Mehmet Metal Mejhem: (Dvo)nedeljni metal pregled 04-05-2019

Dve nedelje metala pokriti jednim javljanjem, zar se i to može? Neće biti lako ali metal je uostalom najslađi kad je najteže.

Da bismo bili efikasni treba pisati kratko i svirati brzo. Finci Sielunvihollinen („Neprijatelj“ ili već tako nešto) na svom trećem albumu, Kuolonkylväjä (što bi bilo nešto u smislu „Žetelac smrti“, a što se vidi i na omotu) ispunjavaju drugi kriterijum i ovo je ploča tvrde, efikasne skandinavske blek metal svirke sa odličnom produkcijom i dotegnutim sviračkim veštinama. Ovo je blek metal koga manje zanimaju atmosfera i filozofiranje a više efikasni, popaljivi aranžmani i pamtljive melodije. Ima ovde i dosta prostora za disanje pa ovo nije jedan od onih albuma koji samim sebi budu najveći, jelte, neprijatelji time što sve pesme liče jedna na drugu, već dobijamo distinktne i veoma melodične pasaže i srazmerno smirenije momente kako bi ovo mogli da slušaju i normalniji ljudi. Odlično:

https://sielunvihollinen.bandcamp.com/album/kuolonkylv-j

Njemački duo Wallfahrer („hodočasnik“, jelte) na svom drugom albumu, Rattenritual zvuče donekle slično, sa tom kombinacijom naglašene melodije i brzog tempa ali njihova je muzika zamišljenija, atmosferičnija pa i bliža post-metal i post-rok raspoloženjima tako da je na momente legitimno reći da je čak i nežna. Ipak, u globalu ovo je ploča brze i žestoke svirke po mom ukusu kojoj te harmonske avanture samo dodaju na dubini (slušajte kako naslovna pesma dobija na epici što duže traje) pa mogu zdušno da je preporučim:

https://wallfahrer.bandcamp.com/album/rattenritual

Također njemački duo Streams of Blood proslavlja deset godina karijere kompilacijskim albumom Kratf(werk) ali ovo nije puko ređanje postojećih snimaka u jedan Soundforge fajl i kliktanje na dugme za normalizaciju, jer su se mladići potrudili da zapravo sve pesme snime ponovo kako bi bile zvučno i izvođački ujednačene. Kad čujete kako je miks mutan i jeftin pitaćete se zašto su se, za ime Nečastivog, uopšte trudili ali taj podzemni zvuk zapravo odlično paše ovoj nihilističkoj, agresivnoj muzici. Streams of Blood su bend koji ne prezire atmosferu ali je sklon brzim blastbitovima i iznurujuće agresivnom tempu. Uz ovakav „kvalitet“ zvuka to može i da zamori ali ako slušate pravilno dozirano, ovo je album solidnih blek metal pesama odsviranih sa puno autoriteta:

https://streamsofblood.bandcamp.com/album/kraft-werk

Iz daleke ali prijateljske Malezije stižu Darklord kojima je, ako je verovati Metal Archivesu, trebalo 25 godina da od prvog dema stignu do debi albuma. No, dobra vest je da ovogodišnji debi, Diabolical Onslaught nudi izvrstan meni blek metala stare škole sa solidnim naklonima speed i thrash prethodnicima, jeftinim ali utegnutim miksom i stavom koji komunicira svežinu i napaljenost. Darklord slobodno mešaju sintisajzere sa reskim gitarama i to iznenađujuće dobro legne u njihovim prostim ali atmosferom nabijenim pesmama. Ima ovde zrnce orijentalne egzotike ali generalno ploča je kao neki izgubljeni biser iz 1991. godine i time ima moje najtoplije preporuke:

https://darklordmy.bandcamp.com/album/diabolical-onslaught

Estonski Serpentine Apostle debituju EP-jem Three Envenomed Fangs koji je sedamnaest minuta mračnog, košmarnog ali i melodičnog, žestokog blek metala koji bije među oči ali ima i uho za atmosferu pa sva ta brzina ne poništava hermetičnost koju Estonci očigledno veoma cene. Odličan debi:

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/three-envenomed-fangs

Komšije iz Finske, Licht des Urteils su izbacili prvi demo i koriste fotografiju notrdamske katedrale u plamenu za omot. Primereno a i pravovremeno, reklo bi se. No, na stranu to nesrećno kačenje na, eh, trendove, ovo je snimak sa četiri pesme lo-fi blek metala koji odlično koristi svoju superjeftinu produkciju da isporuči malo više od petnaest minuta urnebesno brze i distorzirane svirke. Licht des Urteils su vidno napaljeni i žele da pokažu koliko su žestoki tako da pesme prosto pucaju od energije. Sjajno:

https://lichtdesurteils.bandcamp.com/album/demo-2019

Grčki jednočlani Chaoscraft na trećem albumu, God Shed His Curse on You ima drugi produkcijski problem a to je da bubnjevi zvuče previše neprirodno pa to može da zasmeta po kojem čistuncu. To na stranu, ovo je ploča agresivnog, brzog blek metala sa očiglednim korenima u grčkoj sceni ali i puno ljubavi za švedske prethodnike. Muzika je gotovo do apsurda brza, sa složenim aranžmanima i velikim harmonskim ambicijama i mada sve to više nego prečesto skreće u suhi kič, ne mogu da kažem da mi ovako na gomili nije simpatično:

https://chaoscraft.bandcamp.com/album/god-shed-his-curse-on-you

Čileanci Siaskel na svom trećem albumu, Xo’on Hauk Sho’on nastsvljaju sa tematizacijom istrebljenja patagonskih starosedelaca od strane evropskih došljaka i promišljanjem kosmosa, a muzički ovo su četiri pesme teškog, mračnog black/ death metala sa iznenađujuće niskim štimom i nemilosrdnom izvedbom. Mastering je suviše klaustrofobičan ali muzički ovo je veoma prijemčiva ploča:

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/siaskel-chl-xoon-hauk-shoon

Islandski Árstíðir Lífsins („Životna doba“, kaže google translate, nema na čemu) sa četvrtim albumom, Saga á tveim tungum I: Vápn ok viðr („Istorija dva jezika I: oružje i drvo“) biju solidnih sedamdeset minuta tvrde metal svirke pomešane sa folk elementima. Kako to kod Islanđana često zna da bude, ovo je atmosferično i epski a da ne silazi predubiko u mulj kiča već zaista asocira na te neke mitske scene kakve ova muzika uvek nastoji da prizove. Pevač, Marsél, se pritom jako potrudio oko aranžmana nudeći horske pasaže i raspevane refrene za sve pare i ovo svakako valja prelsušati makar jednom:

https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-i-v-pn-ok-vi-r

Poljski Deus Mortem sa svojim drugim albumom, Kosmocide pokušavaju da dokažu koliko su opasni ne bi li ih se, jelte, i sam kosmos uplašio. I dobro, ima tu štofa, ovo je superbrz, prangijaški blek metal koji malčice zapostavlja tradicionalnu poljsku duševnost za račun žestine koja podseća na neke skandinavske vedete (poput Nordjevel, recimo). Naravno, to je meni taman po ukusu pa ovaj album grajnderske žestine mogu mirne duše da snažno preporučim:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/kosmocide

Francuski Ferriterium na svom drugom albumu, Le dernier livre (ni manje ni više nego „poslednja knjiga“) umeju da zasviraju jednako brzo ali ovo je mnogo melodičnija i nešto setnija muzika. Prija mi jer se ovaj duo ekstremno trudi oko izvođačkih kvaliteta a i miks je pristojan pa njihova muzika ne zvuči jeftino i kiči već primereno ubedljivo i epski:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/le-dernier-livre

Švedski Murdryck je život započeo pre dvadesetak godina kao mračni ambijentalni projekat ali na svom drugom albumu, Födelsen, demonstriraju kako su evoluirali nakon što su se pre pet godina primili na pravi blek metal. Nije Födelsen sad neko remek delo – pogotovo je miks malo upitan – ali ovo je meni interesantna kombinacija žestokog blek metala sa malo blackened rock’n’rolla i bend pravi vidan napor da spoji sve disparatne inspiracije koje ima pa mu je zvuk prilično osoben:

https://murdryck.bandcamp.com/album/f-delsen

Idemo nazad u Čile za potrebe drugog albuma benda Sol Sistere. Extinguished Cold Light je melodična pa i melanholična ploča koja o mržnji i nasilju priča na jedan prilično dostojanstven i za slušanje prijatan način. Malo podrumski miks ne smeta previše mada bih voleo da su Sol Sistere imali para za nešto bolje jer su svirački vrlo ubedljivi a njihove prijatne melodije valja da se dobro čuju:

https://solsisterehhr.bandcamp.com/album/extinguished-cold-light

Ossuaire iz Montreala na svom prvencu koji se primereno zove Premiers Chants nude šest pesama koje premalo variraju atmosferu i tempo da bi čovek mogao da ih razlikuje i zapamti. Uz to i mastering je na granici neslušljivosti pa ovaj album uvršćujem pre svega jer je dobar u elementima, ali kao celina, valjalo bi mu malo dorade:

https://ossuaire.bandcamp.com/album/premiers-chants

Norveški veterani Kampfar imaju osmi album, Ofidians Manifest i ovo je ubedljiva i zrela ploča norveškog blek metala sa odličnim zvukom i sigurnom izvedbom. Norvežani naprosto kad hoće, ovo rade bolje nego iko drugi na planeti i Ofidians Manifest je opasna ploča koja, uprkos tome što ne mrda ni milimetar izvan standardnih granica žanra, neprestano uspeva da iznenadi odličnim aranžmanskim rešenjima. Veoma, veoma dobro:

https://youtu.be/eBUajQZTccg

Pošto je 2019. godina ne samo da imamo uspešan finski web-comic koji se blago humoristički bavi blek metalom, već je taj projekat sada izrodio i virtuelni bend, Belzebubs, koji ima svoj prvi album, Pantheon of the Nightside Gods. I, mada je ovo na momente previše „komercijalno“ zvučeća ploča, sa melodičnim guitar hero solažama, s obzirom da ne znamo ni ko je u bendu (mada se nagađa da su u pitanju članovi Insomniuma), Pantheon of the Nightside Gods je zapravo izuzetno ubedljiv iskaz. Masterovan od strane samoga, jelte, Dana Swanoa, ovo je album „komercijalnijeg“ blek metala koji će odlično leći ekipi koja troši bendove poput, eh, ne znam, Cradle of Filth (koji imaju i gostovanje ovde). Ali, napominjem, sav taj komercijalni kič na stranu, ovo je solidno napisana i snimljena muzika. Šokantno.

https://youtu.be/eUReGRHsGcI

Manje komercijalni su finski Vargrav koji na svom drugom albumu, Reign in Supreme Darkness apsolutno bestidno kanališu taj neki mid-90s zvuk kakav su provlačili Emperor i njihovi akoliti. I mislim, odlično to rade i Reign in Supreme Darkness je ne samo besprekorno odsvirana nego i primereno producirana ploča da se postigne taj okultni štimung. No, Vargrav svakako neće dobiti nikakve poene na originalnost. Ali ne treba ni nju preceniti. Pristojan klon Emperora iz njihovog najplodnijeg perioda? Ma, naravno, dajte:

https://werewolfrecords.bandcamp.com/album/reign-in-supreme-darkness

Tajanstveni danski duo Sinnrs je izbacio svoj debi album Profound i ovo je simfonijski blek metal sa death čvrstinom koga ćete naći negde u istom delu mape kojim se kreću Italijani Fleshgod Apocalypse. I nije to sad nešto preterano mene oborilo s nogu ali makar mogu da cenim dobru produkciju u kojoj se stvari solidno čuju. Opet, bubanj je previše „plastičan“ i preterano dominira zvučnom slikom pa to malo kvari devojačku sreću ali kako su mnogi simfonijski blek metal albumi puka razmazotina u zvučnom pogledu, treba pozdraviti kada se bend malo potrudi. Profound nije tako „profound“ ploča kako bi bend sigurno voleo, ima ovde previše insistiranja na banalnim melodijskim rešenjima i ne bi škodilo da je bar četvrtinu kraća nego što jeste, ali da ima nekog štofa, ima:

https://youtu.be/mveyt3-OZlE

Finski Hedonihil ima prvi album (nazvan samo „I“) i ovo je neka vrsta sajd-projekta članova Swallow the Sun gde bi muzika trebalo da bude više death nego black metal. Ali, naravno, nije. I je zapravo sasvim solidna black metal ploča sa elementima death metala i produkcijom koja je prilično čista i uredna u odnosu na mizantropski muzički program koji nudi. Hoću reći, ovo je vrlo hi-fi kombinacija black metala, death thrasha i tako tih ekstremnih elemenata sa solidnim songrajtingom i dosta lepih ideja da se sav taj namešteni negativni stav lepo proguta. Problem je najpre u masteringu koji je toliko spljeskan da je ovo na momente bolno za slušanje. Takođe, trenutno na JuTjubu imate samo dve pesme a izdavač na Bandcampu čak i ne pominje ovaj bend. Ali ajde, poslušajte:

https://youtu.be/nDU87apZhR8

https://youtu.be/o2S5TSzTtmM

Jer, mislim, alternativa je novi Amon Amarth. Berserker je njihov JEDANAESTI album i potvrda kako jedan osrednji bend kroz godine pregalaštva i tvrdoglavosti može da svoj brend izgradi u dovoljnoj meri da ih ljudi shvataju ozbiljno i tretiraju sa dovoljno poštovanja. Hoću da kažem kako je Berserker ploča koju ja mogu da preslušam i da mi ne bude mnogo teško iako Šveđani povremeno padaju u ponor najcrnjeg kiča i to od one loše sorte. Ovo je, u totalu, paket kičastog vikinškog metala za dizanje tegova i krigli u kafani produciran malo skromnije nego što bi mu koristilo, ali, opet, da budemo fer, sasvim primeren publici koja već duže od dve decenije zna šta tačno traži od ovog benda:

https://youtu.be/W-6N35PI42c

Za dezinfekciju će solidno poslužiti beloruski Verwüstung čiji je drugi album, Gospel ov Fury, jedan tradicionalni jelovnik blackened thrash metala, produciran pristojno (mada jeftino) i sa dovoljno dobrih rifova da čovek može lepo da se opusti. Belorusi imaju stila i, recimo, Hellfire Rock’n’Roll simpatično spaja blastbitovski blek metal, rifaški treš i rokerski gruv a da ništa ne deluje neprirodno u toj mešavini. Pesme se motaju negde oko tri minuta i ne smaraju filozofijama i atmosferama, pa je Gospel ov Fury simpatično jednostavna i energična ploča:

https://h-o-h.bandcamp.com/album/gospel-ov-fury

Sxuperion su bend iz Kalifornije (mesto iz kog dolaze zove se Mammoth Lake što je u startu pola boda više!!), a njihov četvrti album, Endless Spiritual Embodiment je interesantna mada dosta hermetična blackened death ploča u kojoj se brutalni blastbitovi mešaju sa raznim ambijentalnim zahvatima i tako dok slušalac ili popizdi ili shvati na šta bend misli kad kaže „deep space poetry“. Možda nije za mnogo slušanja na dan ali ima ovde šta da se čuje:

https://bloodymountainrecords.bandcamp.com/album/endless-spiritual-embodiment

Tu je i novi Archivist. Doduše, album izlazi na vinilu tek u Avgustu, ali je izdavač sve već postavio na JuTjub i Bendkemp pa se može reći da je album u digitalnom smislu izašao. Triumvirate je treća ploča ovog internacionalnog post/ black metal sastava i ko je voleo njihov zvuk na prethodnim pločama ovde će svakako imati čemu da se raduje. Članovi ove supergrupe (iz bendova poput Light Bearer ili Fall of Efrafa) dobro znaju šta rade i ovo je muzika koja spaja nežni pop senzibilitet sa blek metalskim vrištanjem i prženjima. Mene to ne uzbuđuje naročito ali ovo i nije muzika namenjena meni a sklopljena je dobro i smisleno:

https://archivistmusic.bandcamp.com/album/triumvirate

Iz Britanije stiže jedan, hmmm, recimo izgubljeni klasik. Bend Skaldic Curse je sadržao članove Akercocke i Fen a album Devourer, njihov treći, iako je trebalo da izađe još početkom decenije se tek sada pojavljuje pred publikom. To jest na bandcampu. I nije to nesolidno. Nisam neki veliki ljubitelj britanske blek metal scene, a posebno su me Akercocke uvek ostavljali hladnim, no, Devourer je pristojno produciran album dovoljno maštovite muzike da mi bude sasvim neuvredliv na jedno slušanje. Isprobajte:

https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/devourer

Appaling iz Ričmonda nude na svom drugom albumu, Inverted Realm dosta srednjaški blackened death metal koji neće osvojiti nikakve nagrade za originalnost ali je srčan, brz i dovoljno promišljen da zavredi barem jedno slušanje:

https://appalling.bandcamp.com/album/inverted-realm

Od stonera prvo nudimo EP sa četiri pesme britanskih Duskwood a koji je nazvan The Long Dark i mada je daleko od obavezne lektire možemo mu u pozitivne karakteristike upisati dobar stav i solidan, bogat zvuk. Duskwood su (pre)jako nabasovani ali to ne guši muziku baš u potpunosti, a pevač ume da se uklopi uz ove lepljive, stondirane rifove. Bend je, generalno, za moj ukus previše „komercijalno“ nastrojen ali vredi da se čuje:

https://duskwood.bandcamp.com/album/the-long-dark

Giant Dwarf iz Perta na istoimenom prvencu nude teško isfazirani psihodelični stoner rok koji uspeva da od svog shizofrenog miksa izvuče maksimum i ponudi interesantne, srazmerno kompleksne pesme koje svejedno imaju dosta gruva. Nije skroz metal ali je sasvim solidno, plus taj lepi omot:

https://giantdwarf.bandcamp.com/releases

Kostarikanski Redhead Match na svom prvom albumu, Birthing Of The Fuzzman, nude solidnu količinu fuzza, svakako, ali ovo je zapravo više stoner pa i doom album nego što je nekakav nestašni faz rok. Ne da to išta smeta. Redhead Match mogu da se pohvale vrlo pristojnim i vrlo pristojno produciranim debi albumom koji nije toliko hermetičan da ne može da ga sluša i normalan svet ali koji ima dovoljnu količinu gitarske hipnoze da prija i meni. Sve to ima blago ’90s notu u zvuku i pesmama (recimo… nalik na Fudge Tunnel?) ali prija!

https://redheadmatch.bandcamp.com/album/birthing-of-the-fuzzman

Mineapoliski Wolf Blood na svom drugom albumu (nazvanom, jednostavno „II“) prosipaju odličan, teški stoner sa mnogo interesantnih aranžmanskih rešenja (pogotovo se pevačica Mindy trudi oko multitrekovanja i harmonija) i solidno visokim tempom. Ovo bi bila forma „komercijalnog“ stonera koja meni najviše prija:

https://wolfblood666.bandcamp.com/album/wolf-blood-ii-2

Pretorijski šampioni Ruff Majik su već hvaljeni na ovom topiku za prethodni album, Seasons a drugi album, netom izašli Tårn nastavlja tradiciju odličnog lo-fi muziciranja koje uspelo spaja kafansku anarhičnost sa izrazito „muzičarskom“ disciplinom. Tårn je prilično sirovo produciran album ali su pesme odlične i bend se sa dobrim razlogom ubedljivo penje lestvicom svetskog stonera prema samom vrhu:

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/t-rn

Teksašani The Well nude vrlo solidan jelovnik na svom trećem albumu, Death and Consolation i ovo je stoner rok i psihodelija sa dosta stava i dobrom produkcijom. The Well nisu samo pušači kanabisa i njihova muzika ma koliko gruva imala takođe komunicira i jednu višu ambiciju, da nešto, jelte, kaže. Fino se to sluša:

https://youtu.be/JpTCk_5_vjo

Klivlendska ekipa Frayle (da, da, „Frajle“) ima novi singl, Dead Inside sa dve pesme okultno intoniranog, sporog i opuštenog doom metala koji više hvata na atmosferu nego na težinu i to mu odlično ide. Vrlo dobre kompozicije i jedan dostojanstven, epski štimung. Ženska ruka je čudo:

https://frayle.bandcamp.com/album/dead-inside

Vankuverski Eye of Doom kombinuju svoj sabatovski doom sa propisnim hevi metalom na istoimenom prvom EP-ju i to je… malo kiči ali simpatična kombinacija. Morate imati sklonosti ka ’80s metalu da biste ovo korektno probavili, ali ima štofa:

https://eyeofdoom.bandcamp.com/releases

Ostajemo u Kanadi za prvi album ekipe iz Toronta pod imenom Smoulder. Times of Obscene Evil and Wild Daring je ploča koja kombinuje teški, blago okultni doom sa bržim, „normalnijim“ metalom, uz ukusne naklone osamdesetima i vrlo solidnu produkciju. Smoulder pišu pristojne rifove i dobro ih aranžmanski uklapaju ali ubedljivo najupečatljivija stvar u vezi sa njima je pevačica Sarah Ann koja ne samo da na promo fotki pozira sa opakom, krivom oštricom sa nekog dalekog istoka, nego i razbija za mikrofonom. Pevanje naprosto jednoj inače solidnoj ploči dodaje potreban element esencijalnog sa svim tim epskim refrenima i moćnim personalitijem i Times of Obscene Evil and Wild Daring je obavezna za makar jedno slušanje:

https://smoulder.bandcamp.com/album/times-of-obscene-evil-and-wild-daring

Mount Soma iz Dablina na svežem EP-ju Nirodha (koga je masterovao Džim Plotkin lično!) isporučuju solidan sludge/ doom koji zvuči besno i opasno i za razliku od ostatka ponude ove nedelje, ne deluje kao da je prevashodno napajan kanabisom. Mount Soma se trude da nađu lepotu u žalosti i, pretpostavljam, obrnuto i ovo je pristojna ploča na tom njihovom putu:

https://mountsoma.bandcamp.com/album/nirodha

Klivlendski Mollo Rilla na svom istoimenom debiju donose za ovu priliku verovatno najbolju stoner ponudu. Tvist je u tome da ovo nije nimalo metal ploča već kombinacija garaže, psihodelije, bluza pa čak i malo art roka, sa interesantnim rešenjima u miksu i vrlo osobenim personalitijem benda. Iako im je ovo prvi album, Mollo Rilla na njemu zvuče izuzetno zrelo i pokazuju da imaju popriličnu kilometražu kao muzičari i stvaraoci:

https://seeingredrecords.bandcamp.com/album/mollo-rilla

Na nešto klasičnijem stoner jelovniku imamo čikaški Haze Mage čiji je debi album Chronicles jedan moguć odgovor na pitanje šta bi bilo da je Glenn Danzig u životu manje išao u teretanu a više cimao bong i slušao Black Sabbath. Dobra je ovo ploča žestokog, staromodnog ali ne i zastarelog stoner metala koji odlično koristi vokalne kvalitete Matthewa Caselle. Bendovi koji imaju ovako zanimljiv gitarski rad (dakle, pored rifova ima ovde i dosta interesantnih melodijskih uplitanja) često dobijaju epitet „okultni“ ali Haze Mage su jednako usredsređeni na marihuanu koliko i na okultizam tako da zadovoljavaju sve potrebne prerogative. Ovo je kolekcija jako dobrih pesama, odlično izvedenih i snimljenih. Lektira!

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/chronicles

Veoma ubedljiv je i drugi album trojke Shotgun Sawyer, nazvan Bury the Hatchet a gde se stoner rok isporučuje kroz formu brutalno faziranog, žestokog, heavy bluza. Generalno sam po difoltu sumnjičav prema bendovima koji misle da je dovoljno svoj osrednji hard rok upariti sa malo slajd gitare i da ćemo svi da popadamo na bulje, ali Shotgun Sawyer imaju svežinu, pršteću energiju, nervozne wah wah pedale i mnogo nakurčenog stava pa ova ploča veoma prija. Čak su i propisno bluz komadi (poput Backwoods Bear u kome dobijamo obećani slajd) veoma dobri i zvuče autentično, a kada se poodvrću distorzije i bend uvati da krlja, pa to je nirvana. Sve to i još je album – inače sniman uživo i bez nasnimavanja, uključujući vokale!!! – miksovan prozračno i prostrano, kako i valja. Izvrsna ploča:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/bury-the-hatchet-2

Italijanski Cosmic Putrefaction je jednočlani death metal projekta čoveka koji se odaziva na G.G. a njegov debi album, At the Threshold of the Greatest Chasm, je izašao za I, Voidhanger i… pa ovo je prilično osrednja ploča koja se kreće negde u istoj koloni sa Tomb Mold i sličnim sirovim death metal pregaocima, samo što se nije to sve dovoljno krčkalo da bi steklo oreol klasika. No, G.G. makar ume da pesme drži u toj nekoj dvominutnoj orbiti pa to što su jednostavne i pomalo primitivne zapravo ne smeta i ploča ima jednu pomalo pankersku dimenziju. Ipak, pesme su preslične jedna drugoj da album ne počne pomalo da zamara prema kraju, ali su makar najbolje stvari i ostavljene za kraj. Ovo obećava i mada za sada ne isporučuje, vredi da se drži na radaru:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/at-the-threshold-of-the-greatest-chasm

Za malo depresivnog doom metala pobrinuli su se mineapoliski Chalice of Suffering čiji je drugi album, Lost Eternally, gotovo karikaturalno sklopljenih sat vremena sporog, (o)tužnog death/ dooma. Hoću reći, ovo je ploča prepuna introa, interludija, recitacija, komično promuklog grlenog pevanja i gotovo da parodira tu neku svečanu ozbiljnost posvećenog doom metala. No, kada se tu pojave te neke gitare i melodije popunjene sintisajzerima, nekako sve dođe na svoje mesto. Lost Eternally nikako nije ploča pamtljivih rifova već najpre ploča atmosfere ali, možda neočekivano, uprkos svojim izraženim kič elementima, ta atmosfera na kraju čoveka obuzme i dobrano nagradi. Može da se sluša!

https://chaliceofsuffering.bandcamp.com/album/lost-eternally-atmospheric-death-doom-metal

A jedva na granici slušljivosti za mene je sedmi album jednočlanog teksaškog funeral doom projekta The Howling Void koji se zove Bleak and Everlasting. Ryan Wilson koji sve ovo svira i peva uspeo je da nagura sve funeral doom stereotipe u jedan album od četiri pesme (sa nazivima poput
All The World Is A Grave ili Silence at the end of time) ali je to bar dobro producirano. Što nije mala stvar:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/bleak-and-everlasting

Losanđeleski Steel Prophet postoje još od polovine osamdesetih a tako i sviraju. Novi album, The God Machine (drugi u ovom desetljeću a peti u ovom veku) je praktično postmodernistička simulacija ’80s hevi metala, sa nužnim korekcijama za kvalitet produkcije i blagim naglašavanjem power metal elemenata. I sad, pošto je sve to veoma programski osmišljeno, ne mogu da pričam o nekoj svežini i autentičnosti ali Steel Prophet makar ne smaraju i nude pristojne pesme u kojima se Dio, Y&T, Samson, Manowar, kasniji Black Sabbath i slični uticaji susreću u ubedljivim, četvrtastim metal komadima sa himničnim refrenima i kraljevskoapartmanskom rifažom. Novi pevač, R.D. Liapakis bendu dodaje dobrodošlu količinu baritona tako da se ovo zapravo fino sluša. Treba da volite ovakvu muziku iskreno i bez poze da biste izdržali, ali vredeće:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLIbN14gmxXvtI6r8yUve1aQ

Ako vam Steel Prophet nisu dovoljni za taj neki klasični HM fiks, Danci Pectora imaju debi album, Untaken i ovo je bestidno ’80s intoniran hevi metal negde na razmeđi Dia, Metalike, Mejdna i sličnih klasika, samo ne TOLIKO dobar. Pectora su na momente preterano „komercijalni“, na momente previše derivativni i meni umeju malo da budu i dosadni. No, treba im aplaudirati na smelom imenu koje pokazuje da im je teretana važnija od muzičke škole i, bez sve šale, treba ceniti stav koji bend ima. Samo bih voleo da su pesme malo manje reciklažnog tipa jer bend ima veštine i dobar zvuk:

https://targetgroup.bandcamp.com/album/untaken-2

Za ovonedeljnu porciju shoegazea obratićete se na adresu njujorških Spotlights čiji album Love & Decay nije kombinacija black metala sa shoegaze rockom već naprosto nešto tvrđi, niže naštimovani shoegaze. Interesantno je to postavljeno i zapravo se sluša prilično dobro kombinujući tu neku doom težinu sa shoegaze uplakanošću. Bend sebi kači etiketu „dreamsludge“ i ovo je sasvim solidan deskriptor a čak i ja koji nisam najveći svetski ljubitelj shoegazea ovo mogu da svarim bez mnogo stenjanja. Pristojno:

https://spotlights.bandcamp.com/album/love-decay

Nego, izašao je novi Sunn0))) i činjenica da su Anderson i O’Malley smatrali da imaju šta novo da kažu u domenu tog nekog klasičnog drone metala koji su praktično, ako već ne izmislili (jer ipak – Earth 2) a ono makar pretvorili u žanr me je, priznajem, prilično rajcala. Album je pripreman više od godinu dana što, slažem se, zvuči komično imajući u vidu koliko je ovo jednostavna muzika koja, što se slučajnog prolaznika koji ovo čuje tiče, nastaje tako što mačka hoda preko gitare slučajno uključene u pojačalo, ali, ako volite ono što su Sunn0))) uvek nudili čini mi se da ćete lako prepoznati prefinjenu dramu i, čak, i malo melodrame koju Life Metal (da, tako se ploča zove) – nudi.

Hoću reći, pevušenje kultne islandske čelistkinje Hildur Guðnadóttir (svirala sa Animal Collective, Mum, Pan Sonic pa i Throbbing Gristle) na Between Sleipnir’s Breaths koja album otvara je simpatičan dijalog preko petnaest proteklih godina sa krkljanjima Attile Csihara na White 2 i mada bi u nekom drugom kontekstu delovalo sasvim hipsterski, Sunn0))) uspevaju da ga u svoj zvuk uklope bez gubljenja koraka donoseći prefinjenu napetost i epsku težinu u muziku koja načelno, ponavaljamo, zvuči gotovo potpuno nasumično. Ali nije. O’Malley i Anderson su uvek razumeli vrednost rituala i sa Life Metal je ritualno u njihovoj muzici prisutno bez stida i odmaka, svako okidanje rifa i puštanje pojačala da propišti od muke isporučeno sa neverovatnom ozbiljnošću i uverenjem da ovo MORA BAŠ OVAKO da zvuči u ovom trenutku ljudske i kosmičke istorije. I meni to, neiznenađujuće, i dalje, posle skoro dve decenije, pritiska svu potrebnu dugmad, uz sve te dobrodošle male ornamente u vidu orgulja, moog sintisajzera i drugih dopunskih instrumenata. Remek delo? Pa… sasvim moguće.

https://sunn.bandcamp.com/album/life-metal

Čileanci Sins of the Damned na svom prvom albumu, Striking the Bell of Death nude prijatan speed metal sa dosta dugačkim pesmama i blagim nakolnima Mejdnu kada je to oportuno. Album ima solidne ritam gitare i moćnog bubnjara ali moram da priznam da me monotono pevanje pevača (i gitariste) Razora prilično smara i da njegov proto-Possessed lavež dosta oduzima na šarmu ovoj inače pristojno napisanoj ploči:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/striking-the-bell-of-death

Filipinski Deiphago ima svoj peti album, I, the Devil i ovo je, avaj, pokazna vežba iz discipline „mastering uništava muziku“. Mislim, Deiphago nisu najoriginalniji death metal bend na planeti (mada njihov izdavač, sa malko previše entuzijazma veli „DEIPHAGO are arguably the most violent band on the planet, as well as one of the most envelope-pushing.“) i njihove pesme su sagrađene od nekoliko fora koje se ponavljaju u nedogled, ali dok bi sve to, uz malo kreativnog editovanja moglo sasvim lepo da se sluša, ovo je album koji je toliko brikvolovan da je gotovo neslušljiv. Džaba Deiphagu svi ti nervozni, pankerski gestovi u Neuro-Satanic Circuit ili strejtforvard prebijanje u 11:4:6 pa i sludge momenti u Deus Alienus izmešani sa hardkor nabadanjima, kada je album potpuno lišen dinamike i meni je gotovo nemoguće da zadržim pažnju na njemu duže od petnaestak sekundi. Greota.

https://deiphago-philippines.bandcamp.com/album/i-the-devil

Slabi smo ove nedelje sa death metalom pa će Njujorčani Hypoxia morati da posluže sa svojim drugim albumom, Abhorrent Disease. Hypoxia su old school bend, koji nabraja Suffocation, Vader, Cannibal Corpse i Sepulturu kao nekakve poredbene objekte, mada ima kod njih možda i više skandinavskog death štimunga iz Grave ili Unleashed šinjela. Hypoxia ne umeju da napišu instant klasike kao ova dva benda ali se trude oko aranžmana i mada taj sačmarski pristup donosi jednaku količinu škarta kao i pamtljivih momenata, ovo je u celini ipak solidno slušljiva ploča:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/abhorrent-disease

Mada, naravno, izašao je i novi (or is it?) Origin i… ovo je bend koji ja volim a koji, po mom osećaju nikada nije zauzeo pozicije koje im sleduju na ime kvalitetne svirka i komponovanja. Možda je svakako problem što je tech death polje na kome morate da preterujete da biste uopšte bili zapaženi a Origin su nekako vazda bili više death nego tech, sa ukusnim ubacivanjem sviračkih egzibicija u inače vrlo grajndersku svirku. Abiogenesis – A Coming Into Existence je zapravo kompilacija starih i retkih pesama od kojih neke datiraju i od pre zvaničnog početka benda a Paul Ryan je taj (pra)stari materijal snimio ponovo sa svojih deset prstiju i bez pomoći ostatka benda. Sve je to vrlo simpatičan death metal iz devedesetih (najnovija pesma je iz 1998. godine) odrađen sa oštrinom koju bend danas ima i mada ovde nećete čuti modernu kombinaciju tehničke svirke i zaslepljujuće brzine koja bend karakteriše, ovo je svejedno vrlo brzo i tehnički korektno. Albuma za sada nema za slušanje na internetu za dž pa evo par ilustracija:

https://youtu.be/PcDcW9oN4bc?list=PLVub5MTT5SS5zLppUYLDzMZo45Jfrxm91

Za još death metala tu je drugi album bristolskih Body Harvest. Bend ima poene na ime koje podseća na kultnu N64 igru koja je bila preteča trodimenzionalnih GTA naslova, a album Parasitic Slavery iako nema trunku originalnosti predstavlja deset pesama nemilosrdnog blastbit prebijanja u maniru Hate Eternal ili Krisiun i ja to uvek mogu da slušam. Body Harvest su svakako naporni u većim dozama zahvaljujući preterano naprženom zvuku i miksu ali ovo su solidno napisane pesme sa dovoljno dobrih trikova da zadrže pažnju. Pa ko voli taj ultra brutalni death metal (ja!!) ovome može ozbiljno da se poraduje:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/parasitic-slavery

A za malo trešerskiju ponudu, Ringworm iz Klivlenda imaju osmi album, Death Becomes My Voice i ovo je solidno besna i energična ploča čiji pristup podseća da je bend svoj identitet formirao devedesetih ali se sasvim lepo sluša:

https://ringworm.bandcamp.com/album/death-becomes-my-voice

Finski Enragement su bend koji nudi pristojnu death metal tuču na svom drugom albumu, Burned, Barren, Bloodstained. Ovo je u osnovi „običan“ brutalni death metal ali obogaćen sa mnogo interesantnog gitarskog rada i mada to nije uvek nužno u sumi svih stvari fenomenalno, opet je interesantno na prvih nekoliko slušanja:

https://enragement.bandcamp.com/album/burned-barren-bloodstained

Završimo sa malo solidnog grajndkora. Losanđeleski BRUCEXCAMPBELL pokušavaju već godinu dana da izdaju album South to No Life na vinilu ali to ne ide pa smo dobili bandcamp izdanje i vapaj izdavačima da stupe u kontakt. Zašto je tako, ne znam, jer ovo je ploča odličnog, utegnutog krast/ grajnda sa kvalitetnom svirkom, dobrim miksom i efikasnim pesmama. Odlično dođe da se isperu uši posle ovakvog metal maratona koji smo danas pretrčali:

https://evilash.bandcamp.com/album/south-to-no-life

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: (Dvo)nedeljni metal pregled 04-05-2019”

  1. […] Izvrsni Južnoafrikanci Ruff Majik imaju novi album! Voleli smo njihove prethodne radove, a Devil’s Cattle je možda i ponajbolji sa svojim izvanrednim rokenrol gruvom i lavinom, ne, […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: