Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-05-2019

Gde smo mi tu je i metal, glasilo bi podsećanje za ovaj vikend. Pa da vidimo onda, kako je to gde smo mi.

Prvi na spisku su blek metalci a prvi među jednakima, čisto hronološki su Nijemci Blyh. Dvojac je ovo koji za dve godine izdaje, evo, drugi album i Awake to Emptiness je ploča koja odlično prezentuje Blyhovu viziju kompleksnog, možda čak i progresivnog blek metala u kome se melodični tremolo rifovi mešaju sa složenom i stalno mutirajućom ritmičkom podlogom tako da muzika zvuči živo i dinamično a da se ne zaboravlja na tradicionalnu blekmetalsku pržačinu. Murul i Absorber su se jako potrudili oko kompozicija ali i produkcije i ovo je i izvođački i sadržajno visokokvalitetan album. Lepo je čuti ploču na kojoj se muzičari očigledno pokazuju ali da je sav taj egzibicionizam u službi izuzetno nadahnutih i veoma atmosferičnih pesama. Vrlo dobar početak dana!

https://blyh.bandcamp.com/album/awake-to-emptiness

Tu nam je i prvenac američko-švedske momčadi Gardsghastr i Slit Throat Requiem je jedna prilično impresivna ploča. Simfonijski blek metal je muzika uvek u opasnosti da se polomi pod težinom svoje pretenciozne koncepcije ali ova svojevrsna andergraund supergrupa uspeva da igra na tankoj oštrici između vodviljske grandioznosti vedeta kao što su Dimmu Borgir ili čak Cradle of Filth i ubistvene, vrlo ekstremne svirke po uzoru na, recimo, Emperor ili stariji Dark Throne. Slit Throat Requiem je album koji zvuči kao da usred bombardovanja pokušavate da slušate nekoliko orkestarskih ploča odjednom, i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je ploča puna preteće atmosfere i nihilističke agresije kakvu ja intuitivno vezujem za „tr00“ blek metal a da uspeva da u to uveže i malo orkestracija je veliki i dobrodošao bonus. Fenomenalno:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/slit-throat-requiem

Francuski blek metalci Natremia (čije ime zvuči kao nekakav zaslađivač bez šećera, jel’ da?) posle šest godina diskografske pauze imaju novi EP, nazvan  A.O.T.N.F. a što je skraćeno za An Old Temple Never Falls i ovo je vrlo prijatna kombinacija blek metala stare škole sa modernim aranžmanima. Hoću da kažem, Natremia očigledno vole Bathory i celu tu ’80s blek metal klasiku pa se i u njihovim pesmama čuje dosta thrash rifova, a umesto kompjuterski editovane, pomalo bezdušne svirke imamo organsku, ubedljivu izvedbu. Kad na to dođu veoma dobri aranžmani sa gomilom promena atmosfere, dinamike i tempa, tako da dobijemo praktično teatralni ugođaj, ovo je ploča koja se može preporučiti bez ostatka. Dakle, izvrsno:

https://natremia.bandcamp.com/album/a-o-t-n-f

Takođe iz Francuske (mada danas stanuju u Britaniji jer, valjda, vole Bregzit a mrze beli luk) stiže i trojac Nyss i njihov drugi album. Dépayser, koji uz pregršt EP-jeva čini njihovo sedmo izdanje, je fina ponuda nečeg što oni zovu eksperimentalnim blek metalom, a vama je dovoljno da vam kažem da je muzika kompleksna ali organski sklopljena, sa brojnim aranžmanskim peripetijama, ali tako da sve zvuči kao da je deo jednog jasnog narativa. Ima ovde momenata na koje bi se i John Zorn bez sumnje nasmešio ali Nyss svoj eklektični pristup očigledno stavljaju u službu atmosfere i pripovedačke ambicije i ovaj album je odličan primer kako možete biti žanrovski verni čak i kada granice žanra iz sve snage gurate ka spolja. Stvar je valjda u toj nekoj „duši“. Odlična nedelja za blek metal, ako do sada niste primetili.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/d-payser

Da odemo malo na sever i obiđemo Finsku. Spell of Torment imaju prvi album, izdali su ga Poljaci sa Wolfspell i His Tempting Ritual iako zvuči kao kolekcija vrele homoerotske poezije zapravo je prijatan i melodičan blackened death metal album sa pamtljivim gitarskim temama i simpatičnim, organskim* zvukom. Nisam neki preteran ljubitelj melodičnog death metala onako kako se danas ovaj termin shvata pa su mi Spell of Torment zapravo dosta simpatični sa svojim atmosferičnim i prilično epskim pristupom u kome se ostavlja dovoljno mesta za intimu i primetnu dinamičku varijaciju. Od ove ploče se ne pada na dupe od prve note, ali je drugačija od onoga što inače slušam i zapravo ima mnogo toga da ponudi:

https://youtu.be/Xv4W3nU7kfg

*al’ sam odjutros navalio sa ovim izrazom ko da sam neki božemeprosti

Windthrow iz šveske je jednočlani prilično atmosferični blek metal projekat koji, srećom, umiče prokletsvu atmoblacka. Čime hoću da kažem da Robin Pettersson na ovom albumu obraća pažnju na to kako su kompozicije sklopljene i kako se teme koje raspliće na gitari i ritmovi na bubnjevima dopunjuju da kreiraju prepoznatljive i distinktne pesme. Atmoblack albumi često umeju da budu samo depresivna razmazotina od pedeset minuta, bez jasnog početka, kraja, sredine i narativne niti i Treacherous Beckonings ovo srećom lako izbegava. S druge strane, Pettersson iako odlično svira i solidno piše pesme, ne beži sasvim od te neke solipsističke zagledanosti u samog sebe pa ovaj album, iako podseća na vrhunce žanra poput škotskog projekta Saor, ipak ne uspeva da ih dosegne. No, ne bih da zvuči kao da ovo nije vredno slušanja, naprotiv, Pettersson ima razrađenu ruku, dobre ideje, pogotovo izvanredne mejdnovske gitarske trikove i odlično mu ide kombinovanje folka sa metalom (slušajte divni interludij Rimfrost) tako da je samo potrebno da sve to samo podigne na sledeći stepen zrelosti da bi bio na samom vrhu. A ovako je blizu. Slušajte:

https://windthrowofficial.bandcamp.com/album/treacherous-beckonings

Norveški Helheim ima da se pohvali već svojim desetim albumom i Rignir je jedna veoma duševna, emotivna ploča koja spaja folk senzbilitet i pop suptilnost sa metal čvrstinom onako kako i očekujete od benda koji ovo sranje radi već duže od četvrt veka. Koliko će vam Rignir prijati, naravno, zavisi od toga koliko možete da podnesete miks koji ima veoma, da kažemo, eksperimentalnu postavku, ali i od toga koliko Helheimovu pop-dramu smatrate autentičnom ili nameštenom. Nema sumnje da sa ovim albumom bend ide korak ili dva-dalje u kreiranju svoje unikatne blek metal vizije i ja im na tome svakako skidam kapu:

https://helheim.bandcamp.com/album/rignir

Ponovo smo u Francuskoj zarad trećeg albuma jednočlanog projekta Sühnopfer. Ardraos, koji  je jedini član i autor u ovom bendu je ozbiljna blek metal mašina za proizvodnju zvuka i mada je ovo tek treći album benda za šesnaest godina otkada postoji, vidi se ovde jedna izgrađenost rukopisa i svetonazora. Hic Regnant Borbonii Manes je album koji solidno prezentira taj „srednjevekovni blek metal“ pristup koga Sühnopfer neguje i ovo je ploča intrigantnih melodija i kompleksnih aranžmana. Neću lagati ako kažem da Ardraos sebe malko ume i da upuca u nogu tom nekom kompleksnošću koja od slušaoca zahteva dosta koncentracije iako se čini da bi album bolje radio da su pesme fokusirane na ono što je u njima upečatljivo – teme i melodije – ali opet, verujem da ima ko voli i da se malo pomuči pa će non-stop blastbitovi i teške promene ritma i tempa u kombinaciji sa gorkoslatkim gitarskim radom svakako biti po nečijem ukusu:

https://suhnopfer.bandcamp.com/album/hic-regnant-borbonii-manes

I ponovo Finska (primećujete pravilnost? Ili se to samo meni priviđa?) za potrebe novog EP-ja dvojca Sarastus. Ploča sa četiri pesme, zove se The Deceased Dwell In Darkness (jer, valjda, u mrtvačnicama nema noćnog svetla) i ovo je fin primer melodičnog a sirovog, neprskanog blek metala koji ima tu neku tradicionalnu otvorenost, praktično naivnost i jaku ekspresivnu notu. Nisam previše siguran za mastering koji malko preteruje sa glasnoćom, ali se makar instrumenti prilično dobro čuju pa su upečatljive melodije, nabadački ritmovi i izražajno pevanje svi zajedno u prvom planu. Fino:

https://sarastus.bandcamp.com/album/the-deceased-dwell-in-darkness

Od stonera nemamo bognzašta ove nedelje ali to što ima je prilično dobro. Pod tim mislim na prvi propisan album turinskog desert rock benda Rama, pod naslovom Everything is One. Italijani sebe opisuju kao devotional stoner i kada budete slušali ovu solidnu ploču shvatićete kako i zašto to ima smisla. Everything is One je kolekcija glasno-tiho-glasnih pesama koje imaju sve odlike psihodeličnog roka i desert rock težinu i stoner rock gruv, ali upakovane tako da se postigne neka vrsta sakralnog zanosa kakav ostali slični bendovi uglavnom ne traže. Rama nisu onako ritualni kao, na primer Om, ali je njihova muzika kudikamo emotivnija pa se Everything is One sluša kao maltene kombinacija shoegaze ekspresije sa stoner rokanjem. Što je iznenađujuće jaka kombinacija. Neke odlične solaže, takođe. Vredi poslušati jer ovo je album koji se ne stidi:

https://ramadesertrock.bandcamp.com/album/everything-is-one

Ima iznenađujuće mnogo metal bendova koji se zovu Mistress ali njemački bend Mount Atlas je tako nazvao svoj novi EP i nazvati ovo stoner rockom mi se čini kao prikrivanje činjenice da je u pitanju prijatan hard rok sa mnogo slatkih gitarskih ukrasa i prepoznatljivim zvukom hammond orgulja u prvom planu. Mount Atlas bez ikakve sumnje kao svoje velike uzore smatraju Deep Purple i mogli smo da dobijemo mnogo gorih interpretacija klasične Mark II postave ovog velikog benda. Mistress nije EP koji će biti smatran klasikom za 40 godina ali ovo je vrlo pristojan starinski hevi metal/ progresivniji hard rok sa solidnim pesmama koje ne zvuče zastarelo niti prevaziđeno. Bend sa svojom očiglednom imitacijom Purplea (pevač se iz sve snage trudi da pogodi Gillanovu boju, mada nema vrištanja) sebe pakuje u prepoznatljivu nišu ali ako volite stvari koje u toj niši opstoje, nećete se loše udati sa Mount Atlas:

https://mountatlas.bandcamp.com/album/mistress

Takođe iz Njemačke i takođe prilično retro, ali ima ko to voli, je ponuda na novom albumu benda Paragon a pod naslovom Controlled Demolition. Paragon rade već četvrt veka ali njihova muzika bi komotno mogla da je nastala još krajem osamdesetih sa svim odlikama hevi metala koji spaja klasičan stadionski bombastični pristup sa andergraund mirisima što dolaze iz thrash i speed metal rukavaca. Controlled Demolition nije ploča koja će ikoga da usere neverovatnom originalnošću i svežinom ali je ovo korektno i uverljivo odrađen posao pakovanja herojskog zvuka u savremenu produkciju sa mnogo vidljivog truda uloženog u pisanje pesama i aranžmane. Još važnije, iako Paragon nesumnjivo smeraju na to da zvuče „klasično“, oni ipak imaju personaliti i dušu i svaki ljubitelj dobrog teškometalnog zvuka sebi treba da priušti makar jedno slušanje:

https://www.youtube.com/watch?v=ZCCO2QCJle0&list=PLBzBwYhHpqLLqQzV1nz9OozZ-f9dezOpz

Iako danski Altar of Oblivion ima elemente klasičnog hevi metala na svom trećem albumu, The Seven Spirits, radi se ipak o modernijem i više andergraund pristupu metalu koji kombinuje tradicionalni, napadački rif-pristup sa doom atmosferom i iznenađujuće dobro osmišljenim pevanjem. Mik Mentor, pevač ovog benda je svakako najupečatljivija njegova nijansa sa svojim skoro gotskim, melodičnim stilom koji se dobro uklapa uz zlokobne gitarske rifove i stamenu ritmiččku pratnju. Altar of Oblivion tom kombinacijom postižu zdrav spoj tog nekog blago hermetičnog zvuka koji ide uz ekstremniji metal (iz kog potiču) sa sasvim nenameštenom ekspresivnošću koja je svojstvena tradicionalnijoj pop muzici. Nisu ovo nužno pesme koje bi same od sebe bile memorabilne ali Mentorovo pevanje ih oplemenjuje i čini ovaj album apsolutno vrednim truda:

https://youtu.be/QFsNKCDhkYQ

Idemo sad u Helsinki po još jednu porciju finskog metala jer, suočimo se s tim, Finska je ono gde se danas dešavaju najjebenije stvari. Ovog puta pričamo o debi albumu speed metal atrakcije Chevalier pod naslovom Destiny Calls. Chevalier su bend koji je u dve godine od osnivanja izbacio već nekoliko kraćih izdanja, tešući svoj zvuk i pristup i Destiny Calls je zapravo iznenađujuće kompleksna ploča s obzirom na to da speed metal nominalno smatramo jednostavnijim starijim bratom thrash metala, bratom punim energije ali ne i poznatim po kompleksnosti muzike. Chevalier su tu da pokažu kako bi speed metal zvučao da su ga, recimo, benovi poput VoiVod baštinili, nudeći pregršt složenih pesama koje kombinuju nezaustavljivu sirovu inerciju ove muzike sa stalnim mikromenadžmentom tempa, dinamike i teksture. Destiny Calls je ploča PREPUNA detalja i mikrogestova koje skoro da nećete ni primećivati jer su osnovne teme pamtljive i moćne a pevačica Emma Grönqvist svojim agresivnim a melodičnim pristupom drži najveći deo pažnje. Chevalier su dakle, muzički i kompozicijski izvanredno intrigantni ali album svakako ima problem sa miksom koji gotovo da uspeva da sakrije sve dobro (ma šta dobro, odlično!) što bend ima da ponudi. Šteta je što ovako dobre pesme moraju da se bore da se čuju pored komprimovanih udaraljki, tananih gitara i vokala koji se ne čuje kako treba iako je visoko u miksu i ovo je legitimna zamerka, no, Chevalier svakako zavređuju da ih probate:

https://chevalier.bandcamp.com/album/destiny-calls-2

Warforged ječikaški progresivni blackened death metal kvintet koji radi već sedam godina ali prvi album pod naslovom I: Voice je upravo dropovao i, ma koliko „progresivni blackened death metal“ zvučalo skoro kao parodična etiketa, ovo je zapravo opaka ploča. Warforged imaju dosta kosmičkog/ naučnofantastičnog  metal šmeka kavog vezujemo za bendove poput na primer Vektor ili Artificial Brain (čiji Will Smith i gostuje na ovom albumu), i ovo je ploča dugačkih i intrigantnih kompozicija koje spajaju blek metal agresiju sa mnogo drugih elemenata. Sedamdesettri minuta ovakve muzike, doduše, nije lako da se izdrži ali opet, Warforged očigledno idu na epiku i dubinu radije nego na hitove i gruv, ako me razumete. I dobro se to realizuje, ovo je album koji se sluša kao jedan neprekinuti narativ radije nego kao kolekcija pesama a bend je savršeno sposoban da taj svoj zvučni film isporuči sa konzistentnim kvalitetom i neporemećenom vizijom tokom čitavog trajanja. Ovde onda ni taj neki veoma „digitalni“ miks ne smeta, a pregršt gostiju (među njima i Dallas Toler-Wade) dodatno pomaže da ploča zvuči sveže i angažovano. Naravno, nije ovo za svakoga ali bend sa ovakvim debijem ima čemu da se nada u budućnosti:

https://warforged.bandcamp.com/album/i-voice

Pre par meseci napisali smo „[font=]Portlandski spid metalci Bewitcher najavljuju novi album koji će da izađe u Maju[/font]“ i sada je taj album izašao i ovo je i dalje ubedljiv i prijemčiv spid metal kog bend opisuje rečima „heavy metal at the speed of satan“. Under the Witching Cross je bez sumnje derivativna ploča sa neskrivenim forama kupljenim od velikih prethodnika i još-malo-pa-bestidnim citiranjima, ali sve je to sklopljeno veoma lepo, uz proverene trikova koji i danas rade, kvalitetnom produkcijom i zavidnim nivoom muziciranja, pa, ako volite ovakvu muziku, ne možete pogrešiti uz Bewitcher:

https://bewitcher.bandcamp.com/album/under-the-witching-cross

Njujorški Tengger Cavalry su za deceniju rada naređali impresivnu količinu albuma i njihov petnaesti studijski album, Northern Memory Vol. 1 je još jedna interesantna kombinacija melodičnog death metala sa centralnoazijskom narodnom muzikom. Iako Tengger Cavalry prave svakako previše muzike i death metal element njihovog stvaralaštva teško da je igde iznad linije proseka, mongolski i tuvanski elementi koji se sa njim prepliću još uvek su dovoljno sveži da ovom albumu zarade barem jedno pažljivo slušanje:

https://tenggercavalry.bandcamp.com/album/northern-memory-vol-1

Dreadnought iz Kolorada imaju četvrti album, Emergence, i moram da priznam da mi njihova kombinacija doom težine i proggy senzibiliteta prilično prija. Jesu ovo dugačke pesme ali je taj tribalni perkusionistički pristup više nego dovoljan da ih dinamizuje a eterični ženski vokali u kombinaciji sa gitarskom hipnozom vrlo solidno rade posao. Problem albuma je u miksu koji je toliko mutan da to meni naglašeno smeta, no, možda vi budete tolerantniji:

https://dreadnoughtdenver.bandcamp.com/album/emergence

Imamo i novi Whitesnake i Flesh & Blood je onoliko generička ploča koliko zamišljate da jeste. Ja imam soft spot za Davida, naravno, ta slušam ga više od četiri decenije i čak i u poodmaklim godinama on je solidna koncertna atrakcija i veoma prepoznatljiv glas na ploči tako da, ovo ne ide ispod linije prijatnog koju automatski asociram sa Whitesnake stvaralaštvom. No, album je nastajao jako dugo i sada kada ga slušamo, nije sasvim jasno zašto jer je ovo jedan standardni ’80s komercijalni hevi metal i mada nema ničeg na ploči od koga bi ikog bila sramota, fakat je da ovo teško da će biti pamćeno kao nekakav haj voter mark u diskografiji dugovečne metal atrakcije. Opet, ako samo želite da se podsetite kako ste 1987. godine treskali glavom i mrdali guzom uz tada veoma osvežen zvuk i produkciju benda, ovo je pristojan faksimil.

https://www.youtube.com/watch?v=hKMwGzOmtsE&list=PLBzBwYhHpqLI5akY1yye33NuWvo_svjBg&index=1

Ovaj je tjedan pun i raznih proggy i tech metal ploča od kojih sam skoro pa metodom nasumičnog uzorka odlučio da ovde preporučim novi Inanimate Existence. Dobro, preterujem malo, Clockwork je pristojan album i zapravo bolji, zanimljiviji i slušljiviji od svega drugog iz tech-death i prog-metal fioka što sam ove nedelje čuo i odmah zaboravio, ali ne treba ni da se ponesemo, ovo je ipak samo solidan tech-death album i ne mnogo više od toga. Inanimate Existence imaju klinički čist zvuk i veoma izgrađen pristup death metal prašenju a koji podrazumeva skoro pa nepotrebne „prog“ ukrase nečemu što je u suštini sasvim pristojan ako ne baš superimpresivan brutal death. Tu negde svakako i jeste problem jer se proggy elementi ovde doživljavaju kao ukrasi nečemu što je po svojoj prirodi relativno neupečatljivo, no kalifornijski bend se zaista trudi i ovo je makar tech death ploča koja ne posrće pod težinom pretencioznih aranžmana već samo zvuči kao ukrašen „običan“ death… I to je nešto.

https://inanimateexistence.bandcamp.com/album/clockwork

Došao je i taj trenutak da, kako to s vremena na vreme činim, preporučim i jedan deathcore album. Britaski Osiah ima svoj drugi album, Kingdom of Lies i kako je ovo sada izdao Unique Leader to je svakako i indikator šta treba da očekujemo. Osiah nisu nekakve nove mesije i revolucionari u nečemu što je prilično kodifikovan žanr i Kingdom of Lies je ploča koja nudi meni jako zasićen standardnom deathcore ponudom, dakle, mitraljeskim blastbitovima i sveprisutnim breakdown bagažom. No, bend se u ovom jelovniku veoma autoritativno snalazi i mada ovo nije ploča koju ću ja sad nešto mnogo slušati, ona svakako bolje drži pažnju od 99% deathcore ponude koju sam čuo u 2019. godini. Problem koji Osiah imaju je porilično endemski za veliki deo kolega – to da se previše oslanjaju na sviranje otvorene dis žice (pretpostavljam da su naštimovani iz dis jer ovo zvuči veoma duboko) i da mada ovo albumu daje taj zlokobni i teški saund, pesmama apsolutno nedostaju prepoznatljivi rifovi i teme. Ako volite deathcore, ovo vam neće biti toliki problem a ovo je i solidno miksovan album koji nudi malo veći dinamički raspon od prosečnog deathcore asortimana. Tako da… ne bih ovo nazvao osrednjim, mada nije baš ni nebeski:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/kingdom-of-lies

Ipak mnogo bliže mom srcu koje je, neću lagati, poskočilo od sreće na slušanje ovog albuma, je novi Abnormality. Ovaj bostonski death metal bend volim već desetak godina na ime njihove pametne aproprijacije brutalnog death metala tako da se uklopi uz ambiciju benda da se muzika stavi u službu progresivne (za moje, jelte, pojmove) sociopolitičke agende a da se ne zastrani sa putanje ekstremne, brze i jako agresivne muzike. Sociopathic Constructs je još jedan lep prilog katalogu Abnormalityja, polča zavidne tehničke kompleksnosti i brutalnog death metal ispucavanja, na kojoj i dalje u prvom planu stoji kvalitetan songrajting. Abnormality su uvek umeli da dobro odmere odnos standardnog brutal death asortimana sa dubokim dž-dž rifovima i rafalnim blastovanjem, i memorabilnih momenata soliranja ili gruva. Naravno, zverski vokal koji isporučuje pevačica Mallika Sundaramurthy i ovde se donosi na sto bez kompromisa i ko je voleo stari Abnormality i na ovom će albumu naći mnogo razloga za radost. Ja sam bukvalno presrećan:

https://abnormality.bandcamp.com/album/sociopathic-constructs

Nego… sav taj retro koji pominjem ove nedelje krunisan je na najbolji način novim albumom jednog benda koji je odgovoran za tako mnogo toga što u metalu slušamo poslednje tri decenije, ne najmanje time što je izmislio termin death metal. Pogađate da pričam o Possessed, naravno, a činjenica da posle pune tridesettri godine imamo nastavak priče koja je započela sa Seven Chruches i Beyond the Gates je… pa za mene prosto neverovatna.

Dobro, treba malo temperirati očekivanja jer, jasno je to, današnja postava, tesana na koncertima poslednjih godina, nema baš mnogo veze sa onom koju pamtimo iz osamdesetih, no, Jeff Becerra je i dalje tu i njegova vizija je očigledno ono što i dalje ovaj bend čini ne samo živim već, slušajući ovaj album slobodno mogu da kažem, i aktuelnim.

Revelations of Oblivion verovatno nije album godine (Edit 2020: Oh, apsolutno jeste!) ali, a to je meni u ovom trenutku najvažnije, ZVUČI kao Possessed. I to ne kao Possessed iz 1987. godine, kada je, što se tiče atmosfere i senzibiliteta ova ploča i mogla da izađe, već kao moderni Possessed koji je sazrevao i prirodno stario sve te decenije. Ponovo, ja sam star čovek i moj odnos prema ovakvoj muzici sigurno je drugačiji od nekog u boljim godinama tako da ne treba preozbiljno shvatati moje veoma emotivne reakcije na Revelations of Oblivion. Jer, ja se i dalje vrlo živo sećam kako sam reagovao te neke 1986. ili 1987. godine kada sam čuo Possessed po prvi put i pomislio da je muzika koju sam do tada mislio da poznajem upravo napravila novi korak u nepoznato i da termini speed i thrash metal apsolutno više nisu dovoljni da je opisuju. Nisam bio jedini, naravno, i Possessed su uticali na praktično sav ekstremni metal u narednim dekadama, utirući put za klasičan death metal poput Death, Cannibal Corpse, Obituary ili Suffocation, ali i za black i thrash bratiju. No, Revelations of Oblivion je zato tako iznenađujuće prijatna ploča jer zvuči zdravo i neopterećeno čitavim tim bagažom nasleđa i istorijske odgovornost. Ovo je, prosto, ploča koja krlja iz petnih žila, ide napred bez stajanja i poliva bez pardona najnabrijanijim gitarskim rifovima. Da li je ona predugačka? Apsolutno da. Da je snimljena 1987. godine kada je po pravdi to i trebalo da se desi, ovo bi bila ploča kraća barem desetak-petnaest minuta i verovatno ubojitija zbog toga. Dakle, ima ovde malo sala koje je moglo da se trimuje, ali ono makar služi da istakne najmoćnije momente i, uostalom, cenim što Becerra želi da ima album koji diše i ne sastoji se sav od identičnih komada proto-deaththrasha koji mu očigledno sjajno ide od ruke.

Svakako treba i napomenuti da su Becerrini vokali ono što ploči daje identitet na ime kog iskače u svakoj plej listi koju možete da zamislite. Čovek je za bezmalo četiri decenije rada i veoma teškog života – već pune tri decenijeje u invalidskim kolicima nakon oružane pljačke tokom kupovine cigareta na trafici u kojoj nije hteo klincima sa pištoljima da preda novčanicu od sto dolara – izgradio instant prepoznatljiv, moćan vokalni stil koji danas stoji negde tačno na sredini između depersonalizovanog death metal urlika i nečeg humanijeg i ličnijeg. Ovaj čovek je zaslužan što Possessed nije samo ime iz istorijskih knjiga i sa JuTjub videa već živa, zdrava i moćna muzička emanacija i u 2019. godini. Meni je to i dalje neverovatno a Revelations of Oblivion iako ne savršena je takođe neverovatna ploča. Obavezno:

https://www.youtube.com/watch?v=tdR2npTf8qg&list=OLAK5uy_kAeJQrMYnuh7cnrsPWdvqZ3MEUBGqPjnk