Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-06-2019

Dakle, na kraju smo prve polovine ove godine i do sada je ponuda kvalitetnog metala bila iznenađujuće odlična. Pomolimo se našim sekularnim božanstvima da tako i ostane.

U drugim vestima, da, bili smo na Whitesnakeu i, da, pokisli smo. Ali ne damo se. Da vidimo šta smo ove nedelje imali:

Blek metal uvek ima pravo prvenstva najpre na ime svoje drčnosti, a čast da nam budu prvi ove nedelje dobijaju edinburški Valaraukar. S obzirom da su ime uzeli po vilovnjačkoj reči za Balroga, Valaraukar spadaju u Tolkien-metal podgrupu čitavog žanra ali muzički ovo je jako lep, jednostavan a ubedljiv sirovi blek metal sa podugačkim pesmama i energijom koja nije pitanje samo brzine. Valaraukar ne zvuče isforsirano i više hvataju na kvalitet rifova i pesama (i pevanje koje asocira na stari Celtic Frost) nego na silinu i to reba ceniti. Demonian Abyssal Visions je vrlo solidan debi:

https://valaraukarband.bandcamp.com/album/demonian-abyssal-visions

Izašao je i novi Old Forest ali ja nešto nisam bio raspoložen za tu porciju melodičnosti i patetike, kao ni za još gomilu albuma drugih bendova koji su mi svi bili korektni ali za nijansu nedovoljni da bi bili dovoljno dobri za ovonedeljni izbor. Zbog toga sada slušamo njemački Trond, jednočlani projekat čiji debi album Willkommen im Unheil nudi prilično ukusne porcije sirovog metala osveženog skromnim, jeftinim sintetičkim orkestracijama. Tino Thiele, jedini autor i član ovog projekta ima naivan i čist pristup muzici i mada je stalno na ivici diletantskog, najpre u produkcijskom smislu, uspeva da se spase tom DIY, u najpozitivnijem smislu petparačkom kvazisimfonijskom komponentom koju provlači. Slatko i još jedno podsećanje da je važnije da muzika ima dušu nego produkciju:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat253-trond-willkommen-im-unheil-2019

Za dlaku se provlače i slovački atmo/simfoničari Aeon Winds čiji je drugi album, Stormveiled jedna solidna drugoligaška ponuda blek metala poprilično zaslađenog sintisajzerima i klin pevanjem. Ovo je šta se dobija kada se dosta sluša Emperor ali kad imate slovensko srce koje udara u grudima. Rezultat je za mene prepatetičan, ali ne mogu da poreknem da Aeon Winds imaju određenog šmeka koji me je vukao da ovo slušam:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/stormveiled

Gore smo imali Tolkien-metal, a sada imamo Magic-the-Gathering-Metal u formi trećeg albuma atinske ekipe Order of the Ebon Hand. Ovo, kao i Trond odozgo, izdaje Satanath records i moram da primtetim da ruska braća u jednoj nedelji izdaju dve ploče koje se izdvajaju srcem, stavom i originalnošću, što svakako vredi pozdraviti. Na svom, dakle, trećem albumu, VII: The Chariot naša grčka braća Order of the Ebon Hand ne samo da potvrđuju samobitnost (pa i superiornost) grčkog blek metala u evropskim i svetskim okvirima nego i plene izvrsnim aranžmanima i dobrim idejama. Mnoge od tih ideja izlaze izvan klasičnog blek metal jelovnika, na primer kako u pesmi koja album otvara imamo tradicionalni hevi metal zvuk, sa sve Hammond orguljama, ali ovo nije ploča koja se trudi da pobegne od žanra, već samo da ga ne zatvori u ograničen krug gestova i tehnika. Tako su pesme ovde žestoke i elegantne, kao i dolikuje kvalitetnom grčkom blek metalu, sa upečatljivim gitarskim temama, rafalnom ritam sekcijom i zanimljivo iskorišćenim horskim vokalima. Vrlo osvežavajuće:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat254-order-of-the-ebon-hand-vii-the-chariot-2019

Interesantan je i debi album (formalno) britanskog benda Tableau Mort a koji se zove Veil of Stigma: Book I Mark of Delusion. Kažem da su ovi ljudi formalno Britanci zato što su bazirani u Londonu ali bend uglavnom čine Rumuni, album je izašao za rumunski Loud Rage Music i tematski se bend bavi pravoslavnim svetonazorom, iz rumunske perspektive dakako, pa ovde zaista na delu imamo pre svega rumunsku ponudu. I ona, istorija nas uči, ume da bude vrlo zanimljiva. U ovom slučaju, ovo jeste album dubokih i proživljenih meditacija koje se ustežem da nazovem sakralnim, ali da imaju duhovnu komponentu, to je van sumnje. Tableau Mort sve svoje aranžmanske veštine koriste u svrhu kreiranja hipnotičkih, imerzivnih pesama sa temama koje nisu nužno na nivou jedne Smoke on the Water, jelte, ali uz dovoljno ponavljanja, tvrdu izvođačku disciplinu i pažljivo ubacivanje simfo elemenata (horova, pre svega, naravno) na kašičicu, ovo na kraju dobije jednu upečatljivu formu. Možda je ovo deo trke da se „pronađe“ novi Batushka (kao da nam dva Batushka benda nije dosta), ali ne čuje se ovde nikakav cinizam ili iskalkulisanost. Valjano:

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/tableau-mort-veil-of-stigma-book-i-mark-of-delusion

Njujorški blek metal je toliko konzistentno dobar da je maltene nepotrebno išta pisati o novim izdanjima koja stižu sa ove scene. Ipak, ispišimo koju, jer je peti album njujorških Yellow Eyes, pod nazivom Rare Field Ceiling naprosto fenomenalan. Ono što su Njujorčani združenim naporima učinili je da su blek metal oslobodili dugova evropskoj andergraund tradiciji, preuzeli one elemente forme koji su im odgovarali i napravili potpuno autohtonu varijaciju na žanr, zadržavajući tremolo piking, brze bubnjeve i vrišteći vokal ali donoseći nove harmonske i tematske sadržaje. Da je blek metal žanr kadar da pretrpi ovakve izmene i nastavi da cveta je svedočanstvo i o njegovoj vitalnosti. Elem, Yellow Eyes na ovom albumu prilaze sasvim blizu te neke post-metal estetike, ali su toliko žestoki i bučni u svirci da nema govora o tome kako ovo „nije metal“ i slično. Rare Field Ceiling je emotivan, ekspresivan album, ali on zadržava blek metalsku hermetičnost i postiže savršenu ravnotežu između odavanja pošte osnovama žanra i inoviranja u istom, pružajući moćan, zamaman muzički iskaz u jednom od najboljih albuma koje sam čuo ove godine.

https://yelloweyes.bandcamp.com/album/rare-field-ceiling

Stoner rok nam ove nedelje počinje nečim što je izašlo par nedelja unazad ali mu vredi pokloniti pažnju. Devil Flower Mantis su bend iz grčke Atine i njihov desert rock/ psihodelični stoner je dovoljno umiven i kvalitetno produciran da može da se pušta na, recimo, dvestadvojci, a opet je dovoljno težak i metalan, te teškometalan, da bi to meni prijalo. Njihov istoimeni debi EP sa četiri pesme je veoma korektan rad unutar žanra, sa jasnim dugovanjima Sabatima , ali i savremenim, živim zvukom. Grčka stoner scena nije bez razloga vrlo cenjena širom, jelte, globusa, a Devil Flower Mantis svojim odličnim gruvom i, što bi rekli u Kraljevskom Apartmanu, beskompromisnim rock stavovima, samo doprinose povećanju prednosti u odnosu na konkurenciju. Odlična ploča za vrućinčine:

https://devilflowermantis.bandcamp.com/releases

Iz Švajcarske stižu Rataxes, bend inspirisan, na samo njima znan način, Žan-Klodom Van Damom, a čiji debi album Rhino Mantra nudi dosta generički ali savršeno slušljiv stoner rok sa prljavim gitarama i dosta drskim stavom. Rataxes sviraju bolje nego što ih je francuski producent Serge Fernex izmiksovao pa bi njihov neoriginalni ali korektni stoner zvučao daleko bolje da nije opterećen kilavim, beživotnim studijskim saundom u kome su bubnjevi istovremeno prečisti i preružni a gitare se jedva čuju. Šteta, jer, ako preslušate recimo JCVD čuje se da bend ovo svira sa puno srca:

https://rataxesband.bandcamp.com/releases

Vraćamo se u Grčku i čak u April mesec jer je tada izašao drugi album projekta Kooba Tercu, a koji je obavezna lektira. „Johnny Tercu and his crew“ ne izdaju albume često, ali to je očigledno zato što ove pesme morau ozbiljno da se prokrčkaju pre nego što budu zapisane u nekakvoj permanentnoj formi. I dobro je tako jer i na albumu Kharrüb, kako se ova ploča zove, imamo sedam pesama očigledno nastalih iz dugačkih, nadrogiranih džemova, ali koje su tokom godina evoluiranja ispolirane do vrhunske psihodelične efikasnosti. Kooba Tercu savršeno spajaju lo-fi psihodeliju, atavističku ritualnu muziku i žestoki električni rok, praveći prirodnu sponu između originalnih Dream Syndicate i, recimo, Acid Mothers Temple, a Kharrüb je album za najmanje dvadeset sukcesivnih slušanja. Mislim, pored ovoga ne morate ni da idete na letovanje:

https://koobatercu.bandcamp.com/album/kharr-b

Iz Grčke prelećemo u Džordžiju, onu u SAD, za potrebe drugog EP-ja ekipe Dopegoat. Nannadu je jedan dosta bučan i drčan paket glasne gitarske muzike koja nije suvi stoner rok jer pored svoje bluz osnove ima i dosta te neke indie/ guitar noise komponente što joj donosi svežinu i određen osećaj rizika. Vrlo prijatno, dobro producirano i sa 25 minuta trajanja zapravo prilično, jelte, supstancijalno u ponudi. Preporuke:

https://dopegoat.bandcamp.com/album/nannadu-ep

Evo sad nečeg što se meni zapravo ne dopada i preskočio sam ga prošle nedelje, ali pošto vidim da album dobija dobre kritike i reakcije unaokolo, recimo da sam dovoljno veliki čovek da priznam da je problem verovatno u meni. Austrijski Glare of the Sun imaju, dakle, drugi album, Theia i ovo je jedna jako dugačka i spora ploča doom/ post metala, svog u dramatičnim grčevima i velikim dinamičkim kontrastima. Tipično, bend će od tantričkog uzdržavanja nastojati da napravi praktično narativ, spajajući distorzirane gitare i šapat, jake bubnjeve i nežne razmazane gitarske harmonije, sporu, očajanjem ispunjenu muziku i napukli, grubi vokal… I to je sve u redu osim što Glare of the Sun imaju, za mene, tragično pomanjkanje PRISUSTVA u svojoj muzici. Ovo je album na kome praktično ni jedan jedini rif nisam u stanju da zapamtim, ni jednom me pevač nije uverio da zaista oseća to što izvodi, ni jedna pesma me nije, sem na tehničkom planu, uhvatila tom svojom dramatikom. Neću da kažem da Glare of the Sun glume, ali nemati harizmu u muzici koja odbacuje tehničku kompleksnost i sva se svodi na „dušu“ je boljka koja se ne preživljava. Mislim, u odnosu na Glare of the Sun čak su i Isis bend koji prži autentičnošću a o Neurosis koji su im oboma nedostižni uzor da i ne govorim.

https://gotslfr.bandcamp.com/album/theia

Portlandski Tar Pit na svom debiju, a koji se, sugestivno, zove Tomb of Doom nude veoma predvidiv i generički stoner doom metal sa jasnim korenima u Sabatima i Wizardima i Pentagramima i bez mnogo originalnog doprinosa sa svoje strane. Ipak, ako tražite nešto što je kao nešto što znate da volite, Tar Pit mogu da posluže. Ovo je pristojno heavy ploča sa dugačkim, valjajućim metal pesmama, nisko naštimovanim gitarčinama i pevačem koji iz daljine dovikuje te neke stihove. Generički, ali slušljivo:

https://ordomcm.bandcamp.com/album/tomb-of-doom

U vestima iz retro-metala, dobijamo drugi album kiparskog projekta Mirror pod naslovom Pyramid of Teror i meni, jer ja sam ipak stariji čovek, ovo vrlo prija. Mirror uglavnom opisuju kao dobru imitaciju Scorpionsa ali ovo nije sasvim časna deskripcija njihovog zvuka. Hoću reći, ima ovde i starog Mejdna pa i Sabata a ono što ima Scorpionsa, odnosi se uglavnom na njihovu fazu iz sedamdesetih i najranijih osamdesetih. Dakle, ako Scorpionse pamtite samo po radijskim hitovima tipa Rock you like a Hurricane ili power-baladama sa kojima su osvojili MTV, onda ne mislimo na iste Scorpionse. Mirror sviraju čist, starinski, nepatvoreni hevi metal sa ukusnim falseto pevanjem, odličnim gitarskim harmonijama i poletnim ritmovima, kao donesen iz prošlosti, tačne negde iz onog perioda kada su klinci pravili korak napred u odnosu na Sabate i Prist i to je baš kako treba da bude. Mirror, po tome, naravno, nikako nisu za svakoga, ali jesu za mene i ovo je čak i pristojno produciran mada preglasno masterovan album. Prijatno iznenađenje:

https://stareatthemirrorandweep.bandcamp.com/album/pyramid-of-terror

U domenu blackened thrash metala ove nedelje dobijamo novi album norveških šampiona Nocturnal Breed. We Only Came for the Violence je njihov peti album i ako volite Aura Noir i slične skandinavske revizionističke projekte, Nocturnal Breed bi svakako trebalo da provučete kroz uši. Doduše, nije se mnogo toga promenilo za dvadeset i kusur godina otkada su izašli Aggressor i No Retreat… No Surrender, dva albuma sa kojima je Nocturnal Breed ostavio pečat na istoriji metala. We Only Came for the Violence je za nijansu bolje produciran ali ne pričamo o sad nekom radikalno novom nivou ispeglanosti. Ovo je i dalje prljav, nepoćudan metal sa jasnim naklonom speed metal korenima iz osamdesetih godina i agresivnom zlovoljom isturenom u prvi plan. Basista S. A. Destroyer možda na ovom albumu peva malo kontrolisanije (što mu daje i malo više stila) i gitare se možda malo bolje čuju, no, We Only Came for the Violence je nemilosrdna polivačina od početka do kraja sa jasnim prezirom prema bilo čemu što bi moglo da se opiše kao „brejkdaun“. Ovim neću da kažem da su sve pesme iste jer nisu, ima ovde i sporijih, veoma efektno pogođenih momenata (na primer atmosferična Sharks of the Wehrmacht) koji onda čine da povratak u četvrtu brzinu (na primer na War Metal Engine) bude efektniji. Nocturnal Breed nisu nimalo ispolirani i ovo ih čini i teže slušljivim,da ne bude zabune, ali ako vam je na srcu sirov, neprskan spid metal kao iz bakine kuhinje, We Only Came for the Violence će zadovoljiti:

https://youtu.be/qT2Oz7NWEUw

Sumac su snimili album sa Keijijem Hainom i ovo je svakako jedan od životnih hajlajta za Aarona Turnera koji je uvek, kako mi se čini, nastojao da sebe legitimiše kao „pravog“ avangardnog muzičara koji metal bira kao sebi najbližu formu. Svirati sa Hainoom svakako nije mala stvar mada je, ne treba ni to zaboraviti, promiskuitetni kolaboracionizam veliki deo modusa operandi ovog sad već vremešnog japanskog avangardiste. Hainoa volim, da ne bude zabune, značajno više nego Turnera i drago mi je da je Sumac dobio priliku da se malo oplemeni prisustvom tradicionalno nepredvidive i nepoćudne Japančeve gitare. Ipak, treba imati na umu da je Even for just the briefest moment / Keep charging this “expiation” / Plug in to making it slightly better (da, to je pun naziv albuma) ploča slobodne improvizacije koja pokušava da se solidifikuje u formi metal (ili samo „rok“) pesme i da je to skoro uvek problem kada je free improv u pitanju. Dobra vest je da je veliki deo svirke oslobođen ideje da mora postojati ritmička ili harmonska pravilnost. Loša vest je da Aaron i njegova ekipa nemaju naročito izraženo improv čulo i da dok Haino ovom albumu donosi veliki deo njegove zanimljivosti, ovo je podaleko od najboljih kolaboracija u njegovom opusu (gde ću, nasumično, preporučiti album Shadows koga je 2000. godine snimio sa Shojijem Hanom i Peterom Brotzmannom). Ipak, decenije trošenja free improva naučile su me da se opustim i tražim momente transcendencije u satima banalnosti pa ću reći da ih ova ploča svakako ima. Nekoliko.

https://sumac.bandcamp.com/album/even-for-just-the-briefest-moment-keep-charging-this-expiation-plug-in-to-making-it-slightly-better-2

Australijski sirovi death metal bendovi Kutabare i Contaminated imaju split singl Death Sick / Funeral Erection i ovo je odličnih osam minuta mržnje, agresije i primitivnosti, kako samo sa ovog kontinenta ume da bude:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/death-sick-funeral-erection

Descendency dolaze iz Delavera i na svom debi albumu, Generate the Genocide isporučuju prilično ukusan (u kontrastu sa, jelte, imenom albuma) thrash metal na prelasku u deaththrash. Fino to bude, sa nekim popaljivim rifovima, razjarenim pevanjem i solidnim gruvom. Ja ovakvu muziku najviše volim kad je što brža ali Descendency su jedan od onih bendova koji i sporije/ srednjetempaške delove čine zapaljivim i zanimljivim. Plus simpatično producirana ploča sa dobošem koji se preterano ističe ali je i to nekako simpatično:

https://hpgd.bandcamp.com/album/generate-the-genocide

Inert su švedsko-španski death metal projekat sa ljubavlju ka švedskom metalu i, nažalost, masteringom koji im album čini skoro neslušljivim. Vermin, njihov debi album je inače sasvim korektna ako već ne originalna ploča solidnih rifova i dinamičnih aranžmana, bez neke velike ambicije da se sad tu nešto novo izmišlja i dodaje oprobanim skandinavskim formulama, ali sa sviračkom uverljivošću koja osvaja. Avaj, pomenuti mastering znači da se u slušanje albuma mora uložiti svestan napor ako ste ja a što je šteta jer ima sasvim lepih ideja u ovim pesmama. Možda za koju godinu ljudi počnu da shvataju i krenemo da dobijamo „demastere“ nekih albuma iz prvih decenija ovog veka? One can dream. Ako niste osetljivi kao ja, izvolite:

https://inertband.bandcamp.com/album/vermin

Ritual Laceration su američki black/ bestial metal bend bez gitare ali sa dva basa čija debi kaseta I (da, rimsko jedan) uspeva da zainteresuje svojim divljačkim, supersirovim pristupom u kome nema mesta prepoznatljivim rifovima ili nedobog solažama, ali ima mesta vrištanju, mikrofoniji i besomučnom premlaćivanju bubnjeva. Naravno, ovo je neslušljivo za 99% ljudske rase (but then again, za njih je neslušljiv i Albert Ayler), ali promakne tu neki momenat istinske transcendencije. Ali treba kopati:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/i

Finski Scumripper mešaju prljavi, popaljivi pank sa prljavim, popaljivim metalom i na svom debi albumu, All Veins Blazing, izbacuju 17 pesama prljavog, jelte, popaljivog roka. Meni se to, ne treba se iznenaditi, prilično dopada iako je jasno da su Scumripper samo uzeli pelcer od Dwarves, GG Allina i Turbonegro, dodali 20% thrasha u čašu i dobro promešali. All Veins Blazing je album dobrih rifova i poštenih, radničkih aranžmana koji traju i kraće od dva minuta (a neretko i kraće od minut) dajući nam muziku koja se jasno oslanja na najmračnije elemente rok tradicije ali ne zaboravljajući da spakuje i zabavu. Odlično:

https://scumripper-finland.bandcamp.com/album/all-veins-blazing

Švedski pankeri Victims su konačno, posle više od dve decenije rada, dobacili do američkog Relapsea i njihov album The Horse and Sparrow Theory je, moram da priznam, iako odlično produciran, svakako mogao da izađe i pre dvadeset godina. Hoću reći, švedski D-beat je devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka došao u taj neki svoj zenit i napravio pefektnu ravnotežu klasičnog krast panka i malčice metala i Victims evo i danas zvuče baš kao da je recimo i dalje 2003. godina. Nije to nužno loše, naravno, samo što je krast-metal u međuvremenu evoluirao pa Victims deluju malčice staromodno. Ali to su više neke moje meditacije nego što albumu objektivno smeta. Poslušati:

https://victims.bandcamp.com/album/the-horse-and-sparrow-theory

Prošle nedelje smo se naslemovali za sve pare, pa ako ove već nemamo takav album kao što su ga ponudili Organectomy, imamo drugi album meksičkih Remnants of Tortured. Chainsaw, kako se ploča zove je daleko od bilo kakvog lendmarka u sleming ded metalu ali je dovoljno transgresivna a disciplinovana ploča da se potroši brzo i zaboravi bez mnogo griže savesti. Meksikanci zakivaju brutalno a miks je iznenađujuće čist za ovo što rade pa preporučujem za trenutke dobro iskorišćene zlovolje:

https://splatterzombierecords.bandcamp.com/album/chainsaw

A belgijski dvojac Putrified J ima novi EP, The Deep End of Horror i to je šest pesama uberbrutalnog death metala sa rafalnim blastbitovima i samo malo začina u vidu slem pasaža. Ovo je meni prilično osvežavajuće sve dok se od Putrified J ne traži neka prevelika dubina. Njihova muzika je usredsređena na brutalnost i to se isporučuje bez ikakvih zastoja ili prostora za refleksiju a ponekad nam baš to treba.

https://putrifiedj.bandcamp.com/album/the-deep-end-of-horror

Da završimo sa dva simpatična grindcore izdanja.

Prvi su na redu legendarni švedski grajndkor komičari Birdflesh čiji je peti album, Extreme Graveyard Tornado lepo podsećanje da ovi ljudi već više od dve decenije rade to što rade – maskiraju se i prave predstavu na koncertima – i da, mada nikada neće biti zapamćeni kao nekakve legende eurogrinda, ipak zauzimaju sasvim respektabilno mesto u njegovoj istoriji. Na ovom albumu Birdflesh zvuče sasvim živo i zainteresovano, lepršavo i seksi, kao i uvek bliže recimo poljskim Dead Infection nego zemljacima poput Regurgitate ili Nasum. Ima ovde odličnih thrashpunk pesama (slušajte, recimo, Crazy Train Decapitation) i dobrih, pamtljivih rifova – na primer ono sa čime se kreće u Milkshake is Nice – a kad se pređe u najvišu brzinu i pravi grajnd, sasvim je to okej (na primer Guacamolestation Of The Tacorpse ili Bite the Mullet). Na gomili, pesme su kratke, slatke i pevljive i Birdflesh sa punim pravom mnogu da kažu da su svoj zanat izuzetno izbrusili i da se nalaze u životnoj formi. Prija:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/extreme-graveyard-tornado

Ipak, nedelju su mi ulepšali detroitski Shit Life sa svojim drugim albumom Reign in Bud. Iako stilski  nema velikih odmaka od debi albuma Graveshifter od pre dve godine, Reign in Bud je ipak u svakom pogledu zrelija ploča sa boljom produkcijom (bend je duo gitare i bubnjeva, bez basa), dotegnutijom svirkom i izbrušenijim pesmama. Moram da kažem, iako sam Evropljanin i na neki način i pripadam tradiciji evropskog grajndkora, da sam uvek cenio američku interpretaciju ove muzike. Uostalom, Ameri su ga kroz rane radove Siege i Repulsion praktično i prizvali u postojanje a Evropljani su mu samo dali ime i „zvaničnu“ formu. No američki bendovi iz devedesetih i sa početka ovog veka su zaista stilu doneli mnogo lepih unapređenja i Shit Life sa ponosom mogu da kažu da su nastavljači te neke kvalitetne linije koja nam je dala Discordance Axis, Agoraphobic Nosebleed, Combatwoundedveteran, Pig Destroyer ili,jelte, Insect Warfare. No, Shit Life nisu nekakva high concept ekipa i Reign in Bud mi toliko i prija baš jer nema mnogo filozofije i sastoji se isključivo iz najnabrijanijih, najbržih grajndkor komada u kojima se smenjuju rafalni blastbitovi i zakucavajući kečevi, sa klasičnim dualnim vokalom i prostom, besprekornom rifažom. Moram da kažem da je bubnjar Zach Gibson neverovatno dobar u tome kako zakiva izuzetno brze, precizne, gotovo neljudski agresivne blastbitove, a da ipak ima i dovoljno gruva, dok je gitarista i pevač Chris Revill podjednako impresivan u obe uloge. Shit Life pritom imaju zdravo naturalistički senzibilitet, bez poetskih apstrakcija svojestvenih Pig Destroyer ili Discordance Axis (pa čak i Agoraphobic Nosebleed) i njihove se pesme vrte oko kanabisa, piva i generalnog svakodnevnog beznađa. Izuzetna, takoreći instant-klasična ploča:

https://shitxlife.bandcamp.com/album/reign-in-bud

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-06-2019

Leto je počelo a zna se da je leto najmanje metalno godišne doba. Ipak, mislim da imamo dosta dobre prognoze za ovu godinu i tu ne aludiram samo na poplave koje napadaju sa svih strana. Ove nedelje se izrazito slemuje, čak iako ono što sam pričao o Gutural Slug prošle nedelje, da je album izašao, naravno nije tačno, album izlazi tek 14. Jula a ne Juna. Al ko radi taj i greši i ja se stvarno trudim da što manje radim. Idemo!

Blek metal! A prvi među jednakima su Eskapism iz Ukajine čiji drugi album, Ancient Songs of the Wind pogađa sve one tačke koje čovek očekuje od ukrajinskog melodičnog/ atmosferičnog blek metala. Ali na dobar način. Razume se, nije ovo neki moj prvi izbor za slušanje ali ovaj dvojac ima kvalitet i veštinu pa se njihove preslađene melanholične teme lakše gutaju. Odlična produkcija, takođe, čini ovaj album za mene relativno bezbolnim iskustvom, i, iako ga neću slušati mnogo puta, mislim da je bezbedno reći da Eskapism nude vrlo kvalitetan program u svom žanru, makar za koplje iznad proseka.

https://eskapism.bandcamp.com/album/ancient-songs-of-the-wind

Preskačem razne Franczuze, Russe i Brazzerilce koji me samo uljuljkuju u san svojim pokušajima, da bih se zaustavio na grčkom bendu Dizziness koji poslednje četiri godine zasipaju EP-jevima, a upravo su ponudili i najnoviji pod naslovom Cosmic Echoes. Dizziness je malo šašavo ime za blek metal bend, kažete vi i ja se slažem, ali muzički ovde je na programu obožavanje Mayhema iz devedesetih i ranih godina ovog stoleća a Grci imaju dovoljno štofa da to časno provuku. Dakle, dobijamo malo psihodelije, malo avangarde i malo propisne tučnjave, sve u veoma mističnom tonu i to da bend ovu svoju fazu naziva „najeksperimentalnijom“ do sada je sasvim na mestu. Mayhem i sami nisu istražili sve smerove u kojima se moglo ići tako da Dizziness rade lepo posao:

https://dizziness.bandcamp.com/album/cosmic-echoes

Finski Pnakotic Vision na svom prvencu nazvanom kratko & jasno Azathoth nude upravo ono što im piše na pakovanju, lavkraftovski kosmički horor-metal koga bismo optužili za suludo visoke pretenzije da samo nije tako nekako crtanofilmovski karikiran. No, ovo ne mislim u lošem smislu. Četiri pesme u četrdeset minuta mračnog, razmazanog black/ death metala je sasvim dobra mera za svakoga ko će rado prigrliti egzistencijalni horor i pustiti da mu intelekt luta neistraženim delovima svemira.

https://pnakoticvision.bandcamp.com/album/azathoth

Takođe iz Finske dolaze Goatskult sa svojim novim EP-jem, Kinahmia i ova ploča predstavlja još veće skretanje ka panku nego što su to bila njihova prethodna izdanja. I nije nimalo lošija zbog toga, naprotiv. Kinahmia je kolekcija odlično napisanih, eksplozivnih blackened crust pesama sa ozbiljno popaljivim rifovima, besnim vokalom i za igru raspoloženim bubnjarem. Pritom, „pank“ ovde treba shvatiti pre svega u smislu odbacivanja tih nekih baroknih tendencija koje blek metal često zapati i Goatskult demonstriraju ne samo izvanrednu sviračku kompetenciju već i odlične harmonske ideje, ali sve je to spakovano u pesme koje se gnušaju koncepta „atmosferičnosti“ i nude znojavu, krvavu svirku iz sve snage sve vreme. Biser!!!!!!!!!!! Obavezno slušanje.

https://youtu.be/6OW6S9JEdEM

Za nijansu manje biserni ali i dalje preporučljivi za slušanje su njemački Kâl, za koje samo mogu da pretpostavim da su veoma nov bend (strana na Metal Archivesu im nije stara ni nedelju dana) a njihov debi album, Tage der Nacht (Dan noći?) je fina, sirova ali ne sasvim neizbrušena ponuda nihilistične agresije i malčice blekmetalske hladnoće i melanholije. Kâl imaju prilično naporan zvuk ali on takav kakav je donekle i doprinosi toj opresivnosti njihove muzike pa iako ovo verovatno nije ploča koju ćete vrteti na repeat ceo dan, mislim da će ispuniti prazninu u srcu koje možda niste ni svesni. Meni jeste!!

https://youtu.be/ZWHBsKm9Egk

Evo i jednog split EP-ja, jednog ruskog i jednog norveškog benda, gde se ne zna šta je grđe. Norvežani, Vintlechkeit nude snimak koji je toliko mutan da nije jasno kako su to zaboga snimali i zar u Norveškoj ne može da se makar pozajme pare od roditelja da se kupi jedan mikrofon i pristojna zvučna kartica, ako već ne da se ide u pravi studio. Vintlechkeit zapravo sviraju solidan norveški, ledeni blek metal, ali to se bukvalno ništa ne čuje. Wintaar, pak, imaju izrazito loš zvuk ali se barem čuju i njihova melodična ali ekstremno agresivna svirka spaja najbolje elemente ruskog blek metala, nudeći naivan ali istovremenao sasvim sazreo slovenski saund koji, ako pređete preko činjenice da će vam verovatno trajno oštetiti sluh, zapravo neobično prija.

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/vintlechkeit-wintaar-split

U sličnom No-Fi stilu je i debi album finskog (?) Gueules Cassées koji se – očigledno – bavi Prvim svetskim ratom i prikladno je naslovljen Ypérite. I znam sad da deluje perverzno da sam preskočio desetak pristojno produciranih i profesionalno odsviranih albuma da bih na OVO skrenuo pažnju ali Gueules Cassées uprkos svom podrumskom kvalitetu zvuka zapravo odiše autentičnim interesovanjem za temu i osebujnom intepretacijom muzike kakva drugima nedostaje.  Prvi veliki rat je i dalje trauma na kolektivnoj psihi Evrope i ovakvi albumi podsećaju zašto je tako. Teško za slušanje, ali možda vredno truda:

https://gueulescassees.bandcamp.com/releases

Da se malo izvučemo iz ponora infrasirovosti poslužiće debi album slovenačkih Snøgg. Ovaj duo, sastavljen od članova death metal ekipe Carnifliate na albumu Chhinnamasta nudi interesantnu interpretaciju blek metalskih tropa kroz dugačke, ambiciozno aranžirane pesme koje tradicionalnom blek metal štimungu dodaju dosta dobro odmerenog gruva. Snøgg svoju eksperimentatorsku prirodu ne kriju i ovo je ploča koja se ne stidi odlazaka u razne atmosfere, pa i čiste ambijente (vrlo sigurna Void of Valor) ali koja nikada ne zaboravlja dobar rif kao osnovu metal muzike. Odlična ocena za momke iz Velenja:

https://snogg.bandcamp.com/album/chhinnamasta

Iz Amerike (malo Kolorado, malo Vošington Stejt, moliću) stižu Bull of Apis Bull of Bronze sa svojim prvencem Offerings of Flesh and Gold koji je superpretenciozan paket od tri pesme (u više od četrdeset minuta!) tog nekog levičarskog, antifašističkog, antiautoritarnog pogleda na blek metal kakav uglavnom zna da dođe baš iz SAD. I ne da je ovo neka sjajna ploča, ali opet, u svom tom lo-fi prebijačkom haosu, vrištanju i sporim meditacijama bez distorzije ima neke ubeđenosti koju treba čuti i ceniti:

https://bullofapisbullofbronze.bandcamp.com/album/offerings-of-flesh-and-gold

Francuski Stromptha na svom drugom albumu, Endura, dosta rizikuje i tu ne mislim samo na to klin pevanje na francuskom koje je… pa skoro komično većinu vremena. Jedini član ovog benda, tajnoviti J se svakako potpuno ogolio pred slušaocem nudeći dugačke, meditativne, ali neobično zarazne avangardne blek metal, pa.. zaraze i u tom emotivnom ekspresionizmu i to njegovo pevanje na kraju ima smisla. Iako bandcamp za sada daje samo tri pesme, ovo je svakako dobar primer tog nekog maltene art brut pristupa metalu koji daje interesantne rezultate:

https://stromptha.bandcamp.com/album/endura

Ruski Temple of Nihil imaju prvi album, Schadenfreude i ovo je vrlo čudno miksovana ploča blek metala koji kombinuje agresivne momente sa zamišljenim, tihim pasažima, u jednom za Ruse relativno nekarakterističnom spoju senzibiliteta i pristupa. Naravno, Rusija je ogromna zemlja i pokušavati prilepiti svim njihovim blek metal bendovima jedan uniformni zvuk je besmisleno, no, ipak su me Temple of Nihil prijatno iznenadili svojom originalnošću i tim nekim uspelim spajanjem sirovosti i suptilnosti. Dobre pesme, zanimljiv miks i taj odlični omot, ploča vredna svake pažnje:

https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/040gd-temple-of-nihil-schadenfreude-2019

A uvek pouzdani izdavač 20 Buck Spin nam donosi i debi album black/ death sastava Superstition iz Santa Fea koji vrlo lepo spaja sirovost, pa i naivnost starinskog black i death metala sa prepoznavanjem ne samo koja je godina nego i šta je u muzici zapravo važno. Tako da je ovo album sa etitjudom ali koji se ne vozi isključivo na etitjudu i lo-fi estetici već nudi energiju, autentičnu glad, odlične rifove i organsku svirku. The Anatomy Of Unholy Transformation je jedna od onih ploča koje isprva na sebe skrenu pažnju izrazitom ružnoćom ali zatim, na dublja slušanja prepoznajete sve te suptilnosti u aranžiranju, promišljenost melodija, bolesnu logiku izlomljenih ritmova… Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/the-anatomy-of-unholy-transformation

U stonerskoj ponudi krećemo iz Sjeverne Karoline sa bendom El Supremo čiji instrumentalni debi album Clarity Through Distortion odlično zna kuda hoće da stigne pa bira poznate i dobro ugažene putanje do cilja. Hoću reći, ovo je bend bivših članova benda Egypt i njihova interpretacija stonera je zrela, mišićava i dobro usvirana. Clarity Through Distortion ima puno distorzije ali i lepih, psihodeličnih pasaža na orguljama i ume da se uhvati dobrog gruva kada ga prepozna. Pritom, ovo je dobro producirano i pesme su očigledno veoma usvirane, dakle ne pričamo o džemovima. Ipak, bend malčice precenjuje svoje kompozitorske skilove i neke od pesama traju besomučno predugo za ono što nude. No, u proseku, prijatna ploča:

https://elsupremo.bandcamp.com/releases

Lilitini susjedi, Bečlije Avalanche (samo jedan od milion metal bendova sa ovim imenom) na svom drugom albumu, Interstellar Movement bave se kvazarima, Jupiterom i drugim svemirskim temama, muzički uobličujući svoje kosmičke fantazije u tvrde komade sludgecore nabijanja sa očiglednim sabatovskim korenima ali uz mnogo modernijeg, trešerskog zvuka. Pevač je… pa recimo, divizivan u onome što radi a i bend u celini još nije dosegao punu zrelost, sa pesmama koje povremeno očigledno ne znaju kuda bi. Ipak, za makar jedno slušanje ovo je sasvim pristojno:

https://avalanchexiii.bandcamp.com/album/interstellar-movement

Kad smo već u svemiru, vredi poslušatio sedmi album australijskog psihodeličnog projekta Frozen Planet….1969 koji se zove Meltdown On The Horizon i nudi vrlo slobodan, organski psihodelični rok zasnovan na džemovanju, improvizaciji i snalaženju na licu mesta. I super to zvuči. Ovo je, recimo, bend koji može album da započne pesmom od 22 minuta i da to sasvim lepo prođe jer njegovi članovi razumeju kako se u ovakvoj muzici rizikuje, kako se eksperimentiše, ali i kako se eksploatiše dobra tema kada se na nju naleti. Spoj spontanosti i discipline koji mogu od sveg srca da preporučim:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/meltdown-on-the-horizon

Kome to nije dovoljno „metal“, molm lepo, evo ga prvi – istoimeni – album teksaških Forebode koji isporučuje prljav, mračan, spor i težak doom metal sa naprstkom black metal ružnoće. „Blackened doom“ je svakako postao trend poslednjih par sezona, jelte, ali Forebode zapravo mnogo više duguju pravovernoj doom tradiciji i kod njih su pesme suštinski tužne, depresivne i usporene koliko je to više moguće samo da bi poskočile i uletele u sabatovski gruv. Fino to bude i moram da priznam da taj „blackened“ vokal zapravo više kvari nego što doprinosi, ali opet, to im je valjda spona sa andergraundom koje ne žele da se odreknu. Enivej, cenim bend koji ne razdvaja ritam i solo gitaru na albumu i jedan gitarista svira sve odjednom – TO jeste hardkor. Forebode se svakako još traže i, ako bend potraje, sumnjam da će ovako zvučati za pet ili deset godina, ali za sada je i zvuk tog traženja zanimljiv:

https://forebodetx.bandcamp.com/album/forebode

Španjolski Bloody Crom na svom prvom (i istoimenom) EP-ju snimljenom uživo nude ne samo vrlo pankersku interpretaciju stoner metala, nego i pregršt nrdovskih referenci, od Tolkina, preko, naravno, Konana, pa do D’n’D-a. Taj nrdkor pristup, u saglasju sa veoma lo-fi kvalitetom snimka i, suočimo se s tim, osrednjošću benda, daje na gomili jednu ipak simpatičnu kombinaciju, makar kao kurio:

https://bloodycrom.bandcamp.com/releases

Slomatics iz Belfasta imaju novi album, šesti po redu i Canyons je solidna prezentacija njihovog sporog, tečnog, superteškog doom metala koji spaja gruv i melanholiju na sasvim prirodan način. Slomatics u svojoj muzici izmiču tim nekim mačo elementima koje često (pogrešno) smatramo neodvojivim od metala i njihov doom je emotivan – bez utapanja u „emo“ senzibilitetu – i patetičan na onaj romantični način koji sam uvek cenio kod, na primer, Cathedral ili My Dying Bride, ali pritom njegova prilično lo-fi dimenzija sve drži u jednoj proleterskoj, pank ravni. I to je dobra kombinacija, Canyons je ploča hipnotičkih pesama koje se ne trude da vas ubede u svoju ezoteričnost i onostranost nego je jednostavno žive, kroz svoje superteške rifove (fun fact: bend u postavi nema bas-gitaru) , prostačke bubnjeve i još prostačkije pevanje bubnjara Martyja koji u tom nekom anarhičnom saglasju isporučuju ogromnu količinu nepatvorene emocije. Vrlo lepo:

https://slomatics.bandcamp.com/album/canyons

Lightning Born iz Sjeverne Karoline su još jedan stoner/ doom bend sa ozbiljnim dugovima koje otplaćuju sedamdesetima, ali solidno to rade sa heavy blues notom u svom zvuku i produkcijom koja se makar trudi da prepozna različitu dinamiku kojom bend svira (uglavnom bezuspešno, ali to je već stvar modernog shvatanja masteringa, bojim se). Lightning Born najviše kolje to da nemaju neke sjajne i pamtljive rifove tako da bend u velikoj meri mora da se izvlači na kvalitetnu pevačicu. Ali Brenna Leath makar obavlja zavidno dobar posao i grupi dodaje solidnu količinu identiteta. Da je bend samo malčice promislio mastering ove ploče i da je frekvencija pamtljivih rifova nešto viša pričali bismo o instant klasiku. Ovako, ovo je pristojna ploča ali ništa više od toga:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/lightning-born

A italijanski izdavač Heavy Psych Sounds nas ove nedelje raduje novim albumom brtitanskog fuzz rock power trija Gorilla koji se zove Treecreeper i zvuči kao izgubljena sesija na kojoj su Motorhead svirali sa Sabatima, sa svom prljavštinom i drogama koje to podrazumeva. Gorilla su jedna od bolje čuvanih tajni scene reklo bi se, i 12 godina nisu izdali album tako da je Treecreeper time vredniji. Ono što je važno je da ovo nije samo kolekcija himničnih, psihodeličnih, uber-distorziranih rok pesama već i da je album prljav u duši i miksu koji se trudi da anarhičnost benda uhvati na najbolji način:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gorilla-treecreeper

Hollywood Vampires iz Los Anđelesa su na svom prvom albumu od pre četiri godine uglavnom pržili kavere i sve je delovalo kao dobro zezanje dobrih drugara koji su nekim ludom srećom preživeli velike heroinske radove sedamdesetih, kokainske kampanje osamdesetih, kao i heroinski kambek devedesetih i moglo je da ostane na tome. Međutim, ova holivudska supergrupa se ponovo okupila i drugi album, Rise, je album sastavljen uglavnom od originalnog materijala. I… pa… iako ovo sigurno neće biti moj album godine ili meseca, čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj Alice Cooper, Joe Perry i Johnny Depp zvuče ovako živo, zdravo i zainteresovano je ipak jedno malo čudo. Rise ne može da se otrgne proto kok-rok tropima koje su Perry i Cooper (tj. Pereira i Fournier) praktično izmislili, ali ovo su, da se ne lažemo, uz sve svoje brojne transgresije tokom dugih karijera, ipak dvojica od najvažnijih muzičara u celokupnoj istoriji heavy muzike i na ovom albumu se dosta tog pedigrea prilično čuje. Naravno, zgodno je kada su vam ortaci poput Jeffa Becka udaljeni jedan telefonski poziv od gostovanja na ploči i kada možete da priuštite da snimate gde, koliko i sa kome god hoćete i Rise pomalo pati od prenadutosti sa svojih 16 pesama od kojih je pola moglo da bez trunke griže savesti završi na traci koja će ostati pohranjena u arhivi i nikada ne ugledati svetlo dana, ali kada pronađu svoj gruv, Hollywood Vampires udaraju kako treba, gde treba i koliko treba. Cooper je ipak jedna od najprepozatljivijih persona vaskolikog metala i njegovo pevanje, iako nikada tehnički impresivno, nikada nije prestalo da bude zapaljivo, dok je Perry, zaboravlja se to malo, VELIKI gitarista. Interesantno.

https://hollywoodvampires.bandcamp.com/album/rise

Birmingemski Memoriam je snimio svoj treći album, Requiem for Mankind i, pa, ako ste čuli prva dva albuma ove svojevrsne death metal supergrupe ili ste čuli bilo šta što su ovi ljudi radili u prošlim bendovima (Benediction, Bolt Thrower, Cerebral Fix), već znate da li uopšte treba ovo da slušate. Ja sam, naravno, vazda bio slab spram ratnometalskog senzibiliteta Bolt Throwera i volim da čujem Karla Willettsa kako opet izvikuje preteće stihove preko stamenih srednjetempaških metal komada. Memoriam ipak nije Bolt Thrower i ovde ima lepih poigravanja sa melodijom i atmosferom (slušajte skoro pa blek metalom ofarbanu Never the Victim) i dopada mi se kuda ovaj bend ide. Mislim da Memoriam neće dostići važnost koju Bolt Thrower imaju za mene jer, jelte, imam trideset godina više i sve to, ali neopterećenost time da se skine zvuk prethodnih bendova i svež način da se iscedi emocija iz death metal predloška mnogo vrede:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_maLRPyCTk9GqxxqVjliOxXkFqu9A19zWw

Čuti dobar thrash metal album izašao u 2019. godini nije TAKO teško kao što sam zamišljao da će biti u, recimo 1999. godini, ali je i dalje vrhunski užitak odvojiti uvo za nešto kao što je debi džordžijskih Sadistic Ritual koji se, pompezno, zove Visionaire of Death. Ovi momci iz Atlante uspevaju da uhvate divljačku, razuzdanu dimenziju metala osamdesetih negde tačno na prelasku belo usijanog speed talasa u nešto solidifikovaniji, „četvrtastiji“ thrash i dovedu je na kraj druge decenije 21. veka neokrnjenu. Pritom, Sadistic Ritual UBIJAJU na polju sviračkih kvaliteta, izvodeći prave bravure ali se mudro uzdržavajući od presviravanja, tako da su im pesme serije izvanrednih krešenda presecane dobrim vezivnim tkivom. Pokušavam da kažem da je Visionaire of Death ploča odlično uređenog tempa i dinamike sa bendom koji razume kada sme (i treba) da se upusti u kompleksnije aranžiranje i kako da u tome ne izgubi vučnu silu koja je jedan od glavnih aduta ove muzike. Dalje, rifovi umeju da budu odlični, solo gitara je fantastična a pevač zvuči kao najidealnija verzija klona Mileta Petrozze koju možete da zamislite. Skoro savršena ploča, zaista i čudiće me ako je se ne setim na kraju godine.

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/visionaire-of-death

Kalifornijski Gygax je bend koji svoje utemeljenje u nrdovskoj fantastici i fantaziji baš i ne krije – nazvani su po ocu Dungeons ’n’ Dragons sistema, prvi album se zvao Critical Hits, drugi Second Edition – i sada na trećem, High Fantasy, u osveženoj postavi nude još svojih metal maštarija žestoko inspirisanih sedamdesetim godinama i proto metalom koji je tada harao scenom. Hoću reći da je High Fantasy jedna visokooktanska, dobro producirana i ne preglasna ploča zdravog metala sa očiglednim korenima u zvuku Thin Lizzy ali bez ambicije da se zadrži samo na prostom imitiranju. Ovaj album sadrži mnogo elemenata koji meni veoma prijaju, od visokog, poletnog tempa kojim se većina pesama kreće, preko pristojnog pevanja basiste Erica Harrisa, pa do izvrsnog navalnog reda gitara u najboljoj Thin Lizzy/ Tygers of Pan Tang/ Iron Maiden tradiciji. Pesme su pritom vrlo solidne i mada je ovo možda za nijansu suviše staromodno za nekog rođenog u ovom veku, meni veoma prija i ne deluje retro. Probati:

https://gygaxguild.bandcamp.com/album/high-fantasy

Portlandski The Odious sa albumom Vesica Piscis, po sopstvenim rečima, kompletiraju trilogiju koja je započeta pre nekoliko godina prvim albumom i ovo je, sva tematska komplikovanja na stranu (The subject matter of our trilogy tries to mirror the contradictions and dissonance that is prevalent in our existence) album intrigantnog, progresivnog metala koji zvuči kao prizemljenija, produkcijski zauzdanija verzija Devina Townsenda. Što, naravno, i dalje znači da je ovo izluđujuće komplikovana muzika čiji se ritam ne da izbrojati na prste ma koliko ruku da uključite, koja skreće pod pravim uglom kad god joj se ćefne i menja senzibilitet i žanrove na prelasku iz takta u takt, ali koja u osnovi i dalje zadržava vernost ekstremnom metalu i koristi njegove elemente kao glavni gradivni materijal. Impresivna je ovo ponuda, pogotovo što vrlo retko čujemo ovakve ploče sa ovako nepredrkanim a čistim i funkcionalnim zvukom. Poslušati:

https://theodious.bandcamp.com/album/vesica-piscis

Možda najbizarniji koktel ove nedelje dobijamo na drugom albumu projekta Howling Sycamore gde se Davide Tiso iz Ephel Duath udružio sa Jasonom McMasterom (Ex WatchTower) a bubnjeve su poverili Hannesu Grossmannu iz Necrophagista, sa sve gostima u likovima Martyja Friedmana ili Brucea Lamonta (pevač/ saksofonista iz Yakuza) da bi snimili album Seven Pathways to Annihilation koji je spoj progresivnog, power metala i ekstremnog metala, opet, njegove progresivnije struje. Nisam siguran da je meni ovo za mnogo slušanja – zvuk je poružan, pre svega – ali kombinacija jeste fascinantna, pa makar i ne funkcionisala uvek onako kako je Tiso možda zamislio. Lepo je čuti metal koji ovako eksperimentiše a i dalje ima makar neke elemente komunikativnosti sa širim slušateljstvom:

https://howlingsycamore.bandcamp.com/album/seven-pathways-to-annihilation

Britanski Abyssal na svom četvrtom albumu, A Beacon In The Husk nude ekstreman, skoro do neslušljivosti hermetičan kavernozni death metal koji gotovo potpuno prevazilazi oslanjanje na prepoznatljive rifove za račun zvuka koji se po slušaocu razliva kao hladeća, solidifikujuća lava. Tim je efektnije kad se kroz ovo probiju čiste i promišljene gitarske solaže, ali Abyssal nisu ovde da vas zabavljaju. A Beacon In The Husk je teška, dugačka, mračna ploča blur-core usmerenja koja slušaoca bez milosti mrvi u prah u nadi da će on posle svega proći na drugu stranu i videti svetlost. Što je časna ambicija:

https://abyssal-home.bandcamp.com/album/a-beacon-in-the-husk

Čikaški nežni doom metalci Flesh of the Stars se vraćaju sa četvrtim albumom u pet godina postojanja i Mercy je ploča vrlo sigurna u sebe i svoju formulu mešanja folka sa distorziranim ali ne i zaista teškim doom metalom. Možda sam samo previše bio izložen najnovijem albumu Vampire Weekend ovog proleća ali Flesh of the Stars mi imaju isti narodnjački, ceremonijalni pristup pesmama, isti osećaj za finu dramu, osim što kod njih naravno, sve ide uz distorzije i ekstremna trajanja pesama. Album počinje komadom od 22 minuta, za ime sveta! Ali ima ovde mnogo jasne vizije i nežne emocije i dobro je da i ovakve stvari legitimno spadaju u metal:

https://fleshofthestars.bandcamp.com/album/mercy

Vratićemo se sada nekih pet nedeljas u prošlost, na polovinu Maja da bismo preporučili jedan.. beatdown album??? Whoa! Da nije neko hakovao Mehmetov nalog, pitate se sad vi, već pomalo zabrinuti.

Nije, nije, nego sam tek ove nedelje čuo debi album hamburških Dagger Threat pod nazivom GESTALTZERFALL i pomislio da je OVO kombinacija beatdown sporosti i siledžijstva sa jedne strane i nekakve sludge pa i grindcore agresije sa druge strane zapravo kao pravljena za mene. Dagger Threat su bend koji razume snagu prostih, ponavljajućih rifčina koje izbacuju apsurdno komprimovane gitare, pevača koji preko toga dere grlo od vrištanja i bubnjeva koji sve zakucavaju dušmanskom silinom. Nema ovde nikakvih tehničkih egzibicija, naprotiv, ovo je muzika kojoj je tehnička dimenzija važna da bi se jednostavne pesme izvele sa perfektnom ubedljivošću i maksimalnom snagom – nešto kao kod dizanja tegova, jelte. I da ne preterujem sada, kao album, ovoje ipak predugačko i preujednačeno u tom nekom smislu estetskog pristupa da bih ja mogao da, realistično gledano, ovo sedim i slušam u cugu, ali ima odličnih momenata i iznenađenja (slušajte shizofrenu Abuse of Power, recimo) i, pa… vredi čuti.

https://bdhw.bandcamp.com/album/gestaltzerfall

Kad sam gore pomenuo slemovanje, naravno, mislio sam na nešto drugo, ali vredi pomenuti i debi album hongkonško-tajvanske ekipe Virginity Fraud jer je u pitanju dirljivo prljav, prostački, ali ubeđen u sebe komad glupog slamming death metala koji nikad ne dostiže razinu bendova koje Virginity Fraud očigledno štuju i emuliraju, ali su njihovi pokušaji svakako simpatični. Plus, album se zove  Rejected by Death, An Imperishable Torment, a i naslovi pesama su za pamćenje. Odnosno neupamtljivi. Kinezi, nemoguće ih je ne voleti:

https://miasmarecords.bandcamp.com/album/rejected-by-death-an-imperishable-torment

Nisam mislio ni na Francuze, prevarno nazvane Ohio Slamboys, ali njihov drugi album, Zombie Killing Process je opet simpatična, junk food ponuda veselog slema fokusirana na sovju ’80s zombi tematiku i mada ovde nema nekih ne znam kako inventivnih rifova ili najboljih slemova na svetu, album ugodno projuri za pola sata i lepo se potroši:

https://ohioslamboys.bandcamp.com/album/zombie-killing-process

Nisam mislio ni na urnebesno nazvani projekat Hog Slammer iz Misurija čiji EP Death Metal from the Ghetto obavlja najveći deo svoje misije već samim imenom. Muzički, ovo je pet pesama provincijskog slema sa zastrašujućim zvukom doboša (kao da dvanaest minuta bez prestanka udarate u metalnu cev) ali u kojima osim tog zvuka doboša ništa nije posebno ekstremno. Ipak, ovo je simpatičan metal čiji nihilizam zvuči zapravo buntovno i ustanički:

https://hogslammer.bandcamp.com/releases

Ono na šta sam delimično mislio je svakako novi, još polovinom Maja izašli EP južnoafričkih slem zvezda Vulvodynia, nazvan Anthropophagus a u najavi njihovog trećeg albuma, Mob Justice koj izlazi 30. Juna. Vulvodynia ne spadaju u meni najomiljenije slemere sa svojim blagim zastranjenjima ka deathcoreu i siledžijstvu, ali nema zbora da je Anthropophagus logična i dosledna ekstrapolacija njihovog zvuka i da će fanovima novi album verovatno sesti kao dupe na nošu. Anthropophagus i dalje ima te neke elemente deathcorea koji meni ne znače preterano mnogo ali bend ne zaboravlja da u slemu caruju slemovi i isporučuje dosta dobrog gruva. I, iako nisam raspamećen, sve je to slušljivo, uz hrpu gostiju (pogotovo je slatko kada na trećoj pesmi Martin iz češkog Gutalax upadne sa svojim prepoznatljivim roktanjem), pa ću baciti uvo i na album kad izađe:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-anthropophagus

Ipak, ono na šta JESAM mislio je da smo dobili drugi album novozelandskih kraljeva slema, Organectomy, ovog puta za Unique Leader i odjednom nisam toliko potresen što na novi Guttural Slug treba čekati još nekoliko nedelja.

Unique Leader u poslednje vreme izdaju dosta deathcorea koji meni i pored najbolje volje ne bude ni za jedno celo slušanje (recimo, overiti novi album nizozemskih Distant koji je super produciran, ima i slemove i sve to ali je na kraju dana za mene premonoton) tako da je pravo zadovoljstvo videti da ove nedelje nude jednu mesnatu, kvalitetnu ploču brutalnog slema od koga otpadaju uši a koja je solidan pokazatelj zrelosti čitavog žanra.

Naravno, imali smo već prošle godine Internal Bleeding i prošle nedelje singl Guttural Slug, ali Organectomy sa albumom Existential Disconnect nalaze srećnu spojnicu između svog klasičnog zvuka utemeljenog na tradicionalnom, brutalnom slemu i nekih, hajde da kažem cerebralnijih tendencija. Ove tendencije se najpre primete u tematici pesama koje se sada ne bave „probadanjem kučaka“ i prostim prepričavanjem horor filmova iz lokalnog video kluba već se hvataju u koštac sa egzistencijalnim, spritualnim i, jelte, filozofskim, a muzika, iako i dalje beskompromisno tvrda i zakucavajuća, ima sasvim novi kvalitet u tome kako se elementi slema koriste da se pesmama podari jedna preovlađujuća atmosfera a albumu duži narativ. Ne bih sad da serem kako živeti u Krajstčrču koga danas najviše znamo po nedavnom masakru naprosto tera ljude da sazrevaju, ali rekao bih da Organectomy sa ovom pločom preskaču nekoliko evolutivnih stepenika, nadilazeći nekakve veštačke granice žanra i, poput recimo Suffocation pre skoro trideset godina, pokazujući šta JOŠ sve može da se uradi u ovoj muzici koja se nalazi na potpunoj žanrovskoj, da ne pominjem tržišnoj margini.

Drugim rečima, ovo je ploča koja uprkos tome što koristi prepoznatljive elemente slamming death metala – apsurdno dubok, nerazumljiv vokal, srednjetempaške hromatske rifove uz koje ciljna publika lomi vratove i gubi kontrolu (dakle, same „slemove“), blastbitove koji su samo iznurujuća punktuacija a ne krešenda pesama – ona ih slaže na interesantne nove načine, postižući da dobijemo i hipnotičke kvalitete „pravog“ slema, ali i mnogo više od toga. Ponovo, kao i Suffocation pre njih, Organectomy demonstriraju novu čistotu vizije u komponovanju pesama, znajući intuitivno kada treba pobeći od tradicije, kada joj se vratiti, kada uklopiti stvari koje se ne uklapaju, kada biti prost, kada složen. Rezultat je da dobijamo kolekciju dobrih pesama, a ne samo nisku zaraznih slemova, što bi, da se razumemo, meni skoro pa bilo dovoljno. Ali Organectomy se time nisu zadovoljili i ovo je ploča koja ide dublje i priča kompleksnije priče držeći se istovremeno (i veoma disciplinovano) osnovne gradivne materije svog žanra i ne koketirajući sa kojekakvim džezom, repom, ili gregorijanskim horovima. Dakle, dobijamo onaj retki biser – žanrovski album koji u okvirima tog žanra inovira tako što istražuje njegove neiskorišćene potencijale umesto da se promiskuitetno ukršta sa drugim muzikama pozivajući se na postmodernistički razvrat. S obzirom da je slem muzika opsednuta seksom, seksualnom perverzijom i seksualnom agresijom i služi kao neka vrsta ritualnog isterivanja demona za frustriranu/ verovatno često incel demografiju sa svojom ritualizacijom nasilja i pronalaženjem pribežišta u umirujućoj predvidivosti, Organectomy sa ovim albumom demonstriraju hvalevrednu disciplinu koja svu tu agresiju usmerava na kreativnu stranu u zapravo uspeva da na kraju proizvedu muziku koja ne ostavljautisak nasilnosti već samo snage. Remek delo? Sasvim moguće da mu se ovo asimptotski približava sa svakim ponovljenim slušanjem:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/existential-disconnect

Video igre: Bury me, my Love

Bury me, my Love je imala kapacitet da bude neigrivo smeće pa je moj strah spram igranja ove igre bio relativno veliki. Moja aktuelna žeđ za igranjem narativnih igara koju Switch za sada izvrsno servisira bila je na solidnom iskušenju ovom prilikom jer Bury me, my Love je, kao što nagađate, igra sa agendom, porukom, sociopolitičkom ambicijom čak, koje se sve nalaze u znojavom klinču se njenom izuzetno skromnom mehaničkom osnovom.

S druge strane Bury me, my Love je, naravno, igra kakve je zgodno imati u ponudi jer ona, ponoviću, ima agendu, poruku, sociopolitičku ambiciju, čak. Ovo je angažovana igra koja se osmelila da pređe preko granice „entertejnmenta“ i iskoristi medijum da nešto, jelte, kaže. To ne mora da bude nužno dobro za medijum – nije retkost da umetnost, jelte, bude podređena političkoj agendi na sopstvenu štetu – ali opet postoji potencijal da se stekne srećna sinergija medijuma i poruke i da u konačnici dobijemo nešto što tu poruku šalje koristeći posebne karakteristike tog medijuma.

Letimičan pregled ocena koje je ova igra dobila od kritike pokazuje da su zapadni mediji – koje po inerciji najviše i pratimo, jelte – uglavnom odreagovali pozitivno dok je ocena od strane samih igrača nešto niža i možemo govoriti o zloslutnoj „mešanoj“ reakciji na igru koja je, uostalom, na sebe uzela nezahvalnu dužnost da sažme (neka) iskustva izbeglica iz aktuelnog – i žalosno predugog – građanskog rata u Siriji i predstavi nam ih u interaktivnoj formi sa namerom da, ako je moguće, poduči, izazove empatiju, pa možda, što da ne, i motiviše na akciju.

Da se razumemo, kada sam svojoj ženi sa dosta entuzijazma počeo da pričam o igri u kojoj pratimo pokušaje sirijske izbeglice Nour da se dočepa nekakvog bezbednijeg i dostojanstvenijeg života u (proverbijalnoj) Nemačkoj njena prva reakcija je bila da je možda malo neukusno što je neko napravio igru sa takvom temom. Naravno, drugim medijima implicitno priznajemo pravo da se bave ovakvom tematikom – jer su odavno osvojili status umetnosti i oslobodili se stigme zabave – a i ovo nikako nije prva igra koja se bavi „teškim“ temama, sećam se da je moja pokojna majka još pre dobrih trideset godina slično reagovala kada sam joj rekao da igram igru u kojoj zatvorenik pokušava da pobegne iz logora u nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Zlobnici bi rekli da se za tri decenije jedino promenilo to što su nevoljnici onda bežali IZ Nemačke a sada beže U nju.*
*I što me prekoreva supruga a ne majka – ali nije li to ISTO?

Elem, Bury me, my Love je igra koja prati putovanje sirijske doktorke Nour od Homsa u Siriji do, idealno, Nemačke gde će moći da započne novi život. Početak je, možda neočekivano, prilično optimističan jer žena ima novac za prevoz kao i uredne putne isprave, uključujući šengensku vizu u pasošu, ali od odluka koje će igrač donositi na određenim mestima u narativu zavisi koja će biti stvarna krajnja destinacija naše junakinje.

Na nivou igranja, ovo je jedna od onih „telefonskih“ igara gde samo igranje zapravo simulira komunikaciju smart telefonom i, uostalom, još pretprošle godine je i napravljena za iOS i Android platforme, da bi se početkom ove pojavila na Steamu i Switchu. Naravno, mi koji koristimo „prave“ platforme za igranje sa prezirom gledamo na telefonske igre, ali svakako ima nečega u tome da igrate ovakvu igru na mašini kakvu igra simulira, sa sve pauzama od po nekoliko sati (pa i dana) u komunikaciji kada priča to zahteva.

Na Switchu i PC-ju pauza ipak nema i igra automatski „premotava“ na hronološki sledeći deo konverzacije samo pokazujući koliko je vremena prošlo u svetu igre. Ovo svakako oduzima na imerziji, ali opet, kako je ovo igra u kojoj želite da ispitate više mogućih grana priče, zahvalan sam što sam mogao da je intenzivno igram dva dana umesto da je sa pauzama igram dva meseca. Ovo napominjem jer je sasvim zamislivo da bi nečija preferenca ipak bila da priušti sebi autentično iskustvo i igra je na telefonu.

Elem, igra, dakle, simulira razmenu teksutalnih poruka između Nour, doktorke koja je odlučila da napusti Homs i Siriju i potraži azil u Njemačkoj, i njenog muža, po imenu Majd koji za sada ostaje u Siriji. Igra indirektno pokazuje da je Nour, kao neko sa visokim obrazovanjem i profesijom poželjnom u kontekstu sve starije nemačke populacije, ipak osoba za koju je zamislivo da će do te zemlje nekako i stići. Majd, pak,radi u očevoj prodavnici za sada može samo da sanja o šengenskoj vizi i implicitni je dogovor da će on doći u Nemačku za svojom suprugom za koju godinu kada se ona tamo razabere i ustali. Dešavanja u igri se, dakle, posreduju kroz njihovu konverzaciju porukama, gde igrač, u ulozi Majda povremeno ima priliku da utiče na neke od Nourinih odluka, dajući komentar ili sugestiju.

Na ovom mestu je zgodno ukazati kako je Bury me, my Love mnogo više vizuelna novela nego što je tekstualna avantura. Ovo je jedno 90% vremena sasvim neinteraktivno iskustvo u kojem igrač čita razmenu poruka što se same od sebe kucaju i skroluju i ne postoje „problemi“ koji se rešavaju kognitivnim radom niti imate neki mapiran prostor u igri koga treba da upoznate kako biste je rešili. Dakle, vrlo svedena vizuelna novela, uzevši u obzir da igra tehnički gledano i nema grafiku već samo tekstualni interfejs telefona i ručne ilustracije koje predstavljaju fotografije što ih povremeno jedno drugom šalju sagovornici.

Što, dalje, vodi do postavljanja onog neizbežnog pitanja: da li je Bury me, my Love igra ili je Bury me, my Love „neigra“ tj. notgame? Odnosno je li ona interaktivno iskustvo u kome nemate elemente karakteristične za (video)igre poput fail i win statea, tj. definisanih uslova za „pobedu“ ili „gubitak“ u igri?

Odgovor je „ne“, ovo je za moj groš definitivno igra i Bury me, my Love zapravo vrlo lepo demonstrira značaj one definicije igre koju nam je podario Sid Meier a koja kaže da je igra „serija interesantnih izbora“.* Dakle, ako uvažimo da u mnogim savremenim igrama jako mnogo gledamo i čitamo a srazmerno manje delamo, Bury me, my Love je samo zaoštrenija verzija ovakvog dizajna u kome igrač svoju „agenciju“, tj. delatnu volju koristi samo na ključnim mestima narativa tako da ona, bez obzira što veoma retko dobija priliku da se ispolji, donosi značajne odgovore od strane igre. Tako da, ako je igra serija naših voljnih inputa na koje dobijamo srazmerno veći fidbek – to je sad proširujem Meiera ne bih li pomirio i ovo dole u fusnoti – onda je Bury me, my Love samo logičan nastavak Telltale stila igara gde je narativ detaljan i opširan ali igrač u njemu na kraju dana ima presudnu ulogu u određivanju ključnih ishoda.
* Da dodam samo da postoje skeptici u pogledu ove Meierove izjave u smislu da se ona pogrešno citira i da je Meier tvrdio da je „dobra igra“ serija interesantnih izbora, te da se ukazuje na primere poput ritmičkih igara – gde odgovarate na promptove – koje očigledno nisu serija interesantnih izbora (izbor je samo u tome da li pratimo pravila igre i odgovaramo na promptove ili ne) a ipak ih u potpunosti smatramo delom videoigračke kulture i niko im tu pripadnost ne osporava

E, sad, Bury me, my Love je dobro dizajnirana igra utoliko što ne deluje „gejmi“, dakle, ne ostavlja utisak digitalizovane choose your own adventure ponude u kojoj su problemi očigledno artificijelni i smešteni u igru zarad potrebe da se igrač utera u donošenje tih kletih odluka. Rekao bih, čak, da je jedan od velikih trijumfa ove igre to da igrača uspelo uključuje u naturalističku fikciju koju ispreda time što 1) stvarno odlučivanje zapravo izmešta i stavlja van njegovog domašaja – Nour na kraju dana odlučuje sama i ne postoje eksplicitne garancije da će učiniti ono što joj igrač, putem Majdovih poruka preporučuje* i 2) Majd i igrač veliki broj odluka donose na osnovu sasvim nepotpunih, iz druge ruke posredovanih informacija, a što opet vrlo dobro hvata taj element straha i frustracije koji ide sa tim da komunicirate sa bliskom osobom koja se nalazi u stanju nekakvog rizika na terenu dok ste vi srazmerno bezbedniji.
* Ali postoji jasna implicitna logika koju igra prati, trudeći se zapravo da prenese taj opresivni utisak nepredvidivosti koji prati izbegličku sudbinu

Štaviše, rekao bih da je igra vrlo uspešna baš zbog toga što izbegava bilo kakav pokušaj transparentnog izlaganja svoje logike i da je donošenje odluka „u mraku“ i posmatranje odmotavanja događaja koji nisu puki rezultati ćudljivog RNG-a već deluju kao stvarne, životne nasumične ili predvidive situacije, ono što uspešno posreduje situaciju u kojoj se protagonisti – a preko proksija i još nekoliko miliona osoba iz regiona – nalaze.

Bury me, my Love je konstruisana na osnovu stvarne izbegličke priče žene po imenu Dana S. kao i drugih izbegličkih ispovesti i ne pretenduje da bude dokumentarnog tipa već da bude realistična, statistički verovatna, naturalistička intepretacija izbegličkog iskustva. U tom smislu, kada događaji krenu da se, jelte, događaju, prilično se elegantno izbegava trilerski žanrovski pristup kao i romantizovan, patetični senzibilitet i ako ništa drugo ne bih želeo da pohvalim u ovoj igri, svakako bih istakao da su likovi napisani dobro, ubedljivo i tako da je sa njima lako saživeti se.

Neke od kritika, uglavnom od strane igrača koje sam video po internetu mahom se svode na to da iskustvo koje Nour doživljava ne reflektuje na pravi način ono što se dešava sa sirijskim i drugim bliskoistočnim (severnoafričkim takođe) migrantima koji pokušavaju da se dokopaju bezbednijeg života u Evropi. Zamera se da Nour deluje kao da je krenula na ekskurziju, da se ne smrzava i ne gladuje, da ima previše sreće utoliko što se nikada ne razboli, nije napadnuta itd. Na ovo mogu da kažem da mi se čini kako su autori igre smišljeno izbegavali da odu u smeru koji bi mirisao po eksploataciji iako je nesporna činjenica da su bolest, napadi, seksualno i rodno zasnovano nasilje i slično deo izbegličkog iskustva. Deluje kao da igra svesno izbegava da ide na lake empatijske mete – kada se i dogodi da Nour dobije batine od bugarske granične policije ovo se ne predstavlja kao incident koji nju viktimizuje i od te tačke na dalje definiše kao ličnost i – umesto toga pažljivo prikazuje suptilnije elemente izbeglištva i života na drumu a koji se tiču stalne anksioznosti, produženog stresa, ulaska u subklinička depresivna stanja, gubljenja volje, odustajanja od planiranih aktivnosti i impulsivnog odlučivanja za nešto drugo… U jednom istraživanju koje je nedavno rađeno u projektu na kome sam sarađivao, a sa migrantma u centrima u Srbiji pokazalo se da gotovo polovina svih ispitanih ima simptome uznemirenosti, više od četvrtine depresije, petine anksioznosti itd. dok se tri četvrtine mogu smatrati psihološki ranjivim. I ovo je značajno viša statistika nego ona koja se tiče povreda, promrzlina, dehidracija, pa čak i respiratornih infekcija (koje opet, po izveštajima naših Domova zdravlja što pružaju usluge u centrima za migrante, pogađaju oko petinu migranata). Pokušavam da kažem da se igra odlučuje za to da suptilno naglasi psihološku komponentu izbegličke svakodnevnice a da se iscrpenost, žuljevi, modrice, promrzlost itd. provlače relativno uzgredno, što deluje kao dobar izbor. Time se u prvom redu izbegava trivijalizovanje priče i svođenje na laka rešenja kao što je uganuće noge ili upala pluća od hladnoće, a za račun zanimljivijih i kompleksnijih izazova sa kojima se Nour suočava, no, možda važnije, ovime se Nour i Majd zapravo više humanizuju i približavaju igraču.

Hoću reći, igra svesno beži od prošnje za malo saosećanja koje bi hipotetički lako došlo pokazivanjem da je Nour u jakom bolu/ fizičkoj opasnosti itd. i uspešno oslikava protagoniste kao te neke „obične“ srednjeklasne likove koji su se, eto, nažalost našli u vrlo usranim okolnostima. Nour je žena koja ima svoja mišljenja o stvarima, koja će zameriti Majdu kad je tretira kao da ne ume da sama proceni koliki je rizik u kome se nalazi, koja će se čak i šaliti na račun teškoća u koje upada ali i povremeno sasvim banalnih rešenja koja za njih nalazi.

I čini mi se da je ovo dragocena dimenzija Bury me, my Love: likovi su relatabilniji, bliži igračima koji su pretpostavka je, i sami srednjeklasni „običnjaci“ i izbegava se igranje na kartu egzotike Bliskog istoka i Islama koja bi igri možda dala malo „žanrovski“ miris. Uostalom, Sirija je, slično Libanu, prilično „evropskog“ senzibiliteta i ovo nije nekonzistentna odluka.

Opet, ne želim da kažem da u igri nema drame, naprotiv, mislim da se osećaj eskalirajuće napetosti i povremenih relaksiranja vrlo vešto prenosi sa dobro, uverljivo napisanim razmenama poruka između supružnika, dramatičnim pauzama, životnim reakcijama… I ovde uticaj na igru koji ima igrač zaista dođe do izražaja, pogotovo kada ispitujete alternativne putanje u narednim prelascima. Na primer, u jednoj verziji Nourine priče sam joj savetovao da plati taksisti više para nego što je isprva planirala i njen put do Istanbula je bio relativno brz i bezbolan. U drugoj, pak sam pokušavao da izbegnem visoke troškove ali ju je onda priča odvela iz srazmerno bezbednog Homsa čak do Aleppoa gde je učestvovala u pomaganju žrtvama granatiranja, pa kasnije u Istanbulu imala epizodu u kojoj je maltene odlučila da u Turskoj živi kao ilegalni imigrant. Grananja su vrlo drastična i igra podstiče igrača da pokušava iznova kako bi video koju rutu do srca Evrope može drugačijim odlučivanjem da obezbedi doktorki Nour, koga će sve ona na toj ruti upoznati, kakve sudbine dotaći. Jedna od ruta, recimo, vodi Nour kroz Srbiju pa je igrač na neki način (posredni) svedok velikog marša koji su migranti pravili ka mađarskoj granici u vreme kada su i Hrvati i Mađari rešili da ignorišu sopstvene zakone o azilu i zatvore granice pred velikim brojem izbeglica.

Igra je pritom politički veoma korektna i pazi da napravi distinkcije među različitim pobunjeničkim frakcijama u Siriji – dok pokazuje na koji je način svaka od njih pretnja za obične civile – a mada se pominje da sirijska vojska puca na svoj narod, nisam zapazio ikakve propagandističke tonove protiv Asada. Moglo bi se argumentovati da protagonisti, kao pripadici ipak srednj(ij)e klase, nisu neki fanovi Asada i režima ali preferiraju kakav-takav red spram haosa rata koji se oko njih razvija (imamo razgovore u kojima pričaju u tome da ne prepoznaju grad u kome se Nour nalazi jer je razrušen granatiranjem). Uz ovo sasvim udobno ide i mala epizoda jednog uzgrednog inter-muslimanskog rasizma u kojoj Majd upozorava ženu da se pazu jer su afrički migranti svi lopovi a Nour ga žovijalno podseti da oni isto pričaju za njih. S obzirom da je igru pisao Francuz pa je prevođena (i) na engleski, prilično sam impresioniran životnošću teksta i tonom koji sugeriše žive ljude iz nekog „drugog“ dela sveta a bez posezanja za namerno polomljenim pravopisom (sem uobičajenih telefonskih skraćenica, poštapalica i emođija).

Ključno, dakle, igra ima životne i ubedljive situacije, velike napetosti, nadanja i razočaranja posredovane odličnim i veoma dobro tempiranim komuniciranjem dvoje supružnika razdvojenih fizički ali spojenih digitalnim vezama i taj neki osećaj distance, nemoći ali i optimizma što se komunikacija još ne prekida je tu. Nameravao sam da igru odigram i batalim – ako žurite, jedan prelazak može da se završi za manje od dva sata – ali me je ona uvukla svojim likovima i dobro odrađenjim granama naturalističke fikcije i držala puna dva dana, uključujući malo nelegitimnog ali dragog igranja na poslu.

Tehnički, Bury me, my Love je prilično minimalističko iskustvo – rekosmo, simulirani ekran mobilnog i po koja ilustracija, uz adekvatne (minimalne) zvučne efekte i povremenu simpatičnu, low key muziku. Sve je to prilično funkcionalno većinu vremena, ali bez obzira na jednostavan dizajn ima tu nekih sitnih neudobnosti (recimo kako igra na kraju dana odmah gasi ekran bez obzira što niste stigli da pročitate poslednju poruku a čime se umanjuje njihov efekat) a treba i reći da mi je na par mesta krešovala, u jednoj od prilika ponovljeno dok nisam odabrao drugu dijalošku opciju. Naravno, ovo je projekat sa malim budžetom koga je verovatno pravio neko bez MNOGO iskustva u dizajniranju ali opet, ovo su stvari koje bi trebalo da ne postoje, pogotovo ne na konzoli kao što je Switch.

Ipak, moj opšti utisak o Bury me, my Love je nesumnjivo pozitivan. Naravno da sam igrao mnogo zabavnije vizuelne novele u svom životu ali ključna ambicija ove igre – da ponudi plauzibilno iskustvo, zapravo koloplet alternativnih iskustava koja ubedljivio prikazuju veliki deo složenosti migrantske zbiljnosti našeg doba, sa svim tim njihovim ponekad nama nerazumljivim motivacijama i racionalizacijama, te da nas nečemu poduči bez usvajanja poze predavača, i da izazove u nama i emotivni odgovor – sve je to postignuto. Bury me, my Love je relativno svedena igra, svakako, ali njene implikacije nisu skromne i dobro je da ona u ovoj svojoj formi postoji, časno braneći ideju da igre zaista mogu da budu značajno više od zabave, pa makar ta zabava bila sasvim cerebralna i inteligentna.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-06-2019

Da li ste znali da je danas Svetski dan borbe protiv nasilja nad starijim osobama? Verovatno niste, ali sad kad znate možda će vas uznemiriti podatak da više od 19% starijih od 65 godina doživi neku formu zlostavljanja u starijem životnom dobu u Srbiji. Ili da je 75% svih starijih osoba u našoj zemlji koje dožive nasilje u porodici ženskog pola, a 90% počinilaca ove vrste zlostavljanja muškog. Skeri.

Srećom, dan je i za metal, pa dok razmišljamo o ovim ciframa možemo i da hedbengujemo. Idemo redom…

A na redu je prvi blek metal i tu kolonu predvode Finci Diskreator sa svojim prvim albumom Kosmos on Hiljaa, što znači otprilike „Kosmos je nem“. Diskreator imaju malo te „svemirske“ dimenzije u svom zvuku, proćarlija tu po koji sintisajzerski vetrić ali je ovo zapravo muzika pre svega zasnovana na rifovima. Što je dobro ako volite stamene srednjetempaške pesme i mlaćenje glavom uz dobar gitarski rad. Diskreator umeju da zasviraju i brže ali njihova muzika se najviše bavi tim prepoznatljivim rifovima i tvrdim mosh-friendly deonicama. Opet, ovo nije blackened thrash nego čist blek metal sa odličnom produkcijom i očigledno dosta posla uloženog u komponovanje. Kvalitetno:

https://youtu.be/cGOIrX69Qi8

Odmah skrećemo na istok da stignemo do Ukrajine i prvog EP-ja jednočlanog blackgaze projekta Nuitville. When the Darkness Falls ima tri pesme superpatetičnih shoegaze maštarija bačenih preko živahne black metal osnove i Tristan Nuit, autor i jedini član ovog benda definitivno ume da se izrazi u ovom odabranom podžanru izbegavajući agresivnost per se ali ne bežeći od energične i solidno snimljene muzike. Meni je sve ovo naravno prezašećereno, ali ne poričem solidan kvalitet produkcije i generalno ubedljivo muziciranje. Tristan i peva na mnogo različitih načina pa je ovo sasvim raznovrsnih i maštovitih osamnaestak minuta blekgejzinga…

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/nuitville-when-the-darkness-falls

Preskačem dalje gomilu atmosferičnih i post-blek metal albuma koji mi nešto nisu legli i zaustavljam se na prvencu švajcarskog trija Kvelgeyst. Kada im vidite fotku na kojoj basista nosi kačket (i to ne bejzbol kačket nego nešto slično onome što je Prle nosio u Otpisanima) a gitarista ima običnu duksericu sa kapuljačom, a bubnjar je raščupan i gologlav, i ni jedan ne nosi korpspejnt, odmah pomislite da je ovo, morabiti nekakav „intelektualni“ blek metal sa velikim odmakom i pozom. Ali nije. Alkahest je ploča dobrodošlo starinske svirke sa dosta speed metal elemenata umešanih u pravoverno i divljačko black metal prebijanje. Kvelgeyst su očigledno rasli na klasici i mada imaju prilično sofisticirane aranžmane, čuje se ovde dosta dugova metal herojima osamdesetih. Što je za svaku pohvalu. Album ima i dosta jeftinu ali makar živahnu produkciju sa miksom koji je prljav ali se sve u njemu čuje i Alkahest je na kraju ploča lepih iznenađenja i intelektualnog blek metala koji, istina je, očigledno komunicira taj „attempt to reach the higher spheres“ koji bend pominje, ali to radi pošteno, bez poze i sa dosta energije:

https://kvelgeyst.bandcamp.com/releases

Britanski Dark Doom su toliko bukvalni u imenovanju da njihova muzika zvuči baš kako zamišljate. The Journey, njihov drugi album, je atmosferični blek metal sa dosta doom elemenata, sporog tempa izmešanog sa bržim, klasičnim blek metal ritmovima i sa melanholičnom atmosferom koja daleko nadilazi agresivne elemente ove muzike. Ipak, odsvirano je to dosta korektno i dobro zvuči, no Dark Doom se oslanjaju uglavnom na proste harmonske trikove i nemaju mnogo toga OSIM te atmosfere. Al može za jedno slušanje:

https://darkdoom.bandcamp.com/album/the-journey

Ne znam jel’ sad to takva nedelja ili šta je ali evo još jedne post blek metal ploče. Česi Chernaa imaju debi album, Empyrean Fire i to je dosta ubedljiva kombinacija blekmetalskog prženja sa nešto postrokerskog a nešto malo i psihodeličnog štimunga. Sve to ume da bude jako pretenciozno pa i zamorno za mene ovako starog i oronulog, ta uletanja u nežna razlaganja akorda i šapat koja karakterišu ovakav zvuk, ali makar kad Chernaa tuku onda tuku momački i ovo je album zdrave i znojave svirke u kome i brži i sredni delovi deluju ubedljivo i primereno metalski. Tim gore što je mastering katastrofalan i Empyrean Fire se jedva sluša od sulude kompresije. Jebo ih otac ludi, pa da li je moguće da njima ovo zvuči dobro? Pa kamo bubanj, ljudi, da li ste normalni???

https://chernaa.bandcamp.com/releases

Kanadski Panzerfaust na svom četvrtom albumu, The Suns of Perdition – Chapter I: War, Horrid War, koji najavljuje tetralogiju što će se baviti, pa valjda ratom i užasima koje on donosi, biju žestoko i iz svih oružja. Bend se naizgled kreće preblizu nacističkoj ikonografiji da bi to bilo prijatno za nežnu dušicu poput mene, ali kako su napravili napor da se ograde od fašizma u najavama ove ploče, onda hajde da im damo malo kredita. Jer, da se ne lažemo, The Suns of Perdition – Chapter I: War, Horrid War je opako moćna ploča. Black metal izmešan sa industrial metalom može da bude dobitna kombinacija kako su nas mnogi Franczuzi naučili i Panzerfaust bez sumnje pokazuju da su te lekcije sjajno savladali. Rezultat je glasna, veoma heavy ploča black metala koji spaja mehaničku brutalnost industrijske muzike sa slobodnijim, lepršavijim izrazom da ponudi opresivno ali istovremeno zavodljivo putovanje kroz neka od najmračnijih poglavlja naše novije istorije. Sve je to istovremeno veoma epski ali i lično, neposredno i ubedljivo. I traje manje od pola sata. Vrlo dobra ploča:

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-i-war-horrid-war

Njemački Temple Koludra na svom debi albumu Seven! Sirens! To A Lost Archetype nude zanimljiv mišmeš metala, indijske religiozne i mitološke ikonografije i ambijentalnog zvuka. Pravi bend za Transcending Obscurity koji su sa ovim izdanjem napravili jedno od lepših blek metal iznenađenja ove nedelje. Seven! Sirens! To A Lost Archetype nije nužno laka za slušanje ili na prvu lopu zabavna ploča ali je dostojanstvena, originalna i zvuči autentično:

https://templekoludra.bandcamp.com/album/seven-sirens-to-a-lost-archetype-black-metal

Takođe njemalčki Narvik, pak na svom EP-ju Thoughtless Light nude prilično agresivan ali i psihodeličan black metal koji pored sve preteće metalske nabadačine zapravo ima dosta hipnotičkih elemenata. Gitare su ovde zanimljiv deo priče i ceo bend je podređen njihovim harmonskim poigravanjima, ali to je sasvim na mestu:

https://youtu.be/Vs5XPmjdJ-E

Dve nedelje unazad čekam da Domgard puste svoj četvrti album, Rót, da se čitav pojavi na bandcampu i, evo, dočekasmo ga. Nisam želeo da o ovome pišem pre nego što bude moguće da se presluša u celosti bez posezanja za piraterijom jer mislim da je u pitanju važbna i vredna ploča benda koji deceniju i po nosi baklju švedskog blek metala sa priličnom količinom autentičnosti i identiteta. Naime, Domgard su jedan od onih bendova koji su vrlo ozbiljno odani satanizmu i njihovi albumi su filozofske eksploracije barem u istoj meri u kojoj su i somatske emanacije agresije. A kako satanizam zapravo nije sav u agresiji tako je i Rót intrigantna i poduboka ploča mračnog, sirovog ali nimalo primitivnog blackened rock’n’rolla sa podebelim korenima u skandinavskoj blek metal istoriji i autentičnim izrazom koji se od Domgarda danas uostalom očekuje. Ja nisam neki posvećeni slušalac blackened rock’n’rolla ali ovaj album i nije „prava“ BRR ploča jer na njoj nema te neke žovijalnije atmosfere kakva se vezuje za dobar deo ovakvih grupa. Domgard su bliži onome kako su ovaj zvuk norveške komšije Satyricon definisale u kasnijem delu svoje karijere i Rót je album gde srednji tempo i naglašene melodije ne služe za igranke već za razmišljanje o Satani.

I odlično to ume da bude, sa nekim sasvim antologijskim momentima (Lokabrenna je, recimo, kao neki sažetak čitavog albuma), ukusno korišćenim folk motivima i vrlo tr00 blek metalisanjem većinu vremena. Možda je vreme i jedina dimenzija albuma koju treba dovesti u pitanje jer je Rót sa trajanjem od preko jednog sata i uglavnom sporijim tempom prilično dugačak slušalački predlog. Ovo je ploča sa dosta varijacija u pesmama, ali sa opet velikom stilskom ujednačenošću koja neizbežno dovodi do toga da posle određenog vremena više ne razlikujete pesme. No, to ne mora da bude dilbrejker i Rót je svakako vredan slušanja:

https://domgardband.bandcamp.com/album/r-t

Iznenadilo me je koliko mi je debi album atmoblack benda Worsen iz Severne Karoline, Cursed to Witness Life zapravo legao. Ko budali šamar, dodajete vi, a ja se slažem. Valjda je to kombinacija tog simpatičnog omota i odlično odsvirane, i još bolje snimljene muzike. Worsen jeste atmospheric black metal projekat ali muzika je živa i punokrvna, isporučujući depresivne harmonije i melanholični ugođaj kroz žestoko odsviran, brz blek metal koga izvodi jedan čovek kome, pak, uspeva da zvuči kao ceo bend. Rick Contes možda ima nezdravu opsesiju samopovređivanjem i suicidom ali odličan je na gitarama i još bolji na bubnjevima a pogotovo je dobro odradio miks koji je gust i težak ali opet dovoljno prozračan da muzika zaista ima atmosferu a ne izgubi metalsku težinu. Kapiram da ćemo ovog čoveka za koju godinu izgubiti jer će podići ruku na sebe tako da već sada treba da cenimo to da je krvareći za nas, zapravo snimio odličan album, daleko iznad proseka koji važi za jednočlane depressive black metal bendove:

https://worsenofficial.bandcamp.com/album/cursed-to-witness-life

Posle svog tog nežnog i osećajnog post blek metala svakako prija da se pređe na stonerski deo ponude i konstatuje da je  kalifornijski trio Nebula posle 13 godina snimio novi album i njegov naslov, Holy Shit, treba shvatiti dosta ozbiljno. Holy Shit je izašao za italijanski Heavy Psych Records i ovo je ploča žive, sirove svirke i prirodne, spontane psihodelije. Nebula ne filozofiraju niti troše vreme na pripremu terena, Holy Shit je ploča koja iz mesta ubacuje u petu brzinu i bije među rogove žestokim rokerskim gruvom a psihodelični elementi su posredovani kroz kontrolisani haos i dobro kultivisanu sirovost. Ovo je album jakih rifova, moćnih faziranih gitara, zapaljivih solaža i militantnih a opet zaraznih ritmova. Nebula su protivotrov za bezvoljnost i bend zavodljive prljavštine. Divno je što su se vratili:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-holy-shit

Oregonski Purification je doom metal bend bez gitare ali to mu ne smeta da privuče mnogo pažnje. Ovaj duo ima bas gitaru, bubnjeve, klavijature, sjajan multitrekovan vokal i MNOGO satanističke energije. Zapravo, njihov debi album, Destruction of the Wicked je antihrišćanskije nastrojen od svog blek metala koji smo pokrili ove nedelje, ali muzički ovo je vrlo slušljiv, melodičan ali sirov doom metal sa dobrim aranžmanima i vrlo pamtljivim melodijama. Sve to pokreće noge i razgaljuje nečistu dušu ali priznaću da je sirotinjska produkcija ono što Purification za sada drži u kategoriji bendova sa velikim očekivanjima umesto da su katapultirani u vrh liste za kraj godine kako bi po kvalitetu pesama ovo trebalo da bude. Destruction of the Wicked, nažalost, bez gitare zvuči isuviše šuplje i nedovršeno . Da je Marshall William Purify makar te sintisajzere uposlio na malo glasniji način da pokrije harmonski deo slike, da je bar multitrekovao bas i nekako popunio rupe… Ovako ovo ima kvalitete jednog fenomenalnog demo snimka, ali ipak samo demo snimka. No, vrednog svakog sekunda koji ćete u nj uložiti:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/destruction-of-the-wicked

Iz mora dosta kilavih stonera se ove nedelje izdvajaju i Kvebečani Wykan sa svojim drugim EP-jem, Brigid: Of the Night koji uspelo kombinuje stonerski, rokerski pristup sa ceremonijalnim doomom i blek metalom. Šašava kombinacija ali ove tri pesme pružaju dosta klasične hevi metal kičijane, sabatovske rifaže i simaptičnog blek metala da zadrže pažnju i vozdignu dušu koji milimetar nagore. Ili, jelte, na dole, s obzirom na sve te teme. Meni je ovo na momente i odlično:

https://wykan.bandcamp.com/album/brigid-of-the-night

Francuzi Black Witches na svom drugom a eponimnom EP-ju, dakle, isto Black Witches, nude sasvim by numbers stoner rok ali koji ipak ne može da baš mnogo omaši metu. Black Witches ima pet pesama masne, prljave rokerštine sa jakim rifovima i bezobraznim pevanjem, dovoljno gruva da prodrma mrtvog čoveka i podigne ga na noge i zvukom koji je snažan ako već ne sofisticiran. Prija ovo i kada na poslednjoj pesmi, Howls, Francuzi ulete u full Black Sabbath mod teško je ne pomisliti da je vreme da snime propisan album:

https://blackwitches.bandcamp.com/album/black-witches

Dobili smo i novi album milanskog doom/ sludge kvarteta Burning Gloom koji je promenio ime iz My Home on Trees početkom godine jer misle da Burning Gloom bolje opisuje heavy zvuk koji sada pružaju. Nije da je prošli album, How I Reached Home bio ne-heavy, ali Amygdala, kako se nova ploča zove je zaista teža, glasnija i zrelija. Ipak, bend je sačuvao stvari koje su mu bile najjača oružja, dobar, masivan groove i pevačicu Lauru Mancini koja svojom sigurnom, ekspresivnom izvedbom sjajno dopunjava tešku paljbu ostatka benda. Produkcijski ovde se možda malo previše nagazilo po kompresoru i album pati od preglasnosti ali muzika je meni jako ubedljiva i podseća da za kvalitetan, hipnotički gruv ne morate da smišljate neznamkako originalna harmonska rešenja. Najjednostavnije stvari će dobro odraditi posao ako umete da ih razvijete na pravi način i bend vrlo sigurno odmotava  svoj minimalistički pristup dižući pesme na praktično epsku razinu i pružajući nam ultimativni Kyuss/ Sabbath amalgam iznad kog lebdi Mancinijeva sa svojim sigurnim vladanjem melodijom što začas pređe u moćno, agresivno vrištanje. Fin album:

https://youtu.be/ba525DG9cF0

Teksaški doom (?) psihodeličari (?) Pinkish Black sa svojim četvrtim albumom, Concept Unification pokazuju da i dalje imaju u sebi tih epskih, moćnih ploča muzike što zvuči kao da je zapravo pisana za film koji nismo gledali a trebalo je. Concept Unification je album koji napred ide sasvim odmerenim korakom, veoma zainteresovan za atmosfere i slike, a mnogo manje za nekakvu priču i dinamično aranžiranje, ali to meni u ovom momentu – da ne pominjem na ovu vrućinu – veoma prija. Pinkish Black nisu klasičan metal bend i njihova je muzika kao nekakav spoj Savage Republic i Tangerine Dream uticaja sa sporim, epskim doom pristupom, ali njena je kinematska dimenzija zavodljiva i mami na slušanje:

https://pinkishblack.bandcamp.com/album/concept-unification

U tradicionalnijim metal vodama, kalifornijski bend The Lord Weird Slough Feg ima novi album posle pet godina i New Organon ne samo što je očigledno veoma filozofski nastrojena ploča – uostalom pevač i gitarista Mike Scalzi predaje filozofiju – već je i intrigantan spoj klasičnog metala sa korenima u sedamdesetima i bendovima sa gitarskim protoherojima u postavi (od Wishbone Ash i, recimo, tadašnjeg Judas Priest pa do Thin Lizzy, naravno), sa nekakvim, recimo, doom metalom. Bend sebi zapravo ne pripisuje doom elemente ali ima ovde ritualne crte koja meni vuče na tu stranu i New Organon mi je veoma zanimljiv sa svojim folk aromama i kombinacijom vrlo glasnog miksa i prilično suptilne svirke. Doduše, taj miks, koliko da daje na energiji toliko i uzima na dinamici i možda bi ova ploča zvučala još ubedljivije da je zvuk nešto prirodniji. No i takva kakva je meni se ona jako dopada sa svojim klasičnim hevimetal pristupom i naglaskom na melodiji koja ima jednu narodnjačku dostojanstvenost, jednu zrelu patinu i ne prilazi patetici. Veoma preporučljivo za više slušanja:

https://thelordweirdsloughfeg.bandcamp.com/album/new-organon

Ove nedelje izašla je i najklasičnija death metal ploča koju možete da zamislite. Šesti album maltežana Beheaded, nazvan Only Death Can Save You zvuči kao da ga je pravio zaista dobar algoritam hranjen sa poslednjih dvadeset godina brutalne death metal produkcije, od Vader preko Krisiun do Deicide, jelte, i ovo što je na kraju dobijeno je… pa, vrlo kompetentno. Nimalo originalno ili po bilo kojoj komponenti unikatno, da se razumemo. Ali vrlo kompetentno. Beheaded nikoga i nigde neće ovim albumom navući da pomisli kako su upravo dosegli sledeću stepenicu u sada već poprilično dugoj istoriji žanra ali za one dane kada vam se ne slušaju eksperimenti, riskantna isprobavanja novih pristupa i avangardne pustolovine, Only Death Can Save You nudi rafalne blastbitove, puno duplih kikova, poneki simpatičan rif i generalno mnogo žestine ispeglane jakom kompresijom u masteringu tako da imate utisak da vas neko četrdeset minuta postojano udara čekićem u glavu. Ali seksi čekićem:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/only-death-can-save-you

Za death metal sasvim drugog mirisa obratićete se na adresu finskih Winterwolf čiji se omaž ranom skandinavskom death metalu i na drugom albumu (izašlom deset godina posle prvog), Lycanthropic Metal of Death nalazi negde između pravoverne svirke i dobronamernog humora. Mislim, ovaj naziv albuma, ali i nazivi pesama (Wolf Finder General, Devouring Entities Devour) su očigledna šala za posvećene, ali muzika je propisan old school death metal sa zapravo sirovom produkcijom i masteringom koji daju svemu taj neki andergraund prizvuk i Winterwolf se uopšte ne šale kada je u pitanju pisanje pesama i svirka. Na Bandcampu su za sada samo dve pesme, ali ovo je album koji svojim proračunato ružnim deaththrash pristupom i pažljivo kultivisanom sirovošću pogađa tačno gde treba, prioritizujući težinu i brutalnost nad kompleksnošću ili superbrzinom. Ako ste ljubitelj skandinavske škole sa kraja osamdesetih, ovo je svakako preporučljivo za kušanje:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/lycanthropic-metal-of-death

Prošle nedelje sam pisao onoliko o power metalu pa kad mi već ide, reko da nastavim… No, Skelator iz Sijetla (nekada iz San Dijega) i nisu klasičan power metal bend jer 1) njihova muzika više zasnovana na Murkoku nego na Tolkinu i 2) u samom zvuku ipak više naginju NWOBHM i speed metal uticajima nego horovima i baroku. Zapravo, prljavština koje ima u zvuku njihovog petog albuma, Cyber Metal je dobrodošla mada je posledica najverovatnije ne baš sjajne kompresije umesto snimanja u nekakvim old school uslovima. Al dobro, uzimamo šta nam se nudi. Skelator na ovom albumu dakle, zvuče malo prljavije od savremenog power metal proseka i zapravo su bliže mid ’80s zvuku nekakvih Judas Priest ili ranih Helloween nego recimo Dream Theatru. To sve na stranu, muzički je ovo pravoveran metal sa velikim „m“ i svim ostalim slovima, dakle METAL koji je daleko prenaglašen u svojoj epičnosti ali istovremeno savršeno iskren i naivan u tome kako tu epičnost sa puno entuzijazma izražava. Pevač Jason Conde-Houston je jedan od onih izdanaka Michael Kiske škole pevanja koji mogu da nabodu nezamislivo visoke note kada pređu u falseto ali on, a što je meni bitno,  uspeva  da u normalnim registrima zvuči dovoljno snažno bez obzira što je to sve gornja laga. Gitaristi su, naravno, jako važni na ovakvim pločama i Dvojica Roberta koji ovde napadaju sekirama su apsolutno na visini zadatka nudeći tone klasičnih mejdnovskih harmonija da popune prostor oko pamtljivih, popaljivih rifova. Bend pritom sve odrađuje dosta visokim tempom i ovo je ploča sa prilično energije koja fino leži uz sve te tekstove na granici karikature (Cyber Samurai, Akira, Highlander, The Hammer). Poslušati ako inklinirate:

https://trueskelator.bandcamp.com/album/cyber-metal

Švedski This Gift is a Curse na svom trećem albumu, A Throne of Ash nude vrlo siguran dalji razvoj svoje kombinacije sludgecore i black metal elemenata stupajući sigurno u smeru te neke post-metal zrelosti ali za sada se nalazeći na stepeniku divljačne energije i nihilističke brutalnosti. Ovo je album koji se teško sluša jer je u masteringu jako iskomprimovan, ali i jer je muzika beskompromisna, brutalna i naprosto bolna. No, This Gift is a Curse su dobri muzičari i songrajteri sa finim osećajem za dramu te, ako imate snage, ovaj album apsolutno nagrađuje posvećeno vreme:

https://thisgiftisacurse.bandcamp.com/album/a-throne-of-ash

Izašao je i novi Baroness ali to ćemo preskočiti jer nisam imao snage da ga slušam.

Umesto toga evo nama novog EP-ja mančesterskih Ingested i posle prošlogodišnjeg vrlo dobrog albuma The Level Above Human dobijamo expansion pack koji zapravo razvija zvuk benda u nekim novim smerovima. Koji se meni ne dopadaju baš nužno  ali aplaudiram bendu na eksperimentalnom pristupu. Call of the Void nudi četiri pesme tog nekog deathcore-koji-se-pretapa-u-slamming-death-metal saunda u kome su Ingested sada već krunisani kraljevi, ali ovde je sada nešto naglašenija metalcore dimenzija njihove muzike a slemova ima tek u tragovima. Hoću da kažem da na Call of the Void bend uspeva da kombinuje tradicionalnu, organsku deathcore ekspresivnost sa nešto složenijim aranžiranjem a da to ne zvuči kao da se rifovi i harmonije utovaruju lopatom u teretni deo već dobrano izvoženih deathcore kola i da se sačuva osnovni harmonski zamajac svake pesme. Eternal Kingdoms – Part I je, recimo, previše „metalcore“ za moj ukus, dakle, ima previše melodičnog  ali bend ovo radi sa dosta ubedljivosti i siguran sam da će povelikom delu publike to da se dopadne. EP je miksovao Cryptopsyjev gitarista Christian Donaldson i to zvuči veoma dobro, naravno, a mada bih ja voleo više slem elemenata a manje metalcore melodičnosti, ponoviću, nemam sumnje da će dobar deo publike na ovo da se opako iseče jer pesme zvuče himnično i pamtljivo (slušajte glavnu temu u The Empyrean Creed – garantujem da će vam ostati u glavi satima):

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/call-of-the-void

Bostonski grajnderi Serpent Of Gnosis debituju sa albumom As I Drink from the Infinite Well of Inebriation i to je nekih deset pesama u manje od dvadeset minuta deathgrind zvuka koji nije lep i nema pamtljive rifove ali bend svira sigurno i precizno i bije jednom osvetoljubivom  energijom u kojoj ima mesta i za napaljene solaže. Eksplozivno i zanimljivo za barem nekoliko slušanja:

https://serpentofgnosis.bandcamp.com/releases

Na sasvim suprotnoj strani spektra su Brazilci Açoite čiji istoimeni debi album donosi osam pesama prljavog, umazanog, gadnog death thrash zvuka u okviru kog je ova zemlja ostavila neke od najsvetlijih tragova u istoriji metala. Açoite teško da će osvojiti srca publike na isti način kao Sepultura ili Sarcofago pre trideset godina ali ovo je pošten, iskren napor da se uhvati ta neka autentičnost ove podvrste ekstremnog metala i ja to ne mogu da ne cenim. Dakle, sirovo do koske, ali časno:

https://acoitedeathrash.bandcamp.com/album/a-oite

https://youtu.be/ZmkFgcqnV0Q

Za dozu hardkora ove nedelje zaslužni su Hell Bent iz Providensa, na Roud Ajlendu, jelte, koji su sklopljeni od bivših članova Dropdead, Ulcer, Paindriver itd. i muzika im je kombinacija d-beata, sa malo black i speed metal elemenata. I da se razumemo, na papiru je sve to sjajno. U praksi Apocalyptic Lamentations kako se album zove ima svoje jače i slabije strane. Slabije strane su uglavnom vezane za endemski problem američkog d-beata koji sam voleo devedesetih ali je umeo da grdno smori neinventivnošću u jednom mikrožanru gde su svi elementi toliko fiksirani da morate da pazite da je sve ispolirano do ludačkog sjaja ako mislite da se izdvojite od kolega. Hell Bent imaju tih generičkih, smorenih d-beat elemenata ali ih spasava speed metal komponenta muzike i album ima štofa. Ne da je ovo IZVRSNA ploča ali ima energije, no završavanje sa obradama kultnih Znöwhite samo podcrtava tu neku srednjašku d-beat dimenziju koje Hell Bent ne uspevaju da se oslobode a koja ih malko vuče na dole:

https://hpgd.bandcamp.com/album/apocalyptic-lamentations

Poljski blackened death metalci Hate su dobacili do desetog albuma i sa Auric Gates of Veles, svojom prvom pločom za Metal Blade, mogu da se pohvale da vrlo korektno nude svoju zrelu fazu širokim narodnim masama. Hate sam uvek cenio na ime njihovog no-bullshit pristupa, naime njihova muzika je uvek prioritizovala brzinu i tu neku low-key epiku, sva u žestokim, preciznim blastbitovima i blek metalskim harmonijama koje se dobro slažu uz tvrdu death podlogu. Auric Gates of Veles ne odstupa od formule u nekoj značajnoj meri i ko je do sada mrzeo, jelte, Hate, na ime te predvidivosti i tvrdoglavog neodstupanja od formule, nema ovde bogznačemu da se nada. No, meni je, uz uvažavanje da ovo jeste formula, album prijatan jer i dalje ubedljivo nudi tu svedenu epiku bez posezanja za nekakvim orkestracijama i komplikovanjem u aranžmanima. Ovo je samo tvrd, mišićav blackened death metal koji bije iz sve snage ali uz osećaj za harmoniju koji znači da se snaga ne rasipa i svi udarci stižu gde treba i kad treba. Neću ja sad ovo slušati na ripit do kraja godine ali prijatno je:

https://youtu.be/jKHCsOaKlRE

A američki death thrasheri sa bazom u Tajvanu (komplikovano je), Ripped to Shreds imaju novi EP od četiri pesme, 魔經 – Demon Scriptures i to je sasvim lep primerak wuxia-core metala sa čvrstom i prilično nostalgičnom retro svirkom Andrewa Leeja na svemu osim bubnjeva i Kevina Paradisa na bubnjevima, sa sirovošću primerenom death metalu osamdesetih ali i dovoljno discipline i kvalitetne svirke da ne zvuči amaterski:

https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/demon-scriptures

Za malo tehničkog death metala su se ove nedelje pobrinuli Dream Void iz Indijane čiji je drugi album Divinization jedna osrednja vežba iz mešanja sub-originovskog tech-death metala sa malo deathcorea. Ne znam ni sam što ih ovde uključujem, jer ovaj album teško da ću slušati ponovo, što zbog mrtvačkog miksa (bubanj je katastrofalan), što zbog pesama koje misle da su arpeđa preko deathcore ritmova vrhunac „tehničkosti“.  Ali valjda cenim njihov očigledni entuzijazam…

https://youtu.be/XgW6p0VtsnE

Manje tehnički nastrojen, značajno prljaviji, ali naučnofantastično orijentisan je drugi album čikaških Nucleus koji se zove Entity i nudi osam pesama pomalo starinskog death metala koji je meni simpatičan na ime svoje kavernozne produkcije i organskog zvuka ali čije muzičke minucioznosti – a ima ih – rizikuju da se izgube u musavom zvuku. Ovo je ploča koju treba slušati glasno da bi se čulo sve to dobro što bend radi ali će mastering da vas upropasti kada je odvrnete zaista glasno. Polomljeno remek-delo? Pa, da, tako nekako:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/entity

Srećom, nedelju zatvaramo jednim odličnim slamming death metal singlom. Guttural Slug su jedan od onih legendarnih slam bendova koji su definisali čitavu tu savremenu formu podžanra zajedno sa recimo Cephalotripsy, solidifikujući je kroz besomučne niske brutalnih (i veoma fanki) slemova i apsurdno distorzirane „zrikavac“ vokale. Album Plague of Filth posle šest godina od izlaska legendarnog Megalodon najavljuje noviju, zreliju fazu benda. Produkcija je daleko čistija, vokali su „ljudskiji“ (što, slutim, mnogima neće biti po volji… videćemo na šta će ličiti novi Cephalotripsy ako ga ikada snime) i ovo nema taj neki neposredni, do karikature destilovani  šarm slema kakav je ovaj bend vozio u prošlosti. Ali, da budem iskren, s obzirom na to kakve sam sve slem albume, EP-jeve i demo snimke čuo ove nedelje, koje ne treba da sluša niko stariji od 14 godina a oni mlađi od 14 godina treba da se drže pod nadzorom staratelja da ih ne bi čuli, zapravo mi jako prija ova pročišćena, odraslija verzija Guttural Slug. Album je tehnički izašao još juče ali na Bandcampu još uvek ima samo jedna pesma da se čuje pa ćemo o njemu naredne nedelje. Za sada samo naslovna pesma da se pripremimo:

https://youtu.be/i35WuOQsKSk

Video igre: The Red Strings Club i Gato Roboto

U spektakularnoj demonstraciji kašnjenja na žurku i stizanja pred jutro, kad se već iznose pali a preživeli pozivaju taksi i pitaju se šta im je ovo sve trebalo, dakle, nakon što su svi drugi na ovom svetu odigrali igru The Red Strings Club, to sam i ja učinio pre neki dan, završivši je u Petak uveče, u krevetu, po ko zna koji put se tiho zahvaljujući aktuelnoj administraciji na nebu što nam je podarila Nintendo Switch i omogućila da ovakve bisere interaktivne zabave ponesemo sa sobom kuda god da idemo.

The Red Strings Club je igra izašla još u Januaru prošle godine i ne samo da je španjolski studio Deconstructeam već bio poznat po dosta uspeloj Gods Will be Watching već je ova igra dobila i odlične kritike uzduž i popreko po celom svetu, uključujući, tako je, i u Svetu kompjutera. A ja, neznano kako, nisam bio svestan njenog postojanja sve do pre par nedelja kada su Džejms, Met i Šon na The Computer Game Show podkastu veoma biranim rečima („faking brilijant, mejt“) besedili o svojm utiscima. Svako ima svoju slepu tačku a ova je, izgleda, bila moja.

I, nije sad da ja mislim kako treba da znam svaku igru ikada napravljenu od strane svakog nezavisnog studija na svetu – mada bi to bila vrlo perverzna supermoć – ali The Red Strrings Club je neka vrsta idealnog igračkog iskustva za modernog čoveka o kakvom ja često maštam pa je tim bezveznije da nisam bio svestan njenog postojanja. Ovo je, dakle, igra koja je naglašeno narativnog tipa sa veoma definisanom pričom, jakim likovima i važnim filosofskim poentama koje se razmatraju, koju čak i neigrač može da konzumira posvetivši joj nekoliko sati svog vremena, i da bude impresioniran, a koja pritom igrača (pa makar on bio i inače neigrač, razumete) ne stavlja u potpuno banalan položaj gde će samo kliktati mišem da pusti sledeći deo priče i biti samo gledalac, već mu daje njegov deo odgovornosti za odmotavanje tog narativa i dobija, zauzvrat, njegovu intelektualnu i emotivnu investiciju. Istine radi, još pre petnaestak godina, kada je postajalo jasno da se middleware polako standardizuje i da mnogi amaterski dizajneri koji se slabo razabiru u programiranje, heksadecimalni kod, Ceplusplus i matematiku uopšte, sada dobijaju u ruke readymade alatke pomoću kojih će moći da naprave produkte što će nadići razinu demonstracije, i biti zanimljivi širem pučanstvu, ja sam pomislio kako je neizbežno da se počnu pomaljati igre koje su manje „igre“ a više „interaktivni narativi“, da tako kažem, dakle, koje će zaobilaziti taj tradicionalni element video igara u vidu provere sposobnosti a umesto njega igraču davati u ruke moć da odlučuje po savesti i na osnovu nekakvih okolnosti, kako bi u daljem razvoju video koje su posledice te moći.

Naravno, dobili smo različita ovaploćenja ove ideje, od visokoprofilnijih projekata kao što su bile Telltaleove i srodne igre, preko uspona vizuelnih novela na Zapadu pa sve do vibrantne Twine scene koja je porodila nezamislivu količinu interaktivnih tekstualnih iskustava.

The Red Strings Club je jedna od boljih realizacija ovakvog pristupa proizvođenju igara i skoro da mi je neprijatno da ponovo ukažem kako u izdavačkom smislu i iza ovog naslova stoji Devolver Digital. Devolver zaista kao da su sebi zacrtali da budu zatočnici tog nekog supermodernog nezavisnog igračkog iskustva štancujući igre koje su kratke, lišene balasta, fokusirane na svoje centralne ideje i produkcijski upečatljive a najbolja stvar u tome je što ih to ni na koji način žanrovski ne ograničava. Pa tako sa jedne strane imamo Katana Zero o kome smo onomad pisali, ultranasilni akcioni cyberpunk neo-noir naslov, a sa druge The Red String Club koji sa Katanom deli lep piksel-artistički grafički dizajn, oslanjanje na cyberpunk predloške osamdesetih i kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, tu neo-noir atmosferu, ali je u smislu igranja i senzibiliteta na potpuno drugoj strani.

The Red Strings Club je priča, možda i tipično za cyberpunk eru kojom je inspirisana, o svetu u kome fantastična tehnološka dostignuća nisu predmet divljenja naučne zajednice već pre svega potrošačka roba na sve brže rastućim tržištima. Rani cyberpunk je bio opsednut usponom korporacija i preuzimanjem/ otimanjem suvereniteta od država, a kroz direktno obraćanje potrošačima i razmenu u kojoj društveni mehanizmi izvan tržišta ne igraju više nikakvu ulogu, pa i The Red Strings Club pokazuje sliku romantizovane urbane skoro-pa-distopije u kojoj korporacijski službenici troše silne pare na implante što će im pomoći da u poslu budu istrajniji, u karijeri uspešniji a u životu, pa, možda srećniji. Kao što je to često slučaj sa ovom vrstom narativa, kada se granica između biologije i tehnologije agresivno briše, pojavljivanje samosvesnih veštačkih inteligencija koje u prvom trenutku ne prepoznajemo kao takve je nešto što treba očekivati, ali igra elegantno izbegava ponavljanje standardnih cyberpunk klišea i uspeva da ispriča priču koja je po implikacijama ogromna – onoliko koliko je to bilo finale Neuromansera, recimo – ali koja je istovremeno utemeljena u likovima i deluje lično pa i, kako vidimo u katarzičnom finalu, čak i intimno.

Svedenost mesta radnje i likova na jednu praktično pozorišnu razinu je svakako jedan od razloga što je The Red Strings Club tako uspešan u svojim naumima. Narativ ove igre je zapravo kratka hronika jedne (neuspele?) minirevolucije koju buntovni, levičarski nastrojeni hakeri izvode pokušavajući da smrse konce korporaciji čiji je najnoviji produkt linija implanta što precizno kontrolišu hormonska lučenja u organizmu – a time i emocije. Sličnu ideju koristio je Hideo Kođima u Metal Gear Solid 4 razrađujući je u smeru militarističke primene, gde bi ova vrsta kontrole nad emocijama nazivno umanjivala traumu i PTSP kod vojnika u aktivnoj službi, ali gde je u pitanje dovođena autonomija jedinke pa i njena ljudskost na kraju krajeva. The Red Strings Club postavlja slična pitanja ali u kontekstu „normalnog“, svakodnevnog društva gde ljudi sami hrle u naručje kompanijama i ugrađuju implantate* koji, možda, znače da nadalje njihove emocije neće biti BAŠ njihove.

*ovo je jedino mesto na kome ću upotrebiti ispravnu formu ove reči u srpskom jeziku jer sam tvrdoglav

Narativ The Red Strings Club je zanimljiv zato što omogućava igraču ne samo da uđe u glave grupice sabotera i vidi njihove motivacije za to što rade, već i da aktivno učestvuje u diskutovanju sa „drugom stranom“ i vidi, čuje, pa i odgovori na njihove argumente. Igre i dalje suviše retko zaista nijansiraju svoje rasprave i The Red Strings Club je dobrodošlo podsećanje na to da retko ko sebe vidi kao negativca i da su mnoga grdna nepočinstva počinjena upravo u ime ideala bolje budućnosti za čovečanstvo. Pritom, narativ ove igre jasno pokazuje da je neravnomerna distribucija moći u korenu mnogih, jelte, problema savremenog sveta ali, ponovo u skladu sa svojim literarnim predlošcima, ne nudi nekakva utopijska rešenja već se njeno finale bavi pre svega individualnim sudbinama. I ovo je izvanredno humanizuje, zaokružujući karakterizacije likova sa kojima smo proveli nekoliko poslednjih sati i udarajući u neku emotivnu žicu koja, uz sve što se izgovori u trenucima uzburkanih osećanja na ekranu, ne ispada previše patetična.

Ponovo, dobro odmeren izbor lokacija i fokus na likovima mnogo pomažu. Kako sam već rekao, ova igra je pre svega nalik pozorišnoj predstavi, utoliko što se radnja odvija na svega četiri lokacije i njen najveći deo otpada na konverzaciju između likova a talenat koji pokazuje autor dizajna i scenarija, Jordi de Paco znači da se kroz te razgovore i sasvim statične scene plasira autentična drama koja ima i ljudsku, interpersonalnu dimenziju, ali i tu zadovoljavajuću filozofsku, egzistencijalističku koja ide uz ambicioznu naučnu fantastiku. Plus, da ponovim, igrač se u svemu tome angažuje na kritično važan način i punopravno učestvuje u izvođenju te, jelte, predstave.

The Red Strings Club najpre porede sa point and click avanturama stare škole i iako je istina da imate pointer na ekranu dobar deo vremena i da klikćete po dijaloškim opcijama, ali i predmetima u okruženju, važnija istina je da ovo nije zaista P&C dizajn. The Red Strings Club je, sa svojim naglaskom na interakciji između likova i dijalozima ipak primetno bliži vizuelnim novelama – uostalom, Ace Attorney igre i same kao jedan od centralnih delova dizajna imaju „kliktanje“ na predmete u okruženju i njihovo istraživanje.

Ne da je to sad neka presudna distinkcija, ali je bitno podvući da u ovoj igri nema mnogo naglaska na kognitivnim problemima koji bi podrazumevali komplikovane inventarske zagonetke ili složene logičke iskaze. Kognitivnih prepreka ima ali one su najčešće jednostavne i, a što je važnije, logične, sa takoreći prirodnim rešenjima unutar fikcije igre. Ovde se uglavnom ne zahteva da polomite mozak ne biste li uparili neprozirni problem sa neintuitivnim rešenjem, već su stvari logično povezane, a u nekim slučajevima igra omogućava da se ide dalje čak i ako niste zaista došli do rešenja, prihvatajući da je ovo priča u kojoj likovi mnogo manje drže zaplet pod svojom kontrolom nego u nekim drugim.

Ta ideja o pomanjkanju „agencije“ to jest kontrole nad svojom sudbinom ionako jeste u središtu priče ali opet, igra zaista uspelo angažuje igrača i daje mu alatke da probleme rešava na logične i progresivno sve zanimljivije načine.

Zapravo, problemi se rešavaju kroz nekoliko miniigara od kojih je prva, vajanje implanta na virtuelnom vajarskom točku apsolutno najmanje zanimljiva i bilo mi je drago što se do kraja igre nije ponavljala. Ostale miniigre – hakovanje emocija pomoću spremanja komplikovanih koktela, minikvizovi koji donose specijalne nagrade – su zapravo zanimljive i ne oduzimaju čoveku puno vremena. Ipak, svakako je najbolje dizajniran i u igračkom smislu najinteresantiji poslednji deo igre u kome hakovanje podrazumeva malo napredne tehologije i puno socijalnog inženjeringa dok drski kiberaktivista samo koristeći telefon razmontirava satanski plan zle (or is it?) korporacije.

Uzbudljiva je to smeša naracije i dobro insertovanog igračkog angažovanja pogotovo u toj poslednjoj sekciji gde se zahteva najviše odluka i razmišljanja i The Red Strings Club uspeva da vas angažuje intelektualno i emotivno ali tako da niste suviše obuzeti trivijalnim mehaničkim elementima interakcije i zapravo sve vreme imate utisak da ravnopravno učestvujete u najfinijem hi-tech trileru sa decidno ljudskim likom. Sjajno.

Pomaže, dakako, što je igra kratka, lišena viškova u vidu bilo kakvog sakupljanja, levelapovanja i sličnih programa koji prate današnje visokobudžetne naslove. The Red Strings Club je očigledno igra malog budžeta, napravljena u Game Makeru, sa svega nekoliko lokacija koje je trebalo dizajnirati i animirati ali ona svakako ostavlja jak utisak svojim lepo osmišljenim piksel artom. Marina González odlično pogađa tu neo-noir atmosferu koja mora da ima prominentne elemente neonskog pink glamura da bi podsvesno referirala na osamdeste, a njeni likovi iako jedva da su animirani, imaju dovoljno ekspresivnosti da dopune nikada preopširan ali živ i uverljiv tekst. Jordi de Paco se ovde pokazao kao zaista vrstan videoigrački pripovedač uspevajući da smesti puno ne samo značenja nego i karaktera u dijaloške razmene koje su britke i zahtevaju jednaku količinuz kliktanja kao i čitanja tako da igrač ne stiže da pomisli da je ovo mogao da bude i običan kinematik i sve to curi lepim tempom i kreira opipljivu atmosferu. Naravno, treći član razvojnog tima, Paula Ruiz koju uglavnom znamo po nadimku Fingerspit, zadužena za muziku, obavlja sjajan posao sa svojim atmosferičnim, pseudo-laundž-džez-sreće-deep-techno saundtrakom pribavljajući zasluge za ogroman deo atmosfere koju igra tako sigurno plasira. Zapravo Fingerspitin saundtrak je toliko solidan da ću preporučiti i slušanje izvan igre a za šta možete da upotrebite njen bandcamp, pa i da joj date neki dinar ako vam se dopadne: https://fingerspit.bandcamp.com/album/the-red-strings-club-original-soundtrack

Sve u svemu, sjajno, kratko ali idejama i emocijama nabijeno iskustvo koje bi se verovatno raspalo po šavovima da je moralo da traje mnogo duže. Ovakva kakva je, The Red Strings Club je igra koja radi taman koliko treba sa alatima koje ima, gde su čak i lošije deonice toliko kratke da ne frustriraju a gde su dobre deonice opet toliko kratke da nakon što ih završite pomislite kako je ovo sjajno i da je indi scena prepuna genijalnih talenata i zašto AAA igre nemaju ovako dobre ideje i lalala. Čak ni minijaturna kontroverza u kojoj je Viceova kolumnistkinja kritikovala tretman jednog transrodnog lika, propuštajući da uvidi da se radi o postupku LIKA u igri a ne o poruci igre, nije nikako narušila sjajan utisak koji The Red Strings Club ostavlja. Ovo je sjajan primer kako mali, raznoliki timovi iz Evrope (jedan muškarac, dve žene, od kojih jedna trans) koristeći raspoložive alatke mogu da proizvedu dragocena mala igračka iskustva kakva visokobudžetni naslovi ni ne pokušavaju da izmaštaju (setimo se da su i The Sexy Brutale pravili delom Španci) a da Devolver onda tu vrstu igara ume da plasira gde treba i doprinese kulturnoj istoriji 21. veka na najbolji moguć način. To je sjajno.

Ne bejah lenj* pa sam zapeo i za vikend završio i drugu kratku, slatku i izvrsnu igru opet u izdanju Devolvera. Kako je sada već i običaj, Gato Roboto je igra izašla za sada samo za Steam i Switch ali ako ima pravde ovo će biti naslov koga ćemo videti na svim drugim platformama koje danas postoje ali i onim koje ne postoje danas nego se tek najavljuju. Hoću da kažem, ovo je igra koja možda neće ući u enciklopedije i u one kofi tejbl knjižice sa 1001. igrom koju  morate odigrati pre nego što ćete dumrete** ali je u onome što radi toliko dobra i udobna da će zavredeti da se čuva i igra u godinama i decenijama koje dolaze.

*kenjam, naravno, ja sam UVEK lenj, nego ovo treba čitati u ključu toga da mi je žena bila na putu pa sam manje radio kućne poslove vezane za higijenu i red a više šamarao razne konzole, emulatore i kojekakav drugi igrački alat
** ful diskloužr: meni ta knjiga stoji ne na stočiću nego na polici iznad muzičke linije – vidi se to na nekim slikama koje sam unaokolo kačio – ali SAMO zato da mačke ne bi oštrile kandže o nju

Gato Roboto, kako joj i ime sugeriše, član je onog ekskluzivnog, ali sve brojnijeg kluba video igara u kojima je protagonist mačijeg roda, a da to istovremeno nije deo neke velike franšize (poput Hello Kitty ili Felix the Cat, recimo). Paws, Scram Kitty and his Buddy on Rails, Catlateral Damage, Milk Mine Defenders i sada Gato Roboto su igre koje prepoznaju delikatnost mačijeg fizikusa, imanentnu elegantnost njihovog kretanja ali i radoznalost i praktično agresivnu preduzimljivost koje karakterišu ova plemenita bića. Ja često dok igram igre pomislim kako bi neka od mojih mačaka bila mnogo bolja od mene u tome na ime svojih savršenih refleksa i koordinacije* a Gato Roboto zapravo ima sličnu ideju samo smeštenu u mnogo kulje okruženje nego što je moja dnevna soba.

*al đubrad neće da naprave male kontrolere prilagođene mačijim šapama – pa jel’ sve treba sam da radim???

Kada se Gato Roboto pojavila pre nekolicinu dana pola interneta je sišlo s uma od sreće. Al dobro, internet voli mačke, nije to sad neka ekscentrična novost, nego je meni pažnju privuklo to da su kritičari čije poglede cenim a ukuse smatram sličnim mojem, poput Mikea Faheyja, Crhisa Donlana ili Jeremyja Parisha, ispuštali vrlo ohrabrujuće zvuke. Sad, žig moje sramote je dobro poznat: na Switchu imam naprosto opsceno previše instaliranih metroidvania igara koje igram na smenu tako da sam sebi rekao da nove ne treba kupovati dok bar nekolicinu ne liferujem u fioku na kojoj piše „odigrano“, ali kada sam video koliko hvale Gato Roboto, pa još govore da je „kratka“ i „jako fokusirana“ a cena je bila skoro komičnih šest funti, moje odbrane su pale.

I drago mi je što jesu, jer je Gato Roboto prelepo vikend-iskustvo koje bih preporučio svakome kao izvrstan interludij između dužih i potencijalo dosadnijih igara. Ova igra nema ništa sala, sva je u krtini i zapravo na najbolji način podseća da često prihvatamo kao datost to da su igre dobrim svojim delom ispunjene trivijalnim, nezabavnim poslovima, a sve u ime te neke fikcije da se vrednost igračkog iskustva meri širinom (a ne dubinom) koja se ovaploćuje u većem broju provedenih sati u svetu igre. Gato Roboto je zato izvrstan protivotrov ovom toksičnom trendu, igra laserski fokusirana na ono što radi i, za slučaj da se pomisli da je ona nekako neambiciozna, zanatski uglancana do perfekcije.

Nazvati Gato Roboto metroidvanijom zapravo deluje kao razmetljivo i uostalom nepotrebno preterivanje, najviše zato što ovde „vania“ komponentu nema potrebe uopšte zazivati. Gato Roboto je otvoren omaž Nintendovom Metroidu, od razine opšte postavke – sami ste u kompleksu na tuđinskoj planeti gde istraživanjem i borbom morate da preživite i otkrijete razmere paklenog plana trećih lica – preko osnovnih mehanika (otvaranje vrata pucanjem, provlačenje kroz uske kanale), pa sve do praktično prekopiranog ikoničkog dizajna nivoa nekih sekcija u igri. No, Gato Roboto nije ciničan produkt pohlepe i, eh, cinizma, već jedno lepo ljubavno pismo velikom igračkom uzoru i ako je izazov koga je oregonski developer doinksoft postavio sam sebi možda bio malo i u šali – Metroid, ali sa mačkom – na njega je odgovoreno sa ogromnom količinom entuzijazma ali i zavidnog razumevanja tajni dizajna.

Šta hoću da kažem? Igra je ludački šarmantna i ideja u kojoj maca Kiki mora da pokaže da ima srce u junaka i savlada sve strašnije prepreke u napuštenom istraživačkom postrojenju na inače pustoj planeti je simpatična, ali čak i ako sve to apstrahujemo i šarmu nekako odolimo, ostaje taj praktično do perfekcije uglancani sjaj dizajna kampanje koji praktično sažima četvrt veka Metroid evolucije i prikazuje zašto je ovakav pristup kreiranju akcione avanture tako izdržljiv i zavodljiv.

Što se zapleta tiče, kosmički pilot Gary kreće put daleke planete ne bi li istražio neobični signal kojim se traži pomoć, ali njegova mačka Kiki mu u odsudnom trenutku pokarabasi kontrole kosmičkog plovila (or does she?) pa se letelica skrlja na površinu planete, Gary ostane zarobljen u kokpitu i na Kiki je da se spusti u naučno-istraživački kompleks i pronađe način da vlasniku pomogne, brod sredi, a možda i otkrije šta se desilo sa ljudima kojih iz nekog razloga više nigde nema u ovom postrojenju. Metroid igre su se od početka jako oslanjale na Alien/s predložak i Gato Roboto takođe sjajno plasira tu klasičnu inicijalnu napetost i njenu konervziju u horor i akciju kako igra dalje odmiče.

No, Gato roboto je omaž a ne prepisivanje Metroida i u svom omažu, kad već u glavnoj ulozi ima mačku, jelte, sigurnim korakom ide i u stranu dobronamerne parodije. Ono što veoma cenim je da doinksoft nisu išli na neke prvoloptaške šale cereći se igraču u lice u nadi da će i ona prihvatiti smeh, tako da igra ima jedan fini sloj apsurdističkog ali se ne bavi slepstikom. Kiki je gotovo pa obična mačka – ne može da govori, ne hoda na dve noge, ne nosi odeću niti misli sklapa u nekoj diskurzivnoj formi – i kada je Gary pošalje na očajničku misiju od čijeg ishoda zavisi njegov život i on sam nije siguran da će okretno stvorenje zaista učiniti sve što je potrebno. No, Kiki je radoznala i preduzimljiva životinjica i kada posle umicanja nekolikim ranim oblicima tuđinskog života što joj predstavljaju neposrednu pretnu naleti na mecha oklop koji savršeno pristaje njenoj telesnoj građi i intuitivno se povezuje sa njenim CNS-om, vreme je da se uloge zamene i da mačka, kako i dolikuje, preuzme svoje počasno mesto superpredatora koji ne samo da je na vrhu lanca ishrane nego se i prezrivo smeje tom sirotiljskom lancu i neretko lovi iz zadovoljstva.

Sledi nekoliko sati briljantnih lekcija iz metroidvania dizajna u kojima Kiki otključava nove module za mecha odelo, pronalazi nova vozila i time otvara nove prolaze kroz mapu, ali je ovo izvedeno toliko elegantno da sam svako malo morao da stanem i da se naglas divim autorima. Metroidvania igre neretko umeju da budu spore jer sticanje nove sposobnosti sada znači da morate da se setite gde sve na mapi možda možete da je iskoristite, pa tu onda dolazi na red mnogo vraćanja kroz sekcije koje ste već prešli i mučenje da se pronađe pravi put u ambijentu koji se sada može prelaziti i drugačije. Gato Roboto toliko spretno kanališe kretanje igrača kroz kampanju da o sporosti nema ni govora. Mape su savršeno dizajnirane, ni prevelike da biste izgubili iz vida gde sve još može da se proba novi modul, ni premale da bi se osećali kako je istraživanje trivijalizovano jer je sve na izvolte. Ja igram MNOGO metroidvania igara i svestan sam da mi snalaženje u lavirintima (pogotovo kada lavirinti menjaju svojstva) nije BAŠ najjača strana ali Gato Roboto toliko sigurno usmerava kretanje igrača, a da mu nikada to kretanje zapravo ne ograničava i uvek ga pušta da istražuje po svojoj volji, da sam sve vreme imao utisak da maltene spidranujem kampanju. Ni u jednom trenutku nisam bio u dilemi kuda mogu a kuda treba da idem i, možda najindikativnije, ni u jednom trenutku nisam ni pomislio da pogledam neki vodič na internetu. To se meni, budimo brutalno iskreni, vrlo retko dešava.

„Dobro, Mehmete“, kažete vi, „ako je najveći adut igre to što je laka – pa to i nije neki adut!“ ali Gato Roboto nije laka igra. Odnosno njena strimlajnovanost u domenu dizajna mapa je ne trivijalizuje. Sa druge strane, akcioni deo igre, dakle, borba protiv raznih neprijatelja, sve to takođe nije naročito „teško“ ali je izrazito angažujuće za igrača i na momente izrazito pametno.

Štaviše, usudiću se da kažem da Gato Roboto u akcionom smislu može da se komotno smesti u top 10 metroidvania igara svih vremena sa svojim dobro odmerenim bazičnim mehaničkim elementima ali i sa pažljivim, sa ogromnom ljubavlju sklapanim set pisovima i bosfajtovima. Ne znam ko su ljudi u doinksoftu i koliko imaju prethodnog iskustva (ovo im je prva igra što se tiče ovog studija) ali u igri se oseća razumevanje potrebe da se stvari pravilno tempiraju i krivulja izazova ne ide sve vreme identičnom elevacijom na gore. Naprotiv, igra ostavlja pažljivo promišljenu punktuaciju u vidu grozničavih set pisova i memorabilnih borbi sa bosovima između sekcija u kojima se kombinuju platformske mehanike i borba sa relativno trivijalnim protivnicima, da sve ima jedan vrlo zadovoljavajući napred-nazad tok igranja gde momenti u kojima se corbano oznojite testirajući naučeno bivaju smenjeni sekcijama gde potpuno dominirate i vice versa. Kako već rekoh, bosfajtovi su veoma promišjeni i u njima dobijamo – možda iznenađujuće – male ali ne i sasvim skrivene reference na „mehanički horor“ Metal Slug igara sa složenim mašinerijama protiv kojih se treba boriti, robotskim alatkama koje su pretvorene u košmarna oružja, samosvesnim pećima (!!!!) i sličnim neprijateljskim hardverom. Ovde igra sigurno odstupa od tradicionalne Metroid ponude koja je utemeljenija u biološkom hororu, i baca se u pravcu metal-on-metal akcije u kojoj je sve bučno i pršti na sve strane. Korišćenje male podmornice da se prelaze potpoljene sekcije postrojenja i borba sa podvodnom faunom (i bezbednosnim sistemima) takođe omažiraju In the Hunt, stari Iremov arkadni hit koji se smatra pretečom Metal Sluga.

Dakle, odličan dizajn kampanje, izvrsna platformska i borilačka mehanika, sve to ne bi bilo dovoljno da igra nema izuzetno precizne i responsivne kontrole. Ovo naglašavam iako se čini da u 2019. godini dobre kontrole moraju biti minimalni zahtev koji stavljamo pred igre. Ali tek kad sednete za Gato Roboto shvatite da druge igre prečesto puštamo da se provuku sa tek uslužnim kvalitetom. U ovoj igri su dizajneri mislili na sve – od toga kako menjate smer u duplom skoku, pa do toga kako podmornica, kada držite dugme za pucanje više ne menja smer pri kretanju unatrag – i neki elementi su mi izmamili glasne povike odobravanja. Na primer, igra nigde ne dokumentuje da možete izvesti quakeovski rocket jump ali činjenica da ispaljivanje rakete podrazumeva trzaj koji će vas pomeriti iz mesta ako stojite ukazuje da vredi probati. Onda probate i – najednom su provalije koje su delovale neprelazno zapravo savladive, a kada kasnije u igri pokupite modul za dupli skok, asortiman dostupnih poteza postaje još veći a radost istraživanja još dublja.

Paket zaokružuje fantastična produkcija. Gato Roboto ima varljivo jednostavnu grafiku. Doinksoft su se odlučili za monohromni grafički prikaz – možda im je Metroid 2 na Gameboyju najomiljenija igra iz serijala? – ali prosti stil kojim su rađeni likovi i pozadine zapravo uspeva da im istovremeno podari izvanredno mnogo karaktera. Kontrast između boje pozadine i kontura sprajtova igri daje osećaj čistote i jasnoće a animacije su zapravo neočekivano mekane i privlačne, od Kikinog gipkog trka u sekcijama gde mora da ostavi mecha iza sebe i rizikuje život u uskim prolazima, pa do zastrašujućih mehaničkih pokreta robotskih bosova i izraza lica tuđinskih životinja u momentima kada ih zveknete raketom. Naravno, efekti eksplozija su mesnati i veoma ukusni pa je milina u borbi prevladati protivnika i dobiti ovakvu instant-zadovoljštinu a ekspresivnost likova na njihovim portretima je izenađujuće velika imajući u vidu da su sklopljeni od par tačaka i crtica. Naravno, opisati grafiku ove igre rečima „osmobitna“ ne bi bilo tačno jer je očigledno da Gato Roboto koristi tehnike koje mašinama iz osamdesetih naprosto nisu bile dostupne (eksplozije su, recimo, preraskošne), ali je ona u najvećoj meri demonstracija kako se sa samonametnutim ograničenjem, odnosno jasno definisanim esktetskim izborom, može proizvesti izvrstan rezultat. Čak i u okviru te monohromne grafike, igra omogućava pronalaženje kartridža koji dozvoljavaju promenu palete i ovo je, iako i dalje sve ostaje monohromno, sjajan dodatak njenom izgledu.

No, možda me još više impresionira dizajn zvuka. Igra veoma inteligentno kontrastira mekoću mačijeg gotovo nečujnog kretanja sa glasnim, distorziranim zvukovima metala, bučnim eksplozijama, potmulim detonacijama velikokalibarskog oružja. Retko se sreću igre u kojima pojedinačni zvuci u meni izazivaju ovakvo zadovoljstvo, od udaranja teških nogu mecha po podlozi koje zvuči ohrabrujuće moćno i sugeriše snagu, preko zvučnog efekta ispaljivanja rakete pa sve do zujanja servo motora kada izvodite dvostruki skok, osečaj da ste vi, Kiki i mech spojeni u jednoj savršenoj simbiozi je veoma snažan. Igra, dalje, ne samo da ima odličnu muziku (od ambijentalnih farbanja do punokrvnog indastrijala u akcionim momentima) već i ponovo izvrsno omažira Metroid shvatajući kako da iskombinuje ambijentalne zvuke i saundtrak da se dobije istovremeno i dijegetička i apstraktna zvučna slika.

Dakle, Gato Roboto je trijumf na svim frontovima i nadam se da će njeni autori za svoj naredni projekat imati bar istu ovakvu čistotu vizije i zanatsku izvrsnost jer sad već pričamo o nečemu što kupujem na neviđeno. Izvrstan posao od strane doinksofta i Devolvera, ali i sa moje strane jer ni jednom u tekstu nisam iskoristio očiglednu a prejeftinu igru reči i upotrebio izraz „mjautroid“. Nečem lepom čovek i od mene može da se povremeno nada! Igrajte Gato Roboto.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-06-2019

Imali smo prilično metalnu nedelju u kojoj je, recimo, španski Wormed konačno dropovao novu pesmu, kao najavu za svoje sledeće izdanje, (mini)album Metaportal koji izlazi u Julu (a neki među nama su ga već priorderovali). Ako je na osnovu ove jedne pesme dopušteno spekulisati, rekao bih da imamo solidnog naslednika klasičnog albuma Krigshu u najavi. Evo pesme: https://wormed.bandcamp.com/track/remote-void

Naravno, tokom nedelje je umro i Dr. John, jedna od najvećih ikona dobre muzike, koja nije imala mnogo veze sa metalom ali metalci bez sumnje imaju da zahvale ovom talentovanom autoru i izvođaču za nošenje baklje posvećenosti i ljubavi prema muzici koja hrani i mnogu metal pesmu i karijeru. Da vidimo šta smo ove nedlje imali od nove muzike:

Blek metal ima pravo prvenstva, naravno, jer gori najbrže i nestaje dok trepnete, samo da se ponovo rodi iz pepela kao ptycza Feniks, jelte. Prvi na redu je melanholični jednočlani projekat iz Štokholma, Vananidr sa drugim albumom koji se zove Road North i primer je kvalitetnog blek metala švedske škole koji kapitalizuje na ideji da je ovo duboko lična muzika koju je u potpunosti napisao i izveo jedan čovek (Anders Eriksson) ali koji pritom ne zvuči „sobno“ ili „amaterski“. Daleko od toga da je Road North najbolji blek metal album koji sam čuo ove godine ali ovo je kvalitetno napisana i snimljena ploča raznovrsne i upečatljive muzike kojoj ni samo malo lo-fi produkcija ne umanjuje glamur:

https://vananidr.bandcamp.com/album/road-north

Sledeći na redu su Franczuzi Gotholocaust sa svojim četvrtim albumnom, Summa Perfectionis i pored genijalnog imena benda (koje, doduše, može da uzorkuje podizanje obrva imajući u vidu originalne Gote i originalno, jelte značenje holokausta) možemo reći da ovde ima i dosta dobre muzike. Gotholocaust nisu onoliko eksperimentalni ili avangardni kako od francuskih blek metal bendova možda po inerciji očekujemo, ali Summa Perfectionis je album odličnih pesama koje klasičan blekmetalski asortiman umešno preraspoređuju tako da se dobiju pametno vođene atmosfere i narativi. Gotholocaust su veoma sigurni i precizni u svirci i jednako razumeju vrednost repeticije kao i smene različitih tempa i dinamika. Takođe, ovo je album čija je produkcija dobrodošlo vazdušasta i ostavlja prostora da se instrumenti čuju i da dišu u dovoljnoj meri što značajno doprinosi njegovoj slušljivosti. Odlična ploča koja pokazuje da ne morate uvek da izmislite ceo žanr od nule već samo da imate u sebi vatru i razum koji pomaže da se razlikuje dobra pesma od korektnog zanatskog uratka:

https://gotholocaust.bandcamp.com/album/summa-perfectionis

Sledeće što je na redu je kolaboracija između islandskog benda Wormlust i Amerikanaca na privremenom radu na Islandu, Skáphe. Album Kosmískur hryllingur, odgovarajući svom komplikovanom kosmičkom imenu, sadrži dve dugačke pesme (u više od 35 minuta totalnog trajnja) psihodeličnog, prilično avangardnog blek metal zvuka. Ovo nije muzika koja hvata na dobar rif ili utegnutu kompoziciju, razume se, i svrha ovih pesama je da slušaoca hipnotišu i prenesu u izmenjeno stanje svesti, a to se postiže brojnim efektima i disciplinovanim građenjem atmosfere. Opet, blek metal je muzika haosa pa su ovo kompozicije koje komuniciraju tu slobodu i otrzanje hijerarhiji što bolje mogu, praveći na kraju dana jedan kosmički koktel zvukova, rifova, tema i ritmova. Prilično je to dobro da se čuje a, ako inklinirate više leftfild metalu, onda i da se posvećeno sluša. Takođe, vrlodobar omot:

https://skphwrmlst.bandcamp.com/

Dobili smo i novi EP sa dve pesme kultnog tajvanskog jednočlanog projekta Inferno Requiem i jedini član ovog benda, Fog, koji sada živi na Okinavi, prilično dobro zna sa koje mu je strane hleb, jelte, namazan tako da je Wolf From Onon Realm sasvim predvidiv komad sirovog ali himničnog blek metala koji ljubomorno čuva tu svoju „sobnu“ naivnost i produkciju kako bi emocija koja se plasira bila što više stavljena u prvi plan. Meni je to sve možda malo i proračunato ali ko voli, voleće i ovo Fogovo izdanje jer je veličanstvena depresivnost i dalje netaknuta a muzika i pored sve svoje jednostavnosti nema diletantske kvalitete:

https://ir-fog.bandcamp.com/album/wolf-from-onon-realm

Da budem iskren, ovo je vrlo mršava nedelja za blek metal, puna mlitavih atmosferičarskih albuma i krš demo snimaka koji ne zavređuju da na njih potrošimo mnogo vremena. Ovo naglašavam jer u drugim uslovima verovatno  ne bih ni preporučio drugi album belgijskih Kludde. No, u datoj konkurenciji ovaj se bend sa svojom kombinacijom old school black metala i nešto „rokerskijeg“, pankerskijeg i, eh, „sladžerskijeg“ metal zvuka ipak pozitivno izdvaja. In de kwelm nije ploča koja će osvajati naslov albuma godine, pa čak ni meseca, jelte, ali jeste kolekcija pesama koje tresu i drmaju i utoliko je osvežavajuća u nedelji naizgled posvećenoj samo mekim, melanholičnim atmosferama. Ima ovde dovoljno hardrokerskih momenata i solaža sa wah wahom da sve to bude relativno simpatično i mada su Kludde decidno druga liga, ipak pričamo o bendu koji zvuči profesionalnije i tvrđe od gomile onoga što se ovih dana nudi:

https://kludde.bandcamp.com/album/in-de-kwelm

Hoću reći, nedelja je tako mršava da sam drugi album grčkog jednočlanog melodičnog blek metal projekta Winter Eternal prvo preskočio jer sam bio u fazonu „nije ovo dovoljno dobro za našu publiku“ ali sam mu se onda vratio jer je većina onoga što se nudilo bila značajno gora. Realm of the Bleeding Shadows je prostačka i predvidiva ploča melodičnog blek metala ali je kompetentno napisana i prihvatljivo dobro odsvirana i nabode se tu poneka pamtljiva melodija. Stelios Makris (aka Soulreaper) se malko previše pali na svoje sviranje basa pa je ovaj instrument izrazito visoko u miksu a bubnjevi se jedva čuju tako da, ovo ima produkcijske kvalitete jednog malo boljeg dema, ali, kažem, kakva je inače ponuda, ovo može da se čuje:

https://wintereternal.bandcamp.com/album/realm-of-the-bleeding-shadows

Ipak, tu nam je novi, jedanaesti (!!!!!) album belgijskih Enthroned i Cold Black Suns je album koji donosi dobrodošlu porciju agresije, divljačnosti i nihilizma u ovu nedelju. Enthroned su iskusan i rasviran bend koji nema nameru da svoj zvuk vezuje za samo jedan pristup pa je ovaj album iako ne sad kao nešto eksperimentalan, ipak prepun svežih ideja i pristupa sa promenama tempa i atmosfere koje izlaze izvan klasičnog blek metal aresnala a da opet sve po tom nekom senzibilitetu stoji čvrsto unutar blek metal kanona. Možda je pravi izraz za ovaj album da je ovo zrela, odrasla muzika koja nije izgubila istraživački impuls tako da kada krši neka ustaljena pravila i ide putem-kojim-se-ređe-ide ona to čini izrazito sigurno. Intrigantan i odlično produciran album na kome imate i najuverljivije agresivne ali i najranjivije pesme ovog tjedna:

https://enthronedsom.bandcamp.com/album/cold-black-suns

Stoneri! Prvi na redu su, eh, komšije iz Bukurešta, King Solomon čiji istoimeni prvi album sadrži šest instrumentalnih psihodeličnih džemova sa dobrim gruvom i puno fuzza na gitari. King Solomon ne nude mnogo više od korektnog džemovanja i ja bih sigurno voleo da se ta gitara koja tako prominentno nosi pesme (kad već nema pevanja) ipak odlepi od gruva i provrti malo te kosmičke daljine o kojima očigledno želi da priča. To se uglavnom ne događa i King Solomon ostaju u okvirima relativno predvidive harmonske ponude, zadovoljavajući se generčkim ali zdravim gruvom. I ne smeta to, gitarista definitivno voli svoj wah/ fuzz kombo pa, iako nije Hendriks, kad nagazi, ume to da bude lepo. Ne očekivati kosmičko otkrovenje ali može da se uživa:

https://kingsolomonband.bandcamp.com/album/king-solomon-ep

Redinški Morass of Molasses na svom drugom albumu bogami pevaju iz sve snage i The Ties That Bind je kolekcija upečatljivih pesama bluziranog stoner roka koji ima dosta dinamičke varijacije i interesantnih harmonskih rešenja. Ovo je, doduše, jedna od ploča na kojoj je moj utisak da niski štim, praktično obavezan za heavy muziku, zapravo više odmaže nego što pomaže. Naravno, ne da ja mogu bendu da određujem odakle će da se štimuje i pevač Bones se možda najbolje oseća u ovom registru ali zvuk Morass of Molasses je nedvojbeno tamniji i manje energičan sa gitarama koje su ovako niske pogotovo kada se uzme u obzir koliko su pesme poletne i pune gruva. Bend je, ako tako mogu da kažem, mnogo bliži prskajućoj rokenrol energiji nego dum mračnjaštvu i mislim da bi im e-štim zajedno sa svetlijim miksom mnogo pomogao. Ovako ploča zvuči hermetičnije nego što pesme, pune ritam i bluz energije zapravo jesu. Opet, ovde ima i dosta tihog, akustičnog sviranja i bend definitivno nije proverbijalni poni koji zha samo jedan trik. Intrigantna ploča, ne samo zbog svojih nedostataka:

https://morassofmolasses.bandcamp.com/album/the-ties-that-bind

Zato su Faerie Ring iz Indijane na svom debi albumu The Clearing tačno gde treba da budu, uzimajući klasični dezert rok pristup ali ga onda isporučujući sa mnogo energije i distorzije. The Clearing je pre svega ploča zdravog zvuka gde instrumenti reže i pršte a pevač se nadvikuje sa besnom muzikom, a zatim je ovo i ploča jakih, ubedljivih rifova i spontano kreiranih psihodeličnih atmosfera. Kod mnogo heavy psych bendova kad slušate album imate utisak da su članovi ovo pravili u laboratoriji znojeći se nad najmanjim gestovima, pazeći da postignu pravu formulu, dok Faerie Ring zvuče prirodno i organski, treskajući u jednom ritualu zajedništva, iz čega se rađa fantastična, psihodelična, doom muzika. Stoner album nedelje:

https://faeriering.bandcamp.com/album/the-clearing

Interesantan debi album imaju Vovk iz Kijeva, mešajući na prosto nazvanom Lair stoner rok žestinu sa nešto kompleksnijim math rock aranžmanima. Ovo je moglo da zvuči nepodnošljivo komplikatorski i pretenciozno ali Vovk zapravo imaju izrazito zdrav zvuk i uspevaju da svu tu komplikovanost umešaju sa gruvom u dovoljnoj meri da ploča mrda i mozak i stražnjicu.

https://vovk.bandcamp.com/album/lair

Portugalci Toothless Cage (?!?!) na svom debi albumu, Mars, sviraju vrlo običan stoner rok sa jasnim omažima Sabatu ali sa solidnim zvukom i kvalitetnim muziciranjem. Pritom ovo su sasvim dobro napisane pesme sa nekim lepim rifovima i svešću da stoneraj ne znači nužno smaračinu pa je sve pakovano u kompaktna trajanja gde se ono što pesme nude pošteno istraži ali se i ne izliže. Bend koji nema nužno ambiciju da osvaja originalnošću ili eksperimentalnim pristupom ali je vrlo ubedljiv u svom meat  ’n’ potatoes programu i to prija:

https://toothlesscage.bandcamp.com/releases

Na ovim stranama vrlo retko preporučujem power metal albume, uglavnom zato što se ovaj podžanr meni vrlo retko dopada sa svojim naglaskom na pompeznom, intenzivno kičastom zvuku. Ipak, novi Gloryhammer može da dobije opreznu preporuku uz nekoliko napomena. Ovaj škotski bend je u ovome što radi dobar ne samo na ime dobrih muzičarskih veština, koje se u ovakvom podžanru uostalom podrazumevaju, ne samo po kompozicijskoj zrelosti, već i po tome što se njihov izraz žovijalno šeta na granici ozbiljnosti i parodije. Što je na kraju dana dobar pristup za muziku koja je skoro po definiciji karikirana i namenjena nrdovima koji šamaraju Tolkina i bacaju dvadesetostrane kockice u slobodno vreme, dakle, kojoj je performativna strana važnija od te neke, ajde da kažem suštinski izražajne. Nisam skroz fer, naravno jer se sasvim slične stvari – o performativnosti i karikiranosti – bez ostatka dadu primeniti na veliki broj death, black ili doom metal bendova ovog sveta, ali power metal je pritom teatralniji na jedan, barem meni, imanentno smešniji način plus tematski retko ima priliku da se bavi nečim što nije prepričavanje nekakvog poznatog fanatazijskog predloška, čime se ta neka suština koja postoji u vezama između fentezija i mitologije dosta udaljava od konzumenta.

Elem, Gloryhammer zbog toga udobno sede na srednjoj liniji između ozbiljnog praćenja uzusa podžanra i dobronamernog karikiranja istih i, sad, iako to i dalje znači da je njihova muzika često sa loše strane granice kiča koji ja mogu da prigrlim u ime metalske gizdavosti, sa skoro pa nemačkim pristupom horskim refrenima i razigranim klavijaturama, istovremeno je dobar deo albuma Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex ispunjen odličnim rifovima, napaljujućim melodijama i prihvatljivo cheesy atmosferom. Aktuelni pevač, Švajcarac Thomas Laszlo Winkler je veliko i važno oružje benda ne samo zbog svog naglaska koji mu daje tu neku nemačku notu već i zbog raskošnog raspona tehnika i pristupa koji oživljava narativnu dimenziju muzike koja je sva u narativu. U svakom slučaju, Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex mi neće promeniti mišljenje o power metalu – ovo je za mene i dalje muzika u kojoj su Nemci uzeli „normalan“ hevi metal i začinili ga estradnom kičijanom do neprihvatljivih granica – ali ovaj album agilnih Škotlanđana ima dovoljno dobrih rifova i refrena očigledno napravljenih za horsko izvikivanje na koncertima da mogu da se nasmešim dok ga slušam. Naravno, produkcija je već druga priča i ja bih svakako voleo da je ovo manje beživotno, ravno i plastično ali to skoro da je nemoguće u power metalu kod koga je artificijelna čistota i „savršenost“ zvuka praktično neraskidiv deo formule. Ako ste manje cinični od mene uživaćete bez rezerve u ovim pričama o goblinima, jednorozima, čekićima i gospodarima galaksije:

https://www.youtube.com/watch?v=BkUAzcja74Y&list=PLBzBwYhHpqLLgoiqLp52Hup6vDQ_kcAd9

Elem, ove nedelje nam je stigao i novi, treći album švedske death metal mašine po imenu Firespawn i kako sam već rekao, Lars Goran Petrov bi stvarno trebalo da dobije partizansku spomenicu za svoje pregalaštvo na očuvanju same srži ovog žanra. Jer, iako je njegov matični bend, Entombed, otišao (nizbrdnom?) putanjom death ’n’ rolla, Petrov je sa Entombed AD nastavio tvrdoglavu posvećenost swedeath tradiciji a sa Firespawn još sve podvukao time što je Firespawn bend članova raznih swedeath bendova u kome imaju prilike da sviraju JOŠ swedeath muzike.

Abominate je pritom pristojan album ali i ogledni primer kako digital range compression donosi osetno umanjene prinose pri slušanju i opomena da je ovaj trend u masteringu muzike odavno trebalo napustiti. Elem, Abominate je kolekcija energičnih, mišićavih švedskih death metal pesama sa promuklim, ubedljivim Petrovljevim pevanjem i dosta solidnog muziciranja. Štaviše, Firespawn znaju da je ovo muzika u kojoj je bitan dobar rif pa se primećuje znatan trud na ovom planu, a to što pesme nisu klasični svi-u-napad komadi već se u dobroj meri zasnivaju na gruvu je zapravo interesantan pristup koji, dakako, onda ističe brze delove kada se oni dese. Albumu, pak, nedostaje, paradoksalno, znam, uzbuđenje.

Delom jer su ovo ipak prekaljeni muzičari koji znaju sve fore pa ih onda i koriste da sklope ploču od 11 pesama gde možda nisu imali ubistvenih rifova za više od pet. Umešne promene tempa i dinamike su naravno, zgodan alat, ali opet, čuje se da ovde nema te neke stvaralačke tenzije, osećaja da pesme nastaju u egzistencijalnom grču, onako kako je to bilo na prvim snimcima Entombed ili Nihilist. Tu onda dolazi DRC mastering koji album na kome inače imate mnogo sitnog veza – slušajte šta bubnjar radi – ispegla u jednu skoro ravnu liniju i to je ogroman problem. Naravno, švedski death metal može da profitira od veštački upeglane dinamike, ali to važi za, recimo, Dismember sa njihovim pesmama u kojima prirodno već nema dinamike i sve se svira svom snagom sve vreme. Firespawn imaju suptilnije i intrigantnije kompozicije ali ovakav mastering im ne dozvoljava da prodišu. Šteta. No, album je svakako vrlo pristojan i mada, ponavljam ne svež kakva su bila prva izdanja Entombed ili Dismember, vredan slušanja. Ali ga nema na JuTjubu ili Bandcampu za besplatan strim tako da, evo malo ilustracija samo:

https://www.youtube.com/watch?v=G01lE9W9eLk

https://www.youtube.com/watch?v=9QNUb_En3Ck

https://www.youtube.com/watch?v=WwjQ_3Avsro

Idemo sada na nešto vrlo retro. The Rods su bend koji svira još od kraja sedamdesetih i to da su uvek bili striktno druga liga nije ih nikada omelo u tvrdoglavom proizvođenju tog nekog klasičnog hevi metala. Prvi album iz 1980. godine im se zvao Rock Hard a ovaj deveti, izašao 39 godina kasnije se zove Brotherhood of Metal. Mislim, treba ceniti tu vrstu posvećenosti. We are the brotherhood of metal, the sound of thunder as we ride, armies of denim and leather, we never run and never hide, kažu u prvoj pesmi na albumu čiju naslovnu stranu krasi pobesneli Kerber i sve je to baš onako kako treba da bude kod klasičnog metala. Ja sam uvek imao simpatija za ovaj bend uz, dakako, prepoznavanje činjenice da je njihova muzika u svom zenitu bila drugorazredna a da je danas zastarela ne toliko u žanrovskom smislu koliko u odsustvu oštrine kakvu hevi metal treba, mora da ima. Brotherhood of Metal je album uglavnom zaboravljivih pesama, sav sastavljen od filera sa povremeno sasvim solidnim pasažima koji podsećaju na druge, bolje bendove, od Y & T, preko Deep Purple i Black Sabbath pa čak i do Sammyja Hagara (!!!!) ali i sa smaračkim kok-rok momentima koji bi bili isečeni čak i sa prosdečnog Kiss albuma. Ono što album može da upiše u pobede je dobar miks koji osvežava muziku bez toga da je veštački „osavremeni“, kao i to da bend – relativno kilavo pevanje Davida Feinsteina na stranu – svira vrlo korektno. Ali, da ga jebem, posle četrdeset godina svirke korektnost se u najmanju ruku podrazumeva. The Rods, ponoviću, nikada nisu omirisali prvu ligu ali se nikada nisu predavali i to jeste neki kvalitet. U 2019. godini su, avaj, i/relevantni jednako koliko su to bili prošlih decenija i mada ovaj album ničim ne vređa – ako se izuzmu tekstovi koji su na momente nenamerno komični – niti treba da se ičega stidi, pitanje je da li ima potrebe da ga mnogo slušate kada čak i u okviru retro ponude imamo mnogo boljih stvari koje izlaze svakog meseca. Opet, u ime poštovanja prema staroj gardi, ovo može da se posluša:

https://therodsband.bandcamp.com/

Jer, mislim, evo, imamo i drugi album grčkih hevimetalaca Diviner i Realms of Time je ploča koja gađa jedan deo istih meta koje gađaju i The Rods ali sa mnogo više ubedljivosti. Diviner su svakako i moderniji i imaju power metal elemente sa svojim očiglednim oslanjanjem na Rainbow/ Dio nasleđe ali i prepoznavanjem postojanja thrash metal matrice, pa ne deluju toliko zastarelo kao The Rods, ali opet, da ne budem pogrešno shvaćen, kod The Rods nije problem u „staroći“ stila nego u pesmama koje naprosto nisu dobre koliko bi trebalo da budu da iznesu svoje stilističke izbore. Diviner su ovde u mnogo boljem položaju i njihovo korišćenje klasičnih hevi metal tropa u rifovima, solažama i refrenima je ubedljivo i, ako volite hevi klasiku, vrlo zabavno. Nije ovo neka ploča veka, da se razumemo, i Diviner ne istupaju ni korak izvan heavy/ power kalupa, a tu je i ponovo ta oplastičena produkcija, no ovo je zabavno, energično i melodično bez utapanja u tevtonskom kiču koje se prečesto čuje kod goreopisanih Gloryhammer i valja mu dati šansu:

https://ulteriumrecords.bandcamp.com/album/realms-of-time

Nastavljamo da se brčkamo u bazenu podžanrova koji ozbiljno koketiraju sa kičom da bismo ukazali kako je drugi album rimskih progresivaca Embrace of Disharmony osvežavajuće odlična ploča kojoj ni simfonijske ambicije ni oslanjanje na više od dva milenijuma staru poeziju (http://classics.mit.edu/Carus/nature_things.html) u svom tematskom domenu ne smetaju da bude baš to – odlična. De Rervm Natvra je progresivni metal koji sasvim udobno i prirodno spaja elemente ekstremnijih žanrova – black i death pre svega, sa svojim blastbitovima i distorziranim grlenim pevanjem – sa simfoničarskim momentima (picikato pasaži, horovi, klasični gudači), ali i tradicionalnom progresivom koja podrazumeva komplikovane ritmičke pasaže, izuzetan ženski vokal, uplive vodvilja, folka i elektronike. Ovo je metal koji uspeva da istovremeno i daleko nadiđe bilo kakva žanrovska omeđenja ali i da ostane čvrsto u žanru poštujući njegovu teatralnost i pompeznost, a Rimljani bez napora kreiraju izuzetno kompleksne i zamamno narativne kompozicije koje deluju prirodno, vitko i nenatrpano i pozivaju na brojna slušanja. Nisam ovo očekivao, zaista, ali De Rervm Natvra je izvanredan album koji će se nadmetati za ploču godine bez ikakve sumnje:

https://embraceofdisharmony.bandcamp.com/releases

Da ostanemo na trenutak u Italiji, izašao je novi, četvrti album benda Barbarian i To No God Shall I Kneel je još jedna ubedljiva smeša starog, novog, primitivnog i nešto sofisticiranijeg, kako nas je ovaj bend već navikao, producirana sirovo i u krajnjoj analizi prilično zabavna. Barbarian u svojoj muzici spajaju strejt sirovost Celtic Frost sa teatralnošću Manowar i ovaj album uselo nastavlja sa svojim kombinovanjem speed metal elemenata i blackened rock’n’roll detaljčića da plasira svoje poente. Ne možda esencijalno ali glasno, prljavo i prilično zabavno:

https://barbarian-italy.bandcamp.com/album/to-no-god-shall-i-kneel

https://youtu.be/ePfTqnvpecw

Idemo sad malo na pank, hardkor i tako te stvari, sa bendom Fuming Mouth iz Masačusetsa čiji je debi album, The Grand Descent jedna brutalna ploča niskog štimovanja i agresivne distorzije ali i dobro napisanih, tvrdo izvedenih pesama. Fuming Mouth su na omotu ploče, možda nenamerno, omažirali omot poslednjeg albuma sijetlskih funeral doom vedeta Bell Witch, ali njihova muzika je zapravo utemeljena u hardkoru, sa solidno upotrebljenim sludge elementima, mnogo jakih rifova, odličnog pevanja, mikrofonije i apokaliptične atmosfere. Fuming Mouth su malo prebrzi da bi legli beatdown publici ali nose sličnu energiju besa koji se valja stamenim tempom i ruši sve na svom putu. Vrlo pristojno:

https://bbbrecords.bandcamp.com/album/the-grand-descent

Naravno, iz iste države su i Cave In koji dolaze do kraja svoje karijere nakon smrti basiste i pevača Caleba Scofielda prošle godine i Final Transmission je ploča koju su pripremali u vreme njegove pogibije. Ja, naravno, nisam neki najveći svetski potrošač metalcorea ali Cave In su ekipa koja je u ovoj priči bila od njenih samih početaka i Final Transmission je interesantna kombinacija „metalnijih“ elemenata karakterističnih za raniji deo njihove karijere i raznih rok i pop momenata koji su tu vremenom dolazili u obzir. Album je pun posveta Scofieldu i mada ja, ponoviću, nisam ciljna grupa ove muzike, onaj ko jeste će sigurno biti dirnut emotivnošću ploče:

https://cavein.bandcamp.com/album/final-transmission

Danski Møl vredno radi pa je posle prošlogodišnjeg albuma Jord koji je na ovom topiku prikazan, stigla i nova ploča, I​/​II i ako sam se onomad mrgodio da ima premalo black metala a previše shoegazea u njihovoj blackgaze muzici, ovde je ta tenzija još zaoštrenija. Što nije baš previše čudno jer je ovo album a kome su kompilirana njihova dva rana EP-ja, jelte. Kao i pre godinu dana, ja ni danas nisam ciljna grupa i omladina koju rajca ovako emotivna, praktično nu-skreamo muzika će se svakako naći u njoj. Møl su svoju formulu jako dobro savladali već na samom početku i sve te superpatetične shoegaze harmonije se isporučuju sa mnogo ubedljivosti i ekspresivnosti u muzici koja je uprkos sasvim neprirodnom miksu dovoljno živa i uverljiva:

https://moeldk.bandcamp.com/album/i-ii

Pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin dobro zna kakav je ršum napravio sa bendom Tomb Mould pa nije mnogo iznenađujuće da jure još sličnih grupa i portlandski Fetid su ekipa u sasvim sličnom maniru „kanalizacionog“ death metala sa gruvom i saundom koji su očigledno insirisani njujorškim klasicima poput Incantation i Immolation, primitivističkom estetikom i pesmama koje hipnotišu barem isto onoliko koliko prebijaju. Fetid su solidni u ovome što rade ako već nisu preterano originalni i sada kada u ovom nekom rivajvlu tog sirovog, primitivnog death metala već imamo dobru ponudu sa mnogo strana, ovaj će bend imati svoje mesto ali i dužnost da se za drugi album još više potrudi. Pristojno, dakle, ali treba da bude i bolje:

https://listen.20buckspin.com/album/steeping-corporeal-mess

Mnogo čistiji i, jelte, tehničkiji death metal/ core dobijamo od kalifornijskih Flub koji imaju neke članove što sviraju ili su svirali u Rivers of Nihil i Vale of Pnath. Na svom istoimenom debi albumu Flub mešaju klasičnu tech-death progresivu sa deathcoreom i  to je dosta… pa, interesantna kombinacija. Mislim, bar za jedno slušanje jer bend iz deathcore brejkdauna uleti u dab pa u kalipso pre nego što se vrati blastbit mitraljiranju preko koga idu superbrze gitarske skale. Sve je to frankenštajnovski skupljeno na gomilu, svakako, ali Flub zaista impresioniraju tehničkim kvalitetima a produkcija je – iznenađujuće – dovoljno vazdušasta da se makar čuju svi ti silni instrumenti koji se koriste ako već ne da se čuje dinamika. Meni je ovo album za najviše par slušanja jer ima previše deathcore junk food elemenata za moj ukus ali ne mogu da kažem da sva ta mešanja francuske šansone i deathcorea, bestidne gitarske pirotehnike i videoigračkih referenci nisu šarmantna i impresivna na gomili:

https://flub.bandcamp.com/album/flub

Za dezinfekciju ušiju poslužiće teksaški Vault Dweller čiji je drugi EP, Existence at a Distance simpatična smeša andergraund žanrova kako je i pres riliz opisuje: Grinding Death/Thrash fused with Blackened Crust Punk. E pa baš. Sve je to manje bitno od činjenice da bend ima autentičnu agresivnost i sirovost koju kombinuje sa solidnim vladanjem instrumentima i to prija. Pevačica Emma Joann Lytle zvuči potpuno dementno i zverski i samo zbog nje bi bilo dovoljno da ovome posvetite nekoliko minuta:

https://hpgd.bandcamp.com/album/existence-at-a-distance

Britanski trešeri Xentrix se još od osamdesetih udobno motaju po jakoj drugoj ligi thrash metala i sa svojim tek petim albumom neće preći u prvu ligu ali će potvrditi svoje kvalitete. Bury the Pain je tvrda, klasična thrash ploča kojoj su rifovi u prvom planu, gruv i brže nabadanje se prirodno kombinuju a produkcija je uredna i čista. Xentrix ni slučajno ne pokušavaju da ovde promene neka pravila ili izađu izvan granica žanra ali, da ga jebem, ovo što rade – rade veoma dobro. Ovo je muzika čija je agresija odavno kodifikovana i nikoga ne iznenađuje ili nedajbože plaši, ali u klasičnom thrash meniju teško da ćete naći vitkiji, okretniji album ove nedelje. Vrlo prija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/bury-the-pain

Iz Misurija dolazi trio Nevalra čiji debi album Conjure the Storm može da se pohvali da ga je miksovao i masterovao Dan Swano i to je, eh, pa… pristojan melodičan blackened death metal sa puno kvalitetne svirke i ogromnim oslanjanjem na melodiju. Ovo je otprilike na granici onog što ja mogu da slušam i da Swano nije pazio šta radi, dajući albumu ugodno „suv“ kvalitet gde se sve lepo čuje ali ništa nije prebudženo, verovatno ne bih mogao da ga svarim:

https://nevalra.bandcamp.com/album/conjure-the-storm

Više po mom ukusu su blackened death metalci Consummation iz Australije čiji je debi album pet pesama u pedeset minuta surovog zaboda ubačenog u tipično kavernozni australijski saund miks. Bend kad svira brzo to radi vrlo energično ali ovo je ploča, za australijski death metal prepoznatljivo, koja se više bavi kompletnom atmosferom nego pojedinačnim elementima pa tako nećete ovde upamtiti mnogo rifova ili solaža (iako ima i jednog i drugog) već pre svega opresivnu ali emotivnu atmosferu koju Consummation besprekorno prave. The Great Solar Hunter je ploča koju neće slušati širi krug ljudi, to je jasno, ali oni koji je budu slušali radiće to na skoro ceremonijalan način:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/the-great-solar-hunter

All Hell iz Severne Karoline se vraćaju sa četvrtim albumom The Witch’s Grail i njihova kombinacija horror punka i blackened rock ’n’ rolla je sasvim održana i na ovom izdanju. The Witch’s Grail uspeva da zvuči lo-fi iako je snimljen i produciran sasvim kvalitetno, kao i da vrlo prostačke pank rifove ubaci u pesme koje imaju atmosferu i metal čvrstoću. Vrlo fino ako voite D-beat isto koliko i sirovi blek metal:

https://allhell.bandcamp.com/album/the-witchs-grail

Egipatski Gravefields na svom debiju Embrace the Void nude kompetentan blackened death metal ali ne prelaze bilo koju granicu koju biste im postavili. Ovo je korektno odsvirano i napisano ali istovremeno i neoriginalno i mada ne želim da kažem da ne može da se sluša koliko je generički, istovremeno ne verujem da će ovo biti ičija ploča godine. Ali opet, za potrebe malo agresivnog, mračnog metala koji kao primarnu emociju ima bes, sasvim to može da se potroši:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/gravefields-embrace-the-void

Kalifornijski Depressor su prešli put od industrijskog metala do nekakvog primitivnog death metala za svojih četvrt veka postojanja a Hell Storms Over Earth je kompilacija snimaka sa split singlova i nešto demo materijala i, pa, slatko je ovo, grubo, primitivno i šarmatno u svom autentičnom lo-fi izdanju. Bend ima jednu pankersku autentičnost u svoj toj primitivnosti i ovih osamnaest pesama lako prođu i slušaju se sa uživanjem. Da ne pominjem da su uradili izvanrednu obradu Amebixovog starog broja Largactyl. Sjajna kompilacija:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/hell-storms-over-earth

Konačno, album nedelje je bez sumnje povratnička ploča čikaških Pelican, a koja se zove Nighttime Stories. Pelican su jedan od bendova koji su praktično definisali čitav taj post-metal žanr, uspevajući da svojim kontrolisanim, finim instrumentalnim metalom okrenu mnoge glave izvan metal scene i ubede ih da je ovo muzika u kojoj ima mesta dostojanstvenosti i suptilnosti. Opet, Pelican su se UVEK držali dobrog gruva i težine ne utapajući se previše u atmosferi i, jelte, emotivnosti i Nighttime Stories je jako dobar egzemplar njihovog svetonazora. Ovo je ploča jednostavne ali izuzetno žive muzike koja diše i kreće se i, što je najvažnije, ne presvirava. Pritom, post metal je svoju dramu od početka gradio na velikom dinamičkom opsegu i Pelican na ovom albumu jako dobro razumeju tu ideju da se krene snažno ali da se onda pametno gradi ka krešendu koji čoveka zaista uhvati i za uho i za srce i ne da da pobegne. Naravno, treba to znati i miksovati i Sanford Parker koji već iza sebe ima neka remek dela (Yob, Voivod, Wovenhand…) je ovde obavio savršen posao dopuštajući muzici da ima prirodnu snagu i kontrolišući je tako da ovo bude istovremeno i najdisciplinovanija i najemotivnija Pelican ploča.

Možda i najbolja. Pelican su imali i bratski bend, Tusk, gde su dva člana svirala do smrti pevača Tuska pa su neke od ideja iskorišćene za ovaj album i čuje se ovde jedna za Pelican možda i nekarakteristično eksperimentalna crta, no ta neka osnova u kojoj su čvrsti ritmovi i jednostavne ali superefektne gitarske harmonije i rifovi je i dalje tu. Pelican su pre petnaestak godina bili klinci koji obećavaju ali dok su mnogi jači bendovi onog vremena ili nestali ili recikliraju ono što jedino znaju da rade, Pelican su sazreli i Nighttime Stories je moćan, ubedljiv, emotivan ali apsolutno metalski ubitačan album. E, pa dobrodošli nazad:

https://pelicansl.bandcamp.com/album/nighttime-stories

Video igre: Kingdom Hearts Final Mix

Kako sam pre nekoliko nedelja konačno kupio Kingdom Hearts III, zadovoljan popustom koji je igra konačno dobila, a posle završavanja Sekiroa pomislio da je vreme da igram nešto relaksirajuće, tako sam i odlučio da krenem od početka serijala Kingdom Hearts, ne bih li se podsetio onog što sam zaboravio i odigrao one igre koje sam propustio, sve sa ambicijom da u Kingdom Hearts III uđem potpuno pripremljen za zaključno poglavlje sage koja traje, evo, već sedamnaest godina.

Ovo je suluda ambicija, naravno, ali ja imam prilično nekritičku naklonost ka Kingdom Hearts serijalu i kapacitet da sa onim dobrim što ove igre nose progutam i ono manje doro. U tom smislu, tokom poslednjih nedelju-dve sam proveo ugodnih tridesetak sati završavajući Kingdom Hearts Final Mix, a koji je deo kolekcije Kingdom Hearts HD 1.5 + 2.5 Remix što prikuplja najveći deo glavnih Kingdom Hearts igara na jednom mestu. „Najveći deo“ i „glavnih“ svakako znači da ovaj serijal zapravo ima iznenađujuće mnogo „manje glavnih“ igara proizvedenih za različite platforme i zapravo Kingdom Hearts je zanimljiv primer franšize koja je otišla u sve zamislive „komercijalne“ strane, podastirući se spremno telefonskoj i free to play publici, a odlažući stvarni money shot u vidu treće, skupe i raskošne konzolne igre skoro beskrajno, a da to na kraju nije ugrozilo njen kritički i finansijski uspeh. Naravno, dobar deo kritike smatra Kingdom Hearts igre, čak i te „prave“ među njima, za razblaženi, užasno režirani akcioni RPG koji se više bavi fan serviceom nego zdravljem svojih sistema, ali onaj segment igračke populacije koji voli serijal, deluje kao da je više nego zadovoljan trećom „velikom“ igrom. Božezdravlje, možda ću u toku ove godine i ja imati šta da kažem o njoj, ako mi se do tada ne smuče svi ti dezinfikovani (diznifikovani?) saharinski svetovi i ogromna stopala, ali moram da priznam da je ovo ponovljeno vraćanje prvoj igri u serijalu u meni proizvelo novo poštovanje za Tetsuju Nomuru kome je ovo bio prvi naslov na poziciji direktora igre i gde je pod budnim producentskim okom svojih tutora u likovima Šinđija Hašimotoa, Hironobua Sakagučija ili Jošinorija Kitasea pokazao da je kadar da stvori nešto potentno, a od prilično zapaljivih sastojaka. Nomura je poslednjih desetak i nešto jače godina stekao reputaciju pretencioznog ekscentrika bez menadžerskih sposobnosti koji ni jedan projekat ne ume da dovede do kraja – najviše na ime agonije koja je na kraju jedva porodila Final Fantasy XV – ali sa Kingdom Hearts III deluje kao da je povratio dosta dobre volje na strani konzumenata i kritičara, a prva igra iz serijala, izašla za Playstation 2 još 2002. godine je meni, evo i sedamnaest godina kasnije pružila solidnu količinu zadovoljstva. Zapravo sam bio i iznenađen koliko neke stvari u igri dobro funkcionišu s obzirom na to koliko je stara. Opet, ako je sa originalnim Playstationom veliki deo japanske industrije tek počeo da uči kako se prave 3D igre, sa Playstation 2 smo došli na udoban zanatski nivo pa je prostora za kreativnost bilo mnogo više – otud i ovakvi projekti koji su, iz današnje perspektive gledano, bili prave male planine hibrisa i nezauzdane ambicije. Nomura nije samo zamislio da u jednu igru skupi nekoliko najpopularnijih likova iz potpuno različitih Final Fantasy igara – što bi već bio oživeli-fan-fiction crossover dostojan padanja u nesvest za dobar deo otaku i weebo zajednica – već je Square Enix uspeo da se razabere u bez sumnje nepodnošljivo komplikovanom paklu licenciranja i sa Diznijem sklopi sporazum o baziranju igre na spajanju lokacija, likova i zapleta mnogih njihovih najpopularnijih crtanih filmova. Apokrifna svedočenja po internetu kažu da je, budući da su Disney i Square Enix delili istu zgradu, producent Šinđi Hašimoto nekom od Diznijevih zaposlenih ideju izložio u liftu, ali sam Nomura ipak opisuje formalniji proces pičovanja i prezentiranja ideje Dizniju. Ono što je sigurno je da su Hašimoto, Sakaguči i Nomura želeli da naprave igru sa slobodnim kretanjem u tri dimenzije, inspirisani Nintendovim Mariom 64 a da je ideja o prilasku Dizniju došla kada im je postalo jasno da za tako skup projekat treba da imaju ikoničkog glavnog junaka „nekog poput Mikija Mausa“.

 

A kad radite sa Diznijem i kada imate u portfoliju neke od najpopularnijih RPG igara ikada, onda nema smisla da se štedi na produkciji i Kingdom Hearts je te davne 2002. godine bila igra praktično nezapamćene raskoši, neka vrsta imitiranja Seginog optimističnog energičnog „blue sky gaming“ senzibiliteta samo sa budžetom od koga bi se Segi 2002. godine šest puta zavrtelo u glavi (a koji je zapravo uvećan, zajedno sa opsegom same igre, na Diznijevo insistiranje). Čitao sam, u pripremi za pisanje ovog teksta prikaze remastera ove igre urađenog za Playstation 3 i Playstation 4 (naravno, ovaj potonji sam sada i igrao) i mada mnoge nemilosrdne kritike koje su u tim prikazima izrečene – na tempo, karakterizaciju itd. – bez sumnje stoje, mislim da je značajno imati u vidu koliko je 2002. godine ovakva igra bila… pa, maltene futuristička. „Akcioni RPG“ je u to vreme i dalje bio koncept vezan za diablolike kliktalice na kompjuterima ili za već malo starinske dvodimenzionalne konzolne imitacije Zelda/ Secret of Mana predložaka. Nomura i Square Enix su stvari veoma snažno pogurali na naredni nivo pružajući nam igru koja je imala napredovanje po nivoima, opremu, menadžment inventara i druge standardne RPG sastojke ali je imala i potpuno trodimenzionalan prikaz sveta, velike i agilne 3D modele u njemu, borbu u potpuno realnom vremenu sa slobodnom kamerom i lock-on mehanikom, korišćenje specijalnih poteza i predmeta bez odlazaka u pod-menije, spajajući sa velikom sigurnošću pristupe Final Fantasy (recimo ) i Devil May Cry (recimo). I moram da priznam da mi ovako, sedamnaest godina kasnije, ovaj spoj izaziva i malo strahopoštovanja. Daleko od toga da je Kingdom Hearts po RPG dubini na nivou Final Fantasy naslova iz Playstation 2 ere ili po borbenoj mehanici precizan i udoban kao Devil May Cry, ali način na koji igra funkcionalno spaja ova dva pristupa i konzistentno uspeva da sve to dobro radi, sa korektnim (mada svakako ne savršenim) kontrolama i radom kamere, pružajući nam ubedljiv svet i našu delatnost u njemu, to me skoro uvek iznova iznenadi kada se ovoj igri vratim (a treba li da kažem da posedujem i njene Playstation 2 i Playstation 3 inačice?).

Ilustracije radi: Kingdom Hearts je igra koja nije nastala pre samo Mass Effect ili God of War nego, recimo, pre Knights of the Old Republic, čak i pre Ratchet and Clank, kreirajući mnoge paradigme koje su vremenom postale standard u konzolnom igranju, od kretanja kamere, preko nišanjenja i upravljanja postupcima saboraca, pa do prečica za korišćenje magija. Ovo sve naglašavam jer je DANAS lako nalaziti detaljčiće koji su neudobni u Kingdom Hearts, ali uzimajući u obzir da je mnogo toga moralo biti izmišljeno i testirano baš za tu priliku, bez velike količine prethodnih primera na koje su se dizajneri mogli osloniti, igra zapravo ima robusne, zdrave, logične sisteme i mehanike koji prilično čvrsto stoje i danas. Ono što možda najbolje ilustruje „naprednost“ Kingdom Hearts je spoznaja da je Final Fantasy VII – prva trodimenzionalna Final Fantasy igra, koja je praktično čitav žanr silom dovukla u poligonalni režim – u trenutku izlaska Kingdom Hearts bila stara jedva nešto više od pet godina. U 2019. smo godini i znate šta je staro pet godina? Prvi Destiny. Aj rest maj kejs.

Elem, Kingdom Hearts je igra utemeljena na preprodaji nostalgije i sasvim je fer prema njoj biti ciničan i smatrati da je i sama cinična. Osim što ja to, evo već duže od deceniju i po ne uspevam. Uprkos standardnim JRPG tropima – nezgrapnim dijalozima i preemotivnoj glumi, preslađenoj filozofiji o „srcima“ i „ključevima“ koji ta srca otvaraju – Kingdom Hearts je igra koja ima jedan iznenađujuće nedužan i iskren stav prema suštinskoj začudnosti detinjstva i mladalačkom pustolovnom duhu koji dolazi u paru sa idealističkim shvatanjem pravde, integriteta i lojalnosti. Ovo se onda veoma prirodno uklapa sa kondenzovanim prepričavanjem Diznijevih crtanih filmova – a što čini narativ pojedinačnih misija u igri – i generalna priča Kingdom Hearts, možda iznenađujuće, ne ostavlja prevashodno utisak frankenštajnovski skrpljenog mišmeša individualnih priča iz popularne kulture uvezanih generičkim zapletom o borbi protiv stereotipnog arhizla. Iako ona to zapravo jeste. Trik je delom u tome što su Diznijevi filmovi, rađeni po formuli tokom dugog niza decenija (zastupljeni filmovi idu od Pinokija iz 1940. godine do Tarzana iz 1999.) zaista dovoljno međusobno kompatibilni da prelazak iz jednog filmskog sveta u drugi i učestvovanje u njihovim narativnim lukovima ima odlike klasične herojske potrage u kojoj su ponavljajući motivi na nivou arhetipa, a delom u tome da je osnovni motiv igre – srčani dečak koji traži svoje nestale prijatelje a u toj potrazi sklapa iskreno i čvrsto prijateljstvo sa dvojicom od najprepoznatljivijih pop-kulturnih likova ikad – obrađen dovoljno spretno i ubedljivo da iznese na svojim plećima svu tu težinu isprepletanih priča i koncepata.

 

Naravno, ja sam ovde potpuno neobjektivan pa i to treba imati na umu. Uzgojen na obilnoj dijeti stripova i crtanih filmova sa potpisom Volta Diznija, jedna od mojih najizdržljivijih maštarija iz detinjstva bilo je upravo sklapanje prijateljstva sa Diznijevim junacima i upuštanje u neprebrojne tehnikolor pustolovine gde ćemo jedni drugima čuvati leđa i na kraju preteći i pobediti zlo. Zapravo, kada sam saznao za postojanje Kingdom Hearts kao koncepta za mene je to istovremeno bio šok ali i najprirodnija stvar na svetu.

U svakom slučaju, Tetsuja Nomura i njegovi saradnici su uspeli da jednu zaslađenu JRPG priču o dečaku koji živi na malom, izolovanom ostrvu gde vreme provodi mačujući se drvenim mačem sa vršnjacima i sanjareći o splavu koji će ih odvesti iz ove uberprovincije u neki drugi svet, a zatim otkriva da je zbilja odabran da spase ni manje ni više nego multiverzum, da takvu priču ne samo ispričaju sa relativno konzistentnim kvalitetom pripovedanja (koji, da ne budemo neiskreni, nije astronomski visok), nego i da u nju relativno organski uklope gostovanja likova iz Diznijevih filmova i njihove skraćene narative. To uopšte nije mala stvar a prijateljstvo koje glavni junak, Sora, razvije sa Šiljom i Pajom je iznenađujuće ubedljiv motiv kroz čitav serijal.

Tim više što je Sora neka vrsta tabule raze na početku serijala, sa samo najosnovnijim karakternim crtama (ima prijatelje, kojima je odan) i njegovo evoluiranje do multiverzalnog heroja je mogla biti posve neuverljiva skaska o liku koji naprosto uz pentranje po RPG nivoima dobija i proširenje uma do multiverzalne razine gde shvata zašto je njegova i baš njegova dužnost da spase celo postojanje od tame koja bi da ga proždre. I, mislim, igra za dlaku izbegava ovu mehaničku progresiju time što u centar radnje stavlja trio likova koji pažljivo, ali ubedljivo razvijaju jedni sa drugima odnos autentične topline. Razume se, i Šilja i Paja ovde imaju malo proširene karakterizacije kako bi se uklopili u postavku serijala gde je Miki Maus dobroćudni kralj koji ima neku vrstu duhovnog autoriteta nad čitavim multiverzumom a oni su njegovi najverniji vitezovi-zatočnici, ali ovo zapravo funkcioniše odlično. Šilja ima svoju „hick“ personu solidifikovanu za vreme Flojda Gotfredsona a kod Paje ima elemenata neurotične eksplozivnosti koju je destilovao Karl Barks, ali su obojica pritom zreliji i njihovi su likovi urađeni bez podsmevanja ili insistiranja na humoru koji bi bilo koga ponizio. Veoma je retko da Tetsuji Nomuri pripisujemo suptilnost u bilo kojoj oblasti ali ovde su stvari odrađene kako treba i igra uspeva da pomiri karikaturalne elemente ova dva ikonička lika sa njihovim „novim“ herojskim personama gde zaista verujemo da su ovo prekaljeni borci u službi kralja koga svaki pošteni građanin multiverzuma iskreno voli.

 

Posebno što je ovo kralj koji, kada vidi da multiverzumu preti tama, ne časi ni časa već sam odlazi da reši stvar, verujući da će njegovi vitezovi u njegovom odsustvu umeti da učine ono najbolje, pronađu junaka predodređenog da nosi ključoštricu a koji će zaključati vrata između svetova da uspori nadiranje tame i bezsrcih neprijatelja. Ovo je, naravno, konzervativna fantazija o plemenitim i požrtvovanim aristokratama ali ona je primerena ovim likovima – ako je iko tokom osam decenija zaradio tu vrstu obožavanja, to je Miki Maus sa svojom, jelte, svitom. Na kraju krajeva, pričamo o mišu koji je bez ostatka pokazao da to što ste miš ne znači da morate živeti u strahu i pognute glave i to je jedna od najizdržljivijih popkulturnih metafora prošlog veka – na kraju krajeva nije li i sam Art Spigelman u svojoj cenjenoj strip-paraboli o holokaustu (preživele) Jevreje simbolički prikazao baš kao miševe?

Na ovo se zatim sjajno nadovezuju svi ti svetovi koje Sora, Šilja i Paja posećuju u potrazi za Sorinim prijateljima ali i kraljem Mikijem, a koji su svi redom u različitim varijantama konflikta gde se partikularna radnja dotičnog filma dosta srećno kombinuje sa multiverzalnim konfliktom. Diznijevi filmovi su nam tokom decenija iznova prikazivali glavne junake koji su objektivno slabiji i u neravnopravnom položaju u odnosu na okruženje i nosioce moći u njemu, da bi do kraja trijumfovali čistotom srca i plemenitošću volje pa je tako i ovde sasvim prirodno da Sora i ekipa pomognu maloj sireni Ariel da zadobije očevo poverenje i porazi zlu podmorsku vešticu Ursulu, da se udruže sa Aladinom, pomognu mu da porazi zlog vezira Džafara, osvoji srce princeze Jasmine i oslobodi duha iz lampe njegovih okova, da Pinokija spasu lošeg uticaja pod koji ga je stavio Sorin (bivši?) prijatelj i, ispostavlja se, rival, Riku, da učestvuju u ekološkoj paraboli u Tarzanu i ljupkoj nekrofilskoj fantaziji Tima Bartona koja meša motive Badnje večeri i Noći veštica, čak i da pomognu mladom Herkulu da preživi zaveru koju je protiv njega skovao Had, a gde je Cloud Strife iz Final Fantasy VII plaćeni ubica što treba da mu skine glavu…

Ako ovo zvuči kao dobar program – a ima tu još svetova i likova – treba i ponoviti da je igra mehanički zdrava, zapravo do te mere da se uvođenje novih ideja i mehanika produžuje skoro do samog kraja. Prosto sam se iznova čudio sa koliko su samouverenosti Nomura i njegov tim krenuli od jedne korektne akcione igre u trećem licu gde velikim ključem udarate neprijatelje, dobacujete Paji i Šilji lekovite napitke i magijama pržite čitave grupe neprijatelja i gde svo to skakanje unaokolo, sva ta borba u vazduhu i svi ti orbovi sa iskustvom, zdravljem i magijom koji lete na sve strane tvore jedan prilično veličanstven haos, a onda nastavili da dodaju nove stvari. Kingdom Hearts ima mogućnost prizivanja likova kao što su Simba, Bambi ili Dambo u borbi, recimo, ima mogućnost preciznog programiranja ponašanja Paje i Šilje u bitkama (četiri godine pre Final Fantasy XII i sedam pre Dragon Age Origins), ali onda dođete u podvodno kraljevstvo Male sirene i odjednom sledećih sat ili dva provodite ne hodajući nego plivajući na sve strane sa potpuno novim modelom kretanja i borbe. Nešto kasnije ušetaćete na set Petra Pana i naučiti da letite a borba sa Kapetanom Kukom će prevazići sve što ste očekivali da ova igra može da uradi kada ste počeli da je igrate.

I igra se tu ne zaustavlja – poslednja petina je, a što nije sasvim uobičajena pojava, zapravo mehanički najkompleksnija i najutegnutija sa sada već velikim brojem mehaničkih sklopova koji se prepliću u borbi i nekim od najboljih bosfajtova koje ste imali 2002. ili bilo koje druge godine. Ovde igra i narativno poprima nešto tamniju notu (što savršeno simbolizuje borba sa Černabogom iz filma Fantazija, a koju prati Noć na goloj planini Modesta Musorgskog) a poslednji bos sa svojim neprebrojnim fazama je izuzetno memorabilan i, zahvaljujući razumnom sistemu čekpointinga, težak ali ne frustrirajući.

 

Ovde čovek može da se osvrne i, gledajući prethodnih tridesetak sati igranja, shvati da je igra isprva delovala kao banalni akcijaš iz trećeg lica, ali da je do kraja tu isplivalo dosta rafinmana. Sorin arsenal poteza i komboa razuzdano raste sa novim nivoima ali je ograničen akcionim poenima koji se moraju platiti za neke od njih, što dalje podrazumeva razumno taktičko planiranje, pa je tako dobar tajming za automatske komboe poput Ragnaroka važniji od nivoa na kome se lik nalazi. Magije se stiču i apgrejduju a kombinovanje ofanzivnih i defanzivnih čarolija je bitan element borbi u finalnim sekcijama igre, gde i međusobno podržavanje i lečenje Šilje, Paje i Sore dobija na značaju. Dok ste u prvoj polovini igre mogli da se pouzdate da će njih dvojica uglavnom držati liniju fronta, oslanjajući se na Soru za nanošenje najvećeg dela štete neprijatelju i povremeno lečenje kada bi se Sori zdravlje smanjilo, pred kraj igre je već neophodno razmišljati o tome koje predmete ćete im razdeliti pred ulazak u bitku, kao i koju opremu nose, te paziti da ih na vreme lečite i oživljavate.

Naravno ovo se onda uklapa sa obaveznim podsistemima kreiranja novih predmeta i opreme iz sakupljenih materijala i mada ovaj deo igre nije zamoran kako to već u RPGovima ponekad ume da bude, činjenica da ovo možete uraditi samo u jednoj jedinoj prodavnici na jednom od gomile svetova kojima imate pristup jeste legitimno frustrirajući element.

Drugi legitimno frustrirajući element je vezan za putovanje između svetova koje podrazumeva letenje „Gummi Ship“ plovilom kroz prostor između univerzuma u progresivno sve dužim shoot ’em up deonicama koje su tek uslužne i nemaju ni trunku elegantnosti i uzbuđenja dobre shmup igre. Avaj, kako je Kingdom Hearts RPG naslov a u Playstation 2 eri su sve te neke kastomizacije i čačkanja vozila i druge mehanike u RPGovima dolazila u modu (kulminirajući sa Rogue Galaxy), tako i ovde postoji nepotrebno komplikovana i izluđujuće apstraktna mehanika dograđivanja Gummi Shipa i njegovo pretvaranje u leteću tvrđavu koja će moći da preživi putovanja između dva sveta. Dobije se ovim mala količina zadovoljstva ali po cenu previše vremena koje na ovaj rad utrošite, da ne pominjem po cenu besmisleno mnogo resursa koji su očigledno uloženi u ovaj podsistem a mogli su biti iskorišćeni za nešto esencijalnije.

No, Kingdom Hearts nije ništa ako ne igra na kojoj se SVUDA vidi da se nije štedelo pa su tako ti parazitski sistemi i miniigre naprosto sastavni deo paketa koji je u prvom redu BOGAT. Dobra vest je da je veliki deo toga sasvim opcionog tipa – na primer čitav podsistem sa Vini Puom, čiji svet živi u knjizi u radnoj sobi čarobnjaka Merlina i gde pronalaženjem stranica u raznim univerzumima otvarate nove delove Puovog narativa da biste kroz umereno nezanimljive miniigre rešavali klasične probleme (nalaženje Iarovog repa, oslobađanje Pua zaglavljenog u Zekhopovoj rupi, Puov desant na pčelinja saća korišćenjem balona itd.), sve je to posve opciono, kao što su i pronalaženja izgubljene štenadi dalmatinaca, slanje dopisnica i slične uzgredne zajebancije. Igra svakako ume da nagradi dublju posvećenost – ima tu gomila tajnih bosova koji će ozbiljno testirati vaše sposobnosti – ali je osnovni prolazak kroz nju, tzv. „critical path“ dovoljno sadržajan i mesnat da zadovolji veliki broj svačijih potreba. Jer igra, iako je legitimno kritikuju za spor početak, zapravo ima sasvim zadovoljavajući tempo kada jednom počnete da putujete od sveta do sveta. Generalni loop ide tako što po stizanju na novi svet upoznajete likove u njihovim kameo-gostovanjima a zatim treba da rešite jedan glavni problem. Ovo može biti misija iz više delova – kao prikupljanje dokaza koji će pokazati Alisinu nevinost u Zemlji čuda – ili postepeno odmotavajući kvest sa preokretima kao kod Tarzana, ali igra uspeva da izbegne onaj jeftini mehanizam danas sve prisutniji u igrama sa otvorenim prostorima gde vam je zadatak da pronađete mnogo malih predmeta u velikom prostranstvu. U ovom slučaju relativno male mape svetova rade u korist dizajna koji je britak, efikasan i brzo dovodi igrača do prvog od najčešće dva bosfajta koje je potrebno odraditi da bi se svet upešno okončao.

I ovde su Nomura i njegov tim prilično osvetlali obraz kreirajući nisku interesantnih bosova sa različitim svojstvima i različitih dimenzija, dovitljivo ih koristeći u više od jedne borbe kada se to pokazuje kao opravdano. Opet, igra izbegava eskcese koje vezujemo za recimo Devil May Cry, pa ovde nema bossrush instanci i pojavljivanja već poraženih neprijatelja na drugim svetovima.

 

A što ne bi bilo preterano iznenađujuće jer je borilački sistem igre zapravo srazmerno sofisticiran sa svojim automatskim nišanjenjima (gde kamera ipak povremeno postavlja pogrešne prioritete), blokiranjima, komboima, izmicanjima pa čak i pariranjima koja igraču daju prednost u frejmovima u odnosu na protivnika i prilično su esencijalna u najkasnijim bosfajtovima. Ne manje važno, igra ovde misli i na karakter pa posle par ranih bosova koji su relativno bezlični, kasnije se borimo protiv nekih ikoničkih Dizni-zloća a finalni bos, Ansem, kreiran za ovaj serijal ima sve odlike višeslojnog JRPG negativca i sukob sa njim je odistinski epskog nivoa.

Pomenuto bogatstvo igre se čak i sedamnaest godina posle njenog prvog izlaska i posle dva remastera, dakle, dobro vidi. Ovo je eminentno lepa igra i, ovako zasnovana na crtanofilmovskoj estetici, sa stilizovanim likovima i jarkim, primarnim bojama, zapravo je mnogo bolje ostarila u vizuelnom smislu nego neke druge igre iz ove epohe. Playstation 2 je već gurao sasvim dovoljan broj poligona da trodimenzionalni modeli budu upečatljivi i zanimljivo animirani i ovo se dobro preslikava u apskejlovanu rezoluciju, a igra najtanji utisak ostavlja u domenu veličine prostorija u kojima se odvija (za šta svakako moramo kriviti malu količinu RAM-a kojim je Plejstejšn dvojka raspolagala). Tako su neki momenti u Zemlji čuda ili u Tarzanovoj džungli, recimo, prilično komični jer umesto prostranih šumskih eksterijera imamo praktično sobe sa nalepljenim teksturama po zidovima – ali su makar vremena učitavanja jako kratka.

Sa druge strane, Sony je u najavama za Playstation 2 udarao u silne talambase, najavljujući „Emotion Engine“, tehnologiju koja će omogućiti minuciozne facijalne animacije i stvarne emocije na licima likova igara. Ovo je bilo, kao i mnogo toga drugog, malo preambiciozno obećanje i visokobudžetne igre poput Metal Gear Solid, Resident Evil i Final Fantasy su ispunile samo njegov deo. Ali, Kingdom Hearts je sa svojim srazmerno prostijim modelima zapravo uspeo da stigne mnogo dalje na ovom putu i Šilja i Paja, partikularno, uspevaju da budu zaista izražajni čak i toliko godina kasnije, a Aladinov ortak Duh iz lampe, pa čak i Kapetan Kuka i Grdana imaju dobro naglašene i uverljive karakterizacije na ime svojih grimasa i pokreta.

Igra ima bogat i funkcionalan zvučni dizajn sa dobro odmerenim odnosom informativnog i atmosferičnog, ali je jedan od njenih najboljih elemenata muzika. Naravno, muzika je jedna od bitnih komponenti Diznijevih filmova pa ovde dobijamo upečatljive verzije mnogih klasičnih tema, no, Joko Šimomura je meni sa svojim originalnim kompozicijama ovde odnela šnjur i čak pretekla i samog Nobuoa Uematsua po kvalitetu rada, zakucavši se na vrh moje privatne liste japanskih gejming kompozitora – gde se i danas nalazi. Osnovna muzička tema igre je toliko ikonična da posle ovoliko godina gde smo je čuli u raznim verzijama ona i dalje zvuči sveže i vibrantno. Naravno, song koji otvara i zatvara igru a koji je napisala i otpevala Hikaru Utada nije baš po mom ukusu ali da se to progutati (naročito kad znam da me u Kingdom Hearts III čeka Skrillex koji joj se pridružio), no ono što u igri radi Šimomura je naprosto transcendentno, pogotovo imajući na umu potrebu da neke zastrašujuće ikonične pesme (na primer Under the Sea) aranžira na nove načine a da uz to organski uklopi veliku količinu sopstvene muzike i sve to, nagađate, na kraju zvuči fantastično.

Što više razmišljam o svom odnosu sa Kingdom Hearts, sve više shvatam da ovu igru mogu da opišem kao „happy meal“ što istovremeno opisuje i njenu suštinsku mračnu korporacijsku srž, ali i tu kombinaciju svesti da je u pitanju u suštini junk food ali upakovan sa toliko topline i ljubavi da njegov efekat na ljudsku dobrobit daleko nadilazi njegovu nutritivnu hranljivost. Naravno, čovek od skoro 48 godina ne bi trebalo da se pali na ovakve stvari ali tu smo gde smo. Prva Kingdom Hearts igra je zbilja uspela da uhvati te esencije klasičnih diznijevskih pripovesti i spretno ih uveže u priču o čuvanju i građenju prijateljstva kao jedne od najvećih ljudskih vrednosti, udarajući temelje za serijal koji i dalje traje. Dok vi ovo čitate, ja uveliko igram sledeću Kingdom Hearts igru po redu pa se uskoro čujemo i za utiske o njoj. Dobro? Dobro!!!!

 

Video igre: Katana Zero

Dakle, Katana Zero je jedna od upečatljivijih igara iz indie ponude ovog proleća i još jedno podsećanje da je Devolver Digital pronašao svoju radnu temperaturu i sada ugodno štancuje hitove. Kada sam juče shvatio da su poslednje tri igre koje sam startovao na Switchu sve bile od istog ovog izdavača i sve imaju respektabilnu količinu brend-prepoznatljivosti i kulturne težine u savremenom zeitgeistu, postalo mi je jasno zašto je ovo izdavač koji već treću godinu za redom ima sopstvenu E3 konferenciju – pa makar Devolverove konferencije bile neka vrsta parodije na ono kako to rade veliki izdavači.

Elem, Katana Zero je, o istom trošku toliko kvintesencijalno Devolver iskustvo da se i sama može shvatiti kao neka vrsta parodije, iako ne verujem da su njeni autori i izdavači zaista imali na umu nekakav metakomentar na Devolverovu istoriju. Opet, teško je ne primetiti da je Katana Zero praktično imitacija Hotline Miami po gotovo svim tačkama osim po usvojenom grafičko režimu. Za razliku od ikoničke ptičije perspektive respektovanog Kaktusovog šutera (?) koji je Devolverov renome lansirao u povisoku orbitu pozivajući se na klasike poput, dakako, Robotrona ili Smash TV (koja je, ne zaboravimo, i sama imala elemente satiričnog) ali zatim sprovodeći temeljitu nicholaswindingrefnizaciju i kreirajući uznemirujuću modernu retro-priču, Katana Zero je igra u kojoj je pogled igrača sa strane, i ovo nije (nominalno) tvin stik šuter već (nominalno) horizontalno skrolujući platformski hek end sleš akcijaš.Ali ono što Katana Zero odbacuje od Hotline Miami samo još više podvlači ono što igra prihvata od svog uzora: mehanika borbe u kojoj ne postoji koncept merača zdravlja i svi potezi su instant smrtonosni, baziranje prelaska soba na brzim reakcijama i perfektnoj egzekuciji minucioznog plana ubijanja koji ste skovali tokom ponovljenih neuspelih pokušaja pamteći pozicije i naoružanje neprijatelja, halucinantna smeša snova, neobjašnjivih događaja u realnosti, neonskih boja i hipnotičkog elektronskog saundtraka, narativ koji mnogo toga radi ali malo toga objašnjava…Svakako, pošto Katana Zero sasvim neskriveno radi sa već gotovim predloškom, onda je zanimljivo da se vidi kako se trudi da unapredi neke elemente Hotline Miami. Verovatno najizrazitije primetno je to kako igra ima kompleksniji način da prezentira narativ, sa ne samo više likova koji imaju karakterizacije i dijaloške replike, već i sa mogućnošću igrača da primetnije utiče na tok konverzacija i izrazi se na više načina. U tom smislu je i narativ ove igre možda nešto intrigantnije razvijan od Hotline Miami. Iako se naravno obe igre baziraju na očiglednosti zastrašujuće zavere koja stoji iza serije poslova plaćenog ubice za koje ga angažuju tajanstveni poslodavci, te na emotivno zaravnjenom protagonisti koji pokušava da između ponovljenih pokolja pronađe preostale deliće svoje ljudskosti, u Hotline Miami imamo maltene posla sa nemim filmom. Njegov protagonista je uglavnom pasivan u konverzacijama i izražava se samo nasiljem, dok je Dragon, protagonista Katana Zero iako standardno ćutljivi akcioni (anti)heroj, ipak neko ko učestvuje u razgovorima i u  stanju je da ih, sledeći igračeve inpute, odvede u donekle različitim smerovima. Igra ima grananja narativa, tajne bosove i skriveni kraj, ali čak i ako ne odradite sve potrebne poteze da do ovoga stignete, sama činjenica da možete ljudima upadati u reč, prekidati konverzacije i postavljati pitanja umesto da dajete odgovore daje zadovoljavajuću asertivnost igraču i njegovom avataru a što igri donosi bitan novi kvalitet (jelte, interaktivnosti i makar osećaja moći).

Naravno, priča Katana Zero je donekle maglovita, ispunjena halucinacijama i snovima, te dijalozima koje vode nepoznati ljudi na nepoznate teme (iz čega internet metodom kraudsorsinga treba da sklopi nekakvu teoriju o tome šta se u igri zaista desilo – ovo je već standard za moderne videoigračke narative), a kada i stignete do njenog kraja (ili makar „kraja“ – objasnićemo kasnije) nećete biti načisto sa tim šta je bilo stvarno a šta zamišljeno, ko je tu koga i kada.

Ali to je donekle i poenta. I, odmah da kažem, mislim da sam prerastao životnu fazu u kojoj me po difoltu lože nedorečeni, neprozirni narativi jer, eto, dopuštaju konzumentu da sam njima pripiše značenje. Mislim da je Katana Zero ovde srećan spoj fragmentarnog pripovedanja sa ekstremno nepouzdanim, eh, naratorom (tj. protagonistom koji ne zna kada halucinira a kada ne, koji ne zna da li se priseća snova ili izmišlja kako su se odvijali, koji, ne zaboravimo, pred svaku misiju u kojoj ubije gomilu ljudi, prvo pusti muziku na slušalicama, jer je, ne treba ovde uvijati – mentalno bolestan) i tematskih interesovanja narativa koji se bavi (teorijskim) korišćenjem psihoaktivnih supstanci od strane institucija sistema a za račun kreiranja savršenog, jelte, ljudskog oružja koje treba da vam da prednost u ratu.

Katana Zero ima jedan prilično uverljiv cyberpunk mizanscen u kome naglasak zapravo nije na digitalnoj povezanosti, sajberspejsu i hakerima, već na onoj drugoj strani vilijamgibsonovsko-brussterilnogvske originalne jednačine: neo-noir ton, urbana distopija, otuđena društva u kojima kriminalne strukture, biznis strukture i strukture vlasti počinju da se pretapaju do nerazaznatljivsti, nedavni rat koji je izvor velikog broja trauma za likove u igri, narkotici, opsesija japanskom subkulturom i pop-mitologijom… U tom nekom smislu Katana Zero je vešto i ukusno sklopljen katalog posveta (američkoj) popularnoj kulturi osamdesetih godina prošlog veka sa njenim postvijetnamskim stresovima, nacionalizmom koji se razvijao naporedo sa otvaranjem prema istočnjačkim produktima industrije zabave, atmosferom urbane paranoje. Katana Zero je, dakle, sa svim tim svojim temama, svojim piksel-art grafičkim dizajnom i klasičnim platformsko-sajdskrolujućim mehanikama, igra koja izgleda onako kako su igre sebe videle u fantazijama osamdesetih godina. A što je već razlog da bude simpatična.

Ne i jedini. Katana Zero u mehaničkom smislu prvo izgleda jako zanimljivo sa tim ogromnim osećajem moći koga nosi glavni lik sa katanom smešten među uglavnom obične ljude, zatim prolazi kroz fazu u kojoj sam bar ja imao utisak da se stvari odmotavaju ravno, po automatizmu i da igra naprosto očekuje od igrača da samo odradi stvari po listi prioriteta u svakoj sobi u koju uđe, bez tenzije i adrenalina, da bi sa usložnjavanjem problema koji se valjaju rešiti druga polovina igre bila, ponovo za mene, veoma zadovoljavajući test taktičkog planiranja i hladnokrvne egzekucije sve složenijih setova poteza.

Vrlo slično Hotline Miami (naravno), Katana Zero samo izgleda kao igra u kojoj se ceni eksces akcije i pritiska na protivnike, a zapravo to nije. Kao što Hotline Miami izgleda kao Smash TV (ili Commando, ako hoćete) i isprva pomislite da ćete se napucavati sa gomilama neprijatelja, razmenjivati hice i rafale i kriti se iza zaklona, a onda shvatite da to nije takva igra, tako i Katana Zero nije Sekiro. Ovde svakako nema napucavanja – protagonist uostalom koristi prevashodno samurajski mač da savlada čak i protivnike sa automatskim oružjem i oklopima – ali nema ni mačevanja, sve u igri umire od jednog poteza – oni od jednog udarca mačem (pogotka flašom, satarom, molotovljevim koktelom), a Dragon od jednog njihovog metka ili zrna sačme. U skladu sa osnovnom japanskom mačevalačkom filozofijom – i generalnom filozofijom njihovih borilačkih veština – ovde se podrazumeva da svaki kontakt između protivnika rezultira perfektnim potezom koji na mestu ubija i kako to važi za topovsko meso koje na vas bacaju razni gangovi, tako važi i za samog Dragona.

Što opet u praksi znači da igra ne trpi improvizaciju i zapravo se zasniva na ponovljenim pokušajima prelaska soba, sve dok ne uklopite sekvencu poteza i perfektan tajming tako da neokrznuti metkom proletite kroz masu toplih tela (i u nekim slučajevima, automatskih odbrambenih sistema) i ostavite iza sebe kolekciju leševa, varnice i dim. Ovo donekle znači da je svaka soba svojevrsna „zagonetka“ za koju nalazite „korektno rešenje“ ali Katana Zero je ipak akciona igra i ne bazira se stopostotno na aritmetici i geometriji već – kao i Hotline Miami uostalom – ostavlja dovoljno prostora za ljudsku komponentu ove aktivnosti, oslanjajući se na reflekse igrača i njegovu sposobnost da ostane hladan pod pritiskom i perfektno izvede set sve složenijih poteza do konačne pobede. U praksi, ovo znači da prelazak sobe može da podrazumeva upadanje u prostoriju tako da vratima ubijete prvog protivnika, kotrljanje po podu ispod hica koji će ispaliti drugi, praćeno preciznim rezom mačem, uzimanje flaše sa stočića i čekanje sekund i po da mafijaš sa gornjeg sprata privučen bukom odozdo stigne do vrha stepeništa, kako biste ga pogodili flašom u glavu, a onda skok na viši sprat i dva brza reza mačem za još dva stražara koji stoje gore. Sve u okviru 5-6 sekundi u kojima se svaki frejm animacije broji.

Ovo je posle određenog vremena, kada brojnost neprijatelja poraste a njihov se raspored usložni, veoma zadovoljavajuća aktivnost u kojoj osećate kako postajete sve bolji i efikasniji, a što kulminira odličnim bosfajtovima koji su dizajnirani da vas testiraju ali ne i frustriraju. Raznovrsnost je ovde, kao i obično, ključni sastojak dobrog dizajna pa tako imamo i jednu šunjačku misiju (za koju sam tek naknadno shvatio da je frustrirala dobar deo igrača iako se ja jedva sećam da sam je igrao), mapu na kojoj morate stalno biti u pokretu kako biste izbegli snajpovanje, urnebesnu trku motorima po autoputu gde ćete odbijanjem metaka iz mitraljeza natrag ka helikopteru uspešno pobediti većeg protivnika, ali i humanoidne bosove od kojih neki imaju vrlo slične sposobnosti glavnom junaku.

Pomenute sposobnosti nose dobar deo zasluge za to da Katana Zero ume da bude teška ali ne frustrirajuća igra i sve su bazirane na drogi koju glavni junak dobija a koja je bila deo eksperimentalnog programa kreiranja, jelte, supervojnika u poslednjem ratu. Ova droga omogućava neku vrstu kontrole nad percepcijom vremena ali u dobroj filipdikovskoj tradiciji ono što počinje kao spekulativna ali prosta premisa vremenom izrasta u intrigantnu konfuziju u kojoj više ne znamo šta je stvarno a šta ne i šta su predviđene a šta nepredviđene posledice. Ovo ima neke sjajne implikacije u samom narativu, a mehanički je dovoljno je da kažemo da Dragon ima mogućnost ulaska u usporeno vreme, a što pomaže da se izbegnu meci, čak i vrate protivnicima preciznim udarom katane, kao i da sva ta ponavljanja pokušaja prelaska sobe dok jednom ne odradite perfektan prelazak od početka do kraja imaju kanonsko objašnjenje. Dragon, naime, zahvaljujući svojoj obuci i drogi, pre svake borbe u glavi, posve slično Ellisovom Midnighteru, izvrti sve moguće scenarije sve dok ne pronađe onaj koji je za njega najpovoljniji i zatim taj scenario implementira. U praksi, nakon uspešno pređene sobe, igra igraču prikazuje crno-beli snimak bezbednosne kamere koji predstavlja prelazak bez zastajanja/ ulazaka u slow motion i slično, kao jednu praktično savršenu sekvencu ekonomičnih pokreta osobe koja kao da ima prekognitivne moći.

A što je jako kul ako čovek već prihvati da je igra o ubijanju, eksploataciji, kriminalu i ratnim zverstvima nešto što želi u svom životu. Katana Zero ima ton koji nikako nije za decu uprkos piksel artu, i ovo je igra gde psihijatar koji protagonistu leči istovremeno dela i kao njegov diler droga i pretpostavljeni koji mu daje naredne zadatke sa metama koje treba ubiti, gde postoje ruski mafijaši sa zastrašujuće psihopatskim ponašanjem, gde se ubijaju čak i deca.

Naravno, igre već dugo nisu medij namenjen samo deci i sasvim je okej da imaju i zrelije, pa i mučnije teme, estetike i narative za publiku koja tako nešto ume da pravilno iskonzumira a Katana Zero uspeva da bude intrigantna, da ponudi dosta karaktera (čak i malo humora – glavni junak, recimo, nosi nešto za šta on verovatno smatra da je kimono ali svi u igri ga doživljavaju kao bade-mantil) pa i da izazove propisnu empatijsku reakciju čime uspešno balansira rizik da bude puka eksploatacija.

S druge strane, rizik da ostane nedorečena je tu – Katana Zero je igra koja traje dok se ne završi ali to kada se završi sasvim očigledno nije i stvarni kraj narativa. Igra, rekao sam, ima i par „drugih“ krajeva, jedan tajni, jedan lažni, ali onaj pravi, kanonski se u najboljem slučaju može nazvati krajem prvog poglavlja i ostavlja otvorenih pitanja i tema makar isto onoliko koliko zatvara. Što ne mora da bude loše, ovo je relativno kratka igra, može se lako završiti za manje od deset sati, ali njen svet i mehanika definitivno daju dobru osnovu za smislen nastavak (uostalom, jedan kratak segment igre provodimo igrajući kao drugi lik i njegov set moći je drugačiji i intrigantan), a bez potrebe da se estetika i audiovizuelna osnova dramatično menjaju iz korena.

Ta audiovizuelna osnova je, dalje, sklopljena od vrlo detaljnog piksel-arta, lepih ali ne pretrpanih pozadina i odlično animiranih sprajtova. Katana Zero ne deluje kao nekakava moderna SNES, Megadrive ili Amiga igra jer njeni kolorni gradijenti i osvetljenje daleko prevazilaze bilo šta što su ove mašine nudile. Već sam broj frejmova animacije koje sprajtovi imaju (a koje ćete zapaziti u slow motion momentima) je impresivan i ovo je igra koja kao da je došla iz neke alternativne budućnosti u kojoj 3D akceleracija nikada nije postala industrijski standard i umesto toga su sve detaljniji i grafički kompleksniji dvodimenzionalni naslovi na konzolama poput Dreamcast ili Neo Geo kreirali predložak iz koga se ostatak industrije razvijao. Kako sam Katana Zero igrao na Switchu, konzoli na kojoj imam svu silu Neo Geo igara a priče o Dreamcast portovima se svako malo iznova lože, osećaj paralelnih realnosti je snažan.

Igra ima vrlo solidan zvučni dizajn, bez glasovne glume ali sa odlično osmišljenim zvučnim efektima koji podcrtavaju dramatične momente u konverzacijama, što se opet uklapa uz sjajnu, ekspresivnu animaciju, a kako se i očekuje, tu je i omamljujuća synthwave muzika za koju su odgovorni Bill Kiley, LudoWic, DJ Electrohead, Tunç Çakır i Justin Stander. Stander se vodi i kao glavni autor igre sa odgovornošću za njenu priču, mehaniku i programiranje i mada se ne može pobeći usudu činjenice da je ovo veoma inspirisano Hotline Miami formulom, rekao bih da ipak može da bude ponosan na jedan u sebe siguran, estetski zaokružen komad interaktivne zabave koji je proizveo, a koji u nekim elementima uspeva da prevaziđe puki koncept zabave i ponudi ambicioznije iskustvo što zadire u nutrine ljudske duše i postavlja vječna pitanja. Nije loše za nešto što ima nulu u svom imenu.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-06-2019

Ova nedelja u metalu nam je donela razna uzbuđenja i skandale, uključujući tužbu od strane Iron Maiden holdingsa protiv studija za proizvodnju video igara 3D Realms a zbog narušavanja intelektualne svojine putem igre Ion Maiden. Naravno, razumemo da se trejdmark mora braniti kao i da ni 3D Realms nisu firma sa besprekornom pravnom i etičkom istorijom ali čovek bi očekivao da Stiv Haris, čije neprebrojne pesme nose imena filmova koje je gledao a tekstovi ih prepričavaju, bude malčice popustljiviji u ovakvim situacijama jasnog omažiranja. No, neka se ovim bave pravnici a ajmo mi ono naše.

Tj. blek metal. I u ovom podžanru smo ove nedelje nastavili da pratimo dramu koja se tiče intelektualne svojine, ali ima vremena, doći ćemo do nje. Hajde da se prvo prepustimo milozvučnim produktima iz Holandije a iz kuhinje jednočlanog benda Nachtdwaelen. Ne znamo ko je čovek što se krije iza ovog imena (koje znači nešto poput „noćni jecaj“) ali je njegov solipsistički blek metal vrlo prijatan i ističe se među uobičajeno bogatom ponudom jednočlanih projekata ovog tjedna. EP Dodenmasker (pretpostavljam „maska smrti“) je melodičan, pa čak i pevljiv na svoj način, ali sirov i zvuči vrlo autentično. Nachtdwaelen piše solidne pesme ispunjene dramom i energijom a da opet to sve ne pati od neke pretencioznosti i nekog visokog koncepta (uprkos, recimo, horskom introu za Duister). Ovo je muzika ujednačena po atmosferi, ali sa dovoljno dinamičkih varijacija da ne bude monotona i kolekcija snimaka koja vrlo udobno otvara ovu nedelju:

https://nachtdwaelen.bandcamp.com/album/dodenmasker

Mada, moram da priznam da je nedelja, što se tiče blek metala, uglavnom puna kojekakvih raspevanih i rasplakanih bendova koji meni uđu na jedno uvo i na drugo izađu a da ih praktično ne registrujem, tako da je prijatno čuti čileanske Decem Maleficium koji su se posle više od deceniju i po dokotrljali do debi albuma zvučnog naziva, La fin de Satán. Decem Maleficium sviraju progresivni blek metal a što podrazumeva složene aranžmane, kombinovanje klasičnih metal instrumenata sa sintetizovanim orkestracijama, epska, melodična pevanja kao dodatak standardnom blek metal lavežu i svu silu dinamičkih promena. Lagao bih kada bih rekao da mene sve to sad nešto preterano emotivno angažuje, ali ako La fin de Satán nije nužno ploča koju ja čujem kao izraz najdublje ljudske nutrine i te neke tr00 emanacije ljuckog duha, ovo je svejedno vešto i sa mnogo ozbiljnog rada sklopljen album koji svakako vredi čuti. A, ako ste manje blaze od mene, bogami i slušati. Album izlazi tek u Oktobru, ali se preko Bandcampa nudi već sada:

https://decemmaleficivm.bandcamp.com/releases

Italijani Black Flame su solidno  prolifičan bend, sa sedam albuma u šesnaest godina a ovaj najnoviji, Necrogenesis: Chants from the Grave je vrlo pristojan reprezent njihovog koktela black i death metala koji ima dobru produkciju i atmosferu i najgora stvar koja za njega može da se kaže je da skoro petominutni intro neće na adekvatan način slušaoca pripremiti za kvalitetno muziciranje koje sledi. Black Flame vrlo spretno spajaju blekmetalsko testerisanje sa malo deathmetalskih elemenata i ovo nije muzika koja je sve vreme u istom dinamičkom i ritmičkom ključu a što je, za ovaj žanr, veliki plus.

https://blackflame.bandcamp.com/album/necrogenesis-chants-from-the-grave-2019

https://youtu.be/lem5ZnLpmLQ

Iz Francuske nam dolazi split album Atra Musica dva benda sa „srednjevekovnim“ pristupom black metalu. Griffon su mlađi sastav i njihova svirka u black metal osnovu dodaje pogolemu količinu sitnog veza na gitari koja joj udahnjuje taj „srednjevekovni“ štimung kroz adekvatne harmonije i melodijske linije. Sve to pomalo povuče na power metal ali ne smeta mnogo. Više smeta jako ravan mastering, ali tu sad nema pomoći. Kako god, Griffon nisu rđavi za slušanje ako naginjete praktično do karikature epskoj muzici. Darkenhöld, pak, na ovom izdanju praktično ne sviraju metal jer nema distorziranih instrumenata i mada su meni njihovi prethodni albumi sasvim solidni, priznajem da mi ovaj eksperiment deluje posve neuspelo. Prebiranje po akustičnim gitarama uz po neku (sinti) frulicu i violinu i odsutno, tiho recitovanje, a sve uz metal bubanj koji se i sam jedva čuje – nema ovde te srednjevekovne atmosfere koja se traži a black-metal-unplugged ugođaj koji dobijamo je još veća karikatura od onog što rade Griffon. Al, eto, čuti kao kurio:

https://griffonblackmetal.bandcamp.com/album/atra-musica

https://darkenhold.bandcamp.com/album/atra-musica-griffon-darkenh-ld

Takođe iz Francuske tu je novi Vortex of End, Ardens Fvror i ovo je dobra, ubedljiva ploča modernog, žestokog blek metala sa apokaliptičnim prizvukom i mesnatom produkcijom. Bend zvuči opasno i glasno na ovo ploči a Osmose Productions, iako podmuklo daju samo dve pesme da se čuju na Bandcampu, mogu da se pohvale da decenijama kasnije i dalje imaju uho za kvalitet i zrelost:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ardens-fvror

Splitski Tryglav na omotu svog prvog albuma ima nekoliko figura (kočijaša, kostur, zmiju pa i dva konja), ali svu muziku koju čujemo odradio je ipak samo jedan čovek, Boris Behara. I odradio je kako treba jer je Night of Whispering Souls solidna ploča. Ne naročito inovativna ili sad nešto žanrovski ambiciozna, ali je ovo muzički jedan od ubedljivijih albuma ove nedelje. Behara zna gde je jak i drži se sredine druma, krljajući bez mnogo pardona kad je to oportuno ali uz svest da povremeno treba malo i promeniti brzinu pa je Night of Whispering Souls zadovoljavajuće raznovrsna ponuda pristojno produciranog (mada bubanj na momente previše podseća da je semplovan) i svirački uverljivog blek metala sa začinima iz domena metala stare škole:

https://tryglav.bandcamp.com/

https://youtu.be/j7GmrH6TZFQ

Stilski slični ali po kvalitetu ipak malo iznad su štokholmski Avslut na svom novom EP-ju Förslavad koji donosi tri pesme solidnog prangijanja uz neke lepe melodijske linije koje, opet, umeju da povuku na te neke srednjevekovne i epske strane. Kako od Šveđana već očekujemo, svirka je dotegnuta a produkcija kvalitetna pa iako Avslut ne osvajaju mnogo bodova na originalnost, ovo se lepo presluša:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/f-rslavad

https://youtu.be/gVkXUzZq3ZQ

Malum iz Turkua na trećem albumu za šest godina, a koji se zove kratko i jasno Legion, nude najfiniji finski blek metal sa mnogo zlovolje i žestoke svirke ali i tom nekom prepoznatljivom atmosferom skandinavske hladnoće u kojoj i najžešća emocija uspeva da dobije element ceremonijalnog a lepe melodije bez problema opstaju u toj ogromnoj količini distorzije. Malum imaju živog i vrlo dobrog bubnjara i ovde se to odlično čuje a pesme su sjajno napisane i pune tenzije i orgazmičkih oslobađanja (mislim, slušajte Sexual Demon):

https://malumfin.bandcamp.com/album/legion

Takođe iz Finske dolazi Nattfog sa kompilacijskim albumom Pohjan Porteilta („donja kapija“?) a na jelovniku je lepo sklopljen i dosta karakteran melodični blek metal kakvog ovaj momak nudi već dobru deceniju. Pohjan Porteilta ima i tri nove pesme, koje ga otvaraju, a tu su onda i tri stare pesme ponovo snimljene, pa onda i dve sa prošlogodišnjeg EP-ja Yön varjoista… Sve u svemu, skoro pedeset minuta pristojnog, melodičnog ali pažljivo sklapanog, lo-fi blek metala iz Finske. Šta vam još treba?

https://youtu.be/-xbh5s8bdhw

Gorepominjane drame oko intelektualne svojine tiču se, naravno, kultnog poljskog benda Batushka (tj. Батюшка) koji su nas pre četiri godine prilično oduševili svojim albumom Litourgiya (predstavljenim i na ovom topiku). Ovu godinu već izvesno vreme pratimo rat objavama između pevača po imenu Варфоломей i gitariste po imenu Христофор koji svaki za sebe tvrde da su baš oni „pravi“ Bačuška i pripremaju albume koji će nastaviti pravoslavnu estetiku Liturgije. Варфоломей je prvi izbacio pesmu koja najavljuje album Hospodi, ali je Христофор (aka Krzysztof Drabikowski) zapeo iz sve snage, tvrdeći da je ionako on napisao celu Liturgiju, i upravo izbacio čitav album po imenu Панихида. I ovo je album koji svakako podržava tezu da je Drabikowski zaista bio autor sve muzike na kultnoj prvoj ploči jer je Панихида ubedljiva i veoma dostojanstvena dalja ekstrapolacija ideje da poljski katolici sviraju blek metal koji se bazira na pravoslavnim idejama, kombinujući žestoko zakucavanje, raspevanu, veoma emotivnu, veoma slovensku atmosferu i crkveno pojanje. Moram da priznam da me je Liturgija svojevremeno izula iz cruelty-free obuće a da je Панихида samo vrlo dobar album u sličnom stilu, ali to ne bi trebalo da vama nešto preterano znači jer ja sam čuven po nerealno visokim kriterijumima za druge albume bendova koji su me prvim osvojili. Ovo je svakako vredno slušanja:

https://sphieratz.bandcamp.com/releases

Jedna starija drama oko intelektualne svojine u blek metalu je ona vezana za ime benda Gorgoroth. Njihov pevač, Gaahl jedna od intrigantnijih figura norveške scene, na ime svoje duboke odanosti satanizmu ali i smelosti da pre više od jedne decenije izađe iz klozeta i otvoreno živi kao gej muškarac, je nakon neuspešnog pokušaja preuzimanja imena Gorgoroth odustao od legata tog benda i sada stvara muziku pod svojim imenom. Ili barem svojim umetničkim imenom pošto mu je pravo ime Kristian Eivind Espedal – nije li čudno kako najveći norveški satanisti imaju ime po Hristu spasitelju??? Elem, Gaahl je ove nedelje izdao dugoočekivani album projekta Gaahls WYRD, pod imenom GastiR – Ghosts Invited i ovo je jedan lep primer kako klasični norveški blek metal muzičari umeju da budu odvažni u eksperimentisanju i razbijanju forme a da ipak ostanu verni žanrovskoj osnovi blek metala. Šteta je, ipak, što GastiR – Ghosts Invited nije ploča koja svo to eksperimentisanje uspeva da opravda. Ima ovde odličnih momenata i veoma nadahnutog poigravanja sa blek metal galanterijom, a Gaahl je bez sumnje jedan od najprepoznatljivijih i najraznovrsnijih pevača na sceni, no tim je čudnije što dobar deo albuma peva u nekom nezainteresovanom, srednjem registru koji nema snagu klasične blek metal vriske niti dostojanstvo baritonskih napeva koje Espedal ubedljivo izvlači na više mesta. Isto tako, muzika je na trenutke izvanredno nadahnuto prepakivanje blek metal žestine u meditativnu ali ne monotonu, ledenu svirku, ali je na druge trenutke, bogami, prilično generička i neinpsirisana. Album sa dosta ekstrema ali na kome se eksperimentisanje, neobično, na kraju doima kao previše formalno da bi ono što Gaahl bez sumnje ima da kaže zaista doprlo do slušaoca. Ipak, intrigantna ploča vredna proučavanja ne najmanje zbog Gaahlovih tekstova i raspona tehnika pevanja:

https://gaahlswyrd.bandcamp.com/album/gastir-ghosts-invited

Tu je i treći album francuskih Evohé, zove se Deus Sive Natura i njihov paganski blek metal je ovde prilično korektan, sa dinamičnim ali ne prekomplikovanim pesmama koje lepo cure i lepo koriste svoje teme i rifove. Evohé su možda preambiciozni sa pločom koja traje preko sat vremena a ima samo devet pesama, ali imaju dosta štofa da zamešaju i malo blackened rock ’n’ rolla i emotivnijih pop-momenata sa svim što rade pa ni poslednja, sedamnaestominutna pesma, The Thousand Eyes Of A Lonely Soul, iako na granici da se uguši pretencioznošću, ne uspeva da pokvari pozitivan utisak. Solidno!

https://evohe.bandcamp.com/album/deus-sive-natura

Skoro da sam zaboravio da i Dark Throne imaju novi album, a to govori dovoljno o utisku koji je na mene ostavilo poslednjih nekoliko njihovih izdanja. Nekadašnje ikone norveškog blek metala već dugo sviraju nekakav lo-fi blackened punk ’n’ roll, recimo i Old Star je još jedno izdanje u ovom stilu. Možda ipak nešto bolje od prethodnih par jer ovo donekle i imam apetit da slušam. Zvuk je bolji, zdraviji i mada pesme spajaju sve živo što može i ne može da se spoji izistorije hevi metala, ne mogu da kažem da pored gomile tedijuma, jelte, ovde, nema i lepih momenata…

https://www.youtube.com/watch?v=i6h4b-Jm8iU&list=PLiN-7mukU_RE2eA8fUUlNDb1zFt6J-KXl

Stonere ove nedelje predvode odlični losanđeleski Salem’s Bend čiji će drugi album, Supercluster, verujem, biti veoma prijatan svakome ko ima malko više godina i sklonost ka ’70s hard roku. Salem’s Bend ne zvuče skroz retro, ovo je savremeno producirano i ima tu dosta „novijih“ elemenata ali nema sumnje u to da je u osnovi ovo muzika pravljena po šnitu koji su dizajnirali Blue Oyster Cult i njihovi savremenici. Bend pominju i Sabbath, Priest i Zeppeline kao uzore ali ovde nema govora o direktnom imitiranju i Supercluster je kolekcija dobrih, vitalnih pesama koje ne kopiraju direktno nikoga i fino stoje same za sebe u solidno produciranom, ne preglasnom snimku. Sa ljubavlju sklopljeno i prijatno:

https://salemsbend.com/album/supercluster

Superseed iz Bristola na istoimenom  debi albumu nude kombinaciju psihodeličnog hard roka i malčice garažnog panka i ovo je album koji ima mnogo dobrih elemenata ali traje dozlaboga predugo. Superseed su šarmantni i kad čujete jednu pesmu svakako poželite da čujete još po neku ali 66 minuta ove ipak preterano umivene svirke je previše za mene. No, u manjim dozama, ima ovde vrlo lepih stvari da se čuju:

https://superseedrock.bandcamp.com/releases

Portugalski power trio Solar Corona na svom prvom albumu, Lightning One, nude pristojan poluimprovizovan instrumentalni psihodelični spejs-rok sa dosta faza, ukusno iskorišćenim sintisajzerima i žestokim tempom. Poznata je moja sumnjičavost spram instrumentalnih bendova ovog tipa – ipak sam preveliki snob i sve to – ali Solar Corona uprkos povremeno nedokuvanom džemovanju u koje upadaju (kojim album zapravo i počinje) ovde nude dovoljnu količinu precizno usredsređene energije da se album lepo provari. Sirovo ali ubedljivo:

https://store.loversandlollypops.net/album/lightning-one

Berlinski Witch Ritual sa debi albumom Death​:​Beyond nude relativno predvidiv doom sa horor osnovom i dosta simpatičnog gruva. Bend svakako profitira od toga što ima pevačicu pa to pomaže da se progutaju i dosta generičke pesme i pomalo neubedljiv miks. Ima ovde energije i lepog gruva ali najveći problem benda je svakako što se niko tu ne trudi da napiše pamtljiv i uverljiv rif nego dobijamo puku salatu nota. Ima doom bendova koji ogromnom sporošću i težinom nadomešćuju odsustvo prepoznatljivih rifova u svojoj muzici. Witch Ritual nije jedan od njih. No, ovo se da slušati:

https://witchritual.bandcamp.com/album/death-beyond

Još jedni Portugalci, još jedan debi album pshiodeličnog spejs roka, skoro kao da su se dogovorili?!?!?! Elem, Madmess na svom prvom i istoimenom albumu isporučuju četiri instrumentalne, dosta heavy pesme koje težak gruv kombinuju sa malo suptilnijih atmosfera. Meni je sve to prilično nedokuvano i imam utisak da je moglo da se sedi još godinu-dve u garaži i vežba pre nego što bi se album iskristalisao, ali Madmess svakako ima dobrih momenata koji privuku pažnju:

https://madmess.bandcamp.com/album/madmess

Osrednju ponudu stoner metala ove nedelje dopunjavaju bostonski Worshipper čiji je drugi album, Light in the Wire prijatna mada ne esencijalna kolekcija pesama što kombinuju organski, spontani stonerski pristup sa malo klasičnog heavy metal ugođaja. Znam, stalno kukam da stoneri previše džemuju a premalo pišu pesme pa sad treba da podvučem da Worshipper apsolutno pišu pesme u kojima je sve iskomponovano, koje imaju dobre vokalne aranžmane i napisane gitarske solaže, ukusno iskorišćene efekte i dosta gruva no kada čujete jedno tri pesme shvatite da bend ima jednu jedinu  formulu koju razvlači tokom celog albuma. I to nije loša formula kad se troši na malo, ali album se nažalost slepi u jednu nerazaznatljivu celinu kad se sluša iz cuga pa ga to malko degadira. No, u celini pozitivna ocena za Worshipper, da ne bude zabune:

https://worshipper.bandcamp.com/album/light-in-the-wire

U ovakvoj ponudi, novi EP štokholsmkih Jesus Chrüsler Supercar ne uspeva da se preterano izdvoji. Jesus Chrüsler Supercar su death ’n’ roll bend, dakle nastupaju u tradiciji koji su uspostavili – i neki bi rekli istovremeno i okončali – njihovi zemljaci Entombed na svom albumu Wolverine Blues još pre 26 godina, a Lücifer je ploča pristojnih rifova i raspojasane rokenrol atmosfere. Nažalost problem sa čitavim podžanrom – a za šta su opet krivi Entombed – je u fetišizaciji Sunlight stila produkcije gde se snimak komprimuje preko svake razumne mere. Ovo ima smisla u slučaju death metal bendova poput Seance ili Dismember (ili, dakako, Entombed iz svoje propisne death metal faze) i njihovih imitatora, gde dinamika nije toliko važna i više se ceni neprekidni pritisak na uši, ali Jesus Chrüsler Supercar nažalost ne dobijaju na žestini onoliko koliko gube na dinamici i Lücifer je album koji zamara više nego što zabavlja ovakvim pristupom miksovanju. Ovo pričam kao sertifikovani ljubitelj Suinlighta i Tomasa Skogsberga koji je miksovao ovaj album, da ne bude zabune. Dakle, ploča sa dosta kvaliteta, tragično izdana produkcijom:

https://youtu.be/Q_-1HYn6l-I

Zato su barem helsinški Kaleidoblot legitimno odlični na albumu Bitter koji je inteligentno ali naizgled vrlo spontano sklopljena kolekcija pesama sa ’70s hard rok vajbom ali pank energijom. Zaista, bend dobar deo vremena zvuči kao pank verzija klasičnog Mark II perioda Deep Purple sa mnogo opasnog gruva i psihodelične energije koja izlazi iz razigranih bubnjeva i blago fazirane gitare. Pevač je, takođe, solidan izdanak gilanovske škole i dobro se uklapa u sirovu rokenrol atmosferu koju bend kreira. Skandinavci su poznati po tome kako umeju da budu veći rokeri od rođenih Amerikanaca i Bitter je još jedan odličan primer ovog pravila. Ovo je, avaj, još jedna od ploča koju preglasan, prekomprimovan mastering malo unazađuje, i mada bend dobro razdvaja instrumente i ne preteruje sa glasnoćom u miksovanju, bilo bi lepše da je inženjer masteringa ovoga bio svesniji. No, to je sitna zamerka u poređenju sa tim koliko je album dobar. Obavezno štivo i sam vrh ovonedeljne ponude:

https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/bitter

Ove nedelje dobijamo i jedan retro biser u vidu debi albuma kanadskog Riot City. Burn the Night je, naime, ploča benda koji sasvim programski i bez imalo stida uzima sve što mu se dopada iz metala osmadesetih i sklapa neku vrstu brzog kursa istorije ovog partikularnog perioda heavy muzike. I pošto sam ja uz to, jelte, odrastao, meni ovo legne ko budali šamar. Riot City uzimaju sa svih strana, od druge faze Judas Priest,  preko Krokus, Dokken i Helloween pa sve do Agent Steel kombinujući teški, na rifovima zasnovani rok, NWOBHM pristup gitarskoj pirotehnici i speed metal tempo. Bend, a to je najvažnije, nije prost algoritam za citiranje već sposobna mašina za pisanje dobrih pesama i Burn the Night ima vrlo solidno ispunjenu kvotu kvalitetnih rifova razvijenih u kvalitetne kompozicije izvedene sa ubeđenjem i bez ikakvog ironičnog odmaka. Uostalom, pevač Mr. Savy pola stihova odrađuje distorziranim falsetom koji ste voleli (jeste, ne lažite sad) na Priestovom Painkilleru a ako to nije dokaz posvećenosti ja ne znam šta bi bilo. Čovek i pored toga odlično peva i Burn the Night je ploča kojoj jedino mogu da zamerim miks koji je mogao, morao da bude malo životniji i prirodniji kako bi ova muzika dobila adekvatan prostor da u njemu diše. No, i pored toga, ovo je neočekivano briljantan debi album benda koji, nadajmo se, ima još mnogo toga da pruži u karijeri:

https://riotcityofficial.bandcamp.com/releases

Nažalost ne u istoj klasi ali slušljivi su kanadski Emerald sa svojim albumom Restless Souls koji ni u jednom trenutku ne uspeva da prevaziđe „imitacija osamdesetih“ nivo i zažvi nekim svojim životom. Restless Souls je tehnički korektna ploča koja imitira gestove metala osamdesetih i dopunjava ih prenadrkanom produkcijom što se u krajnjem zbiru ispostavlja kao promašen pristup. Emerald uspevaju da nabodu nekoliko dostojanstvenih momenata ali se oni nalaze između previše ponavljanja-bez-razumevanja i miksa koji hvata na buku umesto na pamet. No, nisam ja baš TOLIKO izbirljiv čovek i mada je ovo drugorazredno, može u njemu da se uživa, evo, Digital Slavery je na pola puta da bude dobra pesma.

https://www.youtube.com/watch?v=e-9tFKon4vk&list=OLAK5uy_nxRLyUSCnOEUE5AzZVmG5prcspxg5t5Ns

Nikada ranije nisam slušao madridski Adrift ali njihov treći album, Pure, razbija. Adrift su neka vrsta pametnog, pa možda i progresivnog metala koja kombinuje, well, neurotični pristup starijih Neurosis sa nervoznim, dinamičnim gruvom Mastodon, sve onda komplikuje ali tako da pesme imaju organske, tečne aranžmane u kojima se ne gubi inercija i gruv i uspeva da održi visoku tenziju tokom petominutnog prebijanja. Adrift bi mogli da budu i post-metal bend da hoće, ali mislim da suviše cene distorzije i nabadanje, a pevač Jorge Garcia voli da iz srednjeg registra urlanja pređe i u blekmetalsko vrištanje. Najvažnija stvar u vezi sa bendom je to kako uspevaju da u pesmama održe taj osećaj kretanja napred bez insistiranja na stalnim promenama i uz ubedljivo, organsko razvijanje gruva. Jako dobra ploča, verovatno najbolja ove nedelje:

https://www.youtube.com/watch?v=Oaavvuhp1oA&list=OLAK5uy_nuWV-piQ96s3JMQKbd077ol9CS7-YccSk

Sinners Bleed iz Berlina imaju novi album posle šesnaest punih godina i kada vidite da ih prateći materijal naziva najinovativnijim berlinskim tech death sastavom, očekivanja se nazidaju sumanuto visoko. Naravno, Absolution je ploča koja je podaleko od inovativnosti – toliko o promo hiperbolama – ali ovo je sasvim pristojan visokooktanski death metal koji se ne loži previše na svoju „tech“ stranu i umesto toga se koncentriše na dobre, distinktne pesme koje imaju dovoljno „tehničkog“ u sebi da impresioniraju ali ne da to odvuče svu pažnju. Sinners Bleed, iako su nazvani po pesmi Entombed, zvučno imaju mnogo više veze sa Amerikancima, od Immolation do recimo Archspire, sa svojim čvrstim, stamenim, kompjuterski preciznim izvođenjem i poštovanjem za eksplozije visokog tempa između kojih se migolje sporiji delovi sa iskomponovanim, melodičnim solažama. Pristojna ploča kvalitetnog death metala, mada ne sad bogznašta više od toga:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/absolution

Death Angel su jedan od klasičnih Bay Area thrash metal bendova, takoreći žive ikone koje su posle solidno dugačke pauze od početka devedesetih pa do pola prošle decenije uspele da se vrate u formu i ove nedelje smo dobili njihov deveti album, Humanicide. I on je solidan, osim što ja, možda iznenađujuće, nikada nisam bio preveliki fan ove ekipe. Death Angel su mi, kao i Sacred Reich, uostalom, uvek bili primer benda koji se udobno oseća u tom nekom jasno žanrovski isprofilisanom thrashu i ne trudi se da probija granice i širi definiciju žanra onako kako su to radili Slayer, Vio-Lence, Testament ili, dakako, Dark Angel. Humanicide je, eto, još jedan primer ove formule. Mada dobar primer u smislu da je ovo vrlo solidna ploča i da bend zvuči zrelo i ubedljivo, čak na momente i istinski probuđeno i gladno da pokaže da ima kuda dalje da se ide. Ipak, većinu vremena ovo je by-numbers Death Angel, i verujem da ljubitelji benda neće imati ni najmanju zamerku te da će prigrliti Humanicide kao dostojan dodatak opusu dugovečnog benda. I to je okej. Ja sam samo razmažen bendovima koje sam gore nabrojao i mislim da svaka thrash ploča mora da bude revolucionarna. Death Angel nisu nikada bili revolucionarni već samo vrlodobri izvođači žanra kojeg su kodifikovali zajedno sa svojim savremenicima i nisu imali potrebu da eksperimentišu i istražuju. Humanicide je superkorektan album.

https://youtu.be/puaVmEgWTsg

Francuski okultni jednočlani noise/ black metal projekat K.F.R. (a što je skraćeno od arapskog Kafir, a što je izraz za onog koji ne veruje, jelte) je ove nedelje izbacio čak dva nova albuma, Démonologue i L’Enfer à sa Source i ovo su, kako i zamišljate, potpuno htonski napori zaranjanja ispod muzike i pokušaja da se prodre s onu stranu duha. K.F.R. je više ideja nego bend, neka vrsta art brut interpretacije metala i ovde su vreme, mesto i kontekst važniji od finalnog produkta (recimo, na Démonologue su udaraljke svirane „ljudskim kostima“), a koliko ćete apetita imati da ovo slušate zavisi od vašeg shvatanja uloge umetnosti u čovekovom životu:

https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/d-monologue

https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/lenfer-sa-source

Uši možete pročistiti sa novim izdanjem sijetlskih Pound koji sviraju u svetloj tradiciji malih, žestokih sastava sa pank žestinom, jazz senzibilitetom i mathcore ambicijama. Pound su žestoki, nervozni i veoma ubedljivi u ovome što rade, nastavljajući se na žanr koji su uspostavili Lightning Bolt ili Orthrelm početkom stoleća. Pound izdvaja što umesto normalne gitare ili makar bas gitare u postavi imaju devetožičanu bariton gitaru ali nije da ćete vi tu sad nešto primetiti jer muzika benda je toliko žestoka i iznurujuće napaljujuća da mozak ne može da isprocesuje sve informacije u jednom cugu. Pound album zovu •• (tako je, dve tačke) a i nazivi svih pesama su sastavljeni samo od punktuacije i simbola i ovo je bez sumnje hermetična muzika, ali toliko brza, dinamična, žestoka, komplikovana ali dečije razigrana da o hermetičnosti nećete stići da razmišljate do trećeg slušanja. Meni ovo jako prija sa svojim sludge-sreće-grindcore-sreće-prog-punk pristupom i bendu želim dugu i uspešnu karijeru:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/-

Finski death metalci Krypts imaju treći album, Cadaver Circulation i mada ja nisam preterano impresioniran, vidim da se ljudima sviđa. Krypts nastavljaju tradiciju skandinavskog death metala u maniru zemljaka Grave recimo, samo odlaze više u neku apstrakciju, čak i u ambijent, recimo, i to je zanimljiv smer. Ne mora to da bude preterano zanimljivo na više od par slušanja, opet, ali ako vas interesuje death metal koji se manje bavi rifovima a više opresivnom, teškom atmosferom, ovo je ploča koju vredi poslušati:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cadaver-circulation

Na svom drugom albumu, Hell No Longer Waits, Brazilci Hellish Grave nude niskobudžetni, lo-fi blackened thrash metal koji, iako sniman u istom studiju gde su svoje ploče radili Krisiun ili Ratos De Porao i dalje zvuči zdravo amaterski i klinački napaljeno. Ovo nije muzika za svakoga, nekome će taj poludiletantski saund biti odbojan na keca, ali Hellish Grave znaju šta vole i u tom nekom pod-podžanru ekstremnog metala isporučuju ploču sastavljanu sa mnogo ljubavi i kreativne zlovolje. I to je lepo:

https://helldprod.bandcamp.com/album/hellish-grave-hell-no-longer-waits-2019

Slično mada mnogo pozerskije razmišljaju Evil Angel čiji album Unholy Evil Metal podseća na Unholy Fight for Metal koji su izdali još pre 12 godina i predstavlja, ako ću da budem pošten, bolje producirano ali manje uzbudljivo pričanje identične priče. Pesme se drugačije zovu i imaju malo drugačije, jelte, rifove, ali bend koristi iste ritmove i generalni pristup i kome se UFFM dopao, ovo će mu možda, 12 godina kasnije, biti premekano. Ipak, svakako nije loše:

https://evilangel.bandcamp.com/album/unholy-evil-metal

Izašao je i novi Annotations of an Autopsy EP, World of Sludge, ali meni je njihov deathcore uvek bio plitak i nezanimljiv pa čak ni sada kada imaju i slam elemenata u muzici, to svakako nije to. Meni je ovo naprosto dosadna, siledžijska muzika, i poneki polupristojan slem ne može da je spase, ali ako volite pig squeelove, bend ih i dalje troši:

https://youtu.be/VMby17RHPq8

Možda ne preterano iznenađujuće, jer oni su uvek bili pouzdani, ali klasični poljski death metalci Vader imaju ove nedelje jedno od najzabavnijih izdanja u vidu EP-ja Thy Messenger. Vader ne nude bogznakakve inovacije i ovo je i dalje žestok, brz death metal po kome ih znamo već decenijama, odsviran besprekorno i sa mnogo ubeđenja. Vader su kao stare, razgažene patike koje vam neće doneti nekakvo novo iskustvo u životu ali su đavolski udobne. Ekipa i dalje ume da napiše odlične, napaljujuće metal pesme i odsvira ih sa dušom i ljubavlju. Odlično.

https://www.youtube.com/watch?v=gNoYthAiEFc&list=PLmMh98PfdKhmdhBk3zUwQBCTqu-IGPSuk

Za kraj današnjeg pregleda imamo drugi pristup death metalu, moderniji i eklektičniji, a koji dobijamo na debi albumu floridskih Nekroi Theoi gde se spajaju post-metal, brutalni death, doom, slemerske strategije (najpre duboko grleno pevanje) pa i malo black metala da nam se ponudi interesantno svatanje savremene ekstremne muzike. Tampa je oduvek bila epicentar death metal inovacije i Dead Gods je interesantan dodatak tradiciji kroz svoje ubacivanje tribalnih elemenata, ambijentalnih pasaža i sasvim nestandarndih harmonija u okrepljujuću death tuču. Ne tvrdim da ova formula nužno treba da bude nešto što sad svi drugi treba da kopiraju ali Nekroi Theoi su ovde dopremili nešto novo i vitalno:

https://nekroitheoi.bandcamp.com/album/dead-gods