Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-04-2019

Što bi rekao Toma Nikolić da ga je kojim slučajem Vučić jutros išta pitao, „I Čaušesku je pred svrgavanje i linč do smrti imao veličanstven skup sa desetinama hiljada pristalica“. Srećom, nije ga pitao a i mi imamo metal da nam izvida rane koje nam Srbija svakodnevno nanosi. Ajmo, dakle, mi ono naše.

Za crne dane crna muzika, rekli bi mangupi a mi krećemo sa ukrajinskim dvojcem До Скону čiji je peti album, Black Asceticism upravo dropovao i… meni se to ne dopada nešto superpreterano ali ima nekoliko aspekata koje moram da pohvalim. Prvi je zapravo jako dobra produkcija koja ne zvuči skupo ali je uredna i promišljena i uklapa se veoma dobro sa muzikom koja iako ne dolazi iz domena atmosferičnog blek metala ima dosta atmosfere. До Скону su solidni skladatelji makar u tome da imaju dobre ideje i umeju lepo da ih uklope i pesme imaju elemente panka ali i nekakvog inteligentnijeg popa i sve to zapravo lepo može da se sluša. Ono za šta nisam siguran je trajanje albuma koji u ni četrdeset minuta muzike ima momente koji su očigledno dobijanje na vremenu. Cela Отдельная Реальность, na primer, je interludij sastavljen samo od razlaganja istih akorda i sa dva minuta i dvadeset sekundi je dva minuta predugačka. Jednako, naslovna pesma ima neke veoma kul pank rifove ali traje duže od sedam minuta. No, До Скону su barem bend sa izraženim karakterom i ovo treba ceniti:

https://doskonu.bandcamp.com/album/black-asceticism

Ova nedelja je inače prepuna atmosferičnog blek metala koji meni ne uspeva da pomeri skalu osećanja ni za milimetar tako da je pravo osveženje slušati prvi  album finskog benda The Watcher a koji se odaziva na Kaosaura. Finci ne samo što se klanjaju haosu u tom nekom spiritualnom smislu nego i muzički otkidaju jedan jako dobar blek metal sa elementima drugih žanrova, od death metala pa do neke progresivnije dimenzije ove muzike. Sve to zvuči vrlo zrelo i proživljeno sa kvalitetnim aranžmanima i žestinom koja ima u sebi hardcore punk notu ali i višedimenzionim razmišljanjem gde pasaže udaračke svirke smenjuju odlične mirnije deonice sa promišljenim gitarskim radom. The Watcher sasvim evidentno nisu „normalan“ black metal bend i rekao bih da je black metal za njih tek provizorno žanrovsko određenje a da su tematski i po interesovanjima ovi momci mnogo širi. Još bih istakao odličan, praktično hardcore vokal i preporučio ovaj album svakom ko voli metal u uopštenom smislu a zanima ga sveža, sjajnim idejama natrpana i tehnički kompetentna svirka:

https://thewatcherhorde.bandcamp.com/album/kaosaura

Šveđani Mephorash sa svojim četvrtim albumom, Shem Ha Mephorash svoju formulu okultnog blek metala sa puno drame i dugačkim pesmama dovode do, što bi Cripple rekao, paroksizma i to ovde ne mislim u naročito dobrom smislu. Da se razumemo, da ne mislim da album ima ikakvu vrednost, ne bih ga ovde ni pominjao, ali Shem Ha Mephorash je ploča koja na teatralnost stavlja sve pare koje je večeras donela u kladžu i nada se da ćemo da se primimo na melodične horove i grandiozne četvoroakordne harmonije. Sve to ima šarma ali je spakovano u pesme od po deset minuta koje treba da imaju hipnotička svojstva ali za mene su Mephorash suviše bukvalno crtanofilmovski nastrojeni u svojoj melodrami da bih mogao da ih preozbiljno doživljavam. Dakle, za fanove sjajno, za nas ostale, da se čuje informativno:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/shem-ha-mephorash

Italijanski Necromutilator su bend kojem su naslovi pesama bolji od samih tih pesama i na drugom albumu – Black Blood Aggression – imamo takve bisere poput „Armoured Antichrist“ ili „Blessed in Hellvomit“. Muzički ovo je primitivan black/ thrash metal sa malo interesovanja za muzičke finese i jednim gotovo karikaturalnim stavom. I sad, ne mogu da kažem da to meni nije na određenom nivou šarmantno tako da treba još samo izdržati prilično nesrećan miks koji favorizuje bubanj i vokal na uštrb instrumenata sa žicama. Uz dosta napomena u fusnotama, Necromutilator mogu da budu prijatna zabava određenom segmentu publike sa svojim prostačkim rifovima, „seljačkim“ pevanjem i mnogo blastbitova:

https://necromutilator.bandcamp.com/album/black-blood-aggression

Ni sa stonerom se nisam mnogo usrećio ove nedelje pa tako kada post-rokeri Stone from the Sky negde na trećini prve pesme na albumu Break A Leg popale distorzije i krenu da udaraju u gitare malo jače, mene to mnogo vozdigne. Stone from the Sky nisu preterano originalni i njihova muzika je očigledno nastala iz upornog džemovanja, sve je to simpatičan ali ne odveć avanturistički nastrojen poluimproizovani post rok, no ta sklonost ka katarzičnoj buci ih apsolutno izdvaja od hiljada kolega. Album ovih dragih Francuza sastavljen je od sasvim prijatnih gruvova i mada vam neće promeniti život, idealna je muzika da svira u pozadini dok nešto radite, na primer trčite ili pišete roman. Ima tu lepih tema i dobrih ritmova, ali miks je verovatno ono što mi najviše prija sa tom gitarom koja baca adrenalinske bombe u aranžmane i svaki put me iznova narajca. Prijatno:

https://stonefromthesky.bandcamp.com/album/break-a-leg

Kalifornijski Solar Haze su svoj istoimeni debi album izdali još 2017. godine ali danas izlazi njegovo reizdanje za Metal Assault i vredi ukazati da je ovo superprijatna ploča teškog fuzz rocka sa pankerskom spontanošću i metalskom težinom. Solar Haze umeju da napišu pesme i imaju solidan stav. Daleko su, dodaću, od najboljeg rok benda koji možete da čujete ove godine, ali veoma prijaju na neki svoj nenametljiv način:

https://metalassault.bandcamp.com/album/solar-haze

https://www.youtube.com/watch?v=3vfcVVQIiQM

Sludge stoneri Grim Earth iz Vašingtona na svom prvom albumu imaju kvalitet produkcije kakav drugi bendovi ne bi prihvatili ni za demo, ali kako se album zove Smoke Bloody Nugs a omot je natrpan skeletima, nema ni malo sumnje u to da je ovaj tupi, musavi zvuk u skladu sa kako muzikom tako i stavom benda. Smoke Bloody Nugs je ploča zaraznih, lepljivih gitara koje sipaju moćne rifove preko tvrde ritam sekcije i mada bend ne može da se pohvali niti nekakvim najjačim songrajtingom niti nekim genijalnim idejama, u celini album ima jednu finu inerciju i te jake gitare ga odlično nose. Zvuk će svakako biti prepreka jednom delu slušalaca, ali Grim Earth znaju kako da vas uhvate za uvo i ne puste do isteka četrdesetog minuta, servirajući prljavi, distorzirani teški rok. Posle ćete biti malo mamurni ali neće vam biti žao:

https://grimearth.bandcamp.com/album/smoke-bloody-nugs

Bugarska braća Bloodrush sa svojim drugim albumom, Quench, mogu da se pohvale dosta solidnim zvukom ali njihov srednjaški stoner rok svakako nije neka prvoligaška ponuda. Ipak, ja volim kad je zvuk ovako zdrav – slušajte taj zvonki bas, tu oštru a opet bogatu gitaru, te jake bubnjeve – i uz njega i pesme koje imaju i solidnu količinu drame i gruva mogu fino da se progutaju. Bloodrush su decidni drugoligaši ali mogu da prođu i neće škoditi jednom da se propuste kroz ušesa:

https://youtu.be/nsXHsYfqYd8

Ni njemački faz rokeri Animal Bizarre ne mogu se nazvati nekim superoriginalnim bendom koji na svom drugom EP-ju F.Y.M. nudi nešto do sada nečuveno ali ovo je jedan kvalitetan, dobro usviran power trio koji zapravo možda PREVIŠE komplikuje svoje pristojne rokenrol pesme a da bi njihov pristojni gruv i ideje uspeli da zasijaju kako treba. Ovim hoću da kažem da je umeće kreiranja dobre rokenrol pesme ipak jedan veliki dar i da Animal Bizarre možda nisu sasvim sigurni u to koliko su im ideje dobre pa ih trpaju i previše u po jednu pesmu iako su od ovoliko rifova, tema i gruvova mogli da naprave propisan dugosvirajući album umesto pačvorka spakovanog u četiri pesme. No, da ne budem prenegativan, ovo je dobro za slušanje uprkos svojoj aranžmanskoj prenatrpanosti i preporučujem da se isproba a u nadi da će bend za iduće izdanje malo da se primiri i kanališe svoje nemale kreativne energije na opušteniji i efikasniji način:

https://animalbizarre.bandcamp.com/album/f-y-m-ep

U ovakvoj ponudi su kalifornijski Glitter Wizard sa svojim četvrtim albumom Opera Villains daleko najzanimljiviji deo ovonedeljnog programa. Glitter Wizard nisu striktno stoner bend već neka vrsta retro ’70s psihodeličnog benda sa jednako zdravim količinama glam roka i glam punka u svom zvuku. I to lepo legne na ovaj kraj mučne radne nedelje i Vučićevu nepodnošljivu hvalisavost. Wizardi umaju da napišu dobru pop pesmu i da je odrade uz entuzijazam koji leči rane na srcu i donosi osmeh na lice. Nije to zapravo metal, da se mi razumemo, ali jeste glasan rok sa dovoljno pop samosvesti da se ne stidi razrađenih melodija i aranžmana koji mešaju razigrane tročetvrtinske plesne ritmove sa wishboneashovskim gitarskim međuigrama. Plus taj miks sa puno vazduha i stvarnom, opipljivom dinamikom. Vrlo preporučljivo, čak nezaobilazno:

https://glitterwizard.bandcamp.com/album/opera-villains

U drugim metal vestima, ukazaću na (februarski!!) debi album finskih Wheel koji se zove Moving Backwards i, kako i sami članovi benda kažu, umorili su se od čekanja novog albuma Toola pa su sami snimili album kakav bi voleli da je Tool snimio. I sad, ja nikada nisam bio neki ljubitelj Toola pa bih se uzdržao od velikog komentarisanja ali se čuje da je ovo ozbiljna i ozbiljno odrađena priča. Na JuTjub kanalu benda ima nekoliko pesama sa albuma pa poslušajte:

https://www.youtube.com/channel/UCIzIcRCwJlp5rd5mYsNdEtw/videos

Ako vam nije dosta proggy aspiracija, peti album denverskih Allegaeon pod nazivom Apoptosis je pred nama. Allegaeon su praktično stereotipni prog/ tech death metal bend iz vica sa albumom koji počinje furioznim razlaganjem na bas gitari za koju mogu da potpišem da ima bar šest žica i od te tačke samo eskalira od jednog ka drugom klišeu. Sve se to isporučuje baš kako očekujete uz mnogo prostačkih sinkopa, arpeđa i harmonija koje su pre dvadesetpet godina metal bendovi smatrali za inovativne a danas su samo stereotipne. Allegaeon kao da moraju da čekiraju svaku kućicu na prog/ death čeklisti pa je uz gomile iskomponovanih solaža i stalno insistiranje na flamenko referencama tu i problematična produkcija sa masteringom koji je toliko glasan da muzici uzima veliki deo života koji joj muzičari, uprkos svom mom cinizmu, ipak dosta štedro udahnjuju. Allegaeon su solidan bend u svom žanru ali toliko su usresređeni na sviranje samog žanra da jedva da uspevamo da čujemo njih same iza svega toga. Opet, ja sam čovek seljak i ovo možda vama bude mnogo zanimljivije nego meni:

https://allegaeon.bandcamp.com/album/apoptosis

Za još proggy death metala obratićete se francuskim Fractal Universe čiji je drugi album Rhizomes of Insanity  opet jedna predvidiva ponuda prog/ deatha sa mnogo već pomalo izlizanih fora ali i sa simpatičnom, B-movie atmosferom koju bend provlači. Daleko od nekog esencijalnog slušanja, Rhizomes of Insanity je ploča koja je uspela da me prijatno iznenadi sa mnogo momenata schlocky drame koji oplemenjuju prog zvuk što je mogao da bude tek neizdrživo generički dosadan:

https://www.youtube.com/watch?v=fV2mF6Rzz3o&feature=youtu.be

Sacred Reich su izbacili split singl sa Iron Reagan – što je svojevrsna ontološka ironija samo za sebe i njihova strana je jedna pesma koja zvuči baš kao B-strana singla treš metal benda iz osamdesetih na kome su se članovi odlučili za hardkor pank pesmicu u kojoj se obraćaju Donaldu Trampu. Slatko, ali, pogotovo u 2019. godini, podaleko od esencijalnog.

https://youtu.be/3zr1AU-GSy0

I Accept su izbacili novi singl, Life’s a Bitch i u svetu u kome nismo sigurni na šta će novi AC/DC ličiti ovaj veoma ’80s uradak sasvim kulturno može da nakrivi kapu i dobije prelaznu ocenu od mene:

https://youtu.be/5jaJ-GZi-eg

Španjolski Totengott su, nećete biti iznenađeni da čujete, karijeru započeli kao Celtic Frost kaver bend i na njihovom drugom albumu, The Abyss se ovo obožavanje Toma G. Warriora i njegove male bande revolucionara čuje jednako dobro kao i na prvencu koji se, da Vlasi ne moraju mnogo da se prisećaju, zvao Doppelgänger. Elem, The Abyss je pokušaj da se formula sa prvog albuma emulira gotovo bez ikakvih varijacija, sa posebnim tribjutima onoj malo bržoj fazi Celtic Frost ali i onoj njihovoj najsporijoj fazi, sa jasnim naklonima i Warriorovom kasnijem radu u Triptykon. I, sad, meni je sve to vrlo simpatično ali neću vam zameriti ako kažete da je bend bestidno neoriginalan, da im je miks malo prezagušen i da, Celtic Frost ili ne, nemate snage da slušate mučno sporu pesmu od 22 minuta koja album zatvara. Sve to poštujem, ali pošto sam ljubitelj mračnog, apokaliptičnog a opet razoružavajuće jednostavnog zvuka koji su Frost baštinili a Totengott preuzeli i nastoje da ga, ako već ne evoluiraju, a ono održe u životu i u formi, onda moram da kažem i da mi je The Abyss simpatična ploča:

https://totengott.bandcamp.com/album/the-abyss

Unique Leader nam za ovu nedelju nude novi, peti album danskih Dawn of Demise koji se sugestivno zove Into the Depths of Veracity. Za slučaj da nikada niste čuli za ove Dance mislim da bi već naziv albuma bio dovoljan da ih pozicionira negde u zoni obožavanja rane škole brutalnog death metala i, zaista, Dawn of Demise su kao neka verzija Dying Fetus ili ranih Suffocation za publiku sa jeftinijim ulaznicama. Znam da sad zvučim kao najgrđi snob, ali fakat je da Dawn of Demise nisu u istoj ravni sa bendovima koje tako očigledno vole i emuliraju i da su njihovi aranžmani ipak druga liga. No, ovde ima lepih momenata, tvrdog death metal udaranja i po koji solidan rif, sa sve prihvatljivo dobrim miksom a i muzičari su veoma korektni pa vredi da se čuje ako sebe smatrate ljubiteljem žanra:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/into-the-depths-of-veracity

Kad smo već kod neoriginalnosti, švedski Gods Forsaken imaju drugi album, Smells of Death i ovo je, za slučaj da ste namah osetili da vam u životu nedostaje klasičnog švedskog death metala, baš ono što bi metalni doktor prepisao. Smells of Death je ploča koja ne samo da ne pokušava da išta novo donese dobro razgaženom žanru već se naprotiv trudi da se što više približi onome što su Dismember i Nihilist i ostala braćala radila pre, evo sad će još malo pa trideset godina. Do neke mere je to i karikaturalno, sa tim apsurdno prebudženim zvukom gitara ispod kog bubanj deluje skoro kao igračka ali stvari vadi odličan vokal koji dosta dodaje na ekspresivnosti muzike. Swedeath je veoma čvrsto kodifikovan podžanr i Gods Forsaken iz sve snage gledaju da ne idu preko crte ali da u okvirima koje su prihvatili odrade pošten i znojav posao. Pa tako ovaj album i treba doživljavati kao stilsku vežbu ali, na kraju dana, sasvim prijatnu za slušanje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/smells-of-death

Black Sites iz Čikaga sviraju neku vrstu klasičnog hevi metala sa sasvim malo prog ambicija i njihov drugi album, Exile je prilično ubedljiva ploča prijatnog i prigodnog podsećanja na osamdesete u njihovom najboljem izdanju. Ima ovde malo Dia, malo Queensryche i Mejdna i Prista ali malo i Rainbowa, bogami. Gitarista Mark Sugar koji je vođa ovog sastava se pre par godina meni već dokazao sa svojom treš postavom Trials i Black Sites guraju isti nezavisni pristup pravljenju i objavljivanju muzike spajajući ozbiljno sklopljen i produciran metal sa konfrontativnim DIY stavom. Black Sites na momente budu previše popi i himnični za moj ukus ali svaka pesma ima u sebi dovoljno te klasične metalske mračne napetosti da ja nemam problem da to lepo slušam. Isprobati za taj neki melanž starinskog pristupa i modernog senzibiliteta:

https://blacksites.bandcamp.com/album/exile

Malo da pročistimo atmosferu pomoći će nam Watchcries iz Brajtona čija kombinacija krast panka sa malo sludge metala u zvuku bude vrlo osvežavajuća. EP Unearthed je bučna i besna ploča sa četiri pesme koje imaju vremena i za furiozne blastbitove ali i za slojevitije izražavanje u pesmama koje su ritmički nemirne a emotivno rastrzane, jelte. Sve to sa odlično snimljenim isntrumentima – slušajte taj sažižući bas i ubistven bubanj – a bez dovoljno vremena da smori:

https://watchcries.bandcamp.com/album/unearthed

Bavarski Vitriol je izbacio svoj prvi EP Chrysalis za Iron Bonehead i to su dve pesme interesantnog black/ death pristupa koji ume da zaore svom snagom i pusti krv, ali i da se prepusti sasvim nevinim i naivnim meditacijama kakve ne bi bile strane nekakvim eteričnim pop bendovima. Pritom, ovo su dve pesme u više od dvadeset minuta svirke sa ozbiljnim istraživanjima žanr(ov)a po dubini i hermetičnim ali veoma ličnim, pa onda i zdravo avangardnim pristupom muzici. Veoma preporučujem:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/vitriol-chrysalis

Teksašani Dead to a Dying World na svom trećem albumu, Elegy, spajaju post rok, doom, black metal i taj neki post-neurozisovski „spiritualni“ folk-rok sa iznenađujuće mnogo sigurnosti. Elegy je ploča prefinjene patetike koja ima hrabrosti da počne beskrajno ucenjivačkom folk tužbalicom Syzygy a onda da nastavi na više strana odjednom, šarajući od blackgaze zvuka u Empty Hands, Hollow Hymns preko akustične meditacije sa Hewn From Falling Water pa do „čistog“ i naivnog post roka u Vernal Equinox. Ne smem da kažem da baš sve na ovom albumu funkcioniše u istoj ravni i ima isti intenzitet ubedljivosti, ali Dead to a Dying World su prilično kreativno smeli i sa dosta doslednosti istražuju sve te avenije muzike kojima se zapute. Valja to pozdraviti:

https://deadtoadyingworld.bandcamp.com/album/elegy-3

U mnogo manje žanrovski višesmislenoj ponudi tu su Embludgeonment iz Nju Džersija čiji drugi album, Barn Burner, ide veoma ugaženim ali dragim stazama brutalnog death metala iz Cannibal Corpse/ Broken Hope/ Dying Fetus škole. Embludgeonment ne nude više od pristojnog faksimila muzike koja je nekada bila dosta inovativna, ali sve dok ne očekujemo da nam promene svet i prepoznamo solidan kvalitet produkcije i pristojne ama neoriginalne pesme, bićemo usluženi:

https://embludgeonment.bandcamp.com/album/barn-burner

Druids iz Ajove se zvanično vode kao stoner bend, ali njihov metal je mnogo energičniji nego što ta žanrovska odrednica sugeriše. Na trećem albumu, Monument ovi momci isporučuju rasviran, melodičan metal uzbudljivog srednjeg tempa sa televizijskim kvalitetima. Ovo je bend koji se ne stidi da uz svoje teške, distorzirane sludge momente prišije praktično kvinovsko multitrekovano pevanje i kad se na to doda dosta lepih gitarskih rešenja i odlična produkcija, Druids su izbacili ploču koja sa pet pesama može da se dopadne i publici koja inače ne voli sve te ekstremne metalce koje ja ovde reklamiram:

https://www.youtube.com/watch?v=89BtZYL89hg&list=PLziW5PTeCXqWi5f50nmjL8ZF_ABEd9tG0

L’ACÉPHALE iz Potlanda na svom tek trećem albumu za petnaest godina (a i deset godina nakon drugog albuma) koji nosi isto ime kao bend idu veoma duboko u istraživanju svojih brojnih inspiracija i motivacija i sa 74 minuta trajanja ovo je ploča kojoj se valja ozbilno posvetiti, naročito jer se njoj ni slučajno ne žuri da stigne kuda je naumila. Opet, ima ovde dosta mesa i L’ACÉPHALE je definitivno bliža grandioznom umetničkom delu smele avangarde nego prenapuhanoj metalskoj pretencioznosti. A da ne bude zabune, ima ovde pretencioznosti kud god se okrenete – revolucionarni napevi uz akustaru na francuskom, spoken word delovi, nesvete kombinacije zavarivačkog blek metala i ekspresivnog folka… L’ACÉPHALE su ulili srce i dušu u ovaj album i dobro se čuje zašto je sve to nastajalo deset godina pa je ljudski da im date šansu i makar ih jednom pažljivo odslušate:

https://lacephale.bandcamp.com/album/lac-phale

Ovonedeljnu porciju grindcorea dobijamo ljubaznošću geteborških Walking Corpse koji sa četiri pesme na svom istoimenom debi EP-ju isporučuju jako tvrd ali istovremeno maštovit i kreativan grajnd koji uspeva da profitira čak i od neljudski brikvolovanog masteringa. Walking Corpse odvaljuju agresivnošću ali istovremeno imaju i dobre pesme od po dva minuta sa mnogo dobrih gitara i kvalitetnim, do ludila brutalnim izvođačkim pristupom na svim frontovima. Sa skandinavskom čvrstinom i ludačkom energijom koja kao da je teleportovana pravo iz Japana ovi Šveđani pokazuju kako grajnd 21. veka treba da se čuje:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/releases

I, da završimo sa još jednim grajnderskim izdanjem, More Pain iz San Dijega imaju istoimeni debi EP koji traje, čekajte da saberem… minut i jedanaest sekundi. A ima tri pesme. More Pain su pritom sasvim prirodni i nemaju u sebi ni trunke memecore poze pa je ovo EP poštenog, čukačkog power violence panka koga sviraju dvojica veterana  – Nick Zinner iz Yeah Yeah Yeahs i Justin Pearson iz The Locust i Dead Cross. Naravno, odmah se prepozna ta kilometraža i ovo je vrlo slatko i moćno izdanje za ulazak u vikend. Uživajte:

https://morepain.bandcamp.com/