Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-06-2019

Dakle, na kraju smo prve polovine ove godine i do sada je ponuda kvalitetnog metala bila iznenađujuće odlična. Pomolimo se našim sekularnim božanstvima da tako i ostane.

U drugim vestima, da, bili smo na Whitesnakeu i, da, pokisli smo. Ali ne damo se. Da vidimo šta smo ove nedelje imali:

Blek metal uvek ima pravo prvenstva najpre na ime svoje drčnosti, a čast da nam budu prvi ove nedelje dobijaju edinburški Valaraukar. S obzirom da su ime uzeli po vilovnjačkoj reči za Balroga, Valaraukar spadaju u Tolkien-metal podgrupu čitavog žanra ali muzički ovo je jako lep, jednostavan a ubedljiv sirovi blek metal sa podugačkim pesmama i energijom koja nije pitanje samo brzine. Valaraukar ne zvuče isforsirano i više hvataju na kvalitet rifova i pesama (i pevanje koje asocira na stari Celtic Frost) nego na silinu i to reba ceniti. Demonian Abyssal Visions je vrlo solidan debi:

https://valaraukarband.bandcamp.com/album/demonian-abyssal-visions

Izašao je i novi Old Forest ali ja nešto nisam bio raspoložen za tu porciju melodičnosti i patetike, kao ni za još gomilu albuma drugih bendova koji su mi svi bili korektni ali za nijansu nedovoljni da bi bili dovoljno dobri za ovonedeljni izbor. Zbog toga sada slušamo njemački Trond, jednočlani projekat čiji debi album Willkommen im Unheil nudi prilično ukusne porcije sirovog metala osveženog skromnim, jeftinim sintetičkim orkestracijama. Tino Thiele, jedini autor i član ovog projekta ima naivan i čist pristup muzici i mada je stalno na ivici diletantskog, najpre u produkcijskom smislu, uspeva da se spase tom DIY, u najpozitivnijem smislu petparačkom kvazisimfonijskom komponentom koju provlači. Slatko i još jedno podsećanje da je važnije da muzika ima dušu nego produkciju:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat253-trond-willkommen-im-unheil-2019

Za dlaku se provlače i slovački atmo/simfoničari Aeon Winds čiji je drugi album, Stormveiled jedna solidna drugoligaška ponuda blek metala poprilično zaslađenog sintisajzerima i klin pevanjem. Ovo je šta se dobija kada se dosta sluša Emperor ali kad imate slovensko srce koje udara u grudima. Rezultat je za mene prepatetičan, ali ne mogu da poreknem da Aeon Winds imaju određenog šmeka koji me je vukao da ovo slušam:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/stormveiled

Gore smo imali Tolkien-metal, a sada imamo Magic-the-Gathering-Metal u formi trećeg albuma atinske ekipe Order of the Ebon Hand. Ovo, kao i Trond odozgo, izdaje Satanath records i moram da primtetim da ruska braća u jednoj nedelji izdaju dve ploče koje se izdvajaju srcem, stavom i originalnošću, što svakako vredi pozdraviti. Na svom, dakle, trećem albumu, VII: The Chariot naša grčka braća Order of the Ebon Hand ne samo da potvrđuju samobitnost (pa i superiornost) grčkog blek metala u evropskim i svetskim okvirima nego i plene izvrsnim aranžmanima i dobrim idejama. Mnoge od tih ideja izlaze izvan klasičnog blek metal jelovnika, na primer kako u pesmi koja album otvara imamo tradicionalni hevi metal zvuk, sa sve Hammond orguljama, ali ovo nije ploča koja se trudi da pobegne od žanra, već samo da ga ne zatvori u ograničen krug gestova i tehnika. Tako su pesme ovde žestoke i elegantne, kao i dolikuje kvalitetnom grčkom blek metalu, sa upečatljivim gitarskim temama, rafalnom ritam sekcijom i zanimljivo iskorišćenim horskim vokalima. Vrlo osvežavajuće:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat254-order-of-the-ebon-hand-vii-the-chariot-2019

Interesantan je i debi album (formalno) britanskog benda Tableau Mort a koji se zove Veil of Stigma: Book I Mark of Delusion. Kažem da su ovi ljudi formalno Britanci zato što su bazirani u Londonu ali bend uglavnom čine Rumuni, album je izašao za rumunski Loud Rage Music i tematski se bend bavi pravoslavnim svetonazorom, iz rumunske perspektive dakako, pa ovde zaista na delu imamo pre svega rumunsku ponudu. I ona, istorija nas uči, ume da bude vrlo zanimljiva. U ovom slučaju, ovo jeste album dubokih i proživljenih meditacija koje se ustežem da nazovem sakralnim, ali da imaju duhovnu komponentu, to je van sumnje. Tableau Mort sve svoje aranžmanske veštine koriste u svrhu kreiranja hipnotičkih, imerzivnih pesama sa temama koje nisu nužno na nivou jedne Smoke on the Water, jelte, ali uz dovoljno ponavljanja, tvrdu izvođačku disciplinu i pažljivo ubacivanje simfo elemenata (horova, pre svega, naravno) na kašičicu, ovo na kraju dobije jednu upečatljivu formu. Možda je ovo deo trke da se „pronađe“ novi Batushka (kao da nam dva Batushka benda nije dosta), ali ne čuje se ovde nikakav cinizam ili iskalkulisanost. Valjano:

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/tableau-mort-veil-of-stigma-book-i-mark-of-delusion

Njujorški blek metal je toliko konzistentno dobar da je maltene nepotrebno išta pisati o novim izdanjima koja stižu sa ove scene. Ipak, ispišimo koju, jer je peti album njujorških Yellow Eyes, pod nazivom Rare Field Ceiling naprosto fenomenalan. Ono što su Njujorčani združenim naporima učinili je da su blek metal oslobodili dugova evropskoj andergraund tradiciji, preuzeli one elemente forme koji su im odgovarali i napravili potpuno autohtonu varijaciju na žanr, zadržavajući tremolo piking, brze bubnjeve i vrišteći vokal ali donoseći nove harmonske i tematske sadržaje. Da je blek metal žanr kadar da pretrpi ovakve izmene i nastavi da cveta je svedočanstvo i o njegovoj vitalnosti. Elem, Yellow Eyes na ovom albumu prilaze sasvim blizu te neke post-metal estetike, ali su toliko žestoki i bučni u svirci da nema govora o tome kako ovo „nije metal“ i slično. Rare Field Ceiling je emotivan, ekspresivan album, ali on zadržava blek metalsku hermetičnost i postiže savršenu ravnotežu između odavanja pošte osnovama žanra i inoviranja u istom, pružajući moćan, zamaman muzički iskaz u jednom od najboljih albuma koje sam čuo ove godine.

https://yelloweyes.bandcamp.com/album/rare-field-ceiling

Stoner rok nam ove nedelje počinje nečim što je izašlo par nedelja unazad ali mu vredi pokloniti pažnju. Devil Flower Mantis su bend iz grčke Atine i njihov desert rock/ psihodelični stoner je dovoljno umiven i kvalitetno produciran da može da se pušta na, recimo, dvestadvojci, a opet je dovoljno težak i metalan, te teškometalan, da bi to meni prijalo. Njihov istoimeni debi EP sa četiri pesme je veoma korektan rad unutar žanra, sa jasnim dugovanjima Sabatima , ali i savremenim, živim zvukom. Grčka stoner scena nije bez razloga vrlo cenjena širom, jelte, globusa, a Devil Flower Mantis svojim odličnim gruvom i, što bi rekli u Kraljevskom Apartmanu, beskompromisnim rock stavovima, samo doprinose povećanju prednosti u odnosu na konkurenciju. Odlična ploča za vrućinčine:

https://devilflowermantis.bandcamp.com/releases

Iz Švajcarske stižu Rataxes, bend inspirisan, na samo njima znan način, Žan-Klodom Van Damom, a čiji debi album Rhino Mantra nudi dosta generički ali savršeno slušljiv stoner rok sa prljavim gitarama i dosta drskim stavom. Rataxes sviraju bolje nego što ih je francuski producent Serge Fernex izmiksovao pa bi njihov neoriginalni ali korektni stoner zvučao daleko bolje da nije opterećen kilavim, beživotnim studijskim saundom u kome su bubnjevi istovremeno prečisti i preružni a gitare se jedva čuju. Šteta, jer, ako preslušate recimo JCVD čuje se da bend ovo svira sa puno srca:

https://rataxesband.bandcamp.com/releases

Vraćamo se u Grčku i čak u April mesec jer je tada izašao drugi album projekta Kooba Tercu, a koji je obavezna lektira. „Johnny Tercu and his crew“ ne izdaju albume često, ali to je očigledno zato što ove pesme morau ozbiljno da se prokrčkaju pre nego što budu zapisane u nekakvoj permanentnoj formi. I dobro je tako jer i na albumu Kharrüb, kako se ova ploča zove, imamo sedam pesama očigledno nastalih iz dugačkih, nadrogiranih džemova, ali koje su tokom godina evoluiranja ispolirane do vrhunske psihodelične efikasnosti. Kooba Tercu savršeno spajaju lo-fi psihodeliju, atavističku ritualnu muziku i žestoki električni rok, praveći prirodnu sponu između originalnih Dream Syndicate i, recimo, Acid Mothers Temple, a Kharrüb je album za najmanje dvadeset sukcesivnih slušanja. Mislim, pored ovoga ne morate ni da idete na letovanje:

https://koobatercu.bandcamp.com/album/kharr-b

Iz Grčke prelećemo u Džordžiju, onu u SAD, za potrebe drugog EP-ja ekipe Dopegoat. Nannadu je jedan dosta bučan i drčan paket glasne gitarske muzike koja nije suvi stoner rok jer pored svoje bluz osnove ima i dosta te neke indie/ guitar noise komponente što joj donosi svežinu i određen osećaj rizika. Vrlo prijatno, dobro producirano i sa 25 minuta trajanja zapravo prilično, jelte, supstancijalno u ponudi. Preporuke:

https://dopegoat.bandcamp.com/album/nannadu-ep

Evo sad nečeg što se meni zapravo ne dopada i preskočio sam ga prošle nedelje, ali pošto vidim da album dobija dobre kritike i reakcije unaokolo, recimo da sam dovoljno veliki čovek da priznam da je problem verovatno u meni. Austrijski Glare of the Sun imaju, dakle, drugi album, Theia i ovo je jedna jako dugačka i spora ploča doom/ post metala, svog u dramatičnim grčevima i velikim dinamičkim kontrastima. Tipično, bend će od tantričkog uzdržavanja nastojati da napravi praktično narativ, spajajući distorzirane gitare i šapat, jake bubnjeve i nežne razmazane gitarske harmonije, sporu, očajanjem ispunjenu muziku i napukli, grubi vokal… I to je sve u redu osim što Glare of the Sun imaju, za mene, tragično pomanjkanje PRISUSTVA u svojoj muzici. Ovo je album na kome praktično ni jedan jedini rif nisam u stanju da zapamtim, ni jednom me pevač nije uverio da zaista oseća to što izvodi, ni jedna pesma me nije, sem na tehničkom planu, uhvatila tom svojom dramatikom. Neću da kažem da Glare of the Sun glume, ali nemati harizmu u muzici koja odbacuje tehničku kompleksnost i sva se svodi na „dušu“ je boljka koja se ne preživljava. Mislim, u odnosu na Glare of the Sun čak su i Isis bend koji prži autentičnošću a o Neurosis koji su im oboma nedostižni uzor da i ne govorim.

https://gotslfr.bandcamp.com/album/theia

Portlandski Tar Pit na svom debiju, a koji se, sugestivno, zove Tomb of Doom nude veoma predvidiv i generički stoner doom metal sa jasnim korenima u Sabatima i Wizardima i Pentagramima i bez mnogo originalnog doprinosa sa svoje strane. Ipak, ako tražite nešto što je kao nešto što znate da volite, Tar Pit mogu da posluže. Ovo je pristojno heavy ploča sa dugačkim, valjajućim metal pesmama, nisko naštimovanim gitarčinama i pevačem koji iz daljine dovikuje te neke stihove. Generički, ali slušljivo:

https://ordomcm.bandcamp.com/album/tomb-of-doom

U vestima iz retro-metala, dobijamo drugi album kiparskog projekta Mirror pod naslovom Pyramid of Teror i meni, jer ja sam ipak stariji čovek, ovo vrlo prija. Mirror uglavnom opisuju kao dobru imitaciju Scorpionsa ali ovo nije sasvim časna deskripcija njihovog zvuka. Hoću reći, ima ovde i starog Mejdna pa i Sabata a ono što ima Scorpionsa, odnosi se uglavnom na njihovu fazu iz sedamdesetih i najranijih osamdesetih. Dakle, ako Scorpionse pamtite samo po radijskim hitovima tipa Rock you like a Hurricane ili power-baladama sa kojima su osvojili MTV, onda ne mislimo na iste Scorpionse. Mirror sviraju čist, starinski, nepatvoreni hevi metal sa ukusnim falseto pevanjem, odličnim gitarskim harmonijama i poletnim ritmovima, kao donesen iz prošlosti, tačne negde iz onog perioda kada su klinci pravili korak napred u odnosu na Sabate i Prist i to je baš kako treba da bude. Mirror, po tome, naravno, nikako nisu za svakoga, ali jesu za mene i ovo je čak i pristojno produciran mada preglasno masterovan album. Prijatno iznenađenje:

https://stareatthemirrorandweep.bandcamp.com/album/pyramid-of-terror

U domenu blackened thrash metala ove nedelje dobijamo novi album norveških šampiona Nocturnal Breed. We Only Came for the Violence je njihov peti album i ako volite Aura Noir i slične skandinavske revizionističke projekte, Nocturnal Breed bi svakako trebalo da provučete kroz uši. Doduše, nije se mnogo toga promenilo za dvadeset i kusur godina otkada su izašli Aggressor i No Retreat… No Surrender, dva albuma sa kojima je Nocturnal Breed ostavio pečat na istoriji metala. We Only Came for the Violence je za nijansu bolje produciran ali ne pričamo o sad nekom radikalno novom nivou ispeglanosti. Ovo je i dalje prljav, nepoćudan metal sa jasnim naklonom speed metal korenima iz osamdesetih godina i agresivnom zlovoljom isturenom u prvi plan. Basista S. A. Destroyer možda na ovom albumu peva malo kontrolisanije (što mu daje i malo više stila) i gitare se možda malo bolje čuju, no, We Only Came for the Violence je nemilosrdna polivačina od početka do kraja sa jasnim prezirom prema bilo čemu što bi moglo da se opiše kao „brejkdaun“. Ovim neću da kažem da su sve pesme iste jer nisu, ima ovde i sporijih, veoma efektno pogođenih momenata (na primer atmosferična Sharks of the Wehrmacht) koji onda čine da povratak u četvrtu brzinu (na primer na War Metal Engine) bude efektniji. Nocturnal Breed nisu nimalo ispolirani i ovo ih čini i teže slušljivim,da ne bude zabune, ali ako vam je na srcu sirov, neprskan spid metal kao iz bakine kuhinje, We Only Came for the Violence će zadovoljiti:

https://youtu.be/qT2Oz7NWEUw

Sumac su snimili album sa Keijijem Hainom i ovo je svakako jedan od životnih hajlajta za Aarona Turnera koji je uvek, kako mi se čini, nastojao da sebe legitimiše kao „pravog“ avangardnog muzičara koji metal bira kao sebi najbližu formu. Svirati sa Hainoom svakako nije mala stvar mada je, ne treba ni to zaboraviti, promiskuitetni kolaboracionizam veliki deo modusa operandi ovog sad već vremešnog japanskog avangardiste. Hainoa volim, da ne bude zabune, značajno više nego Turnera i drago mi je da je Sumac dobio priliku da se malo oplemeni prisustvom tradicionalno nepredvidive i nepoćudne Japančeve gitare. Ipak, treba imati na umu da je Even for just the briefest moment / Keep charging this “expiation” / Plug in to making it slightly better (da, to je pun naziv albuma) ploča slobodne improvizacije koja pokušava da se solidifikuje u formi metal (ili samo „rok“) pesme i da je to skoro uvek problem kada je free improv u pitanju. Dobra vest je da je veliki deo svirke oslobođen ideje da mora postojati ritmička ili harmonska pravilnost. Loša vest je da Aaron i njegova ekipa nemaju naročito izraženo improv čulo i da dok Haino ovom albumu donosi veliki deo njegove zanimljivosti, ovo je podaleko od najboljih kolaboracija u njegovom opusu (gde ću, nasumično, preporučiti album Shadows koga je 2000. godine snimio sa Shojijem Hanom i Peterom Brotzmannom). Ipak, decenije trošenja free improva naučile su me da se opustim i tražim momente transcendencije u satima banalnosti pa ću reći da ih ova ploča svakako ima. Nekoliko.

https://sumac.bandcamp.com/album/even-for-just-the-briefest-moment-keep-charging-this-expiation-plug-in-to-making-it-slightly-better-2

Australijski sirovi death metal bendovi Kutabare i Contaminated imaju split singl Death Sick / Funeral Erection i ovo je odličnih osam minuta mržnje, agresije i primitivnosti, kako samo sa ovog kontinenta ume da bude:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/death-sick-funeral-erection

Descendency dolaze iz Delavera i na svom debi albumu, Generate the Genocide isporučuju prilično ukusan (u kontrastu sa, jelte, imenom albuma) thrash metal na prelasku u deaththrash. Fino to bude, sa nekim popaljivim rifovima, razjarenim pevanjem i solidnim gruvom. Ja ovakvu muziku najviše volim kad je što brža ali Descendency su jedan od onih bendova koji i sporije/ srednjetempaške delove čine zapaljivim i zanimljivim. Plus simpatično producirana ploča sa dobošem koji se preterano ističe ali je i to nekako simpatično:

https://hpgd.bandcamp.com/album/generate-the-genocide

Inert su švedsko-španski death metal projekat sa ljubavlju ka švedskom metalu i, nažalost, masteringom koji im album čini skoro neslušljivim. Vermin, njihov debi album je inače sasvim korektna ako već ne originalna ploča solidnih rifova i dinamičnih aranžmana, bez neke velike ambicije da se sad tu nešto novo izmišlja i dodaje oprobanim skandinavskim formulama, ali sa sviračkom uverljivošću koja osvaja. Avaj, pomenuti mastering znači da se u slušanje albuma mora uložiti svestan napor ako ste ja a što je šteta jer ima sasvim lepih ideja u ovim pesmama. Možda za koju godinu ljudi počnu da shvataju i krenemo da dobijamo „demastere“ nekih albuma iz prvih decenija ovog veka? One can dream. Ako niste osetljivi kao ja, izvolite:

https://inertband.bandcamp.com/album/vermin

Ritual Laceration su američki black/ bestial metal bend bez gitare ali sa dva basa čija debi kaseta I (da, rimsko jedan) uspeva da zainteresuje svojim divljačkim, supersirovim pristupom u kome nema mesta prepoznatljivim rifovima ili nedobog solažama, ali ima mesta vrištanju, mikrofoniji i besomučnom premlaćivanju bubnjeva. Naravno, ovo je neslušljivo za 99% ljudske rase (but then again, za njih je neslušljiv i Albert Ayler), ali promakne tu neki momenat istinske transcendencije. Ali treba kopati:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/i

Finski Scumripper mešaju prljavi, popaljivi pank sa prljavim, popaljivim metalom i na svom debi albumu, All Veins Blazing, izbacuju 17 pesama prljavog, jelte, popaljivog roka. Meni se to, ne treba se iznenaditi, prilično dopada iako je jasno da su Scumripper samo uzeli pelcer od Dwarves, GG Allina i Turbonegro, dodali 20% thrasha u čašu i dobro promešali. All Veins Blazing je album dobrih rifova i poštenih, radničkih aranžmana koji traju i kraće od dva minuta (a neretko i kraće od minut) dajući nam muziku koja se jasno oslanja na najmračnije elemente rok tradicije ali ne zaboravljajući da spakuje i zabavu. Odlično:

https://scumripper-finland.bandcamp.com/album/all-veins-blazing

Švedski pankeri Victims su konačno, posle više od dve decenije rada, dobacili do američkog Relapsea i njihov album The Horse and Sparrow Theory je, moram da priznam, iako odlično produciran, svakako mogao da izađe i pre dvadeset godina. Hoću reći, švedski D-beat je devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka došao u taj neki svoj zenit i napravio pefektnu ravnotežu klasičnog krast panka i malčice metala i Victims evo i danas zvuče baš kao da je recimo i dalje 2003. godina. Nije to nužno loše, naravno, samo što je krast-metal u međuvremenu evoluirao pa Victims deluju malčice staromodno. Ali to su više neke moje meditacije nego što albumu objektivno smeta. Poslušati:

https://victims.bandcamp.com/album/the-horse-and-sparrow-theory

Prošle nedelje smo se naslemovali za sve pare, pa ako ove već nemamo takav album kao što su ga ponudili Organectomy, imamo drugi album meksičkih Remnants of Tortured. Chainsaw, kako se ploča zove je daleko od bilo kakvog lendmarka u sleming ded metalu ali je dovoljno transgresivna a disciplinovana ploča da se potroši brzo i zaboravi bez mnogo griže savesti. Meksikanci zakivaju brutalno a miks je iznenađujuće čist za ovo što rade pa preporučujem za trenutke dobro iskorišćene zlovolje:

https://splatterzombierecords.bandcamp.com/album/chainsaw

A belgijski dvojac Putrified J ima novi EP, The Deep End of Horror i to je šest pesama uberbrutalnog death metala sa rafalnim blastbitovima i samo malo začina u vidu slem pasaža. Ovo je meni prilično osvežavajuće sve dok se od Putrified J ne traži neka prevelika dubina. Njihova muzika je usredsređena na brutalnost i to se isporučuje bez ikakvih zastoja ili prostora za refleksiju a ponekad nam baš to treba.

https://putrifiedj.bandcamp.com/album/the-deep-end-of-horror

Da završimo sa dva simpatična grindcore izdanja.

Prvi su na redu legendarni švedski grajndkor komičari Birdflesh čiji je peti album, Extreme Graveyard Tornado lepo podsećanje da ovi ljudi već više od dve decenije rade to što rade – maskiraju se i prave predstavu na koncertima – i da, mada nikada neće biti zapamćeni kao nekakve legende eurogrinda, ipak zauzimaju sasvim respektabilno mesto u njegovoj istoriji. Na ovom albumu Birdflesh zvuče sasvim živo i zainteresovano, lepršavo i seksi, kao i uvek bliže recimo poljskim Dead Infection nego zemljacima poput Regurgitate ili Nasum. Ima ovde odličnih thrashpunk pesama (slušajte, recimo, Crazy Train Decapitation) i dobrih, pamtljivih rifova – na primer ono sa čime se kreće u Milkshake is Nice – a kad se pređe u najvišu brzinu i pravi grajnd, sasvim je to okej (na primer Guacamolestation Of The Tacorpse ili Bite the Mullet). Na gomili, pesme su kratke, slatke i pevljive i Birdflesh sa punim pravom mnogu da kažu da su svoj zanat izuzetno izbrusili i da se nalaze u životnoj formi. Prija:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/extreme-graveyard-tornado

Ipak, nedelju su mi ulepšali detroitski Shit Life sa svojim drugim albumom Reign in Bud. Iako stilski  nema velikih odmaka od debi albuma Graveshifter od pre dve godine, Reign in Bud je ipak u svakom pogledu zrelija ploča sa boljom produkcijom (bend je duo gitare i bubnjeva, bez basa), dotegnutijom svirkom i izbrušenijim pesmama. Moram da kažem, iako sam Evropljanin i na neki način i pripadam tradiciji evropskog grajndkora, da sam uvek cenio američku interpretaciju ove muzike. Uostalom, Ameri su ga kroz rane radove Siege i Repulsion praktično i prizvali u postojanje a Evropljani su mu samo dali ime i „zvaničnu“ formu. No američki bendovi iz devedesetih i sa početka ovog veka su zaista stilu doneli mnogo lepih unapređenja i Shit Life sa ponosom mogu da kažu da su nastavljači te neke kvalitetne linije koja nam je dala Discordance Axis, Agoraphobic Nosebleed, Combatwoundedveteran, Pig Destroyer ili,jelte, Insect Warfare. No, Shit Life nisu nekakva high concept ekipa i Reign in Bud mi toliko i prija baš jer nema mnogo filozofije i sastoji se isključivo iz najnabrijanijih, najbržih grajndkor komada u kojima se smenjuju rafalni blastbitovi i zakucavajući kečevi, sa klasičnim dualnim vokalom i prostom, besprekornom rifažom. Moram da kažem da je bubnjar Zach Gibson neverovatno dobar u tome kako zakiva izuzetno brze, precizne, gotovo neljudski agresivne blastbitove, a da ipak ima i dovoljno gruva, dok je gitarista i pevač Chris Revill podjednako impresivan u obe uloge. Shit Life pritom imaju zdravo naturalistički senzibilitet, bez poetskih apstrakcija svojestvenih Pig Destroyer ili Discordance Axis (pa čak i Agoraphobic Nosebleed) i njihove se pesme vrte oko kanabisa, piva i generalnog svakodnevnog beznađa. Izuzetna, takoreći instant-klasična ploča:

https://shitxlife.bandcamp.com/album/reign-in-bud

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 29-06-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s