Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-06-2019

Ova nedelja u metalu nam je donela razna uzbuđenja i skandale, uključujući tužbu od strane Iron Maiden holdingsa protiv studija za proizvodnju video igara 3D Realms a zbog narušavanja intelektualne svojine putem igre Ion Maiden. Naravno, razumemo da se trejdmark mora braniti kao i da ni 3D Realms nisu firma sa besprekornom pravnom i etičkom istorijom ali čovek bi očekivao da Stiv Haris, čije neprebrojne pesme nose imena filmova koje je gledao a tekstovi ih prepričavaju, bude malčice popustljiviji u ovakvim situacijama jasnog omažiranja. No, neka se ovim bave pravnici a ajmo mi ono naše.

Tj. blek metal. I u ovom podžanru smo ove nedelje nastavili da pratimo dramu koja se tiče intelektualne svojine, ali ima vremena, doći ćemo do nje. Hajde da se prvo prepustimo milozvučnim produktima iz Holandije a iz kuhinje jednočlanog benda Nachtdwaelen. Ne znamo ko je čovek što se krije iza ovog imena (koje znači nešto poput „noćni jecaj“) ali je njegov solipsistički blek metal vrlo prijatan i ističe se među uobičajeno bogatom ponudom jednočlanih projekata ovog tjedna. EP Dodenmasker (pretpostavljam „maska smrti“) je melodičan, pa čak i pevljiv na svoj način, ali sirov i zvuči vrlo autentično. Nachtdwaelen piše solidne pesme ispunjene dramom i energijom a da opet to sve ne pati od neke pretencioznosti i nekog visokog koncepta (uprkos, recimo, horskom introu za Duister). Ovo je muzika ujednačena po atmosferi, ali sa dovoljno dinamičkih varijacija da ne bude monotona i kolekcija snimaka koja vrlo udobno otvara ovu nedelju:

https://nachtdwaelen.bandcamp.com/album/dodenmasker

Mada, moram da priznam da je nedelja, što se tiče blek metala, uglavnom puna kojekakvih raspevanih i rasplakanih bendova koji meni uđu na jedno uvo i na drugo izađu a da ih praktično ne registrujem, tako da je prijatno čuti čileanske Decem Maleficium koji su se posle više od deceniju i po dokotrljali do debi albuma zvučnog naziva, La fin de Satán. Decem Maleficium sviraju progresivni blek metal a što podrazumeva složene aranžmane, kombinovanje klasičnih metal instrumenata sa sintetizovanim orkestracijama, epska, melodična pevanja kao dodatak standardnom blek metal lavežu i svu silu dinamičkih promena. Lagao bih kada bih rekao da mene sve to sad nešto preterano emotivno angažuje, ali ako La fin de Satán nije nužno ploča koju ja čujem kao izraz najdublje ljudske nutrine i te neke tr00 emanacije ljuckog duha, ovo je svejedno vešto i sa mnogo ozbiljnog rada sklopljen album koji svakako vredi čuti. A, ako ste manje blaze od mene, bogami i slušati. Album izlazi tek u Oktobru, ali se preko Bandcampa nudi već sada:

https://decemmaleficivm.bandcamp.com/releases

Italijani Black Flame su solidno  prolifičan bend, sa sedam albuma u šesnaest godina a ovaj najnoviji, Necrogenesis: Chants from the Grave je vrlo pristojan reprezent njihovog koktela black i death metala koji ima dobru produkciju i atmosferu i najgora stvar koja za njega može da se kaže je da skoro petominutni intro neće na adekvatan način slušaoca pripremiti za kvalitetno muziciranje koje sledi. Black Flame vrlo spretno spajaju blekmetalsko testerisanje sa malo deathmetalskih elemenata i ovo nije muzika koja je sve vreme u istom dinamičkom i ritmičkom ključu a što je, za ovaj žanr, veliki plus.

https://blackflame.bandcamp.com/album/necrogenesis-chants-from-the-grave-2019

https://youtu.be/lem5ZnLpmLQ

Iz Francuske nam dolazi split album Atra Musica dva benda sa „srednjevekovnim“ pristupom black metalu. Griffon su mlađi sastav i njihova svirka u black metal osnovu dodaje pogolemu količinu sitnog veza na gitari koja joj udahnjuje taj „srednjevekovni“ štimung kroz adekvatne harmonije i melodijske linije. Sve to pomalo povuče na power metal ali ne smeta mnogo. Više smeta jako ravan mastering, ali tu sad nema pomoći. Kako god, Griffon nisu rđavi za slušanje ako naginjete praktično do karikature epskoj muzici. Darkenhöld, pak, na ovom izdanju praktično ne sviraju metal jer nema distorziranih instrumenata i mada su meni njihovi prethodni albumi sasvim solidni, priznajem da mi ovaj eksperiment deluje posve neuspelo. Prebiranje po akustičnim gitarama uz po neku (sinti) frulicu i violinu i odsutno, tiho recitovanje, a sve uz metal bubanj koji se i sam jedva čuje – nema ovde te srednjevekovne atmosfere koja se traži a black-metal-unplugged ugođaj koji dobijamo je još veća karikatura od onog što rade Griffon. Al, eto, čuti kao kurio:

https://griffonblackmetal.bandcamp.com/album/atra-musica

https://darkenhold.bandcamp.com/album/atra-musica-griffon-darkenh-ld

Takođe iz Francuske tu je novi Vortex of End, Ardens Fvror i ovo je dobra, ubedljiva ploča modernog, žestokog blek metala sa apokaliptičnim prizvukom i mesnatom produkcijom. Bend zvuči opasno i glasno na ovo ploči a Osmose Productions, iako podmuklo daju samo dve pesme da se čuju na Bandcampu, mogu da se pohvale da decenijama kasnije i dalje imaju uho za kvalitet i zrelost:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ardens-fvror

Splitski Tryglav na omotu svog prvog albuma ima nekoliko figura (kočijaša, kostur, zmiju pa i dva konja), ali svu muziku koju čujemo odradio je ipak samo jedan čovek, Boris Behara. I odradio je kako treba jer je Night of Whispering Souls solidna ploča. Ne naročito inovativna ili sad nešto žanrovski ambiciozna, ali je ovo muzički jedan od ubedljivijih albuma ove nedelje. Behara zna gde je jak i drži se sredine druma, krljajući bez mnogo pardona kad je to oportuno ali uz svest da povremeno treba malo i promeniti brzinu pa je Night of Whispering Souls zadovoljavajuće raznovrsna ponuda pristojno produciranog (mada bubanj na momente previše podseća da je semplovan) i svirački uverljivog blek metala sa začinima iz domena metala stare škole:

https://tryglav.bandcamp.com/

https://youtu.be/j7GmrH6TZFQ

Stilski slični ali po kvalitetu ipak malo iznad su štokholmski Avslut na svom novom EP-ju Förslavad koji donosi tri pesme solidnog prangijanja uz neke lepe melodijske linije koje, opet, umeju da povuku na te neke srednjevekovne i epske strane. Kako od Šveđana već očekujemo, svirka je dotegnuta a produkcija kvalitetna pa iako Avslut ne osvajaju mnogo bodova na originalnost, ovo se lepo presluša:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/f-rslavad

https://youtu.be/gVkXUzZq3ZQ

Malum iz Turkua na trećem albumu za šest godina, a koji se zove kratko i jasno Legion, nude najfiniji finski blek metal sa mnogo zlovolje i žestoke svirke ali i tom nekom prepoznatljivom atmosferom skandinavske hladnoće u kojoj i najžešća emocija uspeva da dobije element ceremonijalnog a lepe melodije bez problema opstaju u toj ogromnoj količini distorzije. Malum imaju živog i vrlo dobrog bubnjara i ovde se to odlično čuje a pesme su sjajno napisane i pune tenzije i orgazmičkih oslobađanja (mislim, slušajte Sexual Demon):

https://malumfin.bandcamp.com/album/legion

Takođe iz Finske dolazi Nattfog sa kompilacijskim albumom Pohjan Porteilta („donja kapija“?) a na jelovniku je lepo sklopljen i dosta karakteran melodični blek metal kakvog ovaj momak nudi već dobru deceniju. Pohjan Porteilta ima i tri nove pesme, koje ga otvaraju, a tu su onda i tri stare pesme ponovo snimljene, pa onda i dve sa prošlogodišnjeg EP-ja Yön varjoista… Sve u svemu, skoro pedeset minuta pristojnog, melodičnog ali pažljivo sklapanog, lo-fi blek metala iz Finske. Šta vam još treba?

https://youtu.be/-xbh5s8bdhw

Gorepominjane drame oko intelektualne svojine tiču se, naravno, kultnog poljskog benda Batushka (tj. Батюшка) koji su nas pre četiri godine prilično oduševili svojim albumom Litourgiya (predstavljenim i na ovom topiku). Ovu godinu već izvesno vreme pratimo rat objavama između pevača po imenu Варфоломей i gitariste po imenu Христофор koji svaki za sebe tvrde da su baš oni „pravi“ Bačuška i pripremaju albume koji će nastaviti pravoslavnu estetiku Liturgije. Варфоломей je prvi izbacio pesmu koja najavljuje album Hospodi, ali je Христофор (aka Krzysztof Drabikowski) zapeo iz sve snage, tvrdeći da je ionako on napisao celu Liturgiju, i upravo izbacio čitav album po imenu Панихида. I ovo je album koji svakako podržava tezu da je Drabikowski zaista bio autor sve muzike na kultnoj prvoj ploči jer je Панихида ubedljiva i veoma dostojanstvena dalja ekstrapolacija ideje da poljski katolici sviraju blek metal koji se bazira na pravoslavnim idejama, kombinujući žestoko zakucavanje, raspevanu, veoma emotivnu, veoma slovensku atmosferu i crkveno pojanje. Moram da priznam da me je Liturgija svojevremeno izula iz cruelty-free obuće a da je Панихида samo vrlo dobar album u sličnom stilu, ali to ne bi trebalo da vama nešto preterano znači jer ja sam čuven po nerealno visokim kriterijumima za druge albume bendova koji su me prvim osvojili. Ovo je svakako vredno slušanja:

https://sphieratz.bandcamp.com/releases

Jedna starija drama oko intelektualne svojine u blek metalu je ona vezana za ime benda Gorgoroth. Njihov pevač, Gaahl jedna od intrigantnijih figura norveške scene, na ime svoje duboke odanosti satanizmu ali i smelosti da pre više od jedne decenije izađe iz klozeta i otvoreno živi kao gej muškarac, je nakon neuspešnog pokušaja preuzimanja imena Gorgoroth odustao od legata tog benda i sada stvara muziku pod svojim imenom. Ili barem svojim umetničkim imenom pošto mu je pravo ime Kristian Eivind Espedal – nije li čudno kako najveći norveški satanisti imaju ime po Hristu spasitelju??? Elem, Gaahl je ove nedelje izdao dugoočekivani album projekta Gaahls WYRD, pod imenom GastiR – Ghosts Invited i ovo je jedan lep primer kako klasični norveški blek metal muzičari umeju da budu odvažni u eksperimentisanju i razbijanju forme a da ipak ostanu verni žanrovskoj osnovi blek metala. Šteta je, ipak, što GastiR – Ghosts Invited nije ploča koja svo to eksperimentisanje uspeva da opravda. Ima ovde odličnih momenata i veoma nadahnutog poigravanja sa blek metal galanterijom, a Gaahl je bez sumnje jedan od najprepoznatljivijih i najraznovrsnijih pevača na sceni, no tim je čudnije što dobar deo albuma peva u nekom nezainteresovanom, srednjem registru koji nema snagu klasične blek metal vriske niti dostojanstvo baritonskih napeva koje Espedal ubedljivo izvlači na više mesta. Isto tako, muzika je na trenutke izvanredno nadahnuto prepakivanje blek metal žestine u meditativnu ali ne monotonu, ledenu svirku, ali je na druge trenutke, bogami, prilično generička i neinpsirisana. Album sa dosta ekstrema ali na kome se eksperimentisanje, neobično, na kraju doima kao previše formalno da bi ono što Gaahl bez sumnje ima da kaže zaista doprlo do slušaoca. Ipak, intrigantna ploča vredna proučavanja ne najmanje zbog Gaahlovih tekstova i raspona tehnika pevanja:

https://gaahlswyrd.bandcamp.com/album/gastir-ghosts-invited

Tu je i treći album francuskih Evohé, zove se Deus Sive Natura i njihov paganski blek metal je ovde prilično korektan, sa dinamičnim ali ne prekomplikovanim pesmama koje lepo cure i lepo koriste svoje teme i rifove. Evohé su možda preambiciozni sa pločom koja traje preko sat vremena a ima samo devet pesama, ali imaju dosta štofa da zamešaju i malo blackened rock ’n’ rolla i emotivnijih pop-momenata sa svim što rade pa ni poslednja, sedamnaestominutna pesma, The Thousand Eyes Of A Lonely Soul, iako na granici da se uguši pretencioznošću, ne uspeva da pokvari pozitivan utisak. Solidno!

https://evohe.bandcamp.com/album/deus-sive-natura

Skoro da sam zaboravio da i Dark Throne imaju novi album, a to govori dovoljno o utisku koji je na mene ostavilo poslednjih nekoliko njihovih izdanja. Nekadašnje ikone norveškog blek metala već dugo sviraju nekakav lo-fi blackened punk ’n’ roll, recimo i Old Star je još jedno izdanje u ovom stilu. Možda ipak nešto bolje od prethodnih par jer ovo donekle i imam apetit da slušam. Zvuk je bolji, zdraviji i mada pesme spajaju sve živo što može i ne može da se spoji izistorije hevi metala, ne mogu da kažem da pored gomile tedijuma, jelte, ovde, nema i lepih momenata…

https://www.youtube.com/watch?v=i6h4b-Jm8iU&list=PLiN-7mukU_RE2eA8fUUlNDb1zFt6J-KXl

Stonere ove nedelje predvode odlični losanđeleski Salem’s Bend čiji će drugi album, Supercluster, verujem, biti veoma prijatan svakome ko ima malko više godina i sklonost ka ’70s hard roku. Salem’s Bend ne zvuče skroz retro, ovo je savremeno producirano i ima tu dosta „novijih“ elemenata ali nema sumnje u to da je u osnovi ovo muzika pravljena po šnitu koji su dizajnirali Blue Oyster Cult i njihovi savremenici. Bend pominju i Sabbath, Priest i Zeppeline kao uzore ali ovde nema govora o direktnom imitiranju i Supercluster je kolekcija dobrih, vitalnih pesama koje ne kopiraju direktno nikoga i fino stoje same za sebe u solidno produciranom, ne preglasnom snimku. Sa ljubavlju sklopljeno i prijatno:

https://salemsbend.com/album/supercluster

Superseed iz Bristola na istoimenom  debi albumu nude kombinaciju psihodeličnog hard roka i malčice garažnog panka i ovo je album koji ima mnogo dobrih elemenata ali traje dozlaboga predugo. Superseed su šarmantni i kad čujete jednu pesmu svakako poželite da čujete još po neku ali 66 minuta ove ipak preterano umivene svirke je previše za mene. No, u manjim dozama, ima ovde vrlo lepih stvari da se čuju:

https://superseedrock.bandcamp.com/releases

Portugalski power trio Solar Corona na svom prvom albumu, Lightning One, nude pristojan poluimprovizovan instrumentalni psihodelični spejs-rok sa dosta faza, ukusno iskorišćenim sintisajzerima i žestokim tempom. Poznata je moja sumnjičavost spram instrumentalnih bendova ovog tipa – ipak sam preveliki snob i sve to – ali Solar Corona uprkos povremeno nedokuvanom džemovanju u koje upadaju (kojim album zapravo i počinje) ovde nude dovoljnu količinu precizno usredsređene energije da se album lepo provari. Sirovo ali ubedljivo:

https://store.loversandlollypops.net/album/lightning-one

Berlinski Witch Ritual sa debi albumom Death​:​Beyond nude relativno predvidiv doom sa horor osnovom i dosta simpatičnog gruva. Bend svakako profitira od toga što ima pevačicu pa to pomaže da se progutaju i dosta generičke pesme i pomalo neubedljiv miks. Ima ovde energije i lepog gruva ali najveći problem benda je svakako što se niko tu ne trudi da napiše pamtljiv i uverljiv rif nego dobijamo puku salatu nota. Ima doom bendova koji ogromnom sporošću i težinom nadomešćuju odsustvo prepoznatljivih rifova u svojoj muzici. Witch Ritual nije jedan od njih. No, ovo se da slušati:

https://witchritual.bandcamp.com/album/death-beyond

Još jedni Portugalci, još jedan debi album pshiodeličnog spejs roka, skoro kao da su se dogovorili?!?!?! Elem, Madmess na svom prvom i istoimenom albumu isporučuju četiri instrumentalne, dosta heavy pesme koje težak gruv kombinuju sa malo suptilnijih atmosfera. Meni je sve to prilično nedokuvano i imam utisak da je moglo da se sedi još godinu-dve u garaži i vežba pre nego što bi se album iskristalisao, ali Madmess svakako ima dobrih momenata koji privuku pažnju:

https://madmess.bandcamp.com/album/madmess

Osrednju ponudu stoner metala ove nedelje dopunjavaju bostonski Worshipper čiji je drugi album, Light in the Wire prijatna mada ne esencijalna kolekcija pesama što kombinuju organski, spontani stonerski pristup sa malo klasičnog heavy metal ugođaja. Znam, stalno kukam da stoneri previše džemuju a premalo pišu pesme pa sad treba da podvučem da Worshipper apsolutno pišu pesme u kojima je sve iskomponovano, koje imaju dobre vokalne aranžmane i napisane gitarske solaže, ukusno iskorišćene efekte i dosta gruva no kada čujete jedno tri pesme shvatite da bend ima jednu jedinu  formulu koju razvlači tokom celog albuma. I to nije loša formula kad se troši na malo, ali album se nažalost slepi u jednu nerazaznatljivu celinu kad se sluša iz cuga pa ga to malko degadira. No, u celini pozitivna ocena za Worshipper, da ne bude zabune:

https://worshipper.bandcamp.com/album/light-in-the-wire

U ovakvoj ponudi, novi EP štokholsmkih Jesus Chrüsler Supercar ne uspeva da se preterano izdvoji. Jesus Chrüsler Supercar su death ’n’ roll bend, dakle nastupaju u tradiciji koji su uspostavili – i neki bi rekli istovremeno i okončali – njihovi zemljaci Entombed na svom albumu Wolverine Blues još pre 26 godina, a Lücifer je ploča pristojnih rifova i raspojasane rokenrol atmosfere. Nažalost problem sa čitavim podžanrom – a za šta su opet krivi Entombed – je u fetišizaciji Sunlight stila produkcije gde se snimak komprimuje preko svake razumne mere. Ovo ima smisla u slučaju death metal bendova poput Seance ili Dismember (ili, dakako, Entombed iz svoje propisne death metal faze) i njihovih imitatora, gde dinamika nije toliko važna i više se ceni neprekidni pritisak na uši, ali Jesus Chrüsler Supercar nažalost ne dobijaju na žestini onoliko koliko gube na dinamici i Lücifer je album koji zamara više nego što zabavlja ovakvim pristupom miksovanju. Ovo pričam kao sertifikovani ljubitelj Suinlighta i Tomasa Skogsberga koji je miksovao ovaj album, da ne bude zabune. Dakle, ploča sa dosta kvaliteta, tragično izdana produkcijom:

https://youtu.be/Q_-1HYn6l-I

Zato su barem helsinški Kaleidoblot legitimno odlični na albumu Bitter koji je inteligentno ali naizgled vrlo spontano sklopljena kolekcija pesama sa ’70s hard rok vajbom ali pank energijom. Zaista, bend dobar deo vremena zvuči kao pank verzija klasičnog Mark II perioda Deep Purple sa mnogo opasnog gruva i psihodelične energije koja izlazi iz razigranih bubnjeva i blago fazirane gitare. Pevač je, takođe, solidan izdanak gilanovske škole i dobro se uklapa u sirovu rokenrol atmosferu koju bend kreira. Skandinavci su poznati po tome kako umeju da budu veći rokeri od rođenih Amerikanaca i Bitter je još jedan odličan primer ovog pravila. Ovo je, avaj, još jedna od ploča koju preglasan, prekomprimovan mastering malo unazađuje, i mada bend dobro razdvaja instrumente i ne preteruje sa glasnoćom u miksovanju, bilo bi lepše da je inženjer masteringa ovoga bio svesniji. No, to je sitna zamerka u poređenju sa tim koliko je album dobar. Obavezno štivo i sam vrh ovonedeljne ponude:

https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/bitter

Ove nedelje dobijamo i jedan retro biser u vidu debi albuma kanadskog Riot City. Burn the Night je, naime, ploča benda koji sasvim programski i bez imalo stida uzima sve što mu se dopada iz metala osmadesetih i sklapa neku vrstu brzog kursa istorije ovog partikularnog perioda heavy muzike. I pošto sam ja uz to, jelte, odrastao, meni ovo legne ko budali šamar. Riot City uzimaju sa svih strana, od druge faze Judas Priest,  preko Krokus, Dokken i Helloween pa sve do Agent Steel kombinujući teški, na rifovima zasnovani rok, NWOBHM pristup gitarskoj pirotehnici i speed metal tempo. Bend, a to je najvažnije, nije prost algoritam za citiranje već sposobna mašina za pisanje dobrih pesama i Burn the Night ima vrlo solidno ispunjenu kvotu kvalitetnih rifova razvijenih u kvalitetne kompozicije izvedene sa ubeđenjem i bez ikakvog ironičnog odmaka. Uostalom, pevač Mr. Savy pola stihova odrađuje distorziranim falsetom koji ste voleli (jeste, ne lažite sad) na Priestovom Painkilleru a ako to nije dokaz posvećenosti ja ne znam šta bi bilo. Čovek i pored toga odlično peva i Burn the Night je ploča kojoj jedino mogu da zamerim miks koji je mogao, morao da bude malo životniji i prirodniji kako bi ova muzika dobila adekvatan prostor da u njemu diše. No, i pored toga, ovo je neočekivano briljantan debi album benda koji, nadajmo se, ima još mnogo toga da pruži u karijeri:

https://riotcityofficial.bandcamp.com/releases

Nažalost ne u istoj klasi ali slušljivi su kanadski Emerald sa svojim albumom Restless Souls koji ni u jednom trenutku ne uspeva da prevaziđe „imitacija osamdesetih“ nivo i zažvi nekim svojim životom. Restless Souls je tehnički korektna ploča koja imitira gestove metala osamdesetih i dopunjava ih prenadrkanom produkcijom što se u krajnjem zbiru ispostavlja kao promašen pristup. Emerald uspevaju da nabodu nekoliko dostojanstvenih momenata ali se oni nalaze između previše ponavljanja-bez-razumevanja i miksa koji hvata na buku umesto na pamet. No, nisam ja baš TOLIKO izbirljiv čovek i mada je ovo drugorazredno, može u njemu da se uživa, evo, Digital Slavery je na pola puta da bude dobra pesma.

https://www.youtube.com/watch?v=e-9tFKon4vk&list=OLAK5uy_nxRLyUSCnOEUE5AzZVmG5prcspxg5t5Ns

Nikada ranije nisam slušao madridski Adrift ali njihov treći album, Pure, razbija. Adrift su neka vrsta pametnog, pa možda i progresivnog metala koja kombinuje, well, neurotični pristup starijih Neurosis sa nervoznim, dinamičnim gruvom Mastodon, sve onda komplikuje ali tako da pesme imaju organske, tečne aranžmane u kojima se ne gubi inercija i gruv i uspeva da održi visoku tenziju tokom petominutnog prebijanja. Adrift bi mogli da budu i post-metal bend da hoće, ali mislim da suviše cene distorzije i nabadanje, a pevač Jorge Garcia voli da iz srednjeg registra urlanja pređe i u blekmetalsko vrištanje. Najvažnija stvar u vezi sa bendom je to kako uspevaju da u pesmama održe taj osećaj kretanja napred bez insistiranja na stalnim promenama i uz ubedljivo, organsko razvijanje gruva. Jako dobra ploča, verovatno najbolja ove nedelje:

https://www.youtube.com/watch?v=Oaavvuhp1oA&list=OLAK5uy_nuWV-piQ96s3JMQKbd077ol9CS7-YccSk

Sinners Bleed iz Berlina imaju novi album posle šesnaest punih godina i kada vidite da ih prateći materijal naziva najinovativnijim berlinskim tech death sastavom, očekivanja se nazidaju sumanuto visoko. Naravno, Absolution je ploča koja je podaleko od inovativnosti – toliko o promo hiperbolama – ali ovo je sasvim pristojan visokooktanski death metal koji se ne loži previše na svoju „tech“ stranu i umesto toga se koncentriše na dobre, distinktne pesme koje imaju dovoljno „tehničkog“ u sebi da impresioniraju ali ne da to odvuče svu pažnju. Sinners Bleed, iako su nazvani po pesmi Entombed, zvučno imaju mnogo više veze sa Amerikancima, od Immolation do recimo Archspire, sa svojim čvrstim, stamenim, kompjuterski preciznim izvođenjem i poštovanjem za eksplozije visokog tempa između kojih se migolje sporiji delovi sa iskomponovanim, melodičnim solažama. Pristojna ploča kvalitetnog death metala, mada ne sad bogznašta više od toga:

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/absolution

Death Angel su jedan od klasičnih Bay Area thrash metal bendova, takoreći žive ikone koje su posle solidno dugačke pauze od početka devedesetih pa do pola prošle decenije uspele da se vrate u formu i ove nedelje smo dobili njihov deveti album, Humanicide. I on je solidan, osim što ja, možda iznenađujuće, nikada nisam bio preveliki fan ove ekipe. Death Angel su mi, kao i Sacred Reich, uostalom, uvek bili primer benda koji se udobno oseća u tom nekom jasno žanrovski isprofilisanom thrashu i ne trudi se da probija granice i širi definiciju žanra onako kako su to radili Slayer, Vio-Lence, Testament ili, dakako, Dark Angel. Humanicide je, eto, još jedan primer ove formule. Mada dobar primer u smislu da je ovo vrlo solidna ploča i da bend zvuči zrelo i ubedljivo, čak na momente i istinski probuđeno i gladno da pokaže da ima kuda dalje da se ide. Ipak, većinu vremena ovo je by-numbers Death Angel, i verujem da ljubitelji benda neće imati ni najmanju zamerku te da će prigrliti Humanicide kao dostojan dodatak opusu dugovečnog benda. I to je okej. Ja sam samo razmažen bendovima koje sam gore nabrojao i mislim da svaka thrash ploča mora da bude revolucionarna. Death Angel nisu nikada bili revolucionarni već samo vrlodobri izvođači žanra kojeg su kodifikovali zajedno sa svojim savremenicima i nisu imali potrebu da eksperimentišu i istražuju. Humanicide je superkorektan album.

https://youtu.be/puaVmEgWTsg

Francuski okultni jednočlani noise/ black metal projekat K.F.R. (a što je skraćeno od arapskog Kafir, a što je izraz za onog koji ne veruje, jelte) je ove nedelje izbacio čak dva nova albuma, Démonologue i L’Enfer à sa Source i ovo su, kako i zamišljate, potpuno htonski napori zaranjanja ispod muzike i pokušaja da se prodre s onu stranu duha. K.F.R. je više ideja nego bend, neka vrsta art brut interpretacije metala i ovde su vreme, mesto i kontekst važniji od finalnog produkta (recimo, na Démonologue su udaraljke svirane „ljudskim kostima“), a koliko ćete apetita imati da ovo slušate zavisi od vašeg shvatanja uloge umetnosti u čovekovom životu:

https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/d-monologue

https://kfr-dajjal.bandcamp.com/album/lenfer-sa-source

Uši možete pročistiti sa novim izdanjem sijetlskih Pound koji sviraju u svetloj tradiciji malih, žestokih sastava sa pank žestinom, jazz senzibilitetom i mathcore ambicijama. Pound su žestoki, nervozni i veoma ubedljivi u ovome što rade, nastavljajući se na žanr koji su uspostavili Lightning Bolt ili Orthrelm početkom stoleća. Pound izdvaja što umesto normalne gitare ili makar bas gitare u postavi imaju devetožičanu bariton gitaru ali nije da ćete vi tu sad nešto primetiti jer muzika benda je toliko žestoka i iznurujuće napaljujuća da mozak ne može da isprocesuje sve informacije u jednom cugu. Pound album zovu •• (tako je, dve tačke) a i nazivi svih pesama su sastavljeni samo od punktuacije i simbola i ovo je bez sumnje hermetična muzika, ali toliko brza, dinamična, žestoka, komplikovana ali dečije razigrana da o hermetičnosti nećete stići da razmišljate do trećeg slušanja. Meni ovo jako prija sa svojim sludge-sreće-grindcore-sreće-prog-punk pristupom i bendu želim dugu i uspešnu karijeru:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/-

Finski death metalci Krypts imaju treći album, Cadaver Circulation i mada ja nisam preterano impresioniran, vidim da se ljudima sviđa. Krypts nastavljaju tradiciju skandinavskog death metala u maniru zemljaka Grave recimo, samo odlaze više u neku apstrakciju, čak i u ambijent, recimo, i to je zanimljiv smer. Ne mora to da bude preterano zanimljivo na više od par slušanja, opet, ali ako vas interesuje death metal koji se manje bavi rifovima a više opresivnom, teškom atmosferom, ovo je ploča koju vredi poslušati:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cadaver-circulation

Na svom drugom albumu, Hell No Longer Waits, Brazilci Hellish Grave nude niskobudžetni, lo-fi blackened thrash metal koji, iako sniman u istom studiju gde su svoje ploče radili Krisiun ili Ratos De Porao i dalje zvuči zdravo amaterski i klinački napaljeno. Ovo nije muzika za svakoga, nekome će taj poludiletantski saund biti odbojan na keca, ali Hellish Grave znaju šta vole i u tom nekom pod-podžanru ekstremnog metala isporučuju ploču sastavljanu sa mnogo ljubavi i kreativne zlovolje. I to je lepo:

https://helldprod.bandcamp.com/album/hellish-grave-hell-no-longer-waits-2019

Slično mada mnogo pozerskije razmišljaju Evil Angel čiji album Unholy Evil Metal podseća na Unholy Fight for Metal koji su izdali još pre 12 godina i predstavlja, ako ću da budem pošten, bolje producirano ali manje uzbudljivo pričanje identične priče. Pesme se drugačije zovu i imaju malo drugačije, jelte, rifove, ali bend koristi iste ritmove i generalni pristup i kome se UFFM dopao, ovo će mu možda, 12 godina kasnije, biti premekano. Ipak, svakako nije loše:

https://evilangel.bandcamp.com/album/unholy-evil-metal

Izašao je i novi Annotations of an Autopsy EP, World of Sludge, ali meni je njihov deathcore uvek bio plitak i nezanimljiv pa čak ni sada kada imaju i slam elemenata u muzici, to svakako nije to. Meni je ovo naprosto dosadna, siledžijska muzika, i poneki polupristojan slem ne može da je spase, ali ako volite pig squeelove, bend ih i dalje troši:

https://youtu.be/VMby17RHPq8

Možda ne preterano iznenađujuće, jer oni su uvek bili pouzdani, ali klasični poljski death metalci Vader imaju ove nedelje jedno od najzabavnijih izdanja u vidu EP-ja Thy Messenger. Vader ne nude bogznakakve inovacije i ovo je i dalje žestok, brz death metal po kome ih znamo već decenijama, odsviran besprekorno i sa mnogo ubeđenja. Vader su kao stare, razgažene patike koje vam neće doneti nekakvo novo iskustvo u životu ali su đavolski udobne. Ekipa i dalje ume da napiše odlične, napaljujuće metal pesme i odsvira ih sa dušom i ljubavlju. Odlično.

https://www.youtube.com/watch?v=gNoYthAiEFc&list=PLmMh98PfdKhmdhBk3zUwQBCTqu-IGPSuk

Za kraj današnjeg pregleda imamo drugi pristup death metalu, moderniji i eklektičniji, a koji dobijamo na debi albumu floridskih Nekroi Theoi gde se spajaju post-metal, brutalni death, doom, slemerske strategije (najpre duboko grleno pevanje) pa i malo black metala da nam se ponudi interesantno svatanje savremene ekstremne muzike. Tampa je oduvek bila epicentar death metal inovacije i Dead Gods je interesantan dodatak tradiciji kroz svoje ubacivanje tribalnih elemenata, ambijentalnih pasaža i sasvim nestandarndih harmonija u okrepljujuću death tuču. Ne tvrdim da ova formula nužno treba da bude nešto što sad svi drugi treba da kopiraju ali Nekroi Theoi su ovde dopremili nešto novo i vitalno:

https://nekroitheoi.bandcamp.com/album/dead-gods