Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-07-2019

Sretnem juče metalnog prijatelja sa kojim sam proveo dosta vremena tih ratnih devedesetih. Pričali smo o mačkama, sahranjenim roditeljima, zaboravljenim prijateljima, Obituary i Unseen Teror. Ni jednom od nas nije bolje nego što nam je bilo pre dvadesetpet godina, ali smo se ipak osećali prijatnije. Metal ujedinjuje! Da vidimo sad šta smo imali prošle nedelje:

Ponekad, retko, ali ponekad, započnemo nedeljni metal pregled sa albumom atmosferičnog blek metala. Danas je to ponekad, jer čileanski sastav Drimys Winteri sa svojim prvencem Excelsa Natura nudi prilično ubedljiv predlog kako da provedete vreli vikend u Evropi, slušajući ledene, setne melodije iz Južne, jelte, Amerike. Ne zvuči preterano intuitivno, složiću se, ali ova Latino-ekipa autoritativno provlači saund koji je inače najrašireniji po bivšem SSSR i daje nam ploču vrlo dobro produciranog, emotivnog blek metala sa naslovima pesama kao što su Mistica Nostalgia ili Microcosmos Simbolico. Kao i većina atmoblekera, Drimys Winteri imaju (pre)dugačke pesme i hvataju, naturalno, više na atmosferu nego na inovacije ali ovo je ploča izrazito dobrog muziciranja koja, čak i kad sve njene trikove anticipirate unapred, uspeva da se nametne kvalitetom izvedbe:

https://australisrecords.bandcamp.com/album/excelsa-natvra

https://youtu.be/QYjm5vWmyNY

Sa istog kontinenta, ali samo malo južnijeg podneblja, dakle iz Argentine, stiže Offenbarung sa svojim prvencem „kosmičkog blek metala“, pod nazivom Manifestus. Ovaj jednočlani (da li ste uopšte sumnjali?) atmosferični blek metal projekat svoju kosmičku nomenklaturu opravdava još većim trajanjem pesama i pompeznim naslovima poput Movement III: Oniric Deambulations Through the Path of the Dead, pa ovaj album svakako nije za publiku koja ne može da izdrži ambiciozne (makar po trajanju) aranžmane i visokoparnu atmosferu. Sve je to, naravno, prilično omladinski naivno i patetično, ali opet, neću da se misli da Marcus Aguero nema sa čim da izađe pred publiku. Manifestus je ploča ozbiljne pretencioznosti ali uz očuvanje te neke lične, ranjive, sasvim ogoljene LIČNOSTI koja je najbitnija u ovoj muzici. Aguero možda pravi kompozicije od po pola sata ali on ne kalkuliše već iznosi srce na teren u svakom minutu utakmice i to je kvalitet koji se ovoj ploči ne da osporiti ma šta mislili o njenim predugačkim ambijentima i monotonim kečevima:

https://offenbarung.bandcamp.com/album/manifestus

Da pobegnemo od sve te sjete i atmosfere i kosmičkih meditacija pomoći će prvenac grupe Howling iz Misurija. Ima nekoliko bendova koji se ovako zovu a bar dva od njih sviraju blek metal tako da, ovaj je za sada jedini koji ima album a nazvao ga je za svaki slučaj – isto Howling.

Američki blek metal često ima osoben zvuk, ali kako su Howling daleko od tradicionalnih centara ove muzike u SAD, recimo da se njihov midwest-sreće-dirty-south kulturni bekgraund materijalizuje u muzici koja je provincijska u onom najboljem smislu: sirova, jednostavna, ali ubedljivo autentična i primamljiva za voajerizam. Ovo nije blek metal koji imitira Skandinavce ili koji se ulizuje američkim vedetama poput Wolves in the Throne Room već jedna crna, brutalna kriška besa i frustracije odsvirana kompetentno i producirana jeftino ali korektno. Howling su „anti-god, anti-life“ kako im glasi kratki siže svetonazora i ovo je kako je izvorni blek metal odvajkada legitimisao svoje pozicije. Da iz tako nihilistične poz(icij)e nastaje muzika koja ipak pršti od energije i, pa, života, svedočanstvo je o bogotvoračkoj moći umetnosti.

https://howlingblackmetal.bandcamp.com/releases

Ako sam započeo pregled sa dva atmoblek benda i oba pohvalio, onda neće biti toliko egzotično da odmah zatim pohvalim i dva američka blek metal sastava, ne? Ne. Elem, Botis su četvorka iz Filadelfije i njihov debi album, Grand Abominations je, sad ću reći za istočnu obalu SAD već uobičajeno, interesantna i progresivna ploča koja kombinuje math metal, black metal, mrvu industriala i nešto thrasha da nam ponudi visoko ličnu i prilično originalnu muziku koja voli da bude i oštra i agresivna, ali voli i da je kompleksna i matematički nepredvidiva. Sad ću napraviti bizarno poređenje, ali ako vam se dopao prošle nedelje pohvaljeni treći album Tomb Mold, Botis su donekle slični po tome kako su pesme sklopljene oko gitarskih tema koje idu daleko iza koncepta rifa i kreiraju složenije, interesantne strukture koje zatim čitav bend prati. Botis su, doduše, sa svojim math metal ambicijama značajno ispred Tomb Mold po složenosti ali srećom, ne upadaju u zamku prekomplikovanja i pesme uspevaju da zadrže taj zdravi, noseći gruv. Američki blek metal ove nedelje stvarno prijatno iznenadio:

https://botisevil.bandcamp.com/album/grand-abominations

Jesmo li spremni za stoner? Jesmo, kapetane! Šta je bolje za vrućinu od australijskog stoner-surf-fuzz-rocka, pitate? Pa jedino ako bend koji svira takvu muziku svoj prvi album nazove po jednoj od pesama Acroholije, naravno. Dobro, neću OZBILJNO tvrditi da su The Ivory Elephant svoju debitantskiu ploču nazvali Stoneface jer im se dopao spot koji smo snimili u romskom naselju pre više od jedne decenije, ali nevezano za tu kontroverzu, ovo je vrlo dobra ploča koja isporučuje upravo ono što piše na pakovanju. Stoneface je gruvi, veoma kul album prefinjene psihodelije koja duguje jednake količine inspiracije Brianu Wilsonu i Lou Reedu ako hoćete, sve spakovano u ukusno omeđene džemove koji imaju kvalitet pravih pesama – sa sve pevanjem i normalnim trajanjima – ali održavaju spontanost kojom su nastajali. Pritom ovo je maestralno miksovan album na kome se ne ide na snagu sve dok to nije potpuno opravdano, pa onda silne suptilnosti koje bend smišlja imaju pun impakt. Mislim, slušajte „Roll on“, pa to je remek delo! Ovakvi debi albumi su nešto što se prepričava decenijama u budućnosti:

https://theivoryelephant.bandcamp.com/album/stoneface

Ako vam The Ivory elephant nisu dovoljno metal – mada su slonovi prilično metal a ovaj bend u svom imenu od tri reči uspeva da se na njih pozove dvaput – onda evo debi albuma drugog benda sa preživarom u svom imenu koji je više metal iako se bend nazvao po ovci. Ali crnoj.

Black Sheep nisu ONI Black Sheep koje možda pamtite (dakle, oni u kojima je svirao Lou Gramm ili oni u kojima je svirao Julian Cope pa čak ni oni u kojima je svirao sam Slash) već novi kanadski bend čiji je debi album, State of Mind jedan interesantan metalski paket poletnog gruva, zvonkog basa i zapaljivih refrena. Black Sheep imaju malo ’90s preliva u svom rokenrolu i to je sasvim okej, od grungea pa sve do Pantere i mada ovde ne pričamo o nekakvom prvoklasnom provodu, ipak je na meniju probavljiv, mastan, prštav teški rok uz koji se fino tapka nogom pa i maše glavom ako ste raspoloženi:

https://blacksheeprockqc1.bandcamp.com/album/state-of-mind

Za još teškog gruva pobrinuće se Zed iz San Josea. Hoću reći, ako vam se dopalo ovo što rade Black Sheep, Zed su isto to samo uz nešto skuplju produkciju i prosviraniji, produbljeniji zvuk. Vidi se da je ovo bend koji je snimio nekoliko albuma i dosta svirao pred publikom jer su pesme na aktuelnom albumu, Volume, napisane i snimljene veoma sigurno sa mnogo dobro podešenog etitjuda ali i pesmama za koje se čuju da su okrenute milion puta pre nego što su „legle“ i onda bile snimljene na traku. Dakle, ovo je Stoner rok iz neke više klase sa veoma izraženim „radijskim“ kvalitetom, što znači da Volume nije nužno prvi album za kojim ćete posegnuti pri paljenju čibuka, ali koji možete da puštate i svojim strejt prijateljima (u pogledu trošenja kanabisa ali i u pogledu pukog muzičkog ukusa) i da pronađete zajednički teren:

https://zedisded.bandcamp.com/album/volume

Al zato za ozbiljne kanabinoidofile, tu je debi portlandskih Hippie Death Cult pod sugestivnim nazivom 111. Ovaj broj ima svu silu spiritualnih tumačenja i kojekakvih mističkih kvaliteta ali ako se ne ložite na tarot i sve to, Hippie Death Cult imaju da ponude težak, veoma sabatovski gruv sa mnogo zavijajućih wah-wah gitara i odličnim omjerom čistih rifova i razvijenijih, melodičnijih tema koje pesme nose i izdvajaju jedne od drugih. Ovo je bend u kome jedino žensko u postavi, Laura Phillips, svira bas umesto da peva što mu odmah dodaje na poštenju, a mada pevač Ben Jackson ima relativno ograničen dijapazon tehnika, on je dovoljno solidan da iznese prilične količine teksta što ga ove pesme imaju. Junak dana je ipak gitarista Eddie Brnabić, ne zbog prezimena koje sugeriše da ćemo ovaj bend gledati na sledećem Beer Festu ili tako nešto nego zbog ogromne inventivnosti koju ovaj momak demonstrira u ritmičkim ali i solo deonicama. Hippie Death Cult su baš dobar bend koji ovom pločom potvrđuje vitalnost portlandske stoner i doom scene što je procvetala u poslednje vreme. 111 je odlična ploča:

https://hippiedeathcult.bandcamp.com/album/111

Zeremony iz Bavarske su bend koji svoj hard rok bazira na prominentnom zvuku Hammond orgulja i kompleksnijim aranžmanima a da to sve zapravo ne zvuči kao Deep Purple. Njihov EP Cosmic Dystopia donosi pet pesama koje misle da su pametnije nego što jesu sa svojim gotovo prog rok složenostima ali i zaslađenim hevi metal refrenima. Pomalo neobična kombinacija ali nije uvredljivo:

https://zeremony.bandcamp.com/album/cosmic-dystopia

Tu je i novi, drugi album hamburških High Fighter čiji je mid-to-high tempo sludge metal i u ovom izdanju prilično prijemčiv. High Fighter nisu obični cimači bonga, jelte, i njihova muzika je spoj agresivnosti i nekakve filozofske meditativnsoti u kojoj pevanje Mone Miluski ostavlja najveći utisak na slušaoca sa tom kombinacijom melodije i gotovo blekmetalskog laveža. High Fighter pišu i dosta kompleksne pesme pa je Champain album koji slušaoca neće samo uljuljkati u gruv već mu i postaviti pošten izazov da isprati sve te promene atmosfere i dinamike. Interesantno i samo za nijansu preklaustrofobično miksovano. Na bandcampu ima samo par pesama ali su reprezentativne:

https://highfighter.bandcamp.com/

Još jedan bend u kome žensko svira bas (i kida ga!) je londonski trio Possessor a njihov četvrti album, Gravelands je zapaljiva, sirova ali nikako amaterska smeša motorhedovskog prženja, stonerske težine i thrash metal oštrine. Ovo je muzika koju ne treba previše precizno žanrovski definisati (kako sam ja, kompulzivno-opsesivno učinio u prethodnoj rečenici) jer je ona suviše organska i zvuči suviše rokerski i prirodno da bi to imalo smisla. Gravelands je album moćnog metala koji bije među rogove iz sve snage (opet taj preglasni mastering, avaj) ali ima gomilu dobrih detalja, moćnih rifova, zapaljivih melodija i sviračkih bravura da vas sve vreme drži napaljene. „thrash boogie for the macabre“ kažu Possessor za sebe i u pravu su. Odlična ploča veoma heavy, veaoma zarazne muzike:

https://possessor.bandcamp.com/album/gravelands-2

Ako je sve to previše veselo i raspevano za vaše trenutno raspoloženje, finski funeral doom projekat Shades Of Deep Water ima novi album, Death’s Threshold i to su četiri pesme u četrdeset minuta sporog, supertužnog, heavy meditiranja koje je sve u istom tonu i tempu i mada je autor svakako to tako i hteo (praktično pričamo o jednoj kompoziciji razdeljenoj u stavove), treba to izdržati. Ako inklinirate, probajte:

https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/deaths-threshold

Brazilski prvoborci ekstremnog metala, Holocausto se u 2019. godinu teleportuju sa svojim šestim studijskim albumom, Diário de Guerra i  nažalost isti se praktično nigde na internetu ne može čuti, osim naslovne pesme. Ipak, već na osnovu nje ćete lako zaključiti da li je ovo po vašem ukusu. Holocausto dolaze iz iste tradicije i, jelte, šinjela iz kog su ispali klasici što su ih snimali rana Sepultura ili Sarcofago a njihov ovogodišnji album je prilično veran zvuku osamdesetih, sa mnogo primitivnosti ali i duše:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/di-rio-de-guerra

Hatriot imaju novi album i iako na njemu više nema Stevea Souze, pevača Exodusa, a koji je pevao na prva dva albuma, njegov sin, Cody, je pored basa na sebe ovde preuzeo i vokalne dužnosti i… pa, zapravo zvuči skoro isto kao otac. A što je već priličan plus za ovaj album malčice preproduciranog ali kvalitetnog thrash metala. Naravno, Hatriot teško da će se ikada otrgnuti etiketi Exodus tribute benda ali da budemo fer, to im sigurno nikada nije ni bila namera. From Days unto Darkness je album tvrdog, mišićavog thrasha odsviranog disciplinovano i možda za nijansu prečisto, klinički kvalitetno, ali opet, ne mora ni svaka treš ploča da bude spektakl ludila i prljavštine. Hatriot su bend koji polaže na razrađene aranžmane i dobre solaže, puno rifova i dobar tempo, te kvalitetnu produkciju koja sve to pakuje na jedan ubedljiv način i ovo je album koji ima čime da se ponosi:

https://youtu.be/hULKpGiczJo

Izašlo je tu i nešto hardcore albuma koji bestidno koketiraju sa metalom pa ću od svih izabrati samo novi Sanction jer je Broken in Refraction verovatno najmetalnija ploča od svih, ali i najbolja, sa svojim kompleksnim aranžmanima i eksperimentatorskim pristupom. Naravno, mene malo smara kad krene sav taj beatdown ali Sanction su za najmanje prsa ispred kolega po tome kako aranžiraju pesme, koliko ideja imaju i kako se trude da stvari zvuče sveže i originalno. To treba ceniti:

https://youtu.be/aFyN_hxedeY

Za porciju dosta starinske ali prijatne kombinacije hardkora, sladž metala i rokenrola, tu su veterani devedesetih, Cable, sa svojim šestim albumom, Take the Stairs to Hell. Cable su solidno sazreli i mada je ovo sirovije produciran album on je dosta ubedljiv u svojim dinamičkim meandriranjima. Volim kada bend ume da razvija gruv i unutar ponavljanja istih motiva donese nove elemente kompozicije a Cable pokazuju da ovo znaju da rade:

https://youtu.be/yEeU3RbY1LQ

https://cabletl.bandcamp.com/album/take-the-stairs-to-hell

I teksaški Cherubs imaju novi album, Immaculada High, izdao ga je Relapse i ovo je lepo podsećanje na ono što smo devedesetih zvali noise rockom i činjenicu da smo, mi metalci i mi pankeri i mi „alternativci“ svi umeli da se nađemo na zajedničkoj poziciji ljubavi prema ovakvim bendovima. Cherubs su na svom (tek!) četvrtom albumu sasvim verni svom starom zvuku i ako ste očajnički želeli nešto što će vas podsećati na protraćene godine u devedesetima, samo bučnije i teže od skoro svega što ste tada slušali, Cherubs više nego isporučuju. I ovo je nepodnošljivo glasno masterovan album, ali jebiga, to je sada već standard. Ne dajte se omesti, Cherubs kidaju:

https://cherubs.bandcamp.com/album/immaculada-high

Death grinderi Skuz nikada nisu snimili album, ali sada imaju kompilaciju koja sabira sve njihove EP-jeve, demo snimke i splitove i Death Mince Discography nudi tridesetjednu pesmu pravoverne destrukcije. Skuz su pravi primerak onog američkog primitivizma u ekstremnoj andergraund muzici od koga se ponekad čovek i uplaši i kaže sebi da ako ovako sviraju ljudi iz (samozvane) najrazvijenije zemlje na svetu, kakve šanse mi ostali imamo, ali nije to, u njihovom slučaju, tako loše. Više volim neke druge struje u američkom grajndu ali Skuz su u ovome to rade sasvim ubedljivi i bučni dozlaboga pa i to ponekad lepo legne.

https://hpgd.bandcamp.com/album/death-mince-discography

Za istog izdavača (Horror Pain Gore Death Productions, jelte) izdaju i Vesication iz Toronta čiji je drugi album Total Fecall nastavak igara reči kojima se na najrazličitije načine fekalije ubacuju u poznate fraze i kreiraju instant-memovi za koprofile (mislim, Fifty Shades of Brown, Nostre-Anus…) a muzika je jednako infantilna i opsednuta produktima gastrointestinalnih procesa. No, Vesication u tom svom goregrindu, podvrsta fecal goregrind, naravno, ipak sviraju prilično korektno i nude muziku koja je zarazna (oh ne, i ja sam počeo!) i lepljiva (neka me neko zaustavi!!!)  i donosi to neko čisto, neuprljano detinje zadovoljstvo igranja u izmetu. Ako shvatate šta hoću da kažem. Mislim, napunio sam 48 godina prošle nedelje a meni je ovaj album dobar. Pa vi sad vidite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/total-fecall

VHS iz Ontaria su na sličnom grajnderskom tripu mada je njihova muzika nešto bliža thrash metalu i starinskom deathu nego goregrindu i album We’re gonna need some bigger riffs (treći u tri godine) je fina demonstracija njihove ljubavi ka starim VHS horor filmovima, ali i metalu iz devedesetih na tragu majstora kao što su bili Macabre. VHS imaju isti razigrani pristup pesmama, istu pankersku silovitost ali i uporedive muzičarske veštine da njihove pesme, iako nisu sasvim proste, zvuče kao da se sviraju beskonačno lako. Četrnaest pesama momačkog prženja a na jednoj gostuje i Trevor iz The Black Dahlia Murder, ako vam se ovo ne dopada verovatno nemate ni puls ni srce u grudima:

https://vhshorror.bandcamp.com/album/were-gonna-need-some-bigger-riffs

Za porciju zaista ludačkog, psihotičnog post/ sludge/ neurotičnog metala pobrinuli su se ove nedelje Throes iz Ajdaha čiji je drugi album In the Hands of an Angry God kao da ste uzeli Neurosis iz prve polovine devedesetih i podučili ih da sviraju black metal. Throes naprosto pucaju od inspiracije na ovoj ploči spajajući apokaliptičnu melanholiju Neurosis ili Godflesh sa oštrijim ekstremnim metalom i nudeći amalgam adrenalina i buke kome je teško odoleti. Mnogi bendovi koji su slično svirali, počev od Neurosis pa do Today is the Day su sa vremenom lutali u eksperimentalnim smerovima i tražili načine da razblaže vitriol sa kojim su krenuli pred svet, ali Throes su još uvek u toj prvoj, eksplozivnoj fazi i treba da ih čujete dok su vreli i stalno na granici da izgube kontrolu. Ploča je masterovana preglasno, a što je šteta imajući u vidu slojevit i kompleksan miks u ponudi (koji je dosta ispred onog što su nudili na odličnom ali sirovijem prvencu pre nekoliko godina) ali da ne bude zabune, ovo ne znači da se ne radi o obaveznoj lektiri. Jedna od ploča koje bi se legitimno mogle natjecati za naslov albuma godine:

https://throestodust.bandcamp.com/album/in-the-hands-of-an-angry-god

Za kraj ponovo sjajni old school death. Ako smo prošle nedelje imali Tomb Mold, sada imamo Carnal Tomb, donekle uporedivozvučeći death metal bend iz Berlina čiji drugi album, Abhorrent Veneration nastavlja tu neku fasciniranost death metalom stare škole kakvu su Tomb Mold tako kreativno pretvorili u nekoliko albuma sjajne svirke. Carnal Tomb, pak, imaju sličnu gitarsku nadahnutost koju Tomb Mold postojano demonstriraju iz albuma u album, pa i sami vrlo dobro znaju da prave pesme koje se oslanjaju na razrađene gitarske teme ali i dobre rifove, koje ritam menjaju na interesantne načine i koje umeju da uticaje poput Autopsy ili Grave spakuju u dovoljno autentične forme da ne zvuče kao tribjut bend. Ova vrsta death metala je, možda začuđujuće, mnogo naklonjenija atmosferi od onog kako death metal danas voli da zvuči, ali Carnal Tomb pokazuju da se atmosfera ponekada postiže jako dinamičnom, znojavom svirkom i donose nam dugačke, mišićave pesme koje imaju mnogo gruva i tog nekog mračnog „filinga“ ali nikada ne deluju kao da nam samo troše vreme. Gitare su sjajne i stalno inventivne, bubnjar je nadahnuto primitivan a pevač, pa… on zvuči kao da povraća sve vreme, baš kako i treba. Ono gde su Carnal Tomb zapravo BOLJI od Tomb Mold je produkcija koja je nešto prostornija i sonornija i omogućava da se stvari stvarno glasno odvrnu ako tako želite. A ovo je album za odvrtanje, da ne bude zabune. Odlično:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-abhorrent-veneration

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-07-2019

Sa danom zakašnjenja ali uz mnogo entuzijazma ulećemo u današnji pregled metalnih izdanja iz prošle nedelje i eventualno nekih nedelja pre nje, ako baš zatreba. Prošle nedelje je trijumfovao Đoković, ove ćemo mi i biće sve kako treba i kako (obrnuti) bog zapoveda.

Za početak imamo norveški jednočlani blek metal bend Svadilfare čiji je četvrti album, Fortapte Roetter (izgubljeni, jelte, koreni) jedna izuzetno ljupko sklopljena posveta norveškoj i skandinavskoj blek metal muzici iz devedesetih sa jasnim korenima u Bathoryju, Mayhemu, Burzumu ili Ulveru. Pesme su, pak, veoma dobro napisane i imaju osobeni ton a zvuk je, iako autentično sirov, ipak kvalitetan. Ploča sa puno duše i za puno slušanja:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/fortapte-roetter

Ponovo jednočlani sastav, ali ovog puta iz Velike Britanije, Encircling Wolves, ima svoj drugi album koji se zove Anti-Social Experimentation i, koliko ja načelno ne bio zapaljen za britanski blek metal, ovo je vrlo solidno. Gareth Giles je talentovan mladić i njegova muzika ima u sebi potrebnu dozu divljačnosti i sirovosti da zadovolji niske porive u publici a da opet ima i minimum tehničkih i kompozitorskih kvaliteta da se izdvoji od te neke sobne/ demo scene. Anti-Social Experimentation je okrutna, pankerski napaljena ploča koju slušate kada ste loše raspoloženi da biste u tom lošem raspoloženju našli snagu da prevaziđete pad u depresiju. Lekovito!

https://encirclingwolves.bandcamp.com/releases

I još jedan jednočlani projekat (!!!), finski Verikaski ima prvi EP, Surmankoi, sa tri pesme epskog, sirovog ali ambicioznog blek metala koji voli pamtljive, himnične molske melodije i u svojim dugačkim pesmama ume da prođe širok spektar dinamika, ako već ne i raaspoloženja. Verikaski je obećavajuća ponuda, mada mu ne bi škodilo malko više fokusa i usrednijeg editovanja pesama, no, kakve sam atmosferične albume ove nedelje čuo i odmah se potrudio da zaboravim, ovaj melodični finski produkt je veoma dobar:

https://youtu.be/QkGH61yMbBY

Peruanski trio Coffin Rags imaju sjajan omot za svoj prvi album Ascención Omnisciente del Éter, ali ovaj povoljni prvi utisak može malo da naruši ambijentalni intro od skoro četiri minuta koji album otvara. Mislim, nije to loš intro, ali treba imati mere. Ono što sledi posle toga je, srećom, sirov, prljav, partizanski blek metal koji svakako neće osvojiti nagrade za kvalitetnu produkciju pa ni za efikasnost – prva prava pesma na albumu traje više od devet minuta iako je sve svoje poente mogla da napravi i za pet – ali ima ovde puno te neke hladnoće i mizantropske atmosfere koja u dovoljnoj meri zadovoljava slušaoca da ne traži mnogo više. Coffin Rags su jeftini, povremeno na granici amaterskog ali ovaj album zbog toga ima dosta duše, dovoljno da ga preporučim ispred nekih profesionalnijih ali suštinski dosadnijih ploča ove nedelje:

https://coffinrags.bandcamp.com/releases

Slično se da primetiti i za meksički Ragnell čiji drugi album Rebirth in Darkness objavljuje ruski Satanath i ovo je ploča koja je produkcijski nešto skuplja od onog što su ponudila peruanska sabraća, ali i dalje pričamo o nečem što stiže iz podzemlja i u dobroj meri hvata na partizanštinu. Što se meni dopada. Ragnell zapravo umeju da napišu dobre pesme a jeftinija produkcija im je dobrodošlo ograničenje koje ih čuva od lutanja u nekakvim ambijentalnim smerovima što bi samo otupeli oštricu njihove muzike. Ovako, kombinacija melodičnih gitarskih pasaža, brutalnog vokala i svirepih bubnjarskih zakucavanja ima mnogo šarma:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat256-ragnell-rebirth-in-darkness-2019

Ne znam šta će ovo biti kad iste nedelje preporučujem ne jedan nego dva britanska benda i to oba sa samo jednim članom, ali evo, treći album projekta Written in Torment, a pod nazivom Maledictus Dies Illa (Proklet bio dan, jelte) je jedna šarmantna, vrlo stripovska smeša sirove blek metal nabadačine sa malo „srednjevekovne“ svirke. Sve je to primereno skromno mada vrlo uredno producirano pa se ti epski/ srednjevekovni elementi svode na dobro odrađene hevi metal gitare koje ređaju skale umesto na nekakve jalove pokušaje orkestracija kako sam čuo kod nekih drugih bendova ove nedelje. Mike Hardisty je prilično uspešan u ovome što radi i ume da napiše pamtljiv solo koji ne bi bio stran nekakvoj klasičnoj metal ploči iz osamdesetih. Valjano:

https://writtenintorment.bandcamp.com/album/maledictus-dies-illa

Argentinski kvintet Psicosfera je svoj prvi album iz 2015. godine nazvao Alfa pa sigurno nikog ne iznenađuje da se njegov nastavk zove – Beta. Psicosfera su avangadni blek metalci koji nemaju problem da odu i u te neke post-blek metal predele i svoju muziku prezentiraju u atmosferama i formama koje ne bismo nazvali tradicionalno metalnim. Ali tradicija i avangarda su svakako po definiciji u zavadi, pa je to u redu i Beta je album koji dobro prezentira tu neku nadgradnju tradicionalne osnove koja je revolucionarna već po tome što Psicosfera nemaju pevača i sva muzika im je instrumentalna. To, razume se, automatski znači da je ona i prilično pretenciozna i naravno da ovaj album na trenutke zvuči kao da listate Bukvar sa naslovom „Nepodnošljivi prog metal za početnike“, ali ako ploču slušate manje ciničnim ušima, ima ovde lepih momenata da se proberu. Valjalo bi da bend jednog dana sedne i probere te momente i oko njih sagradi koherentnije pesme, naravno, ali i ovo što se nudi je slušljivo, makar samo kao serija polaroida.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/beta

Pređimo na stoner i brazilski bend Spiral Guru koji na svom, koliko mogu da kažem prvom albumu, Void, nude za mene prilično razgaženu formu space rocka sa klasičnim ’70s rifovima i bluzerskim solažama, te sanjivim ženskim vokalom. Solidno je to na papiru i bend svakako spaja sve tačkice sa dosta sigurnosti, kadar i da se pohvali vrlo pristojnim miksom. Ipak, Spiral Guru su za moj groš premalo avanturistički nastrojeni, previše zadovoljni da ostanu unutar međa koje su nacrtali drugi i da naprosto sviraju „žanr“ onako kako se to oduvek radilo. Što nije greh i ovo je pitka i slušljiva ploča sa dosta odličnih momenata (slušajte kako je strofa na Oracle moćna!) kojoj, dakle, fali samo malo pustolovnijeg duha:

https://spiralguru.bandcamp.com/album/void

Srećom, tu su njujorški Restless Spirit koji sa svojim debijem, Lord of the New Depression nude tešku, metalnu psihodeliju i gruvom pokretani doom. Problem ovog benda je svakako u rečima – taj naziv benda, ti tekstovi koji malko preteruju sa bukvalnošću – ali srećom, muzika u dobroj meri nadoknađuje ovaj propust. Restless Spirit umeju da uzmu sabatovski temelj i na njemu lepo grade unoseći klasične metalske stileme u tu neku heavy-blues osnovu što albumu daje lepu crtu „ekstremnosti“ iako je u celini ovo pitko i slušljivo čak i za ljude koji ne znaju šta je doom a kad bi znali prezirali bi ga. Restless Spirit su daleko od gotovog proizvoda, ima ovde još dosta sazrevanja da se napravi, ali ovo je vrlo upečatljiv debi:

https://restlessspirit.bandcamp.com/album/lord-of-the-new-depression-2

Još solidne Sabatovštine nam stiže iz australijske pustinje (dobro iz Sidneja) ljubaznošću benda Arrowhead čiji je treći album, Coven Of The Snake udomio nekoliko vrlo dobrih rifova. Arrowhead nisu bend koji puca od originalnosti (uprkos tome što sebe pompezno opisuju kao „unique blend of fuzz rock, with 70’s infused groove and thick doses of down- tuned doom“), ali njihov dezert rok uparen sa dum metalom ume sasvim sigurno da gazi u pravom smeru i ponudi zaista pristojan gruv, težinu, dramu pa i po koji momenat neočekivane suptilnosti. Na vrućinu odlično legne:

https://arrowheadrock.bandcamp.com/album/coven-of-the-snake

Vraćamo se pet nedelja unatrag da bismo dokačili prvi album kragujevačkog stoner benda Larska koji se zove Can’t Steal it i nudi skoro sat vremena pristojnog, atmosferičnog stoner i dezert roka koji nema čega da se stidi pred očima i ušima svetske javnosti. Nije ovo idealno miksovano, bubanj je preglasan, a i bend provlači sasvim predvidive stonerske fore tokom cele ploče, ali nemojmo preterivati, ovo je za prvi album sasvim zdravo i dosta obećava:

https://larska.bandcamp.com/

Wizened Tree iz Brazila na svom EP-ju Rock n Roll from Tocantins zvuče jednako predvidivo, ali opet, sve je to rokenrol i ne treba očekivati da će u 2019. godini bendovi koji su odrasli na ovom idiomu i vole ga iz sveg srca nužno uvek donositi revolucije. Mislim, bilo bi lepo, al šta bismo na kraju sa tolikim revolucijama? Wizened Tree su korektni, dopašće se ljudima koji vole slajd gitaru preko stamenog gruva i mada ih ja neću bogznakako mnogo slušati, nisu rđavi:

https://wizenedtree.bandcamp.com/album/rock-n-roll-from-tocantins

Hoće nas Brazil ove nedelje. Slowner su mladi bend sa severa ove velike zemlje i njihov istoimeni debi album je lep omaž tom nekom dezert roku devedesetih sa dovoljno uticaja sedamdesetih i dovoljno sirovog doom zvuka da to meni privuče pažnju. Ni Slowneru neće škoditi malo sazrevanja u godinama koje su pred njima, ali ima ovde štofa a ja kad čujem ovako nizak štim gitara koje pritom imaju dovoljno energije da pomere čoveku unutrašnje organe, to me namah razonodi:

https://slownerband.bandcamp.com/album/slowner

Kanađani Elektric Mistress na svom istoimenom debi EP-ju donose tu neku zrelost, mada je njihova muzika strejt-ap hard rok iz sedamdesetih sa obilnim korišćenjem Fender Rhodes klavijatura i pevušenjem u stilu starih majstora pa će možda mlađem slušaocu zvučati pomalo arhaično. Meni je ovo dobro, stilski zaokruženo a aranžmanski zrelo i pristojno miksovano:

https://elektricmistress.bandcamp.com/releases

U thrash metal novostima imamo debi album virdžinijskih Enforced koji je zapravo neka vrsta rivajvla ’80s krosover senzibiliteta u kome su se hardcore punk i thrash metal bendovi susretali da isporuče muziku koja nije komplikovala sa aranžmanima ali je obraćala pažnju na rifove i atmosferu. Bend se poziva na staru Sepulturu i stari Cro-Mags što su, da se ne lažemo, reference od kojih se solidno ovlaži a At the Walls je album koji iako možda nije u rangu Beneath the Remains ili Age of Quarell, ipak isporučuje moćnih pola sata žetokih rifčina, promuklog pevanja i nabadačkog, surovog ritma. Kao stvoreno za klasičnu šutku i hedbeng:

https://enforced.bandcamp.com/album/at-the-walls

Izašao je i novi Sabaton, bend za koga svaki Srbin i svaka srpkinja znaju na ime probuđenog nacionalnog ponosa što tamo neki Šveđani koje nikada ne bi slušali imaju pesmu o našim slavnim ratnim prošlostima (pošto su nam ratne sadašnjosti manje slavne, ma šta o tome pričali Vulini i Dodici). Meni su Sabaton, da razjasnim, neslušljivi jer je njihov ratni power metal nedovoljno epski rasviran da bi dolazio u istu ravan sa najvećim njemačkim i drugim imenima power scene (a i za power metal sam već pisao kako ga generalo smatram za karikaturu) a nedovoljno je i „ratan“ da bih ga razmatrao ozbiljno kada pričam o skandinavskim metal bendovima i njihovoj interpretaciji motiva rata kroz muziku. Tako da… The Great War je ploča tehnički kvalitetno kreiranih krešenda u horskim refrenima i preslađeno melodične gitarske ornamentike, pop muzika u svom najogoljenijem obliku, praktično kao kada bi Europe svirali malo distorziraniju muziku od svoje uobičajene ponude i, ako to volite, verujem da će vam se dopasti. Meni je, ponoviću, ovo izvan domena slušljivog, ali ja sam star, ogorčen i skoro gluv čovek:

(P.S. Na ovom albumu, o iznenađenja, ne pominju Srbiju. Ko je TO očekivao?)

https://sabaton.bandcamp.com/album/the-great-war

Da malo pročistimo uši poslužiće drugi album američkih mathcore šampiona Freigther koji se zove The Den i donosi osam pesama bezumno komplikovanih ritmova i harmonskih diverzija koji, srećom, postiže onaj blagosloveni efekat začudnosti i energije kakav su nam svojevremeno prodali Locust, a bez gubljenja u analima i kanalima „muzičarstva“. Drugim rečima, Freighter su više kao nekakav metalski Nomeansno a manje kao pankerski Cynic – nisu zaljubljeni u svoju tehniku niti staju svakih nekoliko sekundi da nam daju vreme da se nadivimo kako oni to jebeno sviraju, nego pišu pesme koje su uprkos sumanutoj složenosti aranžmana žestoke, keči i čak i pomalo seksi. Pa još taj odlčlni miks! Ne propustiti, čak iako ne volite metal jer ovo nije ploča koja metal stileme posebno često ili intenzivno koristi i metal je na njoj najviše pitanje žestine a najmanje sviranja „žanra“. Ovo je isto onoliko pank koliko i metal, hoću da kažem, a isto toliko je i jazz fusion. Ama slušajte:

https://freighter.bandcamp.com/album/the-den

Tu nam je i nova Lingua Ignota i, mada bi bilo previše da kažem da je Kristin Hayter moderna Diamanda Galas (ili Lydia Lunch), isto tako je i glupo uvek kada pričamo o nekom savremenom muzičaru posezati za poređenjem sa nekim klasičnim. Nije bitno, Hayterova je autor i izvođač koji je svoje mesto u muzičkoj istoriji već izborio a Caligula, njen treći album pod imenom Lingua Ignota, izašao za Profound Lore je ta neka savremena legitimacija metala ne kao stilskog pristupa već kao svetonazora koji nije zarobljen samo u svedenim karikaturama i apstraktnom nasilju već ravnopravno osmotski cirkuliše i meša se sa kulturama glavnog i ostalih tokova. Čime hoću da kažem da je ovo album avangardne dispozicije na kome imate više folka i opere nego metala, na kome je glavni instrument klavir a udaraljski jedva da ima, ali u kome drama koju Hayterova tako autoritativno provlači ima jednako veze sa klasičnim i avangardnim teatrom koliko i sa andergraund metalom. Caligula je album koga bi Current 93 danas snimio da je David Tibet 30 godina mlađi i žensko, da to tako kažem. Moćno. Obavezna lektira:

https://linguaignota.bandcamp.com/album/caligula

I kako je uvek iznenađenje kada pohvalim neki metalcore bend ovde, tako se i sada treba iznenaditi. Nešvilski Chamber imaju debi album Ripping / Pulling / Tearing i ovo je zapravo vrlo prijatna, mada, razume se, totalno neurotična ploča mučnih rifova, bolesnog urlanja ali i dosta dinamičnih aranžmana koji skreću pomalo na mathcore stranu, ali paze i da sačuvaju mnogo metalskog primitivizma koji prija prijateljima primitivnog metala. Dakle, ovo je visokosofisticirana muzika koja neguje svoju atavističku stranu a metalcore je danas to suviše retko, mislim. Znači, Chamber su novi Converge? Pa, za mene koji vrlo malo slušam metalcore, odgovor je zapravo „da“ jer Chamber imaju žestinu i oštrinu koje većini bendova sa ovako dobrom produkcijom nedostaju:

https://purenoise.bandcamp.com/album/ripping-pulling-tearing

Danski Halshug ima treći album, Drøm, izdao ga je Southern Lord i, pa, to bi trebalo da je dovoljno. Halshug su negde između panka i metala sa crustpunk sirovošću ali i sa metal težinom, uz pesme koje su razjarene ali seksi i uz koje je lasno plesati pa i pobiti se u dobroj veri. Reći da me ovo podseća na Amebix je možda malo prevarno jer Halshug zapravo ne zvuče kao Amebix ali imaju taj neki sličan pogled na spajanje dva andergraund formata u nešto što funkcioniše savršeno. Sada kad su Tau Cross zvanično osramoćeni, Halshug, koji ne zvuče ni kao oni, treba da ulete u prazan prostor. Odličan album:

https://halshugsl.bandcamp.com/album/dr-m

Jerome’s Dream su bend koji je prethodni album izdao još 2001. godine pa onda pravio dugačku pauzu, ponovo se okupio prošlog leta i sada imaju novi album, koji se zove prosto LP. Iako bend i dalje prati screamo etiketa, muzički ovo je prilično funkcionalna smeša sludge metala i nekakvog posthardcore zvuka u kome monotono pevanje (dakle, ne vrištanje) ima svoje mesto mada će odbiti probirljivijeg slušaoca. Jerome’s Dream imaju dobre pesme i odlično sviraju i mada je ovaj album mogao još da se krčka – mislim, gde je osamnaest godina, tu je i devetnaest – kako bi se ti vokalni aranžmani možda malo obogatili, ovo je u načelu zdrava muzika koja osvaja i iskrenošću ali i pameću:

https://jeromesdream.bandcamp.com/

Ono što mi je nekako mnogo drago je da je ova nedelja bila izvanredna za death metal. Hteo sam da kažem „neočekivano“ ali to ne bi bilo tačno jer je zapravo bilo očekivano da me ovih nekoliko death izdanja bendova koje volim, štujem i pratim, oduvaju svojim novim, dugoočekivanim izdanjima.

Prvi u nizu su Kanađani Tomb Mold koje nismo baš TOLIKO dugoočekivali jer je njihov prethodni album, Manor of Infinite Forms izašao tek pre nešto više od godinu dana. Ali je okrenuo mnoge glave, solidno se kotirao na godišnjim listama i legitimisao taj neki novi talas primitivnijeg death metala koji se sa autoritetom laća zvuka ranih devedesetih i isporučuje nove ploče podzemne, brutalne, ali organske, prilično naturalističke muzike. Mislim, teško je u ovako stilizovanoj grani umetnosti na prvu loptu naći naturalističnost, slažem se, ali u poređenju sa modernim death metalom, njegovom pročišćenom produkcijom i izvođačkim tehnikama koje su niz bizarnih trikova spojen u distinktan stil, ovo što Tomb Mold sviraju deluje izvornije, bliže tlu, bliže toj nekoj grobnici i buđi koje bend pokušava da kanališe. Elem, Planetary Clairvoyance je ploča koja smisleno gradi na osnovi što ju je postavio prethodni album i ako su Tomb Mold sačuvali taj mračni, sirovi zvuk i atmosferu prastarog horora u svojoj muzici, primećuje se notabilan napredak u aranžmanima koji su sada promišljeniji i produbljeniji a da ne oduzimaju tu primalnu, sirovu energiju koja je veliki adut benda. Sve to uspešno zaokružuje identitet grupe koji se i dalje jasno naslanja na finske i američke uzore (Incantation i Convulse koji džemuju sa Grave i Demilich) ali koga ni slučajno nećete pomešati ni sa jednim od njih.

Planetary Clairvoyance je album koji ima distinktne, pamtljive pesme a to je prilična retkost kod ovakve muzike, pogotovo kod bendova koji se ovako jasno fokusiraju na jedan relativno uzan deo žanra. Ali eto, Tomb Mold su bolji kompozitori nego što sam zapravo pretpostavljao da jesu i pesme na ovoj ploči imaju svoje sopstvene, jasno omeđene narative i horor-drame kojima se rado vraćam i posle nekoliko slušanja. A onda, kad se uđe u detalje, tu dobijamo taj poslovični „embarrassment of riches“ sa izvrsnim momentima u solažama, dobrim rifovima, pametno upotrebljenim dinamičkim promenama. Bend to radi tako dobro da se lako prašta što na albumu od 38 minuta imamo ambijentalni interludij na sredini koji oduzima tri. Tomb Mold na ovoj ploči pokazuju zavidnu svest o tome da su pripovedački potencijali death metala koji sviraju mnogo veći nego što se uobičajeno prepoznaje i koriste ovo saznanje u dobre svrhe da ponude ploču koja počinje izvrsno a završava se veoma dramatično. Ako se udari minus zbog prekomprimovanog masteringa koji je naprosto greh za ovakvu muziku, Tomb Mold i njihov izdavač 20 Buck Spin iz Pensilvanije nemaju čega da se stide i mogu sa mnogo ponosa da računaju da će ovaj album uleteti u vrhove lista na kraju godine kao što je i prethodni činio prošle. Pa, svaka čast.

https://listen.20buckspin.com/album/planetary-clairvoyance

Dobro, drugi album kvebečkih Soiled by Blood nisam očekivao niti sad nešto provodio besane noći pitajući se hoće li biti dobar, ali Erit Sanguis je pristojno odsvirana i interesantno miksovana ploča brutalnog death metala koji čekira sve kućice koje treba i ide samo malo preko linije dužnosti da isporuči muziku što nije preterano sveža ili divlje inspirisana ali koja je zdrava. Soiled by Blood uspevaju da u prilično dobro omeđenu brutal death formulu udahnu dovoljno te neke svoje individualnosti da ovo zavređuje da se čuje i više nego jednom:

https://soiledbyblood666.bandcamp.com/album/erit-sanguis

Elem, ono što jesam očekivao, punih šest godina pa onda još mesec dana jer sam pogrešno pročitao datum izlaska je novi, treći album dansko-američkog slamming death metal projekta Guttural Slug a koji smo već najavili u Junu. Plague of Filth je konačno izašao prošle nedelje – ko objavljuje albume u Nedelju??? Pretpostavljam da je to posledica činjenice da je album izašao za indonežanski etiketu Brutal Mind – i, pa… recimo da je ova ploča oštro podelila javnost. A time mislim da klinci po JuTjub komentarima i redditu koji se i inače svađaju oko svega sad mogu da se svađaju i oko Plague of Filth jer, o iznenađenja, ova ploča ne zvuči u dlaku isto kao klasični Megalodon.

No, metalci su fanatici u proseku kao i svi gikovi a, već sam ovde pominjao, Megadolon nije bez razloga osvojio status klasika slamming death metala i  svrstao se uz prvi album Cephalotripsy ili drugi album Abominable Putridity u tu neku kategoriju albuma koji su definisali savremeni slem zvuk.

No, Guttural Slug je studijski projekat a ne „pravi“ bend i Mikkel Sørensen je praveći diskografsku pauzu od šest godina ne samo sazreo kao autor (i donekle promenio prioritete) već i dvaput promenio pevača. Samantha Michelle Smith koja je snimila singl Atrocities 2013. godine više nije u bendu a umesto nje tu je sada Anthony Davis iz Gutfucked i Exophagy. I Davis odrađuje fin posao pa je legitimno reći da hejteri tu hejtuju uglavnom po inerciji. No, što se muzike tiče…

Recimo da je Plague of Filth jedna od najtežih ploča koje sam čuo u životu. Sørensen na ovom albumu demonstrira koliko daleko softver može da odvede muzičare koji su voljni da potroše mnogo vremena i znoja na snimanje i miksovanje pa je Plague of Filth jedno pravo zvučno bombardovanje posle kojeg uši ostaju u ruševinama. Naravno, ovo mislim u pozitivnom smislu, svakako bi bilo lako napraviti ploču koja je samo glasno masterovana i ubija čistom jačinom zvuka, ali Plague of Filth to nije, ovo je album autentične metal TEŽINE, ogromnih gitara i dušmanski masivnih bubnjeva, vokala koji zvuče kao da ih izvlači Tiranosaurus Reks lično, miksovan tako da se čuju različiti slojevi i da se u granitnoj čvrstoći ipak nazre dovoljno nijansi.

Ali kompozicijski ovo je za mene bilo prilično iznenađenje jer na ovom albumu Guttural Slug demonstriraju novostečenu zrelost ali gube elemente zabavnosti koji su bili notabilan sastojak prethodnih ploča. Hoću da kažem, Plague of Filth je ploča koja je u neku ruku sam destilat slamming death metala sa svim tim nepodnošljivo keči rifovima i ritmovima koji teraju u nezgrapni ples, ritualističkim vokalima i gitarama koje lome kolena i vratove. Ali u drugu ruku, Plague of Filth je ploča koja na mnogo mesta napušta slemove i vozi se na praktično hardcore točkovima. Mislim, nisam očekivao da ću ovo ikada napisati ali Guttural Slug na nekim delovima ovog albuma sviraju skoro pa čisti beatdown hardcore.

No, oni to actually dobro rade, Sørensen ume da uspori do skoro stajanja a da i dalje izvlači epske rifčine koje podsećaju čak i na Cathedral (slušajte Judgment, recimo) i za mene koji beatdwon uglavnom ne slušam, ovo je njegova interpretacija koja mi prija. No, razumem da to kod nekih slušalaca može da izazove nelagodu. Pogotovo jer Davis nema nameru da posebno menja svoj stil pevanja i Plague of Filth je pun hardcore doziv-i-odziv struktura i visokih vrištećih vokala koji bi bili prirodniji na nekom deathcore albumu nego na ploči benda koji je popularizovao „zrikavac/ žaba“ tehniku na svojoj prethodnoj ploči.

Ali kad sve to čovek proguta, ovo je na kraju dobra ploča. Ovo je album koji ima dobre pesme čiji je osećaj drame opipljiv, što za slamming death metal baš i nije karakteristično i Sørensen i Davis zapravo izvlače dosta kilometraže iz te neke pripovedačke dinamike u kojoj su moćni slemovi – kojih i dalje ima u izobilju, da ne bude sumnje – gradivna materija za snažne horor narative. Pritom, bend je i lirički ozbiljniji nego pre, sa zamecima sociopolitičke osvešćenosti i psihološke refleksije koji, takođe, nisu karakteristični za slem.

Plague of Filth je pritom i kratka ploča koja ne smara razvlačeći pesme duže nego što treba. Iako su ovo epske kompozicije po senzibilietetu, svaka se završava nakon što iscrpi svoj potencijal za dramatično i, za razliku od recimo, nedavno pominjanog novog albuma južnoafričkih Vulvodinya, drži pravu lekciju iz ekonomičnosti aranžmana.

Rezultat je da je Plague of Filth ploča koju je uprkos izuzetno agresivnom zvuku, lako vrteti na repeat cele nedelje i uživati u njenim slem kvalitetima. Recentni album Organectomy je ipak zadržao mesto na tronu ovogodišnjih slem izdanja, ali Guttural Slug sa ovom pločom nisu razočarali, naprotiv:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/plague-of-filth

Kao poslednje izdanje ove nedelje imamo, takođe dugoočekivani, novi EP od četiri pesme španskog brutalnog death metal benda Wormed. Ja ove Špance ovde često pominjem jer ih smatram predvodnicima te neke savremene struje naprednog death metala koji se inspiriše naučnom fantastikom i avangardnom kompozicijom u istoj meri a njihov treći album, Krigshu je bio svakako jedna od najboljih ploča 2016. godine, zatvarajući trilogiju konceptualnih ploča o budućnosti i kraju kosmosa u kome živimo. Avaj, bend je u međuvremenu, prošle godine, tragično izgubio bubnjara ali je i njihov pevač, Phlegeton snimio izvrstan blek metal album sa svojim solo projektom Lifelost. Bilo kako bilo, sa novim EP-jem, Metaportal, koji je izašao juče, Wormed su tu da potvrde da i dalje postoje i da i posle kraja kosmosa ima mesta za nove kosmološke maštarije. Novi bubnjar, dvadesetpetogodišnji Gabriel Valcázar je, naravno, sasvim na visini zadatka i bez ikakve vidne frikcije se uklopio u kompleksni zvuk benda, a Metaportal je jedan autoritativan, siguran nastavak (i nadgradnja) onoga što su Wormed postigli na Krigshu.

Drugim rečima, na jelovniku je brutalni ali vrlo tehnički nabrušeni death metal sa kompleksnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjima, ali naglaskom na agresiji i brzini, onako kako ja najviše i volim. Wormed mi zato i spadaju u tu neku malobrojnu grupu danas aktivnih bendova koji igraju na zlatnoj sredini između sofisticiranosti i ambicioznosti savremene kompozicije sa jedne strane i primalne, brutalističke infantilnosti death metala sa druge, upadajući u elitno društvo u kome su Suffocation, Cryptopsy, Disfiguring the Goddess… No, Wormed na svojoj strani imaju tu naučnofantastičnu komponentu i ovo je nešto što se na Metaportal čuje vrlo dobro, nastavljajući metal-SF vertikalu koja je krenula još sa Hawkwind u sedamdesetima, pa preko Voivod i Atheist stigla i u današnje vreme do bendova poput Vektor, Artificial Brain i dakako Wormed. Ali Wormed su svakako najbrutalniji bend iz te frakcije i Metaportal je ploča na kojoj uprkos povremenim momentima sintisajzerske meditacije pa i jednom kratkom introu na klaviru, glavni jelovnik sadrži samo najžešće prebijanje.

Pesme su, naravno, sve izlomljene, prepune rafalnih rešetanja, nervoznih slemova (na primer u Remote Void) ali i egzotičnih harmonskih rešenja kakva za death metal nisu karakteristična ni danas, više od dve decenije posle prvenca nemačkih Atrocity. No, Wormed, su ovo već pružali sa Krigshu i Metaportal je produženje njegove savršene discipline i matematičke preciznosti uparene sa varvaskim prebijanjem, ali je i njegova nadgradnja sa neočekivanim ali jako dobrodošlim pasažima „klasičnije“ melodije koja oplemenjuje inače neprijateljsku i mračnu muzičku sliku. Svaka pesma ima tu sjajnu tenziju i razrešenje između tvrdog, prigušenog rif-rada standardnog za brutalni death metal, harmonskih istraživanja daleko izvan granica metala i jednostavnih, efektnih melodija koje grade upečatljive atmosfere. Kako sam juče, praktično spontano, posle slušanja ovog EP-ja proveo jedno sat vremena slušajući izbor iz više kompozicija Stravinskog u izvođenju  simfonijskog orkestra finskog radija, tako sam i jednako spontano pomislio da bi Stravinski, da je danas živ, skoro sigurno rado džemovao sa ovim Špancima.

Jer Wormed, kako je i običaj u brutanom death metalu, žive na dijeti neočekivanog – brzih promena tempa, skretanja pod pravim uglom, uletanja u teške ritmičke pasaže pa naglih promena u drugom smeru – ali sve to na Metaportalu uokviruju harmonskim istraživanjima i dramom koja je daleko iznad onog što radi 99% kolega. Kada se poslednja pesam E​-​XYSTEM​:​/​/​CE završi namernim probijanjem svih pravila masteringa i pocepa vam uši svojom distorzijom ostaćete zatečeni i bez daha pitajući sa šta je ovo sve bilo i kada ćete dobiti još.

Posebno treba pomenuti i pevanje. Phlegeton je jedan od onih death metal pevača usredsređenih na duboki grleni vokal gde se razumevanje reči žrtvuje u ime jednog praktično seizmičkog efekta koji ovakvo pevanje proizvodi. Na Metaportal on na više mesta potencira ulazak u srednje frekvencije (dakle „iiiii“ umesto jednoličmog „uuuuu“) koje ne asociraju na pig squeal tehniku što je bila popularna pre pola decenije već sugerišu tu neku mračnu dubinu kosmičkog prostranstva u kome je slušalac izgubljen zajedno sa bendom i protagonistima njihovih priča. Sjajno? Sjajno. U zaključku: Wormed su sam vrh metala u ovom trenutku. Pa nek ostanu tamo koliko god je moguće.

https://wormed.bandcamp.com/album/metaportal

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-07-2019

Na ovaj sveti dan, kada će se gledati Spajdermen Far from Houm, bogougodno je pozabaviti se malo i metalom. Ili, već, Đavougodno, kako vam više odgovara.

Jer, naravno, prvo krećemo od blek metala, i to iz države koja je relativno nedavno proglasila autokefalnost svoje, jelte, crkve. Dakle, iz Ukrajine. Протидія („otpor“) je jednočlani projekat momka po imenu Vitalij Palagnjuk koji nema još  ni devetnaest godina a, evo, izdao je, posle gomile singlova, i prvi, solidni album pod nazivom Тягар страждання (Teret stradanja, jelte). I, naravno, pošto ja ovde nemam običaj da hvalim svaki sobni demo-projekat koga slupa neki momčić na kompjuteru, reći ću da iako Протидія ima sve odlike demo scene – vidno programirane udaraljke, pomalo preveliku opsednutost detaljima ponekada na uštrb integriteta celine – treba reći  da je ovo, za tu scenu, prilično dobra ploča. Palagnjuk kombinuje blek metal sa malo thrash pristupa i ovo je ploča dobrih rifova i dobrog gruva sa vrlo solidnim miksom i zavidnom izvođačkom zrelošću. Kompozitorska i aranžerska će doći sa vremenom jer Тягар страждання nudi zdravu osnovu, sa pesmama koje imaju personaliti i energiju i nedostaje im samo malo organskijeg toka da budu odlične:

https://protydiya.bandcamp.com/releases

Njemački Choroba na svoim trećem albumu, Macht nude vrlo teatralan ali pitak blek metal sa epskim zahvatom ali i dovoljno fokusa na samim kompozicijama da se sve ne pretvori u puki teatar i epsku pornografiju. Lepo je to napisano i još bolje izvedeno, sa odličnim začinima u vidu, recimo, ženskih vokala na naslovnoj numeri i ovo je blek metal koji ne deluje preteće i agresivno iako puca i od atmosfere i od energije. Takoreći muzika dobrog raspoloženja:

https://choroba.bandcamp.com/album/macht

Iz iste države dolaze Wandar čiji je melodični blek metal zamišljen kao duboka posveta skandinavskim uzorima, bez direktnog imitiranja zvuka već sa pronicanjem u filozofsku nutrinu i kreiranjem sopstvenih građevina od istog, da tako kažemo, materijala. Ja to, da budem iskren ne čujem i meni je ovo tek solidan atmoblack. Naravno, Zyklus je ploča pretrpana zaslađenim melodijama koje nisu baš po mom ukusu, ali to su mu ti neki Nemci. Atmosferični blek metal retko pravi napor da mu kompozicije budu kratke i jezgrovite pa ni Wandar nisu izuzetak i ovo su pesme od po osam i devet minuta koje će vas gadno smoriti ako vam se ne dopadaju melodije. Ali ako vam se dopadaju melodije i generalna atmosfera, ovo je dobitnička kombinacija:

https://wandar.bandcamp.com/album/zyklus

Brazilski Abyssal Forest na svom, pretpostaviću, debi EP-ju Além da Grande Vasta Floresta nudi jednostavan ali energijom i emocijama nabijen blek metal sa latino senzibilitetom, pevanjem na portugalskom i sirovijom ali dostatnom produkcijom. Além da Grande Vasta Floresta je ploča sva u istom ritmu, sa gorkoslatkim tremolo rifovima koji ne mogu a da ne izazovu malo emotivnih titraja u nekome ko je odrastao uz tamburice i rakiju, te promuklim vokalom koji kanališe više očaj nego gnev. Lepa, čak nežna muzika iako njena pojavna forma nije ni lepa ni nežna. Monotono, ali fino:

https://youtu.be/cjWOmbsvT4o

Slovački atmosferični post-blek metal bend, Atanas ima svoj prvi album, Enitharmon i moram da priznam da je meni ovo maltene kao neki satirični kliše ovakve muzike, sa najpredvidivijim mogućim  harmonskim progresijama i aranžmanima gde praktično znate kada će bend da stane, pogasi distorzije i uđe u razlaganje, kada će pevač da šapuće a kada da vrišti itd. Ipak, ekstremna neoriginalnost se nadomešćuje solidnim izvođačkim kvalitetima a mada bi bendu valjala malo bolja produkcija i ovako ovo sasvim može da se posluša. Ako volite taj neki post-blek metal zvuk, ovo će vam sigurno biti mnogo bliže nego meni:

https://atanas.bandcamp.com/album/enitharmon

Kalifornijski Murk Rider su svoj ambiciozni debi album Exile of Shadows izbacili još u Junu ali mislim da vredi da se pomene jer je ovo ploča sa tri pesme u više od osamdeset minuta muzike, sa interesantnom produkcijom i mnogo, pa, hrabrosti. Murk Rider ne pišu „komplikovanu“ muziku u smislu da se dinamički i harmonski sve menja svakih par sekundi, i njihove pesme imaju „horizontalniju“ evoluciju, idući sporim ali postojanim korakom u smeru koji je bend odabrao, uz puno ponavljanja i hipnotičkih detalja. Murk Rider, iako zapravo sviraju dosta prepoznatljiv blek metal, ovim imaju dosta dodirnih tačaka sa ekstremnijim doom bendovima i Exile of Shadows je album vredan truda:

https://murk-rider.bandcamp.com/album/exile-of-shadows

Ascète su francusko-blegijski duo koji nema još ni jedno samostalno dugosvirajuće izdanje, ali ovogodišnji promotivni demo, Les causses s’en gaussent ih prikazuje u dobroj formi. Ovo je dramatičan, veoma teatralan (čak pomalo operetski) galski blek metal sa pesmama koje se organski razvijaju uz puno promena dinamike i tempa, i veoma dobrom produkcijom. Samo dve prave pesme i jedan intešludij slušaoca ostave gladnim za još, što potvrđuje ispravnost ovakvog promotivnog poduhvata:

https://ascete.bandcamp.com/album/les-causses-sen-gaussent-promo

Bečlije Abigor izdaju osamnaestog Jula svoj JEDANAESTI album Four Keys to a Foul Reich (Songs of Pestilence, Darkness and Death) (da, to je ceo naziv) ali se sve to već sada može čuti na Bandcampu i ko voli njihov mid-tempo, pomalo avangardni pristup blek metalu, imaće ovde šta da čuje. Abigor su napravili album sa šesnaest pesama tako što svaka vokalna kompozicija ima svog instrumentalnog parnjaka koji varira neke njene motive ali je inače posebna pesma. I to je zanimljivo, ima ovde puno dobre muzike da se čuje, uz dosta promišljene aranžmane i puno ozbiljne svirke. Što se miksa tiče, tu pomalo dvojim. Abigor su izbegli da naprave preglasan zvuk koji bi potopio sve te inteligentne sviračke vinjete što su se potrudili da osmisle ali je s druge strane sve prštavo i pomalo neprijatno za uho. No, svakako, album dobre, intrigantne muzike i atmosfere:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/four-keys-to-a-foul-reich

Drama oko toga da sada imamo dva benda po imenu Batushka koji i jedan i drugi polažu pravo na legat ovog interesantnog poljskog projekta se produbljuje time što je i druga frakcija, ona koja izdaje za Metal Blade, sada izbacila svoj album, Hospodi i ovde se čuje OGROMAN napor da se proizvede nešto što će biti na nivou legendarnog prvenca, Litourgiya. Sad, pre nekoliko nedelja smo solidno ocenili album druge druge frakcije u kojoj svira čovek koji za sebe tvrdi da je napisao sve pesme na Liturgiji tako da Hospodi ima prilično ozbiljnu konkurenciju i potrebu da se dokazuje. No, ovo svakako nije loša ploča, s obzirom da maltene pričamo o kaver bendu, jelte. Hospodi ima svu tu pravoslavnu dramu i sakralnu dimenziju koja se podrazumeva kada pričamo o Baćuški, i mislim da albumu samo nedostaje zrnce inspiracije da bude zaista odličan. Ovo je meni jako prijemčivo i prijatno za slušanje ali utisak da je sklapano po formuli postoji. No, ne mora to da smeta:

https://batushka.bandcamp.com/album/hospodi

Stoner rok! Dakle, prvi su The Red Widows iz Londona sa svojim prvencem Fuzzfixion koji jeste izašao još početkom Juna ali bih se osećao loše da smo ga potpuno preskočili pa da moram da ga se prisećam tek na kraju godine. Pogotovo što ove nedelje kao da se davimo u pristojnom ali neinspirisanom pshidoleičnom i dezert roku koji ne bih da ovde opisujem. The Red Widows umesto toga nude zaista jako isfazirani i prirodno psihodelični, hermetični doom sa jasnim sabatovskim korenima i pesmama koje traju dugo i udaraju snažno. Recimo, Lucifer’s Maiden je šesnaest i po minuta teškog roka na granici racionalnog, sa nepristojno nisko naštimovanim gitarama i pevačem koji postepeno gubi razum kako pesma ide dalje. The Red Widows nisu za svakoga jer njihova muzika ume da bude naporna i zahtevna ali je ona istovremeno i organski logična i ako se nađete u pravom raspoloženju, nećete moći da prestanete sa slušanjem:

https://theredwidows.bandcamp.com/album/fuzzifixion?t=2

Mnogo manje hermetični a mnogo žovijalniji su Sacri Monti iz San Dijega čiji je drugi album, Waiting Room for the Magic Hour jedna raskošna proslava ’70s psihodelije i hard roka sa masnim, rokerskim zvukom i mnogo životne svirke. Ovo je bend u kome, recimo, podela na ritam i solo gitaru takoreći ne postoji jer obojica gitarista pletu zamamne arabeske u isto vreme, dok bas i bubanj drže složene matrice na okupu a klavijature dodaju još psihodeličnog nadeva. Vrlo hipnotički ali bez pretencioznog aranžiranja kakvo je često za bendove koje sebe opisuju heavy psych odrednicom, Sacri Monti su grupa koja pokazuje da „manje je više“ poristup ne mora da se zloupotrebljava i da ima nečega i u raspojasanom ali disciplinovanom džemovanju pet raspoloženih muzičara. Izvrsna ploča:

https://sacri-monti.bandcamp.com/album/waiting-room-for-the-magic-hour

Portugalski Jesus the Snake su, recimo, dobar primer tih „čekača“, benda koji nema MNOGO ideja u svom psihodeličnom roku pa ih onda raspoređuje vrlo štedro kroz dugačke pesme nadajući se da su gruv i atmosfera dovoljno dobri da se ne primeti da bend ne uspeva da mnogo razvije te ideje koje poseduje. Ipak, debi album, Black Acid, Pink Rain je sasvim slušljiv na ime dobre, jako masne gitare i klavijatura koje prijatno farbaju zvučnu sliku. Jesus the Snake ultimativno premalo toga rade na ovoj ploči i mole se bogu (ocu) da im je gruv dovoljan. Što se mene tiče – nije, ali imaju dobar zvuk i ovo nije neprijatno:

https://jesusthesnake.bandcamp.com/album/black-acid-pink-rain-2

Black Pistol iz Kejptauna su dobro podsećanje da JAR ima neke od najvrelijih rok bendova na svetu u ovim trenutku i njihov dugosvirajući debi, Sins of the Father je jedna punokrvna hard rok end hevi metal ploča sa glasnim, „televizijskim“ miksom ali i puno etitjuda i odličnih ideja. Da su Amerikanci i da su se pojavili devedesetih, Black Pistol bi danas bili bend sa stadionskim iskustvima iza sebe jer njihov heavy rock je dovoljno „komercijalan“ sa svojim melodičnim refrenima i udaračkim ritmovima da se dopadne masama, a opet je dovoljno pametan i bezobrazan da ga prihvati i ta neka kritičarska elita. Ukratko, ovo je jedini bend na ovom spisku danas koga možete da slušate sa celom porodicom. Vrlo lepo:

https://blackpistol.bandcamp.com/album/sins-of-the-father

Stonekind iz Severne Karoline su na svom istoimenom debi EP-ju ponudili tri pesme (i jedan intro) zdravog, psihodeličnog hevi gruva koji u sebi ima malo i te neke late-60s psihodelije ali i dovoljno faza da vam malo osmude brkove. Odlična ploča ako koristite narkotike ali i za nas strejtere ispunjena dobrim gruvom, distorzijom i dinamikom:

https://stonekindband.bandcamp.com/releases

E, dobro, idemo sada na nešto brže, to jest na propisan hevi metal iz pera uvek pouzdanog indijskog benda Kryptos. Ovi momci iz Bangalora cepaju već više od dvadeset godina a Afterburner je njihov peti album i ima dobre predispozicije da vam se dopadne ako ste odrastali u osamdesetim godinama prošlog veka, voleli dobar rif, tvrd ritam i nadrkan etitjud. Kryptos sviraju metalčinu negde na prelazu tvrde heavy struje u speed ekstrem, dakle, možemo ih svrstati uz Riot ili Raven, recimo, i iako je njihova muzika jasno utemeljena na predlošcima starim tri i po decenije, ona ne zvuči arhaično. Dobrim delom je to zbog pevanja koje, ovako ružno i ravno kakvo jeste (time čineći najgori element albuma) zapravo pomaže da ovo savremenim ušima ne deluje „retro“. S druge strane, rifčine i generalna dinamika pesama su tu da podsete na najslavnije momente ove decenije i meni ovo na ime tog menija veoma prija. Kryptos moraju da pribave sebi malo življi, organskij miks, jer njihova svirka to zaslužuje, i da malo razmisle o pevanju jer ovaj album ipak ne može da stoji rame uz rame sa remek delom koje su nam isporučili Riot City pre koju nedelju, ali se distanca opsano skraćuje:

https://youtu.be/lYYkR1DbJCQ

Iz slične priče su i kvebečki Metalian čiji treći album, Vortex plasira isti taj hevi-metal-prelazi-u-speed-metal pristup, samo sa nešto boljom produkcijom i pevanjem koje je manje monotono. Naravno, to da gitarista i pevač Ian relativno često uleće u falseto neće biti svakome po ukusu ali to albumu daje još autentičniju ’80s crtu. Vrlo je ovo solidno i ako baš ne puca od originalnosti (a ne puca, čuje se ovde dosta Krokusa, Accepta i sličnih preteča), nudi prosviran i promišljen klasični metal za ljude koji to vole. A znamo se koji smo:

https://www.youtube.com/watch?v=2f-uf9MglYM&list=OLAK5uy_mrXnceH0c0e2vOZMGJms743ysmUCcDTvA

Španci Hex na svom drugom albumu, God Has No Name nude tvrd, nabadački doom death metal sa dosta drame i miksom koji nije idealan (taj pljeskavi bas mi suviše privlači pažnju) ali radi posao i ostvaruje preduslove da slušalac koga privlači spora a agresivna muzika odvoji uvo. Hex umeju da osmisle solidan rif i da se igraju sa aranžmanima i mada im je muzika suštinski monotona, oni čine dosta na tome da monotonija deluje planirano, ozbiljno i obogaćeno raznim trikovima. Sasvim pristojno:

https://hexdeathdoom.bandcamp.com/album/god-has-no-name-death-doom-metal

Švajcarski Arkhaik na svom prvom albumu, *dʰg̑ʰm̥tós (da, to je ime albuma) nude jako spor i mračan blackened doom metal sa funeral prelivima, pakujući u tri pesme (ali i svega tridesetri minuta) mnogo tmine i težine. Drama koju ova muzika posreduje se zapravo ne čuje tako lako jer je zvuk tako masivan i opresivan, ali ko ima snage i volje, u ovom albumu će naći dosta emocija i generalnog uzbuđenja. Švajcarci su i lukavi utoliko što je srednja pesma na albumu, naslovna, šest i po minuta pristojnog ambijentalnog čukanja pa je i ta neka narativna komponenta ploče solidno pogođena:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/arkhaaik-d-g-m-to-s

Grozniji od svega ovoga su Nightfucker, kanadsko-britanski doom superprojekat čiji istoimeni EP nudi četiri pesme pozitivno toskičnog, smrdljivog dooma što kao da je ispuzao direktno iz kanalizacije i razmazuje vam kužnim udovima prljavštinu po ušima. Samo za naklonjene:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/nightfucker

Kanadski spid metal je u ovom trenutku neka vrsta trenda i projekat Aphrodite iz Otave na svom prvencu Lust and War nudi neku njegovu keči i seksi verziju. Ovaj trio u kome jedan čovek svira sve instrumente osim gitarskih solaža, drugi čovek svira solaže a treći čovek je žena i peva, dakle ovaj trio na albumu nudi svoju interpretaciju antičke grčke mitologije kroz jedanaest pesama brzog, poletnog i vrlo melodičnog metala koji se maltene graniči sa hardkor pankom. Svakako bi, ne samo zbog ženskog vokala, bilo pravilno povući paralelu sa ’80s pretečama u formi Znowhite recimo, ali Aphrodite su još poletniji i melodičniji i ta pank komponenta koju imaju (a koju podcrtavaju te razigrane solaže što ih svira Yan Turbo) im daje dosta prijemčivu formu. Jo Steel koji je napisao sve pesme i svira sve osim solaža je suludo talentovana persona i zapravo ovaj album najviše koči pevanje pevačice Tanze Speed koja je nedovoljno energična i mada pogađa sve note kako treba, ne uspeva da se nametne izvedbom. Ako Speedova za sledeću ploču udvoji napore, pričaćemo o klasiku, a ovako imamo poluuspešan ali veoma, VEOMA obećavajući album:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/lust-and-war

Imali smo ove nedelje i nešto death metala. Meksički Disrupted na svom drugom albumu, The Procrastination of Being nude sasvim solidan ako već ne preterano originalan death metal starije škole u kome ima elemenata thrasha i različitih dinamičkih uzleta i smirivanja. Meksikanci sviraju dobro i melodično i vrlo dobro su miksovani tako da je ovo ploča za ljubitelje, recimo, Death ili Atheist ali nije baš na nivou ovih preteča, naravno:

https://disruptedmx.bandcamp.com/album/the-procrastination-of-being

Dalje u death metalu imamo autralijski Disentomb sa trećim albumom, The Decaying Light. Iako imenom sugerišu švedski death metal, Disentomb zapravo sviraju nešto bliže američkoj priči iz domena brutalnog, epskog metala jednih, recimo Incantantion ili Baphomet/ Banished. The Decaying Light je izdao Unique Leader i to unapred sugeriše određeni kvalitet koji ovaj bend svakako isporučuje, ali moram da priznam da kvinslenđani još nisu dosegli svoju zrelu formu. Relativno dinamični aranžmani koje nude su zanimljivi ali ne i nužno angažujući za slušaoca onoliko koliko su za izvođače dok je superduboki vokal simpatičan u prvih minut ili dva ali do kraja albuma svojom monotonošću prilično zasmeta.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-decaying-light

Burial Remains sa svojim debijem Trinity of Deception, pak, sviraju apsolutno stoprocentni švedski death metal iako su – Holanđani. Ova ploča je kao neki izgubljeni Dismember album, melodična, teška sto kila, naštimovana u minus i sa tom finom kombinacijom agresije i keči melodija koja je karakterisala swedeath na početku devedesetih godina prošlog veka. Naravno, pomanjkanje originalnosti može da zasmeta i to je legitimno da se zameri, kao što je i legitimno da se kaže da mastering albuma uspeva da ponudi ravan, brikvolovan zvuk koji je pritom u sumi suviše tih, ali ovo je meni vrlo prijatna ploča poštenog, znojavog death metala stare škole:

https://burialremains.bandcamp.com/album/trinity-of-deception-death-metal

Jednako znojavo i pošteno krljaju losanđeleski Cold Curse na svom EP-ju Violent Measure koji je nekakav deathgrind hibrid kao izašao iz devedesetih, sa svom primitivnošću ali i vitalnošću koju ovo podrazumeva. Ovde nema nekakvih dramatičnih bildapova i složenih aranžmana (sem u drugoj pesmi, notabilno) već samo žestokog krljanja presecanog moš-delovima, sve teško, crno i opako. Lepo venčanje metala i kora:

https://creatorcoldcurse.bandcamp.com/album/violent-measure

Ljubitelji Autopsyja ili Mastera će se poradovati albumu švedskih Ribspreader pod nazivom Crawl and Slither a koji je zapravo kompilacija njihova dva EP-ja i nudi devet pesama prlljavog, jednostavnog, jelte, death metala stare škole. Malo originalnog zvuka, ali dosta dobar doprinos ovom posebnom podžanru sa dobrom produkcijom i srcem na pravom mestu:

https://hpgd.bandcamp.com/album/crawl-and-slither

Izašao je i živi album Suicide Silence ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam, pa zato za danas završavamo sa jednim sleming det metal albumom.

Ipak, iako već sedam godina čekamo da moskovski Abominable Putridity napravi nastavak svog klasičnog albuma The Anomalies of Artificial Origin (i prošle godine smo dobili tizer u vidu jedne pesme), ovo što danas imamo nije zaista nova ploča već kolekcija pet demo snimaka pesama koje znamo sa njihovog prvog albuma, In the End of Human Existence. I mada je to malo razočaranje, opet, ovo su dobre, klasične slamming death teme kojima grublja, sirovija produkcija daje i malo patinirani zvuk pa je slušanje svakako preporučljivo za ljubitelje žanra:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/abominable-putridity-demolisher

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-07-2019

U ovaj topli letnji dan treba sebi priuštiti samo najfiniji metal. A ako ne znate gde da ga nađete, ništa zato: Mehmet se potrudio. Evo ga u produžetku.

Prvo pa blekmetalsko, kako se to obično kaže, a tu su prvi Finlanđani Lux Morti sa svojim istoimenim debi albumom koji je izašao pre nešto više od nedelju dana. U tom nekom momentu je nastala i njihova strana na Metal Archivesu pa možemo da kažemo da ne znamo puno o ovoj grupi i da je razumno pretpostaviti da je mlada. I napaljena. Ali ovo je vrlo lep debi, muzika sa dosta karaktera i lepe emocije. Blek metal često zna da pati od karikaturalne ekspresivnosti, koju ja umem i da volim, da ne bude zabune, ali Lux Morti uspevaju da budu i melodični i ekspresivni a da to deluje i zrelo i stilski zaokruženo. Zna se da načelno ja više volim bržu muziku u ovom žanru ali Lux Morti uspevaju da mi prodaju svoje mid-tempo pesme jer su to dobro napisani, dobro snimljeni i autoritativno izvedeni komadi pravog, tr00 blek metala.

https://luxmorti.bandcamp.com/releases

Američki Mysticism Black su, recimo dobar primer za tu neku karikaturalnu ekspresivnost. Njihov drugi album, Return of the Bestial Flame ima 1) smešan naziv, 2) overdouz ružnih klavijatura, 3) intro od četiri minuta grmljavine i prvu pesmu koja traje 14 minuta bez dobrog razlgoa za to. U načelu ovo nije muzika koju bih ja nešto visoko ocenio posebno uz malo muljav miks i kreveljenje pevača, ali pošto im je trebalo trinaest godina da snime nastavak prvom albumu i pošto je ovo uprkos tim detinjastim elementima, ipak ploča sa puno ubeđenja u to što radi, ne mogu a da se ne osmehujem kad je slušam:

https://themysticismblack.bandcamp.com/album/return-of-the-bestial-flame

Poljski Useless na svom trećem albumu Fall into Extinction nudi relativno srednjaški depresivni blek metal ali pošto se radi o pravom bendu a ne kućnom projektu jednog čoveka onda i muzika iako nije posebno nadahnuta ipak profitira od međuigre živih muzičara i proguta se relativno bezbolno za jedno slušanje. Fall into Extinction nije dakle neka posebno jaka ploča ali na ovu vrućinu je sa svojom sirovom, tupom interpretacijom depresije sasvim prihvatljiva:

https://uselessblackmetal.bandcamp.com/album/fall-into-extinction

Negde u Februaru smo pohvalili viskonsinski dvojac Vredensdal za njihov EP [font=]Gather, All Ye Helions, a evo njih sada i sa prvim propisnim albumom, Fealty Of Diabolism i možemo da nastavimo sa hvaljenjem. [/font]Vredensdal se drže tvrdog kursa sirovog, ličnog blek metala na tragu norveških uzora od pre četvrt veka i album prvenac im nosi tanak, oštar i gladan zvuk i pesme koje imaju sasvim originalne aranžmane i jasno je da dolaze iznutra a ne iz proste želje za emulacijom uzora. Vrlo fino:

https://vredensdal.bandcamp.com/album/fealty-of-diabolism

Finski Pillars of Crucifixion na svom prvencu Miasma nudi vrlo borben, sirov i tvrd blek metal koji ide prvenstveno na snagu, nudeći relativno jednostavne aranžmane što vrte nekoliko istih tema, ali to čine sa manijačkom ubeđenošću da ova muzika nešto govori. Naravno, uz satanizam i antihrišćanstvo idu ovakvi senzibiliteti i ovo je prilično okej ploča ako inklinirate:

https://pillarsofcrucifixion.bandcamp.com/album/miasma

Njemački dvojac Impavida niko neće optužiti ni za skromnost ni za dobru produkciju njihovog drugog albuma, Antipode. Ovi ljudi koji ponosito nose pseudonime E. aka God Killing Himself i He, Who Walketh the Void na ovom albumuzvuče kao da su stajali ne u drugoj nego u trećoj sobi od one u kojoj je bio postavljen mikrofon kad su snimali album ali Antipode je zapravo zanimljiva ploča u svojoj do nihilizma naglašenoj hermetičosti i ima tu dosta interesantnih ideja ako možete da izdržite zvuk:

https://youtu.be/9Bn10H0bCo8

Retko ovde pohvalim neki britanski black metal sastav ali plimutski dvojac Itheist sa svojim istoimenim debijem to zaslužuju. Ovo je jedna agresivna, u sebe sigurna ploča koja svoj satanistički blek metal isporučuje sa dosta brze, žestoke svirke ali i sa osmišljenim, sugestivnim melodijama. Ima tu taman toliko tvrdoće da se može govoriti i o blackened death pristupu, ali Itheist pre svega osvajaju tom nekom finom dramom koju pakuju u ne previše komplikovane ali efektne aranžmane:

https://itheist.bandcamp.com/releases

Ne sećam se da li je na ovom topiku obrađen prvi Abbathov „solo“ album kada je izašao pre tri godine ali evo sada njegovog nastavka u formi albuma Outsrider i ovo je nova, vrlo abbathovska ponuda u kojoj je cela postava promenjena, što podvlači ideju da je ova ploča i čitav projekat u kreativnom smislu dete legendarnog blek metal pevača i da niko drugi tu nije toliko važan. Ja zapravo nisam toliki sekač ni na Immortal – Abbathov bivši, jelte bend – ni na samog Abbatha, ali opet, ovo je pedigriran norveški black metal i Outsrider nudi mnogo momenata koje vredi zapamtiti i slušati iznova i iznova. Slušajte, recimo tu vodviljsku dramu na Bridge of Spasms koja deluje istovremeno i vrlo starinski i vrlo sveže sa svojim old school pristupom ali onda sasvim neočekivanim promenama smera i senzibiliteta. Ono što jeste zamiljivo je da se Abbath ovde vrlo vidno upinje da klasični, ledeni norveški blek zvuk dopuni sa malo tradicionalnog heavy metal zvuka (brze, masne solaže tu i tamo, recimo, kakve podsećaju i na Bathory, čijom se Pace ’till Death album i završava) i mada ne funkcioniše baš sve jednako dobro na albumu, ovo je svakako ploča puna dobrih ideja, svežine i jedne pa, praktično dirljive ekspresivne naivnosti. A ima i dobrih rifova (Harvest Pyre recimo). Zapravo, ako se apstrahuje da Abbathov glas nikada i nisam mnogo voleo (ali je on, ako ništa drugo, ovde jednako ubedljiv kao što je uvek bio), najveća zamerka ovoj ploči je miks u kome su bubnjevi malo previše umrtvljeni i zaklonjeni zidom gitara koje, da se ne lažemo, sviraju odlične stvari, ali treba i bubanj da se čuje. Suma sumarum, Abbath potvrđuje svoj legendarni status i dokazuje da ga kreativna žica nikako ne napušta. Lepo:

https://www.youtube.com/watch?v=mZ3qh-k90kQ

Kad smo mi bili mlađi stalno smo svoje bendove davali da učestvuju na nekakvim kompilacijama širom sveta, od kojih su neke bile tematske i ovo je bio lep način da se družimo sa ljudima i bendovima sa svih strana, okupljeni oko manje-više zajedničkih ideja, pa i da u nekim slučajevima fandrejzujemo i koji dinar za kakav lep cilj. Naravno, devedesetih su to i dalje najčešće bile kasete ali zabadao se i po koji vinil i CD (jasno, CD-ovi su uglavnom bili u produkciji japanskih izdavača). Elem, danas nisu devedesete pa do ovakvih kompilacija dolazim najpre preko bandcampa, a ove nedelje za slušanje preporučujem Black Flags Over Brooklyn – Riffs for Reproductive Justice, kompilaciju koja skuplja pare za reproduktivna prava & zdravlje i prepuna je blek metal, grajndkor, nojz, pank i sličnih bendova koji imaju te neke levičarske (a ja bih rekao samo trezvene) poglede na reproduktivna prava i spremni su da muzički iza njih stanu. Sa ovakvim kompilacijama odmah u startu očekujete da je bar pola bendova neslušljivo, naravno, ali ovde je u proseku kvalitet dosta solidan a Kim Kelly koja je ovo sklapala se potrudila oko sekvenciranja i ovo je prilično slušljiva ploča. Vrlo lepo:

https://blackflagsoverbrooklyn.bandcamp.com/album/riffs-for-reproductive-justice

Sanguine Eagle je neka vrsta bruklinske blek metal supergrupe i, ako znate šta sam već pričao o njujorškom blek metalu, ovo je svakako obavezna lektira. Ipak, valja se pripremiti za prilično lo-fi zvuk, ali i dugačke, atmosferične pesme koje pomalo odskaču od uobičajenog NYBM zvuka i, recimo, na to da album počinje sa jedanaest minuta gitarskog ambijenta, bez bubnjeva ili pevanja. Sanguine eagle svakako ne idu na to da se dopadnu svakome a poslednja (od tri), naslovna pesma, Shores of Avarice je dvadeset minuta ozbiljne hipnoze. Eksperimentalno i, ako ne baš sasvim uspešno, definitivno interesantno:

https://sanguineeagle.bandcamp.com/album/shores-of-avarice

Jednako eksperimentalno, ali mnogo rastrzanije i shizofrenije zvuči An isolated Mind (aka Kameron Bogges iz kalifornije) koji na prvencu za I, Voidhanger, a koji se zove I’m Losing Myself prodaje eklektičan blek metal sa izraženom eksperimentatorskom crtom i dosta nervoze. Opet, ni ovo nije ploča na kojoj svaka ideja treba da bude zapamćena, a mnoge nije trebalo ni da budu snimljene, ali ipak je to proverbijalno blato u kome malo-malo pa naletite i na koji dijamant. Preslušati:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/im-losing-myself

Na stonerskom jelovniku danas bismo mogli da započnemo sa debijem londonskog trija Old Horn Tooth koji se zove From The Ghost Grey Depths i sadrži četiri pesme ultrateškog, sporog i sirovog doom/ stoner  metala sa zdravim odnosom ka Black Sabbath i nezdravom opsesijom distorzijom. Old Horn Tooth lepo upliću hardrokerske i nojzerske elemente svoje muzike da se dobije nešto hipnotički i zavodljivo, kako za publiku koja cima bong tako i za onu koja samo voli lepu pesmu. Jako heavy i jako dobro:

https://oldhorntooth.bandcamp.com/releases

Tu su i Grci Dendrites čiji drugi album, Grow, nudi vrlo televizično pakovanje hard roka i dezert/ stoner metala koje niti odiše originalnošću niti pleni nekom izraženom  ličnošću, ali je kvalitetno. Hoću reći, Dendrites su u svojim rifovima, pevanju, aranžmanima itd. derivativni koliko se to može zamisliti, ali s druge strane dobro poznaju materijal sa kojim barataju i barataju odlično:

https://dendritesband.bandcamp.com/album/grow

Ima tu još gomila relativno generičkog i prosečnog stoner metala i psihodelije ali su mi za uho zapali izraelski Elephant Hive čiji debi album Buffs skreće pažnju na sebe originalnošću. Elephant Hive su garažni duo bubnjeva i gitare sa pankerskim senzibilitetom i stonerskim zvukom i zapravo zvuče kao mešavina Rumljana Gymnastics (samo bez pevanja) i, recimo, Obliviansa. Sirovo, ali na određen način sofisticirano. Nije ni metal, ali je dobro:

https://elephanthive.bandcamp.com/releases

3 Wheeler Band iz Meksika su povratak klasičnom stoneru i njihov EP 333 nudi tri pesme (naravno) lepljivih rifova i solidnog gruva. Nema ovde neke transcendencije (iako se druga pesma zove The God) ali je kao muzika za ljetne žurke 333 sasvim solidna ponuda:

https://3wheelerband.bandcamp.com/album/3-3-3

No, ako nam treba i malo transcendencije u našem letnjem pirovanju, novozelandski Beast Wars su izbacili četvrti album, IV i ovo je već jedna lepa ploča stonera koji ne zvuči kao samo Sabat kaver bend za publiku koja trenira podizanje džointa već koja u komponovanju, aranžiranju i izvedbi ima jednu lepu kosmičku dimenziju i svest da ako otvaramo um, nije zgoreg da to radimo iz nekih plemenitijih ambicija. IV je odlično napisan i odsviran album sa sirovim ali čvrtsim miksom. Vrlo zrelo i vrlo lepo:

https://beastwars.bandcamp.com/album/iv

Za mračniji, više death metalom ofarbani doom metal tu su Španjolci Hex i njihov drugi album God Has No Name koji sadrži i malo nabadačkijih sludge elemenata i nudi tvrdu, agresivnu, ali i dalje sporu i elegantnu svirku kako i dolikuje. Španci su i vrlo solidno producirani sa miksom u koji nije otišlo sad nešto mnogo para ali koji podržava njihovu muziku sa jakom separacijom instrumenata ali bez gubljenja snage.

https://hexdeathdoom.bandcamp.com/

Njemački jednočlani sastav Burial in the Woods je na svom sugestivno nazvanom prvencu Church of Dagon ponudio odličan i upečatljiv doom metal sa malo black metal esencije, tek da zamiriše, i ovo su četiri pesme spore, izrazito dramatične pa na određen način i mračno romantične muzike koja fantazira o nemogućim geometrijama i smislovima izvan ljudske moći poimanja. Gerileme, jedini član ovog benda je vrlo talentovan muzičar ali možda još i važnije, kompozitor i aranžer kadar da svoju introspekciju spakuje u formu probavljivu i zanimljivu i nama ostalima. Ima ovde mnogo pametnije muzike nego što inače dobijamo od prosečnog blackened doom metala, sa jednom ceremonjalnom komponentom koja veoma prija. Valjano:

https://burialinthewoods.bandcamp.com/album/church-of-dagon

20 Buck Spin imaju toliko dobar prosek u svom katalogu da njihova izdanja po automatizmu uključujem u ove preglede jer je mogućnost greške jako niska. Čikaški Immortal Bird na svom drugom albumu, Thrive on Neglect ne kvare ovaj trend i nude ploču koja kombinuje death metal, grindcore, sludge i malo blek metala tako da u konačnom skoru dobijemo veoma dinamičnu, zrelu i originalnu mešavinu kvalitetnog, odlično produciranog modernog metala. Grindcore komponenta kod ovog benda obezbeđuje sjajno korišćenje dinamike i Immortal Bird uprkos dosta glasnom masteringu uspevaju da ponude pesme koje iznenađuju svojim preokretima i imaju puno drame. Pevačica Rae Amitay svojim divljačkim blek metal režanjem zaokružuje jedan u sebe siguran, zreo paket i ovo je album koji apsolutno treba preslušati ma kakav da vam je inače ukus što se tiče ekstremnog metala jer puca od ideja i kvalitetne svirke:

https://listen.20buckspin.com/album/thrive-on-neglect

Pensilvanijski Mind Power na svom trećem EP-ju, Q3 nude tri pesme nadrkanog sludgecore metala koji na momente prelazi preko ograde u beatdown i deathcore vode. Ne nužno moja šolja jogurta od soje ali ima ovo solidan gruv i radije ga slušam od gomile novog deathcorea kome sam dao šansu i odmah ga potisnuo u zaborav:

https://mndpwrband.bandcamp.com/album/q3

Švedski Bullet imaju novi živi album za Steamhammer (zove se samo Live) i mada na donjem linku možete da čujete samo delove pesama, mislim da su i oni dvoljni da ilustruju ideju da je ovo klasičan heavy/ hair metal bend sa malo originalnih ideja ali puno veštine da rekonstruišu neke ikoničke elemente osamdesetih, Da se razumemo, naravno, i osamdesetih je ova muzika bila solidno seljačka i za klasu ispod Mejdena ili Metalike, da ne pominjem sad neke ezoteričnije bendove, ali to ne znači da ja to nisam voleo. Bullet su bend koji ću rado zavrteti kada mi se sluša nešto između Twisted Sister, Accept, Saxon i srpskih Warriorsa, sa dovoljno čizi elemenata da se nasmešim ali i odličnom produkcijom da zamlatim glavom:

https://play.google.com/store/music/album?id=Babqdwzmwiiigaxjpl6m7ph4i5i&amp%3Btid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m&PCamRefID=LFV_6e5a20aa84e89d1f05492083e7834e3c&tid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m

Naravno, izašlo je tu krš deathcorea i sličnih stvari, ali svakako je najvažnije izdanje ove nedelje iz tog žanra novi album južnoafričkih slamming deathcore šampiona Vulvodynia pod nazivom Mob Justice. Sad, Vulvodynia su veoma voljen bend na ovoj sceni i njihov prethodni album, Psychosadistic Design se ne bez razloga smatra klasikom. Naravno, meni su oni do sada bili s jedne strane nedovoljno zabavni da bih ih ozbiljnije slušao, iako je svakako njihov deathcore-sa-slamovima zanimljiviji od većine „običnog“ deathcorea za moje uši, a sa druge su epitomizovali tu neku kežual/ detinjastu mizoginiju nazivajući bend kako su ga nazvali i baveći se tvrdoglavo pomalo dosadnim seksualnim devijacijama u svojim tekstovima. No, svakako sam bio spreman da odvojim uvo za Mob Justice jer je bend napravio vidan napor da evoluira. I apsolutno cenim kada neko shvata da je osvojio srca publike nečim što je uradio ali ne želi da provede ostatak karijere ponavljajući (sa više ili manje uspeha) taj neki uspešni potez. U tom smislu, Mob Justice je zreliji i zanimljiviji album, u prvom redu lirički jer Vulvodynia sada tretiraju te neke sociopolitičke teme koje se dadu prepoznati kao dominantne u južnoafričkom kontekstu, dotičući se čak i mizoginije kroz pesmu koja album zatvara. Veliki respekt.

Muzički, Mob Justice je… pa, na pola puta što se mene tiče. Ovo je s jedne strane hvale vredan napor da se udari jak lični pečat na oprobani deathcore kalup i Vulvodynia se vidno trude da zvukom ali i karakterističnim gestovima pokažu da ih ne zanima ponavljanje nečeg što je radio neko drugi – ili oni sami. Posebno je pevač Duncan Bentley ovde odradio mnogo posla pucajući iz svih oružja i pokazujući raskošan raspon tehnika. Ali kad već pominjem ponavljanje…

…Vulvodynia još uvek ne umeju da napišu pesmu koja shvata koncept dinamike, bild-apa, krešenda itd. Naravno, slamming death metal kojim se ovi mladići inspirišu svakako ne prati standardna pravila pop pesme u aranžiranju tema, strofa i refrena, ali problem je što poslednje dve nedelje previše slušam izvrsni najnoviji album novozelandskih Organectomy i oni naprosto drže lekciju iz komponovanja, kreiranja tenzije, kontrolisanih krešenda, izvrsnih promena smera… Vulvodynia ovo ne umeju ili ne žele da rade i njihova muzika ima „organskiji“ deatchore pristup gde se stvari jednostavno ponavljaju previše puta bez dovoljno varijacija, kako bi publika imala priliku za te svoje crowdkilling rituale. Što svakako znači da ovo nije namenjeno meni koji sam odrastao na jednoj intepretaciji estetike ekstremnog metala i deathcore u startu mora da radi više i jače da bi me privukao. Pošteno je reći da Vulvodynia prave ogroman trud da svoje slemove iskoriste na najbolji način i album ima momente odličnog gruva, ali šira slika i dalje nije po mom ukusu jer bend ne ume da iskoristi inerciju gruva niti da poentira nekakvim krešendom koji bi mene zadovoljio. Opet, ovo je pozitivan evolutivni smer u kome Vulvodynia ide i ne mogu da ga ne pozdravim:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-mob-justice

Da završimo sa jednim, jelte, singlom. I to grajndkor singlom, ali koji ipak traje skoro minut i po.

Ako nikada niste preboleli raspad Discordance Axis, prvo: volim vas, a drugo, sigurno ste kao i ja uzbuđeni što dve trećine ovog kultnog njudžerzijevskog benda sada radi kao No One Knows What The Dead Think i najavljuje album za Septembar. Za sada smo imali jednu demo-pesmu prošle godine ali sada smo dobili i propisan signl sa albuma i ovo je… pa… izvanredno, naravno.

No One Knows What The Dead Think nije puka emulacija Discordance Axis i čuje se da su i Jon Chang i Rob Marton sada stariji i zreliji, no, muzika je, bar u ovoj jednoj pesmi, tim patiniranija i prijemčivija. Naravno, možda joj fali komadić eksplozivnosti koja je karakterisala pogotovo poslednji album Discordance Axis ali ovo je grindcore koji može sebi da priušti ponavljanja i određeni prog-groove pre nego što se lansira u svemir suludim blastbitovima. Drugi voljeni elementi – Changovo vrištanje i Martonove sumanute harmonije su prominentno tu a bubnjar Kyosuke Nakano koji menja Davea Wittea za kitom je, naravno, čarobnjak. Najviše mi se dopada to da ovo nije imitacija ni Discordance Axis niti Changovog potonjeg benda, Gridlink, ma koliko da su ti bendovi bili, pa, savršeni u onome što su radili, već da dobijamo novu i uzbudljivu muzičku avanturu sa prepoznatljivim senzibilitetom ali i sasvim svežom orijentacijom. Plus, Chang na ovoj pesmi koristi mnogo više dubokih vokala nego što smo posle Gridlinka očekivali. S obzirom da je Marton iz zdravstvenih razloga morao da prestane da svira sa Discordance Axis a da je Chang pred izlazak poslednjeg albuma Gridlink rekao da se povlači iz muzike i da je uradio šta je želeo, No One Knows What The Dead Think je DOGAĐAJ koji nikada nije trebalo da se dogodi. Sada se legitimno plašim da ne umrem pre Septembra i propustim nešto što će, po svemu sudeći, biti remek delo:

https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/track/yorha

Video igre: Bloodstained: Ritual of the Night i Bloodstained: Curse of the Moon

Pre par dana stigao sam do „pravog kraja“ igre Bloodstained: Ritual of the Night posle nekih dvadeset časova ispunjenih uglavnom uživanjem. I moram da priznam, pao mi je kamen sa srca – mada se to desilo značajno pre nego što je tih dvadeset sati otkucalo – jer je projekat Bloodstained bio jedna od poslednjih velikih kikstarter kampanja koje sam finansirao pre nego što mi je banka ukinula ovu mogućnost (najverovatnije na taj način zaštotivši moju porodicu od pakla dužničkog ropstva), i priča sa, naposletku, srećnim krajem. A nije se baš odmah videlo da će tako biti.

Naime, Bloodstained je začet u zlo doba, na vrhuncu Fuckonami ere naše moderne istorije, kada je veliki japanski izdavač sve izrazitije pokazivao – kako nedelovanjem, tako i delovanjem – da nema neke preterane sentimentalnosti u tretmanu svojih – za nas – dragocenih kulturnih produkata iz bogatog kataloga, i da ništa bolji tretman nije rezervisan ni za zaposlene, koji su svu tu kulturu, jelte, kreirali. Konami je te 2015. godine bio dostigao apeks kurobolje, ali da je samo kurobolja bila u pitanju, to bi se dalo i podneti. Ne, njihovi aktivni napori kojima su demonstrirali prezir i osvetoljubivost prema cenjenim autorima (epitomizovan u tome kako je Hideo Kojima prošao prvo sa P.T., demom koji je fizički uklonjen sa Sonyjevih servera tog proleća, a zatim kako su tretirani on i njegovi članovi tima u periodu izlaska Metal Gear Solid V, sa ukidanjem interneta, atmosferom straha i konačnim odlascima ljudi iz firme) porodili su Fuckonami mem i generalnu zlovolju prema kompaniji koja je na kraju izgleda najviše bila zainteresovana za saune i pačinko mašine dok su video igre delovale kao skupa, neisplativa zabava.

Koji Igarashi i njegovi saradnici su, istovremeno prolazili sličnu vrstu korporativnog toplog zeca, samo što je to kod njih zapravo trajalo duže ali nije bilo toliko vidljivo. Naravno, Kojima je Konamiju donosio milione, imao status rok zvezde i sedeo u odboru firme pa je i tu razlaz morao da odjekne mnogo glasnije, pogotovo uzevši u obzir način na koji je Konami metodično pobrisao njegovo ime odsvukud. Sa druge strane, Igarashi je više imao status ezoteričnog genija, čoveka čije ime zna posvećena manjina i koji negde, u skrivenim odajama korporacijskih kapitalističkih zigurata godinama kreira fantastične igre za upućenu publiku, uprkos plimi konzumerizma u koju se postepeno sve utopilo.

Čudno će zvučati kad to sad kažem, ali serijal Castlevania, koga je Igarashi kao ključni kreativni um preuzeo sa igrom Symphony of the Night, a koja se i danas slavi kao jedna od najboljih igara svih vremena i za koju je, uostalom i izmišljen termin metroidvania (doduše, nekoliko godina kasnije), je od te tačke nadalje zapravo bio osuđen na status niščeg. Čak, može se reći da je i sama Symphony of the Night bila tretirana relativno neprijateljski od strane i izdavača i vlasnika platforme, Sonyja, na ime toga što je kvarila imidž Playstation konzole kao mesta na kome se igraju te neke nove, uzbudljive trodimenzionalne igre. Iako je u svakom drugom pogledu bila inovativna i, čak, revolucionarna, Symphony of the Night je vizuelno – a to na kraju dana ispadne najvažnije kod onih koji donose odluke – previše ličila na stare, šesnaestobitne dvodimenzionalne platformske igre i  Sony je imao instant nervoznu reakciju na ovo. Rezultat je zapravo bitan: iako je igra pokupila izvrsne kritike i solidno se prodavala (više od milion primeraka do danas), Igarashi i njegovi saradnici su posle ove igre ražalovani na prenosne konzole i naredni Castlevania naslovi iz njihovog pera su pravljeni za Gameboy Advance i Nintendo DS. Ironija je svakako što su ovo uglavnom bile odlične igre, za razliku od prilično loših 3D pokušaja drugih timova za Nintendo 64 i Wii, a konačnu šaku soli na ranu je svakako predstavljalo to što je poslednja igra za Nintendo DS  koju je ovaj tim napravio 2008. godine, Castlevania: Order of Ecclesia, a koja je bila prilično dobra, ispraćena sa dve skupo producirane trodimenzionalne Castlevania igre za „velike“ konzole koje je pravio španski Mercury Steam i koje su uprkos visokim budžetima i dobrom marketingu zapamćene najpre kao anemičnije kopije Sonyjevog God of War. Zapravo, Igarashijev tim je u to vreme, kažu, radio na svojoj verziji Castlevania igre za Playstation 3 ali je njen razvoj prekinut kada su Mercury Steam pokazali svoje prototipove.

Hoću da kažem, Igarashi, koji je tu svakako ispao gospodin i primetio da su Španci ponudili zapravo bolju igru*, je imao sva prava da se oseća skrajnuto: više od deset godina je pravio odlične igre koje su tretirane kao pastorčad a zatim je premešten u deo firme koji se bavio proizvodnjom igara za mobilne telefone. Od kojih ni jedna nije izašla. Nije neko čudo što je 2014. godine napustio kompaniju u kojoj je radio od fakulteta.

*Što je, priznajem, teško da se poveruje

Ali kad smo već kod čuda: Bloodstained je na kikstarter uleteo 11. Maja 2015. godine kao jasna ponuda posvećenima: „pravi“ (duhovni) naslednik Symphony of the Night od strane čoveka i njegovog tima koji su odgovorni za „zvanični“ nastanak metroidvania žanra. I posvećeni su odgovorili, obezbeđujući inicijalno traženu sumu za samo jedan dan.

I da se razumemo, tu su nade ali i strepnje tek počele da se komešaju. Kikstarter i druge vrste kraudfandinga jesu donele nekoliko fantastičnih igračkih klasika ljudskoj rasi ali su donele i masu grdnih razočaranja. Razvoj Bloodstained: Ritual of the Night je trajao jako dugo – igra je inicijalno imala ambiciju da izađe još pre dve godine, u Martu 2017. – a tokom njega postalo je jasno ne samo da početni budžet nije ni izbliza dovoljan – Igarashi je i sam potvrdio da pare prikupljene kroz kikstarter treba da posluže pre svega kao osnovica sa kojom će se ispregovarati posao sa nekim izdavačem – već i da turbulentni proces razvoja igre u kome se sve predvidivo odjednom pokazuje kao zapravo nepredvidivo, postaje bar duplo teži kada imate obavezu da o njemu redovno obaveštavate ne samo nekoliko producenata već desetine hiljada ljudi koji su vam dali novac.

I, bilo je tu razloga za brigu, uključujući dosta radikalne izmene vizuelnog dizajna koji je solidifikovan bukvalno par meseci pred izlazak igre (najviše kroz blagorodni uticaj američkog veteranskog studija WayForward dovedenog da pomogne sa glancanjem pred kraj) ali i ekstravagantna meandriranja kao što je bilo proizvođenje čitave druge igre u Bloodstained univerzumu da posluži kao predjelo, te koketiranje sa kriptovalutama… Ako nas je kikstarter ičemu naučio to je da je budžetiranje razvoja igara maltene matematički nemoguća rabota, a kada se sve događa bez čvrstih osnova u vidu izdavača, ona je još nemogućija tako da… kažem da je dobro da je ovde italijanski 505 Games poslužio kao izdavač da makar malo usmeri projekat i dokotrlja ga do kraja.

Ali, ono što smo na tom kraju dobili je… pa… zapravo odlično. Uz sva pomenuta meandriranja i džombe na putu, Bloodstained: Ritual of the Night je ispala igra sa jako dobrim razumevanjem srži koju je trebalo re-kreirati i izraženim fokusom na ono što igre iz „Igavania“ podžanra čini primamljivim. Voleli ste Castlevania: Symphony of the Night? Gotovo je sigurno da ćete voleti Bloodstained: Ritual of the Night ne samo jer je u pitanju dobra imitacija tog nekog osnovnog modela nego i jer je ovo igra u kojoj se jasno vidi sa koliko su ljubavi i pažnje autori pravili svaki komad nameštaja, svaki mehanizam i podsistem, svaku muzičku kompoziciju. Ako je Hollow Knight za vjeki vjekov očuvan kao primer igre koju je mali tim nepoznatih Novozelanđana sklopio uz pomoć kikstartera i redefinisao moderni metroidvania žanr, Bloodstained: Ritual of the Night treba prepoznati kao primer drugog idealnog kikstarter ishoda: priznati autori se vraćaju onome po čemu su najpoznatiji i što najbolje rade i, uz pomoć publike nadmašuju svoja prethodna dela. Ovakvih primera ima koliko za prst jedne ruke (Obsidian zauzimaju dva prsta, recimo, Yacht Club još jedan) i već u tom smislu ova igra vredi da bude zapamćena.

Kažem „već u tom smislu“ jer je sasvim moguće da je dobar deo publike zapravo indiferentan prema ovoj igri. Trenutno živimo u eri potpuno neproporcionalnog izobilja metroidvania igara od kojih su neke – poput Hollow Knight ili Axiom Verge, pa i Iconoclasts – zapravo smela evoluiranja osnovnih modela u različite strane i poslednji moj strah u vezi Bloodstained: Ritual of the Night bio je da li će igra zapravo delovati relevantno u 2019. godini, ili biti zapamćena kao kompetentan ali na kraju dana staromodan klon Symphony of the Night.

Ispostavlja se da Bloodstained: Ritual of the Night uspeva da istovremeno bude do mere drskosti očigledan omaž Symphony of the Night sa direktnim citatima i aluzijama na ovu igru, ali i raskošno produbljivanje modela. Možda je najbolja reč kojom bih mogao da opišem Ritual of the Night to da igra deluje „sveže“. Da, svi znamo da ćemo kroz ovu avanturu trčati po velikom zamku, sticati nove sposobnosti i otvarati nove putanje kroz mapu, susresti impresivne bossove i nabavljati nova oružja, ali Bloodstained: Ritual of the Night uspeva da nametne takav tempo od samog početka da uprkos inicijalnom osećanju da ulazimo u poznato okruženje, vrlo brzo upadamo u orgiju raskoši koju maltene jedino mogu da uporedim sa Diablom III.

Naime, glavna junakinja ove priče, Miriam, je putem alhemijskih eksperimenata dobila mogućnost da  demonske supstance – što zaostaju iza poraženih đavla, jelte – apsorbuje u kristale slepljene sa njenim živim tkivom a što joj daje posebne, naravno demonske, sposobnosti, koje joj dalje povećavaju kapacitet za nastavak borbe protiv demona. Ovo jr standardna videoigračka postavka koja omogućava apgrejdovanje, svakako, ali krhotine (shards) koje zaostaju iza demona su toliko brojne i količina specijalnih sposobnosti je toliko velika da vrlo brzo postaje jasno da Bloodstained: Ritual of the Night nadmašuje sve prethodne Igarashijeve Castlevania naslove po širini i dubini čiste mehanike igranja.

Što je, priznajem, izvrstan kreativni izbor donesen, pretpostaviću u ranim fazama razvoja igre. Naime, sama mapa je zadovoljavajuće velika ali nikako prevelika i Igarashi i njegov tim su izbegli zamku ponavljanja trika Symphony of the Night sa invertiranim zamkom nudeći umesto toga kvalitetno osmišljeno okruženje u kome je pronalaženje novih delova mape uvek nagrada samo po sebi.

Isto tako, igra nije preteška na default težini, ali ima vrlo jasnu viziju kako će vas ubediti da je odmah zaigrate ponovo, tizujući tajne bossove, skrivene krajeve i nudeći mogućnost igranja sa neopisivo raznolikim bildovima od kojih vam neki ne bi ni pali na pamet dok ne vidite nekog ludaka na JuTjubu kako radi stvari što deluju kao da ne bi trebalo da su moguće. Rekao bih da su Igarashi i prijatelji u fulu shvatili važnost društvenih mreža i JuTjuba u modernom igračkom iskustvu pa se na mnogim mestima oseti da se očekuje da će većina igrača potražiti mogućnost da o igri diskutuje sa nekim ili da onlajn potraži pomoć. Kao Dark Souls? Pa, donekle, da.

Bloodstained: Ritual of the Night uspeva da uhvati onu osnovnu pokretačku energiju metroidvania/ Igavania igara nudeći intrigantnu mapu za istraživanje i otkrivanje tajni, ali obezbeđujući da je moment-to-moment iskustvo uvek duboko zadovoljavajuće. Jasnije: iako je vraćanje na već pređene delove mape  i pronalaženje novih prolaza na njihovim ivicama osnovni element metroidvania igara, nije retkost da su ovi delovi igranja dosadni (jer prelazite već pređeno i ne dešava se ništa zanimljivo) ili frustrirajući (jer morate da se borite protiv već viđenih neprijatelja koji vas više ometaju u dosezanju novog cilja nego što su zabava sami za sebe). Bloodstained: Ritual of the Night vrlo sigurno pronalazi maltene perfektan balans između ove dve krajnosti, kombinujući dobro osmišljen raspored soba za teleportovanje, kvalitetno i brzo kretanje protagonistkinje, kao i podsticaj da sa novim oružjima i sposobnostima isprobate stare protivnike koji će, već, dropovati i malo iskustva, para, pa možda i po koju krhotinu koju do tog trenutka niste imali.

Ispostavlja se da igra ima s početka neslućenu dubinu sa svojim podsistemima unapređivanja krhotina, kreiranja novih predmeta, oružja, oklopa, napitaka itd. ali i alhemijskog rastavljanja postojećih na sastavne delove, kuvanja ukusnih i korisnih obroka (jer, ipak je ovo japanska igra), te pronalaženjem tajnih soba i skrivenih, opcionih bossova i Bloodstained: Ritual of the Night nalazi izvrstan, skoro magičan balans između toga da „običnog“ igrača ne preoptereti sistemima i opcijama koje će ga preplašiti (aka „Monster Hunter efekat“) i toga da „naprednijem“ igraču ponudi dovoljno „mesa“ izvan osnovnog kostura igre.

Tako da se, kad ste u igri, na terenu, vrlo brzo jasno vidi kako ćete napredovati kroz tzv. „critical path“ gde ne morate da se opsesivno bavite alhemijom i kuvanjem ako baš ne želite ali igra takođe elegantno nagoveštava da odmah ispod površine ima još mnogo toga što bi moglo da bude zanimljivo.

I, kako rekoh, vidi se ovde ruka iskusnih majstora na delu. I sam prolazak kroz priču ima nekoliko momenata koji su zadivljujući sa otvaranjem čitavih novih grana mape u momentima kada to ne očekujete (iako znate kakvu igru igrate) i skoro pa genijalnim novim sposobnostima koje dobijate kroz krhotine pokupljene od poraženih bossova a koje fundamentalno menjaju način na koji ćete gledati mapu. Jednako bitno, iako igra apsolutno želi da se u nekoliko momenata izgubite i pravi opipljiv napor u tom smeru, čak ni ovo ne ispada frustrirajuće. Likovi u igri će sugerisati Miriam šta bi možda sledeće moglo da se uradi da bi se otvorio novi put, a kada igrač prvi put stigne do „kraja“ i porazi lika za koga veruje da je završni boss, igra će ga sasvim nedvosmisleno obavestiti da ovo zapravo ne izgleda kao dobro obavljen posao i zalepiti mu Game Over na ekran.

I ovo je, moram da kažem, prilično mudovita kreativna odluka, prvo jer podrazumeva mogućnost da manje iskusni igrači poveruju da je ovo zaista kraj i zalete se na internet da se žale kako je Bloodstained: Ritual of the Night prevara, nezavršena igra, najveći ratni zločin posle Aušvica itd. A danas kada se svi podastiru pred igrača i trude se da mu frustraciju smanje na nulu, takve stvari se ne rade. Drugo, možda važnije, jer ovo je ipak ponuda namenjena, barem inicijalno, posvećenima, je ta sigurnost u sebe jer je ovaj momenat ono što će igrača osvestiti i pokazati mu da iako je igra prilično laka (skoro da je nezamislivo da tog „poslednjeg bossa“, kako ga vi u tom trenutku shvatate, nećete demolirati od batina sem ako niste spidraner koji se namerno nije levelapovao) zapravo linija najmanjeg otpora neće dati željene rezultate. Meni je ovo prilično impresivna odluka jer podrazumeva da su autori svesni kako skoro svi igrači skoro sve vreme optimizuju svoje igranje i gledaju da ulože najmanje moguće energije i vremena u dobijanje najvećeg prinosa, te da ovakav preokret služi upravo da skrene pažnju na to da Bloodstained: Ritual of the Night ne treba igrati tako već… pa, naprosto lepše. Radoznalije, kreativnije, igračkije, ako tako mogu da kažem.

Kod mene je ovo bilo prilično uspeo pristup jer me je nateralo da udvojim napore i ne samo da sam sada svaku novu oblast ili bossa doživljavao kao nagrade za sopstvenu radoznalost i kreativnost, nego su i tajni opcioni bossovi od nečega čega sam bio samo maglovito svestan postali ciljevi koje treba dosegnuti.

Gore sam pomenuo Diabla III i treba malo pojasniti ovo poređenje. Igarashijeve Castlevania igre su i inače uvek nudile mnogo opreme i različitih sposobnosti ali Bloodstained: Ritual of the Night ovde zaista dreši metaforičku kesu i igrača obasipa velikom količinom mogućnosti. Ima tu malo i onog „paralisan velikim izborom“ efekta jer je ponekada teško odlučiti se koju od demonskih sposobnosti odabrati (kad su sve tako dobre) i koji je mač ili koplje zasluži(l)o da vam bude „main“, uzimajući u obzir da je apsolutna šteta koju nanose samo deo njihovih atributa, ali i ovde autori mudro uvode koncept prečice koji omogućava da kreirate potpuno različite bildove koje zatim možete u letu menjati prostim biranjem smera desnim stikom. Ovo daje osnovu za potpuno halucinantno kompleksne borbene taktike u kojima ste jednog trenutka stakleni top koji nanosi ogromnu količinu štete ali ne može da izdrži više od jedne ružne reči pre nego što se raspadne, ali već u sledećem brutalni tenk okovan željezom i sa nekoliko demonskih (živih) štitova na raspolaganju koji može da hoda po plafonu. Menjanje bildova u hodu je naravno nešto što ne morate raditi ako ne želite i uvek imate mogućnost  ulaska u meni i beskonačnog čačkanja po podešavanjima, tako da je i ovo element igre koji običnom igraču sugeriše da postoji isplata ako je spreman da ulaže, dok high level majstorima otvara neslućene mogućnosti. Drugi razlog poređenja sa Diablom III je taj da se nove sposobnosti i komadi opreme pronalaze do duboko u igru, održavajući taj dah uzbudljivosti i mameći igrača da vidi šta još novo može da se pronađe, koje kombinacije da se isprobaju.

Kako se ide prema (pravom) kraju igre tako i narativ uspeva da profunkcioniše. Bloodstained: Ritual of the Night, naravno, nema neku naročito inovativnu ili preduboku priču, na jelovniku je sasvim očekivana anime drama koja bi, da samo ne dolazi od samog Igarashija, bila okarakterisana kao fan fiction, ali su preokreti u njoj, iako predvidivi, svejedno dovoljni da do kraja nazidaju tenziju na dovoljnu razinu da se poslednja borba oseti kao „ono pravo“. Naravno, posle toga ćete ponovo ući u igru da biste našli skriveni kraj i „stvarnog“ poslednjeg bossa…

Sam osećaj igranja Bloodstained: Ritual of the Night je prilično dobar sa borbom koja je dovoljno taktilna i fleksibilna da deluje kao razumna ekstrapolacija klasičnih Castlevania naslova iz Igarashijeve kuhinje, a opet dovoljno mehanički jednostavna i svedena da se sve ne pretvori u komplikovanu akcionu igru. Zapravo ovaj naslov postiže prilično  dobar balans između toga koliko na ishod borbi utiču sposobnosti samog igrača da vidi, prepozna, stigne, utekne itd. i toga koliko na sve utiču statistike i bildovi. U tom smislu je fleksibilnost između bildova tako korisna jer zbilja podstiče igrača da proba stvari koje ga izvode iz njegove zone komfora, promeni oružje, opremu, demonske sposobnosti koje koristi. U igri gde bi dugo i zamorno upravljanje menijima ovakve stvari sprečavalo, ja bih verovatno na početku odabrao jedno oružje – ili makar jednu klasu oružja jer igra ima mačeve, borbenu obuću, koplja, pištolje, buzdovane itd. – i jednu vrstu oklopa i držao se njih do kraja, mukotrpno ih apgrejdujući koliko je moguće. No u Bloodstained: Ritual of the Night sam sa velikom lakoćom menjao opremu i primenjivao korenito drugačije taktike od situacije do situacije, osećajući se podržanim od strane igre u eksperimentisanju i rizikovanju. Hoću reći: negde u prvoj petini igre sam naleteo na magiju koja je ispunjavala većinu mojih potreba u tom trenutku, zasipajući neprijatelje svuda po ekranu visokom štetom bez ikakve moje potrebe da nišanim, nakon što sam je apgrejdovao do kraja. A onda sam je greškom prodao i do kraja igre nisam našao istu takvu. Naravno da sam mogao da učitam staru poziciju, ali činjenica da to nisam učinio upravo svedoči koliko osnažujuće za igrača deluje ta fleksibilnost i raskoš opcija na raspolaganju.

Slično važi za mapu koja je veoma nalik onome što smo imali u Symphony of the Night u smislu kolorne šeme, i koja omogućava brzu i laku orijentaciju u prostoru ali i dosta podsticajnih meditacija dok pokušavate da utvrdite gde to još niste bili. Već sam mnogo puta rekao da su Dark Souls igre u velikoj meri ono kako bi „stvarna“ Castlevania u tri dimenzije izgledala i mada Dark Souls igre nemaju grafički prikaz mape, osećaj koji Bloodstained: Ritual of the Night daje sa svojim povezivanjem oblasti i neočekivanim ali u retrospektivi logičnim putanjama kroz svet igre će biti veoma prepoznatljiv Souls veteranima.

Naravno, tu su i druge stvari koje je Castlevania imala, Souls preuzeo a Bloodstained: Ritual of the Night autoritativno ponovio pa unapredio, uključujući način na koji poražavanje određenih bossova znači otvaranje novih delova mape, ali i kreativan dizajn neprijatelja.

Ponovo, Bloodstained: Ritual of the Night se oslanja na Castlevania predložak i od njega kreće, i neki od neprijatelja su praktično kopija klasičnih predstavnika Castlevania menažerije još iz perioda od pre Symphony of the Night (na primer stoputprokleti leteći stvorovi sa sinusoidnim putanjama koje normalan čovek ne može da nanišani pa da se još jednom rodio), ali neke stvari koje susretnete kasnije u igri su sumanuto kreativne i služe kao još jedan podsticaj da se skrene sa utabane staze i malko uloži u istraživanje. Kada sebe uhvatite da pobeđujete tajnog bossa – a koji je demonska slot mašina za kockanje – tako što ste prizvali demonku koja svira električnu gitaru i zasipa ga lavom iz njenih čivija a leteći mač koji vam je „familiar“ se na njega sam od sebe zaleće urlajući „Dieeee!“, sva je prilika da ćete biti zahvalni za kikstarter koji je ovako nešto omogućio.

Uopšte, osećaj rada iz ljubavi prisutan je na svim nivoima igre – na primer portreti koje srećete po zamku na kojima su neki od autora, na primer borbe sa džinovskim mačićima i štencima, na primer način na koji Miriam interaguje sa nekim predmetima u igri. Ovo poslednje, recimo pokazuje na koliko se nivoa ovde mislilo i dokle se išlo u detaljisanju: u igri na više mesta ima stolica na koje Miriam može sesti, što će na nekim mestima proiizvesti neke rezultate, ali neke od tih stolica su mimici sa kojima se zatim morate boriti – što deluje kao zgodna šala na račun inače sveprisutnog JRPG standarda da su neki od kovčega sa blčagom u igri mimici (a što imamo i u ovoj igri). Ali onda, gotovo je neizbežno da ćete u nekom momentu pokupiti krhotinu koja će vam omogućiti da kasnije vi sami neprijateljima postavljate na put – demonsku stolicu.

Ukratko, jelte, Bloodstained: Ritual of the Night je spektakl kreativnosti ali i audiovizuelno nudi priličan spektakl. Moram da kažem da sam isprva bio vrlo rezervisan spram korišćenja Unreal tehnologije i odluke da igra bude u 3D a koji će simulirati dvodimenzionalnu grafiku. Ovo je kreiralo dosta tehničkih džombi na mom putu do užitka, uključujući povremeno sumanuto dugačka učitavanja (pričamo o do 4-5 minuta na Playstation 4, bez jasnog razloga, jer u drugim slučajevima ista ta učitavanja oduzmu „svega“ 30 sekundi), štuckanja u nekim momentima (tipično kad ubijete prvog neprijatelja u novoj oblasti a igra pauzira, pretpostavljam da kešira animaciju), prilično osetan pad frejmrejta u najmanje jednom bosfajtu (koji je, dodaću svakako vizuelno upečatljiv) pa i jedan strejt kreš na desktop, a sve u zamenu za mogućnost da igra povremeno malo rotira pozadinu i zumira neke od likova u određenim trenucima (što ne izgleda sjajno zbog relativno niskog broja poligona). No, do kraja igre su me Igarashi i njegovi grafički dizajneri ipak pridobili svojom pop-gotikom i efektima svetla i čestica koji bi u klasičnom 2D izvođenju bili verovatno nedostupni. Naravno, devetnaestovekovno evropsko okruženje ne treba shvatati sasvim ozbiljno i pored oružja koja u njega sasvim ne pripadaju, gomile nindža i demonskih berbera (od kojih jedan služi da Miriam promeni frizuru, ne zezam se), tu je i, recimo jedan skriveni boss koji omažira osmobitne Castlevania igre sa sve grafikom koja je imitacija NES predložaka.
Bloodstained: Ritual of the Night majstorski kreira impresivne enterijere – balske dvorane, raskošne biblioteke – sa upečatljivim vitražima i nameštajem, ali i eksterijere – veličanstveni vrt, pa kasnije „Jamu Behemota“ – sa paralaksno skrolujućim bogatim pozadinama ali i detaljne, impresivne neprijatelje, dok su likovi obdareni skromnim brojem vrlo lepo dizajniranih animacija. Ovde je opet bitno istaći da „pod rukom“ sve to odlično leži i da se autori nisu dali zavesti putem kreiranja baroknih animacijskih ciklusa koji bi stajali na putu efikasnosti igranja. Zato su i borbe sa najvećim neprijateljima brza, dinamična i visceralna iskustva a Miriam deluje kao prirodan produžetak volje igrača i heroina kakvu smo posle toliko čekanja zaslužili.

Istovremeno, igra ima vrlo malo klasičnih kinematika i većina dijaloga ide kroz skromne konverzacije portreta likova, ali je glasovna gluma taman kako treba i David Hayter (još jedna od, recimo, Konami izbeglica, mada je njega, avaj, izdao Kojima lično) ovde ima priliku da pokaže kako može da zvuči i kao nešto drugo do Solid Snake ili Big Boss.* Konačno, saundtrak koga je pravila veteranka Castlevania serijala Michiru Yamane uspeva da istovremeno sjajno omažira Symphony of the Night ali i da ode daleko preko toga kreirajući gomilu vrlo pamtljivih tema. Što je, praktično pobeda na svim frontovima.
* Koju spektakularno propušta i, naravno, zvuči skoro isto kao Solid Snake/ Big Boss, tj. kao da je doručkovao šljunak a marendovao kutiju sarajevske Drine BF

Dobro, ne BAŠ na svim, igra je tehnički, kako gore rekoh, prilično neispolirana i bag u osnovnoj verziji, pre pečeva je mogao da onemogući igrača da igru završi. Povrh toga, verzija za Switch je po mnogo čemu inferiorna u odnosu na ostale verzije – uključujući duplo niži frejmrejt, input lag i brljaviju grafiku i mada Igarashi i tim (mada, realno, više tim nego on) trenutno rade na krpljenju ove verzije igre, moram da kažem da mi je drago što sam u ovom slučaju poslušao razum a ne srce i odupro se „Switch efektu“ te ostao čvrsto uz originalni kikstarter izbor, da igru igram na Playstation 4. Makar, jelte, prvi put.

Bloodstained: Ritual of the Night je veoma dobra igra koju verovatno nećete voleti ako niste ljubitelj metroidvania/ Igavania* pristupa jer ona od njega apsolutno ne odstupa i samo je jako dobra u onome što radi, kreirajući nekoliko „eureka“ momenata kada shvatite šta možete sledeće da uradite. Takođe, nećete je voleti ako mislite da je dvodimenzionalni grafički režim prevaziđen, ako vam se malo povraća na „japanizovane“ gotske likove gde svi ti Evropljani izgledaju kao da su tinejdž-mutant tinejdžeri sa nemogućom anatomijom i resting-melanholija izrazima na licima, te ako smatrate da je previše iritantno to da Miriam baš SVAKI put kad aktivira demonsku krhotinu koju nosi glasno izvikuje njeno ime ili neku prigodnu frazu (mislim da sam „Arise myself and my shadow“ čuo bar jedno tri hiljade puta tokom dvadeset sati igranja). U svim drugim slučajevima, Bloodstained: Ritual of the Night je trijumf kreativne vizije, rada iz ljubavi i ozbiljne posvećenosti čoveka sa kaubojskim šeširom i njegovog tima. Igarashi nije Kojima, ali za sada je on prvi od njih dvojice koji je napravio igru u izbeglištvu i osvetlao obraz. Pa da vidimo šta će ovaj drugi da uradi sa Death Stranding.

* Razjašnjena radi, izraz metroidvania je nastao nekoliko godina posle Symphony of the Night** i retroaktivno nalepljen na mnoge igre u kojima se vidi sličnost sa Metroid igrama iz post Super Metroid faze i Castlevania igrama iz post Symphony faze a koje karakteriše da se putanja kroz mapu otključava ne ekskluzivno predmetima već novim mehanikama koje igrač osvaja. Međutim, pošto je Igarashi eksplicitno rekao da za Symphony of the Night tim nije bio inspirisan toliko Metroidom koliko drugim Nintendovim serijalom – The Legend of Zelda – u najavama i marketingu za Bloodstained: Ritual of the Night koristi se isključivo termin Igavania, kako bi se aludiralo na njega kao autora i njegov osoben pristup lavirintskom dizajnu.
** Najverovatnije je da ga je skovao Jeremy Parish, a što on uglavnom relativno neubedljivo negira kada mu to kažu na njegovom podkastu, verovatno iz skromnosti.

Stigao sam i do poslednjeg bossa (ali ga još nisam porazio) i u spinof igri Bloodstained: Curse of the Moon, koja je poslužila kao ne baš prikvel već više kao „gaiden“ dopuna originalnoj igri, koristeći neke iste likove i neprijatelje ali pričajući priču (onoliko koliko je ima, jelte) koja se ne može uklopiti u kontinuitet osnovne igre. No, osećaj prikvela dolazi uz to što je igra izašla prošle godine, ali ja je, eto, igram tek sada jer imam previše metroidvania igara na Switchu.

Naravno, Bloodstained: Curse of the Moon nije metroidvania već omaž Castlevania igrama iz perioda pre Symphony of the Night, a najviše vrlo cenjenoj Castlevania III: Dracula’s Curse koja je pre trideset godina bila jedan od najimpresivnijih naslova za Nintendovu konzolu NES. Igarashi je ovde veoma uzdržano uticao na razvoj igre dajući neke opšte smernice studiju Inti Creates a ova iskusna ekipa bivših Capcomovih zaposlenih koji su se tesali na Mega Man igrama a onda osnovali svoj studio i opet radili Mega Man igre, dakle, ova ekipa koju danas avaj mnogi prepoznaju kao developera nevoljenog Mighty Number 9 umesto kao ljude koji su kreirali izvrsni Blaster Master Zero i njegov nastavak (naravno Blaster Master Zero 2 jer tako se broji na japanskom, jelte) je ovde služila da se ispuni jedan od streč-golova sa kikstartera, naime kreiranje igre koja će biti omaž osmobitnim Castlevaniama. I, moram da kažem, Inti Creates su ovde zabili solidan rezultat.

Hoću reći, Bloodstained: Curse of the Moon je imao sve indikacije da će biti dobar samo za horog pravo u kantu za đubre: pravljen kao obaveza koja je mogla a nije morala da se desi (jer ćudi kraudfandinga su nepoznate), od strane glavnog gazde sveden na posao niskog prioriteta gde su ponuđena samo generalna uputstva plaćeničkoj ekipi unajmljenog da sve izudara na brzinu, sklepan za šest meseci i promptno objavljen bez mnogo pompe, ovo je mogao biti produkt za izbegavanje i puka vežba iz cinizma. Ali nije. Naravno, ovo je niskobudžetna, kratka igra sa svega pet oblasti koju će prosečno obdaren igrač odrati za tri sata, ali Bloodstained: Curse of the Moon, uprkos svim očekivanjima, ima i dušu i mehaničke kvalitete da igrača zadovolji.

Naravno, igrač mu mora inklinirati. Rane Castlevania igre su bile napredne u odnosu na istorijski trenutak u kom su nastajale, ali tri decenije kasnije teško da bih vas mogao oštro osuditi ako biste mi rekli da deluju rudimentarno. Pričamo o mehaničkoj krutosti u domenu kretanja i borbe, vrlo svedenoj kontroli nad inventarom i bildovima (tj. „bildovima“ jer se bukvalno samo može menjati pomoćno oružje), o mapi koja je linearna sa blagim grananjima i priči koje skoro da i nema, ali…

…ali ako dolazite iz pravog smera, a ja, kakve li koincidencije, upravo igram kolekciju starih Castlevania igara na Switchu koju je Konami, kao probuđen iz dugog sna, zapravo prilično junački sklopio i ponudio za razuman novac, ako volite stare Castlevania igre zbog onog što JESU a ne maštate o onome što one nisu, onda je Bloodstained: Curse of the Moon sasvim primamljiva ponuda.

Jer onako kako su prve Castlevania igre pretvarale standardni, apstraktni platformski gejmplej u jednu srazmerno dublju akcionu avanturu sa svojim distinktnim celinama i pametno dizajniranim situacijama, tako je i Castlevania III skokovito evoluirala u pravcu nečeg još dubljeg i složenijeg, sa bežanjem od RPG elemenata prethodne igre (Castlevania II: Simon’s Quest) ali sa uvođenjem granajućih putanja i više likova. Bloodstained: Curse of the Moon ponavlja ovu istu postavku bez gubljenja koraka ali svoj kreativni pečat Inti Creates ostavljaju u domenu dizajniranja likova, neprijatelja, bossova.

Možda je najveća razlika između Castlevania III: Dracula’s Curse i Bloodstained: Curse of the Moon to da je ova potonja igra razumno laka za igranje. Dracula’s Curse je naslov po zlu čuven na ime svoje težine a Inti Creates su veoma elegantno prepoznali gde se može inovirati u Bloodstained: Curse of the Moon i uvođenjem više likova zapravo igraču u ruke dali veliki raspon mogućnosti za svaku situaciju. Krajnji rezultat je da imamo kratku ali slatku igru sa priličnom količinom opcija za savladavanje različitih situacija koja postaje sve lakša prema kraju ne samo na ime većeg broja „života“ koje dobijamo sa novim likovima, već i zbog mogućnosti brzog menjanja aktivnog lika koja znači da se raznim problemima može pristupati kreativno i eksperimentatorski.

U tom smislu i kretanje po granajućoj mapi je zanimljivo jer neki likovi garantuju pristup delovima koji su drugima nedostupni, a što podrazumeva i mogućnost – pa i podsticaj – za više od jednog prelaska. Inti Creates su napravili i neke lepe bossove što uglavnom predstavljaju „osmobitovane“ verzije bossova iz glavne igre i ovo kreira interesantan efekat kod igrača koji je obe odigrao: kod onih koji su ih igrali redom, dobija se direktan skok sa osmobitnog senzibiliteta na nešto izrazito moderno a opet ukorenjeno u tradiciji, dok kod mene, koji sam ih igrao obrnutim redosledom, imam utisak da posle skupog konzolnog „mejnstrim“ naslova igram piratski „demake“ koga su fanovi sprčkali u Game Makeru ili, još verovatnije hakujući ROM neke druge igre i zamenjujući sve sprajtove svojim omažima.

Hoću da kažem da meni ovo prija. Igra ima i dosta uverljivu osmobitnu estetiku (što znači da je poružna, da ne bude zabune) čija uverljivost na trenutke posrne kad dobijemo prevelikog bossa ili prekompleksne animacije, ali su Inti Creates uglavnom dostojno sačuvali grafičku konzistentnost Bloodstained: Curse of the Moon i spremili nam mali ali ukusan obrok retro nostalgije koji sjajno dođe kao sajd diš uz ono što nudi glavna igra.

Sada kada se može bez sumnje reći da je „veliki“ Bloodstained uspešan – igra je dobila uglavnom veoma dobre kritike i uživa ugodan „buzz“ po internetu dok čemamo DLC u kome je finalni boss sam Iga – ostaje da se vidi da li će Igarashi i ekipa da krenu direktno u pravljenje nastavka (što deluje najverovatnije imajući u vidu njegovu poslovnu istoriju) i da li će ovde opet biti potreban kraudfanding, ili će nas iznenaditi nečim drugačijim. Bilo kako bilo, majstor se vratio, dokazao zašto je majstor i servirao jedno od najprijatnijih igračkih iznenađenja ove godine. Za sada je to sasvim dovoljan povod za sreću.