Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 15-06-2019

Da li ste znali da je danas Svetski dan borbe protiv nasilja nad starijim osobama? Verovatno niste, ali sad kad znate možda će vas uznemiriti podatak da više od 19% starijih od 65 godina doživi neku formu zlostavljanja u starijem životnom dobu u Srbiji. Ili da je 75% svih starijih osoba u našoj zemlji koje dožive nasilje u porodici ženskog pola, a 90% počinilaca ove vrste zlostavljanja muškog. Skeri.

Srećom, dan je i za metal, pa dok razmišljamo o ovim ciframa možemo i da hedbengujemo. Idemo redom…

A na redu je prvi blek metal i tu kolonu predvode Finci Diskreator sa svojim prvim albumom Kosmos on Hiljaa, što znači otprilike „Kosmos je nem“. Diskreator imaju malo te „svemirske“ dimenzije u svom zvuku, proćarlija tu po koji sintisajzerski vetrić ali je ovo zapravo muzika pre svega zasnovana na rifovima. Što je dobro ako volite stamene srednjetempaške pesme i mlaćenje glavom uz dobar gitarski rad. Diskreator umeju da zasviraju i brže ali njihova muzika se najviše bavi tim prepoznatljivim rifovima i tvrdim mosh-friendly deonicama. Opet, ovo nije blackened thrash nego čist blek metal sa odličnom produkcijom i očigledno dosta posla uloženog u komponovanje. Kvalitetno:

https://youtu.be/cGOIrX69Qi8

Odmah skrećemo na istok da stignemo do Ukrajine i prvog EP-ja jednočlanog blackgaze projekta Nuitville. When the Darkness Falls ima tri pesme superpatetičnih shoegaze maštarija bačenih preko živahne black metal osnove i Tristan Nuit, autor i jedini član ovog benda definitivno ume da se izrazi u ovom odabranom podžanru izbegavajući agresivnost per se ali ne bežeći od energične i solidno snimljene muzike. Meni je sve ovo naravno prezašećereno, ali ne poričem solidan kvalitet produkcije i generalno ubedljivo muziciranje. Tristan i peva na mnogo različitih načina pa je ovo sasvim raznovrsnih i maštovitih osamnaestak minuta blekgejzinga…

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/nuitville-when-the-darkness-falls

Preskačem dalje gomilu atmosferičnih i post-blek metal albuma koji mi nešto nisu legli i zaustavljam se na prvencu švajcarskog trija Kvelgeyst. Kada im vidite fotku na kojoj basista nosi kačket (i to ne bejzbol kačket nego nešto slično onome što je Prle nosio u Otpisanima) a gitarista ima običnu duksericu sa kapuljačom, a bubnjar je raščupan i gologlav, i ni jedan ne nosi korpspejnt, odmah pomislite da je ovo, morabiti nekakav „intelektualni“ blek metal sa velikim odmakom i pozom. Ali nije. Alkahest je ploča dobrodošlo starinske svirke sa dosta speed metal elemenata umešanih u pravoverno i divljačko black metal prebijanje. Kvelgeyst su očigledno rasli na klasici i mada imaju prilično sofisticirane aranžmane, čuje se ovde dosta dugova metal herojima osamdesetih. Što je za svaku pohvalu. Album ima i dosta jeftinu ali makar živahnu produkciju sa miksom koji je prljav ali se sve u njemu čuje i Alkahest je na kraju ploča lepih iznenađenja i intelektualnog blek metala koji, istina je, očigledno komunicira taj „attempt to reach the higher spheres“ koji bend pominje, ali to radi pošteno, bez poze i sa dosta energije:

https://kvelgeyst.bandcamp.com/releases

Britanski Dark Doom su toliko bukvalni u imenovanju da njihova muzika zvuči baš kako zamišljate. The Journey, njihov drugi album, je atmosferični blek metal sa dosta doom elemenata, sporog tempa izmešanog sa bržim, klasičnim blek metal ritmovima i sa melanholičnom atmosferom koja daleko nadilazi agresivne elemente ove muzike. Ipak, odsvirano je to dosta korektno i dobro zvuči, no Dark Doom se oslanjaju uglavnom na proste harmonske trikove i nemaju mnogo toga OSIM te atmosfere. Al može za jedno slušanje:

https://darkdoom.bandcamp.com/album/the-journey

Ne znam jel’ sad to takva nedelja ili šta je ali evo još jedne post blek metal ploče. Česi Chernaa imaju debi album, Empyrean Fire i to je dosta ubedljiva kombinacija blekmetalskog prženja sa nešto postrokerskog a nešto malo i psihodeličnog štimunga. Sve to ume da bude jako pretenciozno pa i zamorno za mene ovako starog i oronulog, ta uletanja u nežna razlaganja akorda i šapat koja karakterišu ovakav zvuk, ali makar kad Chernaa tuku onda tuku momački i ovo je album zdrave i znojave svirke u kome i brži i sredni delovi deluju ubedljivo i primereno metalski. Tim gore što je mastering katastrofalan i Empyrean Fire se jedva sluša od sulude kompresije. Jebo ih otac ludi, pa da li je moguće da njima ovo zvuči dobro? Pa kamo bubanj, ljudi, da li ste normalni???

https://chernaa.bandcamp.com/releases

Kanadski Panzerfaust na svom četvrtom albumu, The Suns of Perdition – Chapter I: War, Horrid War, koji najavljuje tetralogiju što će se baviti, pa valjda ratom i užasima koje on donosi, biju žestoko i iz svih oružja. Bend se naizgled kreće preblizu nacističkoj ikonografiji da bi to bilo prijatno za nežnu dušicu poput mene, ali kako su napravili napor da se ograde od fašizma u najavama ove ploče, onda hajde da im damo malo kredita. Jer, da se ne lažemo, The Suns of Perdition – Chapter I: War, Horrid War je opako moćna ploča. Black metal izmešan sa industrial metalom može da bude dobitna kombinacija kako su nas mnogi Franczuzi naučili i Panzerfaust bez sumnje pokazuju da su te lekcije sjajno savladali. Rezultat je glasna, veoma heavy ploča black metala koji spaja mehaničku brutalnost industrijske muzike sa slobodnijim, lepršavijim izrazom da ponudi opresivno ali istovremeno zavodljivo putovanje kroz neka od najmračnijih poglavlja naše novije istorije. Sve je to istovremeno veoma epski ali i lično, neposredno i ubedljivo. I traje manje od pola sata. Vrlo dobra ploča:

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-i-war-horrid-war

Njemački Temple Koludra na svom debi albumu Seven! Sirens! To A Lost Archetype nude zanimljiv mišmeš metala, indijske religiozne i mitološke ikonografije i ambijentalnog zvuka. Pravi bend za Transcending Obscurity koji su sa ovim izdanjem napravili jedno od lepših blek metal iznenađenja ove nedelje. Seven! Sirens! To A Lost Archetype nije nužno laka za slušanje ili na prvu lopu zabavna ploča ali je dostojanstvena, originalna i zvuči autentično:

https://templekoludra.bandcamp.com/album/seven-sirens-to-a-lost-archetype-black-metal

Takođe njemalčki Narvik, pak na svom EP-ju Thoughtless Light nude prilično agresivan ali i psihodeličan black metal koji pored sve preteće metalske nabadačine zapravo ima dosta hipnotičkih elemenata. Gitare su ovde zanimljiv deo priče i ceo bend je podređen njihovim harmonskim poigravanjima, ali to je sasvim na mestu:

https://youtu.be/Vs5XPmjdJ-E

Dve nedelje unazad čekam da Domgard puste svoj četvrti album, Rót, da se čitav pojavi na bandcampu i, evo, dočekasmo ga. Nisam želeo da o ovome pišem pre nego što bude moguće da se presluša u celosti bez posezanja za piraterijom jer mislim da je u pitanju važbna i vredna ploča benda koji deceniju i po nosi baklju švedskog blek metala sa priličnom količinom autentičnosti i identiteta. Naime, Domgard su jedan od onih bendova koji su vrlo ozbiljno odani satanizmu i njihovi albumi su filozofske eksploracije barem u istoj meri u kojoj su i somatske emanacije agresije. A kako satanizam zapravo nije sav u agresiji tako je i Rót intrigantna i poduboka ploča mračnog, sirovog ali nimalo primitivnog blackened rock’n’rolla sa podebelim korenima u skandinavskoj blek metal istoriji i autentičnim izrazom koji se od Domgarda danas uostalom očekuje. Ja nisam neki posvećeni slušalac blackened rock’n’rolla ali ovaj album i nije „prava“ BRR ploča jer na njoj nema te neke žovijalnije atmosfere kakva se vezuje za dobar deo ovakvih grupa. Domgard su bliži onome kako su ovaj zvuk norveške komšije Satyricon definisale u kasnijem delu svoje karijere i Rót je album gde srednji tempo i naglašene melodije ne služe za igranke već za razmišljanje o Satani.

I odlično to ume da bude, sa nekim sasvim antologijskim momentima (Lokabrenna je, recimo, kao neki sažetak čitavog albuma), ukusno korišćenim folk motivima i vrlo tr00 blek metalisanjem većinu vremena. Možda je vreme i jedina dimenzija albuma koju treba dovesti u pitanje jer je Rót sa trajanjem od preko jednog sata i uglavnom sporijim tempom prilično dugačak slušalački predlog. Ovo je ploča sa dosta varijacija u pesmama, ali sa opet velikom stilskom ujednačenošću koja neizbežno dovodi do toga da posle određenog vremena više ne razlikujete pesme. No, to ne mora da bude dilbrejker i Rót je svakako vredan slušanja:

https://domgardband.bandcamp.com/album/r-t

Iznenadilo me je koliko mi je debi album atmoblack benda Worsen iz Severne Karoline, Cursed to Witness Life zapravo legao. Ko budali šamar, dodajete vi, a ja se slažem. Valjda je to kombinacija tog simpatičnog omota i odlično odsvirane, i još bolje snimljene muzike. Worsen jeste atmospheric black metal projekat ali muzika je živa i punokrvna, isporučujući depresivne harmonije i melanholični ugođaj kroz žestoko odsviran, brz blek metal koga izvodi jedan čovek kome, pak, uspeva da zvuči kao ceo bend. Rick Contes možda ima nezdravu opsesiju samopovređivanjem i suicidom ali odličan je na gitarama i još bolji na bubnjevima a pogotovo je dobro odradio miks koji je gust i težak ali opet dovoljno prozračan da muzika zaista ima atmosferu a ne izgubi metalsku težinu. Kapiram da ćemo ovog čoveka za koju godinu izgubiti jer će podići ruku na sebe tako da već sada treba da cenimo to da je krvareći za nas, zapravo snimio odličan album, daleko iznad proseka koji važi za jednočlane depressive black metal bendove:

https://worsenofficial.bandcamp.com/album/cursed-to-witness-life

Posle svog tog nežnog i osećajnog post blek metala svakako prija da se pređe na stonerski deo ponude i konstatuje da je  kalifornijski trio Nebula posle 13 godina snimio novi album i njegov naslov, Holy Shit, treba shvatiti dosta ozbiljno. Holy Shit je izašao za italijanski Heavy Psych Records i ovo je ploča žive, sirove svirke i prirodne, spontane psihodelije. Nebula ne filozofiraju niti troše vreme na pripremu terena, Holy Shit je ploča koja iz mesta ubacuje u petu brzinu i bije među rogove žestokim rokerskim gruvom a psihodelični elementi su posredovani kroz kontrolisani haos i dobro kultivisanu sirovost. Ovo je album jakih rifova, moćnih faziranih gitara, zapaljivih solaža i militantnih a opet zaraznih ritmova. Nebula su protivotrov za bezvoljnost i bend zavodljive prljavštine. Divno je što su se vratili:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-holy-shit

Oregonski Purification je doom metal bend bez gitare ali to mu ne smeta da privuče mnogo pažnje. Ovaj duo ima bas gitaru, bubnjeve, klavijature, sjajan multitrekovan vokal i MNOGO satanističke energije. Zapravo, njihov debi album, Destruction of the Wicked je antihrišćanskije nastrojen od svog blek metala koji smo pokrili ove nedelje, ali muzički ovo je vrlo slušljiv, melodičan ali sirov doom metal sa dobrim aranžmanima i vrlo pamtljivim melodijama. Sve to pokreće noge i razgaljuje nečistu dušu ali priznaću da je sirotinjska produkcija ono što Purification za sada drži u kategoriji bendova sa velikim očekivanjima umesto da su katapultirani u vrh liste za kraj godine kako bi po kvalitetu pesama ovo trebalo da bude. Destruction of the Wicked, nažalost, bez gitare zvuči isuviše šuplje i nedovršeno . Da je Marshall William Purify makar te sintisajzere uposlio na malo glasniji način da pokrije harmonski deo slike, da je bar multitrekovao bas i nekako popunio rupe… Ovako ovo ima kvalitete jednog fenomenalnog demo snimka, ali ipak samo demo snimka. No, vrednog svakog sekunda koji ćete u nj uložiti:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/destruction-of-the-wicked

Iz mora dosta kilavih stonera se ove nedelje izdvajaju i Kvebečani Wykan sa svojim drugim EP-jem, Brigid: Of the Night koji uspelo kombinuje stonerski, rokerski pristup sa ceremonijalnim doomom i blek metalom. Šašava kombinacija ali ove tri pesme pružaju dosta klasične hevi metal kičijane, sabatovske rifaže i simaptičnog blek metala da zadrže pažnju i vozdignu dušu koji milimetar nagore. Ili, jelte, na dole, s obzirom na sve te teme. Meni je ovo na momente i odlično:

https://wykan.bandcamp.com/album/brigid-of-the-night

Francuzi Black Witches na svom drugom a eponimnom EP-ju, dakle, isto Black Witches, nude sasvim by numbers stoner rok ali koji ipak ne može da baš mnogo omaši metu. Black Witches ima pet pesama masne, prljave rokerštine sa jakim rifovima i bezobraznim pevanjem, dovoljno gruva da prodrma mrtvog čoveka i podigne ga na noge i zvukom koji je snažan ako već ne sofisticiran. Prija ovo i kada na poslednjoj pesmi, Howls, Francuzi ulete u full Black Sabbath mod teško je ne pomisliti da je vreme da snime propisan album:

https://blackwitches.bandcamp.com/album/black-witches

Dobili smo i novi album milanskog doom/ sludge kvarteta Burning Gloom koji je promenio ime iz My Home on Trees početkom godine jer misle da Burning Gloom bolje opisuje heavy zvuk koji sada pružaju. Nije da je prošli album, How I Reached Home bio ne-heavy, ali Amygdala, kako se nova ploča zove je zaista teža, glasnija i zrelija. Ipak, bend je sačuvao stvari koje su mu bile najjača oružja, dobar, masivan groove i pevačicu Lauru Mancini koja svojom sigurnom, ekspresivnom izvedbom sjajno dopunjava tešku paljbu ostatka benda. Produkcijski ovde se možda malo previše nagazilo po kompresoru i album pati od preglasnosti ali muzika je meni jako ubedljiva i podseća da za kvalitetan, hipnotički gruv ne morate da smišljate neznamkako originalna harmonska rešenja. Najjednostavnije stvari će dobro odraditi posao ako umete da ih razvijete na pravi način i bend vrlo sigurno odmotava  svoj minimalistički pristup dižući pesme na praktično epsku razinu i pružajući nam ultimativni Kyuss/ Sabbath amalgam iznad kog lebdi Mancinijeva sa svojim sigurnim vladanjem melodijom što začas pređe u moćno, agresivno vrištanje. Fin album:

https://youtu.be/ba525DG9cF0

Teksaški doom (?) psihodeličari (?) Pinkish Black sa svojim četvrtim albumom, Concept Unification pokazuju da i dalje imaju u sebi tih epskih, moćnih ploča muzike što zvuči kao da je zapravo pisana za film koji nismo gledali a trebalo je. Concept Unification je album koji napred ide sasvim odmerenim korakom, veoma zainteresovan za atmosfere i slike, a mnogo manje za nekakvu priču i dinamično aranžiranje, ali to meni u ovom momentu – da ne pominjem na ovu vrućinu – veoma prija. Pinkish Black nisu klasičan metal bend i njihova je muzika kao nekakav spoj Savage Republic i Tangerine Dream uticaja sa sporim, epskim doom pristupom, ali njena je kinematska dimenzija zavodljiva i mami na slušanje:

https://pinkishblack.bandcamp.com/album/concept-unification

U tradicionalnijim metal vodama, kalifornijski bend The Lord Weird Slough Feg ima novi album posle pet godina i New Organon ne samo što je očigledno veoma filozofski nastrojena ploča – uostalom pevač i gitarista Mike Scalzi predaje filozofiju – već je i intrigantan spoj klasičnog metala sa korenima u sedamdesetima i bendovima sa gitarskim protoherojima u postavi (od Wishbone Ash i, recimo, tadašnjeg Judas Priest pa do Thin Lizzy, naravno), sa nekakvim, recimo, doom metalom. Bend sebi zapravo ne pripisuje doom elemente ali ima ovde ritualne crte koja meni vuče na tu stranu i New Organon mi je veoma zanimljiv sa svojim folk aromama i kombinacijom vrlo glasnog miksa i prilično suptilne svirke. Doduše, taj miks, koliko da daje na energiji toliko i uzima na dinamici i možda bi ova ploča zvučala još ubedljivije da je zvuk nešto prirodniji. No i takva kakva je meni se ona jako dopada sa svojim klasičnim hevimetal pristupom i naglaskom na melodiji koja ima jednu narodnjačku dostojanstvenost, jednu zrelu patinu i ne prilazi patetici. Veoma preporučljivo za više slušanja:

https://thelordweirdsloughfeg.bandcamp.com/album/new-organon

Ove nedelje izašla je i najklasičnija death metal ploča koju možete da zamislite. Šesti album maltežana Beheaded, nazvan Only Death Can Save You zvuči kao da ga je pravio zaista dobar algoritam hranjen sa poslednjih dvadeset godina brutalne death metal produkcije, od Vader preko Krisiun do Deicide, jelte, i ovo što je na kraju dobijeno je… pa, vrlo kompetentno. Nimalo originalno ili po bilo kojoj komponenti unikatno, da se razumemo. Ali vrlo kompetentno. Beheaded nikoga i nigde neće ovim albumom navući da pomisli kako su upravo dosegli sledeću stepenicu u sada već poprilično dugoj istoriji žanra ali za one dane kada vam se ne slušaju eksperimenti, riskantna isprobavanja novih pristupa i avangardne pustolovine, Only Death Can Save You nudi rafalne blastbitove, puno duplih kikova, poneki simpatičan rif i generalno mnogo žestine ispeglane jakom kompresijom u masteringu tako da imate utisak da vas neko četrdeset minuta postojano udara čekićem u glavu. Ali seksi čekićem:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/only-death-can-save-you

Za death metal sasvim drugog mirisa obratićete se na adresu finskih Winterwolf čiji se omaž ranom skandinavskom death metalu i na drugom albumu (izašlom deset godina posle prvog), Lycanthropic Metal of Death nalazi negde između pravoverne svirke i dobronamernog humora. Mislim, ovaj naziv albuma, ali i nazivi pesama (Wolf Finder General, Devouring Entities Devour) su očigledna šala za posvećene, ali muzika je propisan old school death metal sa zapravo sirovom produkcijom i masteringom koji daju svemu taj neki andergraund prizvuk i Winterwolf se uopšte ne šale kada je u pitanju pisanje pesama i svirka. Na Bandcampu su za sada samo dve pesme, ali ovo je album koji svojim proračunato ružnim deaththrash pristupom i pažljivo kultivisanom sirovošću pogađa tačno gde treba, prioritizujući težinu i brutalnost nad kompleksnošću ili superbrzinom. Ako ste ljubitelj skandinavske škole sa kraja osamdesetih, ovo je svakako preporučljivo za kušanje:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/lycanthropic-metal-of-death

Prošle nedelje sam pisao onoliko o power metalu pa kad mi već ide, reko da nastavim… No, Skelator iz Sijetla (nekada iz San Dijega) i nisu klasičan power metal bend jer 1) njihova muzika više zasnovana na Murkoku nego na Tolkinu i 2) u samom zvuku ipak više naginju NWOBHM i speed metal uticajima nego horovima i baroku. Zapravo, prljavština koje ima u zvuku njihovog petog albuma, Cyber Metal je dobrodošla mada je posledica najverovatnije ne baš sjajne kompresije umesto snimanja u nekakvim old school uslovima. Al dobro, uzimamo šta nam se nudi. Skelator na ovom albumu dakle, zvuče malo prljavije od savremenog power metal proseka i zapravo su bliže mid ’80s zvuku nekakvih Judas Priest ili ranih Helloween nego recimo Dream Theatru. To sve na stranu, muzički je ovo pravoveran metal sa velikim „m“ i svim ostalim slovima, dakle METAL koji je daleko prenaglašen u svojoj epičnosti ali istovremeno savršeno iskren i naivan u tome kako tu epičnost sa puno entuzijazma izražava. Pevač Jason Conde-Houston je jedan od onih izdanaka Michael Kiske škole pevanja koji mogu da nabodu nezamislivo visoke note kada pređu u falseto ali on, a što je meni bitno,  uspeva  da u normalnim registrima zvuči dovoljno snažno bez obzira što je to sve gornja laga. Gitaristi su, naravno, jako važni na ovakvim pločama i Dvojica Roberta koji ovde napadaju sekirama su apsolutno na visini zadatka nudeći tone klasičnih mejdnovskih harmonija da popune prostor oko pamtljivih, popaljivih rifova. Bend pritom sve odrađuje dosta visokim tempom i ovo je ploča sa prilično energije koja fino leži uz sve te tekstove na granici karikature (Cyber Samurai, Akira, Highlander, The Hammer). Poslušati ako inklinirate:

https://trueskelator.bandcamp.com/album/cyber-metal

Švedski This Gift is a Curse na svom trećem albumu, A Throne of Ash nude vrlo siguran dalji razvoj svoje kombinacije sludgecore i black metal elemenata stupajući sigurno u smeru te neke post-metal zrelosti ali za sada se nalazeći na stepeniku divljačne energije i nihilističke brutalnosti. Ovo je album koji se teško sluša jer je u masteringu jako iskomprimovan, ali i jer je muzika beskompromisna, brutalna i naprosto bolna. No, This Gift is a Curse su dobri muzičari i songrajteri sa finim osećajem za dramu te, ako imate snage, ovaj album apsolutno nagrađuje posvećeno vreme:

https://thisgiftisacurse.bandcamp.com/album/a-throne-of-ash

Izašao je i novi Baroness ali to ćemo preskočiti jer nisam imao snage da ga slušam.

Umesto toga evo nama novog EP-ja mančesterskih Ingested i posle prošlogodišnjeg vrlo dobrog albuma The Level Above Human dobijamo expansion pack koji zapravo razvija zvuk benda u nekim novim smerovima. Koji se meni ne dopadaju baš nužno  ali aplaudiram bendu na eksperimentalnom pristupu. Call of the Void nudi četiri pesme tog nekog deathcore-koji-se-pretapa-u-slamming-death-metal saunda u kome su Ingested sada već krunisani kraljevi, ali ovde je sada nešto naglašenija metalcore dimenzija njihove muzike a slemova ima tek u tragovima. Hoću da kažem da na Call of the Void bend uspeva da kombinuje tradicionalnu, organsku deathcore ekspresivnost sa nešto složenijim aranžiranjem a da to ne zvuči kao da se rifovi i harmonije utovaruju lopatom u teretni deo već dobrano izvoženih deathcore kola i da se sačuva osnovni harmonski zamajac svake pesme. Eternal Kingdoms – Part I je, recimo, previše „metalcore“ za moj ukus, dakle, ima previše melodičnog  ali bend ovo radi sa dosta ubedljivosti i siguran sam da će povelikom delu publike to da se dopadne. EP je miksovao Cryptopsyjev gitarista Christian Donaldson i to zvuči veoma dobro, naravno, a mada bih ja voleo više slem elemenata a manje metalcore melodičnosti, ponoviću, nemam sumnje da će dobar deo publike na ovo da se opako iseče jer pesme zvuče himnično i pamtljivo (slušajte glavnu temu u The Empyrean Creed – garantujem da će vam ostati u glavi satima):

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/call-of-the-void

Bostonski grajnderi Serpent Of Gnosis debituju sa albumom As I Drink from the Infinite Well of Inebriation i to je nekih deset pesama u manje od dvadeset minuta deathgrind zvuka koji nije lep i nema pamtljive rifove ali bend svira sigurno i precizno i bije jednom osvetoljubivom  energijom u kojoj ima mesta i za napaljene solaže. Eksplozivno i zanimljivo za barem nekoliko slušanja:

https://serpentofgnosis.bandcamp.com/releases

Na sasvim suprotnoj strani spektra su Brazilci Açoite čiji istoimeni debi album donosi osam pesama prljavog, umazanog, gadnog death thrash zvuka u okviru kog je ova zemlja ostavila neke od najsvetlijih tragova u istoriji metala. Açoite teško da će osvojiti srca publike na isti način kao Sepultura ili Sarcofago pre trideset godina ali ovo je pošten, iskren napor da se uhvati ta neka autentičnost ove podvrste ekstremnog metala i ja to ne mogu da ne cenim. Dakle, sirovo do koske, ali časno:

https://acoitedeathrash.bandcamp.com/album/a-oite

https://youtu.be/ZmkFgcqnV0Q

Za dozu hardkora ove nedelje zaslužni su Hell Bent iz Providensa, na Roud Ajlendu, jelte, koji su sklopljeni od bivših članova Dropdead, Ulcer, Paindriver itd. i muzika im je kombinacija d-beata, sa malo black i speed metal elemenata. I da se razumemo, na papiru je sve to sjajno. U praksi Apocalyptic Lamentations kako se album zove ima svoje jače i slabije strane. Slabije strane su uglavnom vezane za endemski problem američkog d-beata koji sam voleo devedesetih ali je umeo da grdno smori neinventivnošću u jednom mikrožanru gde su svi elementi toliko fiksirani da morate da pazite da je sve ispolirano do ludačkog sjaja ako mislite da se izdvojite od kolega. Hell Bent imaju tih generičkih, smorenih d-beat elemenata ali ih spasava speed metal komponenta muzike i album ima štofa. Ne da je ovo IZVRSNA ploča ali ima energije, no završavanje sa obradama kultnih Znöwhite samo podcrtava tu neku srednjašku d-beat dimenziju koje Hell Bent ne uspevaju da se oslobode a koja ih malko vuče na dole:

https://hpgd.bandcamp.com/album/apocalyptic-lamentations

Poljski blackened death metalci Hate su dobacili do desetog albuma i sa Auric Gates of Veles, svojom prvom pločom za Metal Blade, mogu da se pohvale da vrlo korektno nude svoju zrelu fazu širokim narodnim masama. Hate sam uvek cenio na ime njihovog no-bullshit pristupa, naime njihova muzika je uvek prioritizovala brzinu i tu neku low-key epiku, sva u žestokim, preciznim blastbitovima i blek metalskim harmonijama koje se dobro slažu uz tvrdu death podlogu. Auric Gates of Veles ne odstupa od formule u nekoj značajnoj meri i ko je do sada mrzeo, jelte, Hate, na ime te predvidivosti i tvrdoglavog neodstupanja od formule, nema ovde bogznačemu da se nada. No, meni je, uz uvažavanje da ovo jeste formula, album prijatan jer i dalje ubedljivo nudi tu svedenu epiku bez posezanja za nekakvim orkestracijama i komplikovanjem u aranžmanima. Ovo je samo tvrd, mišićav blackened death metal koji bije iz sve snage ali uz osećaj za harmoniju koji znači da se snaga ne rasipa i svi udarci stižu gde treba i kad treba. Neću ja sad ovo slušati na ripit do kraja godine ali prijatno je:

https://youtu.be/jKHCsOaKlRE

A američki death thrasheri sa bazom u Tajvanu (komplikovano je), Ripped to Shreds imaju novi EP od četiri pesme, 魔經 – Demon Scriptures i to je sasvim lep primerak wuxia-core metala sa čvrstom i prilično nostalgičnom retro svirkom Andrewa Leeja na svemu osim bubnjeva i Kevina Paradisa na bubnjevima, sa sirovošću primerenom death metalu osamdesetih ali i dovoljno discipline i kvalitetne svirke da ne zvuči amaterski:

https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/demon-scriptures

Za malo tehničkog death metala su se ove nedelje pobrinuli Dream Void iz Indijane čiji je drugi album Divinization jedna osrednja vežba iz mešanja sub-originovskog tech-death metala sa malo deathcorea. Ne znam ni sam što ih ovde uključujem, jer ovaj album teško da ću slušati ponovo, što zbog mrtvačkog miksa (bubanj je katastrofalan), što zbog pesama koje misle da su arpeđa preko deathcore ritmova vrhunac „tehničkosti“.  Ali valjda cenim njihov očigledni entuzijazam…

https://youtu.be/XgW6p0VtsnE

Manje tehnički nastrojen, značajno prljaviji, ali naučnofantastično orijentisan je drugi album čikaških Nucleus koji se zove Entity i nudi osam pesama pomalo starinskog death metala koji je meni simpatičan na ime svoje kavernozne produkcije i organskog zvuka ali čije muzičke minucioznosti – a ima ih – rizikuju da se izgube u musavom zvuku. Ovo je ploča koju treba slušati glasno da bi se čulo sve to dobro što bend radi ali će mastering da vas upropasti kada je odvrnete zaista glasno. Polomljeno remek-delo? Pa, da, tako nekako:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/entity

Srećom, nedelju zatvaramo jednim odličnim slamming death metal singlom. Guttural Slug su jedan od onih legendarnih slam bendova koji su definisali čitavu tu savremenu formu podžanra zajedno sa recimo Cephalotripsy, solidifikujući je kroz besomučne niske brutalnih (i veoma fanki) slemova i apsurdno distorzirane „zrikavac“ vokale. Album Plague of Filth posle šest godina od izlaska legendarnog Megalodon najavljuje noviju, zreliju fazu benda. Produkcija je daleko čistija, vokali su „ljudskiji“ (što, slutim, mnogima neće biti po volji… videćemo na šta će ličiti novi Cephalotripsy ako ga ikada snime) i ovo nema taj neki neposredni, do karikature destilovani  šarm slema kakav je ovaj bend vozio u prošlosti. Ali, da budem iskren, s obzirom na to kakve sam sve slem albume, EP-jeve i demo snimke čuo ove nedelje, koje ne treba da sluša niko stariji od 14 godina a oni mlađi od 14 godina treba da se drže pod nadzorom staratelja da ih ne bi čuli, zapravo mi jako prija ova pročišćena, odraslija verzija Guttural Slug. Album je tehnički izašao još juče ali na Bandcampu još uvek ima samo jedna pesma da se čuje pa ćemo o njemu naredne nedelje. Za sada samo naslovna pesma da se pripremimo:

https://youtu.be/i35WuOQsKSk