Arhiva za maj, 2019

Video igre: Sekiro: Shadows Die Twice

Posted in video igre with tags , , , , on 29 maja, 2019 by mehmetkrljic

Pa.. da kažemo onda i koju reč o igri Sekiro: Shadows Die Twice, za sada najnovijem produktu japanskog studija FromSoftware i jednom od kandidata za „igru o kojoj će se dosta pričati pred kraj godine“ u najmanju ruku.

Za početak… ko je uopšte bio svestan da je Mijazaki sve ove godine pokušavao da napravi borilačku igru i otrgne se RPG dizajnu što je karakterisao dekadu naslova koje je potpisao kao direktor – od Demon’s Souls, preko Dark Souls serijala do Bloodborne? Štaviše, ko je očekivao da će Mijazaki prići najbliže tom svom idealu jednom kada se FromSoftware odvoji od majčinske sise velikih japanskih izdavača (Sonyja, Namcoa i, dobro, Atlusa) i padne u naručje američkom Activisionu, jedinom izdavaču koji realistično čini da čak i Electronic Arts – firma koja je godinama za redom osvajala prvo mesto na listi najomraženije američke kompanije – deluje kao oaza dobroćudnosti i progresa?

Ispostavlja se, a tu su i šuškanja po internetu koja to apokrifno potvrđuju, da je još tamo negde od početaka Mijazaki vukao na svoju stranu i na umu imao igru koja će biti punokrvni akcioni naslov, bazirana na veštini, refleksima, pamćenju obrazaca i hladnoj glavi u najvrelijim momentima, a da su RPG elementi Soulsborne igara bili praktično „nametnuti“ da se kompenzuje visoka zahtevnost takvog dizajna, što od strane igrača a što i, da budemo fer, strane samog studija koji je blistao u domenu kreiranja mapa i generalne strukture igre ali mu sama mehanika borbe nije bila nužno najjača strana. Utoliko, Sekiro kao da je realizacija ove vizije, igra u kojoj RPG dizajna preostaje samo u tragovima i koja pred igrača stavlja imperativ da nauči da se bori ili da umre ne dvaput nego stotinama puta.

Na internetu plamti rat i mada su sve FromSoftove igre u razumnoj meri kontroverzne i izazivaju zdravu količinu podeljenih reakcija (setimo se kako je Forbesov bloger insistirao da sve te visoke ocene koje kritika daje Bloodborneu rade u korist štete čitavog medija jer će radoznale mase, privučene visokim skorom biti brzo odbijene kad udare u granitni zid težine tog naslova i time možda odustati od igara generalno), reklo bi se da je Sekiro do sada najradikalnije podelio zajednicu. Sličnost sa SoulsBorne igrama, ali i smelo odstupanje od sada već dobro utemeljenog dizajn-predloška generator su mnogo uzbuđenja ali i zle krvi u igračkoj zajednici. Jedni su razjareni što Sekiro bestidno napušta otvoreniju filozofiju svojih prethodnika i igrača uteruje u jedan „pravilan“ način igranja, drugi su raspamećeni što je Sekiro oštricu svoje vizije izbrusio do monomolekularne oštrine, odbacio skoro sav balast i izronio kao jedna od najfinije urađenih akcionih igara u ponudi ove sezone.

Kliše je reći da su obe strane u pravu, ali Sekiro jeste igra u kojoj naglašeni kontrasti zaista iskaču sa svih strana. Posle pet igara u labavo definisanom SoulsBorne „ciklusu“, koje su sve bila bazirane na različitim interpretacijama različitih elemenata evropskog folklora i mitologije (i, u slučaju Bloodborne, sa garnirungom američke pop-kulture i pop-mitologije), kao i njihovih preteča u vidu serijala King’s Field (pa, i, u manjoj meri, Shadow Tower i Evergrace), Sekiro je oštro pivotiranje i povratak japanskom folkloru i istoriji kakvo pamtimo iz igara kao što su bile Kuon, Otogi i, svakako, Tenchu. U samoj igri imamo veoma naglašen kontrast između protagoniste koji je srazmerno slab i gine od dva ili tri udarca snažnijih protivnika, te bossova i minibossova čije skale zdravlja opadaju u jedva vidljivim inkrementima. Možda najveći kontrast čini osnova borilačkog sistema – posture, odosno držanje – koja zamenjuje izdržljivost aka staminu iz prethodnih igara a koja je, neiznenađujuće, izazvala mestimično urnebesnu konfuziju među SoulsBorne veteranima. Držanje je praktično „anti-stamina“, element konstitucije likova u igri koji je, može se reći, i važniji od njihovog zdravlja, sa ogromnim taktičkim implikacijama i fokusom na agresivnom igranju. Detaljnije ćemo nešto niže.

Jedna od za mene najupečatljivijih stvari u vezi sa Sekirom je ta beskompromisnost sa kojom je FromSoftware postavio svoj (kvazi)istorijski seting i folklornu podlogu. Sekiro jeste igra koja ne gubi mnogo vremena pre nego što uvede vidljivo natprirodne koncepte, ljudožderske divove, avetinjske neprijatelje, zmajeve, te majmune naoružane puškama, ali je ona istovremeno i utemeljena u sasvim ozbiljnoj (pop)interpretaciji japanskog Sengoku perioda, nudeći vrlo uzdržan, hladan ton i narativ koji efikasno venčava folklorni, fantastičarski senzibilitet sa zrelo shvaćenom realoplitikom Japana šesnaestog veka. A opet, rezultat je da imamo igru koja u najširem smislu varira neke od motiva poznatih nam iz SoulsBorne faze, ali koja istovremeno ima najmanje hermetičan, najlakši za praćenje narativ i istovremeno, usudio bih se da kažem, i najviše personalitija.

Nije ovo nužno po svačijem ukusu, shvatam to, i to da u ovoj igri imamo protagonistu sa imenom i dijaloškim opcijama neće prijati onima kojima je depersonalizovanost SoulsBornea bila među najvažnijim oružjima tih igara. S druge strane, malo ličniji pristup koga Sekiro koristi pomaže da se neke od poenti koje Mijazaki i njegov tim prave već godinama plasiraju uz emotivnu dramu koja je prisnija, pa i kinematičnija od dosadašnjeg standarda i to igri daje finu količinu identiteta i sprečava da je smatramo tek još jednim ’Souls naslovom. S DRUGE druge strane, Sekiro izbegava da utone u folklornu melodramu ili da previše „animeizira“ svoju estetiku, držeći se pomalo strogog, uzdržanog narativnog tona pa se tu srećno provlače i narodnjačke bajke (kao ona o tajanstvenoj sviračici šamisena) ali i skoro naučnofantastični elementi.

No, možda daleko intenzivniji kontrast je na nivou dizajna samog igranja i mada Sekiro, naravno ima vidljive sličnosti sa SoulsBorne predloškom, razlike su ono što je uzburkalo duhove. Na internetu se i dalje raspravlja o tome da li je Sekiro „najavljivan“ kao „Souls igra“ i da li ga treba igrati kao Souls igru, a forumi i društvene mreže su pune svedočenja ljudi koji sebe opisuju kao „Souls veterane“ u kojima čitamo da je Sekiro „loša igra“, „preteška igra“ i igra koja je napustila sve što su igrači voleli kod Souls igara.

Naravno, ima i potpuno suprotnih reakcija koje vele da je Sekiro destilat Souls filozofije i notabilno lakša igra od bilo čega iz SoulsBorne ciklusa, ali kao i uvek, ekstremne reakcije na internetu treba uzimati sa zrnom (ili par kašika) soli i istinu tražiti u nekoj umerenijoj, jelte, sredini.

Ono što je nesporno je da je Sekiro „manja“ igra od bilo kog Souls naslova. Odsustvo klasa, statistika, oružja i oklopa koje je došlo uz formalno istupanje iz RPG žanra nije, naravno, puki odraz lenjosti developera već i indikacija napora da se Sekiro ovaploti kao igra u kojoj će borba biti u prvom planu (a ne upravljanje statistikom i bildovima) a da će u borbi biti presudan igrač i njegova sposobnost, radije nego karakteristike, statistike i oprema lika sa kojim igra. Ovo zaista deluje kao radikalan razlaz sa SoulsBorne postavkama koje su podrazumevale klase, karakteristike, statistike i opremu ali je istovremeno i istina da je u apsolutno svakoj od ovih igara akcenat bio na igraču – a ne na liku – i njegovom učenju kroz ponovljeno umiranje, a ne na akumulaciji statističkih poboljšanja (koja je, uostalom dramatično otežana mehanikom gubljenja duša sa svakom smrću). Uostalom, postojanje „OneBro“ kulture – prakse prelaženja SoulsBorne igara bez levelapovanja lika i samo sa početnom opremom – je relativno ekstreman ali validan primer u prilog ovoj tezi.

Sekiro, čak, u još jednom notabilnom kontrastu, zapravo olakšava igračima akumulaciju iskustva i napredovanje po nivoima kroz izbacivanje corpsewalk mehanike, oduzimanje samo pola XP-a i novca nakon smrti i mogućnost bezgraničnog (i jeftinog) konvertovanja novca u „čvrstu“ valutu (vrećice sa novcem koje se ne gube posle smrti), ukazujući možda da su ovo elementi igračkog dizajna bez zaista presudne važnosti za napredovanje kroz narativ.

Ovo je svakako zajebana koska za progutati za određeni sloj igrača i tu ne mislim prvenstveno na one koji bi eventualni nedostatak sposobnosti (refleksi, prepoznavanje i pamćenje obrazaca, osećaj za ritam itd.) nadoknađivali grajndom i overlevelingom – pošto, da ponovim, u SoulsBorne igrama ovo i nije bila nužno pobednička strategija – već pre svega za igrače koji od FromSoftwareovih igara traže kompleksne ambijente što smisleno nagrađuju investiciju u istraživanje.

Sekiro ima lep dizajn mapa, ali on je, ponovo, prevashodno podređen mehanici borbe. Naravno, ima ovde prepoznatljivih mudro skrivenih puteljaka i veza između celina, a mape su, zahvaljujući konopcu sa hvataljkom, vertikalnije i, er, „trodimenzionalnije“ nego ikada, ali decidno smo u deficitu sa lukavim prečicama koje se dobijaju nakon demonstriranja da smo „diplomirali“ određenu oblast. Iako postoje vrata koja se otključavaju samo sa jedne strane u igri, trenutno mi na um padaju samo jedna (i to veoma blizu početka kampanje) koja smisleno prekraćuju put igrača od početka do važne mete.

U istom dahu i otkrivanje predmeta/ resursa na mapama nosi značajno manju težinu nego u SoulsBorne igrama. Kako Sekiro nema opcije menjanja oklopa i oružja, tako u ovoj igri istraživanje uglavnom ne donosi mogućnost da dramatično obogatite ili promenite svoj pristup borbi i otkrića se uglavnom svode na pronalaženje potrošnih resursa a znatno ređe na predmete koji unapređuju neku od karakteristika lika (zdravlje, napad) ili recepte za nove nastavke protetičke ruke koji glavni junak nosi. Drugim rečima, uzbuđenje zbog pronalaženja skrivenih štekova je značajno manje nego u SoulsBorne igrama.

Ovo potonje, sprave koje Sekiro kači na protezu, je najnaglašeniji element igre u pogledu distinktnih bildova mada se zapravo svodi na praktično to da imate dodatnu alatku uz mač kojim se borite tokom cele igre. Neke od ovih alatki su defanzivne (kišobrani, magleni gavran…), neke ofanzivne (bacači plamena, šurikeni, koplja, sekire…) i njihovo kombinovanje, zajedno sa različitim borbenim tehnikama koje se kupuju za poene koji, opet, dolaze sa napredovanjem po nivoima, čini osnovu za glavno „meso“ igre, to jest borbu i ono kako se igrač kroz nju, jelte, izražava. Naravno ovde ne samo da imamo na programu decidno redukovaniju paletu od one sa kojom smo radili u SoulsBorne igrama – nema magija, nema mogućnosti za smislenu borbu na daljinu, nema štitova, oklopa, brzih mačeva koji izazivaju krvarenje ili dugačkih halebardi koje se mogu koristiti sa srazmerno bezbedne distance od protivnika, nema uticaja opterećenosti na performanse lika itd. – nego i igra u domenu borbe insistira na verovatno najproblematičnijem delu borilačkog menija koji smo imali u SoulsBorne serijalu – pariranju.

Deluje trivijalno, naravno, ali video sam Souls „veterane“ (barem samoproklamovane) koji su se potpuno vezali u vreću ne shvatajući da blokiranje nije validna strategija u ovoj igri već da će morati da nauče da pariraju, dakle, da prepoznaju ne samo trajektoriju neprijateljskog napada i momenat u kome se on mora odbiti preciznim uzvraćanjem, već i sekvencu napada koje neprijatelj koristi da bi se svaki napad u seriji pojedinačno odbio.

Mijazaki je, reklo bi se, zaista veliki ljubitelj borilačkih igara posebno onih iz poslednjih dvadeset godina jer je jednu od tehnika koja se i u ovom žanru smatra prilično elitnom stavio u sam centar svoje najnovije igre. Pariranje – dakle vremenski precizan potez kojim se odbija protivnički napad trenutak pre nego što će on naneti štetu – je postojalo i pre 1999. godine u ponekom borilačkom naslovu, ali je Street Fighter III, posebno njegova finalna revizija, 3rd Strike sa svojim crvenim pariranjima praktično solidifikovao ovu tehniku kao deo vokabulara koji oštro razdvaja pariranje od blokiranja i zahteva dobro prepoznavanje šeme napada protivnika, skoro perfektan tajming i sposobnost da se sačuva hladna glava pod sve većim pritiskom.

Sekiro je, u tom smislu, iznenađujuće smeo naslov koji sve gorenavedene SoulsBorne elemente odbacuje kao nepotrebni balast da bi mogao da se fokusira na jedan praktično egzotični pristup borbi u kome većina uobičajenih tehnika iz prethodnih igara ne pali i igrači moraju da radikalno promisle svoj nastup. Nije da signala već nije bilo – već je Bloodborne manifestno igračima oduzeo štitove i terao ih da ostanu agresivni time što su uspešni protivnapadi nakon trpljenja štete vraćali deo zdravlja igraču. No, ako je Bloodborne ovim uspeo da eliminiše turtling – taktiku skrivanja iza jakog štita, primanja napada u blok i uzvraćanja samo u najoportunijim od svih oportunih trenutaka – nije eliminisao i drugi defanzivni pristup u kome igrač umesto da napada sve vreme beži i udara samo po jednom kada protivnik stigne do kraja svoje serije napada. Ni Sekiro ne eliminiše sasvim ovu „izbegličku“ taktiku ali radi đavolski dobar posao na tome da je obeshrabri time što se u fokusu borbi uglavnom ne nalazi ono što tradicionalno napadate u akcionim igrama – zdravlje protivnika – već njihovo držanje – „posture“.

Bučne žalbe po internetu na to da su u Sekiru merači zdravlja bosova apsurdno predugački i da opadaju presporo (tzv. „Sekiro je slab“ argument) pokazuju da nisu baš svi shvatili kako je osnovni cilj borbe u ovoj igri da se razbije protivnikovo držanje, nakon čega on gubi gard a igrač dobija priliku da izvrši smrtonosni udarac („deathblow“) koji oduzima svo preostalo zdravlje odjednom i ubija na mestu.* Kako ovo postižete? Najčešće tako što ste mnogo agresivniji nego u prosečnom SoulsBorne duelu – ponovljeni napadi mačem i dopunskim alatkama troše protivnički posture, a odbijanje napada pravovremenim pariranjima ga neretko troši još brže.
*Osim što u FromSoftovim igrama smrt najčešće nije tako jednostavna pa tako i u ovoj igri pored samog Sekiroa i većina bosova mora da umre više od jednom

Utoliko, Sekiro je igra u kojoj bežanje najčešće donosi negativan prinos jer se držanje protivnika obnavlja kada nije izložen pritisku pa onda, kada se povučete na bezbednu daljinu, sa žaljenjem gledate kako se efekti vašeg smelog napada od malopre tope dok se mrskom dušmaninu posture merač vraća na nulu.

Drugim rečima, napad ovde uglavnom nema alternativu. Držanje se mora rušiti napadanjem i uspešnim pariranjem jer bežanje, pa čak i blokiranje ne donose rezultate i igrač mora da napusti najveći deo stečenih Dark Souls znanja i navikne se na to da preživljavanje i pobeda u Sekirou najčešće znače da ćete najveći deo vremena provesti na bliskoj distanci od protivnika, bez uzmicanja razmenjujući udarce, pamteći sekvence napada i odgovarati pravovremenim odbijanjem svakog zamaha. Naglasak je na „na strašnom mestu postojati“ delu onog poznatog stiha, dakle.

Ovo je element igre koji zapravo proizvodi i najviše adrenalina i endorfina u igraču, laserski precizno dizajnirana mehanika borbe u kojoj ništa – ni štit, ni oklop, ni visoke statistike – ne može da zameni prepoznavanje protivničkih komboa, učenje njihovog ritma i razvijanje adekvatnog odgovora na iste, dok se duel sve vreme odvija u rangu proverbijalnih beonjača, bez uzmaka i odstupanja.

Ovo je reduktivan dizajn, to nam je jasno, ali pošto se oslanja na dramatičnu potrebu da se sam igrač unapredi (mnogo više od lika u igri), on je konzistentan sa onim što je FromSoftware radio poslednjih deset godina i urađen je veoma dobro. Mijazaki svakako želi da igrate na određen način, ali to ne znači da su bosovi samo zagonetke koje se rešavaju jednostavnim ponavljanjem istog seta poteza (kada se ovo i dešava, na primer u slučaju Long-arm Centipede Giraffe, u pitanju je didaktički momenat koji naglašava ritmičnost napada – lekcija bitna za kasnije bosove), i postoji iznenađujuće mnogo različitih pristupa koje možete primeniti u teškim borbama sa jednakim uspehom. Ilustracije radi, finalni bos je meni bio toliko težak (pominjao sam već jedanaest dana iskušenja kojima me je podvrgao) da sam pogledao nekoliko preporučenih strategija na internetu koje su obećavale da ga se može „lako pobediti“. Na kraju sam ga pobedio potpuno drugom strategijom koristeći protetički nastavak i borbeni stil koje nisam video pomenute ni u jednom vodiču, fokusirajući se na set taktika da se njegovo zdravlje dovede na dovoljno nisku razinu (oko 50%) da mu to uspori obnavljanje držanja u meri kada će moji senpou napadi (koji ne nanose štetu zdravlju ali brže umanjuju držanje) brzo odraditi posao. Napeto!

Da je borba jedan-na-jedan protiv sve kompleksnijih bosova srž iskustva koje ova igra teži da ponudi potvrđuje se i time da je Sekiro: Shadows Die Twice jedan malčice zamaskirani bossrush. Igra sadrži nekoliko desetina bosova i minibosova dok je sadržaj između ovih borbi relativno skroman po SoulsBorne standardima.

Ne i loš, da ne bude zabune, Sekiro zaista jeste lakša igra od svojih prethodnica ako gledamo samo borbu izvan susreta sa bosovima a borbe sa grupama običnih neprijatelja su mnogo dinamičnije nego u SoulsBorne ponudi, zahvaljujući mnogo većoj pokretljivosti glavnog junaka, ali i mehanici šunjanja. FromSoftware je sa svojim iskustvom iz Tenchu serijala u Sekiro doneo taj koncept srazmerno „slabog“ protagoniste koji koristi napade iz potaje, taktiku udarca i bekstva, prilaske iz mrtvog ugla, odvraćanje pažnje, bacanje prašine (well, pepela) u oči da dinamizuje Sekiro program. Ovo nije ZAISTA stealth igra i šunjački gejmplej se pojavljuje procentualno relativno malo vremena tokom igranja, prevashodno, opet, jer je igra naglašeno usmerena ka bosfajtovima. Ali FromSoftware svakako uspelo kanališe taj senzibilitet šinobija koji se kao avet kreće između svojih neprijatelja, osmatra, procenjuje situaciju i napada iznenadno, brutalno i efikasno, onda se ponovo povlači u senke i vreba nove prilike, pa su delovi igre na Hirata imanju ili u Palati izvorišta duboko zadovoljavajući na način koji prirodno ekstrapolira relativnu inertnost mnogih antagonista Souls igara. Ovde je skakanje po krovovima, šunjanje kroz visoku travu, praćenje stražarskih ruta, odvlačenje pažnje itd. jedan obogaćujući sadržaj i mada je stealth program srazmerno rudimentaran u odnosu na punokrvne šunjačke igre (recimo Metal Gear Solid ili Dishonored), a ovu igru svakako nećete moći da „ghostujete“, on je plemenit i osvežavajuć.

No, drugi delovi igre – Tvrđava pušaka, recimo, ili Potopljena dolina – su lišeni (sofisticiranog) šunjanja i zahtevaju borbu sa grupama neprijatelja i, mada je borbeni sistem očigledno ugođen prevashodno za duele jedan-na-jedan, ovo umeju da budu veoma dobri momenti u kojima igrač mora da demonstrira pokretljivost i sposobnost za improvizaciju kako bi pretekao. Manastir Senpo je možda najbolja realizacija ovog modela sa prostranom mapom i grupama relativno teških neprijatelja raspoređenih tako da igrač mora da iskoristi topografiju, skrivanje ali i mnogo grube sile da preživi i pobedi.

Moje lično iskustvo je da  Sekiro sa svojim fokusom na borbu napravio dobar posao – sve dok zaista ne očekujete igru koja je „ista“ kao Dark Souls. Sekiro je zaista mnogo vitkiji – neki bi rekli siromašniji – po mnogim pitanjima: kretanje kroz mape je brže pa one zato i deluju manje (iako im vertikalnost svakako dodaje na volumenu), nema klasa i upravljanja statistikama, novih oružja i oklopa (čak ni kozmetičkog presvlačenja), a odsustvo multiplejera dodatno snižava primamljivost ponovnog igranja igre kada je jednom završite. No, ovo je sa druge strane balansirano najelegantnijim borilačkim sistemom koga su FromSoftware do sada napravili. Ovde smo se svojevremeno šalili da je Sekiro sada već praktično „pravi“ character action naslov, sa svojim naglaskom na, jelte, karakteru i akciji, ali zgodno je setiti se da je pre deset godina firma zapravo imala jedan potpuno strejt character action naslov u formi Ninja Blade koji je bio dosta nespretna i za igranje neudobna imitacija Tecmovog Ninja Gaiden i da Sekiro impresionira time da ne ponavlja praktično ni jednu od grešaka ove igre i pazi da uvek okreće svoj najbolji profil kameri.

Naravno, hleb nasušni character action igara – komboi – nisu nešto što se Sekiro trudi da implementira u iole ozbiljnijoj meri. Ovo makar nije promenjeno u odnosu na SoulsBorne predložak i Sekiro mnogo više stavlja akcenat na sve druge elemente borilačkih igara izvan komboa, footsies prevashodno, odnosno naglasak na čvrstom stajanju na tlu i kontrolisanju prostora u kome se borba odvija kroz kombinaciju kretanja, napada, blokada i pariranja. Sekiro je, sa svojom potrebom da – ako nameravate da zaista pobedite protivnika – stalno budete da relativno bliskom odstojanju, zapravo ultimativna footsies igra u kojoj je učenje neprijateljske sekvence napada, prepoznavanje „telefoniranja“ i pravovremeno umetanje odbrane za svaki napad, te uzvraćanje sopstvenim napadom praktično neophodno da biste preživeli. Sekirove ofanzivne taktike se uglavnom ne mogu oslanjati na komboe, mada ovo ne znači da ih u igri uopšte nema – neki prostetički nastavci omogućavaju relativno rudimentarne kombo poteze, ako imate otključane potrebne veštine (kišobran, sekira, koplje) a sabimaru ima sopstveni jednostavni kombo koji pored štete što je nanosi zdravlju i držanju može i da otruje protivnika – tako da igra zapravo ostavlja utisak nešto „realističnije“ borbe mačevima (kopljima, halebardama itd.) u kojoj su blokiranja, pariranja i kritični udarci koji lome gard važniji od zaslepljujućeg zasipanja serijama.

Pošto dobar deo „običnih“ protivnika ima relativno male zalihe držanja, borba sa njima je, pogotovo u kasnijim fazama igre kada je igrač veštiji i ima više alata na raspolaganju, iznenađujuće atraktivna. SoulsBorne igre načelno nisu najjače kada se borite sa više od jednog protivnika od jednom pa je i Sekiro očigledno dizajniran da prioritizuje duele 1:1 ali neke od sposobnosti koje se otključavaju sa napredovanjem po nivoima daju sjajne rezultate u masovkama – od ranog whirlwind slasha kojim možete da povredite, često i ubijete više protivnika odjednom, pa do ultimativne ninjutsu veštine kojom ubijenog protivnika zombifikujete i on se bori na vašoj strani sve dok ima zdravlja.

Bosovi i minibosovi su ipak glavni sadržaj igre i ovde ponovo postoji relativno jasna razdvojenost od SoulsBorne pristupa utoliko što su prethodne igre, sa svojim RPG osnovama davale potencijalno mnogo širu paletu pristupa „rešavanju“ bosova. Sekiro mnogo više ide na Nintendo filozofiju i Mike Tyson’s Punch Out pristup gde bosovi imaju jasno izraženo ponašanje koje se može „rešiti“ tačno određenim odgovorom.

U praksi ovo podrazumeva korišćenje određenog komada opreme ili određene tehnike za određene bosove (na primer, mikiri kontra za one koji koriste koplja, kišobran za one koji šire teror, pa čak i protivvazdušni smrtonosni udarac za bosove koji vole da skaču unaokolo) što, uz potrebu da naučite njihove napade deluje prilično preskriptivno (i restriktivno), ali po mom iskustvu igra ostavlja više nego dovoljno prostora za lične preference i izražavanje u borbi.

Sekiro je i igra gde je uložen vidan napor da se bosovi isprofilišu i predstave ozbiljan skill-check za igrača a bez posezanja za damage-sponge taktikama. Sekiro zapravo ima jako visok procenat onih bosova koji su po dimenzijama i pristupu borbi slični samom glavnom liku, dakle u pitanju su humanoidna stvorenja sa mačevima, relativno realistične telesne građe, a što je vrlo primereno za igru koja akcenat u borbi stavlja na veštinu i pariranje. Svega par bosova, zapravo, može da se uračuna u kategoriju „velika meta sa mnogo zdravlja“ gde se pobeda ostvaruje više upornošću nego spretnošću, što je na ovoliki broj protivnika zapravo odličan skor. Veliki broj minibosova – raznih generala jedne od političkih frakcija, recimo – ali i obaveznih bosova su zaista ratnici sa mačevima i kopljima koje morate pobediti u fer borbi, prepoznavanjem načina na koji ćete istrošiti njihovo držanje i, nakon uspešnog napadanja i pariranja, zadati im fatalne udarce.

I takve borbe su zaista spektakl do sada neviđen u FromSoftware igrama i, iako ovde nemamo kombo-eksces kao u recimo recentnom Devil May Cry, one su istovremeno i praznik za oči i brutalni testovi veštine. Kada se nađete oči u oči sa bosom koji radi isto što i vi, koristeći izgrađenu footsies taktiku, ali može da ima i napade na daljinu, šurikene, strele, patrone sa gasom koji vam na neko vreme onemogućava lečenje, dimne bombe ili mogućnost area of effect napada, zaista se nalazite na teškom iskušenju a posmatranje protivnika, čitanje poteza, prepoznavanje za blok neodbranjivih napada koje simbolizuje crveni kanđi simbol, a na koje morate adekvatno odgovoriti – pariranjem za „obične“ napade, skokom za čišćenja ili mikiri kontrom za probijanja – sve to zapravo zahteva poveliku koncentraciju. Mijazaki i FromSoftware ovde sasvim skidaju rukavice i Sekiro je igra u kojoj se stvari odlučuju na nivou dela sekunde u kome, baš kao u Punch Outu morate identifikovati napad na osnovu njegove početne animacije i odgovoriti određenom kontramerom. Uzmicanja i držanje velike distance od neprijatelja ovde uglavnom nisu prihvatljive taktike  i kada igrač, posle određenog broja pokušaja tokom kojih je učio protivnika, uđe u „zonu“ borba se zaista pretvara u naglašeno ritmičku razmenu poteza označavanih udarima metala o metal, zviždanjima promašenih udaraca i muklih vokalizacija kod zabadanja sečiva u meso, a sve izgleda kao koordinirana plesna tačka u kojoj dve figure elegantno lete kroz prostor, skaču u vazduh, koriste i svoje udove kao oružja i kreiraju umetnost-u-pokretu koja traje samo dok jedna od njih na kraju probijena oštricom ne ispusti dušu.

Raznolikosti radi, naravno, ima i bosova koji odskaču od ovog obrasca – već sam pominjao Corrupted Monka (kome bi adekvatniji prevod bio zapravo Wayward Nun ne najmanje zato što je žensko, jelte) koji je mnogo lakši nego što to na prvi pogled izgleda, ali je lukavo dizajniran tako da igrača trgne iz do tada razvijane navike da se sve borbe rešavaju neprekidnim napadanjem. Corrupted Monk ima napade koji maltene nemaju nikakav „signal“ na početku na osnovu kojeg možete da pripremite adekvatnu odbranu/ protivnapad i koji praktično uvek pogađaju. Naravno, trik je u tome da se prepozna da Monk ima svoj ritam koji se može narušiti pravilnim ritmom sopstvenih napada i izmicanja i ovo je jedan od retkih bosova u igri kod koga je napad na zdravlje umesto na držanje sigurnija taktika.

Tu je i Guardian Ape, jedan od retkih „monstruoznih“ neprijatelja u Sekirou. Za razliku od SoulsBorne ciklusa gde su zmajevi i druge zveri, demoni i divovi relativno redovna ponuda, Sekiro ovakve neprijatelje daje prilično proređeno i njihovo je pojavljivanje praktično naglašena punktuacija u narativu. Guardian Ape je memorabilan ne samo zbog svog manifestnog razbijanja do tada uspostavljenog obrasca kod bosova – ne nosi oružje, potezi su mu teži za pariranje jer nije jasno kada se završavaju, ima area of effect napade i u stanju je da se kreće brzo preko velikih distanci – već i zbog načina na koji uspe da igrača iznenadi na polovini borbe, venčavajući azijski folklor sa vrhunskim dizajnom bosa po kome je FromSoftware s razlogom poznat. To, a i u koliko savremenih igara skupe produkcije imate bosa kome se napadi, između ostalog, sastoje od otrovnih prdeža i gađanja izmetom?

Ta „skupa“ produkcija je, naravno, mnogo jeftinija od onog što načelno vidimo u visokobudžetnim igrama iz Activisionove ponude i Sekiro je novac koji je uštedeo na izbacivanju klasa, bildova i multiplejer infrastrukture svakako uložio u izgled i zvuk igre. Ponovo, FromSoftware je studio koji je sa SoulsBorne serijalom više nego nadmoćno demonstrirao da ima neke od najboljih vizuelnih dizajnera u industriji a oslanjanje na japansku istoriju i mitologiju posle decenije evroameričkih motiva je očigledno inspirisalo tim, pa Sekiro uprkos svojoj relativno oskudnoj grafičkoj raznolikosti ostavlja utisak ličnosti i ubedljivosti. Sengoku Japan je ovde ne samo upečatljiv i lep već deluje autentično – čak i uz džinovske zmije, da ne pominjem demonske stonoge – sa svojom arhitekturom, pitoresknim krajolikom i minuciozno urađenim oklopima i odećom. Stilizovanost likova kao što su Great Shinobi Owl ili Shichimen Warrior je nešto što igraču privlači pažnju i tera ga da se udubi u pozadinsku priuču igre onako kako je to i inače pravilo u Mijazakijevim igrama, ali sada sa dodatnim elementom da će to udubljivanje verovatno imati i komponentu istraživanja japanskih narodnih predanja i mitologije.

Sam Sekiro je iznenađujuće – i vrlo zadovoljavajuće – ubedljivo sredovečan, sa sedim pramenovima u kosi i odlično dizajniranom odećom i protezama da ostavi baš onaj potrebni utisak „ozbiljnog“ nindže koji ne oblači fetišističke kostime i loži se da je frajer već se nosi komotno ali neupadljivo, uvek spreman za borbu ali i kadar da se stopi sa okolinom. Japanska glasovna gluma je naravno sjajna, sa uzdržanim ali dovoljno ekspresivnim deliverijem od strane svih glumaca. Engleski dab nisam slušao osim malo na JuTjubu i deluje korektno ali svakako manje „stvarno“ od onog što se čuje u originalu.

Animacija je takođe jedan od FromSoftwareovih hajlajta i mada ovde nemamo „realističnost“ na nivou Rockstarovih ili Naughty Dogovih naslova, Sekiro je izvanredno upečatljivo animirana igra koja na do sada praktično neprecendiran način prenosi teatralnost klasičnih samurajskih filmova u interaktivni medijum. To da je sam Sekiro lik mnogo agilniji od bezimenih SoulsBorne protagonista, na ime svojih gipkih skokova i konopca sa hvataljkom, ima velike konsekvence u dinamici kretanja i borbe a kako su i svi drugi likovi animirani sa puno karaktera, sumarni rezultat je distinktno iznad bilo čega što smo videli u prethodnim igrama. Mačevanje je ovde izuzetno taktilna aktivnost, likovi se kreću u naglašeno teatralnim pozama i gestovima (pogotovo drugi šinobi likovi poput špijuna i asasina, ali i Shichimen Warrior koji praktično pleše, ili Guardian Ape koji u svojoj drugoj fazi i sam prelazi u ritualno kretanje) a neke borbe sa određenim mini/ bosovima pa i običnim neprijateljima se pretvaraju u neviđeni vizuelni spektakl sa silnim skokovima, izbegavanjima, pariranjima i probijanjima koja u svojoj spontanoj koreografiji mogu da zaista izađu na crtu najboljim azijskim akcionim filmovima. Naravno, visceralnost je značajna komponenta čitavog paketa sa tradicionalnim „blood spray“ efektima i ponovo naglašeno teatralnim, čak ceremonijalnim pozama pri zadavanju smrtonosnog udarca što teškim borbama dodaje značajnu komponentu „isplate“. Sekiro ovde drži masterklas iz venčavanja stila i supstance i odjednom to poređenje sa character action igrama ponovo ne deluje preterano netačno.

Zvučni efekti, razume se, ovde odrađuju lavovski deo posla uspevajući da budu istovremeno i bitno informativni ali i veoma zadovoljavajući na nivou fidbeka koji dobijate za svoje akcije. Ne znam kako je moja žena istrpela svo to udaranje mača o mač koje je satima slušala dok sam završavao igru, ali zvuk koji se čuje kada razbijete protivnikovo držanje, probijete mu gard i spremni ste da zadate smrtonosni ubod – to je potmuli udar od koga mi na samo prisećanje malo brže zakuca srce. Naravno, kako su FromSoftove igre muzički po pravilu izvanredne tako i ovde pouzdani tandem u sastavu Juka Kitamura (koja je radila na Souls i Bloodborne igrama) i Norijuki Asakura (radio još na Tenchuu, ali je pisao i muziku za Anime serijal Knights of Sidonia, recimo) isporučuje gomilu folklornih motiva odsviranih na tradicionalnim instrumentima postižući fantastičnu atmosferu. Jedno je sigurno, Sucker Punchov Ghost of Tsushima i Team Ninjin Nioh 2 će imati pune ruke posla da odgovore na Sekirovu jaku „Japanštinu“, a slutim da će na dobitku biti prevashodno publika.

Ostaju još dva pitanja da se razreše: je li Sekiro preteška igra i gde ga možemo pozicionirati u SoulsBorne koordinatama (gde ipak svakako pripada)?

Ova dva pitanja su zapravo povezana: SoulsBorne igre jesu bile teški naslovi ali je njihova fleksibilnost sa bildovima i statistikama kao i opcija pozivanja drugih igrača u pomoć (uz, razume se, prefinjenu komponentu rizika od invazije), te kooperativno igranje, ratovanje između gildi i osnivanje ad-hok borilačkih klubova u velikoj meri zaslužno za njihov karakter i dugovečnost. Sekiro nema ništa od ovoga, ali ima alternativne krajeve koji podrazumevaju prilično različite putanje kroz narativ i bosove što je hvalevredan trud autora i prilog ideji da ćete posle prvog prelaska stisnuti New Game+ dugmence u meniju.
Ipak, nema sumnje u to da je Sekiro svedenija ponuda od onog što se načelno sada podrazumeva kad su SoulsBorne igre u pitanju i da je raspon onoga što se u igri može raditi manji. Kada se uzme u obzir da bosovi predstavljaju skilčekove koje uglavnom ne možete preći bilo kakvim varanjem ili dovitljivošću, osećaj da u igri zapravo nema mnogo toga da se radi, pogotovo posle prvog prelaska, je prilično palpabilan. Ponovo, internalizovanje ideje da je ovo pre svega malo raskošnija bossrush igra a ne akcioni naslov generalnog usmerenja je možda bitan preduslov za njenu pravilnu konzumaciju.

U vezi sa tim je i činjenica da je ovo po mom osećaju u proseku zapravo lakša igra od SoulsBorne norme, a da utisak ogromne težine ostavljaju pre svega neki teški bosovi koji umeju da ozbiljno zakoče napredovanje kroz narativ. Sve ovo u igraču ume da proizvede dosta frustracije – proleteli ste kroz novu mapu za sat vremena a onda se pet sati borite sa njenim bosom – i Sekiro svakako doseže onaj Mijazakijev ideal da nakon poražavanja teškog protivnika osećate nezapamćenu poplavu endorfina (true story: nakon što sam porazio poslednjeg bossa sledeća dva dana sam bio sjajno raspoložen i osećao se kao da sam nešto opipljivo postigao u životu) zato što ste morali da sebe pogurate preko sopstvenih granica da bi to bilo moguće, ali je i cena povisoka. U prethodnim igrama biste momente ogromne frustracije koje donose pojedini bosovi mogli da prevaziđete pozivanjem drugog igrača (ili makar NPC-ja) u pomoć kako biste igru nastavili da igrate, a zatim, nekoliko desetina sati kasnije i sami postali majstor koga drugi prizivaju u pomoć kada je njima gusto. Sekiro nema ništa slično i ovo odsustvo socijalne komponente se oseća i na nivou subjektivnog osećaja težine igre ali i na nivou želje da investirate dalje u nju nakon što ste je jednom ili dvaput završili. Utoliko, rasprava koja se razgorela u igračkim medijima i na socijalnim mrežama o tome da li Sekiro treba da ima „easy mode“ nije ni tako jednostavna (odgovor je inače: treba da bude onako kako developeri odluče) jer je u SoulsBorne igrama igrač težinu igre varirao ne kroz jednostavno biranje stavke na meniju već kroz razumevanje isprepletanih sistema i odluku da ulaže svoje vreme na određen način, uzimajući ali, ultimativno, i dajući. Sekiro ovo nema.

Time, u zbiru, hoću da kažem da je Sekiro izvrsna igra sa do sada neviđenim fokusom na veštini i spretnosti i da je lako osvojila posebno mesto u mom srcu, ali da je u celini ona znatno manji fenomen, pa ako hoćete i  manji medijum nego što su to pre svega Souls igre sa svojom širinom koja ih, istina, čini nezgrapnijim ali i inkluzivnijim nego što je to Sekiro. Paradoksalno, dakle, FromSoftware je za Activision napravio svoju naj“elitističkiju“, najviše „git gud“ igru, naslov koji bez kompromisa tera igrača da bude najbolji što može, ne dajući mu čak ni kozmetičke a pogotovo ne mehaničke komponente koje bi ga odvukle od sržne nužde da se unapredi, preživi i pobedi. Da je Mijazaki ovako nešto žudeo da napravi, a Activision mu omogućio da se to desi, bez mešanja u produkciju, insistiranja na onlajn elementima, mikrotransakcijama pa čak i na bilo kakvoj „vesternizaciji“ estetike je pravo malo čudo. Sekiro je, dakle, proizvod čuda i kao takav mora da bude slavljen. Slavimo ga onda.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-05-2019

Posted in metal with tags on 25 maja, 2019 by mehmetkrljic

Dan je mladosti, po staroj nomenklaturi a ima li mladalačkije muzike od metala? Oni među vama koji su zaustili da izgovore ime „Branko Kockica“ sigurno su i sami zastali pre nego što je ikakav zvuk napustio njihova usta, setivši se da taj čovek više ne postoji. A nikada nije ni postojao. Dakle, metal. Dostojanstveno, postojano, večno:

Počinjemo iz crne zone i prvi su na redu Francuzi (a ne Grci) A/Oratos čiji prvi EP, Epignosis u svoje tri pesme nosi svu raskoš francuskog intelektualnog pristupa blek metalu. Ne da je to po difoltu dobro, naravno, ali A/Oratos dosta elegantno provlače te svoje raspevane melodije, akustične gitare i meandrirajuće aranžmane. Čuje se tu dosta Mejdna u osnovi a to uvek valja pozdraviti. Nije rđavo, iako ja preferiram za nijansu dotegnutije aranžmane:

https://aoratosmusic.bandcamp.com/releases

Ko je Grke priželjkivao pa se razočarao, može da otre suze. Insanity Cult imaju treći album, All Shall Return to Chaos i to je melodičan ali mišićav blek metal koji svoje ultrapatetične harmonske predloge izlaže sa sasvim dovoljno črvstine  u izvedbi da to može fino da se sluša. Kako ja to neretko kažem, ja volim da je blek metal malo hladniji a ne nužno ovako, da se srce iznosi takoreći na poslužavniku, ali to su nebitne lične preference. Insanity Cult su stameni, ubedljivi i jako ekspresivni i ovo je vrlo prijatno za slušanje ako inklinirate:

https://insanitycult.bandcamp.com/album/all-shall-return-to-chaos

Ali, dok trenete, ponovo smo u Francuskoj i to za potrebe četvrtog albuma postave Dark Plague. Ni na albumu Be More or Fade Away ovaj trio nema stalnog bubnjara već im to mesto popunjava sešn muzičar, ali ako bubnjarski aranžmani nisu naročito složeni, to ne umanjuej epsku širinu ove muzike i jednostavnu teatralnost koju bend godinama baštini. Ovaj album je isuviše zaravnjen u masteringu pa je zbog toga malo teži za slušanje, ali muzički nudi odličnu, melodičnu ali očajničku i izrazito „negativnu“ muziku koja se izražava jednostavnim sredstvima ali je veoma efektna:

https://darkplague.bandcamp.com/album/be-more-or-fade-away

I opet smo u Grčkoj jer sam preskočio neke silne Fince i Nijemce koji nisu ispunili visoke kriterijume što ih ovde održavam iz, jelte, nedelje u nedelju. Akantha je dvojac u kome sve instrumente svira i muziku piše jedan čovek a drugi udara u bubanj. Ali veličanstveno je to udaranje a, da se ne lažemo, ni bend u celini nije loš. Drugi album, Baptism in Psychical Analects je orkanski energična ponuda brzog, ledenog blek metala sa jasnim severnjačkim korenima (Dark Throne, Enslaved i slična ekipa sa polovine devedesetih, recimo) ali i dovoljno levantskog senzibiliteta da odiše posebnim mirisom. Najgora stvar koju za album mogu da kažem je da mu ne bi škodlilo više basa u miksu. Ili, znate već, da ima makar malo basa. Ali kad se ta relativno raširena blek metal boljka prenebregne, ovo je odličan album pesama koje imaju tačno potrebne količine blagoslovene monotonije i promišljenog aranžiranja da budu idealni pokretači. Ovo je muzika koja se jednako sluša ušima i, jelte, stomakom, sa svojim nepromenljivim, iznurujućim tempom i dinamičkom ravnicom ali harmonskim i melodijskim raskošem. Bend me je podsetio na 1349 iz neke ranije faze a to nije pohvala koju olako (iz)ričem. Veoma dobro:

https://akantha.bandcamp.com/album/baptism-in-psychical-analects

Poljaci Popioły sa svojim četvrtim EP-jem za četiri godine, Per Aspera Ad Harenae (Preko zvezda do… arean?) lepo čukaju i nude četiri pesme solidno produciranog blek metala koji se ne stidi da bude i malo pankerski, pa još malo i njuvejverski. Ne odlazi ovo predaleko od pravovernog metal usmerenja ali ima taman dovoljno „drugih“ elemenata da deluje sveže i drugačije:

https://popioly.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-harenae

Nemački blek veterani Bethlehem imaju deveti album za nešto manje od tri decenije rada i bend koji je preživeo mnoge kontroverze (vezane za samoubistva publike, satanističku paniku itd.) ali i mutacije muzičkog stila se na Lebe dich leer oseća prilično komotno u svojoj kombinaciji blek metala, dooma, elektronike, pa i nekakvog post-metal zvuka. Lebe dich leer je ploča prilično bestidne ekspresivnosti, pa i emotivnosti ali uspeva da izmakne prokletstvu nemačkog metal-kiča i nudi i mnogo odličnih rifova i sitnih detalja da se sluša sa apetitom više puta:

https://bethlehem.bandcamp.com/album/lebe-dich-leer

Izašao je i prilično dugo očekivani debi album jorkširskih Kull, benda koji je nastao od prilično cenjenih Bal-Sagoth i, neću lagati, iako je poznato da nisam neki preveliki poštovalac britanskog blek metala, a i da prema simfonijskom metalu imam relativno ambivalentan odnos, ovo svakako preporučujem za makar jedno pažljivo slušanje. Exile je ploča proggy kompleksnosti sa vidnim pripovedačkim ambicijama i vrtoglavo napetim aranžmanima u kojima može da se desi maltene bilo šta. Nazvati ovo blek metalom deluje pomalo i reduktivno jer se Kull vrlo lagodno kreću između različitih metal-podžanrova i uzimaju šta im treba kada im treba za svoj mračni, intrigantni narativ. Najvažnije je svakako prepoznati da za razliku od velikog broja simfonijskih metal bendova koji se uzdaju u volumen i zvučnu saturaciju, Kull su bend preciznih, elegantnih ali suštinski malih gestova koji imaju velike konsekvence, prateći nasleđe Bal-Sagoth i ispostavljajući ozbiljnog konkurenta kultnim japanskim Sigh. Slušati:

https://kullblacklion.bandcamp.com/album/exile

A merilendski Thonian Horde ima treći album, Downfall i ovo je blek metal sa više nego prstohvatom rokenrola, možda na tragu, recimo, Impaled Nazarene ali sa dovoljno sopstvenog identiteta da zavređuje slušanje. Downfall je ploča simpatično smenjujućih atmosfera i znojave svirke u kojoj se ističe, nećete verovati, moćna bas-gitara čiji upravljač, FeZZYy pritom i odlično peva. Thonian Horde ne spadaju u uobičajenu blackened rock’n’roll ponudu u kojoj se „normalne“ rok pesme ovenčavaju sa malo tremolo pikinga i vrištavim vokalom već propisan metal kombo koji naprosto ne voli da se zatvara u jednu nišu. Intrigantno:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/downfall

Sluša vam se blek metal ali mrzite električne gitare? Niste normalni, ali nema veze, poslužićemo! Kalifornijski Onkos na debi albumu nudi akustični blek metal sa sve zvečkama i šejkerima umesto ritam-sekcije i nešto malo sintisajzera začina radi. Bizarna, avangardna i svakako perverzna ploča ali vredi da se čuje barem jednom:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/onkos

A francuski Esoctrilihum na svom trećem albumu, The Telluric Ashes of the Ö Vrth Immemorial Gods nude mračan i intrigantan metal koji ima i brzinske ambicije ali je pre svega sadržan u košmarnoj atmosferi ispunjenoj tminom i odjecima. Bend nije naročito veran jednom načinu izražavanja pa ovde ima interesantnih skretanja u svim pravcima (slušajte old school zakucavanje na Aborted Sun) i ovo je ploča na kojoj blek metal demonstrira svoju veliku raznovrsnot bez gubljenja one voljene andergraund oštrice:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-telluric-ashes-of-the-o-vrth-immemorial-gods

Kad sam već pomenuo Britance, LVCIFYRE imaju novi EP od pet pesama, Sacrament, jedna je obrada KAT i ovo je sascvim slušljiv komad black/ death prebijanja. Bandcamp za sada ne nudi sve pesme ali i ovo što ima je sasvim ilustrativno:

https://lvcifyre.bandcamp.com/album/sacrament

I kalifornijski Vale imaju prvi album, The Burden of Sight i to je kombinacija blek metala sa malo krast panka, kako već to u Americi zna da bude popularno, sa sve sladži elementima i mada me ploča nije preterano impresionirala pa ne verujem da ću je mnogo trošiti, ipak neću da kažem da nije puna solidnih ideja i zanimljivih rešenja. Neko strpljiviji od mene će u ovome sigurno uživati:

https://valeoakland.bandcamp.com/album/burden-of-sight

Navkli smo da sa Islanda dolaze bendovi uglavnom sličnog senzibiliteta, ali Misþyrming iz Rejkjavika sviraju black metal koji je za nijansu bliži onome što rade kolege sa kontinenta sa nešto disciplinovanijim, pa i himničnijim pristupom. Svejedno, Algleymi, njihov drugi album je veoma dobra ploča epske, melodične i oznojene black metal svirke, koja izvrsno reprezentuje još jedno lice ostrvske scene. Volim kad je melodični blek metal istovremeno ovako žestok:

https://misthyrming.bandcamp.com/album/algleymi

Od stonera ove nedelje nema mnogo da se probere (mada, mislim, imamo novi Earth, nije da nam treba bogznašta drugo), ali tu nam je četvrti album telavivskih The Great Machine i Izraelci na Greatestits (da, tako se zove) nude siguran i zabavan psihodelični stoner rok sa mnogo jakih rifova, zvučlnih efekata i besne svirke. Ovi ljudi kad se nadrogiraju nisu zainteresovani samo da prilegnu i mirno tripuju, jelte, pa je album pun znoja i blago eksperimentalnih momenata. I dobro je to. Prija mi pre svega taj teški, lepljivi zvuk koji lepo čoveka obuhvati sa svih strana i ponese, a The Great Machine imaju i propisan rokenrol gard koji sve plasira sa dovoljno drskosti i oštrine da vitkih 39 minuta proleti začas:

https://thegreatmachine1.bandcamp.com/album/greatestits

Krakovski Stonerror na svom drugom albumu Widow in Black imaju nešto manje drzak stav ali ovo je, da budemo sasvim jasni, moćna ploča raskošnog gitarskog stoner roka sa elementima psihodeličnog popa i pustinjskog, jelte, opet roka, spravljena sa mnogo pažnje i očiglednog truda da se samo najbolje ideje koje je bend imao za nastavak nakon istoimenog prvog albuma snime na ovoj ploči. I odlično je to. Bend se vešto poigrava sa dinamikom i harmonijama i mada su na momente možda i premelodični za moj jednostavni ukus, ovo je svejedno opojno zabavno:

https://stonerror.bandcamp.com/album/widow-in-black

Tu je i novi Valley of the Sun i, da ni ovde ne bude zabune, ovaj bend je isuviše „komercijalan“ za moje prohteve, sa zvukom koji me asocira i na QOTSA ali i na Alice in Chains/ Soundgarden (sa kojima bend najčešće porede), no, da je ovo kvalitetno i dobro, u to nema sumnje. Old Gods je ploča jakog zvuka, ali zvuka koji i dalje deluje živo i ubedljivo sa tim svojim moćnim rifovima, jakim rtimovima i dementnim solo gitarama, dakle, bend iz Ohaja je umakao zloduhu preproduciranosti i prodaje svoj psihodelični stoner pop sa prilično dostojanstva:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/old-gods

Grčki Go (ne treba ih mešati sa starim američkim hardkor pank bendom istog imena) su tu sa istoimenim prvim albumom koji je snimljen uživo u studiju i time mu je obezbeđeno najbolje od oba sveta: i organska spontanost primerena psihodeličnom instrumentalnom stoneru, ali i dovoljno kvalitetan zvuk da se ovo sluša i više od jednom. Go, kao i mnogi drugi slični bendovi j koji su dovoljno smeli da džem sešn objave kao studijski album žive i umiru na ubedljivosti svoje svirke i ovo, sa te strane nije rđavo. Ima dinamiku, ima gruv, ima i momente solidne katarze. Nije u pitanju prevratnički album ali čuje se da bend ne postoji od juče i da se ovo dugo krčkalo:

https://gofuzzy.bandcamp.com/album/go

Kako ja to često kažem, došlo je vreme da se preporuči i jedan deathcore album. Pa, evo, dakle, njemački Mental Cruelty posle manje od godinu dana od svog prvenca izdaje i drugi album, Inferis i jasno se čuje zašto ovo izdaje Unique Leader koji verovatno procenjuju da gvožđe valja kovati dok je vruće. Inferis je deathcore album na kome imamo dovoljno klasičnog deathcorea da se ja pomalo smorim, ali i horove i druge, recimo, „proggy“ elemente koji malo oplemenjuju osnovu. No meni je glavno da bend ima i neke pamtljive rifove i da se neke od pesama sasvim legitimno kreću u toj nekoj „slušaj slem, sviraj deathcore“ orbiti kojom trenutno suvereno vladaju britanski Ingested. Mental Cruelty nisu baš dobri koliko i Ingested i ume ovo da bude prenaporno za mene sa insistiranjem na sintisajzerima i horovima i promašivanjem prilika za dobar gruv, ali ima ovde solidnog štofa veliki deo vremena koji ni pomalo neprijatan miks ne uspeva da pokvari. Bend ima i neke lepe death metal momente tako da, može ovo da se presluša fino:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/inferis

Kad smo već kod death metala, ukrajinski Mettadone su bend koji je išao obrnutom putanjom od onoga što je normalno pa su započeli kao gotik-dum-metal sastav koji je progresivno napuštao doom i gothic elemente da bi sa albumom Rotten Flattery ponudli čist death metal. I to prilično dobar. Mettadone sviraju srednjetempaški, promišljeno komponovani metal koji nije „technical“ ili „progressive“ onako kako se to danas shvata, dakle ovde nema presviravanja i egzibicija već dobro napisanih, kompleksnih kompozicija koje ne idu nužno na snagu koliko na pamet. Ima tu mnogo odličnih detalja, gitarski rad je impresivan i bend se vidno trudi da svoju muziku ovenča i atmosferom (možda prirodno s obzirom na gothic-doom korene) ali i da puni sjajnim rifovima na sve strane i jedina zamerka može da bude na to što jeovo sa 52 minuta svrike prilično dugačka ploča. Ali dobra:

https://archaic-sound.bandcamp.com/album/rotten-flattery

U činu potpune dekadencije pomenuću i novi album italijanskih Destrage a koji se zove The Chosen One. Mislim, ovo je metalcore a ja to u principu ne varim, no Destrage su „progresivni metalcore“ i u dovoljnoj su meri interesantni da a) ovo izda Metal Blade i b) ja izdržim duže od jedne pesme. Čuda ne prestaju da se događaju:

https://destrage.bandcamp.com/album/the-chosen-one

Evo i spot: https://youtu.be/rWD4yxCXVF8

Za malo tradicionalnog metala ove nedelje pogostićemo se drugim albumom britanskih Amulet a koji se zove The Inevitable War. Amulet su ekipa koja je svojim prvencem od pre pet godina napravila dosta ršuma kanališući pravoverni hevi metla na razmeđi najbolje klasike po kroju Judas Priest i ustaničkih elemenata iz NWOBHM ergele. Sada imaju novu postavu ali nisu izgubili ništa na ubedljivosti i autentičnosti, pokazujući zašto parodične ponude poput Steel Panther i pomalo nedopečeni bendovi poput Ghost ne mogu da budu zamena za propisan hevi metal sviran punog srca i iskreno. Amulet na drugom albumu zvuče veoma starinski sa svim tim falseto pevanjima, vibrato gitarskim ukrasima i uzgrednim pozivanjima na Satanu i ne trude se da stvari ikom mlađem približe na produkcijskom planu tako da je The Ineviteble War odlično miksovana ali patinirana ploča čija je autentičnost prilično neupitna. Kao i uvek kada preporučujem ovakve albume moram da dodam disklejmer da imam skoro pedeset godina i da mi je sasvim prihvatljivo da mlađoj publici ovo zvuči kao karikatura. No, ko je voleo rani Judas Priest ali i bendove poput, recimo Samson, skoro bez sumnje će se naći u ovoj muzici koja, prigodno, ima i dublje, složenije pesme, ali i punokrvne hitove poput Burning Hammer koji su mogli harati radio-stanicama te neke osamdesettreće godine…

https://youtu.be/p9q5TCRIIEk

Nešto još tradicionalnije, da ne kažem starinskije, a jeste, nude njujorški Tanith na svom drugom albumu, In Another Time. Tanith su bend koji je nimalo prikriveno inspirisan hevi rok zvukom iz sedamdesetih, bendovima poput Uriah Heep, Wishbone Ash ili Blue Oyster Cult i njihova muzika ima tu srećnu kombinaciju pompe i zdravog rokenrola koja prija, a sve je snimljeno da zaista zvuči autentično sa jakim razdvajanjem instrumenata i masteringom u kome sve diše. Tanith imaju i uvo za odličan rif s vremena na vreme a kombinovanje muških i ženskih lid vokala je poseban detalj koji ume da izmami osmeh kod slušaoca. Ovo je ploča koja se ne davi u nostalgiji iako je vrlo rekonstruktivna u pristupu a pesme su uglavnom prilično dobre i, ako imate adekvatan broj godina i inklinaciju, ne časite ni časa:

https://tanithnyc.bandcamp.com/album/in-another-time

I kad smo već kod starinskog, šta kažete na novi Diamond Head? Jedan od ključnih bendova NWOBHM ere, koji je bio presudna inspiracija na mlade članove Metalike, između ostalog, dolazi sa novim albumom, osveženom postavom (koja je svirala i na prošlom albumu, Diamond head, iz 2016. godine) i savremenom produkcijom u 2019. godinu i The Coffin Train je… pa.. slušljiva ali i ne preterano obavezna ploča. Mislim, da ne bude zabune, ja cenim napor Briana Tattlera da ne samo održi plamen nego i da zvuk benda pogura u dalje evolucije i The Coffin Train je možda i zbog toga prilično neujednačen album, sa nekoliko pesama očigledno pravljenih za, eh, radio, da ne kažem JuTjub, ali onda i nekoliko ambicioznijih momenata, pa nekoliko klasičnih hevi udaraca i sve tako. Pevač Rasmus Bom Andersen je solidan u domenu tehnike ali u domenu personalitija mi je na nivou onih vrednih profesionalaca koji su se smenjivali u bendovima poput Rainbow, Deep Purple i Black Sabbath kad god Dio, Gillan ili neko drugi poznat nije bio raspoložen i ovo otprilike sumira i ton celog albuma koji sve što radi radi korektno ali bez jasne svesti da su drugi ovo odradili bolje, originalnije i mnogo, mnogo ranije. Ipak, sasvim korektno za onog slušaoca koji, recimo, od 1989. godine nije čuo ni jednu novu ploču:

https://www.youtube.com/watch?v=BbnmxqdtTV4&list=PLBzBwYhHpqLJysB8Sx3gb8O0pg_rPAQyl

Gore sam pominjao britanski Kull kao pozitivan primer simfonijskog metala koji ume da radi sa malim i postiže velike razultate. Čist kontrast njima su italijanski veterani Stormlord čiji je šesti album, Far, pravi primer bombastičnog, glasnog, epskog simfonijskog metala koji bije za sve pare a taoce uzima samo ako mora. No, ovo je prilično dobra ploča uprkos takvom pomalo nesuptilnom pristupu, sa kičom koji se drži pod kontrolom i pesmama koje su dobre i umeju da iskoriste te orkestracije koje ih razmazuju sa svih strana. Neće ova ploča preobratiti nikoga ko ne voli da čuje violinu uparenu sa nisko naštimovanom, distorziranom električnom gitarom pa ni ja ovo neću mnogo slušati, ali da je slušljivo, jeste:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/far

Da malo pročistimo uši od svih tih violina end klavira, pozvaću vas na preslušavanje prvog albuma portugalske blackened death metal momčadi Nihility koji se zove Thus Spoke the Antichrist i nudi pristojnih pola sata pristojnog, tvrdog metala koji se uprkos mladalačkoj napaljenosti ne iscrpljuje u jednoj ideji i jednom pristupu već ima iznenađujuće i dobrodošlo mnogo simpatičnih aspekata. Onaj najvažniji – energija i brzina – je fino ispoštovan, a bend pored toga ima i odlične rifove i opasan gruv, sa jasnim korenima u thrash metalu. Krunisan dubokim, simpatičnim vokalom Maria Ferreire i miksovan odlično (mada masterovan preglasno), Thus Spoke the Antichrist je album koji zvuči zdravo, organski i gladno i obećava prilično interesantne stvari u budućnosti ove ekipe:

https://nihilityblacklion.bandcamp.com/

I kad smo vceć zapeli sa simfoničarima ove nedelje, izašao je i novi Fleshgod Apocalypse, zove se Veleno i… pa ovaj bend već odavno sedi u sasvim ugodnoj niši gde niko ne može da ih dotakne, proizvodeći svoj hiperkinetički, hiperkičasti simfonisjko-operski death metal kakav i pristaje italijanima, gradeći uz njega dosledno taj karikirano-barokni imidž i, bez sumnje oduševljavajući deo metal publike. Meni su FGA bili najbolji u danima Mafia EP-ja ali ja ipak svaki njihov album uredno ispratim i proverim da se nije nešto dramatično promenilo u međuvremenu. Naravno, nije i Veleno je još jedna komadina urnebesne virtuoznosti i teatralne, prenadrkane svirke u kojoj se razbesneli dupli bas-bubnjevi i distorzirane gitare, brutalni grleni vokali i ženski horovi ubacuju u blender pa šta iz njega izađe-izašlo je. No, ovaj bend nije slučajno na poziciji na kojoj jeste jer i pored svog preteranog kiča Fleshgod Apocalypse i ovde demonstriraju ne samo propisan death metal trening već i sposobnost za pisanje i miks pesama koje imaju više i dublje muzike nego kod dobrog dela kolega. I ko voli, ovde neće biti razočaran. Ja nisam. Albuma nema za besplatan a legalan striming, pa evo samo ilustracija:

https://youtu.be/Rx67BcnDk9c

https://youtu.be/3RMEoOl80SM

Izašao je i, pa, recimo dugoočekivani debi album benda Nocturnus AD, pod nazivom Paradox. Nocturnus je bio bend Mikea Browninga osnovan još potkraj osamdesetih i bio bitan zbog dve stvari: Browning je pre Nocturnus svirao u ranoj postavi Morbid Angel i njihov (Nocturnusov) debi album The Key je bio primer death metal ploče na kojoj ne samo da je pevao bubnjar nego su i sintisajzeri korišćeni kao prominentan instrument. Kasnije se bend raspao a ova nova postava je utemeljena još 1999. godine ama su joj bile potrebne još dve decenije meandriranja i svađe oko imena da se dođe do prvog albuma. Iznenađujuće, Paradox je prilično dobra ploča na kojoj death metal starije škole i dalje ima interesantne interakcije sa sintisajzerima, a bubnjar i dalje peva. Hoću reći, ovo su dobro napisane pesme iznenađujuće ubedljive oštrine i dobrih aranžmana kojima ne smetaju preterano morbidejndželovski preterane solaže i koje se sasvim dobro snalaze u čestim promenama ritma i tempa. Mike i ekipa znaju da napišu dobar rif i da oko njega sklope uverljiv aranžman i Paradox je, neću lagati jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/paradox

Izašla je i kompilacija pesama benda Lord Gore, The Resickened Orgy, sa ponudom kompozicija iz čitave njihove karijere koja je odistinski trajala jedva jače od pola decenije. Za to vreme je bend, kažu, ostavuio jak pečat na grindcore i goregrind scenu, mada verujem da se ovo pre svega odnosi na Oregon i okolinu jer Lord Gore, a to se na ovom albumu lepo čuje, teško da su bili nekakvi predvodnici, naprotiv. No, ako ne čeznete za originalnošću i loži vas patologija, The Resickened Orgy je ploča sa 24 pesme koje su značajno iznad proseka u savremenom goregrindu sa solidnom produkcijom i gomilom filmskih semplova u vidu začina. Lord Gore nisu bend koji po važnosti može da se poredi sa Regurgitate, Mortician ili nedobog, Carcass ali jesu na nivou, recimo, jednih Blood i ovo se sluša sasvim prijatno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/the-resickened-orgy

A tu je i novi Neckbeard Deathcamp. Ovaj bend, srećom, ne spada u memecore krilo ekstremne muzike koje se, jelte, odavno zagubilo negde u dubinama 4Chan/ 8Chan ironičnog shitposting fašizma i radi se, možda i znate, o bendu koji satirizuje desničarsku estetiku kroz ultraodvratan, primitivni black metal. Da li u svom životu imate mesta i vremena za bend koji NSBM tretira parodično i time nam pruža muzičku torturu koja je istovremeno jasan političko-humoristički iskaz ali nije time više slušljiva? Ne znam, moraćete sami da odlučite. So Much for the Tolerant Left je ploča koja kombinuje ultranihilistički pristup muzici sa svojim apokaliptičnim, neprijateljskim zvukom sa jedne strane i tviter-humor u naslovima pesama sa druge. I duhovito je to, naročito ako ste politički na istoj strani (a uglavnom jeste, jer ko pristojan želi da se svrsta uz glupi alt rajt??) tako da Neckbeard Deathcamp (koj su inače Amerikanci ali tvrde da su iz Francuske iz dobrih razloga) od mene imaju sil ov apruval. Ali to ne znači da ću se ovom albumu mnogo vraćati:

https://neckbearddeathcamp.bandcamp.com/album/so-much-for-the-tolerant-left
Ovo je verovatno prvi put da ću preporučiti jedan beatdown bend jer, generalno, ovo nije muzika koju nešto volim, ali Paleface iz Ciriha na svom drugom albumu Chapter 2: Witch King nude isuviše ubedljiv slam da bih to sasvim mogao da ignorišem. Slamming beatdown je, da se razumemo, načelno fuzija dva usmerenja heavy muzike u kojoj je potencijal da se u prvi plan izbace samo njihove najgore strane najčešće jako visok. No Paleface uspevaju da sve te naslage detinjaste opsednutosti seksualnim nasiljem i predimenzioniranom mačomuževnošću razgrnu u dovoljnoj meri da se čuju uverljiv metal gruv i bolesni, jelte, slemovi. A ja sam naprosto suviše prost čovek da me dobar slem ne bi odobrovoljio. Nisam slušao prvi album ove ekipe ali iz komentara po JuTjubu vidi se da je bend napravio veliki skok i u produkciji i u songrajtingu na ovoj ploči tako da, gud for dem. Teško prebijanje:

https://palefaceslam.bandcamp.com/album/chapter-2-witch-king

Malo panka dobro dođe da se pročiste uši a Zealot R.I.P. nisu ni čist pank nego ona zdrava kombinacija panka i metala koji se susreću negde na grind/crust teritoriji. Sa članovima koji kombinovano imaju solidnu kilometražu u cenjenim bendovima poput Pig Destroyer, CombatWoundedVeteran, Darkest Hour itd. Zealot R.I.P. ne oskudevaju na pedigreu a istoimeni EP sa tri pesme je stoga i bio jedna od najiščekivanijih pank/ hardkor ploča ove sezone. I dobro je to, sa tvrdim d-beat gruvom ali i sasvim dovoljno eksperimentisanja u harmonijama i solažama da ostavi jasan utisak nadgradnje. Ima ovde klasičnog Pig Destroyer gruva ali pesme su pankerskije i prirodnije sklopljene i ova kombinacija panka i sludge metala dobro legne u te neke prolećne dane. Inače, bend je prvi koncert imao ove nedelje, u švedskoj ambasadi u Vašingtonu, na večeri koja se bavila istorijom švedskog death metala. Gde su oni a gde smo mi! Čekamo album a do tada, ovo je vrlo prijatno za slušanje:

https://zealotrip31g.bandcamp.com/

Za kraj, gore sam pomenuo da je izašao novi Earth i, pa, jeste, juče i hajde da se prekrstimo jer Full Upon Her Burning Lips je još jedna impresivna ploča iz najnovije faze benda koji je praktično izmislio drone metal a zatim ga se odrekao u ime nečeg istovremeno i tradicionalnijeg i smelijeg. Full Upon Her Burning Lips je reprezentativna ploča iz novije Earth faze u kojoj sporost i repetitivnost drone metala prirodno bivaju ukrštene sa postrokerskim meditacijama u kojima se naziru folk-elementi. No, Dylan i Adrienne nikada nisu prišli previše tom nekom alt-country izrazu da bi se izgubila osnova njihove muzike koja je sasvim ritualna i hipnotička pa tako i novi album biva utemeljen pre svega na ponavljanju u atmosferi koja je, pa, avetinjska ali ne preteća. Zanimljiva je ta trajektorija ne jednog stoner/ drone benda u kojoj se posle puno drogeraškog senzibiliteta završava u nekoj vrsti spritualne ritualnosti i Earth su i ovde, kao i drugde, legitimni predvodnici čopora. Full Upon Her Burning Lips nije zaista „metal“ album jer ima srazmerno malo distorzije i produciran je tako da zvuči umirujuće i prijatelski, radije nego dominantno i preteće – Daviesova se na bubnjevima praktično čuje tek toliko da da tempo a nema govora o nekakvom „zakucavanju“ dok Carlson svoje gitare svira metodično, bez nervoze, ponavljajući ubedljive, rečite fraze i ne trudeći se da ulazi u elaboraciju. Ali je time ovaj album metal po jasnoći vizije i svedenosti, uverljivosti izraza. Earth su tradicionalno najbolji kada su najravniji i Full Upon Her Burning Lips ne menja ništa u ovoj formuli držeći se hipnotičkog pristupa kroz puno trajanje. Da će u 2019. godini  izaći novi Sunn0))) i Earth i da su oba odlična (i to posle 2018. godine u kojoj smo dobili takođe odlične High on Fire i Sleep), to naprosto nisam očekivao. Ali eto, neko odozgo nas gleda sa blagonaklonošću:

https://earth.bandcamp.com/album/full-upon-her-burning-lips

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-05-2019

Posted in metal with tags on 18 maja, 2019 by mehmetkrljic

Kombinacija poslovnog opterećenja i porodičnih zdravstvenih obaveza znači da danas malo kasnimo sa metalom, ali ako mi stignemo, metal će nas čekati. Takav je on.

Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa tako ovog tjedna i njemački Thorybos čiji black/ death lepo curi na novom EP-ju The Foul and the Flagrant. Throrybos sviraju brzo i disciplinovano i hvataju benefite monotone, svedene muzike koja osvaja hipnotičkim elementima ponavljanja i ujednačene dinamike. Naravno, nekom će ovo biti dosadno, ali meni to jako prija. Moćno je a uzdržano, baš kako valja:

https://thorybos666.bandcamp.com/album/the-foul-and-the-flagrant

Švedski Godhead Machinery takođe kombinuje black i death metal ali na sasvim drugačiji način i njihov drugi album, Aligned to the Grid je, u jakom kontrastu u odnosu na Thorybos, pun dinamičkih promena i složenih aranžmana gde se harmonija, tempo i izraz dramatično menjaju na svakih nekoliko sekundi. Opet, srećom, to nije iritatno i egizibicionistički nego ima dosta zrelosti i Aligned to the Grid je, ako vam se dopadne na prvi ugriz, ploča koju vredi slušati više puta da bi se uživalo u njenim minucioznim dubinama:

https://godheadmachinery.bandcamp.com/album/aligned-to-the-grid-2019

Grčki Dark Mesiah na svom trećem albumu, Echoes of War teško da mogu da budu optuženi za minucioznost. Ovo je gruba, agresivna, mržnjom ispunjena muzika koja prilično dobro epitomizira „Epic Antichristian War“ tematiku koju im pripisuju na stranici na Metal Archivesu. Echoes of War je ploča koja ima šarma i taj ultramaskulinistički, krvoločni blek metal svakako ima mesta na sceni, ali Dark Mesiah bi svakako mogli da se više trude oko pesama, ali i rifova jer na mnogo dobrih i zapaljivih momenata koje album nudi, dolazi i prilična količina generičkog. No, ja sam prost čovek i volim agresivnu muziku pa onda i ovo mogu da preporučim. Pošto album izlazi tek 31. Marta, za sada samo JuTjub ima celu ploću:

https://youtu.be/iyyN4cBR_0M

https://darkmessiahblackmetal.bandcamp.com/album/echoes-of-war

Izraelski Zad na svom debi albumu, Followers of Tann kombinuju doom metal sa black metalom i ovo je ploča koja je zanimljiva jednako i zbog onoga što joj ne uspeva, kao i zbog onoga što joj ide. Zad imaju lepe i atmosferične doom gestove i uvo za poneku dobru melodiju, ali pesme su sklopljene prilično zbrdazdola i pate od sindroma previše delova a premalo povezujućeg smisla. No, ako se sluša bez preterivanja sa udubljivanjem, ovo je album sasvim lepih tema i pristojnog tempa:

https://zadovgod.bandcamp.com/releases

Narken je blek metal duo iz Ankare sa iransko-turskim poreklom i njihov debi EP, Horizon Untouched je interesantna kolekcija ideja u kojoj se klasičan pržački blek metal integriše sa neskrivenim elementima bliskoistočnog folklora. Kao stari muslimanski ateista, ja sam svakako ciljna grupa za ovako nešto i Narken su mu više nego simpatični. Ipak, valja istaći i da je ovo produkcijski nesavršeno i da bendu svakako predstoji još sazrevanja. Ipak, ove četiri pesme pucaju od personalitija i u uho ulaze svojim upečatljivim, maltene filmskim  melodijama pa Narken preporučujem svakom za najmanje jedno slušanje:

https://narken.bandcamp.com/album/horizon-untouched

Jorkširski Sathamel su konačno dobacili do svog prvog pravog studijskog albuma i Horror Vacui je ploča sa kojom su oni verovatno zadovoljni jer zvuči ujednačeno i stilski sazrelo. Ja sam već pisao da generalno nisam ljubitelj britanskog blek metala – uz časne izuzetke – i  Sathamel ne čine bogznašta bitno da promene ovaj moj stav. Horror Vacui je ploča korektnog black/ death metala sa veoma malo memorabilnih tema, ali sa udarničkom svirkom koja ako ništa drugo zvuči znojavo i energično. Valjalo bi ovde više razmišljanja o dinamici, aranžmanima, pa i pamtljivijim temama, jelte, ali bend makar ima tvrd, upečatljiv zvuk:

https://sathamel.bandcamp.com/album/horror-vacui

Španski Calyx su upravo dobili prvi album za Iron Bonehead Productions i mada Vientos Arcaicos nije ploča koja je mene nešto sad bacila na patos, ne mogu da kažem da je loša. Ovo je solidan, pomalo staromodan blek metal koji se dosta oslanja na zvuk skandinavskih bendova poput Immortal, Watain pa možda i Marduk, ali bend za sada nikako nema isti kompozitorski kapacitet. Nije ovo rđavo u elementima i producirano je snažno i mesnato, što svakako prija, ali Calyx treba još da rade na songrajtingu:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/calyx-vientos-arcaicos

Tu je i novi EP prilično popularnih blek metalaca iz Kolorada, Vale Of Pnath. Isti se zove Accurssed i mene je ostavio potpuno hladnim. Vale Of Pnath provlače taj svoj proggy black metal sa potpuno neprirodnim, sintetičkim zvukom sa dosta zavidnog tehničkog kvaliteta ali muzika meni zvuči posve matematički sklopljena, hladna i nema ni trunku ekspresivnosti koju bend očigledno pokušava da kanališe. Impresivno sklopljeno, ponavljam, ali u rangu Ikea nameštaja što se mene tiče:

https://valeofpnath.bandcamp.com/album/accursed

Ni moskovski Morokh nije baš moja šolja crnog čaja spremljenog u mikrotalasnoj rerni, jelte, ali makar mogu da kažem da njihova emotivna eskpresija zvuči pošteno i slovenski patetično na albumu Клятва. Morokh zapravo u svoj blekmetal umeću i malo rokenrola pa su pesme prilično raznolike i album ima svakojakih iznenađenja da ponudi. Naravno, atmosfera je ujednačena a mastering opresivno preglasan, no Клятва je ploča kojoj se ne može osporiti duša i srce na pravom mestu pa je preporučujem, pogotovo ako volite istočnoslovenski blek metal. Ima to štofa:

https://morokh.bandcamp.com/album/–3

Stoneri! Prvi na redu su Thermate iz mesta Kuopio u Finskoj koji na svom debi albumu, Redshift City nude vrlo udobno razgažen fuzz rock/ hard rock/ stoner rock sa pristojno napisanim pesmama i svim onim elementima koji su ovakvoj muzici potrebni da bi blistala: organskim gruvom, lepljivim refrenima, psihodeličnim pasažima, dinamičkim diverzitetom… Voleo bih da Thermate to što sviraju, pak, sviraju malo energičnije jer je ovo album koji možda malo previše baca na atmosferu i kada dođu momenti da se poentira krešendom to bude za trunku kilavo. Ipak, ima ovde odličnog materijala i vredi mu posvetiti malo vremena:

https://thermate.bandcamp.com/album/redshift-city

Age of the Wolf iz San Hozea u Kostariki na svom prvom albumu, Ouroboric Trances bogami baš sviraju po mom ukusu. Ovo je doom metal apokaliptične energije ali veoma stonerskog gruva, karakterisan moćnim zapaljivim gitarama, teškom ritam-sekcijom i brutalnim, očajničkim pevanjem. Age of the Wolf skoro da ne moraju da se trude oko pisanja pesama jer imate utisak da su toliko usvirani da sve što bend pokuša odmah savršeno upada u idealan gruv, ali to je, razume se, privid. Ovo je album koji svakako profitira od besprekorno usviranog gruva koji je bend razvio kroz, nesumnjivo, stotine sati džemovanja, ali jako dobre solaže, moćne promene tempa i promišljeni refreni, sve to pokazuje da ovo nisu pesme skrpljene na probi pred snimanje. Uz sve to imamo i moćan, prostoran miks koji čoveka obuhvati sa svih strana i ne pušta ga – sjajna ploča:

https://ageofthewolf.bandcamp.com/album/ouroboric-trances

Temišvarski Methadone Skies na svom trećem album, Different Layers of Fear gruvaju prilično simpatičan instrumentalni stoner/ post-rock koji jeste duševan i ima harmonske elemente koji ga izdvajaju iz klasične fuzz/ desert/sabbath ponude kakvu ja preferiram, ali je sve to jako distorzirano, teško i prilično solidno krlja. Ne da ovaj album nije mogao da bude kraći i ubojitiji (najkraća pesma je duža od šest minuta, najduža je duža od šesnaest), ali ima to dobar saund, jaku ritam-sekciju i gitariste koji vole da prave buku pa ispunjava većinu kriterijuma da ga bez griže savesti preporučim:

https://methadoneskies.bandcamp.com/album/different-layers-of-fear

Londonski Hey Colossus, pak, na svom, ko zna kojem po redu albumu, Four Bibles definitivno ne sviraju metal ali je njihov amuzika dovoljno blizu da se metalcu dopadne. Four Bibles je nastavak potrage ovog seksteta za ultimativnim gruvom unutar nekog, recimo, noise rock kanona, sa vidljivim osnovama u onome što je rađeno osamdesetih i devedesetih na Blast First ili AmRep ali i sa apsolutno sopstvenim pristupom rok muzici. Ne dopada se meni čitav ovaj album jednako, neke pesme su više pop a manje buka, ali Hey Colossus su bend koji kad roka onda roka i to radi bolje od većine kolega:

https://heycolossus.bandcamp.com/album/four-bibles

Slično „nemetalski ali metalcima preporučljivo“ je i u slučaju živog albuma takođe britanskih Psychic Lemon. Live at the Smokehouse, izašao krajem Aprila je treća dugačka ploča ove ekipe i do sada apsolutno najjača i najnadrogiranija. Psychic Lemon odrađuju užasno dobar psihodelični space rock koji jednako duguje Hawkwindu kao i gitarskoj nojz tradiciji a Live at the Smokehouse je ploča prejakih džemova (koji su oficijelno verzije već postojećih pesama sa prethodnih izdanja) što pomeraju mozak i teraju direktno u nirvanu:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/live-at-the-smokehouse

Pensilvanijski Oven na prvencu Couch Lock, pak, nude razuzdani rokenrol koji, opet, nije metal ali je metalcima blizak. Pet pesama jake svirke i neprskanog zvuka, nedovoljno zrelo, ali s druge strane sirovo i zabavno:

https://oven.bandcamp.com/album/couch-lock

Nego, ko je u 2019. Godini očekivao novi album Saint Vitus? Pa još da taj album ponovo nosi ime kao i bend? Ja nisam i Saint Vitus u 2019. godini je čudna, pomalo neprirodna pojava.

Ne da je ovaj bend imao pauzu kao recimo Possessed koji su prošle nedelje oduševili novim albumom posle 33 godine, Saint Vitus su se posle raspada 1995. godine vratili novim albumom 2012. godine a ovaj, eponimni, dakle, dolazi posle sedam  godina pauze. I… mada ima ovde vrlo lepih momenata (slušajte solažu na Bloodshed) i prva pesma nudi obećanje pristojno odstojalog doom metala najstarije škole, ovo ipak nije ploča koju ću slušati sa takvim zanosom kao pomenuti Possessed.

U prvom redu, Wino, pevač čiji glas vezujemo uz najviše vrhunce ovog sastava u ovom trenutku nije u postavi i to će svakako biti razočaranje za neke slušaoce. Dobra vest je da je originalni pevač, Scott Reagers tu da popuni svoje staro radno mesto, i on to radi veoma dobro. U drugom redu… pa, Saint Vitus su verovatno najvažniji američki doom metal bend, osnovan još krajem sedamdesetih i na ovoj ploči kao da ne pucaju baš od ideja, što jeste problem ako znamo da im je trebalo sedam godina da je snime. Hoću da kažem, u 2019. godini Saint Vitus moraju da zvuče kao bend koji je nastao da unapredi Black Sabbath formulu što je krenula da se istanjuje potkraj sedamdesetih, ali koji je u međuvremenu razumeo i kako da unapredi sebe. Iako je album generalno pun dobrih trenutaka, treba i biti iskren i reći da oni suviše retko koagulišu u dobre pesme. Gitarista Dave Chandler je verovatno najnapaljeniji ili najočiglednije napaljen da pravi ršum jer su njegove solaže uglavnom ekscentrične i uzbudljive, a ritam-deonice ubedljive, ali veliki deo ostatka albuma su korektni doom gruvovi kojih bend ne treba da se stidi ali i koje isto tako sviraju desetine mlađih doom i stoner bendova kakve čujemo svake nedelje. Ako ništa drugo, imam svakako da pohvalim dovoljno prostran miks koga čak ni prilično agresivno bučan mastering ne uspeva da upropasti. Ovo je eminentno slušljiva ploča ali jeste stala na korak od obavezne lektire.

https://saintvitus.bandcamp.com/album/saint-vitus

A Mother Iron Horse su stoner metal bend iz Salema u Masačusetsu i njihov debi album The Lesser Key je daleko od izvrsnog, ali je bučna, glasna ploča dobrih rifova i snažne distorzije. Mother Iron Horse se lože na „drugs, sex and sacrilege“ i pesme im se zovu Gehenna ili House of Ba’al, što sve zvuči vrlo obećavajuće, ali njihova muzika je ipak samo prangijaški teški rok gde se pevač dere ko pobesneo a gitare polivaju jake rifove koje uglavnom nećete upamtiti. Mnogo stoner rok bendova ne ulaže dovoljno vremena i truda u rifove i Mother Iron Horse su knjiški primer benda koji ima srce i gruv ali mu baš fali rif koji bismo zapamtili. Očigledne pozajmice od Black Sabbath (slušajte Scepter of Ice) su svakako gest u pravom smeru ali treba sad tu na strašnom mestu postojati i doneti i svoj deo investicije na astal. Slušljiva ploča, svakako:

https://motherironhorse.bandcamp.com/album/the-lesser-key-2

Valborg iz Njemačke na svom šestom albumu, Zentrum, nude svoju kombinaciju avangarde, dooma, pa i death metala, sve u nekakvom post-ključu koji bi ih učinio interesantnim širim narodnim masama samo da im muzika nije ovako naglašeno konfrontativna. Valburg meni zvuče kao da, recimo, Muse pokušavaju da eksperimentišu sa alijenacijom publike pa svoj nemali talenat inače protraćen na besmisleni pop-metal ulažu u ovu neku buku i avangardu. Što je, valjda pohvala za Valburg? Mislim, jeste, Zentrum je ako ništa drugo interesantna ploča i daleko ću radije nju slušati nego novi Rammstein koji je isto izašao ove nedelje ali valjda ne mislite da sam se ja time bavio?

https://valborg.bandcamp.com/album/zentrum

Njemački Stellar Master Elite su na svom četvrtom albumu, Hologram Temple verni svom teškom apokaliptičnom zvuku koji kombinuje doom, death i black metal za potrebe kreiranja upozoravajuće agresivnih i dramatičnih narativa. Stellar Master Elite su, što je zanimljivo, pre svega bend atmosfere a manje bend komplikovanih kompozicija pa je i Hologram Temple ploča koja će vam se dopasti ako vam paše njen odmereni tempo i nadrndan zvuk. Meni su ovi Nemci na momente malo karikaturalni, pa i malo previše „nemački“ u svom tom indastrial-sreće-metal grču ali ne treba ni ja da budem mera svih stvari:

https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple

Poljaci Monasterium sa svojim drugim albumom, Church of Bones, pokazuju da kad kažu da sviraju „epic doom metal“ to najpre znači da sviraju propisan hevi metal samo naštimovani niže nego što su se njihovi idoli iz osamdesetih tipično štimovali. Što, da ne bude zabune, meni prija. Church of Bones nije album od koga sam se usrao u gaće ali je ovo ploča lepih, „starinski“ epskih pesama sa melodičnim, herojskim pevanjem i bogougodnim rifovima. Sve je to, naravno, prilično barokno kičasto ali meni to ne smeta. Prijatno je ako volite klasičan, epski metal:

https://monasterium.bandcamp.com/album/church-of-bones

Evo, zatim, nečeg neobičnog. Niklas Kvarforth, pevač Shininga se udružio sa dvojicom Španaca iz Teitenblood u projektu Lice čiji album Woe Betide You ne zvuči ni kao Shining ni kao Teitenblood. Umesto toga dobijamo prilično šarolik koktel u kome ima mesta i za shoegaze i za doom i za progresivu i za post-black metal i ovo je ploča koju na okupu drži pre svega glad za eksperimentom i ekspresivna ambicija trojice muzičara. Daleko od toga da je ovo nešto što ruši na patos svojom neprecendiranom smelošću ali ima tu dosta materijala za makar jedno pažljivo slušanje i, na kraju krajeva, treba ceniti kada ljudi izađu iz svojih prepoznatljivih okvira i divlje se bace u nekoliko smerova odjednom. Kvarforth je persona koju treba trpeti radije nego što se može voleti ali njegov izraz na ovom albumu je prilično zanimljiv a to što njegovu „underground Mike Patton“ personu dvojica Španaca prate iznenađujuće eklektičnom svirkom je svakako veliki plus:

https://licesom.bandcamp.com/album/woe-betide-you

Prošle nedelje smo hvalili finski speed metal a ove nedelje je na redu švedski speed metal u formi benda Mystik čiji je debi album – takođe nazvan Mystik – upravo dropovao i… pa, recimo da se radi o zanimljivoj propuštenoj šansi. Mystik sviraju vrlo tradicionalan speed metal sa pesmama koje šetaju od klasičnih svi-u-napad aranžmana, pa do nešto složenijeg rada, uglavnom koristeći fore i pristupe koji su dobrano istestirani u osamdesetima. I nije da to meni smeta, muzički Mystik su okej i mada originalnost nije njihova najjača strana (nije ni u prve tri, da se razumemo), ima ovde dobrog rif-rada kao i nešto ambicioznijih hevimetal kompozicija (slušajte Lake of Necrosis koja je srazmerno sporijeg tempa ali se trudi oko izgradnje epskog narativa i uglavnom joj ide), što je sasvim primamljivo. No, problem je svakako u izvedbi gde bend zvuči prilično drugorazredno, kao da je njihova ambicija zaista ograničena time da priđu zvuku nekih od bendova iz osamdesetih (Znowhite? Metal  Church?) i tu stanu. Najveći problem je kilava vokalna isporuka koju nam iznosi pevačica Julia von Krusenstjerna, mada ima i par solaža koje Beatrice Karlsson na gitari pošteno izošljari a što je opet podvučeno miksom koji, uparen sa groznim masteringom uspeva da isisa najveći deo energije. To je onda neka savršena oluja smora koja dobre rifove i odlične aranžmane benda uspeva da potisne u drugi plan i slušalac se usredsređuje na najslabije umesto na najjače karakteristike ovog albuma. Što je šteta. U rukama strožeg producenta Mystik su mogli da isporuče ubitačan prvenac koji bi meni ovako matorom i napaljenom izmamio mnogo superlativa. Nažalost ne, ovo je ploča čije sjajne strane treba isticati ali čije su slabe strane nametljivo u prvom planu.

https://ihate.bandcamp.com/album/mystik

Glassing iz Teksasa su, pak, sasvim na suprotnom kraju od bilo čega tradicionalnog ili retro intoniranog i njihov drugi album, Spotted Horse je veličanstven mišmeš post-metala, (post)hardkora, math-rocka i generalne gitarske buke. Znate već kako to ide, ovo je izuzetno emotivna i naglašeno pretenciozna muzika u kojoj se slušalac praktično izaziva da premeri dimenzije emotivne ranjenosti izvođača dok mu ovi vrište u lice iz sveg glasa, isporučujući istovremeno do mučnine slatke gitarske melodije odsvirane negde u nebesima. Onda, taman kad ste se privikli na tu vrstu ponude, kreće sludge zakucavanje i nova forma izmučenog, emotivnog roka koji pokušava da pocepa žanrovske oblande i pretvori se u čistu ekspresiju. Na papiru ovo može da zazvuči grozno, emotivno ucenjivački do neizdrživosti, svakako, ali Glassing uspevaju da sve to uklope dosta organski i ponude album pesama koje na kraju dana zaista hvataju i drže pažnju svojim prenaglašenim ekspresionizmom i ne pretvaraju se samo u karikaturu emotivnosti. Treba izdržati ali solidno je ovo:

https://glassing.bandcamp.com/album/spotted-horse

Sutekh Hexen su se brzo vratili u naše ušne školjke, ovog puta split singlom sa kultnim japanskim 夢遊病者 i ovo je zapravo sjajna ponuda avangardnog, ambijentalno razmazanog metala sa obe strane, s tim što Amerikanci više vuku na svoju blek metal stranu puštajući da se čuje samo malo „prave“ muzike kroz ambijentalni šum, a Japanci isporučuju neku vrstu skrivenog hevi metala. Ovo je zapravo izvrsno:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/split-3

Death metal ove nedelje donose Father Befouled iz Atlante čiji EP Holy Rotten Blood nije neko remek-delo i zapravo je veoma generička ploča ali opet, ovo je onaj razmazani, nestašni death metal stare škole sa jasnim uzorima u Incantationu, prepun sporih doom gestova i jasne ambicije da bude hermetičan i neproziran a opet utemeljen u šlok-hororu i sličnim niskim umetnostima, pa je nemoguće ne osetiti bar malo simpatija:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/holy-rotten-blood

Za kraj, grajnderi Full of Hell iz Merilenda imaju četvrti album, Weeping Choir i ovo je bend koji pokazuje da je svojevremeno zaista zaslužio taj split sa Merzbow koji ih je, uostalom, i doneo u orbitu moje pažnje pre nekoliko godina. Weeping Choir je ploča koja dobro demonstrira način na koji ovaj kvartet sazreva, čuvajući autentičnu grindcore spastičnost u srcu muzike ali je autoritativno nadgrađujući sa dosta skretanja u agresivni sludge. Full of Hell nisu baš sad neki majstori gruva ali umeju da odrade pesmu od skoro sedam minuta koja ne deluje sasvim nezgrapno na albumu gde se većina od jedanaest pesama udobno smešta u subdvominutnu formu, a i kada upadnu u pasaže čistog power electronics bučenja (trominutna Rainbow Coil, recimo) i to je sasvim pristojno. Ovo je album lošeg, jelte, raspoloženja, ispopručenog sa mnogo autoriteta i energije i kao prvo izdanje benda za prestižni Relapse pokazuje i muzičare i producenta i izdavača u najboljem svetlu. Grindcore prečesto poklekne pred slatkim izazovom infantilizma a Full of Hell uspevaju da čak i takve impulse pretvore u nešto legitimno dobro (Silmaril, recimo). Veoma solidan album:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/weeping-choir

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-05-2019

Posted in metal with tags on 11 maja, 2019 by mehmetkrljic

Gde smo mi tu je i metal, glasilo bi podsećanje za ovaj vikend. Pa da vidimo onda, kako je to gde smo mi.

Prvi na spisku su blek metalci a prvi među jednakima, čisto hronološki su Nijemci Blyh. Dvojac je ovo koji za dve godine izdaje, evo, drugi album i Awake to Emptiness je ploča koja odlično prezentuje Blyhovu viziju kompleksnog, možda čak i progresivnog blek metala u kome se melodični tremolo rifovi mešaju sa složenom i stalno mutirajućom ritmičkom podlogom tako da muzika zvuči živo i dinamično a da se ne zaboravlja na tradicionalnu blekmetalsku pržačinu. Murul i Absorber su se jako potrudili oko kompozicija ali i produkcije i ovo je i izvođački i sadržajno visokokvalitetan album. Lepo je čuti ploču na kojoj se muzičari očigledno pokazuju ali da je sav taj egzibicionizam u službi izuzetno nadahnutih i veoma atmosferičnih pesama. Vrlo dobar početak dana!

https://blyh.bandcamp.com/album/awake-to-emptiness

Tu nam je i prvenac američko-švedske momčadi Gardsghastr i Slit Throat Requiem je jedna prilično impresivna ploča. Simfonijski blek metal je muzika uvek u opasnosti da se polomi pod težinom svoje pretenciozne koncepcije ali ova svojevrsna andergraund supergrupa uspeva da igra na tankoj oštrici između vodviljske grandioznosti vedeta kao što su Dimmu Borgir ili čak Cradle of Filth i ubistvene, vrlo ekstremne svirke po uzoru na, recimo, Emperor ili stariji Dark Throne. Slit Throat Requiem je album koji zvuči kao da usred bombardovanja pokušavate da slušate nekoliko orkestarskih ploča odjednom, i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je ploča puna preteće atmosfere i nihilističke agresije kakvu ja intuitivno vezujem za „tr00“ blek metal a da uspeva da u to uveže i malo orkestracija je veliki i dobrodošao bonus. Fenomenalno:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/slit-throat-requiem

Francuski blek metalci Natremia (čije ime zvuči kao nekakav zaslađivač bez šećera, jel’ da?) posle šest godina diskografske pauze imaju novi EP, nazvan  A.O.T.N.F. a što je skraćeno za An Old Temple Never Falls i ovo je vrlo prijatna kombinacija blek metala stare škole sa modernim aranžmanima. Hoću da kažem, Natremia očigledno vole Bathory i celu tu ’80s blek metal klasiku pa se i u njihovim pesmama čuje dosta thrash rifova, a umesto kompjuterski editovane, pomalo bezdušne svirke imamo organsku, ubedljivu izvedbu. Kad na to dođu veoma dobri aranžmani sa gomilom promena atmosfere, dinamike i tempa, tako da dobijemo praktično teatralni ugođaj, ovo je ploča koja se može preporučiti bez ostatka. Dakle, izvrsno:

https://natremia.bandcamp.com/album/a-o-t-n-f

Takođe iz Francuske (mada danas stanuju u Britaniji jer, valjda, vole Bregzit a mrze beli luk) stiže i trojac Nyss i njihov drugi album. Dépayser, koji uz pregršt EP-jeva čini njihovo sedmo izdanje, je fina ponuda nečeg što oni zovu eksperimentalnim blek metalom, a vama je dovoljno da vam kažem da je muzika kompleksna ali organski sklopljena, sa brojnim aranžmanskim peripetijama, ali tako da sve zvuči kao da je deo jednog jasnog narativa. Ima ovde momenata na koje bi se i John Zorn bez sumnje nasmešio ali Nyss svoj eklektični pristup očigledno stavljaju u službu atmosfere i pripovedačke ambicije i ovaj album je odličan primer kako možete biti žanrovski verni čak i kada granice žanra iz sve snage gurate ka spolja. Stvar je valjda u toj nekoj „duši“. Odlična nedelja za blek metal, ako do sada niste primetili.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/d-payser

Da odemo malo na sever i obiđemo Finsku. Spell of Torment imaju prvi album, izdali su ga Poljaci sa Wolfspell i His Tempting Ritual iako zvuči kao kolekcija vrele homoerotske poezije zapravo je prijatan i melodičan blackened death metal album sa pamtljivim gitarskim temama i simpatičnim, organskim* zvukom. Nisam neki preteran ljubitelj melodičnog death metala onako kako se danas ovaj termin shvata pa su mi Spell of Torment zapravo dosta simpatični sa svojim atmosferičnim i prilično epskim pristupom u kome se ostavlja dovoljno mesta za intimu i primetnu dinamičku varijaciju. Od ove ploče se ne pada na dupe od prve note, ali je drugačija od onoga što inače slušam i zapravo ima mnogo toga da ponudi:

https://youtu.be/Xv4W3nU7kfg

*al’ sam odjutros navalio sa ovim izrazom ko da sam neki božemeprosti

Windthrow iz šveske je jednočlani prilično atmosferični blek metal projekat koji, srećom, umiče prokletsvu atmoblacka. Čime hoću da kažem da Robin Pettersson na ovom albumu obraća pažnju na to kako su kompozicije sklopljene i kako se teme koje raspliće na gitari i ritmovi na bubnjevima dopunjuju da kreiraju prepoznatljive i distinktne pesme. Atmoblack albumi često umeju da budu samo depresivna razmazotina od pedeset minuta, bez jasnog početka, kraja, sredine i narativne niti i Treacherous Beckonings ovo srećom lako izbegava. S druge strane, Pettersson iako odlično svira i solidno piše pesme, ne beži sasvim od te neke solipsističke zagledanosti u samog sebe pa ovaj album, iako podseća na vrhunce žanra poput škotskog projekta Saor, ipak ne uspeva da ih dosegne. No, ne bih da zvuči kao da ovo nije vredno slušanja, naprotiv, Pettersson ima razrađenu ruku, dobre ideje, pogotovo izvanredne mejdnovske gitarske trikove i odlično mu ide kombinovanje folka sa metalom (slušajte divni interludij Rimfrost) tako da je samo potrebno da sve to samo podigne na sledeći stepen zrelosti da bi bio na samom vrhu. A ovako je blizu. Slušajte:

https://windthrowofficial.bandcamp.com/album/treacherous-beckonings

Norveški Helheim ima da se pohvali već svojim desetim albumom i Rignir je jedna veoma duševna, emotivna ploča koja spaja folk senzbilitet i pop suptilnost sa metal čvrstinom onako kako i očekujete od benda koji ovo sranje radi već duže od četvrt veka. Koliko će vam Rignir prijati, naravno, zavisi od toga koliko možete da podnesete miks koji ima veoma, da kažemo, eksperimentalnu postavku, ali i od toga koliko Helheimovu pop-dramu smatrate autentičnom ili nameštenom. Nema sumnje da sa ovim albumom bend ide korak ili dva-dalje u kreiranju svoje unikatne blek metal vizije i ja im na tome svakako skidam kapu:

https://helheim.bandcamp.com/album/rignir

Ponovo smo u Francuskoj zarad trećeg albuma jednočlanog projekta Sühnopfer. Ardraos, koji  je jedini član i autor u ovom bendu je ozbiljna blek metal mašina za proizvodnju zvuka i mada je ovo tek treći album benda za šesnaest godina otkada postoji, vidi se ovde jedna izgrađenost rukopisa i svetonazora. Hic Regnant Borbonii Manes je album koji solidno prezentira taj „srednjevekovni blek metal“ pristup koga Sühnopfer neguje i ovo je ploča intrigantnih melodija i kompleksnih aranžmana. Neću lagati ako kažem da Ardraos sebe malko ume i da upuca u nogu tom nekom kompleksnošću koja od slušaoca zahteva dosta koncentracije iako se čini da bi album bolje radio da su pesme fokusirane na ono što je u njima upečatljivo – teme i melodije – ali opet, verujem da ima ko voli i da se malo pomuči pa će non-stop blastbitovi i teške promene ritma i tempa u kombinaciji sa gorkoslatkim gitarskim radom svakako biti po nečijem ukusu:

https://suhnopfer.bandcamp.com/album/hic-regnant-borbonii-manes

I ponovo Finska (primećujete pravilnost? Ili se to samo meni priviđa?) za potrebe novog EP-ja dvojca Sarastus. Ploča sa četiri pesme, zove se The Deceased Dwell In Darkness (jer, valjda, u mrtvačnicama nema noćnog svetla) i ovo je fin primer melodičnog a sirovog, neprskanog blek metala koji ima tu neku tradicionalnu otvorenost, praktično naivnost i jaku ekspresivnu notu. Nisam previše siguran za mastering koji malko preteruje sa glasnoćom, ali se makar instrumenti prilično dobro čuju pa su upečatljive melodije, nabadački ritmovi i izražajno pevanje svi zajedno u prvom planu. Fino:

https://sarastus.bandcamp.com/album/the-deceased-dwell-in-darkness

Od stonera nemamo bognzašta ove nedelje ali to što ima je prilično dobro. Pod tim mislim na prvi propisan album turinskog desert rock benda Rama, pod naslovom Everything is One. Italijani sebe opisuju kao devotional stoner i kada budete slušali ovu solidnu ploču shvatićete kako i zašto to ima smisla. Everything is One je kolekcija glasno-tiho-glasnih pesama koje imaju sve odlike psihodeličnog roka i desert rock težinu i stoner rock gruv, ali upakovane tako da se postigne neka vrsta sakralnog zanosa kakav ostali slični bendovi uglavnom ne traže. Rama nisu onako ritualni kao, na primer Om, ali je njihova muzika kudikamo emotivnija pa se Everything is One sluša kao maltene kombinacija shoegaze ekspresije sa stoner rokanjem. Što je iznenađujuće jaka kombinacija. Neke odlične solaže, takođe. Vredi poslušati jer ovo je album koji se ne stidi:

https://ramadesertrock.bandcamp.com/album/everything-is-one

Ima iznenađujuće mnogo metal bendova koji se zovu Mistress ali njemački bend Mount Atlas je tako nazvao svoj novi EP i nazvati ovo stoner rockom mi se čini kao prikrivanje činjenice da je u pitanju prijatan hard rok sa mnogo slatkih gitarskih ukrasa i prepoznatljivim zvukom hammond orgulja u prvom planu. Mount Atlas bez ikakve sumnje kao svoje velike uzore smatraju Deep Purple i mogli smo da dobijemo mnogo gorih interpretacija klasične Mark II postave ovog velikog benda. Mistress nije EP koji će biti smatran klasikom za 40 godina ali ovo je vrlo pristojan starinski hevi metal/ progresivniji hard rok sa solidnim pesmama koje ne zvuče zastarelo niti prevaziđeno. Bend sa svojom očiglednom imitacijom Purplea (pevač se iz sve snage trudi da pogodi Gillanovu boju, mada nema vrištanja) sebe pakuje u prepoznatljivu nišu ali ako volite stvari koje u toj niši opstoje, nećete se loše udati sa Mount Atlas:

https://mountatlas.bandcamp.com/album/mistress

Takođe iz Njemačke i takođe prilično retro, ali ima ko to voli, je ponuda na novom albumu benda Paragon a pod naslovom Controlled Demolition. Paragon rade već četvrt veka ali njihova muzika bi komotno mogla da je nastala još krajem osamdesetih sa svim odlikama hevi metala koji spaja klasičan stadionski bombastični pristup sa andergraund mirisima što dolaze iz thrash i speed metal rukavaca. Controlled Demolition nije ploča koja će ikoga da usere neverovatnom originalnošću i svežinom ali je ovo korektno i uverljivo odrađen posao pakovanja herojskog zvuka u savremenu produkciju sa mnogo vidljivog truda uloženog u pisanje pesama i aranžmane. Još važnije, iako Paragon nesumnjivo smeraju na to da zvuče „klasično“, oni ipak imaju personaliti i dušu i svaki ljubitelj dobrog teškometalnog zvuka sebi treba da priušti makar jedno slušanje:

https://www.youtube.com/watch?v=ZCCO2QCJle0&list=PLBzBwYhHpqLLqQzV1nz9OozZ-f9dezOpz

Iako danski Altar of Oblivion ima elemente klasičnog hevi metala na svom trećem albumu, The Seven Spirits, radi se ipak o modernijem i više andergraund pristupu metalu koji kombinuje tradicionalni, napadački rif-pristup sa doom atmosferom i iznenađujuće dobro osmišljenim pevanjem. Mik Mentor, pevač ovog benda je svakako najupečatljivija njegova nijansa sa svojim skoro gotskim, melodičnim stilom koji se dobro uklapa uz zlokobne gitarske rifove i stamenu ritmiččku pratnju. Altar of Oblivion tom kombinacijom postižu zdrav spoj tog nekog blago hermetičnog zvuka koji ide uz ekstremniji metal (iz kog potiču) sa sasvim nenameštenom ekspresivnošću koja je svojstvena tradicionalnijoj pop muzici. Nisu ovo nužno pesme koje bi same od sebe bile memorabilne ali Mentorovo pevanje ih oplemenjuje i čini ovaj album apsolutno vrednim truda:

https://youtu.be/QFsNKCDhkYQ

Idemo sad u Helsinki po još jednu porciju finskog metala jer, suočimo se s tim, Finska je ono gde se danas dešavaju najjebenije stvari. Ovog puta pričamo o debi albumu speed metal atrakcije Chevalier pod naslovom Destiny Calls. Chevalier su bend koji je u dve godine od osnivanja izbacio već nekoliko kraćih izdanja, tešući svoj zvuk i pristup i Destiny Calls je zapravo iznenađujuće kompleksna ploča s obzirom na to da speed metal nominalno smatramo jednostavnijim starijim bratom thrash metala, bratom punim energije ali ne i poznatim po kompleksnosti muzike. Chevalier su tu da pokažu kako bi speed metal zvučao da su ga, recimo, benovi poput VoiVod baštinili, nudeći pregršt složenih pesama koje kombinuju nezaustavljivu sirovu inerciju ove muzike sa stalnim mikromenadžmentom tempa, dinamike i teksture. Destiny Calls je ploča PREPUNA detalja i mikrogestova koje skoro da nećete ni primećivati jer su osnovne teme pamtljive i moćne a pevačica Emma Grönqvist svojim agresivnim a melodičnim pristupom drži najveći deo pažnje. Chevalier su dakle, muzički i kompozicijski izvanredno intrigantni ali album svakako ima problem sa miksom koji gotovo da uspeva da sakrije sve dobro (ma šta dobro, odlično!) što bend ima da ponudi. Šteta je što ovako dobre pesme moraju da se bore da se čuju pored komprimovanih udaraljki, tananih gitara i vokala koji se ne čuje kako treba iako je visoko u miksu i ovo je legitimna zamerka, no, Chevalier svakako zavređuju da ih probate:

https://chevalier.bandcamp.com/album/destiny-calls-2

Warforged ječikaški progresivni blackened death metal kvintet koji radi već sedam godina ali prvi album pod naslovom I: Voice je upravo dropovao i, ma koliko „progresivni blackened death metal“ zvučalo skoro kao parodična etiketa, ovo je zapravo opaka ploča. Warforged imaju dosta kosmičkog/ naučnofantastičnog  metal šmeka kavog vezujemo za bendove poput na primer Vektor ili Artificial Brain (čiji Will Smith i gostuje na ovom albumu), i ovo je ploča dugačkih i intrigantnih kompozicija koje spajaju blek metal agresiju sa mnogo drugih elemenata. Sedamdesettri minuta ovakve muzike, doduše, nije lako da se izdrži ali opet, Warforged očigledno idu na epiku i dubinu radije nego na hitove i gruv, ako me razumete. I dobro se to realizuje, ovo je album koji se sluša kao jedan neprekinuti narativ radije nego kao kolekcija pesama a bend je savršeno sposoban da taj svoj zvučni film isporuči sa konzistentnim kvalitetom i neporemećenom vizijom tokom čitavog trajanja. Ovde onda ni taj neki veoma „digitalni“ miks ne smeta, a pregršt gostiju (među njima i Dallas Toler-Wade) dodatno pomaže da ploča zvuči sveže i angažovano. Naravno, nije ovo za svakoga ali bend sa ovakvim debijem ima čemu da se nada u budućnosti:

https://warforged.bandcamp.com/album/i-voice

Pre par meseci napisali smo „[font=]Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju[/font]“ i sada je taj album izašao i ovo je i dalje ubedljiv i prijemčiv spid metal kog bend opisuje rečima „heavy metal at the speed of satan“. Under the Witching Cross je bez sumnje derivativna ploča sa neskrivenim forama kupljenim od velikih prethodnika i još-malo-pa-bestidnim citiranjima, ali sve je to sklopljeno veoma lepo, uz proverene trikova koji i danas rade, kvalitetnom produkcijom i zavidnim nivoom muziciranja, pa, ako volite ovakvu muziku, ne možete pogrešiti uz Bewitcher:

https://bewitcher.bandcamp.com/album/under-the-witching-cross

Njujorški Tengger Cavalry su za deceniju rada naređali impresivnu količinu albuma i njihov petnaesti studijski album, Northern Memory Vol. 1 je još jedna interesantna kombinacija melodičnog death metala sa centralnoazijskom narodnom muzikom. Iako Tengger Cavalry prave svakako previše muzike i death metal element njihovog stvaralaštva teško da je igde iznad linije proseka, mongolski i tuvanski elementi koji se sa njim prepliću još uvek su dovoljno sveži da ovom albumu zarade barem jedno pažljivo slušanje:

https://tenggercavalry.bandcamp.com/album/northern-memory-vol-1

Dreadnought iz Kolorada imaju četvrti album, Emergence, i moram da priznam da mi njihova kombinacija doom težine i proggy senzibiliteta prilično prija. Jesu ovo dugačke pesme ali je taj tribalni perkusionistički pristup više nego dovoljan da ih dinamizuje a eterični ženski vokali u kombinaciji sa gitarskom hipnozom vrlo solidno rade posao. Problem albuma je u miksu koji je toliko mutan da to meni naglašeno smeta, no, možda vi budete tolerantniji:

https://dreadnoughtdenver.bandcamp.com/album/emergence

Imamo i novi Whitesnake i Flesh & Blood je onoliko generička ploča koliko zamišljate da jeste. Ja imam soft spot za Davida, naravno, ta slušam ga više od četiri decenije i čak i u poodmaklim godinama on je solidna koncertna atrakcija i veoma prepoznatljiv glas na ploči tako da, ovo ne ide ispod linije prijatnog koju automatski asociram sa Whitesnake stvaralaštvom. No, album je nastajao jako dugo i sada kada ga slušamo, nije sasvim jasno zašto jer je ovo jedan standardni ’80s komercijalni hevi metal i mada nema ničeg na ploči od koga bi ikog bila sramota, fakat je da ovo teško da će biti pamćeno kao nekakav haj voter mark u diskografiji dugovečne metal atrakcije. Opet, ako samo želite da se podsetite kako ste 1987. godine treskali glavom i mrdali guzom uz tada veoma osvežen zvuk i produkciju benda, ovo je pristojan faksimil.

https://www.youtube.com/watch?v=hKMwGzOmtsE&list=PLBzBwYhHpqLI5akY1yye33NuWvo_svjBg&index=1

Ovaj je tjedan pun i raznih proggy i tech metal ploča od kojih sam skoro pa metodom nasumičnog uzorka odlučio da ovde preporučim novi Inanimate Existence. Dobro, preterujem malo, Clockwork je pristojan album i zapravo bolji, zanimljiviji i slušljiviji od svega drugog iz tech-death i prog-metal fioka što sam ove nedelje čuo i odmah zaboravio, ali ne treba ni da se ponesemo, ovo je ipak samo solidan tech-death album i ne mnogo više od toga. Inanimate Existence imaju klinički čist zvuk i veoma izgrađen pristup death metal prašenju a koji podrazumeva skoro pa nepotrebne „prog“ ukrase nečemu što je u suštini sasvim pristojan ako ne baš superimpresivan brutal death. Tu negde svakako i jeste problem jer se proggy elementi ovde doživljavaju kao ukrasi nečemu što je po svojoj prirodi relativno neupečatljivo, no kalifornijski bend se zaista trudi i ovo je makar tech death ploča koja ne posrće pod težinom pretencioznih aranžmana već samo zvuči kao ukrašen „običan“ death… I to je nešto.

https://inanimateexistence.bandcamp.com/album/clockwork

Došao je i taj trenutak da, kako to s vremena na vreme činim, preporučim i jedan deathcore album. Britaski Osiah ima svoj drugi album, Kingdom of Lies i kako je ovo sada izdao Unique Leader to je svakako i indikator šta treba da očekujemo. Osiah nisu nekakve nove mesije i revolucionari u nečemu što je prilično kodifikovan žanr i Kingdom of Lies je ploča koja nudi meni jako zasićen standardnom deathcore ponudom, dakle, mitraljeskim blastbitovima i sveprisutnim breakdown bagažom. No, bend se u ovom jelovniku veoma autoritativno snalazi i mada ovo nije ploča koju ću ja sad nešto mnogo slušati, ona svakako bolje drži pažnju od 99% deathcore ponude koju sam čuo u 2019. godini. Problem koji Osiah imaju je porilično endemski za veliki deo kolega – to da se previše oslanjaju na sviranje otvorene dis žice (pretpostavljam da su naštimovani iz dis jer ovo zvuči veoma duboko) i da mada ovo albumu daje taj zlokobni i teški saund, pesmama apsolutno nedostaju prepoznatljivi rifovi i teme. Ako volite deathcore, ovo vam neće biti toliki problem a ovo je i solidno miksovan album koji nudi malo veći dinamički raspon od prosečnog deathcore asortimana. Tako da… ne bih ovo nazvao osrednjim, mada nije baš ni nebeski:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/kingdom-of-lies

Ipak mnogo bliže mom srcu koje je, neću lagati, poskočilo od sreće na slušanje ovog albuma, je novi Abnormality. Ovaj bostonski death metal bend volim već desetak godina na ime njihove pametne aproprijacije brutalnog death metala tako da se uklopi uz ambiciju benda da se muzika stavi u službu progresivne (za moje, jelte, pojmove) sociopolitičke agende a da se ne zastrani sa putanje ekstremne, brze i jako agresivne muzike. Sociopathic Constructs je još jedan lep prilog katalogu Abnormalityja, polča zavidne tehničke kompleksnosti i brutalnog death metal ispucavanja, na kojoj i dalje u prvom planu stoji kvalitetan songrajting. Abnormality su uvek umeli da dobro odmere odnos standardnog brutal death asortimana sa dubokim dž-dž rifovima i rafalnim blastovanjem, i memorabilnih momenata soliranja ili gruva. Naravno, zverski vokal koji isporučuje pevačica Mallika Sundaramurthy i ovde se donosi na sto bez kompromisa i ko je voleo stari Abnormality i na ovom će albumu naći mnogo razloga za radost. Ja sam bukvalno presrećan:

https://abnormality.bandcamp.com/album/sociopathic-constructs

Nego… sav taj retro koji pominjem ove nedelje krunisan je na najbolji način novim albumom jednog benda koji je odgovoran za tako mnogo toga što u metalu slušamo poslednje tri decenije, ne najmanje time što je izmislio termin death metal. Pogađate da pričam o Possessed, naravno, a činjenica da posle pune tridesettri godine imamo nastavak priče koja je započela sa Seven Chruches i Beyond the Gates je… pa za mene prosto neverovatna.

Dobro, treba malo temperirati očekivanja jer, jasno je to, današnja postava, tesana na koncertima poslednjih godina, nema baš mnogo veze sa onom koju pamtimo iz osamdesetih, no, Jeff Becerra je i dalje tu i njegova vizija je očigledno ono što i dalje ovaj bend čini ne samo živim već, slušajući ovaj album slobodno mogu da kažem, i aktuelnim.

Revelations of Oblivion verovatno nije album godine (Edit 2020: Oh, apsolutno jeste!) ali, a to je meni u ovom trenutku najvažnije, ZVUČI kao Possessed. I to ne kao Possessed iz 1987. godine, kada je, što se tiče atmosfere i senzibiliteta ova ploča i mogla da izađe, već kao moderni Possessed koji je sazrevao i prirodno stario sve te decenije. Ponovo, ja sam star čovek i moj odnos prema ovakvoj muzici sigurno je drugačiji od nekog u boljim godinama tako da ne treba preozbiljno shvatati moje veoma emotivne reakcije na Revelations of Oblivion. Jer, ja se i dalje vrlo živo sećam kako sam reagovao te neke 1986. ili 1987. godine kada sam čuo Possessed po prvi put i pomislio da je muzika koju sam do tada mislio da poznajem upravo napravila novi korak u nepoznato i da termini speed i thrash metal apsolutno više nisu dovoljni da je opisuju. Nisam bio jedini, naravno, i Possessed su uticali na praktično sav ekstremni metal u narednim dekadama, utirući put za klasičan death metal poput Death, Cannibal Corpse, Obituary ili Suffocation, ali i za black i thrash bratiju. No, Revelations of Oblivion je zato tako iznenađujuće prijatna ploča jer zvuči zdravo i neopterećeno čitavim tim bagažom nasleđa i istorijske odgovornost. Ovo je, prosto, ploča koja krlja iz petnih žila, ide napred bez stajanja i poliva bez pardona najnabrijanijim gitarskim rifovima. Da li je ona predugačka? Apsolutno da. Da je snimljena 1987. godine kada je po pravdi to i trebalo da se desi, ovo bi bila ploča kraća barem desetak-petnaest minuta i verovatno ubojitija zbog toga. Dakle, ima ovde malo sala koje je moglo da se trimuje, ali ono makar služi da istakne najmoćnije momente i, uostalom, cenim što Becerra želi da ima album koji diše i ne sastoji se sav od identičnih komada proto-deaththrasha koji mu očigledno sjajno ide od ruke.

Svakako treba i napomenuti da su Becerrini vokali ono što ploči daje identitet na ime kog iskače u svakoj plej listi koju možete da zamislite. Čovek je za bezmalo četiri decenije rada i veoma teškog života – već pune tri decenijeje u invalidskim kolicima nakon oružane pljačke tokom kupovine cigareta na trafici u kojoj nije hteo klincima sa pištoljima da preda novčanicu od sto dolara – izgradio instant prepoznatljiv, moćan vokalni stil koji danas stoji negde tačno na sredini između depersonalizovanog death metal urlika i nečeg humanijeg i ličnijeg. Ovaj čovek je zaslužan što Possessed nije samo ime iz istorijskih knjiga i sa JuTjub videa već živa, zdrava i moćna muzička emanacija i u 2019. godini. Meni je to i dalje neverovatno a Revelations of Oblivion iako ne savršena je takođe neverovatna ploča. Obavezno:

https://www.youtube.com/watch?v=tdR2npTf8qg&list=OLAK5uy_kAeJQrMYnuh7cnrsPWdvqZ3MEUBGqPjnk

Mehmet Metal Mejhem: (Dvo)nedeljni metal pregled 04-05-2019

Posted in metal with tags on 4 maja, 2019 by mehmetkrljic

Dve nedelje metala pokriti jednim javljanjem, zar se i to može? Neće biti lako ali metal je uostalom najslađi kad je najteže.

Da bismo bili efikasni treba pisati kratko i svirati brzo. Finci Sielunvihollinen („Neprijatelj“ ili već tako nešto) na svom trećem albumu, Kuolonkylväjä (što bi bilo nešto u smislu „Žetelac smrti“, a što se vidi i na omotu) ispunjavaju drugi kriterijum i ovo je ploča tvrde, efikasne skandinavske blek metal svirke sa odličnom produkcijom i dotegnutim sviračkim veštinama. Ovo je blek metal koga manje zanimaju atmosfera i filozofiranje a više efikasni, popaljivi aranžmani i pamtljive melodije. Ima ovde i dosta prostora za disanje pa ovo nije jedan od onih albuma koji samim sebi budu najveći, jelte, neprijatelji time što sve pesme liče jedna na drugu, već dobijamo distinktne i veoma melodične pasaže i srazmerno smirenije momente kako bi ovo mogli da slušaju i normalniji ljudi. Odlično:

https://sielunvihollinen.bandcamp.com/album/kuolonkylv-j

Njemački duo Wallfahrer („hodočasnik“, jelte) na svom drugom albumu, Rattenritual zvuče donekle slično, sa tom kombinacijom naglašene melodije i brzog tempa ali njihova je muzika zamišljenija, atmosferičnija pa i bliža post-metal i post-rok raspoloženjima tako da je na momente legitimno reći da je čak i nežna. Ipak, u globalu ovo je ploča brze i žestoke svirke po mom ukusu kojoj te harmonske avanture samo dodaju na dubini (slušajte kako naslovna pesma dobija na epici što duže traje) pa mogu zdušno da je preporučim:

https://wallfahrer.bandcamp.com/album/rattenritual

Također njemački duo Streams of Blood proslavlja deset godina karijere kompilacijskim albumom Kratf(werk) ali ovo nije puko ređanje postojećih snimaka u jedan Soundforge fajl i kliktanje na dugme za normalizaciju, jer su se mladići potrudili da zapravo sve pesme snime ponovo kako bi bile zvučno i izvođački ujednačene. Kad čujete kako je miks mutan i jeftin pitaćete se zašto su se, za ime Nečastivog, uopšte trudili ali taj podzemni zvuk zapravo odlično paše ovoj nihilističkoj, agresivnoj muzici. Streams of Blood su bend koji ne prezire atmosferu ali je sklon brzim blastbitovima i iznurujuće agresivnom tempu. Uz ovakav „kvalitet“ zvuka to može i da zamori ali ako slušate pravilno dozirano, ovo je album solidnih blek metal pesama odsviranih sa puno autoriteta:

https://streamsofblood.bandcamp.com/album/kraft-werk

Iz daleke ali prijateljske Malezije stižu Darklord kojima je, ako je verovati Metal Archivesu, trebalo 25 godina da od prvog dema stignu do debi albuma. No, dobra vest je da ovogodišnji debi, Diabolical Onslaught nudi izvrstan meni blek metala stare škole sa solidnim naklonima speed i thrash prethodnicima, jeftinim ali utegnutim miksom i stavom koji komunicira svežinu i napaljenost. Darklord slobodno mešaju sintisajzere sa reskim gitarama i to iznenađujuće dobro legne u njihovim prostim ali atmosferom nabijenim pesmama. Ima ovde zrnce orijentalne egzotike ali generalno ploča je kao neki izgubljeni biser iz 1991. godine i time ima moje najtoplije preporuke:

https://darklordmy.bandcamp.com/album/diabolical-onslaught

Estonski Serpentine Apostle debituju EP-jem Three Envenomed Fangs koji je sedamnaest minuta mračnog, košmarnog ali i melodičnog, žestokog blek metala koji bije među oči ali ima i uho za atmosferu pa sva ta brzina ne poništava hermetičnost koju Estonci očigledno veoma cene. Odličan debi:

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/three-envenomed-fangs

Komšije iz Finske, Licht des Urteils su izbacili prvi demo i koriste fotografiju notrdamske katedrale u plamenu za omot. Primereno a i pravovremeno, reklo bi se. No, na stranu to nesrećno kačenje na, eh, trendove, ovo je snimak sa četiri pesme lo-fi blek metala koji odlično koristi svoju superjeftinu produkciju da isporuči malo više od petnaest minuta urnebesno brze i distorzirane svirke. Licht des Urteils su vidno napaljeni i žele da pokažu koliko su žestoki tako da pesme prosto pucaju od energije. Sjajno:

https://lichtdesurteils.bandcamp.com/album/demo-2019

Grčki jednočlani Chaoscraft na trećem albumu, God Shed His Curse on You ima drugi produkcijski problem a to je da bubnjevi zvuče previše neprirodno pa to može da zasmeta po kojem čistuncu. To na stranu, ovo je ploča agresivnog, brzog blek metala sa očiglednim korenima u grčkoj sceni ali i puno ljubavi za švedske prethodnike. Muzika je gotovo do apsurda brza, sa složenim aranžmanima i velikim harmonskim ambicijama i mada sve to više nego prečesto skreće u suhi kič, ne mogu da kažem da mi ovako na gomili nije simpatično:

https://chaoscraft.bandcamp.com/album/god-shed-his-curse-on-you

Čileanci Siaskel na svom trećem albumu, Xo’on Hauk Sho’on nastsvljaju sa tematizacijom istrebljenja patagonskih starosedelaca od strane evropskih došljaka i promišljanjem kosmosa, a muzički ovo su četiri pesme teškog, mračnog black/ death metala sa iznenađujuće niskim štimom i nemilosrdnom izvedbom. Mastering je suviše klaustrofobičan ali muzički ovo je veoma prijemčiva ploča:

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/siaskel-chl-xoon-hauk-shoon

Islandski Árstíðir Lífsins („Životna doba“, kaže google translate, nema na čemu) sa četvrtim albumom, Saga á tveim tungum I: Vápn ok viðr („Istorija dva jezika I: oružje i drvo“) biju solidnih sedamdeset minuta tvrde metal svirke pomešane sa folk elementima. Kako to kod Islanđana često zna da bude, ovo je atmosferično i epski a da ne silazi predubiko u mulj kiča već zaista asocira na te neke mitske scene kakve ova muzika uvek nastoji da prizove. Pevač, Marsél, se pritom jako potrudio oko aranžmana nudeći horske pasaže i raspevane refrene za sve pare i ovo svakako valja prelsušati makar jednom:

https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-i-v-pn-ok-vi-r

Poljski Deus Mortem sa svojim drugim albumom, Kosmocide pokušavaju da dokažu koliko su opasni ne bi li ih se, jelte, i sam kosmos uplašio. I dobro, ima tu štofa, ovo je superbrz, prangijaški blek metal koji malčice zapostavlja tradicionalnu poljsku duševnost za račun žestine koja podseća na neke skandinavske vedete (poput Nordjevel, recimo). Naravno, to je meni taman po ukusu pa ovaj album grajnderske žestine mogu mirne duše da snažno preporučim:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/kosmocide

Francuski Ferriterium na svom drugom albumu, Le dernier livre (ni manje ni više nego „poslednja knjiga“) umeju da zasviraju jednako brzo ali ovo je mnogo melodičnija i nešto setnija muzika. Prija mi jer se ovaj duo ekstremno trudi oko izvođačkih kvaliteta a i miks je pristojan pa njihova muzika ne zvuči jeftino i kiči već primereno ubedljivo i epski:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/le-dernier-livre

Švedski Murdryck je život započeo pre dvadesetak godina kao mračni ambijentalni projekat ali na svom drugom albumu, Födelsen, demonstriraju kako su evoluirali nakon što su se pre pet godina primili na pravi blek metal. Nije Födelsen sad neko remek delo – pogotovo je miks malo upitan – ali ovo je meni interesantna kombinacija žestokog blek metala sa malo blackened rock’n’rolla i bend pravi vidan napor da spoji sve disparatne inspiracije koje ima pa mu je zvuk prilično osoben:

https://murdryck.bandcamp.com/album/f-delsen

Idemo nazad u Čile za potrebe drugog albuma benda Sol Sistere. Extinguished Cold Light je melodična pa i melanholična ploča koja o mržnji i nasilju priča na jedan prilično dostojanstven i za slušanje prijatan način. Malo podrumski miks ne smeta previše mada bih voleo da su Sol Sistere imali para za nešto bolje jer su svirački vrlo ubedljivi a njihove prijatne melodije valja da se dobro čuju:

https://solsisterehhr.bandcamp.com/album/extinguished-cold-light

Ossuaire iz Montreala na svom prvencu koji se primereno zove Premiers Chants nude šest pesama koje premalo variraju atmosferu i tempo da bi čovek mogao da ih razlikuje i zapamti. Uz to i mastering je na granici neslušljivosti pa ovaj album uvršćujem pre svega jer je dobar u elementima, ali kao celina, valjalo bi mu malo dorade:

https://ossuaire.bandcamp.com/album/premiers-chants

Norveški veterani Kampfar imaju osmi album, Ofidians Manifest i ovo je ubedljiva i zrela ploča norveškog blek metala sa odličnim zvukom i sigurnom izvedbom. Norvežani naprosto kad hoće, ovo rade bolje nego iko drugi na planeti i Ofidians Manifest je opasna ploča koja, uprkos tome što ne mrda ni milimetar izvan standardnih granica žanra, neprestano uspeva da iznenadi odličnim aranžmanskim rešenjima. Veoma, veoma dobro:

https://youtu.be/eBUajQZTccg

Pošto je 2019. godina ne samo da imamo uspešan finski web-comic koji se blago humoristički bavi blek metalom, već je taj projekat sada izrodio i virtuelni bend, Belzebubs, koji ima svoj prvi album, Pantheon of the Nightside Gods. I, mada je ovo na momente previše „komercijalno“ zvučeća ploča, sa melodičnim guitar hero solažama, s obzirom da ne znamo ni ko je u bendu (mada se nagađa da su u pitanju članovi Insomniuma), Pantheon of the Nightside Gods je zapravo izuzetno ubedljiv iskaz. Masterovan od strane samoga, jelte, Dana Swanoa, ovo je album „komercijalnijeg“ blek metala koji će odlično leći ekipi koja troši bendove poput, eh, ne znam, Cradle of Filth (koji imaju i gostovanje ovde). Ali, napominjem, sav taj komercijalni kič na stranu, ovo je solidno napisana i snimljena muzika. Šokantno.

https://youtu.be/eUReGRHsGcI

Manje komercijalni su finski Vargrav koji na svom drugom albumu, Reign in Supreme Darkness apsolutno bestidno kanališu taj neki mid-90s zvuk kakav su provlačili Emperor i njihovi akoliti. I mislim, odlično to rade i Reign in Supreme Darkness je ne samo besprekorno odsvirana nego i primereno producirana ploča da se postigne taj okultni štimung. No, Vargrav svakako neće dobiti nikakve poene na originalnost. Ali ne treba ni nju preceniti. Pristojan klon Emperora iz njihovog najplodnijeg perioda? Ma, naravno, dajte:

https://werewolfrecords.bandcamp.com/album/reign-in-supreme-darkness

Tajanstveni danski duo Sinnrs je izbacio svoj debi album Profound i ovo je simfonijski blek metal sa death čvrstinom koga ćete naći negde u istom delu mape kojim se kreću Italijani Fleshgod Apocalypse. I nije to sad nešto preterano mene oborilo s nogu ali makar mogu da cenim dobru produkciju u kojoj se stvari solidno čuju. Opet, bubanj je previše „plastičan“ i preterano dominira zvučnom slikom pa to malo kvari devojačku sreću ali kako su mnogi simfonijski blek metal albumi puka razmazotina u zvučnom pogledu, treba pozdraviti kada se bend malo potrudi. Profound nije tako „profound“ ploča kako bi bend sigurno voleo, ima ovde previše insistiranja na banalnim melodijskim rešenjima i ne bi škodilo da je bar četvrtinu kraća nego što jeste, ali da ima nekog štofa, ima:

https://youtu.be/mveyt3-OZlE

Finski Hedonihil ima prvi album (nazvan samo „I“) i ovo je neka vrsta sajd-projekta članova Swallow the Sun gde bi muzika trebalo da bude više death nego black metal. Ali, naravno, nije. I je zapravo sasvim solidna black metal ploča sa elementima death metala i produkcijom koja je prilično čista i uredna u odnosu na mizantropski muzički program koji nudi. Hoću reći, ovo je vrlo hi-fi kombinacija black metala, death thrasha i tako tih ekstremnih elemenata sa solidnim songrajtingom i dosta lepih ideja da se sav taj namešteni negativni stav lepo proguta. Problem je najpre u masteringu koji je toliko spljeskan da je ovo na momente bolno za slušanje. Takođe, trenutno na JuTjubu imate samo dve pesme a izdavač na Bandcampu čak i ne pominje ovaj bend. Ali ajde, poslušajte:

https://youtu.be/nDU87apZhR8

https://youtu.be/o2S5TSzTtmM

Jer, mislim, alternativa je novi Amon Amarth. Berserker je njihov JEDANAESTI album i potvrda kako jedan osrednji bend kroz godine pregalaštva i tvrdoglavosti može da svoj brend izgradi u dovoljnoj meri da ih ljudi shvataju ozbiljno i tretiraju sa dovoljno poštovanja. Hoću da kažem kako je Berserker ploča koju ja mogu da preslušam i da mi ne bude mnogo teško iako Šveđani povremeno padaju u ponor najcrnjeg kiča i to od one loše sorte. Ovo je, u totalu, paket kičastog vikinškog metala za dizanje tegova i krigli u kafani produciran malo skromnije nego što bi mu koristilo, ali, opet, da budemo fer, sasvim primeren publici koja već duže od dve decenije zna šta tačno traži od ovog benda:

https://youtu.be/W-6N35PI42c

Za dezinfekciju će solidno poslužiti beloruski Verwüstung čiji je drugi album, Gospel ov Fury, jedan tradicionalni jelovnik blackened thrash metala, produciran pristojno (mada jeftino) i sa dovoljno dobrih rifova da čovek može lepo da se opusti. Belorusi imaju stila i, recimo, Hellfire Rock’n’Roll simpatično spaja blastbitovski blek metal, rifaški treš i rokerski gruv a da ništa ne deluje neprirodno u toj mešavini. Pesme se motaju negde oko tri minuta i ne smaraju filozofijama i atmosferama, pa je Gospel ov Fury simpatično jednostavna i energična ploča:

https://h-o-h.bandcamp.com/album/gospel-ov-fury

Sxuperion su bend iz Kalifornije (mesto iz kog dolaze zove se Mammoth Lake što je u startu pola boda više!!), a njihov četvrti album, Endless Spiritual Embodiment je interesantna mada dosta hermetična blackened death ploča u kojoj se brutalni blastbitovi mešaju sa raznim ambijentalnim zahvatima i tako dok slušalac ili popizdi ili shvati na šta bend misli kad kaže „deep space poetry“. Možda nije za mnogo slušanja na dan ali ima ovde šta da se čuje:

https://bloodymountainrecords.bandcamp.com/album/endless-spiritual-embodiment

Tu je i novi Archivist. Doduše, album izlazi na vinilu tek u Avgustu, ali je izdavač sve već postavio na JuTjub i Bendkemp pa se može reći da je album u digitalnom smislu izašao. Triumvirate je treća ploča ovog internacionalnog post/ black metal sastava i ko je voleo njihov zvuk na prethodnim pločama ovde će svakako imati čemu da se raduje. Članovi ove supergrupe (iz bendova poput Light Bearer ili Fall of Efrafa) dobro znaju šta rade i ovo je muzika koja spaja nežni pop senzibilitet sa blek metalskim vrištanjem i prženjima. Mene to ne uzbuđuje naročito ali ovo i nije muzika namenjena meni a sklopljena je dobro i smisleno:

https://archivistmusic.bandcamp.com/album/triumvirate

Iz Britanije stiže jedan, hmmm, recimo izgubljeni klasik. Bend Skaldic Curse je sadržao članove Akercocke i Fen a album Devourer, njihov treći, iako je trebalo da izađe još početkom decenije se tek sada pojavljuje pred publikom. To jest na bandcampu. I nije to nesolidno. Nisam neki veliki ljubitelj britanske blek metal scene, a posebno su me Akercocke uvek ostavljali hladnim, no, Devourer je pristojno produciran album dovoljno maštovite muzike da mi bude sasvim neuvredliv na jedno slušanje. Isprobajte:

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/devourer

Appaling iz Ričmonda nude na svom drugom albumu, Inverted Realm dosta srednjaški blackened death metal koji neće osvojiti nikakve nagrade za originalnost ali je srčan, brz i dovoljno promišljen da zavredi barem jedno slušanje:

https://appalling.bandcamp.com/album/inverted-realm

Od stonera prvo nudimo EP sa četiri pesme britanskih Duskwood a koji je nazvan The Long Dark i mada je daleko od obavezne lektire možemo mu u pozitivne karakteristike upisati dobar stav i solidan, bogat zvuk. Duskwood su (pre)jako nabasovani ali to ne guši muziku baš u potpunosti, a pevač ume da se uklopi uz ove lepljive, stondirane rifove. Bend je, generalno, za moj ukus previše „komercijalno“ nastrojen ali vredi da se čuje:

https://duskwood.bandcamp.com/album/the-long-dark

Giant Dwarf iz Perta na istoimenom prvencu nude teško isfazirani psihodelični stoner rok koji uspeva da od svog shizofrenog miksa izvuče maksimum i ponudi interesantne, srazmerno kompleksne pesme koje svejedno imaju dosta gruva. Nije skroz metal ali je sasvim solidno, plus taj lepi omot:

https://giantdwarf.bandcamp.com/releases

Kostarikanski Redhead Match na svom prvom albumu, Birthing Of The Fuzzman, nude solidnu količinu fuzza, svakako, ali ovo je zapravo više stoner pa i doom album nego što je nekakav nestašni faz rok. Ne da to išta smeta. Redhead Match mogu da se pohvale vrlo pristojnim i vrlo pristojno produciranim debi albumom koji nije toliko hermetičan da ne može da ga sluša i normalan svet ali koji ima dovoljnu količinu gitarske hipnoze da prija i meni. Sve to ima blago ’90s notu u zvuku i pesmama (recimo… nalik na Fudge Tunnel?) ali prija!

https://redheadmatch.bandcamp.com/album/birthing-of-the-fuzzman

Mineapoliski Wolf Blood na svom drugom albumu (nazvanom, jednostavno „II“) prosipaju odličan, teški stoner sa mnogo interesantnih aranžmanskih rešenja (pogotovo se pevačica Mindy trudi oko multitrekovanja i harmonija) i solidno visokim tempom. Ovo bi bila forma „komercijalnog“ stonera koja meni najviše prija:

https://wolfblood666.bandcamp.com/album/wolf-blood-ii-2

Pretorijski šampioni Ruff Majik su već hvaljeni na ovom topiku za prethodni album, Seasons a drugi album, netom izašli Tårn nastavlja tradiciju odličnog lo-fi muziciranja koje uspelo spaja kafansku anarhičnost sa izrazito „muzičarskom“ disciplinom. Tårn je prilično sirovo produciran album ali su pesme odlične i bend se sa dobrim razlogom ubedljivo penje lestvicom svetskog stonera prema samom vrhu:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/t-rn

Teksašani The Well nude vrlo solidan jelovnik na svom trećem albumu, Death and Consolation i ovo je stoner rok i psihodelija sa dosta stava i dobrom produkcijom. The Well nisu samo pušači kanabisa i njihova muzika ma koliko gruva imala takođe komunicira i jednu višu ambiciju, da nešto, jelte, kaže. Fino se to sluša:

https://youtu.be/JpTCk_5_vjo

Klivlendska ekipa Frayle (da, da, „Frajle“) ima novi singl, Dead Inside sa dve pesme okultno intoniranog, sporog i opuštenog doom metala koji više hvata na atmosferu nego na težinu i to mu odlično ide. Vrlo dobre kompozicije i jedan dostojanstven, epski štimung. Ženska ruka je čudo:

https://frayle.bandcamp.com/album/dead-inside

Vankuverski Eye of Doom kombinuju svoj sabatovski doom sa propisnim hevi metalom na istoimenom prvom EP-ju i to je… malo kiči ali simpatična kombinacija. Morate imati sklonosti ka ’80s metalu da biste ovo korektno probavili, ali ima štofa:

https://eyeofdoom.bandcamp.com/releases

Ostajemo u Kanadi za prvi album ekipe iz Toronta pod imenom Smoulder. Times of Obscene Evil and Wild Daring je ploča koja kombinuje teški, blago okultni doom sa bržim, „normalnijim“ metalom, uz ukusne naklone osamdesetima i vrlo solidnu produkciju. Smoulder pišu pristojne rifove i dobro ih aranžmanski uklapaju ali ubedljivo najupečatljivija stvar u vezi sa njima je pevačica Sarah Ann koja ne samo da na promo fotki pozira sa opakom, krivom oštricom sa nekog dalekog istoka, nego i razbija za mikrofonom. Pevanje naprosto jednoj inače solidnoj ploči dodaje potreban element esencijalnog sa svim tim epskim refrenima i moćnim personalitijem i Times of Obscene Evil and Wild Daring je obavezna za makar jedno slušanje:

https://smoulder.bandcamp.com/album/times-of-obscene-evil-and-wild-daring

Mount Soma iz Dablina na svežem EP-ju Nirodha (koga je masterovao Džim Plotkin lično!) isporučuju solidan sludge/ doom koji zvuči besno i opasno i za razliku od ostatka ponude ove nedelje, ne deluje kao da je prevashodno napajan kanabisom. Mount Soma se trude da nađu lepotu u žalosti i, pretpostavljam, obrnuto i ovo je pristojna ploča na tom njihovom putu:

https://mountsoma.bandcamp.com/album/nirodha

Klivlendski Mollo Rilla na svom istoimenom debiju donose za ovu priliku verovatno najbolju stoner ponudu. Tvist je u tome da ovo nije nimalo metal ploča već kombinacija garaže, psihodelije, bluza pa čak i malo art roka, sa interesantnim rešenjima u miksu i vrlo osobenim personalitijem benda. Iako im je ovo prvi album, Mollo Rilla na njemu zvuče izuzetno zrelo i pokazuju da imaju popriličnu kilometražu kao muzičari i stvaraoci:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/mollo-rilla

Na nešto klasičnijem stoner jelovniku imamo čikaški Haze Mage čiji je debi album Chronicles jedan moguć odgovor na pitanje šta bi bilo da je Glenn Danzig u životu manje išao u teretanu a više cimao bong i slušao Black Sabbath. Dobra je ovo ploča žestokog, staromodnog ali ne i zastarelog stoner metala koji odlično koristi vokalne kvalitete Matthewa Caselle. Bendovi koji imaju ovako zanimljiv gitarski rad (dakle, pored rifova ima ovde i dosta interesantnih melodijskih uplitanja) često dobijaju epitet „okultni“ ali Haze Mage su jednako usredsređeni na marihuanu koliko i na okultizam tako da zadovoljavaju sve potrebne prerogative. Ovo je kolekcija jako dobrih pesama, odlično izvedenih i snimljenih. Lektira!

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/chronicles

Veoma ubedljiv je i drugi album trojke Shotgun Sawyer, nazvan Bury the Hatchet a gde se stoner rok isporučuje kroz formu brutalno faziranog, žestokog, heavy bluza. Generalno sam po difoltu sumnjičav prema bendovima koji misle da je dovoljno svoj osrednji hard rok upariti sa malo slajd gitare i da ćemo svi da popadamo na bulje, ali Shotgun Sawyer imaju svežinu, pršteću energiju, nervozne wah wah pedale i mnogo nakurčenog stava pa ova ploča veoma prija. Čak su i propisno bluz komadi (poput Backwoods Bear u kome dobijamo obećani slajd) veoma dobri i zvuče autentično, a kada se poodvrću distorzije i bend uvati da krlja, pa to je nirvana. Sve to i još je album – inače sniman uživo i bez nasnimavanja, uključujući vokale!!! – miksovan prozračno i prostrano, kako i valja. Izvrsna ploča:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/bury-the-hatchet-2

Italijanski Cosmic Putrefaction je jednočlani death metal projekta čoveka koji se odaziva na G.G. a njegov debi album, At the Threshold of the Greatest Chasm, je izašao za I, Voidhanger i… pa ovo je prilično osrednja ploča koja se kreće negde u istoj koloni sa Tomb Mold i sličnim sirovim death metal pregaocima, samo što se nije to sve dovoljno krčkalo da bi steklo oreol klasika. No, G.G. makar ume da pesme drži u toj nekoj dvominutnoj orbiti pa to što su jednostavne i pomalo primitivne zapravo ne smeta i ploča ima jednu pomalo pankersku dimenziju. Ipak, pesme su preslične jedna drugoj da album ne počne pomalo da zamara prema kraju, ali su makar najbolje stvari i ostavljene za kraj. Ovo obećava i mada za sada ne isporučuje, vredi da se drži na radaru:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/at-the-threshold-of-the-greatest-chasm

Za malo depresivnog doom metala pobrinuli su se mineapoliski Chalice of Suffering čiji je drugi album, Lost Eternally, gotovo karikaturalno sklopljenih sat vremena sporog, (o)tužnog death/ dooma. Hoću reći, ovo je ploča prepuna introa, interludija, recitacija, komično promuklog grlenog pevanja i gotovo da parodira tu neku svečanu ozbiljnost posvećenog doom metala. No, kada se tu pojave te neke gitare i melodije popunjene sintisajzerima, nekako sve dođe na svoje mesto. Lost Eternally nikako nije ploča pamtljivih rifova već najpre ploča atmosfere ali, možda neočekivano, uprkos svojim izraženim kič elementima, ta atmosfera na kraju čoveka obuzme i dobrano nagradi. Može da se sluša!

https://chaliceofsuffering.bandcamp.com/album/lost-eternally-atmospheric-death-doom-metal

A jedva na granici slušljivosti za mene je sedmi album jednočlanog teksaškog funeral doom projekta The Howling Void koji se zove Bleak and Everlasting. Ryan Wilson koji sve ovo svira i peva uspeo je da nagura sve funeral doom stereotipe u jedan album od četiri pesme (sa nazivima poput
All The World Is A Grave ili Silence at the end of time) ali je to bar dobro producirano. Što nije mala stvar:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/bleak-and-everlasting

Losanđeleski Steel Prophet postoje još od polovine osamdesetih a tako i sviraju. Novi album, The God Machine (drugi u ovom desetljeću a peti u ovom veku) je praktično postmodernistička simulacija ’80s hevi metala, sa nužnim korekcijama za kvalitet produkcije i blagim naglašavanjem power metal elemenata. I sad, pošto je sve to veoma programski osmišljeno, ne mogu da pričam o nekoj svežini i autentičnosti ali Steel Prophet makar ne smaraju i nude pristojne pesme u kojima se Dio, Y&T, Samson, Manowar, kasniji Black Sabbath i slični uticaji susreću u ubedljivim, četvrtastim metal komadima sa himničnim refrenima i kraljevskoapartmanskom rifažom. Novi pevač, R.D. Liapakis bendu dodaje dobrodošlu količinu baritona tako da se ovo zapravo fino sluša. Treba da volite ovakvu muziku iskreno i bez poze da biste izdržali, ali vredeće:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLIbN14gmxXvtI6r8yUve1aQ

Ako vam Steel Prophet nisu dovoljni za taj neki klasični HM fiks, Danci Pectora imaju debi album, Untaken i ovo je bestidno ’80s intoniran hevi metal negde na razmeđi Dia, Metalike, Mejdna i sličnih klasika, samo ne TOLIKO dobar. Pectora su na momente preterano „komercijalni“, na momente previše derivativni i meni umeju malo da budu i dosadni. No, treba im aplaudirati na smelom imenu koje pokazuje da im je teretana važnija od muzičke škole i, bez sve šale, treba ceniti stav koji bend ima. Samo bih voleo da su pesme malo manje reciklažnog tipa jer bend ima veštine i dobar zvuk:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/untaken-2

Za ovonedeljnu porciju shoegazea obratićete se na adresu njujorških Spotlights čiji album Love & Decay nije kombinacija black metala sa shoegaze rockom već naprosto nešto tvrđi, niže naštimovani shoegaze. Interesantno je to postavljeno i zapravo se sluša prilično dobro kombinujući tu neku doom težinu sa shoegaze uplakanošću. Bend sebi kači etiketu „dreamsludge“ i ovo je sasvim solidan deskriptor a čak i ja koji nisam najveći svetski ljubitelj shoegazea ovo mogu da svarim bez mnogo stenjanja. Pristojno:

https://spotlights.bandcamp.com/album/love-decay

Nego, izašao je novi Sunn0))) i činjenica da su Anderson i O’Malley smatrali da imaju šta novo da kažu u domenu tog nekog klasičnog drone metala koji su praktično, ako već ne izmislili (jer ipak – Earth 2) a ono makar pretvorili u žanr me je, priznajem, prilično rajcala. Album je pripreman više od godinu dana što, slažem se, zvuči komično imajući u vidu koliko je ovo jednostavna muzika koja, što se slučajnog prolaznika koji ovo čuje tiče, nastaje tako što mačka hoda preko gitare slučajno uključene u pojačalo, ali, ako volite ono što su Sunn0))) uvek nudili čini mi se da ćete lako prepoznati prefinjenu dramu i, čak, i malo melodrame koju Life Metal (da, tako se ploča zove) – nudi.

Hoću reći, pevušenje kultne islandske čelistkinje Hildur Guðnadóttir (svirala sa Animal Collective, Mum, Pan Sonic pa i Throbbing Gristle) na Between Sleipnir’s Breaths koja album otvara je simpatičan dijalog preko petnaest proteklih godina sa krkljanjima Attile Csihara na White 2 i mada bi u nekom drugom kontekstu delovalo sasvim hipsterski, Sunn0))) uspevaju da ga u svoj zvuk uklope bez gubljenja koraka donoseći prefinjenu napetost i epsku težinu u muziku koja načelno, ponavaljamo, zvuči gotovo potpuno nasumično. Ali nije. O’Malley i Anderson su uvek razumeli vrednost rituala i sa Life Metal je ritualno u njihovoj muzici prisutno bez stida i odmaka, svako okidanje rifa i puštanje pojačala da propišti od muke isporučeno sa neverovatnom ozbiljnošću i uverenjem da ovo MORA BAŠ OVAKO da zvuči u ovom trenutku ljudske i kosmičke istorije. I meni to, neiznenađujuće, i dalje, posle skoro dve decenije, pritiska svu potrebnu dugmad, uz sve te dobrodošle male ornamente u vidu orgulja, moog sintisajzera i drugih dopunskih instrumenata. Remek delo? Pa… sasvim moguće.

https://sunn.bandcamp.com/album/life-metal

Čileanci Sins of the Damned na svom prvom albumu, Striking the Bell of Death nude prijatan speed metal sa dosta dugačkim pesmama i blagim nakolnima Mejdnu kada je to oportuno. Album ima solidne ritam gitare i moćnog bubnjara ali moram da priznam da me monotono pevanje pevača (i gitariste) Razora prilično smara i da njegov proto-Possessed lavež dosta oduzima na šarmu ovoj inače pristojno napisanoj ploči:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/striking-the-bell-of-death

Filipinski Deiphago ima svoj peti album, I, the Devil i ovo je, avaj, pokazna vežba iz discipline „mastering uništava muziku“. Mislim, Deiphago nisu najoriginalniji death metal bend na planeti (mada njihov izdavač, sa malko previše entuzijazma veli „DEIPHAGO are arguably the most violent band on the planet, as well as one of the most envelope-pushing.“) i njihove pesme su sagrađene od nekoliko fora koje se ponavljaju u nedogled, ali dok bi sve to, uz malo kreativnog editovanja moglo sasvim lepo da se sluša, ovo je album koji je toliko brikvolovan da je gotovo neslušljiv. Džaba Deiphagu svi ti nervozni, pankerski gestovi u Neuro-Satanic Circuit ili strejtforvard prebijanje u 11:4:6 pa i sludge momenti u Deus Alienus izmešani sa hardkor nabadanjima, kada je album potpuno lišen dinamike i meni je gotovo nemoguće da zadržim pažnju na njemu duže od petnaestak sekundi. Greota.

https://deiphago-philippines.bandcamp.com/album/i-the-devil

Slabi smo ove nedelje sa death metalom pa će Njujorčani Hypoxia morati da posluže sa svojim drugim albumom, Abhorrent Disease. Hypoxia su old school bend, koji nabraja Suffocation, Vader, Cannibal Corpse i Sepulturu kao nekakve poredbene objekte, mada ima kod njih možda i više skandinavskog death štimunga iz Grave ili Unleashed šinjela. Hypoxia ne umeju da napišu instant klasike kao ova dva benda ali se trude oko aranžmana i mada taj sačmarski pristup donosi jednaku količinu škarta kao i pamtljivih momenata, ovo je u celini ipak solidno slušljiva ploča:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/abhorrent-disease

Mada, naravno, izašao je i novi (or is it?) Origin i… ovo je bend koji ja volim a koji, po mom osećaju nikada nije zauzeo pozicije koje im sleduju na ime kvalitetne svirka i komponovanja. Možda je svakako problem što je tech death polje na kome morate da preterujete da biste uopšte bili zapaženi a Origin su nekako vazda bili više death nego tech, sa ukusnim ubacivanjem sviračkih egzibicija u inače vrlo grajndersku svirku. Abiogenesis – A Coming Into Existence je zapravo kompilacija starih i retkih pesama od kojih neke datiraju i od pre zvaničnog početka benda a Paul Ryan je taj (pra)stari materijal snimio ponovo sa svojih deset prstiju i bez pomoći ostatka benda. Sve je to vrlo simpatičan death metal iz devedesetih (najnovija pesma je iz 1998. godine) odrađen sa oštrinom koju bend danas ima i mada ovde nećete čuti modernu kombinaciju tehničke svirke i zaslepljujuće brzine koja bend karakteriše, ovo je svejedno vrlo brzo i tehnički korektno. Albuma za sada nema za slušanje na internetu za dž pa evo par ilustracija:

https://youtu.be/PcDcW9oN4bc?list=PLVub5MTT5SS5zLppUYLDzMZo45Jfrxm91

Za još death metala tu je drugi album bristolskih Body Harvest. Bend ima poene na ime koje podseća na kultnu N64 igru koja je bila preteča trodimenzionalnih GTA naslova, a album Parasitic Slavery iako nema trunku originalnosti predstavlja deset pesama nemilosrdnog blastbit prebijanja u maniru Hate Eternal ili Krisiun i ja to uvek mogu da slušam. Body Harvest su svakako naporni u većim dozama zahvaljujući preterano naprženom zvuku i miksu ali ovo su solidno napisane pesme sa dovoljno dobrih trikova da zadrže pažnju. Pa ko voli taj ultra brutalni death metal (ja!!) ovome može ozbiljno da se poraduje:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/parasitic-slavery

A za malo trešerskiju ponudu, Ringworm iz Klivlenda imaju osmi album, Death Becomes My Voice i ovo je solidno besna i energična ploča čiji pristup podseća da je bend svoj identitet formirao devedesetih ali se sasvim lepo sluša:

https://ringworm.bandcamp.com/album/death-becomes-my-voice

Finski Enragement su bend koji nudi pristojnu death metal tuču na svom drugom albumu, Burned, Barren, Bloodstained. Ovo je u osnovi „običan“ brutalni death metal ali obogaćen sa mnogo interesantnog gitarskog rada i mada to nije uvek nužno u sumi svih stvari fenomenalno, opet je interesantno na prvih nekoliko slušanja:

https://enragement.bandcamp.com/album/burned-barren-bloodstained

Završimo sa malo solidnog grajndkora. Losanđeleski BRUCEXCAMPBELL pokušavaju već godinu dana da izdaju album South to No Life na vinilu ali to ne ide pa smo dobili bandcamp izdanje i vapaj izdavačima da stupe u kontakt. Zašto je tako, ne znam, jer ovo je ploča odličnog, utegnutog krast/ grajnda sa kvalitetnom svirkom, dobrim miksom i efikasnim pesmama. Odlično dođe da se isperu uši posle ovakvog metal maratona koji smo danas pretrčali:

https://evilash.bandcamp.com/album/south-to-no-life