Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-06-2019

Leto je počelo a zna se da je leto najmanje metalno godišne doba. Ipak, mislim da imamo dosta dobre prognoze za ovu godinu i tu ne aludiram samo na poplave koje napadaju sa svih strana. Ove nedelje se izrazito slemuje, čak iako ono što sam pričao o Gutural Slug prošle nedelje, da je album izašao, naravno nije tačno, album izlazi tek 14. Jula a ne Juna. Al ko radi taj i greši i ja se stvarno trudim da što manje radim. Idemo!

Blek metal! A prvi među jednakima su Eskapism iz Ukajine čiji drugi album, Ancient Songs of the Wind pogađa sve one tačke koje čovek očekuje od ukrajinskog melodičnog/ atmosferičnog blek metala. Ali na dobar način. Razume se, nije ovo neki moj prvi izbor za slušanje ali ovaj dvojac ima kvalitet i veštinu pa se njihove preslađene melanholične teme lakše gutaju. Odlična produkcija, takođe, čini ovaj album za mene relativno bezbolnim iskustvom, i, iako ga neću slušati mnogo puta, mislim da je bezbedno reći da Eskapism nude vrlo kvalitetan program u svom žanru, makar za koplje iznad proseka.

https://eskapism.bandcamp.com/album/ancient-songs-of-the-wind

Preskačem razne Franczuze, Russe i Brazzerilce koji me samo uljuljkuju u san svojim pokušajima, da bih se zaustavio na grčkom bendu Dizziness koji poslednje četiri godine zasipaju EP-jevima, a upravo su ponudili i najnoviji pod naslovom Cosmic Echoes. Dizziness je malo šašavo ime za blek metal bend, kažete vi i ja se slažem, ali muzički ovde je na programu obožavanje Mayhema iz devedesetih i ranih godina ovog stoleća a Grci imaju dovoljno štofa da to časno provuku. Dakle, dobijamo malo psihodelije, malo avangarde i malo propisne tučnjave, sve u veoma mističnom tonu i to da bend ovu svoju fazu naziva „najeksperimentalnijom“ do sada je sasvim na mestu. Mayhem i sami nisu istražili sve smerove u kojima se moglo ići tako da Dizziness rade lepo posao:

https://dizziness.bandcamp.com/album/cosmic-echoes

Finski Pnakotic Vision na svom prvencu nazvanom kratko & jasno Azathoth nude upravo ono što im piše na pakovanju, lavkraftovski kosmički horor-metal koga bismo optužili za suludo visoke pretenzije da samo nije tako nekako crtanofilmovski karikiran. No, ovo ne mislim u lošem smislu. Četiri pesme u četrdeset minuta mračnog, razmazanog black/ death metala je sasvim dobra mera za svakoga ko će rado prigrliti egzistencijalni horor i pustiti da mu intelekt luta neistraženim delovima svemira.

https://pnakoticvision.bandcamp.com/album/azathoth

Takođe iz Finske dolaze Goatskult sa svojim novim EP-jem, Kinahmia i ova ploča predstavlja još veće skretanje ka panku nego što su to bila njihova prethodna izdanja. I nije nimalo lošija zbog toga, naprotiv. Kinahmia je kolekcija odlično napisanih, eksplozivnih blackened crust pesama sa ozbiljno popaljivim rifovima, besnim vokalom i za igru raspoloženim bubnjarem. Pritom, „pank“ ovde treba shvatiti pre svega u smislu odbacivanja tih nekih baroknih tendencija koje blek metal često zapati i Goatskult demonstriraju ne samo izvanrednu sviračku kompetenciju već i odlične harmonske ideje, ali sve je to spakovano u pesme koje se gnušaju koncepta „atmosferičnosti“ i nude znojavu, krvavu svirku iz sve snage sve vreme. Biser!!!!!!!!!!! Obavezno slušanje.

https://youtu.be/6OW6S9JEdEM

Za nijansu manje biserni ali i dalje preporučljivi za slušanje su njemački Kâl, za koje samo mogu da pretpostavim da su veoma nov bend (strana na Metal Archivesu im nije stara ni nedelju dana) a njihov debi album, Tage der Nacht (Dan noći?) je fina, sirova ali ne sasvim neizbrušena ponuda nihilistične agresije i malčice blekmetalske hladnoće i melanholije. Kâl imaju prilično naporan zvuk ali on takav kakav je donekle i doprinosi toj opresivnosti njihove muzike pa iako ovo verovatno nije ploča koju ćete vrteti na repeat ceo dan, mislim da će ispuniti prazninu u srcu koje možda niste ni svesni. Meni jeste!!

https://youtu.be/ZWHBsKm9Egk

Evo i jednog split EP-ja, jednog ruskog i jednog norveškog benda, gde se ne zna šta je grđe. Norvežani, Vintlechkeit nude snimak koji je toliko mutan da nije jasno kako su to zaboga snimali i zar u Norveškoj ne može da se makar pozajme pare od roditelja da se kupi jedan mikrofon i pristojna zvučna kartica, ako već ne da se ide u pravi studio. Vintlechkeit zapravo sviraju solidan norveški, ledeni blek metal, ali to se bukvalno ništa ne čuje. Wintaar, pak, imaju izrazito loš zvuk ali se barem čuju i njihova melodična ali ekstremno agresivna svirka spaja najbolje elemente ruskog blek metala, nudeći naivan ali istovremenao sasvim sazreo slovenski saund koji, ako pređete preko činjenice da će vam verovatno trajno oštetiti sluh, zapravo neobično prija.

https://vintlechkeit.bandcamp.com/album/vintlechkeit-wintaar-split

U sličnom No-Fi stilu je i debi album finskog (?) Gueules Cassées koji se – očigledno – bavi Prvim svetskim ratom i prikladno je naslovljen Ypérite. I znam sad da deluje perverzno da sam preskočio desetak pristojno produciranih i profesionalno odsviranih albuma da bih na OVO skrenuo pažnju ali Gueules Cassées uprkos svom podrumskom kvalitetu zvuka zapravo odiše autentičnim interesovanjem za temu i osebujnom intepretacijom muzike kakva drugima nedostaje.  Prvi veliki rat je i dalje trauma na kolektivnoj psihi Evrope i ovakvi albumi podsećaju zašto je tako. Teško za slušanje, ali možda vredno truda:

https://gueulescassees.bandcamp.com/releases

Da se malo izvučemo iz ponora infrasirovosti poslužiće debi album slovenačkih Snøgg. Ovaj duo, sastavljen od članova death metal ekipe Carnifliate na albumu Chhinnamasta nudi interesantnu interpretaciju blek metalskih tropa kroz dugačke, ambiciozno aranžirane pesme koje tradicionalnom blek metal štimungu dodaju dosta dobro odmerenog gruva. Snøgg svoju eksperimentatorsku prirodu ne kriju i ovo je ploča koja se ne stidi odlazaka u razne atmosfere, pa i čiste ambijente (vrlo sigurna Void of Valor) ali koja nikada ne zaboravlja dobar rif kao osnovu metal muzike. Odlična ocena za momke iz Velenja:

https://snogg.bandcamp.com/album/chhinnamasta

Iz Amerike (malo Kolorado, malo Vošington Stejt, moliću) stižu Bull of Apis Bull of Bronze sa svojim prvencem Offerings of Flesh and Gold koji je superpretenciozan paket od tri pesme (u više od četrdeset minuta!) tog nekog levičarskog, antifašističkog, antiautoritarnog pogleda na blek metal kakav uglavnom zna da dođe baš iz SAD. I ne da je ovo neka sjajna ploča, ali opet, u svom tom lo-fi prebijačkom haosu, vrištanju i sporim meditacijama bez distorzije ima neke ubeđenosti koju treba čuti i ceniti:

https://bullofapisbullofbronze.bandcamp.com/album/offerings-of-flesh-and-gold

Francuski Stromptha na svom drugom albumu, Endura, dosta rizikuje i tu ne mislim samo na to klin pevanje na francuskom koje je… pa skoro komično većinu vremena. Jedini član ovog benda, tajnoviti J se svakako potpuno ogolio pred slušaocem nudeći dugačke, meditativne, ali neobično zarazne avangardne blek metal, pa.. zaraze i u tom emotivnom ekspresionizmu i to njegovo pevanje na kraju ima smisla. Iako bandcamp za sada daje samo tri pesme, ovo je svakako dobar primer tog nekog maltene art brut pristupa metalu koji daje interesantne rezultate:

https://stromptha.bandcamp.com/album/endura

Ruski Temple of Nihil imaju prvi album, Schadenfreude i ovo je vrlo čudno miksovana ploča blek metala koji kombinuje agresivne momente sa zamišljenim, tihim pasažima, u jednom za Ruse relativno nekarakterističnom spoju senzibiliteta i pristupa. Naravno, Rusija je ogromna zemlja i pokušavati prilepiti svim njihovim blek metal bendovima jedan uniformni zvuk je besmisleno, no, ipak su me Temple of Nihil prijatno iznenadili svojom originalnošću i tim nekim uspelim spajanjem sirovosti i suptilnosti. Dobre pesme, zanimljiv miks i taj odlični omot, ploča vredna svake pažnje:

https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/040gd-temple-of-nihil-schadenfreude-2019

A uvek pouzdani izdavač 20 Buck Spin nam donosi i debi album black/ death sastava Superstition iz Santa Fea koji vrlo lepo spaja sirovost, pa i naivnost starinskog black i death metala sa prepoznavanjem ne samo koja je godina nego i šta je u muzici zapravo važno. Tako da je ovo album sa etitjudom ali koji se ne vozi isključivo na etitjudu i lo-fi estetici već nudi energiju, autentičnu glad, odlične rifove i organsku svirku. The Anatomy Of Unholy Transformation je jedna od onih ploča koje isprva na sebe skrenu pažnju izrazitom ružnoćom ali zatim, na dublja slušanja prepoznajete sve te suptilnosti u aranžiranju, promišljenost melodija, bolesnu logiku izlomljenih ritmova… Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/the-anatomy-of-unholy-transformation

U stonerskoj ponudi krećemo iz Sjeverne Karoline sa bendom El Supremo čiji instrumentalni debi album Clarity Through Distortion odlično zna kuda hoće da stigne pa bira poznate i dobro ugažene putanje do cilja. Hoću reći, ovo je bend bivših članova benda Egypt i njihova interpretacija stonera je zrela, mišićava i dobro usvirana. Clarity Through Distortion ima puno distorzije ali i lepih, psihodeličnih pasaža na orguljama i ume da se uhvati dobrog gruva kada ga prepozna. Pritom, ovo je dobro producirano i pesme su očigledno veoma usvirane, dakle ne pričamo o džemovima. Ipak, bend malčice precenjuje svoje kompozitorske skilove i neke od pesama traju besomučno predugo za ono što nude. No, u proseku, prijatna ploča:

https://elsupremo.bandcamp.com/releases

Lilitini susjedi, Bečlije Avalanche (samo jedan od milion metal bendova sa ovim imenom) na svom drugom albumu, Interstellar Movement bave se kvazarima, Jupiterom i drugim svemirskim temama, muzički uobličujući svoje kosmičke fantazije u tvrde komade sludgecore nabijanja sa očiglednim sabatovskim korenima ali uz mnogo modernijeg, trešerskog zvuka. Pevač je… pa recimo, divizivan u onome što radi a i bend u celini još nije dosegao punu zrelost, sa pesmama koje povremeno očigledno ne znaju kuda bi. Ipak, za makar jedno slušanje ovo je sasvim pristojno:

https://avalanchexiii.bandcamp.com/album/interstellar-movement

Kad smo već u svemiru, vredi poslušatio sedmi album australijskog psihodeličnog projekta Frozen Planet….1969 koji se zove Meltdown On The Horizon i nudi vrlo slobodan, organski psihodelični rok zasnovan na džemovanju, improvizaciji i snalaženju na licu mesta. I super to zvuči. Ovo je, recimo, bend koji može album da započne pesmom od 22 minuta i da to sasvim lepo prođe jer njegovi članovi razumeju kako se u ovakvoj muzici rizikuje, kako se eksperimentiše, ali i kako se eksploatiše dobra tema kada se na nju naleti. Spoj spontanosti i discipline koji mogu od sveg srca da preporučim:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/meltdown-on-the-horizon

Kome to nije dovoljno „metal“, molm lepo, evo ga prvi – istoimeni – album teksaških Forebode koji isporučuje prljav, mračan, spor i težak doom metal sa naprstkom black metal ružnoće. „Blackened doom“ je svakako postao trend poslednjih par sezona, jelte, ali Forebode zapravo mnogo više duguju pravovernoj doom tradiciji i kod njih su pesme suštinski tužne, depresivne i usporene koliko je to više moguće samo da bi poskočile i uletele u sabatovski gruv. Fino to bude i moram da priznam da taj „blackened“ vokal zapravo više kvari nego što doprinosi, ali opet, to im je valjda spona sa andergraundom koje ne žele da se odreknu. Enivej, cenim bend koji ne razdvaja ritam i solo gitaru na albumu i jedan gitarista svira sve odjednom – TO jeste hardkor. Forebode se svakako još traže i, ako bend potraje, sumnjam da će ovako zvučati za pet ili deset godina, ali za sada je i zvuk tog traženja zanimljiv:

https://forebodetx.bandcamp.com/album/forebode

Španjolski Bloody Crom na svom prvom (i istoimenom) EP-ju snimljenom uživo nude ne samo vrlo pankersku interpretaciju stoner metala, nego i pregršt nrdovskih referenci, od Tolkina, preko, naravno, Konana, pa do D’n’D-a. Taj nrdkor pristup, u saglasju sa veoma lo-fi kvalitetom snimka i, suočimo se s tim, osrednjošću benda, daje na gomili jednu ipak simpatičnu kombinaciju, makar kao kurio:

https://bloodycrom.bandcamp.com/releases

Slomatics iz Belfasta imaju novi album, šesti po redu i Canyons je solidna prezentacija njihovog sporog, tečnog, superteškog doom metala koji spaja gruv i melanholiju na sasvim prirodan način. Slomatics u svojoj muzici izmiču tim nekim mačo elementima koje često (pogrešno) smatramo neodvojivim od metala i njihov doom je emotivan – bez utapanja u „emo“ senzibilitetu – i patetičan na onaj romantični način koji sam uvek cenio kod, na primer, Cathedral ili My Dying Bride, ali pritom njegova prilično lo-fi dimenzija sve drži u jednoj proleterskoj, pank ravni. I to je dobra kombinacija, Canyons je ploča hipnotičkih pesama koje se ne trude da vas ubede u svoju ezoteričnost i onostranost nego je jednostavno žive, kroz svoje superteške rifove (fun fact: bend u postavi nema bas-gitaru) , prostačke bubnjeve i još prostačkije pevanje bubnjara Martyja koji u tom nekom anarhičnom saglasju isporučuju ogromnu količinu nepatvorene emocije. Vrlo lepo:

https://slomatics.bandcamp.com/album/canyons

Lightning Born iz Sjeverne Karoline su još jedan stoner/ doom bend sa ozbiljnim dugovima koje otplaćuju sedamdesetima, ali solidno to rade sa heavy blues notom u svom zvuku i produkcijom koja se makar trudi da prepozna različitu dinamiku kojom bend svira (uglavnom bezuspešno, ali to je već stvar modernog shvatanja masteringa, bojim se). Lightning Born najviše kolje to da nemaju neke sjajne i pamtljive rifove tako da bend u velikoj meri mora da se izvlači na kvalitetnu pevačicu. Ali Brenna Leath makar obavlja zavidno dobar posao i grupi dodaje solidnu količinu identiteta. Da je bend samo malčice promislio mastering ove ploče i da je frekvencija pamtljivih rifova nešto viša pričali bismo o instant klasiku. Ovako, ovo je pristojna ploča ali ništa više od toga:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/lightning-born

A italijanski izdavač Heavy Psych Sounds nas ove nedelje raduje novim albumom brtitanskog fuzz rock power trija Gorilla koji se zove Treecreeper i zvuči kao izgubljena sesija na kojoj su Motorhead svirali sa Sabatima, sa svom prljavštinom i drogama koje to podrazumeva. Gorilla su jedna od bolje čuvanih tajni scene reklo bi se, i 12 godina nisu izdali album tako da je Treecreeper time vredniji. Ono što je važno je da ovo nije samo kolekcija himničnih, psihodeličnih, uber-distorziranih rok pesama već i da je album prljav u duši i miksu koji se trudi da anarhičnost benda uhvati na najbolji način:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gorilla-treecreeper

Hollywood Vampires iz Los Anđelesa su na svom prvom albumu od pre četiri godine uglavnom pržili kavere i sve je delovalo kao dobro zezanje dobrih drugara koji su nekim ludom srećom preživeli velike heroinske radove sedamdesetih, kokainske kampanje osamdesetih, kao i heroinski kambek devedesetih i moglo je da ostane na tome. Međutim, ova holivudska supergrupa se ponovo okupila i drugi album, Rise, je album sastavljen uglavnom od originalnog materijala. I… pa… iako ovo sigurno neće biti moj album godine ili meseca, čuti ploču izašlu 2019. godine na kojoj Alice Cooper, Joe Perry i Johnny Depp zvuče ovako živo, zdravo i zainteresovano je ipak jedno malo čudo. Rise ne može da se otrgne proto kok-rok tropima koje su Perry i Cooper (tj. Pereira i Fournier) praktično izmislili, ali ovo su, da se ne lažemo, uz sve svoje brojne transgresije tokom dugih karijera, ipak dvojica od najvažnijih muzičara u celokupnoj istoriji heavy muzike i na ovom albumu se dosta tog pedigrea prilično čuje. Naravno, zgodno je kada su vam ortaci poput Jeffa Becka udaljeni jedan telefonski poziv od gostovanja na ploči i kada možete da priuštite da snimate gde, koliko i sa kome god hoćete i Rise pomalo pati od prenadutosti sa svojih 16 pesama od kojih je pola moglo da bez trunke griže savesti završi na traci koja će ostati pohranjena u arhivi i nikada ne ugledati svetlo dana, ali kada pronađu svoj gruv, Hollywood Vampires udaraju kako treba, gde treba i koliko treba. Cooper je ipak jedna od najprepozatljivijih persona vaskolikog metala i njegovo pevanje, iako nikada tehnički impresivno, nikada nije prestalo da bude zapaljivo, dok je Perry, zaboravlja se to malo, VELIKI gitarista. Interesantno.

https://hollywoodvampires.bandcamp.com/album/rise

Birmingemski Memoriam je snimio svoj treći album, Requiem for Mankind i, pa, ako ste čuli prva dva albuma ove svojevrsne death metal supergrupe ili ste čuli bilo šta što su ovi ljudi radili u prošlim bendovima (Benediction, Bolt Thrower, Cerebral Fix), već znate da li uopšte treba ovo da slušate. Ja sam, naravno, vazda bio slab spram ratnometalskog senzibiliteta Bolt Throwera i volim da čujem Karla Willettsa kako opet izvikuje preteće stihove preko stamenih srednjetempaških metal komada. Memoriam ipak nije Bolt Thrower i ovde ima lepih poigravanja sa melodijom i atmosferom (slušajte skoro pa blek metalom ofarbanu Never the Victim) i dopada mi se kuda ovaj bend ide. Mislim da Memoriam neće dostići važnost koju Bolt Thrower imaju za mene jer, jelte, imam trideset godina više i sve to, ali neopterećenost time da se skine zvuk prethodnih bendova i svež način da se iscedi emocija iz death metal predloška mnogo vrede:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_maLRPyCTk9GqxxqVjliOxXkFqu9A19zWw

Čuti dobar thrash metal album izašao u 2019. godini nije TAKO teško kao što sam zamišljao da će biti u, recimo 1999. godini, ali je i dalje vrhunski užitak odvojiti uvo za nešto kao što je debi džordžijskih Sadistic Ritual koji se, pompezno, zove Visionaire of Death. Ovi momci iz Atlante uspevaju da uhvate divljačku, razuzdanu dimenziju metala osamdesetih negde tačno na prelasku belo usijanog speed talasa u nešto solidifikovaniji, „četvrtastiji“ thrash i dovedu je na kraj druge decenije 21. veka neokrnjenu. Pritom, Sadistic Ritual UBIJAJU na polju sviračkih kvaliteta, izvodeći prave bravure ali se mudro uzdržavajući od presviravanja, tako da su im pesme serije izvanrednih krešenda presecane dobrim vezivnim tkivom. Pokušavam da kažem da je Visionaire of Death ploča odlično uređenog tempa i dinamike sa bendom koji razume kada sme (i treba) da se upusti u kompleksnije aranžiranje i kako da u tome ne izgubi vučnu silu koja je jedan od glavnih aduta ove muzike. Dalje, rifovi umeju da budu odlični, solo gitara je fantastična a pevač zvuči kao najidealnija verzija klona Mileta Petrozze koju možete da zamislite. Skoro savršena ploča, zaista i čudiće me ako je se ne setim na kraju godine.

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/visionaire-of-death

Kalifornijski Gygax je bend koji svoje utemeljenje u nrdovskoj fantastici i fantaziji baš i ne krije – nazvani su po ocu Dungeons ’n’ Dragons sistema, prvi album se zvao Critical Hits, drugi Second Edition – i sada na trećem, High Fantasy, u osveženoj postavi nude još svojih metal maštarija žestoko inspirisanih sedamdesetim godinama i proto metalom koji je tada harao scenom. Hoću reći da je High Fantasy jedna visokooktanska, dobro producirana i ne preglasna ploča zdravog metala sa očiglednim korenima u zvuku Thin Lizzy ali bez ambicije da se zadrži samo na prostom imitiranju. Ovaj album sadrži mnogo elemenata koji meni veoma prijaju, od visokog, poletnog tempa kojim se većina pesama kreće, preko pristojnog pevanja basiste Erica Harrisa, pa do izvrsnog navalnog reda gitara u najboljoj Thin Lizzy/ Tygers of Pan Tang/ Iron Maiden tradiciji. Pesme su pritom vrlo solidne i mada je ovo možda za nijansu suviše staromodno za nekog rođenog u ovom veku, meni veoma prija i ne deluje retro. Probati:

https://gygaxguild.bandcamp.com/album/high-fantasy

Portlandski The Odious sa albumom Vesica Piscis, po sopstvenim rečima, kompletiraju trilogiju koja je započeta pre nekoliko godina prvim albumom i ovo je, sva tematska komplikovanja na stranu (The subject matter of our trilogy tries to mirror the contradictions and dissonance that is prevalent in our existence) album intrigantnog, progresivnog metala koji zvuči kao prizemljenija, produkcijski zauzdanija verzija Devina Townsenda. Što, naravno, i dalje znači da je ovo izluđujuće komplikovana muzika čiji se ritam ne da izbrojati na prste ma koliko ruku da uključite, koja skreće pod pravim uglom kad god joj se ćefne i menja senzibilitet i žanrove na prelasku iz takta u takt, ali koja u osnovi i dalje zadržava vernost ekstremnom metalu i koristi njegove elemente kao glavni gradivni materijal. Impresivna je ovo ponuda, pogotovo što vrlo retko čujemo ovakve ploče sa ovako nepredrkanim a čistim i funkcionalnim zvukom. Poslušati:

https://theodious.bandcamp.com/album/vesica-piscis

Možda najbizarniji koktel ove nedelje dobijamo na drugom albumu projekta Howling Sycamore gde se Davide Tiso iz Ephel Duath udružio sa Jasonom McMasterom (Ex WatchTower) a bubnjeve su poverili Hannesu Grossmannu iz Necrophagista, sa sve gostima u likovima Martyja Friedmana ili Brucea Lamonta (pevač/ saksofonista iz Yakuza) da bi snimili album Seven Pathways to Annihilation koji je spoj progresivnog, power metala i ekstremnog metala, opet, njegove progresivnije struje. Nisam siguran da je meni ovo za mnogo slušanja – zvuk je poružan, pre svega – ali kombinacija jeste fascinantna, pa makar i ne funkcionisala uvek onako kako je Tiso možda zamislio. Lepo je čuti metal koji ovako eksperimentiše a i dalje ima makar neke elemente komunikativnosti sa širim slušateljstvom:

https://howlingsycamore.bandcamp.com/album/seven-pathways-to-annihilation

Britanski Abyssal na svom četvrtom albumu, A Beacon In The Husk nude ekstreman, skoro do neslušljivosti hermetičan kavernozni death metal koji gotovo potpuno prevazilazi oslanjanje na prepoznatljive rifove za račun zvuka koji se po slušaocu razliva kao hladeća, solidifikujuća lava. Tim je efektnije kad se kroz ovo probiju čiste i promišljene gitarske solaže, ali Abyssal nisu ovde da vas zabavljaju. A Beacon In The Husk je teška, dugačka, mračna ploča blur-core usmerenja koja slušaoca bez milosti mrvi u prah u nadi da će on posle svega proći na drugu stranu i videti svetlost. Što je časna ambicija:

https://abyssal-home.bandcamp.com/album/a-beacon-in-the-husk

Čikaški nežni doom metalci Flesh of the Stars se vraćaju sa četvrtim albumom u pet godina postojanja i Mercy je ploča vrlo sigurna u sebe i svoju formulu mešanja folka sa distorziranim ali ne i zaista teškim doom metalom. Možda sam samo previše bio izložen najnovijem albumu Vampire Weekend ovog proleća ali Flesh of the Stars mi imaju isti narodnjački, ceremonijalni pristup pesmama, isti osećaj za finu dramu, osim što kod njih naravno, sve ide uz distorzije i ekstremna trajanja pesama. Album počinje komadom od 22 minuta, za ime sveta! Ali ima ovde mnogo jasne vizije i nežne emocije i dobro je da i ovakve stvari legitimno spadaju u metal:

https://fleshofthestars.bandcamp.com/album/mercy

Vratićemo se sada nekih pet nedeljas u prošlost, na polovinu Maja da bismo preporučili jedan.. beatdown album??? Whoa! Da nije neko hakovao Mehmetov nalog, pitate se sad vi, već pomalo zabrinuti.

Nije, nije, nego sam tek ove nedelje čuo debi album hamburških Dagger Threat pod nazivom GESTALTZERFALL i pomislio da je OVO kombinacija beatdown sporosti i siledžijstva sa jedne strane i nekakve sludge pa i grindcore agresije sa druge strane zapravo kao pravljena za mene. Dagger Threat su bend koji razume snagu prostih, ponavljajućih rifčina koje izbacuju apsurdno komprimovane gitare, pevača koji preko toga dere grlo od vrištanja i bubnjeva koji sve zakucavaju dušmanskom silinom. Nema ovde nikakvih tehničkih egzibicija, naprotiv, ovo je muzika kojoj je tehnička dimenzija važna da bi se jednostavne pesme izvele sa perfektnom ubedljivošću i maksimalnom snagom – nešto kao kod dizanja tegova, jelte. I da ne preterujem sada, kao album, ovoje ipak predugačko i preujednačeno u tom nekom smislu estetskog pristupa da bih ja mogao da, realistično gledano, ovo sedim i slušam u cugu, ali ima odličnih momenata i iznenađenja (slušajte shizofrenu Abuse of Power, recimo) i, pa… vredi čuti.

https://bdhw.bandcamp.com/album/gestaltzerfall

Kad sam gore pomenuo slemovanje, naravno, mislio sam na nešto drugo, ali vredi pomenuti i debi album hongkonško-tajvanske ekipe Virginity Fraud jer je u pitanju dirljivo prljav, prostački, ali ubeđen u sebe komad glupog slamming death metala koji nikad ne dostiže razinu bendova koje Virginity Fraud očigledno štuju i emuliraju, ali su njihovi pokušaji svakako simpatični. Plus, album se zove  Rejected by Death, An Imperishable Torment, a i naslovi pesama su za pamćenje. Odnosno neupamtljivi. Kinezi, nemoguće ih je ne voleti:

https://miasmarecords.bandcamp.com/album/rejected-by-death-an-imperishable-torment

Nisam mislio ni na Francuze, prevarno nazvane Ohio Slamboys, ali njihov drugi album, Zombie Killing Process je opet simpatična, junk food ponuda veselog slema fokusirana na sovju ’80s zombi tematiku i mada ovde nema nekih ne znam kako inventivnih rifova ili najboljih slemova na svetu, album ugodno projuri za pola sata i lepo se potroši:

https://ohioslamboys.bandcamp.com/album/zombie-killing-process

Nisam mislio ni na urnebesno nazvani projekat Hog Slammer iz Misurija čiji EP Death Metal from the Ghetto obavlja najveći deo svoje misije već samim imenom. Muzički, ovo je pet pesama provincijskog slema sa zastrašujućim zvukom doboša (kao da dvanaest minuta bez prestanka udarate u metalnu cev) ali u kojima osim tog zvuka doboša ništa nije posebno ekstremno. Ipak, ovo je simpatičan metal čiji nihilizam zvuči zapravo buntovno i ustanički:

https://hogslammer.bandcamp.com/releases

Ono na šta sam delimično mislio je svakako novi, još polovinom Maja izašli EP južnoafričkih slem zvezda Vulvodynia, nazvan Anthropophagus a u najavi njihovog trećeg albuma, Mob Justice koj izlazi 30. Juna. Vulvodynia ne spadaju u meni najomiljenije slemere sa svojim blagim zastranjenjima ka deathcoreu i siledžijstvu, ali nema zbora da je Anthropophagus logična i dosledna ekstrapolacija njihovog zvuka i da će fanovima novi album verovatno sesti kao dupe na nošu. Anthropophagus i dalje ima te neke elemente deathcorea koji meni ne znače preterano mnogo ali bend ne zaboravlja da u slemu caruju slemovi i isporučuje dosta dobrog gruva. I, iako nisam raspamećen, sve je to slušljivo, uz hrpu gostiju (pogotovo je slatko kada na trećoj pesmi Martin iz češkog Gutalax upadne sa svojim prepoznatljivim roktanjem), pa ću baciti uvo i na album kad izađe:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-anthropophagus

Ipak, ono na šta JESAM mislio je da smo dobili drugi album novozelandskih kraljeva slema, Organectomy, ovog puta za Unique Leader i odjednom nisam toliko potresen što na novi Guttural Slug treba čekati još nekoliko nedelja.

Unique Leader u poslednje vreme izdaju dosta deathcorea koji meni i pored najbolje volje ne bude ni za jedno celo slušanje (recimo, overiti novi album nizozemskih Distant koji je super produciran, ima i slemove i sve to ali je na kraju dana za mene premonoton) tako da je pravo zadovoljstvo videti da ove nedelje nude jednu mesnatu, kvalitetnu ploču brutalnog slema od koga otpadaju uši a koja je solidan pokazatelj zrelosti čitavog žanra.

Naravno, imali smo već prošle godine Internal Bleeding i prošle nedelje singl Guttural Slug, ali Organectomy sa albumom Existential Disconnect nalaze srećnu spojnicu između svog klasičnog zvuka utemeljenog na tradicionalnom, brutalnom slemu i nekih, hajde da kažem cerebralnijih tendencija. Ove tendencije se najpre primete u tematici pesama koje se sada ne bave „probadanjem kučaka“ i prostim prepričavanjem horor filmova iz lokalnog video kluba već se hvataju u koštac sa egzistencijalnim, spritualnim i, jelte, filozofskim, a muzika, iako i dalje beskompromisno tvrda i zakucavajuća, ima sasvim novi kvalitet u tome kako se elementi slema koriste da se pesmama podari jedna preovlađujuća atmosfera a albumu duži narativ. Ne bih sad da serem kako živeti u Krajstčrču koga danas najviše znamo po nedavnom masakru naprosto tera ljude da sazrevaju, ali rekao bih da Organectomy sa ovom pločom preskaču nekoliko evolutivnih stepenika, nadilazeći nekakve veštačke granice žanra i, poput recimo Suffocation pre skoro trideset godina, pokazujući šta JOŠ sve može da se uradi u ovoj muzici koja se nalazi na potpunoj žanrovskoj, da ne pominjem tržišnoj margini.

Drugim rečima, ovo je ploča koja uprkos tome što koristi prepoznatljive elemente slamming death metala – apsurdno dubok, nerazumljiv vokal, srednjetempaške hromatske rifove uz koje ciljna publika lomi vratove i gubi kontrolu (dakle, same „slemove“), blastbitove koji su samo iznurujuća punktuacija a ne krešenda pesama – ona ih slaže na interesantne nove načine, postižući da dobijemo i hipnotičke kvalitete „pravog“ slema, ali i mnogo više od toga. Ponovo, kao i Suffocation pre njih, Organectomy demonstriraju novu čistotu vizije u komponovanju pesama, znajući intuitivno kada treba pobeći od tradicije, kada joj se vratiti, kada uklopiti stvari koje se ne uklapaju, kada biti prost, kada složen. Rezultat je da dobijamo kolekciju dobrih pesama, a ne samo nisku zaraznih slemova, što bi, da se razumemo, meni skoro pa bilo dovoljno. Ali Organectomy se time nisu zadovoljili i ovo je ploča koja ide dublje i priča kompleksnije priče držeći se istovremeno (i veoma disciplinovano) osnovne gradivne materije svog žanra i ne koketirajući sa kojekakvim džezom, repom, ili gregorijanskim horovima. Dakle, dobijamo onaj retki biser – žanrovski album koji u okvirima tog žanra inovira tako što istražuje njegove neiskorišćene potencijale umesto da se promiskuitetno ukršta sa drugim muzikama pozivajući se na postmodernistički razvrat. S obzirom da je slem muzika opsednuta seksom, seksualnom perverzijom i seksualnom agresijom i služi kao neka vrsta ritualnog isterivanja demona za frustriranu/ verovatno često incel demografiju sa svojom ritualizacijom nasilja i pronalaženjem pribežišta u umirujućoj predvidivosti, Organectomy sa ovim albumom demonstriraju hvalevrednu disciplinu koja svu tu agresiju usmerava na kreativnu stranu u zapravo uspeva da na kraju proizvedu muziku koja ne ostavljautisak nasilnosti već samo snage. Remek delo? Sasvim moguće da mu se ovo asimptotski približava sa svakim ponovljenim slušanjem:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/existential-disconnect

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 22-06-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s