Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-04-2019

Trinaesti je, pa makar bila i Subota, i to označava da je dan za metal. Pa metališimo! Ako već protestujemo.

Ako vam je srce žudelo da ovog sumornog vikenda posluša malo simfonijskog blek metala, Šveđani Haimad isporučuju. Za skoro četvrt veka postojanja ova ekipa (trenutno svedena na duo) je snimila zapravo samo tri EP-ja a ovaj najnoviji, The Return (adekvatno nazvan, posle, jelte, dvadesetogodišnje pauze) ima sjajan omot sa crnim vitezom na konju koji kao da je ispao iz neke zajebanije varijante Gospodara prstenova. Muzika nije baš moja šolja čaja, ovo je simfonijski blek metal koji više hvata na atmosferu nego na intrigantne kompozicije, a što, uz relativno slepljen miks sve meni ne donosi PREVIŠE sreće. Opet, Haimad pošteno čukaju i nije ovo ni sasvim neprijatno:

https://haimad-northernsilence.bandcamp.com/

Više po mom ukusu su Nizozemci Nusquama (sve šale u vezi sa firmom Husqvarna su već napravili u komentarima na Jutjubu, pa ne morate da se trudite, hvala) čiji je prvi album, Horizon Ontheemt jedan lep i emotivan komad blackgaze muzike sa ekonomičnih 37 minuta žestine ali i mladalačke emotivnosti. Shoegaze teme odrane preko udaračke ritam sekcije, sa ženskim vokalima koji su smrt za larinks i prenose svu tu tjeskobu i ljutu muku koju treba da čujemo, sve je to vrlo dobro ukombinovano i uz miks koji je atmosferičan ali ima energije, ovo je veoma dobar primer kako taj moderni, „post“ zvuk može da se radi a da ne zvuči prepatetično. Hoću reći, možete biti „post“ ali ostati tr00 i Nusquama to eminentno dokazuju:

https://nusquama.bandcamp.com/album/horizon-ontheemt

Pravoslavni satanisti Akrotheism iz Atine na svom drugom albumu Law of Seven Deaths prave prilično intrigantne aranžmane sa smenama tempa i ritmova, zanimljivim, raznovrsnim pevanjem, ponekom sjajnom gitarskom temom i generalno dobrom atmosferom. Blagi problem može biti miks koji je preterano prostoran i sve je utopljeno u oceanu jeke. Naravno, ovo doprinosi atmosferi koja jeste jedno od jakih oružja ovog benda, ali ume da bude naporno koncentrisati se na muziku da biste razlikovali signal od šuma. Ipak, mislim da je ovo maštovit i pošteno odsviran album vredan truda:

https://akrotheism.bandcamp.com/album/law-of-seven-deaths

Poljaci Martwa Aura i Britanci Odour of Death imaju solidan split album pod naslovom Credo in Mortem sa sedam pesama sirovog, staroškolskog, ali melodičnog i nimalo primitivnog blek metala. Ovo je jedan veoma lep, klasično andergraund paket gde oba benda sviraju pošteno i oznojeno, ne filozofiraju sa žanrovima – pesme su uglavnom strejt blekerske nabadačine – ali u okviru odabranog stila pružaju odlične kompozicije sa pamtljivim melodijama i veoma ekspresivnim izvođenjem. Poljaci imaju malo „bogatiji“ miks ali se meni zapravo više dopada urednost miksa Odour of Death. Kako god, sa ovim albumom nećete pogrešiti ako volite „pravi“ blek metal:

https://odourofdeath.bandcamp.com/album/credo-in-mortem

Italijanski Totalitarian na svom EP-ju Bloodlands (pre koga su izdali samo jedan album) bave se Drugim svetskim ratom, fokusirajući se više na istok Evrope gde su se, uostalom, strašne stvari i događale. Bloodlands je putovanje preko Varšave i Treblinke pa do Belorusije i jame Babin Jar u Ukrajini i, u staroj blek metal tradiciji, pokušava da od neopisivih zverstava koja su se desila u onome što je naša zajednička savremena istorija, iscedi nekakav smisao kroz katarzičnu, brutalnu svirku. Mislim… teške su to teme i, naravno, mnogo metalaca se opseda ovakvim stvarima ne zato što ih nužno osuđuju nego jer ih fascinira ta vrsta nihilizma. Opet, Totalitarian su očigledno za nijansu intelektualniji od prosečne omladine koja sluša ili svira ovakvu muziku i njihov je EP očigledno inspirisan knjigom  Timothyja Snydera koja se isto zvala Bloodlands i bavila se sudarom Hitlerovog „konačnog rešenja“ i Staljinovih brutalnih upravljačkih politika u delovima SSSR a što je rezultiralo smrću 14 miliona civila. Teške teme, i dalje, ali ovaj EP, pojašnjavam, nije samo masturbacija na nihilizam. A muzički, a što je važno, ovo je izvrstan, jako agresivan blek metal konstantno u blastbitu ali sa dobrim kompozicijama i nadahnutim gitarskim radom. Kad se na sve doda vrlo dobar, sirov ali efektan miks izdanja, ovo je blek metal TAČNO po mom ukusu. Svaka čast Totalitarianu što su, za moj groš, ove nedelje ispali veći Skandinavci od samih Skandinavaca!

https://totalitarian666.bandcamp.com/album/bloodlands

Mada imamo i jedan solidan skandinavski album ove nedelje. Norvežani Posthum su izbacili svoj četvrti alum, Like Wildfire i ovo je promišljen, odmeren i umeren blek metal sa zapravo preskupom produkcijom u odnosu na muziku koja je prilično svedena i na momente, rekao bih i medidativna. Posthum umeju da nalože vatru, uostalom, po njoj su i album nazvali ali ovo je više u osećanjima i temama, dok je muzika mahom srednjeg, stamenog tempa i više u napetosti nego u, recimo, ejakulaciji. Ali prijatno je to i Posthum uspevaju da jednostavnosti daju auru otmenosti:

https://youtu.be/EwnOLKGiGjM

Hanoverski Nimbifer su izbacili prvi demo i mada je ovo daleko od neke obavezne lektire, ukazujem na njega jer je u pitanju iskren i žestoko odsviran komad blek metal sirovine sa puno melodije i stava. Tamo negde, devedesetih, kad smo se menjali demo-kasetama diljem fanzinske scene po čitavom zemnom šaru, ovakve kasete bi bile smatrane pravim biserima:

https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-i

Frosthelm iz Severne Dakote sviraju dosta ukusan blek metal sa elementima thrash metala na svom drugom albumu Phyrric. Ima ovde dosta šmeka melodičnog blek metala sa nekim sasvim pamtljivim gitarskim melodijama i ubedljivim blastbitovima, a onda su u to udenuti tvrdi i disciplinovani trešerski pasaži sa sve klasičnim preterivačkim solažama. Pomalo shizofrena na papiru, ova kombinacija zapravo solidno funkcioniše u praksi i smenjivanje elemenata dva podžanra daje album koji u najmanju ruku nije dosadan. Miks albuma je možda malko predrkan i smeta muzici da prodiše, ali pričam o nijansama. Solidno slušljiva ploča:

https://frosthelm.bandcamp.com/album/pyrrhic

Njemački Ketzer je snimio novi album, Cloud Collider i sada je to nekakav pokušaj pomirenja njihovog blackened thrash udaranja iz ranog dela karijere sa kasnijim meandriranjima u post rok smeru. I ne mogu da kažem da Cloud Collider nema mnogo zanimljivih momenata. Ketzer su uspešni u tome kako spajaju ekstremni metal sa nečim što ide više u širinu i ploča uspešno prišiva pržačke, take no prisoners momente na sporije ali razrađenije pasaže, pa, recimo, (post) roka. Album koji vam se možda neće svideti u celini ali čija snaga jeste ta kreativna glad da se ode u mnogo strana na malo prostora i svaka od njih makar istraži sa jednakom strašću. Cenim to, a ovo je i dobro producirana ploča.

https://ketzergermany.bandcamp.com/album/cloud-collider

Irski Sacrilegia sa svojim prvim albumom, The Triclavian Advent, nemaju mnogo dilema oko toga da li svoj blackened thrash metal žele da osavremenjuju i modernizuju. Naime – ne žele. The Triclavian Advent je besna, ružna, tamna ploča brzog, iznurujućeg tempa i staroškolske sirovosti. Sve je to miksovano prljavo i da odjekuje na sve strane ali bend je dovoljno navežban da njihove jednostavne pesme ne zvuče amaterski već sirovo i pravoverno.

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/the-triclavian-advent

Nemački duo Dauþuz sa svojim trećim albumom Monvmentvm nudi i isporučuje pristojan, epski blek metal koji iako dosta mrsi muda sa akustičnim interludijima i kojekakvim ukrasima, zapravo, kad treba stati i zasvirati, nije tako rđav. Dauþuz sebe daleko preozbiljno shvataju i njihovi epski folk momenti zvuče parodičnije nego što bi želeli ali ima tu nekog šarma. Ploča kojoj se lično neću baš mnogo vraćati ali srce joj je na pravom mestu:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/monvmentvm

Idemo na stonere. Brant Bjork, bubnjar legendarnih, jelte, Kyuss, izdao je solo album, Jacoozi i ovo je ploča instrumentalnih psihodeličnih džemova sa solidnom fanki osnovom i za mene vrlo simpatičnim, džem sešn štimungom. U principu, Bjork je ovde improvizovao tako što je snimio bubnjarske matrice prvo a onda preko njih sipao bas i gitare. I sad, nije lako džemovati ni sa drugima a kamoli sam sa sobom i Jacoozi nije ploča zbog koje bih prodao kuću i imanje da bih je posedovao ali jeste u pitanju kolekcija lejd bek džemova koji se lako poslušaju i ne smetaju. Nije metal, ali nije rđavo:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-jacoozzi-2

Australijanci Rollerball na svom prvom albumu, Lost in Space a koji se izašao pre dvadeset godina i sada je doživeo reizdanje, ne samo da ponosno furaju isti logotip koji je Norman Jewison pre četiri i po decenije koristio za svoj kultni film, nego se i prva pesma, ispravno, zove Jonothan E (sic) i počinje semplovima iz istog kultnog filma. I, mislim, pola posla je već obavljeno! No, za drugu polovinu bend se pošteno potrudio isporučujući naprženi fuzz rock sa opčinjujućim rifovima i pamtljivim refrenima. Rollerall su tako toplo i lepo distorzirani da bih ovo skoro mogao da slušam i da pesme ništa ne valjaju. Srećom, pesme su sasvim solidne pa iako Lost in Space nije celim trajanjem jednako genijalan album kako su genijalne neke od pesama (Jonothan E, Eye of the Storm, Lake of Life…), sve je to u paketu prijemčivo. Dok su nekog bombardovali, neko je svirao ljuti rok. Ispravno.

https://rollerball.bandcamp.com/album/lost-in-space-20th-anniversary-re-release

A Kanađani Gone Cosmic na svom prvom albumu Sideways in Time donose veoma prijatan stoner rok sa izvrsnim ženskim vokalom i jakom ritam sekcijom. Ovo je mišićavo i ritualno iako ne izlazi iz domena čvrstog, stamenog roka i podseća šta može da se uradi sa klasičnim instrumentima i mnogo mašte u žanru koji poštujete zato što ga volite i ne trudite se da od njega pobegnete već da unutar njega nađete svež izraz. Gone Cosmic su sveži tako što ostavljaju utisak benda sa velikom kilometražom ali i velikom glađu i ovi teški, distorzirani bluzerski psihodelični komadi pogađaju gde treba:

https://gonecosmic.bandcamp.com/

Northern Revival iz Novog Sada sa EP-jem Electric Power Supply ne iznenađuju bogznakako originalnim pristupom stoner metalu ali ovo je korektno odsvirano i snimljeno 20 i kusur minuta tvrde, poletne muzike sa nekim dobrim rifom i dosta energije:

https://youtu.be/OIUY7sJ-E_Y

Ako sva ta sporina čoveka može da uspava, tu su Portugalci Besta da nas sa svojim debi albumom, Eterno Rancor pošteno razbude i prodrmaju. Besta sviraju grindcore koji dosta duguje modernim tendencijama u ovom podžanru, sa čvrstinom kakvu vezujemo za skandinavske bendove ali i eksplozivnim, pankerskim elementima recimo jednih Wormrot. Besta nisu gadljivi na povremene upade u moš-deonice ali većina muzike sastoji se iz polivačkog, beskompromisnog prženja gde se stameni kečevi smenjuju sa rafalnim blastovanjem. Gitare umeju da pređu iz klasičnog četrvorotonskog rifašenja u poneku neočekivanu harmoniju, da se razbije monotonija, a  odozgo preko svega dolazi nadrkan, savršeno odvrištan vokal. Sve je to snimljeno kvalitetno i puca od težine i energije. Album na kome je najduža pesma minut i četrdesetjednu sekundu i koja se završava žestokom obradom Bad Brains (Regulator)? Jes, PLIZ.

https://bestalfr.bandcamp.com/album/eterno-rancor

Vraćamo se na sam početak marta za debi album francuskih Vous Autres, ali to je zato što ova ploča vredi. Champ du Sang (polje krvi, jelte) je razbijački, mučan a neodoljiv album psihodeličnog blackened doom metala (recimo) sa pesmama na Francuskom i atmosferom u kojoj se možete utopiti. Mislim, do smrti. Champ du Sang je ploča hermetične, neprijateljske atmosfere u kojoj se metal muzika plemenito ukršta sa drugim ekstremnim pristupima sviranju da se dobije agresivno depresivan ali, ponoviću, neodoljiv proizvod. Vous Autres su nesumnjivo emotivno ucenjivački bend sa svojim smenjivanjima mirnih, meditativnih delova i pasaža mrveće buke, ali to im tako dobro ide i ovo je album koji će, uprkos njegovoj visokoj (melo)drami umeti da cene i nemetalci. Da li će moći da ga i slušaju? Nisam siguran, ali zato smo tu mi:

https://vousautres.bandcamp.com/album/champ-du-sang

Relapse nije etiketa koja ovih poslednjih godina izbacuje previše albuma koji će mene nešto sad tu kao oduševiti, ali treći album ričmondskih Inter Arma je, srećom, veoma dobra ploča. Sulphur English je kavernozna, zastrašujuća komadeška mračnog, sporog (mada i brzog) metala koji spaja sludge i doom tupost sa black metal agresivnošću i uprkos zvuku koji je taman i sugeriše da će ovo biti ploča pre svega najsporijeg tempa, dobijamo ne malu količinu žestokog, brutalnog prebijanja. Inter Arma su naprosto genijalni u tome kako uspevaju da spoje najprimitivniji pećinski zvuk sa interesantno osmišljenim, pa i kompleksnim aranžmanima i rifovima koji nisu komplikovani ali imaju jednu neočekivanu promišljenost i znaju kako da vas pomere i nateraju da ozbiljno slušate. Ima ovde Neurosisa u nekom korenu,jelte, ali ovaj bend meni uspeva da zazvuči kao sasvim autohtona pojava jer sva ta njihova meandriranja između sludge, doom, black pa i post metala uz tu sirovu produkcijsku moć ostavljaju utisak da su nastala kao posledica ceremonijalnih džemovanja tokom dugih noći ispunjenih narkoticima a ne da su se rodila ukrštanjem omiljenih ploča članova benda. Izvrsno!

https://interarma.bandcamp.com/album/sulphur-english

Norveški trešeri Inculter su izbacili (dugoočekovani, kažu sami) drugi album, Fatal Visions i ovo je nešto više od pola sata starinskog thrash metala sa osvežavajuće primitivističkim pristupom pesmama (slušajte tu atmosferu u Endtime Winds, recimo) i još  više osvežavajuće prozračnim miksom. Odsustvo ekstremne kompresije u zvuku znači da ovaj album možete da odvrćete stvarno glasno i da se neće sve pretvoriti u proverbijalni zid od cigle, a ovo je, srećom, baš ploča koju vredi odvrtati glasno. Fatal Visions ne donosi ne znam kakve – da ne kažem nikakve – novine u polje thrash metala ali ovo je vrlo prijatan, organski i neispoziran povratak thrashu osamdesetih i ranih devedesetih i to njegovoj andergraund varijanti. Inculter prže iskreno i znojavo i njihova muzika jasno podeća kako i zašto ekstremni metal mnogo toga duguje panku, a sve isporučeno kroz pobesnele bubnjeve, opake rifove i pevača koji je savršen za ovaj žanr.

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/fatal-visions

U mnogo ezoteričnijim vestima, Bob Nekrasov je izdao novi album ali, verovatno smatrajući da je ime Rebel Wizard sada već suviše „komercijalno“, album Lust of Consciousness je izdat pod umetničkim imenom Nekrasov. I, sad, ne zezam se, muzika Rebel Wizard je ostvarila prilično dobar kritičarski status na ime svoje off the hook kombinacije sobnog blek metala i primitivne avangarde, ali Nekrasov je, čini se, zaključio da mora da odemo dublje. I Lust of Consciousness je zato skretanje pod pravim uglom u skoro čist power electronics. Ali veličanstven. Mislim, verujte čoveku koji decenijama sluša Masonnu, Merzbow i slične stvari – ovaj album je moćan, nepoćudan i nadahnut komad besne, beskompromisne, onostrane buke. Proizvedene uglavnom analognim metodama i uz sasvim dovoljno ostatka tragova „pravog“ blek metala da ovo ipak shvatite kao metal album. Mislim, neke pesme su zaista blek metal pesme (Letting go of all the supports, recimo), ali propuštene kroz toliko filtera da muzika jedva da se čuje. Neke su samo elektroakustički pejsaži (Hideen beauty) a neke, poput naslovne, su power electronics. A sve to zajedno, koliko god konfrontativno bilo, ne zvuči kao puki saundtrak za podignuti srednji prst već, gulp, kao smela umetnost koja istražuje granice. Bob Nekrasov – heroj kakvog možda nismo zaslužili ali koji nam je potreban.

https://nekrasov.bandcamp.com/album/lust-of-consciousness

Hamferð sa Farskih ostrva singlom sa dve pesme, Ódn, proslavljaju dekadu rada i na njemu prelaze čitav put od nepraštajućeg, najtežeg, najopasnijeg sludge doom metala do ranjivog akustičnog folka. Prelepa ploča. Mada kratka, jelte.

https://hamferd.bandcamp.com/album/o-dn

U nešto melodičnjim i komercijalnijim vestima, tajvanski Diesear ima treći album, BlodRed Inferno i ovo je melodičan i, koliko je to moguće, „komercijalan“ deaththrash album prenabudžene produkcije ali sa mnogo pravoverne svirke. Diesear su, naravno, previše naklonjeni powermetalskim gestovima u svojoj muzici ali ovo je svejedno dinamična ploča sa puno ideja, koju kvari užasan mastering. Ako možete ušima da prodrete kroz zid od cigle i niste gadljivi na melodične death metal pasaže i trešersku cepačinu, naći ćete ovde ponešto za sebe:

https://dieseartw.bandcamp.com/

Upadljivo odsustvo death metala ove nedelje ispravljaju, korektno, Hath iz Nju Džerzija svojim debi albumom Of Rot and Ruin koji, pa, ni slučajno nije čista death metal ploča. Ali je u pitanju odličan, ubedljiv prvenac koji uspeva da spoji moderni (malo thrash/ core, malo melodeath) zvuk sa udaračkom death metal osnovom a onda sve to oplemeni ukrštanjem sa black metalom. Finalni produkt je agresivan i ima dovoljno brejkdaun momenata da napali i klince koji se pronalaze u deathcoreu, ali i da bude prijemčiv meni sa svojim blek metal ekscesom i tom zdravom, moćnom death metal osnovom. Ovo je ploča koja sasvim lako izmiče prokaženom „blackened deathcore“ zvuku tim svojim utemeljenjem u death metalu na kome se onda lako grade sve te mikrožanrovske pletenice. Hath su odlični svirači, sjajno uklapaju te neke „komercijalnije“ melodeath elemente sa agresivnijim, više andergraund pristupom i, uz vrlo solidnu produkciju, uspevaju da iskoče daleko iznad kolega:

https://hathnj.bandcamp.com/album/of-rot-and-ruin

I Neolithic iz Baltimora imaju malo death metala u svom zvuku mada je ovo strejterskija kombinacija crustcorea sa malo sludge metala i jednostavnim, primitivnim death elementima. I ona dobro funkcioniše. Istoimeni debi EP sa pet pesama prebijačkog, nisko naštimovanog metala je dovoljno raznovrstan da zadovolji probirljiviji ukus, krećući se od više pankerskih, grajnd pesama poput Myopia, preko sporih, zaraznih sludge komada kao što je War Discordance pa do mučno-death-sludge himne Entropy of Totality. Ubedljiv EP za bend koji dobro razume šta je u kamenom dobu moglo da bude hit a ja se nadam velikim ostvarenjima u njihovoj budućnosti:

https://neolithicmd.bandcamp.com/album/neolithic

Za PRAVI death metal ćemo na kraju morati do Australije. Ali isplati se. Crypt Crawler ne sviraju ONAJ australijski death metal ali je njihov prvenac To the Grave jedan prijatan koloplet pesama odsviranih u stilu stare škole sa jasnim i neskrivenim uzorima u starom Death ili Obituary. Crypt Crawler dobro shvataju ritualne kvalitete ove muzike i imaju osećaj za dramu a kada krenu da treskaju brže i to je ubedljivo i moćno. Producirana glasno ali uspevajući da za dlaku umakne brickwall klopci, To the Grave je  prijatna, bučna ploča uz koju se radi najgrozniji mosh.

https://cryptcrawler.bandcamp.com/album/to-the-grave

4 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-04-2019”

  1. […] iz Nju Džerzija sam prošle godine hvalio za prvi album, Of Rot and Ruin a oni su sada remasterovali svoj debi EP, Hive, dodali mu jednu […]

  2. […] Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već […]

  3. […] sam godine bio prilično oduševljen debi albumom francuskih Vous Autres, a oni su vredno radili i pred nama je njihova druga ploča. Sel de Pierre je praktično nastavak […]

  4. […] Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: