Sretnem juče metalnog prijatelja sa kojim sam proveo dosta vremena tih ratnih devedesetih. Pričali smo o mačkama, sahranjenim roditeljima, zaboravljenim prijateljima, Obituary i Unseen Teror. Ni jednom od nas nije bolje nego što nam je bilo pre dvadesetpet godina, ali smo se ipak osećali prijatnije. Metal ujedinjuje! Da vidimo sad šta smo imali prošle nedelje:
Ponekad, retko, ali ponekad, započnemo nedeljni metal pregled sa albumom atmosferičnog blek metala. Danas je to ponekad, jer čileanski sastav Drimys Winteri sa svojim prvencem Excelsa Natura nudi prilično ubedljiv predlog kako da provedete vreli vikend u Evropi, slušajući ledene, setne melodije iz Južne, jelte, Amerike. Ne zvuči preterano intuitivno, složiću se, ali ova Latino-ekipa autoritativno provlači saund koji je inače najrašireniji po bivšem SSSR i daje nam ploču vrlo dobro produciranog, emotivnog blek metala sa naslovima pesama kao što su Mistica Nostalgia ili Microcosmos Simbolico. Kao i većina atmoblekera, Drimys Winteri imaju (pre)dugačke pesme i hvataju, naturalno, više na atmosferu nego na inovacije ali ovo je ploča izrazito dobrog muziciranja koja, čak i kad sve njene trikove anticipirate unapred, uspeva da se nametne kvalitetom izvedbe:
https://australisrecords.bandcamp.com/album/excelsa-natvra
Sa istog kontinenta, ali samo malo južnijeg podneblja, dakle iz Argentine, stiže Offenbarung sa svojim prvencem „kosmičkog blek metala“, pod nazivom Manifestus. Ovaj jednočlani (da li ste uopšte sumnjali?) atmosferični blek metal projekat svoju kosmičku nomenklaturu opravdava još većim trajanjem pesama i pompeznim naslovima poput Movement III: Oniric Deambulations Through the Path of the Dead, pa ovaj album svakako nije za publiku koja ne može da izdrži ambiciozne (makar po trajanju) aranžmane i visokoparnu atmosferu. Sve je to, naravno, prilično omladinski naivno i patetično, ali opet, neću da se misli da Marcus Aguero nema sa čim da izađe pred publiku. Manifestus je ploča ozbiljne pretencioznosti ali uz očuvanje te neke lične, ranjive, sasvim ogoljene LIČNOSTI koja je najbitnija u ovoj muzici. Aguero možda pravi kompozicije od po pola sata ali on ne kalkuliše već iznosi srce na teren u svakom minutu utakmice i to je kvalitet koji se ovoj ploči ne da osporiti ma šta mislili o njenim predugačkim ambijentima i monotonim kečevima:
https://offenbarung.bandcamp.com/album/manifestus
Da pobegnemo od sve te sjete i atmosfere i kosmičkih meditacija pomoći će prvenac grupe Howling iz Misurija. Ima nekoliko bendova koji se ovako zovu a bar dva od njih sviraju blek metal tako da, ovaj je za sada jedini koji ima album a nazvao ga je za svaki slučaj – isto Howling.
Američki blek metal često ima osoben zvuk, ali kako su Howling daleko od tradicionalnih centara ove muzike u SAD, recimo da se njihov midwest-sreće-dirty-south kulturni bekgraund materijalizuje u muzici koja je provincijska u onom najboljem smislu: sirova, jednostavna, ali ubedljivo autentična i primamljiva za voajerizam. Ovo nije blek metal koji imitira Skandinavce ili koji se ulizuje američkim vedetama poput Wolves in the Throne Room već jedna crna, brutalna kriška besa i frustracije odsvirana kompetentno i producirana jeftino ali korektno. Howling su „anti-god, anti-life“ kako im glasi kratki siže svetonazora i ovo je kako je izvorni blek metal odvajkada legitimisao svoje pozicije. Da iz tako nihilistične poz(icij)e nastaje muzika koja ipak pršti od energije i, pa, života, svedočanstvo je o bogotvoračkoj moći umetnosti.
https://howlingblackmetal.bandcamp.com/releases
Ako sam započeo pregled sa dva atmoblek benda i oba pohvalio, onda neće biti toliko egzotično da odmah zatim pohvalim i dva američka blek metal sastava, ne? Ne. Elem, Botis su četvorka iz Filadelfije i njihov debi album, Grand Abominations je, sad ću reći za istočnu obalu SAD već uobičajeno, interesantna i progresivna ploča koja kombinuje math metal, black metal, mrvu industriala i nešto thrasha da nam ponudi visoko ličnu i prilično originalnu muziku koja voli da bude i oštra i agresivna, ali voli i da je kompleksna i matematički nepredvidiva. Sad ću napraviti bizarno poređenje, ali ako vam se dopao prošle nedelje pohvaljeni treći album Tomb Mold, Botis su donekle slični po tome kako su pesme sklopljene oko gitarskih tema koje idu daleko iza koncepta rifa i kreiraju složenije, interesantne strukture koje zatim čitav bend prati. Botis su, doduše, sa svojim math metal ambicijama značajno ispred Tomb Mold po složenosti ali srećom, ne upadaju u zamku prekomplikovanja i pesme uspevaju da zadrže taj zdravi, noseći gruv. Američki blek metal ove nedelje stvarno prijatno iznenadio:
https://botisevil.bandcamp.com/album/grand-abominations
Jesmo li spremni za stoner? Jesmo, kapetane! Šta je bolje za vrućinu od australijskog stoner-surf-fuzz-rocka, pitate? Pa jedino ako bend koji svira takvu muziku svoj prvi album nazove po jednoj od pesama Acroholije, naravno. Dobro, neću OZBILJNO tvrditi da su The Ivory Elephant svoju debitantskiu ploču nazvali Stoneface jer im se dopao spot koji smo snimili u romskom naselju pre više od jedne decenije, ali nevezano za tu kontroverzu, ovo je vrlo dobra ploča koja isporučuje upravo ono što piše na pakovanju. Stoneface je gruvi, veoma kul album prefinjene psihodelije koja duguje jednake količine inspiracije Brianu Wilsonu i Lou Reedu ako hoćete, sve spakovano u ukusno omeđene džemove koji imaju kvalitet pravih pesama – sa sve pevanjem i normalnim trajanjima – ali održavaju spontanost kojom su nastajali. Pritom ovo je maestralno miksovan album na kome se ne ide na snagu sve dok to nije potpuno opravdano, pa onda silne suptilnosti koje bend smišlja imaju pun impakt. Mislim, slušajte „Roll on“, pa to je remek delo! Ovakvi debi albumi su nešto što se prepričava decenijama u budućnosti:
https://theivoryelephant.bandcamp.com/album/stoneface
Ako vam The Ivory elephant nisu dovoljno metal – mada su slonovi prilično metal a ovaj bend u svom imenu od tri reči uspeva da se na njih pozove dvaput – onda evo debi albuma drugog benda sa preživarom u svom imenu koji je više metal iako se bend nazvao po ovci. Ali crnoj.
Black Sheep nisu ONI Black Sheep koje možda pamtite (dakle, oni u kojima je svirao Lou Gramm ili oni u kojima je svirao Julian Cope pa čak ni oni u kojima je svirao sam Slash) već novi kanadski bend čiji je debi album, State of Mind jedan interesantan metalski paket poletnog gruva, zvonkog basa i zapaljivih refrena. Black Sheep imaju malo ’90s preliva u svom rokenrolu i to je sasvim okej, od grungea pa sve do Pantere i mada ovde ne pričamo o nekakvom prvoklasnom provodu, ipak je na meniju probavljiv, mastan, prštav teški rok uz koji se fino tapka nogom pa i maše glavom ako ste raspoloženi:
https://blacksheeprockqc1.bandcamp.com/album/state-of-mind
Za još teškog gruva pobrinuće se Zed iz San Josea. Hoću reći, ako vam se dopalo ovo što rade Black Sheep, Zed su isto to samo uz nešto skuplju produkciju i prosviraniji, produbljeniji zvuk. Vidi se da je ovo bend koji je snimio nekoliko albuma i dosta svirao pred publikom jer su pesme na aktuelnom albumu, Volume, napisane i snimljene veoma sigurno sa mnogo dobro podešenog etitjuda ali i pesmama za koje se čuju da su okrenute milion puta pre nego što su „legle“ i onda bile snimljene na traku. Dakle, ovo je Stoner rok iz neke više klase sa veoma izraženim „radijskim“ kvalitetom, što znači da Volume nije nužno prvi album za kojim ćete posegnuti pri paljenju čibuka, ali koji možete da puštate i svojim strejt prijateljima (u pogledu trošenja kanabisa ali i u pogledu pukog muzičkog ukusa) i da pronađete zajednički teren:
https://zedisded.bandcamp.com/album/volume
Al zato za ozbiljne kanabinoidofile, tu je debi portlandskih Hippie Death Cult pod sugestivnim nazivom 111. Ovaj broj ima svu silu spiritualnih tumačenja i kojekakvih mističkih kvaliteta ali ako se ne ložite na tarot i sve to, Hippie Death Cult imaju da ponude težak, veoma sabatovski gruv sa mnogo zavijajućih wah-wah gitara i odličnim omjerom čistih rifova i razvijenijih, melodičnijih tema koje pesme nose i izdvajaju jedne od drugih. Ovo je bend u kome jedino žensko u postavi, Laura Phillips, svira bas umesto da peva što mu odmah dodaje na poštenju, a mada pevač Ben Jackson ima relativno ograničen dijapazon tehnika, on je dovoljno solidan da iznese prilične količine teksta što ga ove pesme imaju. Junak dana je ipak gitarista Eddie Brnabić, ne zbog prezimena koje sugeriše da ćemo ovaj bend gledati na sledećem Beer Festu ili tako nešto nego zbog ogromne inventivnosti koju ovaj momak demonstrira u ritmičkim ali i solo deonicama. Hippie Death Cult su baš dobar bend koji ovom pločom potvrđuje vitalnost portlandske stoner i doom scene što je procvetala u poslednje vreme. 111 je odlična ploča:
https://hippiedeathcult.bandcamp.com/album/111
Zeremony iz Bavarske su bend koji svoj hard rok bazira na prominentnom zvuku Hammond orgulja i kompleksnijim aranžmanima a da to sve zapravo ne zvuči kao Deep Purple. Njihov EP Cosmic Dystopia donosi pet pesama koje misle da su pametnije nego što jesu sa svojim gotovo prog rok složenostima ali i zaslađenim hevi metal refrenima. Pomalo neobična kombinacija ali nije uvredljivo:
https://zeremony.bandcamp.com/album/cosmic-dystopia
Tu je i novi, drugi album hamburških High Fighter čiji je mid-to-high tempo sludge metal i u ovom izdanju prilično prijemčiv. High Fighter nisu obični cimači bonga, jelte, i njihova muzika je spoj agresivnosti i nekakve filozofske meditativnsoti u kojoj pevanje Mone Miluski ostavlja najveći utisak na slušaoca sa tom kombinacijom melodije i gotovo blekmetalskog laveža. High Fighter pišu i dosta kompleksne pesme pa je Champain album koji slušaoca neće samo uljuljkati u gruv već mu i postaviti pošten izazov da isprati sve te promene atmosfere i dinamike. Interesantno i samo za nijansu preklaustrofobično miksovano. Na bandcampu ima samo par pesama ali su reprezentativne:
https://highfighter.bandcamp.com/
Još jedan bend u kome žensko svira bas (i kida ga!) je londonski trio Possessor a njihov četvrti album, Gravelands je zapaljiva, sirova ali nikako amaterska smeša motorhedovskog prženja, stonerske težine i thrash metal oštrine. Ovo je muzika koju ne treba previše precizno žanrovski definisati (kako sam ja, kompulzivno-opsesivno učinio u prethodnoj rečenici) jer je ona suviše organska i zvuči suviše rokerski i prirodno da bi to imalo smisla. Gravelands je album moćnog metala koji bije među rogove iz sve snage (opet taj preglasni mastering, avaj) ali ima gomilu dobrih detalja, moćnih rifova, zapaljivih melodija i sviračkih bravura da vas sve vreme drži napaljene. „thrash boogie for the macabre“ kažu Possessor za sebe i u pravu su. Odlična ploča veoma heavy, veaoma zarazne muzike:
https://possessor.bandcamp.com/album/gravelands-2
Ako je sve to previše veselo i raspevano za vaše trenutno raspoloženje, finski funeral doom projekat Shades Of Deep Water ima novi album, Death’s Threshold i to su četiri pesme u četrdeset minuta sporog, supertužnog, heavy meditiranja koje je sve u istom tonu i tempu i mada je autor svakako to tako i hteo (praktično pričamo o jednoj kompoziciji razdeljenoj u stavove), treba to izdržati. Ako inklinirate, probajte:
https://dunkelheitprod.bandcamp.com/album/deaths-threshold
Brazilski prvoborci ekstremnog metala, Holocausto se u 2019. godinu teleportuju sa svojim šestim studijskim albumom, Diário de Guerra i nažalost isti se praktično nigde na internetu ne može čuti, osim naslovne pesme. Ipak, već na osnovu nje ćete lako zaključiti da li je ovo po vašem ukusu. Holocausto dolaze iz iste tradicije i, jelte, šinjela iz kog su ispali klasici što su ih snimali rana Sepultura ili Sarcofago a njihov ovogodišnji album je prilično veran zvuku osamdesetih, sa mnogo primitivnosti ali i duše:
https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/di-rio-de-guerra
Hatriot imaju novi album i iako na njemu više nema Stevea Souze, pevača Exodusa, a koji je pevao na prva dva albuma, njegov sin, Cody, je pored basa na sebe ovde preuzeo i vokalne dužnosti i… pa, zapravo zvuči skoro isto kao otac. A što je već priličan plus za ovaj album malčice preproduciranog ali kvalitetnog thrash metala. Naravno, Hatriot teško da će se ikada otrgnuti etiketi Exodus tribute benda ali da budemo fer, to im sigurno nikada nije ni bila namera. From Days unto Darkness je album tvrdog, mišićavog thrasha odsviranog disciplinovano i možda za nijansu prečisto, klinički kvalitetno, ali opet, ne mora ni svaka treš ploča da bude spektakl ludila i prljavštine. Hatriot su bend koji polaže na razrađene aranžmane i dobre solaže, puno rifova i dobar tempo, te kvalitetnu produkciju koja sve to pakuje na jedan ubedljiv način i ovo je album koji ima čime da se ponosi:
Izašlo je tu i nešto hardcore albuma koji bestidno koketiraju sa metalom pa ću od svih izabrati samo novi Sanction jer je Broken in Refraction verovatno najmetalnija ploča od svih, ali i najbolja, sa svojim kompleksnim aranžmanima i eksperimentatorskim pristupom. Naravno, mene malo smara kad krene sav taj beatdown ali Sanction su za najmanje prsa ispred kolega po tome kako aranžiraju pesme, koliko ideja imaju i kako se trude da stvari zvuče sveže i originalno. To treba ceniti:
Za porciju dosta starinske ali prijatne kombinacije hardkora, sladž metala i rokenrola, tu su veterani devedesetih, Cable, sa svojim šestim albumom, Take the Stairs to Hell. Cable su solidno sazreli i mada je ovo sirovije produciran album on je dosta ubedljiv u svojim dinamičkim meandriranjima. Volim kada bend ume da razvija gruv i unutar ponavljanja istih motiva donese nove elemente kompozicije a Cable pokazuju da ovo znaju da rade:
https://cabletl.bandcamp.com/album/take-the-stairs-to-hell
I teksaški Cherubs imaju novi album, Immaculada High, izdao ga je Relapse i ovo je lepo podsećanje na ono što smo devedesetih zvali noise rockom i činjenicu da smo, mi metalci i mi pankeri i mi „alternativci“ svi umeli da se nađemo na zajedničkoj poziciji ljubavi prema ovakvim bendovima. Cherubs su na svom (tek!) četvrtom albumu sasvim verni svom starom zvuku i ako ste očajnički želeli nešto što će vas podsećati na protraćene godine u devedesetima, samo bučnije i teže od skoro svega što ste tada slušali, Cherubs više nego isporučuju. I ovo je nepodnošljivo glasno masterovan album, ali jebiga, to je sada već standard. Ne dajte se omesti, Cherubs kidaju:
https://cherubs.bandcamp.com/album/immaculada-high
Death grinderi Skuz nikada nisu snimili album, ali sada imaju kompilaciju koja sabira sve njihove EP-jeve, demo snimke i splitove i Death Mince Discography nudi tridesetjednu pesmu pravoverne destrukcije. Skuz su pravi primerak onog američkog primitivizma u ekstremnoj andergraund muzici od koga se ponekad čovek i uplaši i kaže sebi da ako ovako sviraju ljudi iz (samozvane) najrazvijenije zemlje na svetu, kakve šanse mi ostali imamo, ali nije to, u njihovom slučaju, tako loše. Više volim neke druge struje u američkom grajndu ali Skuz su u ovome to rade sasvim ubedljivi i bučni dozlaboga pa i to ponekad lepo legne.
https://hpgd.bandcamp.com/album/death-mince-discography
Za istog izdavača (Horror Pain Gore Death Productions, jelte) izdaju i Vesication iz Toronta čiji je drugi album Total Fecall nastavak igara reči kojima se na najrazličitije načine fekalije ubacuju u poznate fraze i kreiraju instant-memovi za koprofile (mislim, Fifty Shades of Brown, Nostre-Anus…) a muzika je jednako infantilna i opsednuta produktima gastrointestinalnih procesa. No, Vesication u tom svom goregrindu, podvrsta fecal goregrind, naravno, ipak sviraju prilično korektno i nude muziku koja je zarazna (oh ne, i ja sam počeo!) i lepljiva (neka me neko zaustavi!!!) i donosi to neko čisto, neuprljano detinje zadovoljstvo igranja u izmetu. Ako shvatate šta hoću da kažem. Mislim, napunio sam 48 godina prošle nedelje a meni je ovaj album dobar. Pa vi sad vidite:
https://hpgd.bandcamp.com/album/total-fecall
VHS iz Ontaria su na sličnom grajnderskom tripu mada je njihova muzika nešto bliža thrash metalu i starinskom deathu nego goregrindu i album We’re gonna need some bigger riffs (treći u tri godine) je fina demonstracija njihove ljubavi ka starim VHS horor filmovima, ali i metalu iz devedesetih na tragu majstora kao što su bili Macabre. VHS imaju isti razigrani pristup pesmama, istu pankersku silovitost ali i uporedive muzičarske veštine da njihove pesme, iako nisu sasvim proste, zvuče kao da se sviraju beskonačno lako. Četrnaest pesama momačkog prženja a na jednoj gostuje i Trevor iz The Black Dahlia Murder, ako vam se ovo ne dopada verovatno nemate ni puls ni srce u grudima:
https://vhshorror.bandcamp.com/album/were-gonna-need-some-bigger-riffs
Za porciju zaista ludačkog, psihotičnog post/ sludge/ neurotičnog metala pobrinuli su se ove nedelje Throes iz Ajdaha čiji je drugi album In the Hands of an Angry God kao da ste uzeli Neurosis iz prve polovine devedesetih i podučili ih da sviraju black metal. Throes naprosto pucaju od inspiracije na ovoj ploči spajajući apokaliptičnu melanholiju Neurosis ili Godflesh sa oštrijim ekstremnim metalom i nudeći amalgam adrenalina i buke kome je teško odoleti. Mnogi bendovi koji su slično svirali, počev od Neurosis pa do Today is the Day su sa vremenom lutali u eksperimentalnim smerovima i tražili načine da razblaže vitriol sa kojim su krenuli pred svet, ali Throes su još uvek u toj prvoj, eksplozivnoj fazi i treba da ih čujete dok su vreli i stalno na granici da izgube kontrolu. Ploča je masterovana preglasno, a što je šteta imajući u vidu slojevit i kompleksan miks u ponudi (koji je dosta ispred onog što su nudili na odličnom ali sirovijem prvencu pre nekoliko godina) ali da ne bude zabune, ovo ne znači da se ne radi o obaveznoj lektiri. Jedna od ploča koje bi se legitimno mogle natjecati za naslov albuma godine:
https://throestodust.bandcamp.com/album/in-the-hands-of-an-angry-god
Za kraj ponovo sjajni old school death. Ako smo prošle nedelje imali Tomb Mold, sada imamo Carnal Tomb, donekle uporedivozvučeći death metal bend iz Berlina čiji drugi album, Abhorrent Veneration nastavlja tu neku fasciniranost death metalom stare škole kakvu su Tomb Mold tako kreativno pretvorili u nekoliko albuma sjajne svirke. Carnal Tomb, pak, imaju sličnu gitarsku nadahnutost koju Tomb Mold postojano demonstriraju iz albuma u album, pa i sami vrlo dobro znaju da prave pesme koje se oslanjaju na razrađene gitarske teme ali i dobre rifove, koje ritam menjaju na interesantne načine i koje umeju da uticaje poput Autopsy ili Grave spakuju u dovoljno autentične forme da ne zvuče kao tribjut bend. Ova vrsta death metala je, možda začuđujuće, mnogo naklonjenija atmosferi od onog kako death metal danas voli da zvuči, ali Carnal Tomb pokazuju da se atmosfera ponekada postiže jako dinamičnom, znojavom svirkom i donose nam dugačke, mišićave pesme koje imaju mnogo gruva i tog nekog mračnog „filinga“ ali nikada ne deluju kao da nam samo troše vreme. Gitare su sjajne i stalno inventivne, bubnjar je nadahnuto primitivan a pevač, pa… on zvuči kao da povraća sve vreme, baš kako i treba. Ono gde su Carnal Tomb zapravo BOLJI od Tomb Mold je produkcija koja je nešto prostornija i sonornija i omogućava da se stvari stvarno glasno odvrnu ako tako želite. A ovo je album za odvrtanje, da ne bude zabune. Odlično:
https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-abhorrent-veneration
