne morate da se trudite, hvala) čiji je prvi album, Horizon Ontheemt jedan lep i emotivan komad blackgaze muzike sa ekonomičnih 37 minuta žestine ali i mladalačke emotivnosti. Shoegaze teme odrane preko udaračke ritam sekcije, sa ženskim vokalima koji su smrt za larinks i prenose svu tu tjeskobu i ljutu muku koju treba da čujemo, sve je to vrlo dobro ukombinovano i uz miks koji je atmosferičan ali ima energije, ovo je veoma dobar primer kako taj moderni, „post“ zvuk može da se radi a da ne zvuči prepatetično. Hoću reći, možete biti „post“ ali ostati tr00 i Nusquama to eminentno dokazuju:

https://nusquama.bandcamp.com/album/horizon-ontheemt

Pravoslavni satanisti Akrotheism iz Atine na svom drugom albumu Law of Seven Deaths prave prilično intrigantne aranžmane sa smenama tempa i ritmova, zanimljivim, raznovrsnim pevanjem, ponekom sjajnom gitarskom temom i generalno dobrom atmosferom. Blagi problem može biti miks koji je preterano prostoran i sve je utopljeno u oceanu jeke. Naravno, ovo doprinosi atmosferi koja jeste jedno od jakih oružja ovog benda, ali ume da bude naporno koncentrisati se na muziku da biste razlikovali signal od šuma. Ipak, mislim da je ovo maštovit i pošteno odsviran album vredan truda:

https://akrotheism.bandcamp.com/album/law-of-seven-deaths

Poljaci Martwa Aura i Britanci Odour of Death imaju solidan split album pod naslovom Credo in Mortem sa sedam pesama sirovog, staroškolskog, ali melodičnog i nimalo primitivnog blek metala. Ovo je jedan veoma lep, klasično andergraund paket gde oba benda sviraju pošteno i oznojeno, ne filozofiraju sa žanrovima – pesme su uglavnom strejt blekerske nabadačine – ali u okviru odabranog stila pružaju odlične kompozicije sa pamtljivim melodijama i veoma ekspresivnim izvođenjem. Poljaci imaju malo „bogatiji“ miks ali se meni zapravo više dopada urednost miksa Odour of Death. Kako god, sa ovim albumom nećete pogrešiti ako volite „pravi“ blek metal:

https://odourofdeath.bandcamp.com/album/credo-in-mortem

Italijanski Totalitarian na svom EP-ju Bloodlands (pre koga su izdali samo jedan album) bave se Drugim svetskim ratom, fokusirajući se više na istok Evrope gde su se, uostalom, strašne stvari i događale. Bloodlands je putovanje preko Varšave i Treblinke pa do Belorusije i jame Babin Jar u Ukrajini i, u staroj blek metal tradiciji, pokušava da od neopisivih zverstava koja su se desila u onome što je naša zajednička savremena istorija, iscedi nekakav smisao kroz katarzičnu, brutalnu svirku. Mislim… teške su to teme i, naravno, mnogo metalaca se opseda ovakvim stvarima ne zato što ih nužno osuđuju nego jer ih fascinira ta vrsta nihilizma. Opet, Totalitarian su očigledno za nijansu intelektualniji od prosečne omladine koja sluša ili svira ovakvu muziku i njihov je EP očigledno inspirisan knjigom  Timothyja Snydera koja se isto zvala Bloodlands i bavila se sudarom Hitlerovog „konačnog rešenja“ i Staljinovih brutalnih upravljačkih politika u delovima SSSR a što je rezultiralo smrću 14 miliona civila. Teške teme, i dalje, ali ovaj EP, pojašnjavam, nije samo masturbacija na nihilizam. A muzički, a što je važno, ovo je izvrstan, jako agresivan blek metal konstantno u blastbitu ali sa dobrim kompozicijama i nadahnutim gitarskim radom. Kad se na sve doda vrlo dobar, sirov ali efektan miks izdanja, ovo je blek metal TAČNO po mom ukusu. Svaka čast Totalitarianu što su, za moj groš, ove nedelje ispali veći Skandinavci od samih Skandinavaca!

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/bloodlands

Mada imamo i jedan solidan skandinavski album ove nedelje. Norvežani Posthum su izbacili svoj četvrti alum, Like Wildfire i ovo je promišljen, odmeren i umeren blek metal sa zapravo preskupom produkcijom u odnosu na muziku koja je prilično svedena i na momente, rekao bih i medidativna. Posthum umeju da nalože vatru, uostalom, po njoj su i album nazvali ali ovo je više u osećanjima i temama, dok je muzika mahom srednjeg, stamenog tempa i više u napetosti nego u, recimo, ejakulaciji. Ali prijatno je to i Posthum uspevaju da jednostavnosti daju auru otmenosti:

https://youtu.be/EwnOLKGiGjM

Hanoverski Nimbifer su izbacili prvi demo i mada je ovo daleko od neke obavezne lektire, ukazujem na njega jer je u pitanju iskren i žestoko odsviran komad blek metal sirovine sa puno melodije i stava. Tamo negde, devedesetih, kad smo se menjali demo-kasetama diljem fanzinske scene po čitavom zemnom šaru, ovakve kasete bi bile smatrane pravim biserima:

https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-i

Frosthelm iz Severne Dakote sviraju dosta ukusan blek metal sa elementima thrash metala na svom drugom albumu Phyrric. Ima ovde dosta šmeka melodičnog blek metala sa nekim sasvim pamtljivim gitarskim melodijama i ubedljivim blastbitovima, a onda su u to udenuti tvrdi i disciplinovani trešerski pasaži sa sve klasičnim preterivačkim solažama. Pomalo shizofrena na papiru, ova kombinacija zapravo solidno funkcioniše u praksi i smenjivanje elemenata dva podžanra daje album koji u najmanju ruku nije dosadan. Miks albuma je možda malko predrkan i smeta muzici da prodiše, ali pričam o nijansama. Solidno slušljiva ploča:

https://frosthelm.bandcamp.com/album/pyrrhic

Njemački Ketzer je snimio novi album, Cloud Collider i sada je to nekakav pokušaj pomirenja njihovog blackened thrash udaranja iz ranog dela karijere sa kasnijim meandriranjima u post rok smeru. I ne mogu da kažem da Cloud Collider nema mnogo zanimljivih momenata. Ketzer su uspešni u tome kako spajaju ekstremni metal sa nečim što ide više u širinu i ploča uspešno prišiva pržačke, take no prisoners momente na sporije ali razrađenije pasaže, pa, recimo, (post) roka. Album koji vam se možda neće svideti u celini ali čija snaga jeste ta kreativna glad da se ode u mnogo strana na malo prostora i svaka od njih makar istraži sa jednakom strašću. Cenim to, a ovo je i dobro producirana ploča.

https://ketzergermany.bandcamp.com/album/cloud-collider

Irski Sacrilegia sa svojim prvim albumom, The Triclavian Advent, nemaju mnogo dilema oko toga da li svoj blackened thrash metal žele da osavremenjuju i modernizuju. Naime – ne žele. The Triclavian Advent je besna, ružna, tamna ploča brzog, iznurujućeg tempa i staroškolske sirovosti. Sve je to miksovano prljavo i da odjekuje na sve strane ali bend je dovoljno navežban da njihove jednostavne pesme ne zvuče amaterski već sirovo i pravoverno.

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/the-triclavian-advent

Nemački duo Dauþuz sa svojim trećim albumom Monvmentvm nudi i isporučuje pristojan, epski blek metal koji iako dosta mrsi muda sa akustičnim interludijima i kojekakvim ukrasima, zapravo, kad treba stati i zasvirati, nije tako rđav. Dauþuz sebe daleko preozbiljno shvataju i njihovi epski folk momenti zvuče parodičnije nego što bi želeli ali ima tu nekog šarma. Ploča kojoj se lično neću baš mnogo vraćati ali srce joj je na pravom mestu:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/monvmentvm

Idemo na stonere. Brant Bjork, bubnjar legendarnih, jelte, Kyuss, izdao je solo album, Jacoozi i ovo je ploča instrumentalnih psihodeličnih džemova sa solidnom fanki osnovom i za mene vrlo simpatičnim, džem sešn štimungom. U principu, Bjork je ovde improvizovao tako što je snimio bubnjarske matrice prvo a onda preko njih sipao bas i gitare. I sad, nije lako džemovati ni sa drugima a kamoli sam sa sobom i Jacoozi nije ploča zbog koje bih prodao kuću i imanje da bih je posedovao ali jeste u pitanju kolekcija lejd bek džemova koji se lako poslušaju i ne smetaju. Nije metal, ali nije rđavo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-jacoozzi-2

Australijanci Rollerball na svom prvom albumu, Lost in Space a koji se izašao pre dvadeset godina i sada je doživeo reizdanje, ne samo da ponosno furaju isti logotip koji je Norman Jewison pre četiri i po decenije koristio za svoj kultni film, nego se i prva pesma, ispravno, zove Jonothan E (sic) i počinje semplovima iz istog kultnog filma. I, mislim, pola posla je već obavljeno! No, za drugu polovinu bend se pošteno potrudio isporučujući naprženi fuzz rock sa opčinjujućim rifovima i pamtljivim refrenima. Rollerall su tako toplo i lepo distorzirani da bih ovo skoro mogao da slušam i da pesme ništa ne valjaju. Srećom, pesme su sasvim solidne pa iako Lost in Space nije celim trajanjem jednako genijalan album kako su genijalne neke od pesama (Jonothan E, Eye of the Storm, Lake of Life…), sve je to u paketu prijemčivo. Dok su nekog bombardovali, neko je svirao ljuti rok. Ispravno.

https://rollerball.bandcamp.com/album/lost-in-space-20th-anniversary-re-release

A Kanađani Gone Cosmic na svom prvom albumu Sideways in Time donose veoma prijatan stoner rok sa izvrsnim ženskim vokalom i jakom ritam sekcijom. Ovo je mišićavo i ritualno iako ne izlazi iz domena čvrstog, stamenog roka i podseća šta može da se uradi sa klasičnim instrumentima i mnogo mašte u žanru koji poštujete zato što ga volite i ne trudite se da od njega pobegnete već da unutar njega nađete svež izraz. Gone Cosmic su sveži tako što ostavljaju utisak benda sa velikom kilometražom ali i velikom glađu i ovi teški, distorzirani bluzerski psihodelični komadi pogađaju gde treba:

https://gonecosmic.bandcamp.com/

Northern Revival iz Novog Sada sa EP-jem Electric Power Supply ne iznenađuju bogznakako originalnim pristupom stoner metalu ali ovo je korektno odsvirano i snimljeno 20 i kusur minuta tvrde, poletne muzike sa nekim dobrim rifom i dosta energije:

https://youtu.be/OIUY7sJ-E_Y

Ako sva ta sporina čoveka može da uspava, tu su Portugalci Besta da nas sa svojim debi albumom, Eterno Rancor pošteno razbude i prodrmaju. Besta sviraju grindcore koji dosta duguje modernim tendencijama u ovom podžanru, sa čvrstinom kakvu vezujemo za skandinavske bendove ali i eksplozivnim, pankerskim elementima recimo jednih Wormrot. Besta nisu gadljivi na povremene upade u moš-deonice ali većina muzike sastoji se iz polivačkog, beskompromisnog prženja gde se stameni kečevi smenjuju sa rafalnim blastovanjem. Gitare umeju da pređu iz klasičnog četrvorotonskog rifašenja u poneku neočekivanu harmoniju, da se razbije monotonija, a  odozgo preko svega dolazi nadrkan, savršeno odvrištan vokal. Sve je to snimljeno kvalitetno i puca od težine i energije. Album na kome je najduža pesma minut i četrdesetjednu sekundu i koja se završava žestokom obradom Bad Brains (Regulator)? Jes, PLIZ.

https://bestalfr.bandcamp.com/album/eterno-rancor

Vraćamo se na sam početak marta za debi album francuskih Vous Autres, ali to je zato što ova ploča vredi. Champ du Sang (polje krvi, jelte) je razbijački, mučan a neodoljiv album psihodeličnog blackened doom metala (recimo) sa pesmama na Francuskom i atmosferom u kojoj se možete utopiti. Mislim, do smrti. Champ du Sang je ploča hermetične, neprijateljske atmosfere u kojoj se metal muzika plemenito ukršta sa drugim ekstremnim pristupima sviranju da se dobije agresivno depresivan ali, ponoviću, neodoljiv proizvod. Vous Autres su nesumnjivo emotivno ucenjivački bend sa svojim smenjivanjima mirnih, meditativnih delova i pasaža mrveće buke, ali to im tako dobro ide i ovo je album koji će, uprkos njegovoj visokoj (melo)drami umeti da cene i nemetalci. Da li će moći da ga i slušaju? Nisam siguran, ali zato smo tu mi:

https://vousautres.bandcamp.com/album/champ-du-sang

Relapse nije etiketa koja ovih poslednjih godina izbacuje previše albuma koji će mene nešto sad tu kao oduševiti, ali treći album ričmondskih Inter Arma je, srećom, veoma dobra ploča. Sulphur English je kavernozna, zastrašujuća komadeška mračnog, sporog (mada i brzog) metala koji spaja sludge i doom tupost sa black metal agresivnošću i uprkos zvuku koji je taman i sugeriše da će ovo biti ploča pre svega najsporijeg tempa, dobijamo ne malu količinu žestokog, brutalnog prebijanja. Inter Arma su naprosto genijalni u tome kako uspevaju da spoje najprimitivniji pećinski zvuk sa interesantno osmišljenim, pa i kompleksnim aranžmanima i rifovima koji nisu komplikovani ali imaju jednu neočekivanu promišljenost i znaju kako da vas pomere i nateraju da ozbiljno slušate. Ima ovde Neurosisa u nekom korenu,jelte, ali ovaj bend meni uspeva da zazvuči kao sasvim autohtona pojava jer sva ta njihova meandriranja između sludge, doom, black pa i post metala uz tu sirovu produkcijsku moć ostavljaju utisak da su nastala kao posledica ceremonijalnih džemovanja tokom dugih noći ispunjenih narkoticima a ne da su se rodila ukrštanjem omiljenih ploča članova benda. Izvrsno!

https://interarma.bandcamp.com/album/sulphur-english

Norveški trešeri Inculter su izbacili (dugoočekovani, kažu sami) drugi album, Fatal Visions i ovo je nešto više od pola sata starinskog thrash metala sa osvežavajuće primitivističkim pristupom pesmama (slušajte tu atmosferu u Endtime Winds, recimo) i još  više osvežavajuće prozračnim miksom. Odsustvo ekstremne kompresije u zvuku znači da ovaj album možete da odvrćete stvarno glasno i da se neće sve pretvoriti u proverbijalni zid od cigle, a ovo je, srećom, baš ploča koju vredi odvrtati glasno. Fatal Visions ne donosi ne znam kakve – da ne kažem nikakve – novine u polje thrash metala ali ovo je vrlo prijatan, organski i neispoziran povratak thrashu osamdesetih i ranih devedesetih i to njegovoj andergraund varijanti. Inculter prže iskreno i znojavo i njihova muzika jasno podeća kako i zašto ekstremni metal mnogo toga duguje panku, a sve isporučeno kroz pobesnele bubnjeve, opake rifove i pevača koji je savršen za ovaj žanr.

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/fatal-visions

U mnogo ezoteričnijim vestima, Bob Nekrasov je izdao novi album ali, verovatno smatrajući da je ime Rebel Wizard sada već suviše „komercijalno“, album Lust of Consciousness je izdat pod umetničkim imenom Nekrasov. I, sad, ne zezam se, muzika Rebel Wizard je ostvarila prilično dobar kritičarski status na ime svoje off the hook kombinacije sobnog blek metala i primitivne avangarde, ali Nekrasov je, čini se, zaključio da mora da odemo dublje. I Lust of Consciousness je zato skretanje pod pravim uglom u skoro čist power electronics. Ali veličanstven. Mislim, verujte čoveku koji decenijama sluša Masonnu, Merzbow i slične stvari – ovaj album je moćan, nepoćudan i nadahnut komad besne, beskompromisne, onostrane buke. Proizvedene uglavnom analognim metodama i uz sasvim dovoljno ostatka tragova „pravog“ blek metala da ovo ipak shvatite kao metal album. Mislim, neke pesme su zaista blek metal pesme (Letting go of all the supports, recimo), ali propuštene kroz toliko filtera da muzika jedva da se čuje. Neke su samo elektroakustički pejsaži (Hideen beauty) a neke, poput naslovne, su power electronics. A sve to zajedno, koliko god konfrontativno bilo, ne zvuči kao puki saundtrak za podignuti srednji prst već, gulp, kao smela umetnost koja istražuje granice. Bob Nekrasov – heroj kakvog možda nismo zaslužili ali koji nam je potreban.

https://nekrasov.bandcamp.com/album/lust-of-consciousness

Hamferð sa Farskih ostrva singlom sa dve pesme, Ódn, proslavljaju dekadu rada i na njemu prelaze čitav put od nepraštajućeg, najtežeg, najopasnijeg sludge doom metala do ranjivog akustičnog folka. Prelepa ploča. Mada kratka, jelte.

https://hamferd.bandcamp.com/album/o-dn

U nešto melodičnjim i komercijalnijim vestima, tajvanski Diesear ima treći album, BlodRed Inferno i ovo je melodičan i, koliko je to moguće, „komercijalan“ deaththrash album prenabudžene produkcije ali sa mnogo pravoverne svirke. Diesear su, naravno, previše naklonjeni powermetalskim gestovima u svojoj muzici ali ovo je svejedno dinamična ploča sa puno ideja, koju kvari užasan mastering. Ako možete ušima da prodrete kroz zid od cigle i niste gadljivi na melodične death metal pasaže i trešersku cepačinu, naći ćete ovde ponešto za sebe:

https://dieseartw.bandcamp.com/

Upadljivo odsustvo death metala ove nedelje ispravljaju, korektno, Hath iz Nju Džerzija svojim debi albumom Of Rot and Ruin koji, pa, ni slučajno nije čista death metal ploča. Ali je u pitanju odličan, ubedljiv prvenac koji uspeva da spoji moderni (malo thrash/ core, malo melodeath) zvuk sa udaračkom death metal osnovom a onda sve to oplemeni ukrštanjem sa black metalom. Finalni produkt je agresivan i ima dovoljno brejkdaun momenata da napali i klince koji se pronalaze u deathcoreu, ali i da bude prijemčiv meni sa svojim blek metal ekscesom i tom zdravom, moćnom death metal osnovom. Ovo je ploča koja sasvim lako izmiče prokaženom „blackened deathcore“ zvuku tim svojim utemeljenjem u death metalu na kome se onda lako grade sve te mikrožanrovske pletenice. Hath su odlični svirači, sjajno uklapaju te neke „komercijalnije“ melodeath elemente sa agresivnijim, više andergraund pristupom i, uz vrlo solidnu produkciju, uspevaju da iskoče daleko iznad kolega:

https://hathnj.bandcamp.com/album/of-rot-and-ruin

I Neolithic iz Baltimora imaju malo death metala u svom zvuku mada je ovo strejterskija kombinacija crustcorea sa malo sludge metala i jednostavnim, primitivnim death elementima. I ona dobro funkcioniše. Istoimeni debi EP sa pet pesama prebijačkog, nisko naštimovanog metala je dovoljno raznovrstan da zadovolji probirljiviji ukus, krećući se od više pankerskih, grajnd pesama poput Myopia, preko sporih, zaraznih sludge komada kao što je War Discordance pa do mučno-death-sludge himne Entropy of Totality. Ubedljiv EP za bend koji dobro razume šta je u kamenom dobu moglo da bude hit a ja se nadam velikim ostvarenjima u njihovoj budućnosti:

https://neolithicmd.bandcamp.com/album/neolithic

Za PRAVI death metal ćemo na kraju morati do Australije. Ali isplati se. Crypt Crawler ne sviraju ONAJ australijski death metal ali je njihov prvenac To the Grave jedan prijatan koloplet pesama odsviranih u stilu stare škole sa jasnim i neskrivenim uzorima u starom Death ili Obituary. Crypt Crawler dobro shvataju ritualne kvalitete ove muzike i imaju osećaj za dramu a kada krenu da treskaju brže i to je ubedljivo i moćno. Producirana glasno ali uspevajući da za dlaku umakne brickwall klopci, To the Grave je  prijatna, bučna ploča uz koju se radi najgrozniji mosh.

https://cryptcrawler.bandcamp.com/album/to-the-grave

Pročitani stripovi: Moth & Whisper, New Lieutenants of Metal i Murder Falcon

Posted in metal, Stripovi with tags , , , , , , , , on 11 aprila, 2019 by mehmetkrljic

Vreme je za još jedan skroman pregled stripova koje sam čitao poslednjih dana i nedelja. Pa… hajde onda.

Teda Andersona možda neki među nama znaju pre svega kao čoveka koji za hljeb zarađuje pišući sve one My Little Pony stripove koje odrasli muškarci ne bi dotakli ni električnim pendrekom, samo da se nije u međuvremenu pojavila ta neobična Brony kultura u kojoj upravo odrasli muškarci* upadaju u gikovski trans na pomen My Little Pony sadržaja i bave se ovim svetom i likovima onako kako njihovi ortaci opsesivno tripuju superheroje ili video igre.
*nominalno

Elem, Nisam čitao ni jedan Andersonov My Little Pony uradak u životu i verovatno i neću, ali jesam pročitao petodelni miniserijal Moth & Whisper koji je sa crtačicom Jen Hickman uradio za Aftershock Comics i ovo mi se prilično dopalo. Aftershock je definitivno uspeo da se isprofiliše kao kuća u kojoj i renomirani autori ali i manje proslavljeni profesionalci imaju priliku da ponude žanrovske radove što beže od preovlađujuće superherojštine i ponuda im je sve šira i zanimljivija. Joe Pruett i ekipa su očigledno dobro znali šta rade kada su započeli Aftershock pre četiri godine i početna salva kvalitetnih radova poznatih autora je isposlovala dovoljno dobre volje i interesovanja da danas imamo praktično hitove poput Fu Jitsu, Animosity ili ovde već pominjane Babyteeth i Beyonders.

Moth & Whisper možda neće dosegnuti nivo penetracije u neku širu kulturnu svest kao gorepomenuti stripovi ali to nije zbog njegovog kvaliteta već zbog činjenice da je ovo miniserijal koji priča jednu vrlo konačnu priču, sa početkom, krajem, ali, što je možda važnije, karakternim lukom glavnog lika koji dovodi do tako dramatičnih promena da je veliko pitanje bi li nastavak, ako bi ga hipotetički bilo, mogao da uopšte po senzibilitetu bude dovoljno sličan originalnoj priči. Ovo je i razlog što danas pričam o Moth & Whisper a ne o 748 drugih stripova koje sam čitao u dovoljno nedavnom periodu – Andersonov i Hickmanin serijal je ona prilično retka pojava u američkom stripu ali i žanrovskoj fikciji generalno u kojoj se status kvo protagoniste radikalno menja tokom priče, zajedno sa priličnim delom svetonazora. Moglo bi se reći da u ovoj priči protagonist, Niki, sazreva, manje intelektualno a više emotivno a to se verovatno najređe dešava u ovakvim, jelte, radovima.

Elem, Moth & Whisper počinje jednom gotovo apokrifnom pričom o dva vrhunska lopova-po-narudžbini (tj. industrijska špijuna), Mothu i Whisperu, dakako, od kojih je jedan vrhunski majstor prerušavanja i osoba sa, praktično bezbroj identiteta, a drugi majstor infiltracije, toliko dobar u šunjanju i skrivanju da ne postoji njegov snimak niti u jednom poznatom medijumu te on, praktično nema ni jedan jedini identitet i postoji maltene samo kao beskonačno prepričavana urbana legenda. Priča dalje kaže da su Moth i Whisper opaki rivali ali ono što nam strip odmah potom prikazuje podseća da ne valja verovati svim urbanim legendama…

Neću da otkrivam detalje radnje jer je taj početni preokret u stripu, čini mi se, prilično važan za ton koji se želi uspostaviti, pa hajde da umesto toga kažemo da je Moth & Whisper jedan praktično „klasičan“ cyberpunk rad, priča smeštena u urbanu, visokotehnološku, „meku“ antiutopiju u kojoj društvo funkcioniše i kapitalizam nije kolabirao u medmaksovštinu ali postoje dramatične socijalne razlike, vlade su korumpirane a korporacije i kriminalni klanovi su se stopili u jedno i iznuruju građane neprebrojnim načinima da im ponude uslugu i uzmu novac, postoji istovremeno i kultura opšte prismotre ali i neke vrste isforsiranog egalitarizma u društvu, kao zamene za istinsku ravnopravnost. Autori ovo ne presinguju iz sve snage i veliki deo worldbuildinga je posredovan kroz ambijentalne informacije, recimo kadrove u kojim Niki prolazi pored znaka koji kaže da se nakon ove tačke ne smeju otvoreno prikazivati religijski simboli, ili pored stanice za dopunu (energijom) koja je dostupna pretplatnicima određene firme a mogu je koristiti i drugi ako plate.

Ovo je udoban, visoko efikasan način da se moja pažnja okupira i Hickmanova ume da dočara kiberpankerski štimung bez previše fetišizacije tehnologije i gadžeta umešno kreirajući ne previše napadan retrofuturistički look grada, ali i enterijera i kostima, gde se likovi sa ruskim šubarama koji prodaju hranu na ulici lepo uklapaju uz old skool krimose sa fedorama i u belim odelima, a tu su i hi-tech radna odela, dronovi sa kamerama koji letuckaju unaokolo i slikaju lica ljudi na ulici iz bezbednosnih razloga…

Na pozadini ovakvog sveta Moth & Whisper priča uzbudljivu priču o mladom hi tech lopovu koji se usuđuje da uleti u klinč sa vrlo ozbiljnom mafijom i ako do sada to nije bilo jasno, mada nikako ne možemo pričati o imitaciji, rekao bih da je jasno da su se Anderson i Hickmanova inspirisali ranim cyberpunk klasicima Gibsona, Sterlinga, Swanwicka itd. Ovo je sigurno i razlog što je meni priča solidno prijala, sa svim tim fetišima koje volim kao što su supernapredne tehnologije (inteligentan kostim koji „štampa“ novi izgled u roku od nekoliko sekundi, gadžeti), opasni, a etikom vođeni hakeri koji žive izvan sistema iako se fizički nalaze u njegovom samom centru, kriminalci koji su porodični biznis praktično nasledili i zapravo sami od sebe nisu zle ili nasilne osobe…

Anderson i Hickmanova ipak, podvlačim, unatoč jasnom omažiranju, ne prave imitaciju te neke rane gibsonovštine i Moth & Whisper ima neke sasvim moderne i, mislim, dobro uklopljene teme u svojoj priči. Jedna od njih je svakako rodni identitet i, u priči koja rano uspostavlja paradigmu da je identitet u ovakvom svetu na kraju dana stvar izbora, nije preveliko iznenađenje što se ideja o tome da imamo lik koji se identifikuje kao rodno ne-binarna jedinka ne samo prirodno pojavljuje u radnji već i izmiče klopci u koju se moglo lako upasti time što bi ovo bilo učinjeno glavnom i presudnom temom priče. Naprotiv, rodna ne-binarnost (lik za sebe u stripu kaže da je „gender queer“ ali mislim da bih morao da zovem telefonom profesorku Jelisavetu Blagojević da mi pojasni koji bi bio kanonski prevod na srpski) se ovde tretira kao jedna ne naročito egzotična stvar u svetu u kom identitet nije prosta stvar lika i imena koje piše u ličnoj karti. Moth & Whisper ovo provlači sasvim nepamfletski, puštajući podtekst i kontekst da rade svoj posao i povezujući glavne elemente radnje sa tim nekim meta-temama bez vidnih napora i glasnog upinjanja. To da je strip u suštini visokotehnološki triler sa elementima heist movie postavke je definitivno njegova najprimamljivija karakteristika i sve ovo ostalo je odlično i prirodno uklopljeno uz tu radnju tako da sazrevanje protagonista bude prirodno i značajno za samu priču.

Andersona i Hickmanovu imam još da pohvalim za vrlo efikasno pripovedanje, sa dobro odmerenim tempom. Kada je to oportuno, dobijamo duže, dekompresovane scene šetnje gradom koje uspostavljaju utisak o mestu i svetu i važne su za utemeljenje likova i radnje. Opet, kada je TO potrebno, imamo vrlo brze rezove koji nas „filmski“ iz scena zaslepljujuće akcije prebacuju direktno u narednu scenu visoke tenzije i visokih uloga i to vrlo dobro funkcioniše. Anderson nije gadljiv na table na kojima likovi samo pričaju ali Hickmanova ovo majstorski odrađuje nudeći ili interesantne detalje u pozadini kadra, ili facijalnu mimiku koja mudro produbljuje dijalog. Uopšte, Hickmanova je odličan crtač koji je odradio brojne smene u rovovima za izdavače poput Devil’s Due ili Action Lab a ovo je, ako se ne varam, njen prvi autorski rad koji je izašao na papiru (The Dead koji radi sa jamesom Maddoxom je Comixology Original, pa postoji samo u digitalnoj formi). Hickmanovoj bih MOŽDA mogao da prigovorim previše hladan (kompjuterski) kolor ali moguće je da je ovo samo stvar ličnog ukusa i ne mogu da kažem kako kolor zapravo ne doprinosi u dobroj meri atmosferi ovog stripa. S druge strane, sve ostalo joj je veoma uspelo i mada ovaj strip nema mnogo akcije, ona je kadrirana i vođena dobro sa iznenađujuće realističnim šmekom, a Hickmanova apsolutno blista u karakterizaciji i mimici likova, posredujući nam njihove emocije i unutarnji život prirodno, bez nametljivog vatrometa i detaljisanja.

(Uzgred, sve vreme o Hickmanovoj govorim u ženskom rodu jer je to rod koji joj je pripisan na rođenju i jer srpski nema udoban način da se izražavamo rodno neutralno u ovakvim situacijama, pa je možda bitno samo primetiti da je Hickmanova i sama rodno ne-binarna i, na engleskom barem, preferira da se o njoj govori koristeći zamenicu „they/ them“.)

Sve u svemu, Moth & Whisper su za mene bili prijatno iznenađenje i pošto naredne nedelje izlazi kolekcija, mislim da je pravi trenutak da se ukaže na ovaj strip i podseti da je ove nedelje izašao i prvi broj Andersonovog Orphan Age za, ponovo, Aftershock. Ovaj izdavač nastavlja da ide uzlaznom putanjom, pretvarajući se polako ali sigurno u ozbiljnog takmaca Imageu, a Moth & Whisper je odličan pokazatelj toga da Aftershockov kredo („kreativna oštrica nezavisnog izdavača ali uz snagu tradicionalne kuće“) nije puka pričica. Prijatno.

Dalje ćemo pričati o metalu, iako nije Petak.

Jer, završio se četvorodelni miniserijal za Image Comics a pod imenom New Lieutenants of Metal i ovo je bila jedna slatka i simpatična toboganska vožnja stazama superherojštine (nešto) starije škole vođena neskrivenom ljubavlju za hevi metal. Hoću reći, da moja podsvest ume da piše i crta stripove, ti stripovi bi bili New Lieutenants of Metal.

Joe Casey je stara kajla superherojskog stripa i čovek koji u CV-ju ima i rad na klasici poput Avengersa, Hulka, Supermana i  Flasha, ali koga mnogi pamte i po vrlo zapaženim radovima za Wildstorm devedesetih godina. Njegov WildCATS je bio primer uspelog pivotiranja iz bučne ali ne prepametne superherojštine u špijunski triler, a Automatic Kafka je zapamćen kao jedan od najavangardnijih superherojskih stripova svoje decenije i pokazatelj da Casey ne beži od toga da radi sa crtačima koji nisu zainteresovani za klasični superherojski look & feel.

Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa. I, bezbedno je reći da New Lieutenants of Metal ne izgleda kao ijedan superherojski strip koga imate trenutno na, jelte, štandovima. Ili ijedan superherojski strip ikada.

Ako ste čitali Oni Pressov Motro koga je Fariñas takođe crtao, znate da on voli stilizovan pristup likovima, jarke boje i eksplozivnu akciju. Za ovu priliku Kubanac se odlučio za kombinaciju crtanofilmovske estetike, underground comix šmeka i maltene fetišističkog ilustratorskog pristupa. Znate, kad pogledam šta sam naređao u prethodnoj rečenici imam utisak da je dovoljno napisati jednu reč: metal.

New Lieutenants of Metal u vizuelnom smislu nije ono što biste očekivali od „metal“ stripa ali ni od superherojskog stripa i ovo je dobro jer iako je Casey sasvim eksplicitno išao u omažiranje klasične Wildstorm ere, ali i onog što joj je, prevashodno u Marvelu, prrethodilo u osamdesetim godinama, ovo istovremeno nikada nije trebalo da bude puki pastiš. New Lieutenants of Metal se trudi da rekonstruiše bombastičnu superherojštinu „onog“ vremena kombinujući apsurdno moćne akcione scene sa likovima koji su nesavršeni i, uprkos svojim moćima, imaju brojne unutarnje konflikte, sumnje i strahove, ali Casey, koji je, uostalom, i sam pisao Cablea, X-Men i Alpha Flight devedesetih godina, ide na dobronamerno parodični ton, blagu prenaglašenost dijaloga i akcije tako da se postigne efekat neke vrste ponovo uhvaćene nevinosti. Ovo je, dakle, strip u kome se superherojski tim iz naslova sastoji od likova koji su svaki na svoj način neki od aspekata hevi metala/ teškog roka: Krieg, recimo, nosi pripijeni kostim sa bodljama, kratku plavu kosu i rodno je „fluidan“ (mada ovo saznajete izvan samog stripa i ne figuriše u zapletu ni na koji način) u relativno jasnom (preteranom) omažu Robu Halfordu, Vanderborg Riot je, pak, napravljen od metala, Steppenwulf je bosonogi bradonja bajkerskog izgleda koji može da se transformiše u, pogađate, džinovskog, krvoločnog vuka, a Manowarrior je bizarna kombinacija zemaljskog metalca i vanzemaljskog DNK (skovana u umirućim momentima pomenutog vanzemljanina). A tu je i džinovski, inteligentni panda, Spike.

To da ovaj tim štiti nejač od raznih pretnji se podrazumeva samo po sebi ali to da su im glavni neprijatelji „Boy Band Nation“, ekipa ulickanih mladića čije su supermoći vezane za milenijalse, selfije i društvene mreže već dovodi New Lieutenants of Metal u domen farse.

No, ovo je dobronamerna, simpatična i ekonomično vođena farsa. Casey uspešno spaja melodramatični ton superherojštine koju omažira sa akcijom koja je bučna, glasna i ne preterano pametna. Strip ima veoma rudimentaran zaplet očigledno nameran da bude skup/ parodija brojnih superherojskih tropa iz vremena prošlih, ali karakterizacije likova, iako i same parodične, uspevaju da nam prodaju tu neku hemiju koja među njima postoji i, uz stalne, bezbrojne reference na klasični metal dobija se zaokružena – i autentična – estetika. Superherojski stripovi i metal, na kraju krajeva, imaju dosta dodirnih tačaka: jaka sklonost ka (pop-)mitologiji, prenaglašenost ekspresije, kult tela, i Casey tačno zna u kom pravcu ovde ide, tako da New Lieutenants of Metal ispada priča o požrtvovanosti likova koji, svaki za sebe, nisu ni nepobedivi ni besmrtni ali uz oslanjanje jednih na druge i veru u metal – koji ovde simboliše istrajavanje, nepresušnu spiritualnu snagu, pa i etiku – na kraju dana preteknu i pobede. Ovo su jednostavne metafore ispaljivane veoma glasnim sredstvima ali funkcionišu u okvirima koje su autori odabrali.

Fariñas, naravno, u velikoj meri određuje ton stripa i tamo gde Caseyjevi dijalozi i titlovi rafalno ispaljuju citate i reference na Metaliku, Mejdne, Kvajt Rajot i bezbroj drugih bendova (Casey je za svaku epizodu ponudio i plejlistu koju uz čitanje treba slušati i ovo su sve klasici tipa WASP, Black Sabbath, Motley Crue, AC/DC, Judas Priest itd.), Kubanac pazi da ne prenaglasi temu u dizajnu i crtežu. Tako umesto stripa u kome smo možda intuitivno očekivali dugačke kosurdače i redenike sa mecima kao modne aksesoare New Lieutenants of Metal nudi mnogo halucinantniju, psihodeličniju ekspresiju metala sa očiglednim zahvatima u infantilno ali i očiglednim obožavanjem buke i energije koju uz njega vezujemo. Kolor koji je odradila Melody Often je moćan, vibrantan i u velikoj meri doprinosi toj psihodeličnoj energiji ali i opštem utisku dobre namere i pozitivne poruke koji strip ostavlja.

Casey je ovaj kratki serijal posvetio osnivačima Image Comicsa i njegov je sadržaj u dobroj meri refleksija na ono što su ti ljudi radili pre Imagea, u Marvelu ali i na početku samog Imagea. Ovo ga, jasno, uz taj hevi metal tematski izbor, ograničava u pogledu toga kakvoj bi se publici mogao dopasti i recimo da nisam siguran da bi čitaoci Sage koji ne slušaju metal i nemaju u srcu mesto za Roba Liefelda ili Jima Leeja u ovom stripu našli mnogo toga što bi im se dopalo. S druge strane, Caseyjeva ljubav ka Imageu je velika i neupitna i svaka od četiri sveske se završava njegovim dugačkim napisom u kome se priseća šta je kada radio za Wildstorm/ Image/ Top Cow i kako se upoznao sa kime ko je za Image radio. Casey i inače voli te non-fiction dodatke svojim stripovima a i ja volim da ih čitam jer produbljuju lik autora pa je ovaj pomalo memoarski i dosta opširni aneks za New Lieutenants of Metal jednako vredan kao i sam strip. Ako ste se u svemu ovome barem malo pronašli – dajte šansu ovom uratku. Samo kada vidite sa kakvom ljubavlju Fariñas posvećuje besprimerno mnogo prostora logotipu serijala u svakom broju garantujem da će vam se srce smekšati.

Poslednji strip za danas je na forumu već pominjani osmodelni Imageov Murder Falcon koji se još nije završio (sedmi broj je izašao ove nedelje) ali, pošto smo se već dohvatili metala, onda je prirodno da i njega danas obradimo. Ne smeta ni što je u pitanju strip na koga imam nesrazmerno veliku emotivnu reakciju i smatram da svako ko je bar malo kao ja treba da ga pročita.

Daniela Warrena Johnsona smo ovde već hvalili, najviše na ime njegovog naučnofantastičnog serijala Extremity (takođe za Image). Kao autor i scenarija i crteža, Johnson je sa Extremity ponudio neočekivano kompleksan, maštovit (i visceralan) žanrovski rad sa veoma interesantnim svetom i upečatljivim likovima. Ovo je bio i jako dobro ocenjen serijal ali sve to ima svoju cenu i Johnson sam kaže da je prolio mnogo znoja i krvi dok sve nije isterao do kraja. Murder Falcon je trebalo da bude relaksirana, „manja“ priča od Extremity, ali, naravno, ono što smo na kraju dobili je narativno nešto svedenija ali tonalno potpuno, ako mi dopustite, EKSTREMNA priča o tome kako metalci brane svet od demonskog zavojevača snagom GLASNE MUZIKE.

Postoji naravno, mnogo dobrih razloga da se podsmevate metal muzici i kulturi. Ona je, bez sumnje, fiksirana u jednoj infantilnoj estetici, hiperekspresivna do mere kada imate utisak da od označitelja više ne možete da čujete označeno (i, kad smo već kod toga, od pištanja u ušima ne čujete ništa drugo), zaglibljena do guše u eskapizmu koji, ne treba ni to kriti, u nekim slučajevima ume da skrene u sasvim neprimerene vode totalitarnog i diskriminatornog. No, ono što ljudi koji nisu metalci često previđaju je da bez obzira na sve te njegove opsesije visokom fantazijom, na fetišizaciju tela i ljubav prema faličnim ekstenzijama koje treba da kompenzuju neke (duhovne?) nedostatke, njegova primarna funkcija veoma često, da ne kažem po pravilu biva da depriviranoj omladini (a sada i raznim matorcima) pruži duhovno utočište. Koliko god to sad smešno zvučalo, baš ta nesuptilnost, „ekstremnost“ metala koja ga je odvojila od glavnog toka rok muzike poslužila je kao identifikacioni kod za solidan broj društvenih otpadnika koji će iz svoje socijalne i kulturne niše često jedini izlaz pronaći u distorziranoj buci metala i čoporu sličnih koji u njoj nalaze istu svetu energiju. Kod metala, barem to treba imati na umu, bez obzira na svu ikonografiju – koja je uostalom raznovrsnija nego što mislite, sa neprebrojnim pod-kulturama i varijacijama – glavni element je upravo ta preteranost, taj što bi Bataj rekao, višak koji se nudi ne kao logičan, ekonomičan deo celine, nego kao čist poklon. Metal je kultura darežljivosti, ako smem tako romantično da ga definišem i mnoge su zabludele duše u momentima velike samoće i bola upravo u buci i distorziji za koje nema logičnog mesta u normalnoj rok muzici (jer su višak, preteranost, otrzanje kontroli) našli ono što ih umiruje i ispunjava.

E, sad, Murder Falcon ove teme maltene doslovno ubrizgava u priču i ovo je, ponoviću, u meni izazvalo nesrazmerno velike emotivne reakcije. Ako niste metalac, možda uopšte nećete na isti način iskusiti ovu priču.

Murder Falcon je wish fulfillment narativ u kome ekipica srednjeklasnih metalaca, muzičara polu-amatera spasava svet, ali je odrađena sa toliko ljubavi da ne mogu da zamislim da i jedno ledeno srce može da ne krene barem malko da se topi. Johnson je ovde udenuo popriličnu dozu autobiografskog, prikazujući da muzika (i glasna muzika) ljudima može da služi kao pribežište i protivotrov u trenucima kada je život skoro neizdrživo bolan. Naravno, uvek možemo da budemo cinici i pričamo kako baš nešto i ne umemo da žalimo dobro uhranjene zapadnjake sa tim njihovim urbanim tlapnjama pored ostatka sveta koji grca u nemaštini, ali Murder Falcon vrlo opipljivo i ubedljivo oslikava zašto je svakom njegova lična muka najteža i ovo je jedan od najupečatljivijih prikaza zastrašujuće gravitacione sile depresije koji sam ikada video u stripu.

Glavni junak stripa, Jake, je maltene stereotipni metalac sa Istočne obale, talentovani ali nepoznati muzičar, sada već na pragu srednjih godina, uvek u istegljenim majicama i izbledelim farmerkama, neuredne duge kose, koji za život zarađuje na druge načine iako najviše na svetu želi da sedne u kombi sa ortacima iz starog benda, Brooticus, i ponovo krene da svira po klubovima (i barovima). Jake je, pokazaće se, čovek koji sebe vidi kao gubitnika a sudbine ostatka ansambla u ovom stripu – ortaci iz benda, otuđena supruga – su i same veoma određene tim njegovim defetističkim stavom.

Ono što stvari menja je demonska invazija protiv koje se može boriti samo i isključivo muzičkim sredstvima (objašnjeno je i zašto ako je to baš bitno) i mada ovde nemamo na delu suptilne metafore, Murder Falcon je tako dobar strip baš jer shvata da metal načelno nije muzika suptilnih gestova već energije, ekspresije, ritualne borbe sa demonima dok na kraju ne preteknete. Uostalom, na neki način, metal jeste ceremonijalna muzika za neki deo (bele) urbane omladine kojoj nedostaju utemeljenja u tradicionalnim kulturološkim ceremonijama, njegova mitologija je zamena za „stvarne“ mitove a njegova etika nastaje u tom nekom odnosu između pripadnika zajednice radije nego da bude propisana od strane centralnog autoriteta.

I Murder Falcon ovo uobličava u narativ koji pokazuje kako šačica propalih likova (od kojih su neki etničke manjine a neki žene) nalazi u sebi snagu da porazi veliko zlo (oličeno u nekoj vrsti demonskog boga koji se odaziva na Magnum Khaos) a mada ovo nije, ponavljam, suptilan strip, njegov eskapistički patos nije glup. Sam Johnson kaže da to što ste nekada bespomoćni ne znači da ste nemi i ovo je jedan od boljih sažetaka poenti serijala. Sama radnja prikazuje likove koji su, iako na početku deluju kao „glupi metalci“ zapravo višeslojna ljudska bića sa traumatičnim momentima u svojim prošlostima i muziku koja im je spiritualni put u spasenje od ponora depresije u koje bi PTSD rado da ih gurne. Kada blek metalac Hjelmdar jednom od likova u stripu da mikrofon a ona mu kaže da ne ume da peva, njegov odgovor da i ne mora da peva je razoružavajuće prost i istinit za ogroman broj umetnika na planeti: „To je ono što znači biti muzičar. Uzeti ono najgore iz svog života i pronaći način da ga izbaciš“. Mislim, lepo sam se rasplakao na ovoj sceni, ali nevezano za moju bez sumnje andropauzom izazvanu hiperemotivnost, Murder Falcon ovde kanališe važnu poruku koju ne treba promašiti. Iako je metal muzika pomalo ozloglašena na ime fetišizovanja muzičarske tehnike i znanja, zapravo je ona, sasvim slično panku, suštinski uvek više cenila GLASNOST i ekspresiju od puke zanatske izvrsnosti i na taj način (a uključujući brojne osnažujuće, ma koliko smešne, identitetske elemente) pružala izgubljenoj omladini način da se pronađe. Pa to je lekovito!

U tehničkom smislu ovo je narativ vođen sve bolje što dalje odmiče i Johnson besprekorno varira volumen i intenzitet smenjujući scene intimnog, ličnog, ispovednog sa set pisovima apsurdno prenaglašene akcije i destrukcije. Metal!

Jer, mislim, Johnson scenarista je solidan, ali Johnson crtač (a u nekim epizodama i leterer) je, ali to smo već znali, SPEKTAKULARAN. Ponovo, slično Fariñasu iz New Lieutenantsa, Johnson izbegava da naprosto precrta motive sa omiljenih omota metal ploča i umesto toga kombinuje veoma odmeren, ne baš naturalistički ali SRAZMERNO naturalistički prikaz običnih ljudi i običnih mesta sa fantazmagoričnim prikazama sa onog sveta i ekstremno brizantnom akcijom. Ima ovde elemenata superherojskog stripa, naravno, ali Johnson mnogo više kanališe estetiku japanskih manga i anime radova, kaiđu i meka pristup sa ikoničkim, džinovskim stvorovima koji imaju neverovatne, još-malo-pa-apokaliptične sukobe.

To naravno jako dobro izgleda, sa samim titularnim Murder Falconom koji koristi vatreno oružje i moćnu metalnu ruku za obračun sa demonima, ali i asortimanom drugih bića i manifestacija muzičkih fantazija koja su sva jedno spektakularnije od drugih. Hajlajti? Svakako mamut koji se zove Halford, ali i džinovski samuraj iz sedme epizode koji nastaje kada tokijski simfonijski orkestar zasvira uglas.

Sa druge strane, čudovišta, veldari, su košmarna, na čelu sa Magnum Khaosom koji je inspirisano dizajniran. Ponovo, ima ovde elemenata japanskog pristupa – sam Magnum Khaos umesto glave ima čeljust sa očima!! A scene akcije su neverovatno energične – ali Johnson nije imitator i dizajn ima jasnu koherentnost i izraženu ličnu crtu.

Taj element ličnog je možda najvažniji detalj u celoj priči. Murder Falcon nije autobiografija, ali je očigledno nastao iz samog života, sa stilizacijama i simboličkim sažimanjima koje ne zaklanjaju činjenicu da ova priča zaseca duboko, do koske i bavi se opipljivim gubicima. Kada njeni junaci pronađu u sebi motivaciju i snagu da za početak samo ne odustanu a onda to biva dalje kanalisano kroz scene fantastične borbe i akcije (bogat kolor Mikea Spicera je posebno važan sastojak i stripu daje jedan skoro evropski šmek), skoro da je nemoguće da na sve ne odreagujete jednim spontanim podizanjem rogova u vazduh.

Johnson je metalac sa pedigreom koji ne mora nikome da dokazuje – uostalom, za potrebe dodatnog podvlačenja poenti ovog stripa, snimio je i simpatičan sobni-metal album sa imenom benda iz stripa (koji možete kupiti za bilo koju sumu novca ako poželite i slušati besplatno na bandcampu: https://brooticus.bandcamp.com/releases) – ali njegova sposobnost da svoju ljubav ka ovoj vrsti muzike prevede u strip koji je ovako iskren i ubedljiv, to već zaslužuje ozbiljne pohvale. Sa nestrpljenjem očekujemo finale sledećeg meseca i, naravno, svaki budući strip ovog autora.

Video igre: Ape Out

Posted in video igre with tags , , , on 10 aprila, 2019 by mehmetkrljic

Između sesija igranja Sekiroa i Bloody palacea u Devil may Cry V se i dalje uvaljuju quickie uletanja u Baba is You, ali sam uz sve to, uspeo i da završim Ape Out o kome bih sada kratko izvestio.

Naravno, završiti Ape Out nije sad neki podvig, čak i meni ovako unesrećenom je za to trebalo svega četiri sata a osoba prosečnih psihofizičkih kapaciteta verovatno može kroz igru da protrči za manje od tri. Uostalom, drug Calavera je već igru odigrao i o njoj pisao na istom ovom topiku pre nekoliko nedelja pa možemo da ga pitamo da li je potrošio više od dva i po sata na ovo zadovoljstvo.

Ape Out nam se preporučio još pre skoro tačno dve godine kada je Devolver Digital – izdavač ove igre – na raspolaganje pučanstvu stavio „Playable Trailer“. Odbijajući da ga nazovu „demom“ (što je tehnički gledano, upravo i bio) i svodeći „poruku“ buduće igre na nekih minut i po sumanute jurnjave kroz parčiće različitih nivoa koje ćemo kasnije naći u kompletnom naslovu, ovaj je playable trailer zapravo mudro uokvirio kakvu vrstu iskustva Devolver kao izdavač i Gabe Cuzzillo kao autor igre želi da nam pruži. Još tada se videlo da Ape Out neće biti igra koja pleni dubinom, ali postojalo je to neko obećanje visokoenergetske, adrenalinom naparfimisane, „primitivne“, visceralne zabave sa samo daškom sociopolitičkog komentara. I veoma mi je drago da je kompletna igra uspela da ovo razvuče na četiri sata gejmpleja, očuva energiju, pravilno eskalira izazov, a zatim se završi pre nego što bi upala u kolotečinu repeticije i udavila u plitkoj bari.

Hoću reći, kada govorimo o „umetničkim igrama“ – a često se o tome govori, pogotovo kada se raspravlja o nezavisnoj produkciji, da ne pominjem igrama koje potpisuje samo jedna osoba koja je onda takoreći po definiciji „autor“ – najčešće imamo na umu cerebralnija iskustva koja zazivaju tanane emocije. To the Moon možda, ili Night in the Woods, pa zašto ne i The Gardens Between, sve igre sa očiglednim korenima u životnom (da ne kažem biografskom), čiji je jedan od naglašenih elemenata kontekstualizacija ličnih iskustava, traženja u njima te neke humane, poopštavajuće spone, na kraju krajeva, otvorena priča o „ljudskom stanju“. Ali ovo je svakako samo jedan aspekt umetnosti i bilo bi redukcionistički i nimalo dobrodošlo ako bismo počeli da poistovećujemo „umetničko“ u igrama sa isključivo ovakvim senzibilitetom. Mislim, ako već pričamo o umetnosti u igrama i igrama kao umetnosti. A ne moramo. Ali često pričamo.Ape Out je na suprotnom kraju (umetnosti) od ove vrste senzibiliteta na mnogo načina. Prvi od njih je svakako to da je u pitanju, kako već rekoh veoma visceralan naslov – ovo je igra u kojoj ne samo da ubijate ljudska bića* već to činite na spektakularno grafičke načine, pretvarajući do malopre živa, pokretna tela u kašu kostiju i krvi iz koje ćete, eventualno, iščupati otkinuti ud ili možda odvaljeni torzo, da ih bacite prema nekom drugom, još uvek (nominalno) živom ljudskom biću, a u činu nimalo dvosmislene agresije.
* Od kojih većina, ali ne sva, predstavljaju direktnu pretnju po vaš život

Video igre često dolaze pod zamornu paljbu te neke generalnije javnosti, ali i dela same igračke zajednice,  da su nasilne, da svode opseg mogućih interakcija među ljudima na nasilje, da je ubijanje neretko jedini način na koji stupate u interakciju sa drugim u igri itd. itd. itd. I ovo čak, često, nije ni netačno, a Ape Out je upravo zato važan iskaz jer svoju nesumnjivo artističku ekspresiju gradi baš na internalizovanju ovakvog pristupa. Ape Out nije igra o nijansama i visokointelektualnim etičkim dilemama, naprotiv, on je destilat te neke rane komercijalne igračke filozofije u kojoj su konflikti bili veoma crno-beli i zasnivali se na do krajnosti zaoštrenim „bori se ili beži“ kontekstima u kojima autor od igrača nije očekivao refleksiju i promišljanje prirode konflikta već REAKCIJU. Space Invaders i Pac Man kao dva od najranijih videoigračkih fenomena koji su ostvarili široku penetraciju u kulturu glavnog toka su upravo igre zasnovane na najbazičnijim konceptima konflikta, bez ikakvog prisenka ideje da postoje sive zone i da biste možda, jelte, „mogli da razgovarate sa čudovištima“.

Ovde je ponovo važno podsećanje da „umetnost“, jelte, nema po definiciji za svrhu izazivanje emocija, a svakako ne partikularnog seta emocija i da je naše navikavanje na ideju da umetnost, a partikularno „arti“ igre gađaju određene emotivne odgovore najpre posledica toga da je većina umetnosti koju smo u životu trošili došla iz oblasti popularne kulture a gde je spona između određene estetike i nekakvog među određenom populacijom zajedničkog iskustva (svetonazora, senzibiliteta…) čvršća. A opet, iz domena popularne kulture su došle i mnoge konfrontativne umetničke forme koje idu upravo suprotno od tih zajedničkih, ili makar deljenih postavki, pa je Ape Out, možda paradoksalno, s obzirom na svoju vrlo dobru produkciju (u okviru onog što igra mehanički radi) neka vrsta grajndhaus ponude sa jasnom artističkom srži (ili čistog umetničkog iskaza koji koristi grajndhaus rečnik – nešto poput onog kad umetnički muzej pravi izložbu grafita ispisanih po javnim veceima).

Naime, razlog što u ovoj igri ne možete da razgovarate sa čudovištima* je, dakako, to što ste u ovoj igri sami čudovište. Ape Out je igra koja svojim naslovom bukvalno opisuje sopstveni sadržaj – čovekoliki majmun koji izlazi – ali i senzibilitet (ape out se može prevesti i kao izraz ekspresije nekontrolisanog animalnog gneva) i sastoji se samo od dugačke sekvence bekstva gorile iz zatočeništva u koje su ga stavili – ljudi. Igra ne čini nikakav dodatni napor da prodiskutuje pitanje „ko je ovde stvarno čudovište“ jer ovo nije potrebno: baš kao i u slučaju Space Invaders ili Pac Man, Ape Out je samorazumljiv, čak, samodovoljan kontekst. Možete odbiti da igrate ovu igru, naravno, kao što su „stariji“ kad sam ja bio klinac bili sasvim neimpresionirani Pac Manom, ali ako je igrate, ne možete zamisliti drugi način da je igrate od onog koji se „prirodno“ nameće: probijte sve barijere, pregazite sve ljude koji vam se nađu na putu, izađite NAPOLJE, budite slobodni.

* Za slučaj da ovo čita i neko mlađi, ponovljene reference na razgovaranje sa čudovištima se odnose na legendarni prikaz igre Doom iz britanskog magazina Edge u kome je kritičar, još ranih devedesetih, izrazio određeni zamor time što se igra svodi samo na pucanje u monstrume – a implicirajući da je i čitav medijum video igara sa godinama sveden na ubijanje monstruma – i zapitao se kako bi igra izgledala da možete da razgovarate sa čudovištima. Tokom decenija koje su usledile dobili smo razne odgovore na ovo pitanje, a koji potvrđuju njegovu relevantnost, od Undertale, preko NieR pa do Persone.

Ape Out, ponovo, nije igra tanane emocije koju osećate u refleksiji na svoje ili deljeno iskustvo, ona je upravo suprotno: igra jake, adrenalinom nabijene akcije koja zahvata duboko u nesvesno da na površinu izvuče ono primalno, čak, jelte, i bukvalno životinjsko i mada zbog toga nije bolja od To the Moon ili Night in the Woods, svakako nije ni manje vredna. Ovakve igre koriste snagu medijuma tako što umesto refleksije na iskustvo (tuđe, svoje, deljeno itd.) koju osećate gledajući film ili čitajući knjigu, pružaju iskustvo hic et nunc. Ape Out govori o bekstvu iz zatočeništva i primalnoj žudnji za slobodom, otvorenim prostorom, nesputanošću, ali ne kroz refleksiju nego upravo kroz radnju osvajanja slobode, bekstva iz zatvorenog, izlaska na otvoreni prostor, kršenja prepreka na putu pa i, na kraju dana, ubijanja onih koji bi da vam slobodu uzmu.

Naravno, kao prosečan Balkaneros, i ja sam uvek dosta podozriv prema ideji da američka ideja slobode treba da bude zlatni standard po kome se svi upravljamo i malo mi se prevrne očima kada u filmovima ili stripovima, ali i u javnim govorim američkih zvaničnika (ili na koncertima kad nam se frontmen benda obrati) krene kenjaža o slobodi kao nekom apstraktnom dobru za koje, bogami, valja i da se uzme oružje u ruke pa i zapuca ali zato je Ape Out i tako sjajna inverzija standardnog popkulturnog modela osvajanja slobode. Umesto prikaza potlačene ali nominalno po potencijalima svom porobljivaču identične populacije koja je samo nepravedno izgubila slobodu i sada je osvaja ratujući protiv tog porobljivača, čime je njeno nasilje pravičnije od nasilja porobljivača, Ape Out je jedna dobrodošla infuzija DRUGOSTI. Ovo nije narativ o tome da se traži ravnopravnost i razumevanje, ovo nije priča o dve strane koje su u krajnjoj liniji – ekstremi u njima na stranu – svodive jedna na drugu, ovde nema retorike o tome da nasilje, kada je usmereno prema pravičnom cilju, treba legitimizovati jer, kao što ste svesni, i nema nikave retorike. Ape Out nije igra diskursa (mada to ne znači da je igra oko koje ne postoji diskurs) nego igra akcije. „Drugi“ je ovde prvi, u mehaničkom smislu – gorilom upravlja igrač – ali i u simboličkom. Čovekoliki majmun je (komplikacije o zajedničkom pretku sad na stranu, nije ovo čas biologije već sirotinjska poduka iz semiotike) ono što prethodi čoveku i u ovoj igri on može biti simbol prezira čoveka prema kolektivnoj prošlosti i poreklu, malograđanske samouverenosti u svoju evolutivnu superiornost koja, ispostavlja se, počiva na logistici i infrastrukturi a ne na biologiji. Kada se lekcije tog tipa zaborave, kada se poveruje da to što kolektivno kao vrsta imamo jaku infrastrukturu i logistiku znači i da je „pravedno“ da druge vrste (i individue među njima) lišavamo slobode, onda je poduka koju pruža Ape Out dobrodošla i nimalo preuranjena. Gorila u ovoj igri je drugi-koji-je-bio-prvi i on ne želi da sa ljudima pregovara o konceptima pravičnosti ili tome kako da koegzistiraju u jednom ekosistemu. On želi NAPOLJE.

I igra samo to i pruža. Kako rekoh, mehanički ovo ni ne pokušava da ide preduboko, ali Ape Out jeste tako zanimljivo iskustvo jer uspeva da ovu jednostavnost – i, zašto ne, čistotu – ideje upakuje na estetski neodoljiv način a onda, da ponovimo, zna i koliko tačno sme da traje da se ne izgubi potentnost poruke ili razblaži visceralnost same radnje.

Igra je, jelte, često i najčešće poređena sa Hotline Miami, na kraju krajeva, izdavač je isti, perspektiva je ista i gejmplej je donekle sličan, a audiovizuelna sinergija ako ne slična a ono uporediva – mislim, čak sam i ja pomenuo Hotline Miami kada sam pisao o igranju Playable Trailera, ali Ape Out zapravo mnogo više, spremite se za bizarnu referencu, dakle, mnogo više podseća na – Canabalt. I, ne, Ape Out nije autorunner, ali za razliku od Hotline Miami (a za sličnost sa Canabaltom), ovde nema ručno rađene arhitekture mapa i u ovoj igri nivoi su delimično proceduralno generisani, a sam čin igranja je samo površno sličan. Hotline Miami je igra oznojenog taktiziranja i brutalnih komboa koje izvodite kada popamtite raspored i ponašanje svih neprijatelja na spratu, Ape Out je bukvalno igra o srljanju u nepoznato dok jurite kao ludi stalno napred i molite se da nezgodni frajeri sa sačmarama (bacačima plamena, ručnim raketnim bacačima…) na koje ćete da naletite budu iznenađeniji vašim susretom od vas. Igrački loop je ovde sasvim različit i Ape Out je naglašeno (i namerno) manje taktička igra, igra u kojoj sam tokom četiri sata možda 5-6 puta zastao i igrao se žmurke sa neprijateljima a u kojoj sam većinu vremena jurio kao da me svi đavoli gone i improvizovao na licu mesta kad god bi situacija postala gusta.

Igra je dizajnirana sa dosta pažnje – ipak je ovo pravljeno skoro pet godina a što je i za nominalno studentski projekat dosta vremena – tako da ta improvizacija i nasumičnost ne frustriraju. Ovde se gine mnogo i često, ali je svaki individualni nivo dovoljno kratak da ga na kraju pređete za manje od dva minuta a restartovanja su brza i bezbolna – što JESTE slično Hotline Miami predlošku – tako da je utisak o jednoj neprekinutoj, napaljenoj jurnjavi ka izlazu stalno prisutan i lekovit. Ape Out ima veoma mali broj glagola i, uopšte, situacija u kojima se možete zateći. Gorila može da ljude sa puškama gurne (u zid, gde se raspadnu na komade od siline udarca, kroz prozor, u more…) ili da ih zgrabi i okrene prema njihovim kolegama u nadi da će, onako uspaničeni, rafalom pokositi svoje ortake (oh, hoće, veoma često!!) i to je praktično sve. Sa svoje strane, ljudi će pokušavati da ga ustrele ili zapale, ali i bežati kad vide da je vrag odneo šalu a 150 kila mišića i životinjskog besa nezaustavljivo juri ka njima i Ape Out ovde postiže to savršenstvo jednostavnosti u kome su prost zbir jednostavnih AI rutina i brz tempo dovoljni da kreiraju jednu uverljivu uzročno-posledičnu petlju događaja, ali i jasne, precizne i dinamične odnose među likovima. Hoću reći da Ape Out po tome podseća na Commando koji je isto bio igra o jurenju napred svom dostupnom brzinom, sa vrlo malo taktiziranja i maksimumom improvizovanja na licu mesta.

Naravno, gorepomenuta produkcija je veoma značajan deo pobedničke formule Ape Out i ovde se Devolver lepo predstavlja kao „Boutique“ izdavač za probranu klijentelu. Za razliku od Hotline Miami koja je pravljena u Game Makeru i rabila sprajt-art, Ape Out je Unity proizvod odrađen u sjajnoj, iznenađujuće vizuelno potentnoj 3D poligonalnoj tehnici. Kombinacija pomerajuće perspektive sa jedne strane i jake kolorne saturacije sa druge (često prizori iz igre deluju ka preosvetljena, izgorela polaroid fotografija), te odličnih animacija, igri istovremeno daje halucinantne ali i (hiper)realističke kvalitete što njenu osnovnu „poruku“ o bekstvu u slobodu preko leševa porobljivača podvlači bez potrebe da se išta objašnjava rečima. Istovremeno ta genijalna ideja da čitav saundtrak igre bude free jazz bubanj koji improvizuje dok igrate i postaje bešnji i glasniji kada ubijate, sa napadima koje prate jaki udarci u kreš činelu – to je jedan od najboljih aspekata Ape Out.

Interaktivni saundtrak, naravno, nije nimalo nova ideja za igre, imali su ga i prošlomesečni Devil May Cry V, i prošlodecenijski Splinter Cell: Chaos Theory, i prošlovekovni Secret of Monkey Island, ali Ape Out je jedna od najboljih njenih implementacija jer se anarhična a opet strukturirana priroda free jazz improvizacije besprekorno uklapa sa ritmom igranja ali i estetikom, pa i politikom Ape Out. Na kraju krajeva, originalna „New Thing“ generacija afroameričkih free jazzera je bila neskriveno politički svesna – uostalom, poklopilo im se vreme sa nekim važnim društvenim lomovima i figurama – ali, a ovo je jednako bitno, njihova je politika u najvećem broju slučajeva imala u sebi i nimalo stidljive spiritualne tonove, od kosmičke mitologije Sun Ra preko Coltraneovog univerzalizma i Aylerove panreligijske spiritualnosti, pa do Colemanove harmolodics filozofije. Ape Out nema ambicije da se bavi univerzumom ili spiritualizmom ali spajanje nepoćudnog fri džez bubnja sa temom ponosne i plemenite životinje koja proliva krv da pobegne iz ralja „civilizacije“ – ne dovodeći ni jednog trenutka u pitanje da li je pravično da se na tom putu ubije toliko predstavnika porobljivača koji, uostalom, „samo rade svoj posao“ – je inspirisan politički iskaz koji ne mora da se zamara whataboutismom i centrističkim sofizmima. Ne usuđujem se da kažem i „revolucionaran“ ali Bordijarovo „I’ll not be your mirror“ je jedan od najlepših legata koje nam je ovaj sociolog-cum-filozof ostavio, podsećajući zašto je drugi – drugi i zašto je sebi uvek prvi. Ape Out je ovo u interaktivnoj formi.

Ape Out je dakle, pametnija igra nego što njen jednostavni ali sjajno odmereni gejmplej možda sugeriše. Jako estetizovana tako da svoje proste ali snažne iskaze plasira bez ikakvih nedoumica, podeljena na četiri „muzička albuma“ tako da se još jače kontekstualizuje u okrilju popularne kulture kojom je inspirisana, ona tačno zna šta radi i koliko dugo to može da radi pre nego što se, sasvim bukvalno tumačeći ambiciju „to end on a high note“ završi fantastičnim poslednjim nivoom i odjavnom sekvencom. Ne znam kuda će Gabe Cuzzillo dalje da ide, ali Ape Out je sjajan primer kako iz akademskog okruženja (Cuzzillo, kao i Bennet Foddy koji je odradio grafiku su se sreli na Univerzitetu Njujork, a Matt Boch koji je vanredni profesor Igračkog centra na istom je odradio zvuk i muziku) može da nastane nešto jednostavno, primalno i moćno, očišćeno od nezgrapnih diskursa a nabijeno simbolikama, istorijom i, jelte, značenjem. Odigrao sam je sa zadovoljstvom.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-04-2019

Posted in metal with tags on 6 aprila, 2019 by mehmetkrljic

Metalni vikend je tu – ne sasvim slučajno baš na godišnjicu svirepog bombardovanja Beograda. Metal je rat, govorili su Nadimač, a mi možemo samo da se nadamo da će najširim slojevima stanovništva postati jasno da je za nas metal – uglavnom mir.

Istina je, naravno, da, kad krenemo da slušamo metalnu ponudu za ovu nedelji, „mir“ nije prva asocijacija koju ćemo imati. Jer krećemo sa blek metalom i to baš finskim i to baš sa ekipom jedne dosta fundamentalističke provinijencije.

Blood Red Fog imaju novi split album sa projektom Sombre Figures o kome se nešto ništa baš i ne zna. Ni Blood Red Fog nisu neke vedete, ali sviraju već deceniju i po i imaju gomilu izdanja. Sombre Figures imaju samo jedan demo pre ovog splita, a album, nazvan Eternal Black Metal je vrlo konzervativna, maltene reakcionarna ponuda koja manifestno kaže „Black Metal does not need and does not want to evolve. There is no necessity nor will for trends or progression.“ Pa vi sad vidite.

Blood Red Fog su vrlo old school u pristupu, sa jednostavnim, naivnim aranžiranjem i garažnim kvalitetom zvuka. Opet, ima tu te neke tradicionalne patine kojom se očigledno ponose i mada ovo nije muzika koja će osvojiti ikoga svojom originalnošću, ne može se reći da u njoj nema razoružavajuće iskrenosti i nekakvog prisenka autentičnosti. Sombre Figures su isto to samo korak ispod: njihov snimak zvuči kao da je nastao u prostoriji za vežbanje a muzika im je jedno 30% primitivnija. Tvist je u tome da se meni Sombre Figures više dopadaju jer su njihove pesme manje sklone patetici i emociji a više brutalnom testerisanju. U svakom slučaju lepa ploča za svakog ko blek metal sa kraja osamdesetih i početka devedesetih smatra prvom i poslednjom rečju koja je ikada trebalo da bude izgovorena na temu:

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-sombre-figures-eternal-black-metal

Patetike svakako ne nedostaje na trećem albumu francuskih depresivaca Suicidal Madness, koji se zove Dégénérescence a izdao ga je Wolsfpell, taj poljski bastion kvaliteta. Već po nazivu benda slutite da je ovo prilično bukvalistička muzika i jeste, ovo je sasvim by numbers depressive black metal sa predvidim ređanjem akorda, ritmičkim strukturama i aranžmanima. Ne bih preporučivao ovakav album za slušanje u najvećem broju slučajeva ali Suicidal Madness uspevaju da svoju ultrapatetičnu i predvidivu muziku oplemene sa dovoljno francuske blek metal otmenosti, i umotaju je u supersirov snimak i miks koji ipak ima vremena i za akustična razlaganja akorda i šapat na francuskom pa je ovo svakako kičerica od one simpatične sorte:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/d-g-n-rescence

Preskačem Poljake Erebos i njihove, za mene, dosta slabe tolkinovske avanture da bih uleteo u…

…tolkinovske avanture nizozemskih Cirith Gorgor. Ova holandska momčad nazvana po planinskom prevoju iz Mordora sa svojim sedmim albumom, Sovereign, isporučuje razumno epski blek metal koji uspeva da dobro odmeri odnos sporijih, pa i melodičnijih momenata sa onim brzim i agresivnim, Cirith Gorgor su meni po ovoj srećno pogođenoj kombinaciji najbliži nekim skandinavskim bendovima poput Naglfar i ovo je u principu blek metal kakav ja veoma volim – agresivan i oštar, ali ne toliko orijentisan na blastbitove i tuču da bi zaboravio te neke epskije, misterioznije elemente muzike. Album je tehnički vrlo dobro pripremljen sa odličnom svirkom i dobrim miksom a što sve podupire ove prilično dobre, upečatljive pesme. Cirith Gorgor sebe hvale da su „vodeći blek metal bend u Beneluksu“ a ovaj album, pun karaktera i dobre svirke bez sumnje im daje dosta podloge za ovakve izjave:

https://cirithgorgorhhr.bandcamp.com/album/sovereign

OK, sledeći album uključujem u pregled više kao upozorenje nego kao preporuku. Radi se o albumu Circle of Veins jednočlanog depresivnog/ post blek metal benda Sadness iz Ilionisa. A nisu nacisti. Naprotiv, Meksikanci su. Samo jedan Meksikanac, to jest.

Hoću reći, kad imate „bend“ koji zvanično postoji od 2014. godine a naređao je 14 albuma, kad je njegov jedini član takođe i jedini član još nekih pet bendova (sa imenima kao što su Life, A Nightlit Poesy, Left Alone ili Evocative Atmosphere), kad se umetnik izdržava od Patreon donacija koje trenutno na mesečnom nivou iznose 134 dolara, onda to ne obećava bogznašta. No, Damián Antón Ojeda na ovom albumu makar ima dobre ideje. Tipično za ovakve bendove, te su ideje prenaglašeno nesposobne da shvate svoju stvarnu vrednost i razvučene su u pesme od po devet minuta koje bi osetno profitirale od boljeg editinga i aranžiranja. No, ja sve ovo pričam iz perspektive starije, ogorčene osobe, svesne da je u životu propala i da to što se ćuna ne diže nije samo prolazna faza nego sudbina i tako to, pa želim da bude jasno da mislim da ima dosta klinaca kojima bi Ojedine ambijentalne, distorzirane post-rok tugovanke bile simpatične i u njima bi se veoma duboko pronašli bez napora. Što podseća da umetnost, čak i kad nije zaista dobra, može da bude vredna za nekoga i da će taj neko imati priliku da u životu ide dalje i napreduje ako ga mi ostali ne budemo brutalno ismevali. U tom smislu, ovo dobija uzdržan palac na gore:

https://sadnessmusic.bandcamp.com/album/circle-of-veins-2

Švedski jednočlani Faruln na svom debi EP-ju, The Black Hole Of The Soul sasvim suprotno Sadnessu, ne puca baš od originalnosti ali nudi pristojan, mišićav-ali-i-misteriozan skandinavski blek metal koji ima i energiju i atmosferu. Faruln ume da oceni kada neke stvari treba ponavljati i time kreira hipnotičke momente na izdanju koje drugde ume pošteno da bije. Kvalitetan miks koji ima i blek metalsku prskavu distorziju ali i prominentne basove je još jedan plus za ovo solidno prvo izdanje obećavajućeg soliste btsm-a:

https://necrocosm.bandcamp.com/album/the-black-hole-of-the-soul

Bilo je tu još nešto atmosferičara ali preslađenih za moj stomak pa ih preskačem da bih došao do australijskog jednočlanog projekta Frostveil koji radi već pola decenije i ima već masu demo snimaka, split izdanja, čak i jedan živi album ali je Ephemeral Visions njegov prvi pravi dugosvirajući studijski album. I ovo je atmoblek, da ne bude sumnje, ali Jack Lane, koji je jedini član i autor muzike je ipak čovek koji je više po mom ukusu. Hoću reći, Ephemeral Visions je ploča propisnog blek metala koji samo uzgred gaji melanholične melodije i sanjivu atmosferu ali ih isporučuje onako kako to meni prija: kroz gaženje po papučici za gas, i oznojenu, nadrndanu svirku. Ovo je, dakle, ploča dobro napisanih pesama koje imaju širinu zahvata i sve te srceparajuće akorde koje atmoblek publika voli ali je isporuka punokrvna, mišićava, sa odličnim bubnjevima i puno gitarskih ukrasa da ožive potencijalno monotono ređanje slatkih harmonija. Da sam ja neka vlast, sav atmosferični blek metal bi bio minimalno ovakvog kvaliteta, održavajući buntovnu, ikonoklastičku prirodu ove muzike čak i dok sanjivo kontemplira o „nežnoj agoniji“ i „mučenju životom“. Produkcijski ovo je solidno, mada je mastering možda previše nagazio po kompresoru, no u celini, veoma solidan album živahnog, melodičnog blek metala:

https://frostveil.bandcamp.com/album/ephemeral-visions

Ukrajinski Drudkh smo ovde već pominjali po dobru pa napominjem da je upravo izašao njihov Few Lines in Archaic Ukrainian, a koji je zapravo kompilacijski album sa materijalom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. Vredno truda, a za sada je na Bandcampu samo jedna pesma. Ali vredna:

https://drudkh.bandcamp.com/album/few-lines-in-archaic-ukrainian

Šta ima od stonera? Pa, iz Montane dolaze Wizzerd sa svojim drugim albumom koji se zove isto kao i bend (prvi se zvao Doomchild, čisto da ne bude zabune) i ovo je izvrsna injekcija feelgood stoner roka koji je pošten, krljački i napadački nastrojen. Hoću reći, ovo je jedna od onih stonerskih ploča koje duguju garažnom panku isto para koliko i Blek Sabatu i Wizzerd je otvaraju brzom Great Mother Gaia koja sjajno priprema teren za ostatak albuma. On je ipak u proseku značajno sporiji ali utemeljen na jakom gruvu, masnim gitarama i bezobraznom rokenrol stavu. Wizzerd nominalno pevaju o zmajevima i čarobnjacima (pesme se bukvano zovu Dragon, Wizard, Warrior, Vampire itd.) ali njihova muzika je znojava i nabijena seksom i strašću za mnogoviše od prostog šibanja po nargilama i bacanja d’n’d kockica. Ploča koja ima nešto za sve generacije:

https://wizzerd.bandcamp.com/album/wizzerd

Cowboys & Aliens je toliko detinjasto ime za bend da se može praštati eventualno na ime činjenice da su članovi Belgijanci. I, dobro, na ime toga da na svom petom albumu, Horses of Rebellion nude pristojan stoner rok. Ovo je, zapravo, dosta „komercijalno“-zvučeća ploča, sa produkcijom koja je više „pravi“ metal nego garažno drogiranje i pesmama koje su žestoke i napaljive. Ovo je stoner rok koji sanja o kolko-tolko televizijskoj slavi ali kome ja nemam šta da zamerim jer je pun solidnih, prosviranih trikova, pamtljivih refrena, dobrih gitarskih tema i jakog, ukusno distorziranog zvuka. Sa 11 pesama je ovo ipak predugačka ploča da bi uspevala da održi konzistentan kvalitet i još jedno dobro podsećanje da je prelazak u digitalnu eru doneo i popuštanja kreativnog čula. Kada ste na album mogli da smestite do 40 minuta muzike, 45 ako se dobro nategne i ortak ste sa likom koji radi mastering, morali ste da se pakleno dobro uverite da je tih 7, eventualno 8 pesama zaista to što želite da predstavite svetu ove godine i Cowboys & Aliens bi od slične restriktivnosti sigurno profitirali. Opet, ovo je ploča na kojoj je ono dobro zaista solidno, ako već ne originalno i preporučujem kušanje:

https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/horses-of-rebellion

Tu je i novi, drugi album švicarskog trija Hey Satan. Ovaj bend, koji u postavi nema bas-gitaru se, naravno, iz sve snage trudi da nadomesti njeno odsustvo proterivanjem dve postojeće ritam gitare kroz moćne efekte i ovo je stoner-rok, pa što da ne i metal, sa pogolemim mudima. Hey Satan su bend koji očigledno ima na nišanu i malo širu publiku od doom geta jer su im pesme seksi i gruvične, sa očiglednim uticajima i „komercijalnijih“ bendova (oni sami pominju Kyuss, Led  Zeppelin ali i RageAgainst the Machine). To je, naravno, u mom, poremećenom, koordinatnom sistemu odmah lampica za uzbunu, ali unatoč toj televizičnoj noti u zvuku Hey Satan, album Orange Moon je ploča vrlo sigurnog gruva i jakih, ukusno distorziranih gitara, od čega nastaju slušljive i igrive pesme. Hey Satan su ipak andergraund bend koji samo ulaže mnogo napora da zvuči dobro i njihova muzika je uzbudljiv, napržen rokenrol sa mnogo, jelte, drajva, zapaljivim rifovima, udaračkim ritmom i odličnim pevanjem. Bez Švajcarca nema udarca, rekli bi upućeni a ovu ploču apsolutno preporučujem:

https://heysatan.bandcamp.com/album/orange-moon

A pošto granice definicije metala mi na ovom topiku ionako rastežemo preko svake prihvatljive mere, šta nas onda sprečava da rastegnemo i granice definicija stoner roka? Samo kukavičluk, eto šta! Tako da, za ovu nedelju valja da preporučimo i debi album „psychedelic speed rock“ kvinteta iz San Dijega po imenu Pharlee. Kako se i album i bend zovu isto, konfuziji ovde nema mesta a ovo je, odmah hitam da ukažem, jedan od najboljih rok albuma koje sam čuo ove godine. Kalifornjani prže iz sve snage i ne uzimaju proverbijalne taoce, uplićući pakleni, dinamični gruv u kome ritam-sekcija prosipa hektolitre znoja a gitara i orgulje odozgo imaju strastven, R-rated seks. Glavni sastojak, makar na prvo slušanje, je, dakako, pevačica Macarena Rivera čiji bluz lavež zvuči autentično i popaljivo. Bend ume da uspori i do pravog belog bluza i podseti, sa sve iznurujućim ritmičkim ritualom i gitarom oplemenjenom wah wah i overdrive efektima, kako smo se jebeno palili na Hedriksa i Cream pre 40 (a oni koji su tada bili živi i pre 50) godina. Pravo je zadovoljstvo čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj je rokenrol ovako živ, prljav a opet neukaljan gluparijama kroz koje smo kao planeta prolazili poslednjih decenija. Savršeno:

https://youtu.be/gnUI5ZnmaX8

The Spiral Electric iz San Fraciska sebe očigledno smatraju naslednicima velike tradicije psihodeličnog roka koju vezujemo za njihov grad pa je i njihov treći album – takođe nazvan The Spiral Electric – dupli vinil sa 14 pesama lepljivih rifova, lelujavog pevanja, udrogiranih solaža i sintisajzerske psihodelije. Imaju ovi ljudi dosta štofa i vidi se da su studirali svoje uzore uz dosta pažnje pa su neke pesme zaista vredne ozbiljnog trošenja – na primer Drown my Sorrows sa svojim nezaustavljivim sabatovskim gruvom ili Staring Down the Barrel koja spaja psihodeliju i surf na izuzetno autoritativan način. Opet, na ovolikom albumu ima tu i pomalo filera i manje upečatljivih momenata tako da ne mogu da ga nazovem sad nekim remek delom. Ali u sumi svih stvari, The Spiral Electric je album sa mnogo dobrih momenata a u ovoj našoj modernoj eri nismo osuđeni da ga slušamo redom i u komadu tako da ga ekstremno preporučujem svakome ko voli ’60s i ’70s psihodeliju koja zaista ide od Pink Floyda i Beach Boysa iz Pet Sounds ere, pa sve do metala:

https://thespiralelectric.bandcamp.com/album/the-spiral-electric

Poljaci Ignu na svom drugom albumu Auriga nude sličnu ljubav prema psihodeliji staroj (bar) 40 godina ali i pevanje na poljskom, pa i neskrivene simpatije ka prog roku. Ignu su manje stoner a više esid bend ako smem tako grubo da ih klasifikujem, sa flautama i violinama (didžeriduom, trombonom…) koje se kombinuju sa isfaziranim gitarama i nadrkanom ritam sekcijom. Veoma malo metala ima na ovoj ploči i pevanje na poljskom mi ne ide sasvim prirodno (i pesme koje su na engleskom mi bolje zvuče u tom domenu), ali ploča je apsolutno vredna svačije pažnje:

https://ignuband.bandcamp.com/album/auriga

Tel iz Ričmonda, Virdžinija, su izbacili svoj album-prvenac, Lowlife i to je pet pesama teškog, lepljivog slidge/ doom zvuka koji prija ušima iako nije sad nešto istorijski značajan. Tel se lepo kreću pomoću  dostojanstvenog gruva ukrašenog melodičnim i melanholičnim vokalima nudeći „sanjivu i depresivnu“ (kako sami sebe opisuju) doom muziku nošenu tribalnim, pokretačkim  ritmovima i jakim, izdistorziranim gitarama i ovo je solidno potentan kombo. Kada bend povremeno malo zažari a vokali dobiju death notu distorziranih frajeva to su dobrodošla krešenda na albumu koji je, zaista, prevashodno sanjiv iako se muzičari na njemu pošteno znoje. Najveća zamerka ide na miks u kome je bubanj malko preglasan i mada bubnjar Matt Grisby odlično radi to što treba da radi i predstavlja dinamičko i tempaško srce benda, gitare bi dobar deo vremena mogle da se više čuju, pogotovo jer gitaristi odlično sviraju. No, ovo nije dilbrejker, Tel su solidno odmerili koliko pesme treba da traju da bi imale poletan gruv ali i tiše i glasnije delove i ovo je ploča koja se sluša veoma lako ali to ne znači da nema dubine:

https://telrva.bandcamp.com/album/lowlife-2

Geteborški „progresivni doom“ bend Cities of Mars ima svoj drugi album, The Horologist i ovo je jedna teška, spora i na momente iznurujuća vožnja kroz duboke, distorzirane pejzaže, jelte, Marsa ili već koje druge mentalne planete. Kod Cities of Mars mi se dopada što sva ta progresiva – koja se čuje pre svega u gotarskim solažama i harmonijama – ne stoji na putu ipak zdravom gruvu koga bend baštini. Ume ovo da zazvuči pretenciozno, a pevanje da zamori svojim stalno jednakim intenzitetom ali ima ovde šta da se čuje:

https://youtu.be/89AeYLTPcEk

Hell Fire su iz San Franciska kao i The Spiral Electric odozgo i njihova muzika je takođe u fullu posvećena rekreiranju zvuka iz decenija prošlih, ali ipak drugom zvuku. Na svom trećem albumu, Mania, ovaj je kvartet negde na plemenitoj retro-razmeđi između nešto progresivnijeg hevi metala osamdesetih godina i ranih izdanaka spid i treš metal scena. I to radejako dobro. Hell Fire su kao da ste spojili elemente NWOBHM-a sa Diovim himničnim radovima sa polovine osamdesetih i onda sve potpalili sa malo speed goriva. Produkcijski, ovo je album koji uspeva da pobegne loudness wars filozofiji koja opterećuje popularnu muziku poslednjih deceniju i po i zvuči autentično, ali kada se udubite u pesme shvatite da Mania JESTE autentična. Ovo je metal koji toliko voli klasični ’80s zvuk da je praktično sasvim postao baš to i Mania je kolekcija pesama koje legitimno stoje rame uz rame uz najbolje stvari koje pamtimo iz tog vremena. Da je ovaj album izašao 1983. godine danas bi verovatno bio smatran klasikom zbog svojih kvalitetnih kompozicija, besprekorne izvedbe i, možda najvažnije stava. Mislim, mnogi osamdesete pamte po kokainu, preproduciranim metal pločama, reverse-gate efektima na bubnjevima i hektolitrima laka za kosu i sumporne kiseline upucanim u frizure problematičnih seks-idola u ondašnjim bendovima, ali Hell Fire su podsećanje na onu drugu stranu osamdesetih, radnički hevi metal koji je transcendirao svoje poreklo i fantazijske trope prepoznao kao put do jedine slobode koju siromašni nrdovi mogu da sanjaju. Ako ste ikada voleli Dia, Mejdne i rani speed metal, dugujete sebi da čujete ovaj album:

https://hellfiremetal.bandcamp.com/album/mania

Hell Fire su utoliko esencijalniji za slušanje što ovakav zvuk uopšte nije lako postići, a da bude ujedno i autentičan i da su pesme kvalitetne. Dokaz A, B, C i tako dalje je drugi album projekta West of Hell (nekad sa Novog Zelanda, sada iz Kanade), Blood of the Infidel. West of Hell su, naime, bend koji osciluje između klasičnog hevi zvuka i srednjetempaškog thrash metala i mada su muzički vrlo dobri i, što se komponovanja tiče, kadri da naprave svu silu konstrukcija i atmosfera, Blood of theInfidel je ploča predugačkih pesama koje ispucaju svoje najjače adute daleko pre nego što im minutaža istekne. Da se razumemo, mnogo je toga i do ukusa, ja volim kada muzika ideju koju ima iskoristi kako valja radije nego da se u blender ubaci 16 ideja pa će neštp valjda da upali, a svestan sam da, kao ljubitelj Johna Zorna zvuči kao da sam sišao sa uma. Ali Zorn je, zapravo, na ogromnom broju svojih snimaka upravo radio na istraživanju jedne ili malog broja ideja i zbog toga je genije. West of Hell nisu geniji već dobre zanatlije koje će nekom, različitom od mene biti mnogo bliže i bolje svojim složenim ili makar dugačkim aranžmanima u kojima se svašta događa. Ja sam više u stanju da ovo cenim nego da ga volim, ali verujem da treba čuti:

https://westofhellmetal.bandcamp.com/

Za pravo uživanje ove nedelje su se potrudili Waste of Space Orchestra, finski desetočlani eksperimentalni doom/ noise bend koji na albumu Syntheosis nudi izvrsno čitanje avamgarde koje se proteže od odavanja pošte pionirima psihodeličnog metala iz sedamdesetih pa sve do elemenata elektroakustične muzike. Syntheosis je prvo bila kompozicija nastala za festival Roadburn prošle godine (a deo tog nastupa se da videti ovde: https://youtu.be/Fe1z-1KAIPk) ali je ovo studijski snimak urađen sa deset muzičara, članova bendova Oranssi Pazuzu i Dark Buddha. Ono što smo dobili je vrlo ritualna, ceremonijalna metal i nojz muzika, lišena najvećeg dela pretencioznosti koju bismo inače vezivali za ovakve projekte. Alah zna da sam se naslušao eksperimentalnih i nojz muzičara koji uleću u orkestarske aranžmane, a Waste of Space Orchestra ovo rade na izuzetno plemenit način, puštajući pesme da imaju organski gruv i prirodno trajanje. Rezultat ovog zdravorazumskog pristupa avangardi, u kome je eksperiment lepa stvar ali finalni editing treba da bude u punoj meri presudan deo kreativnog procesa je ploča koju ću bez mnogo stida svrstati uz remek dela „eksperimentalnog“ gruva i reći da treba da je sluša svako ko je ikada voleo Fire! Orchestra, pa čak i Majlsa Dejvisa iz On the Corner faze. Naravno, ako nemate pojma šta sad to pričam dodaću da je ovo ploča moćnih bubnjeva, gitara koje pište i cvrče pod teškim distorzijama i vrištanja umesto pevanja i da je istovremeno i manje i više metal od svega drugog što sam danas pomenuo. Nezaobilazno i za sada žal samo što bandcamp još uvek nudi samo jednu pesmu da se čuje:

https://wasteofspaceorchestra.bandcamp.com/album/syntheosis

Da će stari trešeri Exumer u 2019. godini izbaciti jedan od svojih najboljih albuma, to baš nisam očekivao, ali Hostile Defiance je ploča koja uzima sve najbolje što je ovaj njujorški bend tokom poslednje tri decenije umeo da ponudi, i isporučuje ga kroz visokokvalitetnu produkciju. Exumer nisu nikada igrali u prvoj ligi ali jesu bili cenjena andergraund atrakcija i Hostile Defiance je ploča koja, recimo kao u slučaju takoreći zemljaka Overkill, nudi jasan uvid u zanatsku izvrsnost benda ali i prepoznatljiv, osoben zvuk. Sad, ovo nije remek-delo i određene slabosti koje bend vuče već godinama i ovde umeju da se čuju (na primer nikada dovoljno ubedljivo pevanje) ali ako ste, kao i ja, pre više od trideset godina bili zavedeni malo omotom a malo muzikom albuma Possessed by Fire, Hostile Defiance će vam leći ko budali šamar i mahaćete svom kosom koju imate uz njega. TREŠ!!!!!!!! Čućete i kako su obradili Scorpionse (ali i jebeni Entombed!!!):

https://exumerofficial.bandcamp.com/album/hostile-defiance

Wormwitch iz Kanade na svom drugom albumu, Heaven That Dwells Within značajno proširuju svoj blackened crust zvuk pa je ovo sada ploča sa malo blek metala, malo krasta, a malo i, recimo, melodičnog death metala… Sve etikete na stranu, Heaven That Dwells Within je album ekspresivnih, melodičnih tema i pamtljivih rifova koji će biti zanimljiv i ljudima koji u normalnim uslovima sebe ne bi videli kao publiku za blek metal ili crust core. Veoma eklektična i upečatljiva ploča:

https://wormwitch.bandcamp.com/album/heaven-that-dwells-within

Losanđeleski Crowhurst ima svoj ne znam koji po redu album koji se, čisto da bi se narod zbunio, zove III. Crowhurst je započeo kao solo noise projekat u kome je Jay Gambit bio jedini član ali već pet godina su pravi bend u kome Gambit peva i radi razne elektronike a muzika, iako koristi odredbu „ambijentalni metal“ je – pa, metal. Ima tu raznih ambijentalnih i „post“ elemenata ali ono što je važno je da ova ploča ide napred energično i ubedljivo. Malo je to sve produkcijski prerazmazano za moj istančani ukus, ali nema sumnje da su Crowhurst sada ozbiljna ponuda i da ovaj album ima ozbiljan narativ:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/iii-hi-res-24-bit

Šveđani Gloson na novom singlu, Mara, nude dve pesme izmučenog, snažnog sludge-doom metala sa melanholičnim gruvom koji će biti blizak post-metalskoj ekipi ali i sirovošću koja će biti bliska i staroj školi. Vrlo lepo:

https://gloson.bandcamp.com/album/mara

Ima i spot za prvu pesmu: https://youtu.be/2fUIhcb74y8

Suffering Hour iz Minesote na EP-ju Dwell nude osamnaest minuta dugačku naslovnu pesmu koja demonstrira kako to izgleda kada mladi ljudi slušaju sve – i blek metal, i doom, i thrash metal i death metal pa sve pokušaju da spoje u jednoj kompoziciji. Impresivan napor u najmanju ruku, iako rezultati nisu nužno istorijski:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/dwell

Godhead Machinery su švedski blek metal bend koji ne zvuči kao švedski blek metal bendovi. Da budemo pošteni, i tematski, Godhead Machinery se mnogo više zanimaju za politiku i filozofiju nego za paljenje crkava i ljubljenje Satane u rutavu guzu pa je i Aligned to the Grid album na kome se „pravi“ blek metal lako i sladostrasno meša sa manje žanrovskim ili manje prepoznatljivo žanrovskim elementima, tvoreći meditativnu, melodičnu i atmosferičnu celinu. Ovo je jedan od onih futurističkih metal albuma sa produkcijom koja dopušta da se čuju i klavir, i gromoglasni bubnjevi, i horovi i najsitnije pipkanje gitarskih žica a sve uspeva da bude deo jedne konzistentne zvučne slike. Valjano:

https://youtu.be/_PoxUR0bgXs

James McBain, aka Hellripper, škotski majstor pankerskog blek metala ima novi EP. Black Arts & Alchemy ima pet pesama (ali samo četiri ako slušate na Bandcampu) veoma ukusno izmešanog d-beat panka i blek metala tako da i pankeri i metalci imaju šta da vole ovde. McBain se ne pali da je nekakav „umetnik“ i više voli proste, pankerske rifove i nabadački d-beat ritam od „atmosferičnih“ pasaža kakve danas često čujemo u blackened crustu i ovo je tim svežije i prijatnije izdanje. Sirovo i neodoljivo:

https://hellripper.bandcamp.com/album/black-arts-alchemy-ep

Slovački Ceremony of Silencesebe na debi albumu Oútis nude potentnu i vrlo slušljivu smešu death i black metala sa dosta progresivnih elemenata u zvuku: hermetično je ovo, naravno, sa puno blastbitova, disonance i muklim death vokalima, ali je svirka ovog dvojca lepršava a produkcija vrlo dobro pogođena da se postignu i hladnoća, i taj neki pomalo futuristički šmek, a da opet napetost koja je prirođena ovoj muzici bude u prvom planu. Volim brzu i kompleksnu muziku koja u hermetičnosti nalazi dovoljno prostora za jaku ekspresiju, pa mi se Ceremony of Silence jako dopadaju i neću preterati ako kažem da je uz Hell Fire i Waste of Space Orchestra ovo treći kandidat za album nedelje:

https://ceremonyofsilence.bandcamp.com/album/o-tis

I pošto smo ovog tjedna bili notabilno tanki sa death metalom, evo sada promo singla jednočlanog benda iz Verone, Egemony. Alessandro Simonetti ne pati od originalnosti na ovom izdanju ali ovo je ubedljiv i dobro odsviran brutalni death metal sa dovoljno muzičarskih egzbicija da se jasno izdvoji od detinjastog „kučnog“ death metala koji se proizvodi nesmanjenim tempom na svim meridijanima, ali i dovoljno naglašenom horor atmosferom da me sa zadovoljstvom sjeti na Mortician, rani Cannibal Corpse i slične bendove kojima je odvratnost bila najvažnija estetska karakteristika i ideal kome su težili. Pritom, Egemony ne zvuči kao i jedan od ta dva benda, naprotiv, ima svoj zvuk u kome se brutalni, rafalni blastovi i jako duboki vokali ukusno susreću sa po kojim sasvim dobro osmišljenim slemom u kompleksnim i zanimljivim aranžmanima. Ovo je apsolutno za glavu iznad uobičajene brutal death/ slem ponude bilo koje nedelje pa se nadam da Egemony postane slavan, makar u tim andergraund krugovima. Preslušajte i debi od pre dve godine, ima tu šmeka:

https://egemony.bandcamp.com/album/promo-2019

Poslastica za kraj ove nedelje je singl meni omiljenih 1439 koji već pola decenije (od izvrsnog Massive Cauldron of Chaos nisu ništa izdali). Dødskamp je pesma nastala kao deo projekta u kome je Munkov  muzej naručio četiri pesme različitih žanrova a koje će ilustrovati Munkovo stvaralaštvo. Dødskamp  je, za Munka, reći ćete, tipično mračna i mučna slika (https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Edvard_Munch,_D%C3%B8dskamp.JPG) ali ona je, kao i njegovi poznatiji radovi, uprkos mračnjaštvu i tjeskobi, puna humanosti, ili makar svesti o tome da biti čovekom može da bude bolna dužnost. 1349 su, naravno, kao rođeni za ovakav posao i od njih dobijamo moćnu, kompleksnu ali organsku blek metal kompoziciju koja u pet minuta zapakuje mnogo emocije, atmosfere i furiozne svirke. Dobro je Frosta ponovo čuti kako zakucava ali i uveriti se da bend ne da nije izgubio ništa od genijalnosti koja ih je krasila, već da ide i napred u svojoj viziji blek metala. Držim palčeve da ovo najavljuje i neki skorašnji album:

https://1349som.bandcamp.com/album/d-dskamp

https://youtu.be/NENDWjcin1g