Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-06-2019

Imali smo prilično metalnu nedelju u kojoj je, recimo, španski Wormed konačno dropovao novu pesmu, kao najavu za svoje sledeće izdanje, (mini)album Metaportal koji izlazi u Julu (a neki među nama su ga već priorderovali). Ako je na osnovu ove jedne pesme dopušteno spekulisati, rekao bih da imamo solidnog naslednika klasičnog albuma Krigshu u najavi. Evo pesme: https://wormed.bandcamp.com/track/remote-void

Naravno, tokom nedelje je umro i Dr. John, jedna od najvećih ikona dobre muzike, koja nije imala mnogo veze sa metalom ali metalci bez sumnje imaju da zahvale ovom talentovanom autoru i izvođaču za nošenje baklje posvećenosti i ljubavi prema muzici koja hrani i mnogu metal pesmu i karijeru. Da vidimo šta smo ove nedlje imali od nove muzike:

Blek metal ima pravo prvenstva, naravno, jer gori najbrže i nestaje dok trepnete, samo da se ponovo rodi iz pepela kao ptycza Feniks, jelte. Prvi na redu je melanholični jednočlani projekat iz Štokholma, Vananidr sa drugim albumom koji se zove Road North i primer je kvalitetnog blek metala švedske škole koji kapitalizuje na ideji da je ovo duboko lična muzika koju je u potpunosti napisao i izveo jedan čovek (Anders Eriksson) ali koji pritom ne zvuči „sobno“ ili „amaterski“. Daleko od toga da je Road North najbolji blek metal album koji sam čuo ove godine ali ovo je kvalitetno napisana i snimljena ploča raznovrsne i upečatljive muzike kojoj ni samo malo lo-fi produkcija ne umanjuje glamur:

https://vananidr.bandcamp.com/album/road-north

Sledeći na redu su Franczuzi Gotholocaust sa svojim četvrtim albumnom, Summa Perfectionis i pored genijalnog imena benda (koje, doduše, može da uzorkuje podizanje obrva imajući u vidu originalne Gote i originalno, jelte značenje holokausta) možemo reći da ovde ima i dosta dobre muzike. Gotholocaust nisu onoliko eksperimentalni ili avangardni kako od francuskih blek metal bendova možda po inerciji očekujemo, ali Summa Perfectionis je album odličnih pesama koje klasičan blekmetalski asortiman umešno preraspoređuju tako da se dobiju pametno vođene atmosfere i narativi. Gotholocaust su veoma sigurni i precizni u svirci i jednako razumeju vrednost repeticije kao i smene različitih tempa i dinamika. Takođe, ovo je album čija je produkcija dobrodošlo vazdušasta i ostavlja prostora da se instrumenti čuju i da dišu u dovoljnoj meri što značajno doprinosi njegovoj slušljivosti. Odlična ploča koja pokazuje da ne morate uvek da izmislite ceo žanr od nule već samo da imate u sebi vatru i razum koji pomaže da se razlikuje dobra pesma od korektnog zanatskog uratka:

https://gotholocaust.bandcamp.com/album/summa-perfectionis

Sledeće što je na redu je kolaboracija između islandskog benda Wormlust i Amerikanaca na privremenom radu na Islandu, Skáphe. Album Kosmískur hryllingur, odgovarajući svom komplikovanom kosmičkom imenu, sadrži dve dugačke pesme (u više od 35 minuta totalnog trajnja) psihodeličnog, prilično avangardnog blek metal zvuka. Ovo nije muzika koja hvata na dobar rif ili utegnutu kompoziciju, razume se, i svrha ovih pesama je da slušaoca hipnotišu i prenesu u izmenjeno stanje svesti, a to se postiže brojnim efektima i disciplinovanim građenjem atmosfere. Opet, blek metal je muzika haosa pa su ovo kompozicije koje komuniciraju tu slobodu i otrzanje hijerarhiji što bolje mogu, praveći na kraju dana jedan kosmički koktel zvukova, rifova, tema i ritmova. Prilično je to dobro da se čuje a, ako inklinirate više leftfild metalu, onda i da se posvećeno sluša. Takođe, vrlodobar omot:

https://skphwrmlst.bandcamp.com/

Dobili smo i novi EP sa dve pesme kultnog tajvanskog jednočlanog projekta Inferno Requiem i jedini član ovog benda, Fog, koji sada živi na Okinavi, prilično dobro zna sa koje mu je strane hleb, jelte, namazan tako da je Wolf From Onon Realm sasvim predvidiv komad sirovog ali himničnog blek metala koji ljubomorno čuva tu svoju „sobnu“ naivnost i produkciju kako bi emocija koja se plasira bila što više stavljena u prvi plan. Meni je to sve možda malo i proračunato ali ko voli, voleće i ovo Fogovo izdanje jer je veličanstvena depresivnost i dalje netaknuta a muzika i pored sve svoje jednostavnosti nema diletantske kvalitete:

https://ir-fog.bandcamp.com/album/wolf-from-onon-realm

Da budem iskren, ovo je vrlo mršava nedelja za blek metal, puna mlitavih atmosferičarskih albuma i krš demo snimaka koji ne zavređuju da na njih potrošimo mnogo vremena. Ovo naglašavam jer u drugim uslovima verovatno  ne bih ni preporučio drugi album belgijskih Kludde. No, u datoj konkurenciji ovaj se bend sa svojom kombinacijom old school black metala i nešto „rokerskijeg“, pankerskijeg i, eh, „sladžerskijeg“ metal zvuka ipak pozitivno izdvaja. In de kwelm nije ploča koja će osvajati naslov albuma godine, pa čak ni meseca, jelte, ali jeste kolekcija pesama koje tresu i drmaju i utoliko je osvežavajuća u nedelji naizgled posvećenoj samo mekim, melanholičnim atmosferama. Ima ovde dovoljno hardrokerskih momenata i solaža sa wah wahom da sve to bude relativno simpatično i mada su Kludde decidno druga liga, ipak pričamo o bendu koji zvuči profesionalnije i tvrđe od gomile onoga što se ovih dana nudi:

https://kludde.bandcamp.com/album/in-de-kwelm

Hoću reći, nedelja je tako mršava da sam drugi album grčkog jednočlanog melodičnog blek metal projekta Winter Eternal prvo preskočio jer sam bio u fazonu „nije ovo dovoljno dobro za našu publiku“ ali sam mu se onda vratio jer je većina onoga što se nudilo bila značajno gora. Realm of the Bleeding Shadows je prostačka i predvidiva ploča melodičnog blek metala ali je kompetentno napisana i prihvatljivo dobro odsvirana i nabode se tu poneka pamtljiva melodija. Stelios Makris (aka Soulreaper) se malko previše pali na svoje sviranje basa pa je ovaj instrument izrazito visoko u miksu a bubnjevi se jedva čuju tako da, ovo ima produkcijske kvalitete jednog malo boljeg dema, ali, kažem, kakva je inače ponuda, ovo može da se čuje:

https://wintereternal.bandcamp.com/album/realm-of-the-bleeding-shadows

Ipak, tu nam je novi, jedanaesti (!!!!!) album belgijskih Enthroned i Cold Black Suns je album koji donosi dobrodošlu porciju agresije, divljačnosti i nihilizma u ovu nedelju. Enthroned su iskusan i rasviran bend koji nema nameru da svoj zvuk vezuje za samo jedan pristup pa je ovaj album iako ne sad kao nešto eksperimentalan, ipak prepun svežih ideja i pristupa sa promenama tempa i atmosfere koje izlaze izvan klasičnog blek metal aresnala a da opet sve po tom nekom senzibilitetu stoji čvrsto unutar blek metal kanona. Možda je pravi izraz za ovaj album da je ovo zrela, odrasla muzika koja nije izgubila istraživački impuls tako da kada krši neka ustaljena pravila i ide putem-kojim-se-ređe-ide ona to čini izrazito sigurno. Intrigantan i odlično produciran album na kome imate i najuverljivije agresivne ali i najranjivije pesme ovog tjedna:

https://enthronedsom.bandcamp.com/album/cold-black-suns

Stoneri! Prvi na redu su, eh, komšije iz Bukurešta, King Solomon čiji istoimeni prvi album sadrži šest instrumentalnih psihodeličnih džemova sa dobrim gruvom i puno fuzza na gitari. King Solomon ne nude mnogo više od korektnog džemovanja i ja bih sigurno voleo da se ta gitara koja tako prominentno nosi pesme (kad već nema pevanja) ipak odlepi od gruva i provrti malo te kosmičke daljine o kojima očigledno želi da priča. To se uglavnom ne događa i King Solomon ostaju u okvirima relativno predvidive harmonske ponude, zadovoljavajući se generčkim ali zdravim gruvom. I ne smeta to, gitarista definitivno voli svoj wah/ fuzz kombo pa, iako nije Hendriks, kad nagazi, ume to da bude lepo. Ne očekivati kosmičko otkrovenje ali može da se uživa:

https://kingsolomonband.bandcamp.com/album/king-solomon-ep

Redinški Morass of Molasses na svom drugom albumu bogami pevaju iz sve snage i The Ties That Bind je kolekcija upečatljivih pesama bluziranog stoner roka koji ima dosta dinamičke varijacije i interesantnih harmonskih rešenja. Ovo je, doduše, jedna od ploča na kojoj je moj utisak da niski štim, praktično obavezan za heavy muziku, zapravo više odmaže nego što pomaže. Naravno, ne da ja mogu bendu da određujem odakle će da se štimuje i pevač Bones se možda najbolje oseća u ovom registru ali zvuk Morass of Molasses je nedvojbeno tamniji i manje energičan sa gitarama koje su ovako niske pogotovo kada se uzme u obzir koliko su pesme poletne i pune gruva. Bend je, ako tako mogu da kažem, mnogo bliži prskajućoj rokenrol energiji nego dum mračnjaštvu i mislim da bi im e-štim zajedno sa svetlijim miksom mnogo pomogao. Ovako ploča zvuči hermetičnije nego što pesme, pune ritam i bluz energije zapravo jesu. Opet, ovde ima i dosta tihog, akustičnog sviranja i bend definitivno nije proverbijalni poni koji zha samo jedan trik. Intrigantna ploča, ne samo zbog svojih nedostataka:

https://morassofmolasses.bandcamp.com/album/the-ties-that-bind

Zato su Faerie Ring iz Indijane na svom debi albumu The Clearing tačno gde treba da budu, uzimajući klasični dezert rok pristup ali ga onda isporučujući sa mnogo energije i distorzije. The Clearing je pre svega ploča zdravog zvuka gde instrumenti reže i pršte a pevač se nadvikuje sa besnom muzikom, a zatim je ovo i ploča jakih, ubedljivih rifova i spontano kreiranih psihodeličnih atmosfera. Kod mnogo heavy psych bendova kad slušate album imate utisak da su članovi ovo pravili u laboratoriji znojeći se nad najmanjim gestovima, pazeći da postignu pravu formulu, dok Faerie Ring zvuče prirodno i organski, treskajući u jednom ritualu zajedništva, iz čega se rađa fantastična, psihodelična, doom muzika. Stoner album nedelje:

https://faeriering.bandcamp.com/album/the-clearing

Interesantan debi album imaju Vovk iz Kijeva, mešajući na prosto nazvanom Lair stoner rok žestinu sa nešto kompleksnijim math rock aranžmanima. Ovo je moglo da zvuči nepodnošljivo komplikatorski i pretenciozno ali Vovk zapravo imaju izrazito zdrav zvuk i uspevaju da svu tu komplikovanost umešaju sa gruvom u dovoljnoj meri da ploča mrda i mozak i stražnjicu.

https://vovk.bandcamp.com/album/lair

Portugalci Toothless Cage (?!?!) na svom debi albumu, Mars, sviraju vrlo običan stoner rok sa jasnim omažima Sabatu ali sa solidnim zvukom i kvalitetnim muziciranjem. Pritom ovo su sasvim dobro napisane pesme sa nekim lepim rifovima i svešću da stoneraj ne znači nužno smaračinu pa je sve pakovano u kompaktna trajanja gde se ono što pesme nude pošteno istraži ali se i ne izliže. Bend koji nema nužno ambiciju da osvaja originalnošću ili eksperimentalnim pristupom ali je vrlo ubedljiv u svom meat  ’n’ potatoes programu i to prija:

https://toothlesscage.bandcamp.com/releases

Na ovim stranama vrlo retko preporučujem power metal albume, uglavnom zato što se ovaj podžanr meni vrlo retko dopada sa svojim naglaskom na pompeznom, intenzivno kičastom zvuku. Ipak, novi Gloryhammer može da dobije opreznu preporuku uz nekoliko napomena. Ovaj škotski bend je u ovome što radi dobar ne samo na ime dobrih muzičarskih veština, koje se u ovakvom podžanru uostalom podrazumevaju, ne samo po kompozicijskoj zrelosti, već i po tome što se njihov izraz žovijalno šeta na granici ozbiljnosti i parodije. Što je na kraju dana dobar pristup za muziku koja je skoro po definiciji karikirana i namenjena nrdovima koji šamaraju Tolkina i bacaju dvadesetostrane kockice u slobodno vreme, dakle, kojoj je performativna strana važnija od te neke, ajde da kažem suštinski izražajne. Nisam skroz fer, naravno jer se sasvim slične stvari – o performativnosti i karikiranosti – bez ostatka dadu primeniti na veliki broj death, black ili doom metal bendova ovog sveta, ali power metal je pritom teatralniji na jedan, barem meni, imanentno smešniji način plus tematski retko ima priliku da se bavi nečim što nije prepričavanje nekakvog poznatog fanatazijskog predloška, čime se ta neka suština koja postoji u vezama između fentezija i mitologije dosta udaljava od konzumenta.

Elem, Gloryhammer zbog toga udobno sede na srednjoj liniji između ozbiljnog praćenja uzusa podžanra i dobronamernog karikiranja istih i, sad, iako to i dalje znači da je njihova muzika često sa loše strane granice kiča koji ja mogu da prigrlim u ime metalske gizdavosti, sa skoro pa nemačkim pristupom horskim refrenima i razigranim klavijaturama, istovremeno je dobar deo albuma Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex ispunjen odličnim rifovima, napaljujućim melodijama i prihvatljivo cheesy atmosferom. Aktuelni pevač, Švajcarac Thomas Laszlo Winkler je veliko i važno oružje benda ne samo zbog svog naglaska koji mu daje tu neku nemačku notu već i zbog raskošnog raspona tehnika i pristupa koji oživljava narativnu dimenziju muzike koja je sva u narativu. U svakom slučaju, Legends From Beyond the Galactic Terrorvortex mi neće promeniti mišljenje o power metalu – ovo je za mene i dalje muzika u kojoj su Nemci uzeli „normalan“ hevi metal i začinili ga estradnom kičijanom do neprihvatljivih granica – ali ovaj album agilnih Škotlanđana ima dovoljno dobrih rifova i refrena očigledno napravljenih za horsko izvikivanje na koncertima da mogu da se nasmešim dok ga slušam. Naravno, produkcija je već druga priča i ja bih svakako voleo da je ovo manje beživotno, ravno i plastično ali to skoro da je nemoguće u power metalu kod koga je artificijelna čistota i „savršenost“ zvuka praktično neraskidiv deo formule. Ako ste manje cinični od mene uživaćete bez rezerve u ovim pričama o goblinima, jednorozima, čekićima i gospodarima galaksije:

https://www.youtube.com/watch?v=BkUAzcja74Y&list=PLBzBwYhHpqLLgoiqLp52Hup6vDQ_kcAd9

Elem, ove nedelje nam je stigao i novi, treći album švedske death metal mašine po imenu Firespawn i kako sam već rekao, Lars Goran Petrov bi stvarno trebalo da dobije partizansku spomenicu za svoje pregalaštvo na očuvanju same srži ovog žanra. Jer, iako je njegov matični bend, Entombed, otišao (nizbrdnom?) putanjom death ’n’ rolla, Petrov je sa Entombed AD nastavio tvrdoglavu posvećenost swedeath tradiciji a sa Firespawn još sve podvukao time što je Firespawn bend članova raznih swedeath bendova u kome imaju prilike da sviraju JOŠ swedeath muzike.

Abominate je pritom pristojan album ali i ogledni primer kako digital range compression donosi osetno umanjene prinose pri slušanju i opomena da je ovaj trend u masteringu muzike odavno trebalo napustiti. Elem, Abominate je kolekcija energičnih, mišićavih švedskih death metal pesama sa promuklim, ubedljivim Petrovljevim pevanjem i dosta solidnog muziciranja. Štaviše, Firespawn znaju da je ovo muzika u kojoj je bitan dobar rif pa se primećuje znatan trud na ovom planu, a to što pesme nisu klasični svi-u-napad komadi već se u dobroj meri zasnivaju na gruvu je zapravo interesantan pristup koji, dakako, onda ističe brze delove kada se oni dese. Albumu, pak, nedostaje, paradoksalno, znam, uzbuđenje.

Delom jer su ovo ipak prekaljeni muzičari koji znaju sve fore pa ih onda i koriste da sklope ploču od 11 pesama gde možda nisu imali ubistvenih rifova za više od pet. Umešne promene tempa i dinamike su naravno, zgodan alat, ali opet, čuje se da ovde nema te neke stvaralačke tenzije, osećaja da pesme nastaju u egzistencijalnom grču, onako kako je to bilo na prvim snimcima Entombed ili Nihilist. Tu onda dolazi DRC mastering koji album na kome inače imate mnogo sitnog veza – slušajte šta bubnjar radi – ispegla u jednu skoro ravnu liniju i to je ogroman problem. Naravno, švedski death metal može da profitira od veštački upeglane dinamike, ali to važi za, recimo, Dismember sa njihovim pesmama u kojima prirodno već nema dinamike i sve se svira svom snagom sve vreme. Firespawn imaju suptilnije i intrigantnije kompozicije ali ovakav mastering im ne dozvoljava da prodišu. Šteta. No, album je svakako vrlo pristojan i mada, ponavljam ne svež kakva su bila prva izdanja Entombed ili Dismember, vredan slušanja. Ali ga nema na JuTjubu ili Bandcampu za besplatan strim tako da, evo malo ilustracija samo:

https://www.youtube.com/watch?v=G01lE9W9eLk

https://www.youtube.com/watch?v=9QNUb_En3Ck

https://www.youtube.com/watch?v=WwjQ_3Avsro

Idemo sada na nešto vrlo retro. The Rods su bend koji svira još od kraja sedamdesetih i to da su uvek bili striktno druga liga nije ih nikada omelo u tvrdoglavom proizvođenju tog nekog klasičnog hevi metala. Prvi album iz 1980. godine im se zvao Rock Hard a ovaj deveti, izašao 39 godina kasnije se zove Brotherhood of Metal. Mislim, treba ceniti tu vrstu posvećenosti. We are the brotherhood of metal, the sound of thunder as we ride, armies of denim and leather, we never run and never hide, kažu u prvoj pesmi na albumu čiju naslovnu stranu krasi pobesneli Kerber i sve je to baš onako kako treba da bude kod klasičnog metala. Ja sam uvek imao simpatija za ovaj bend uz, dakako, prepoznavanje činjenice da je njihova muzika u svom zenitu bila drugorazredna a da je danas zastarela ne toliko u žanrovskom smislu koliko u odsustvu oštrine kakvu hevi metal treba, mora da ima. Brotherhood of Metal je album uglavnom zaboravljivih pesama, sav sastavljen od filera sa povremeno sasvim solidnim pasažima koji podsećaju na druge, bolje bendove, od Y & T, preko Deep Purple i Black Sabbath pa čak i do Sammyja Hagara (!!!!) ali i sa smaračkim kok-rok momentima koji bi bili isečeni čak i sa prosdečnog Kiss albuma. Ono što album može da upiše u pobede je dobar miks koji osvežava muziku bez toga da je veštački „osavremeni“, kao i to da bend – relativno kilavo pevanje Davida Feinsteina na stranu – svira vrlo korektno. Ali, da ga jebem, posle četrdeset godina svirke korektnost se u najmanju ruku podrazumeva. The Rods, ponoviću, nikada nisu omirisali prvu ligu ali se nikada nisu predavali i to jeste neki kvalitet. U 2019. godini su, avaj, i/relevantni jednako koliko su to bili prošlih decenija i mada ovaj album ničim ne vređa – ako se izuzmu tekstovi koji su na momente nenamerno komični – niti treba da se ičega stidi, pitanje je da li ima potrebe da ga mnogo slušate kada čak i u okviru retro ponude imamo mnogo boljih stvari koje izlaze svakog meseca. Opet, u ime poštovanja prema staroj gardi, ovo može da se posluša:

https://therodsband.bandcamp.com/

Jer, mislim, evo, imamo i drugi album grčkih hevimetalaca Diviner i Realms of Time je ploča koja gađa jedan deo istih meta koje gađaju i The Rods ali sa mnogo više ubedljivosti. Diviner su svakako i moderniji i imaju power metal elemente sa svojim očiglednim oslanjanjem na Rainbow/ Dio nasleđe ali i prepoznavanjem postojanja thrash metal matrice, pa ne deluju toliko zastarelo kao The Rods, ali opet, da ne budem pogrešno shvaćen, kod The Rods nije problem u „staroći“ stila nego u pesmama koje naprosto nisu dobre koliko bi trebalo da budu da iznesu svoje stilističke izbore. Diviner su ovde u mnogo boljem položaju i njihovo korišćenje klasičnih hevi metal tropa u rifovima, solažama i refrenima je ubedljivo i, ako volite hevi klasiku, vrlo zabavno. Nije ovo neka ploča veka, da se razumemo, i Diviner ne istupaju ni korak izvan heavy/ power kalupa, a tu je i ponovo ta oplastičena produkcija, no ovo je zabavno, energično i melodično bez utapanja u tevtonskom kiču koje se prečesto čuje kod goreopisanih Gloryhammer i valja mu dati šansu:

https://ulteriumrecords.bandcamp.com/album/realms-of-time

Nastavljamo da se brčkamo u bazenu podžanrova koji ozbiljno koketiraju sa kičom da bismo ukazali kako je drugi album rimskih progresivaca Embrace of Disharmony osvežavajuće odlična ploča kojoj ni simfonijske ambicije ni oslanjanje na više od dva milenijuma staru poeziju (http://classics.mit.edu/Carus/nature_things.html) u svom tematskom domenu ne smetaju da bude baš to – odlična. De Rervm Natvra je progresivni metal koji sasvim udobno i prirodno spaja elemente ekstremnijih žanrova – black i death pre svega, sa svojim blastbitovima i distorziranim grlenim pevanjem – sa simfoničarskim momentima (picikato pasaži, horovi, klasični gudači), ali i tradicionalnom progresivom koja podrazumeva komplikovane ritmičke pasaže, izuzetan ženski vokal, uplive vodvilja, folka i elektronike. Ovo je metal koji uspeva da istovremeno i daleko nadiđe bilo kakva žanrovska omeđenja ali i da ostane čvrsto u žanru poštujući njegovu teatralnost i pompeznost, a Rimljani bez napora kreiraju izuzetno kompleksne i zamamno narativne kompozicije koje deluju prirodno, vitko i nenatrpano i pozivaju na brojna slušanja. Nisam ovo očekivao, zaista, ali De Rervm Natvra je izvanredan album koji će se nadmetati za ploču godine bez ikakve sumnje:

https://embraceofdisharmony.bandcamp.com/releases

Da ostanemo na trenutak u Italiji, izašao je novi, četvrti album benda Barbarian i To No God Shall I Kneel je još jedna ubedljiva smeša starog, novog, primitivnog i nešto sofisticiranijeg, kako nas je ovaj bend već navikao, producirana sirovo i u krajnjoj analizi prilično zabavna. Barbarian u svojoj muzici spajaju strejt sirovost Celtic Frost sa teatralnošću Manowar i ovaj album uselo nastavlja sa svojim kombinovanjem speed metal elemenata i blackened rock’n’roll detaljčića da plasira svoje poente. Ne možda esencijalno ali glasno, prljavo i prilično zabavno:

https://barbarian-italy.bandcamp.com/album/to-no-god-shall-i-kneel

https://youtu.be/ePfTqnvpecw

Idemo sad malo na pank, hardkor i tako te stvari, sa bendom Fuming Mouth iz Masačusetsa čiji je debi album, The Grand Descent jedna brutalna ploča niskog štimovanja i agresivne distorzije ali i dobro napisanih, tvrdo izvedenih pesama. Fuming Mouth su na omotu ploče, možda nenamerno, omažirali omot poslednjeg albuma sijetlskih funeral doom vedeta Bell Witch, ali njihova muzika je zapravo utemeljena u hardkoru, sa solidno upotrebljenim sludge elementima, mnogo jakih rifova, odličnog pevanja, mikrofonije i apokaliptične atmosfere. Fuming Mouth su malo prebrzi da bi legli beatdown publici ali nose sličnu energiju besa koji se valja stamenim tempom i ruši sve na svom putu. Vrlo pristojno:

https://bbbrecords.bandcamp.com/album/the-grand-descent

Naravno, iz iste države su i Cave In koji dolaze do kraja svoje karijere nakon smrti basiste i pevača Caleba Scofielda prošle godine i Final Transmission je ploča koju su pripremali u vreme njegove pogibije. Ja, naravno, nisam neki najveći svetski potrošač metalcorea ali Cave In su ekipa koja je u ovoj priči bila od njenih samih početaka i Final Transmission je interesantna kombinacija „metalnijih“ elemenata karakterističnih za raniji deo njihove karijere i raznih rok i pop momenata koji su tu vremenom dolazili u obzir. Album je pun posveta Scofieldu i mada ja, ponoviću, nisam ciljna grupa ove muzike, onaj ko jeste će sigurno biti dirnut emotivnošću ploče:

https://cavein.bandcamp.com/album/final-transmission

Danski Møl vredno radi pa je posle prošlogodišnjeg albuma Jord koji je na ovom topiku prikazan, stigla i nova ploča, I​/​II i ako sam se onomad mrgodio da ima premalo black metala a previše shoegazea u njihovoj blackgaze muzici, ovde je ta tenzija još zaoštrenija. Što nije baš previše čudno jer je ovo album a kome su kompilirana njihova dva rana EP-ja, jelte. Kao i pre godinu dana, ja ni danas nisam ciljna grupa i omladina koju rajca ovako emotivna, praktično nu-skreamo muzika će se svakako naći u njoj. Møl su svoju formulu jako dobro savladali već na samom početku i sve te superpatetične shoegaze harmonije se isporučuju sa mnogo ubedljivosti i ekspresivnosti u muzici koja je uprkos sasvim neprirodnom miksu dovoljno živa i uverljiva:

https://moeldk.bandcamp.com/album/i-ii

Pensilvanijski izdavač 20 Buck Spin dobro zna kakav je ršum napravio sa bendom Tomb Mould pa nije mnogo iznenađujuće da jure još sličnih grupa i portlandski Fetid su ekipa u sasvim sličnom maniru „kanalizacionog“ death metala sa gruvom i saundom koji su očigledno insirisani njujorškim klasicima poput Incantation i Immolation, primitivističkom estetikom i pesmama koje hipnotišu barem isto onoliko koliko prebijaju. Fetid su solidni u ovome što rade ako već nisu preterano originalni i sada kada u ovom nekom rivajvlu tog sirovog, primitivnog death metala već imamo dobru ponudu sa mnogo strana, ovaj će bend imati svoje mesto ali i dužnost da se za drugi album još više potrudi. Pristojno, dakle, ali treba da bude i bolje:

https://listen.20buckspin.com/album/steeping-corporeal-mess

Mnogo čistiji i, jelte, tehničkiji death metal/ core dobijamo od kalifornijskih Flub koji imaju neke članove što sviraju ili su svirali u Rivers of Nihil i Vale of Pnath. Na svom istoimenom debi albumu Flub mešaju klasičnu tech-death progresivu sa deathcoreom i  to je dosta… pa, interesantna kombinacija. Mislim, bar za jedno slušanje jer bend iz deathcore brejkdauna uleti u dab pa u kalipso pre nego što se vrati blastbit mitraljiranju preko koga idu superbrze gitarske skale. Sve je to frankenštajnovski skupljeno na gomilu, svakako, ali Flub zaista impresioniraju tehničkim kvalitetima a produkcija je – iznenađujuće – dovoljno vazdušasta da se makar čuju svi ti silni instrumenti koji se koriste ako već ne da se čuje dinamika. Meni je ovo album za najviše par slušanja jer ima previše deathcore junk food elemenata za moj ukus ali ne mogu da kažem da sva ta mešanja francuske šansone i deathcorea, bestidne gitarske pirotehnike i videoigračkih referenci nisu šarmantna i impresivna na gomili:

https://flub.bandcamp.com/album/flub

Za dezinfekciju ušiju poslužiće teksaški Vault Dweller čiji je drugi EP, Existence at a Distance simpatična smeša andergraund žanrova kako je i pres riliz opisuje: Grinding Death/Thrash fused with Blackened Crust Punk. E pa baš. Sve je to manje bitno od činjenice da bend ima autentičnu agresivnost i sirovost koju kombinuje sa solidnim vladanjem instrumentima i to prija. Pevačica Emma Joann Lytle zvuči potpuno dementno i zverski i samo zbog nje bi bilo dovoljno da ovome posvetite nekoliko minuta:

https://hpgd.bandcamp.com/album/existence-at-a-distance

Britanski trešeri Xentrix se još od osamdesetih udobno motaju po jakoj drugoj ligi thrash metala i sa svojim tek petim albumom neće preći u prvu ligu ali će potvrditi svoje kvalitete. Bury the Pain je tvrda, klasična thrash ploča kojoj su rifovi u prvom planu, gruv i brže nabadanje se prirodno kombinuju a produkcija je uredna i čista. Xentrix ni slučajno ne pokušavaju da ovde promene neka pravila ili izađu izvan granica žanra ali, da ga jebem, ovo što rade – rade veoma dobro. Ovo je muzika čija je agresija odavno kodifikovana i nikoga ne iznenađuje ili nedajbože plaši, ali u klasičnom thrash meniju teško da ćete naći vitkiji, okretniji album ove nedelje. Vrlo prija:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/bury-the-pain

Iz Misurija dolazi trio Nevalra čiji debi album Conjure the Storm može da se pohvali da ga je miksovao i masterovao Dan Swano i to je, eh, pa… pristojan melodičan blackened death metal sa puno kvalitetne svirke i ogromnim oslanjanjem na melodiju. Ovo je otprilike na granici onog što ja mogu da slušam i da Swano nije pazio šta radi, dajući albumu ugodno „suv“ kvalitet gde se sve lepo čuje ali ništa nije prebudženo, verovatno ne bih mogao da ga svarim:

https://nevalra.bandcamp.com/album/conjure-the-storm

Više po mom ukusu su blackened death metalci Consummation iz Australije čiji je debi album pet pesama u pedeset minuta surovog zaboda ubačenog u tipično kavernozni australijski saund miks. Bend kad svira brzo to radi vrlo energično ali ovo je ploča, za australijski death metal prepoznatljivo, koja se više bavi kompletnom atmosferom nego pojedinačnim elementima pa tako nećete ovde upamtiti mnogo rifova ili solaža (iako ima i jednog i drugog) već pre svega opresivnu ali emotivnu atmosferu koju Consummation besprekorno prave. The Great Solar Hunter je ploča koju neće slušati širi krug ljudi, to je jasno, ali oni koji je budu slušali radiće to na skoro ceremonijalan način:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/the-great-solar-hunter

All Hell iz Severne Karoline se vraćaju sa četvrtim albumom The Witch’s Grail i njihova kombinacija horror punka i blackened rock ’n’ rolla je sasvim održana i na ovom izdanju. The Witch’s Grail uspeva da zvuči lo-fi iako je snimljen i produciran sasvim kvalitetno, kao i da vrlo prostačke pank rifove ubaci u pesme koje imaju atmosferu i metal čvrstoću. Vrlo fino ako voite D-beat isto koliko i sirovi blek metal:

https://allhell.bandcamp.com/album/the-witchs-grail

Egipatski Gravefields na svom debiju Embrace the Void nude kompetentan blackened death metal ali ne prelaze bilo koju granicu koju biste im postavili. Ovo je korektno odsvirano i napisano ali istovremeno i neoriginalno i mada ne želim da kažem da ne može da se sluša koliko je generički, istovremeno ne verujem da će ovo biti ičija ploča godine. Ali opet, za potrebe malo agresivnog, mračnog metala koji kao primarnu emociju ima bes, sasvim to može da se potroši:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/gravefields-embrace-the-void

Kalifornijski Depressor su prešli put od industrijskog metala do nekakvog primitivnog death metala za svojih četvrt veka postojanja a Hell Storms Over Earth je kompilacija snimaka sa split singlova i nešto demo materijala i, pa, slatko je ovo, grubo, primitivno i šarmatno u svom autentičnom lo-fi izdanju. Bend ima jednu pankersku autentičnost u svoj toj primitivnosti i ovih osamnaest pesama lako prođu i slušaju se sa uživanjem. Da ne pominjem da su uradili izvanrednu obradu Amebixovog starog broja Largactyl. Sjajna kompilacija:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/hell-storms-over-earth

Konačno, album nedelje je bez sumnje povratnička ploča čikaških Pelican, a koja se zove Nighttime Stories. Pelican su jedan od bendova koji su praktično definisali čitav taj post-metal žanr, uspevajući da svojim kontrolisanim, finim instrumentalnim metalom okrenu mnoge glave izvan metal scene i ubede ih da je ovo muzika u kojoj ima mesta dostojanstvenosti i suptilnosti. Opet, Pelican su se UVEK držali dobrog gruva i težine ne utapajući se previše u atmosferi i, jelte, emotivnosti i Nighttime Stories je jako dobar egzemplar njihovog svetonazora. Ovo je ploča jednostavne ali izuzetno žive muzike koja diše i kreće se i, što je najvažnije, ne presvirava. Pritom, post metal je svoju dramu od početka gradio na velikom dinamičkom opsegu i Pelican na ovom albumu jako dobro razumeju tu ideju da se krene snažno ali da se onda pametno gradi ka krešendu koji čoveka zaista uhvati i za uho i za srce i ne da da pobegne. Naravno, treba to znati i miksovati i Sanford Parker koji već iza sebe ima neka remek dela (Yob, Voivod, Wovenhand…) je ovde obavio savršen posao dopuštajući muzici da ima prirodnu snagu i kontrolišući je tako da ovo bude istovremeno i najdisciplinovanija i najemotivnija Pelican ploča.

Možda i najbolja. Pelican su imali i bratski bend, Tusk, gde su dva člana svirala do smrti pevača Tuska pa su neke od ideja iskorišćene za ovaj album i čuje se ovde jedna za Pelican možda i nekarakteristično eksperimentalna crta, no ta neka osnova u kojoj su čvrsti ritmovi i jednostavne ali superefektne gitarske harmonije i rifovi je i dalje tu. Pelican su pre petnaestak godina bili klinci koji obećavaju ali dok su mnogi jači bendovi onog vremena ili nestali ili recikliraju ono što jedino znaju da rade, Pelican su sazreli i Nighttime Stories je moćan, ubedljiv, emotivan ali apsolutno metalski ubitačan album. E, pa dobrodošli nazad:

https://pelicansl.bandcamp.com/album/nighttime-stories