Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-04-2019

Metalni vikend je tu – ne sasvim slučajno baš na godišnjicu svirepog bombardovanja Beograda. Metal je rat, govorili su Nadimač, a mi možemo samo da se nadamo da će najširim slojevima stanovništva postati jasno da je za nas metal – uglavnom mir.

Istina je, naravno, da, kad krenemo da slušamo metalnu ponudu za ovu nedelji, „mir“ nije prva asocijacija koju ćemo imati. Jer krećemo sa blek metalom i to baš finskim i to baš sa ekipom jedne dosta fundamentalističke provinijencije.

Blood Red Fog imaju novi split album sa projektom Sombre Figures o kome se nešto ništa baš i ne zna. Ni Blood Red Fog nisu neke vedete, ali sviraju već deceniju i po i imaju gomilu izdanja. Sombre Figures imaju samo jedan demo pre ovog splita, a album, nazvan Eternal Black Metal je vrlo konzervativna, maltene reakcionarna ponuda koja manifestno kaže „Black Metal does not need and does not want to evolve. There is no necessity nor will for trends or progression.“ Pa vi sad vidite.

Blood Red Fog su vrlo old school u pristupu, sa jednostavnim, naivnim aranžiranjem i garažnim kvalitetom zvuka. Opet, ima tu te neke tradicionalne patine kojom se očigledno ponose i mada ovo nije muzika koja će osvojiti ikoga svojom originalnošću, ne može se reći da u njoj nema razoružavajuće iskrenosti i nekakvog prisenka autentičnosti. Sombre Figures su isto to samo korak ispod: njihov snimak zvuči kao da je nastao u prostoriji za vežbanje a muzika im je jedno 30% primitivnija. Tvist je u tome da se meni Sombre Figures više dopadaju jer su njihove pesme manje sklone patetici i emociji a više brutalnom testerisanju. U svakom slučaju lepa ploča za svakog ko blek metal sa kraja osamdesetih i početka devedesetih smatra prvom i poslednjom rečju koja je ikada trebalo da bude izgovorena na temu:

https://soldeviantrecords.bandcamp.com/album/blood-red-fog-sombre-figures-eternal-black-metal

Patetike svakako ne nedostaje na trećem albumu francuskih depresivaca Suicidal Madness, koji se zove Dégénérescence a izdao ga je Wolsfpell, taj poljski bastion kvaliteta. Već po nazivu benda slutite da je ovo prilično bukvalistička muzika i jeste, ovo je sasvim by numbers depressive black metal sa predvidim ređanjem akorda, ritmičkim strukturama i aranžmanima. Ne bih preporučivao ovakav album za slušanje u najvećem broju slučajeva ali Suicidal Madness uspevaju da svoju ultrapatetičnu i predvidivu muziku oplemene sa dovoljno francuske blek metal otmenosti, i umotaju je u supersirov snimak i miks koji ipak ima vremena i za akustična razlaganja akorda i šapat na francuskom pa je ovo svakako kičerica od one simpatične sorte:

https://wolfspellrecords.bandcamp.com/album/d-g-n-rescence

Preskačem Poljake Erebos i njihove, za mene, dosta slabe tolkinovske avanture da bih uleteo u…

…tolkinovske avanture nizozemskih Cirith Gorgor. Ova holandska momčad nazvana po planinskom prevoju iz Mordora sa svojim sedmim albumom, Sovereign, isporučuje razumno epski blek metal koji uspeva da dobro odmeri odnos sporijih, pa i melodičnijih momenata sa onim brzim i agresivnim, Cirith Gorgor su meni po ovoj srećno pogođenoj kombinaciji najbliži nekim skandinavskim bendovima poput Naglfar i ovo je u principu blek metal kakav ja veoma volim – agresivan i oštar, ali ne toliko orijentisan na blastbitove i tuču da bi zaboravio te neke epskije, misterioznije elemente muzike. Album je tehnički vrlo dobro pripremljen sa odličnom svirkom i dobrim miksom a što sve podupire ove prilično dobre, upečatljive pesme. Cirith Gorgor sebe hvale da su „vodeći blek metal bend u Beneluksu“ a ovaj album, pun karaktera i dobre svirke bez sumnje im daje dosta podloge za ovakve izjave:

https://cirithgorgorhhr.bandcamp.com/album/sovereign

OK, sledeći album uključujem u pregled više kao upozorenje nego kao preporuku. Radi se o albumu Circle of Veins jednočlanog depresivnog/ post blek metal benda Sadness iz Ilionisa. A nisu nacisti. Naprotiv, Meksikanci su. Samo jedan Meksikanac, to jest.

Hoću reći, kad imate „bend“ koji zvanično postoji od 2014. godine a naređao je 14 albuma, kad je njegov jedini član takođe i jedini član još nekih pet bendova (sa imenima kao što su Life, A Nightlit Poesy, Left Alone ili Evocative Atmosphere), kad se umetnik izdržava od Patreon donacija koje trenutno na mesečnom nivou iznose 134 dolara, onda to ne obećava bogznašta. No, Damián Antón Ojeda na ovom albumu makar ima dobre ideje. Tipično za ovakve bendove, te su ideje prenaglašeno nesposobne da shvate svoju stvarnu vrednost i razvučene su u pesme od po devet minuta koje bi osetno profitirale od boljeg editinga i aranžiranja. No, ja sve ovo pričam iz perspektive starije, ogorčene osobe, svesne da je u životu propala i da to što se ćuna ne diže nije samo prolazna faza nego sudbina i tako to, pa želim da bude jasno da mislim da ima dosta klinaca kojima bi Ojedine ambijentalne, distorzirane post-rok tugovanke bile simpatične i u njima bi se veoma duboko pronašli bez napora. Što podseća da umetnost, čak i kad nije zaista dobra, može da bude vredna za nekoga i da će taj neko imati priliku da u životu ide dalje i napreduje ako ga mi ostali ne budemo brutalno ismevali. U tom smislu, ovo dobija uzdržan palac na gore:

https://sadnessmusic.bandcamp.com/album/circle-of-veins-2

Švedski jednočlani Faruln na svom debi EP-ju, The Black Hole Of The Soul sasvim suprotno Sadnessu, ne puca baš od originalnosti ali nudi pristojan, mišićav-ali-i-misteriozan skandinavski blek metal koji ima i energiju i atmosferu. Faruln ume da oceni kada neke stvari treba ponavljati i time kreira hipnotičke momente na izdanju koje drugde ume pošteno da bije. Kvalitetan miks koji ima i blek metalsku prskavu distorziju ali i prominentne basove je još jedan plus za ovo solidno prvo izdanje obećavajućeg soliste btsm-a:

https://necrocosm.bandcamp.com/album/the-black-hole-of-the-soul

Bilo je tu još nešto atmosferičara ali preslađenih za moj stomak pa ih preskačem da bih došao do australijskog jednočlanog projekta Frostveil koji radi već pola decenije i ima već masu demo snimaka, split izdanja, čak i jedan živi album ali je Ephemeral Visions njegov prvi pravi dugosvirajući studijski album. I ovo je atmoblek, da ne bude sumnje, ali Jack Lane, koji je jedini član i autor muzike je ipak čovek koji je više po mom ukusu. Hoću reći, Ephemeral Visions je ploča propisnog blek metala koji samo uzgred gaji melanholične melodije i sanjivu atmosferu ali ih isporučuje onako kako to meni prija: kroz gaženje po papučici za gas, i oznojenu, nadrndanu svirku. Ovo je, dakle, ploča dobro napisanih pesama koje imaju širinu zahvata i sve te srceparajuće akorde koje atmoblek publika voli ali je isporuka punokrvna, mišićava, sa odličnim bubnjevima i puno gitarskih ukrasa da ožive potencijalno monotono ređanje slatkih harmonija. Da sam ja neka vlast, sav atmosferični blek metal bi bio minimalno ovakvog kvaliteta, održavajući buntovnu, ikonoklastičku prirodu ove muzike čak i dok sanjivo kontemplira o „nežnoj agoniji“ i „mučenju životom“. Produkcijski ovo je solidno, mada je mastering možda previše nagazio po kompresoru, no u celini, veoma solidan album živahnog, melodičnog blek metala:

https://frostveil.bandcamp.com/album/ephemeral-visions

Ukrajinski Drudkh smo ovde već pominjali po dobru pa napominjem da je upravo izašao njihov Few Lines in Archaic Ukrainian, a koji je zapravo kompilacijski album sa materijalom sa split izdanja iz poslednjih nekoliko godina. Vredno truda, a za sada je na Bandcampu samo jedna pesma. Ali vredna:

https://drudkh.bandcamp.com/album/few-lines-in-archaic-ukrainian

Šta ima od stonera? Pa, iz Montane dolaze Wizzerd sa svojim drugim albumom koji se zove isto kao i bend (prvi se zvao Doomchild, čisto da ne bude zabune) i ovo je izvrsna injekcija feelgood stoner roka koji je pošten, krljački i napadački nastrojen. Hoću reći, ovo je jedna od onih stonerskih ploča koje duguju garažnom panku isto para koliko i Blek Sabatu i Wizzerd je otvaraju brzom Great Mother Gaia koja sjajno priprema teren za ostatak albuma. On je ipak u proseku značajno sporiji ali utemeljen na jakom gruvu, masnim gitarama i bezobraznom rokenrol stavu. Wizzerd nominalno pevaju o zmajevima i čarobnjacima (pesme se bukvano zovu Dragon, Wizard, Warrior, Vampire itd.) ali njihova muzika je znojava i nabijena seksom i strašću za mnogoviše od prostog šibanja po nargilama i bacanja d’n’d kockica. Ploča koja ima nešto za sve generacije:

https://wizzerd.bandcamp.com/album/wizzerd

Cowboys & Aliens je toliko detinjasto ime za bend da se može praštati eventualno na ime činjenice da su članovi Belgijanci. I, dobro, na ime toga da na svom petom albumu, Horses of Rebellion nude pristojan stoner rok. Ovo je, zapravo, dosta „komercijalno“-zvučeća ploča, sa produkcijom koja je više „pravi“ metal nego garažno drogiranje i pesmama koje su žestoke i napaljive. Ovo je stoner rok koji sanja o kolko-tolko televizijskoj slavi ali kome ja nemam šta da zamerim jer je pun solidnih, prosviranih trikova, pamtljivih refrena, dobrih gitarskih tema i jakog, ukusno distorziranog zvuka. Sa 11 pesama je ovo ipak predugačka ploča da bi uspevala da održi konzistentan kvalitet i još jedno dobro podsećanje da je prelazak u digitalnu eru doneo i popuštanja kreativnog čula. Kada ste na album mogli da smestite do 40 minuta muzike, 45 ako se dobro nategne i ortak ste sa likom koji radi mastering, morali ste da se pakleno dobro uverite da je tih 7, eventualno 8 pesama zaista to što želite da predstavite svetu ove godine i Cowboys & Aliens bi od slične restriktivnosti sigurno profitirali. Opet, ovo je ploča na kojoj je ono dobro zaista solidno, ako već ne originalno i preporučujem kušanje:

https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/horses-of-rebellion

Tu je i novi, drugi album švicarskog trija Hey Satan. Ovaj bend, koji u postavi nema bas-gitaru se, naravno, iz sve snage trudi da nadomesti njeno odsustvo proterivanjem dve postojeće ritam gitare kroz moćne efekte i ovo je stoner-rok, pa što da ne i metal, sa pogolemim mudima. Hey Satan su bend koji očigledno ima na nišanu i malo širu publiku od doom geta jer su im pesme seksi i gruvične, sa očiglednim uticajima i „komercijalnijih“ bendova (oni sami pominju Kyuss, Led  Zeppelin ali i RageAgainst the Machine). To je, naravno, u mom, poremećenom, koordinatnom sistemu odmah lampica za uzbunu, ali unatoč toj televizičnoj noti u zvuku Hey Satan, album Orange Moon je ploča vrlo sigurnog gruva i jakih, ukusno distorziranih gitara, od čega nastaju slušljive i igrive pesme. Hey Satan su ipak andergraund bend koji samo ulaže mnogo napora da zvuči dobro i njihova muzika je uzbudljiv, napržen rokenrol sa mnogo, jelte, drajva, zapaljivim rifovima, udaračkim ritmom i odličnim pevanjem. Bez Švajcarca nema udarca, rekli bi upućeni a ovu ploču apsolutno preporučujem:

https://heysatan.bandcamp.com/album/orange-moon

A pošto granice definicije metala mi na ovom topiku ionako rastežemo preko svake prihvatljive mere, šta nas onda sprečava da rastegnemo i granice definicija stoner roka? Samo kukavičluk, eto šta! Tako da, za ovu nedelju valja da preporučimo i debi album „psychedelic speed rock“ kvinteta iz San Dijega po imenu Pharlee. Kako se i album i bend zovu isto, konfuziji ovde nema mesta a ovo je, odmah hitam da ukažem, jedan od najboljih rok albuma koje sam čuo ove godine. Kalifornjani prže iz sve snage i ne uzimaju proverbijalne taoce, uplićući pakleni, dinamični gruv u kome ritam-sekcija prosipa hektolitre znoja a gitara i orgulje odozgo imaju strastven, R-rated seks. Glavni sastojak, makar na prvo slušanje, je, dakako, pevačica Macarena Rivera čiji bluz lavež zvuči autentično i popaljivo. Bend ume da uspori i do pravog belog bluza i podseti, sa sve iznurujućim ritmičkim ritualom i gitarom oplemenjenom wah wah i overdrive efektima, kako smo se jebeno palili na Hedriksa i Cream pre 40 (a oni koji su tada bili živi i pre 50) godina. Pravo je zadovoljstvo čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj je rokenrol ovako živ, prljav a opet neukaljan gluparijama kroz koje smo kao planeta prolazili poslednjih decenija. Savršeno:

https://youtu.be/gnUI5ZnmaX8

The Spiral Electric iz San Fraciska sebe očigledno smatraju naslednicima velike tradicije psihodeličnog roka koju vezujemo za njihov grad pa je i njihov treći album – takođe nazvan The Spiral Electric – dupli vinil sa 14 pesama lepljivih rifova, lelujavog pevanja, udrogiranih solaža i sintisajzerske psihodelije. Imaju ovi ljudi dosta štofa i vidi se da su studirali svoje uzore uz dosta pažnje pa su neke pesme zaista vredne ozbiljnog trošenja – na primer Drown my Sorrows sa svojim nezaustavljivim sabatovskim gruvom ili Staring Down the Barrel koja spaja psihodeliju i surf na izuzetno autoritativan način. Opet, na ovolikom albumu ima tu i pomalo filera i manje upečatljivih momenata tako da ne mogu da ga nazovem sad nekim remek delom. Ali u sumi svih stvari, The Spiral Electric je album sa mnogo dobrih momenata a u ovoj našoj modernoj eri nismo osuđeni da ga slušamo redom i u komadu tako da ga ekstremno preporučujem svakome ko voli ’60s i ’70s psihodeliju koja zaista ide od Pink Floyda i Beach Boysa iz Pet Sounds ere, pa sve do metala:

https://thespiralelectric.bandcamp.com/album/the-spiral-electric

Poljaci Ignu na svom drugom albumu Auriga nude sličnu ljubav prema psihodeliji staroj (bar) 40 godina ali i pevanje na poljskom, pa i neskrivene simpatije ka prog roku. Ignu su manje stoner a više esid bend ako smem tako grubo da ih klasifikujem, sa flautama i violinama (didžeriduom, trombonom…) koje se kombinuju sa isfaziranim gitarama i nadrkanom ritam sekcijom. Veoma malo metala ima na ovoj ploči i pevanje na poljskom mi ne ide sasvim prirodno (i pesme koje su na engleskom mi bolje zvuče u tom domenu), ali ploča je apsolutno vredna svačije pažnje:

https://ignuband.bandcamp.com/album/auriga

Tel iz Ričmonda, Virdžinija, su izbacili svoj album-prvenac, Lowlife i to je pet pesama teškog, lepljivog slidge/ doom zvuka koji prija ušima iako nije sad nešto istorijski značajan. Tel se lepo kreću pomoću  dostojanstvenog gruva ukrašenog melodičnim i melanholičnim vokalima nudeći „sanjivu i depresivnu“ (kako sami sebe opisuju) doom muziku nošenu tribalnim, pokretačkim  ritmovima i jakim, izdistorziranim gitarama i ovo je solidno potentan kombo. Kada bend povremeno malo zažari a vokali dobiju death notu distorziranih frajeva to su dobrodošla krešenda na albumu koji je, zaista, prevashodno sanjiv iako se muzičari na njemu pošteno znoje. Najveća zamerka ide na miks u kome je bubanj malko preglasan i mada bubnjar Matt Grisby odlično radi to što treba da radi i predstavlja dinamičko i tempaško srce benda, gitare bi dobar deo vremena mogle da se više čuju, pogotovo jer gitaristi odlično sviraju. No, ovo nije dilbrejker, Tel su solidno odmerili koliko pesme treba da traju da bi imale poletan gruv ali i tiše i glasnije delove i ovo je ploča koja se sluša veoma lako ali to ne znači da nema dubine:

https://telrva.bandcamp.com/album/lowlife-2

Geteborški „progresivni doom“ bend Cities of Mars ima svoj drugi album, The Horologist i ovo je jedna teška, spora i na momente iznurujuća vožnja kroz duboke, distorzirane pejzaže, jelte, Marsa ili već koje druge mentalne planete. Kod Cities of Mars mi se dopada što sva ta progresiva – koja se čuje pre svega u gotarskim solažama i harmonijama – ne stoji na putu ipak zdravom gruvu koga bend baštini. Ume ovo da zazvuči pretenciozno, a pevanje da zamori svojim stalno jednakim intenzitetom ali ima ovde šta da se čuje:

https://youtu.be/89AeYLTPcEk

Hell Fire su iz San Franciska kao i The Spiral Electric odozgo i njihova muzika je takođe u fullu posvećena rekreiranju zvuka iz decenija prošlih, ali ipak drugom zvuku. Na svom trećem albumu, Mania, ovaj je kvartet negde na plemenitoj retro-razmeđi između nešto progresivnijeg hevi metala osamdesetih godina i ranih izdanaka spid i treš metal scena. I to radejako dobro. Hell Fire su kao da ste spojili elemente NWOBHM-a sa Diovim himničnim radovima sa polovine osamdesetih i onda sve potpalili sa malo speed goriva. Produkcijski, ovo je album koji uspeva da pobegne loudness wars filozofiji koja opterećuje popularnu muziku poslednjih deceniju i po i zvuči autentično, ali kada se udubite u pesme shvatite da Mania JESTE autentična. Ovo je metal koji toliko voli klasični ’80s zvuk da je praktično sasvim postao baš to i Mania je kolekcija pesama koje legitimno stoje rame uz rame uz najbolje stvari koje pamtimo iz tog vremena. Da je ovaj album izašao 1983. godine danas bi verovatno bio smatran klasikom zbog svojih kvalitetnih kompozicija, besprekorne izvedbe i, možda najvažnije stava. Mislim, mnogi osamdesete pamte po kokainu, preproduciranim metal pločama, reverse-gate efektima na bubnjevima i hektolitrima laka za kosu i sumporne kiseline upucanim u frizure problematičnih seks-idola u ondašnjim bendovima, ali Hell Fire su podsećanje na onu drugu stranu osamdesetih, radnički hevi metal koji je transcendirao svoje poreklo i fantazijske trope prepoznao kao put do jedine slobode koju siromašni nrdovi mogu da sanjaju. Ako ste ikada voleli Dia, Mejdne i rani speed metal, dugujete sebi da čujete ovaj album:

https://hellfiremetal.bandcamp.com/album/mania

Hell Fire su utoliko esencijalniji za slušanje što ovakav zvuk uopšte nije lako postići, a da bude ujedno i autentičan i da su pesme kvalitetne. Dokaz A, B, C i tako dalje je drugi album projekta West of Hell (nekad sa Novog Zelanda, sada iz Kanade), Blood of the Infidel. West of Hell su, naime, bend koji osciluje između klasičnog hevi zvuka i srednjetempaškog thrash metala i mada su muzički vrlo dobri i, što se komponovanja tiče, kadri da naprave svu silu konstrukcija i atmosfera, Blood of theInfidel je ploča predugačkih pesama koje ispucaju svoje najjače adute daleko pre nego što im minutaža istekne. Da se razumemo, mnogo je toga i do ukusa, ja volim kada muzika ideju koju ima iskoristi kako valja radije nego da se u blender ubaci 16 ideja pa će neštp valjda da upali, a svestan sam da, kao ljubitelj Johna Zorna zvuči kao da sam sišao sa uma. Ali Zorn je, zapravo, na ogromnom broju svojih snimaka upravo radio na istraživanju jedne ili malog broja ideja i zbog toga je genije. West of Hell nisu geniji već dobre zanatlije koje će nekom, različitom od mene biti mnogo bliže i bolje svojim složenim ili makar dugačkim aranžmanima u kojima se svašta događa. Ja sam više u stanju da ovo cenim nego da ga volim, ali verujem da treba čuti:

https://westofhellmetal.bandcamp.com/

Za pravo uživanje ove nedelje su se potrudili Waste of Space Orchestra, finski desetočlani eksperimentalni doom/ noise bend koji na albumu Syntheosis nudi izvrsno čitanje avamgarde koje se proteže od odavanja pošte pionirima psihodeličnog metala iz sedamdesetih pa sve do elemenata elektroakustične muzike. Syntheosis je prvo bila kompozicija nastala za festival Roadburn prošle godine (a deo tog nastupa se da videti ovde: https://youtu.be/Fe1z-1KAIPk) ali je ovo studijski snimak urađen sa deset muzičara, članova bendova Oranssi Pazuzu i Dark Buddha. Ono što smo dobili je vrlo ritualna, ceremonijalna metal i nojz muzika, lišena najvećeg dela pretencioznosti koju bismo inače vezivali za ovakve projekte. Alah zna da sam se naslušao eksperimentalnih i nojz muzičara koji uleću u orkestarske aranžmane, a Waste of Space Orchestra ovo rade na izuzetno plemenit način, puštajući pesme da imaju organski gruv i prirodno trajanje. Rezultat ovog zdravorazumskog pristupa avangardi, u kome je eksperiment lepa stvar ali finalni editing treba da bude u punoj meri presudan deo kreativnog procesa je ploča koju ću bez mnogo stida svrstati uz remek dela „eksperimentalnog“ gruva i reći da treba da je sluša svako ko je ikada voleo Fire! Orchestra, pa čak i Majlsa Dejvisa iz On the Corner faze. Naravno, ako nemate pojma šta sad to pričam dodaću da je ovo ploča moćnih bubnjeva, gitara koje pište i cvrče pod teškim distorzijama i vrištanja umesto pevanja i da je istovremeno i manje i više metal od svega drugog što sam danas pomenuo. Nezaobilazno i za sada žal samo što bandcamp još uvek nudi samo jednu pesmu da se čuje:

https://wasteofspaceorchestra.bandcamp.com/album/syntheosis

Da će stari trešeri Exumer u 2019. godini izbaciti jedan od svojih najboljih albuma, to baš nisam očekivao, ali Hostile Defiance je ploča koja uzima sve najbolje što je ovaj njujorški bend tokom poslednje tri decenije umeo da ponudi, i isporučuje ga kroz visokokvalitetnu produkciju. Exumer nisu nikada igrali u prvoj ligi ali jesu bili cenjena andergraund atrakcija i Hostile Defiance je ploča koja, recimo kao u slučaju takoreći zemljaka Overkill, nudi jasan uvid u zanatsku izvrsnost benda ali i prepoznatljiv, osoben zvuk. Sad, ovo nije remek-delo i određene slabosti koje bend vuče već godinama i ovde umeju da se čuju (na primer nikada dovoljno ubedljivo pevanje) ali ako ste, kao i ja, pre više od trideset godina bili zavedeni malo omotom a malo muzikom albuma Possessed by Fire, Hostile Defiance će vam leći ko budali šamar i mahaćete svom kosom koju imate uz njega. TREŠ!!!!!!!! Čućete i kako su obradili Scorpionse (ali i jebeni Entombed!!!):

https://exumerofficial.bandcamp.com/album/hostile-defiance

Wormwitch iz Kanade na svom drugom albumu, Heaven That Dwells Within značajno proširuju svoj blackened crust zvuk pa je ovo sada ploča sa malo blek metala, malo krasta, a malo i, recimo, melodičnog death metala… Sve etikete na stranu, Heaven That Dwells Within je album ekspresivnih, melodičnih tema i pamtljivih rifova koji će biti zanimljiv i ljudima koji u normalnim uslovima sebe ne bi videli kao publiku za blek metal ili crust core. Veoma eklektična i upečatljiva ploča:

https://wormwitch.bandcamp.com/album/heaven-that-dwells-within

Losanđeleski Crowhurst ima svoj ne znam koji po redu album koji se, čisto da bi se narod zbunio, zove III. Crowhurst je započeo kao solo noise projekat u kome je Jay Gambit bio jedini član ali već pet godina su pravi bend u kome Gambit peva i radi razne elektronike a muzika, iako koristi odredbu „ambijentalni metal“ je – pa, metal. Ima tu raznih ambijentalnih i „post“ elemenata ali ono što je važno je da ova ploča ide napred energično i ubedljivo. Malo je to sve produkcijski prerazmazano za moj istančani ukus, ali nema sumnje da su Crowhurst sada ozbiljna ponuda i da ovaj album ima ozbiljan narativ:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/iii-hi-res-24-bit

Šveđani Gloson na novom singlu, Mara, nude dve pesme izmučenog, snažnog sludge-doom metala sa melanholičnim gruvom koji će biti blizak post-metalskoj ekipi ali i sirovošću koja će biti bliska i staroj školi. Vrlo lepo:

https://gloson.bandcamp.com/album/mara

Ima i spot za prvu pesmu: https://youtu.be/2fUIhcb74y8

Suffering Hour iz Minesote na EP-ju Dwell nude osamnaest minuta dugačku naslovnu pesmu koja demonstrira kako to izgleda kada mladi ljudi slušaju sve – i blek metal, i doom, i thrash metal i death metal pa sve pokušaju da spoje u jednoj kompoziciji. Impresivan napor u najmanju ruku, iako rezultati nisu nužno istorijski:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/dwell

Godhead Machinery su švedski blek metal bend koji ne zvuči kao švedski blek metal bendovi. Da budemo pošteni, i tematski, Godhead Machinery se mnogo više zanimaju za politiku i filozofiju nego za paljenje crkava i ljubljenje Satane u rutavu guzu pa je i Aligned to the Grid album na kome se „pravi“ blek metal lako i sladostrasno meša sa manje žanrovskim ili manje prepoznatljivo žanrovskim elementima, tvoreći meditativnu, melodičnu i atmosferičnu celinu. Ovo je jedan od onih futurističkih metal albuma sa produkcijom koja dopušta da se čuju i klavir, i gromoglasni bubnjevi, i horovi i najsitnije pipkanje gitarskih žica a sve uspeva da bude deo jedne konzistentne zvučne slike. Valjano:

https://youtu.be/_PoxUR0bgXs

James McBain, aka Hellripper, škotski majstor pankerskog blek metala ima novi EP. Black Arts & Alchemy ima pet pesama (ali samo četiri ako slušate na Bandcampu) veoma ukusno izmešanog d-beat panka i blek metala tako da i pankeri i metalci imaju šta da vole ovde. McBain se ne pali da je nekakav „umetnik“ i više voli proste, pankerske rifove i nabadački d-beat ritam od „atmosferičnih“ pasaža kakve danas često čujemo u blackened crustu i ovo je tim svežije i prijatnije izdanje. Sirovo i neodoljivo:

https://hellripper.bandcamp.com/album/black-arts-alchemy-ep

Slovački Ceremony of Silencesebe na debi albumu Oútis nude potentnu i vrlo slušljivu smešu death i black metala sa dosta progresivnih elemenata u zvuku: hermetično je ovo, naravno, sa puno blastbitova, disonance i muklim death vokalima, ali je svirka ovog dvojca lepršava a produkcija vrlo dobro pogođena da se postignu i hladnoća, i taj neki pomalo futuristički šmek, a da opet napetost koja je prirođena ovoj muzici bude u prvom planu. Volim brzu i kompleksnu muziku koja u hermetičnosti nalazi dovoljno prostora za jaku ekspresiju, pa mi se Ceremony of Silence jako dopadaju i neću preterati ako kažem da je uz Hell Fire i Waste of Space Orchestra ovo treći kandidat za album nedelje:

https://ceremonyofsilence.bandcamp.com/album/o-tis

I pošto smo ovog tjedna bili notabilno tanki sa death metalom, evo sada promo singla jednočlanog benda iz Verone, Egemony. Alessandro Simonetti ne pati od originalnosti na ovom izdanju ali ovo je ubedljiv i dobro odsviran brutalni death metal sa dovoljno muzičarskih egzbicija da se jasno izdvoji od detinjastog „kučnog“ death metala koji se proizvodi nesmanjenim tempom na svim meridijanima, ali i dovoljno naglašenom horor atmosferom da me sa zadovoljstvom sjeti na Mortician, rani Cannibal Corpse i slične bendove kojima je odvratnost bila najvažnija estetska karakteristika i ideal kome su težili. Pritom, Egemony ne zvuči kao i jedan od ta dva benda, naprotiv, ima svoj zvuk u kome se brutalni, rafalni blastovi i jako duboki vokali ukusno susreću sa po kojim sasvim dobro osmišljenim slemom u kompleksnim i zanimljivim aranžmanima. Ovo je apsolutno za glavu iznad uobičajene brutal death/ slem ponude bilo koje nedelje pa se nadam da Egemony postane slavan, makar u tim andergraund krugovima. Preslušajte i debi od pre dve godine, ima tu šmeka:

https://egemony.bandcamp.com/album/promo-2019

Poslastica za kraj ove nedelje je singl meni omiljenih 1439 koji već pola decenije (od izvrsnog Massive Cauldron of Chaos nisu ništa izdali). Dødskamp je pesma nastala kao deo projekta u kome je Munkov  muzej naručio četiri pesme različitih žanrova a koje će ilustrovati Munkovo stvaralaštvo. Dødskamp  je, za Munka, reći ćete, tipično mračna i mučna slika (https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Edvard_Munch,_D%C3%B8dskamp.JPG) ali ona je, kao i njegovi poznatiji radovi, uprkos mračnjaštvu i tjeskobi, puna humanosti, ili makar svesti o tome da biti čovekom može da bude bolna dužnost. 1349 su, naravno, kao rođeni za ovakav posao i od njih dobijamo moćnu, kompleksnu ali organsku blek metal kompoziciju koja u pet minuta zapakuje mnogo emocije, atmosfere i furiozne svirke. Dobro je Frosta ponovo čuti kako zakucava ali i uveriti se da bend ne da nije izgubio ništa od genijalnosti koja ih je krasila, već da ide i napred u svojoj viziji blek metala. Držim palčeve da ovo najavljuje i neki skorašnji album:

https://1349som.bandcamp.com/album/d-dskamp

https://youtu.be/NENDWjcin1g

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-04-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s