Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 06-07-2019

U ovaj topli letnji dan treba sebi priuštiti samo najfiniji metal. A ako ne znate gde da ga nađete, ništa zato: Mehmet se potrudio. Evo ga u produžetku.

Prvo pa blekmetalsko, kako se to obično kaže, a tu su prvi Finlanđani Lux Morti sa svojim istoimenim debi albumom koji je izašao pre nešto više od nedelju dana. U tom nekom momentu je nastala i njihova strana na Metal Archivesu pa možemo da kažemo da ne znamo puno o ovoj grupi i da je razumno pretpostaviti da je mlada. I napaljena. Ali ovo je vrlo lep debi, muzika sa dosta karaktera i lepe emocije. Blek metal često zna da pati od karikaturalne ekspresivnosti, koju ja umem i da volim, da ne bude zabune, ali Lux Morti uspevaju da budu i melodični i ekspresivni a da to deluje i zrelo i stilski zaokruženo. Zna se da načelno ja više volim bržu muziku u ovom žanru ali Lux Morti uspevaju da mi prodaju svoje mid-tempo pesme jer su to dobro napisani, dobro snimljeni i autoritativno izvedeni komadi pravog, tr00 blek metala.

https://luxmorti.bandcamp.com/releases

Američki Mysticism Black su, recimo dobar primer za tu neku karikaturalnu ekspresivnost. Njihov drugi album, Return of the Bestial Flame ima 1) smešan naziv, 2) overdouz ružnih klavijatura, 3) intro od četiri minuta grmljavine i prvu pesmu koja traje 14 minuta bez dobrog razlgoa za to. U načelu ovo nije muzika koju bih ja nešto visoko ocenio posebno uz malo muljav miks i kreveljenje pevača, ali pošto im je trebalo trinaest godina da snime nastavak prvom albumu i pošto je ovo uprkos tim detinjastim elementima, ipak ploča sa puno ubeđenja u to što radi, ne mogu a da se ne osmehujem kad je slušam:

https://themysticismblack.bandcamp.com/album/return-of-the-bestial-flame

Poljski Useless na svom trećem albumu Fall into Extinction nudi relativno srednjaški depresivni blek metal ali pošto se radi o pravom bendu a ne kućnom projektu jednog čoveka onda i muzika iako nije posebno nadahnuta ipak profitira od međuigre živih muzičara i proguta se relativno bezbolno za jedno slušanje. Fall into Extinction nije dakle neka posebno jaka ploča ali na ovu vrućinu je sa svojom sirovom, tupom interpretacijom depresije sasvim prihvatljiva:

https://uselessblackmetal.bandcamp.com/album/fall-into-extinction

Negde u Februaru smo pohvalili viskonsinski dvojac Vredensdal za njihov EP [font=]Gather, All Ye Helions, a evo njih sada i sa prvim propisnim albumom, Fealty Of Diabolism i možemo da nastavimo sa hvaljenjem. [/font]Vredensdal se drže tvrdog kursa sirovog, ličnog blek metala na tragu norveških uzora od pre četvrt veka i album prvenac im nosi tanak, oštar i gladan zvuk i pesme koje imaju sasvim originalne aranžmane i jasno je da dolaze iznutra a ne iz proste želje za emulacijom uzora. Vrlo fino:

https://vredensdal.bandcamp.com/album/fealty-of-diabolism

Finski Pillars of Crucifixion na svom prvencu Miasma nudi vrlo borben, sirov i tvrd blek metal koji ide prvenstveno na snagu, nudeći relativno jednostavne aranžmane što vrte nekoliko istih tema, ali to čine sa manijačkom ubeđenošću da ova muzika nešto govori. Naravno, uz satanizam i antihrišćanstvo idu ovakvi senzibiliteti i ovo je prilično okej ploča ako inklinirate:

https://pillarsofcrucifixion.bandcamp.com/album/miasma

Njemački dvojac Impavida niko neće optužiti ni za skromnost ni za dobru produkciju njihovog drugog albuma, Antipode. Ovi ljudi koji ponosito nose pseudonime E. aka God Killing Himself i He, Who Walketh the Void na ovom albumuzvuče kao da su stajali ne u drugoj nego u trećoj sobi od one u kojoj je bio postavljen mikrofon kad su snimali album ali Antipode je zapravo zanimljiva ploča u svojoj do nihilizma naglašenoj hermetičosti i ima tu dosta interesantnih ideja ako možete da izdržite zvuk:

https://youtu.be/9Bn10H0bCo8

Retko ovde pohvalim neki britanski black metal sastav ali plimutski dvojac Itheist sa svojim istoimenim debijem to zaslužuju. Ovo je jedna agresivna, u sebe sigurna ploča koja svoj satanistički blek metal isporučuje sa dosta brze, žestoke svirke ali i sa osmišljenim, sugestivnim melodijama. Ima tu taman toliko tvrdoće da se može govoriti i o blackened death pristupu, ali Itheist pre svega osvajaju tom nekom finom dramom koju pakuju u ne previše komplikovane ali efektne aranžmane:

https://itheist.bandcamp.com/releases

Ne sećam se da li je na ovom topiku obrađen prvi Abbathov „solo“ album kada je izašao pre tri godine ali evo sada njegovog nastavka u formi albuma Outsrider i ovo je nova, vrlo abbathovska ponuda u kojoj je cela postava promenjena, što podvlači ideju da je ova ploča i čitav projekat u kreativnom smislu dete legendarnog blek metal pevača i da niko drugi tu nije toliko važan. Ja zapravo nisam toliki sekač ni na Immortal – Abbathov bivši, jelte bend – ni na samog Abbatha, ali opet, ovo je pedigriran norveški black metal i Outsrider nudi mnogo momenata koje vredi zapamtiti i slušati iznova i iznova. Slušajte, recimo tu vodviljsku dramu na Bridge of Spasms koja deluje istovremeno i vrlo starinski i vrlo sveže sa svojim old school pristupom ali onda sasvim neočekivanim promenama smera i senzibiliteta. Ono što jeste zamiljivo je da se Abbath ovde vrlo vidno upinje da klasični, ledeni norveški blek zvuk dopuni sa malo tradicionalnog heavy metal zvuka (brze, masne solaže tu i tamo, recimo, kakve podsećaju i na Bathory, čijom se Pace ’till Death album i završava) i mada ne funkcioniše baš sve jednako dobro na albumu, ovo je svakako ploča puna dobrih ideja, svežine i jedne pa, praktično dirljive ekspresivne naivnosti. A ima i dobrih rifova (Harvest Pyre recimo). Zapravo, ako se apstrahuje da Abbathov glas nikada i nisam mnogo voleo (ali je on, ako ništa drugo, ovde jednako ubedljiv kao što je uvek bio), najveća zamerka ovoj ploči je miks u kome su bubnjevi malo previše umrtvljeni i zaklonjeni zidom gitara koje, da se ne lažemo, sviraju odlične stvari, ali treba i bubanj da se čuje. Suma sumarum, Abbath potvrđuje svoj legendarni status i dokazuje da ga kreativna žica nikako ne napušta. Lepo:

https://www.youtube.com/watch?v=mZ3qh-k90kQ

Kad smo mi bili mlađi stalno smo svoje bendove davali da učestvuju na nekakvim kompilacijama širom sveta, od kojih su neke bile tematske i ovo je bio lep način da se družimo sa ljudima i bendovima sa svih strana, okupljeni oko manje-više zajedničkih ideja, pa i da u nekim slučajevima fandrejzujemo i koji dinar za kakav lep cilj. Naravno, devedesetih su to i dalje najčešće bile kasete ali zabadao se i po koji vinil i CD (jasno, CD-ovi su uglavnom bili u produkciji japanskih izdavača). Elem, danas nisu devedesete pa do ovakvih kompilacija dolazim najpre preko bandcampa, a ove nedelje za slušanje preporučujem Black Flags Over Brooklyn – Riffs for Reproductive Justice, kompilaciju koja skuplja pare za reproduktivna prava & zdravlje i prepuna je blek metal, grajndkor, nojz, pank i sličnih bendova koji imaju te neke levičarske (a ja bih rekao samo trezvene) poglede na reproduktivna prava i spremni su da muzički iza njih stanu. Sa ovakvim kompilacijama odmah u startu očekujete da je bar pola bendova neslušljivo, naravno, ali ovde je u proseku kvalitet dosta solidan a Kim Kelly koja je ovo sklapala se potrudila oko sekvenciranja i ovo je prilično slušljiva ploča. Vrlo lepo:

https://blackflagsoverbrooklyn.bandcamp.com/album/riffs-for-reproductive-justice

Sanguine Eagle je neka vrsta bruklinske blek metal supergrupe i, ako znate šta sam već pričao o njujorškom blek metalu, ovo je svakako obavezna lektira. Ipak, valja se pripremiti za prilično lo-fi zvuk, ali i dugačke, atmosferične pesme koje pomalo odskaču od uobičajenog NYBM zvuka i, recimo, na to da album počinje sa jedanaest minuta gitarskog ambijenta, bez bubnjeva ili pevanja. Sanguine eagle svakako ne idu na to da se dopadnu svakome a poslednja (od tri), naslovna pesma, Shores of Avarice je dvadeset minuta ozbiljne hipnoze. Eksperimentalno i, ako ne baš sasvim uspešno, definitivno interesantno:

https://sanguineeagle.bandcamp.com/album/shores-of-avarice

Jednako eksperimentalno, ali mnogo rastrzanije i shizofrenije zvuči An isolated Mind (aka Kameron Bogges iz kalifornije) koji na prvencu za I, Voidhanger, a koji se zove I’m Losing Myself prodaje eklektičan blek metal sa izraženom eksperimentatorskom crtom i dosta nervoze. Opet, ni ovo nije ploča na kojoj svaka ideja treba da bude zapamćena, a mnoge nije trebalo ni da budu snimljene, ali ipak je to proverbijalno blato u kome malo-malo pa naletite i na koji dijamant. Preslušati:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/im-losing-myself

Na stonerskom jelovniku danas bismo mogli da započnemo sa debijem londonskog trija Old Horn Tooth koji se zove From The Ghost Grey Depths i sadrži četiri pesme ultrateškog, sporog i sirovog doom/ stoner  metala sa zdravim odnosom ka Black Sabbath i nezdravom opsesijom distorzijom. Old Horn Tooth lepo upliću hardrokerske i nojzerske elemente svoje muzike da se dobije nešto hipnotički i zavodljivo, kako za publiku koja cima bong tako i za onu koja samo voli lepu pesmu. Jako heavy i jako dobro:

https://oldhorntooth.bandcamp.com/releases

Tu su i Grci Dendrites čiji drugi album, Grow, nudi vrlo televizično pakovanje hard roka i dezert/ stoner metala koje niti odiše originalnošću niti pleni nekom izraženom  ličnošću, ali je kvalitetno. Hoću reći, Dendrites su u svojim rifovima, pevanju, aranžmanima itd. derivativni koliko se to može zamisliti, ali s druge strane dobro poznaju materijal sa kojim barataju i barataju odlično:

https://dendritesband.bandcamp.com/album/grow

Ima tu još gomila relativno generičkog i prosečnog stoner metala i psihodelije ali su mi za uho zapali izraelski Elephant Hive čiji debi album Buffs skreće pažnju na sebe originalnošću. Elephant Hive su garažni duo bubnjeva i gitare sa pankerskim senzibilitetom i stonerskim zvukom i zapravo zvuče kao mešavina Rumljana Gymnastics (samo bez pevanja) i, recimo, Obliviansa. Sirovo, ali na određen način sofisticirano. Nije ni metal, ali je dobro:

https://elephanthive.bandcamp.com/releases

3 Wheeler Band iz Meksika su povratak klasičnom stoneru i njihov EP 333 nudi tri pesme (naravno) lepljivih rifova i solidnog gruva. Nema ovde neke transcendencije (iako se druga pesma zove The God) ali je kao muzika za ljetne žurke 333 sasvim solidna ponuda:

https://3wheelerband.bandcamp.com/album/3-3-3

No, ako nam treba i malo transcendencije u našem letnjem pirovanju, novozelandski Beast Wars su izbacili četvrti album, IV i ovo je već jedna lepa ploča stonera koji ne zvuči kao samo Sabat kaver bend za publiku koja trenira podizanje džointa već koja u komponovanju, aranžiranju i izvedbi ima jednu lepu kosmičku dimenziju i svest da ako otvaramo um, nije zgoreg da to radimo iz nekih plemenitijih ambicija. IV je odlično napisan i odsviran album sa sirovim ali čvrtsim miksom. Vrlo zrelo i vrlo lepo:

https://beastwars.bandcamp.com/album/iv

Za mračniji, više death metalom ofarbani doom metal tu su Španjolci Hex i njihov drugi album God Has No Name koji sadrži i malo nabadačkijih sludge elemenata i nudi tvrdu, agresivnu, ali i dalje sporu i elegantnu svirku kako i dolikuje. Španci su i vrlo solidno producirani sa miksom u koji nije otišlo sad nešto mnogo para ali koji podržava njihovu muziku sa jakom separacijom instrumenata ali bez gubljenja snage.

https://hexdeathdoom.bandcamp.com/

Njemački jednočlani sastav Burial in the Woods je na svom sugestivno nazvanom prvencu Church of Dagon ponudio odličan i upečatljiv doom metal sa malo black metal esencije, tek da zamiriše, i ovo su četiri pesme spore, izrazito dramatične pa na određen način i mračno romantične muzike koja fantazira o nemogućim geometrijama i smislovima izvan ljudske moći poimanja. Gerileme, jedini član ovog benda je vrlo talentovan muzičar ali možda još i važnije, kompozitor i aranžer kadar da svoju introspekciju spakuje u formu probavljivu i zanimljivu i nama ostalima. Ima ovde mnogo pametnije muzike nego što inače dobijamo od prosečnog blackened doom metala, sa jednom ceremonjalnom komponentom koja veoma prija. Valjano:

https://burialinthewoods.bandcamp.com/album/church-of-dagon

20 Buck Spin imaju toliko dobar prosek u svom katalogu da njihova izdanja po automatizmu uključujem u ove preglede jer je mogućnost greške jako niska. Čikaški Immortal Bird na svom drugom albumu, Thrive on Neglect ne kvare ovaj trend i nude ploču koja kombinuje death metal, grindcore, sludge i malo blek metala tako da u konačnom skoru dobijemo veoma dinamičnu, zrelu i originalnu mešavinu kvalitetnog, odlično produciranog modernog metala. Grindcore komponenta kod ovog benda obezbeđuje sjajno korišćenje dinamike i Immortal Bird uprkos dosta glasnom masteringu uspevaju da ponude pesme koje iznenađuju svojim preokretima i imaju puno drame. Pevačica Rae Amitay svojim divljačkim blek metal režanjem zaokružuje jedan u sebe siguran, zreo paket i ovo je album koji apsolutno treba preslušati ma kakav da vam je inače ukus što se tiče ekstremnog metala jer puca od ideja i kvalitetne svirke:

https://listen.20buckspin.com/album/thrive-on-neglect

Pensilvanijski Mind Power na svom trećem EP-ju, Q3 nude tri pesme nadrkanog sludgecore metala koji na momente prelazi preko ograde u beatdown i deathcore vode. Ne nužno moja šolja jogurta od soje ali ima ovo solidan gruv i radije ga slušam od gomile novog deathcorea kome sam dao šansu i odmah ga potisnuo u zaborav:

https://mndpwrband.bandcamp.com/album/q3

Švedski Bullet imaju novi živi album za Steamhammer (zove se samo Live) i mada na donjem linku možete da čujete samo delove pesama, mislim da su i oni dvoljni da ilustruju ideju da je ovo klasičan heavy/ hair metal bend sa malo originalnih ideja ali puno veštine da rekonstruišu neke ikoničke elemente osamdesetih, Da se razumemo, naravno, i osamdesetih je ova muzika bila solidno seljačka i za klasu ispod Mejdena ili Metalike, da ne pominjem sad neke ezoteričnije bendove, ali to ne znači da ja to nisam voleo. Bullet su bend koji ću rado zavrteti kada mi se sluša nešto između Twisted Sister, Accept, Saxon i srpskih Warriorsa, sa dovoljno čizi elemenata da se nasmešim ali i odličnom produkcijom da zamlatim glavom:

https://play.google.com/store/music/album?id=Babqdwzmwiiigaxjpl6m7ph4i5i&amp%3Btid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m&PCamRefID=LFV_6e5a20aa84e89d1f05492083e7834e3c&tid=song-Tlsrrsf43pty3qzgsdgy2ijm62m

Naravno, izašlo je tu krš deathcorea i sličnih stvari, ali svakako je najvažnije izdanje ove nedelje iz tog žanra novi album južnoafričkih slamming deathcore šampiona Vulvodynia pod nazivom Mob Justice. Sad, Vulvodynia su veoma voljen bend na ovoj sceni i njihov prethodni album, Psychosadistic Design se ne bez razloga smatra klasikom. Naravno, meni su oni do sada bili s jedne strane nedovoljno zabavni da bih ih ozbiljnije slušao, iako je svakako njihov deathcore-sa-slamovima zanimljiviji od većine „običnog“ deathcorea za moje uši, a sa druge su epitomizovali tu neku kežual/ detinjastu mizoginiju nazivajući bend kako su ga nazvali i baveći se tvrdoglavo pomalo dosadnim seksualnim devijacijama u svojim tekstovima. No, svakako sam bio spreman da odvojim uvo za Mob Justice jer je bend napravio vidan napor da evoluira. I apsolutno cenim kada neko shvata da je osvojio srca publike nečim što je uradio ali ne želi da provede ostatak karijere ponavljajući (sa više ili manje uspeha) taj neki uspešni potez. U tom smislu, Mob Justice je zreliji i zanimljiviji album, u prvom redu lirički jer Vulvodynia sada tretiraju te neke sociopolitičke teme koje se dadu prepoznati kao dominantne u južnoafričkom kontekstu, dotičući se čak i mizoginije kroz pesmu koja album zatvara. Veliki respekt.

Muzički, Mob Justice je… pa, na pola puta što se mene tiče. Ovo je s jedne strane hvale vredan napor da se udari jak lični pečat na oprobani deathcore kalup i Vulvodynia se vidno trude da zvukom ali i karakterističnim gestovima pokažu da ih ne zanima ponavljanje nečeg što je radio neko drugi – ili oni sami. Posebno je pevač Duncan Bentley ovde odradio mnogo posla pucajući iz svih oružja i pokazujući raskošan raspon tehnika. Ali kad već pominjem ponavljanje…

…Vulvodynia još uvek ne umeju da napišu pesmu koja shvata koncept dinamike, bild-apa, krešenda itd. Naravno, slamming death metal kojim se ovi mladići inspirišu svakako ne prati standardna pravila pop pesme u aranžiranju tema, strofa i refrena, ali problem je što poslednje dve nedelje previše slušam izvrsni najnoviji album novozelandskih Organectomy i oni naprosto drže lekciju iz komponovanja, kreiranja tenzije, kontrolisanih krešenda, izvrsnih promena smera… Vulvodynia ovo ne umeju ili ne žele da rade i njihova muzika ima „organskiji“ deatchore pristup gde se stvari jednostavno ponavljaju previše puta bez dovoljno varijacija, kako bi publika imala priliku za te svoje crowdkilling rituale. Što svakako znači da ovo nije namenjeno meni koji sam odrastao na jednoj intepretaciji estetike ekstremnog metala i deathcore u startu mora da radi više i jače da bi me privukao. Pošteno je reći da Vulvodynia prave ogroman trud da svoje slemove iskoriste na najbolji način i album ima momente odličnog gruva, ali šira slika i dalje nije po mom ukusu jer bend ne ume da iskoristi inerciju gruva niti da poentira nekakvim krešendom koji bi mene zadovoljio. Opet, ovo je pozitivan evolutivni smer u kome Vulvodynia ide i ne mogu da ga ne pozdravim:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/vulvodynia-mob-justice

Da završimo sa jednim, jelte, singlom. I to grajndkor singlom, ali koji ipak traje skoro minut i po.

Ako nikada niste preboleli raspad Discordance Axis, prvo: volim vas, a drugo, sigurno ste kao i ja uzbuđeni što dve trećine ovog kultnog njudžerzijevskog benda sada radi kao No One Knows What The Dead Think i najavljuje album za Septembar. Za sada smo imali jednu demo-pesmu prošle godine ali sada smo dobili i propisan signl sa albuma i ovo je… pa… izvanredno, naravno.

No One Knows What The Dead Think nije puka emulacija Discordance Axis i čuje se da su i Jon Chang i Rob Marton sada stariji i zreliji, no, muzika je, bar u ovoj jednoj pesmi, tim patiniranija i prijemčivija. Naravno, možda joj fali komadić eksplozivnosti koja je karakterisala pogotovo poslednji album Discordance Axis ali ovo je grindcore koji može sebi da priušti ponavljanja i određeni prog-groove pre nego što se lansira u svemir suludim blastbitovima. Drugi voljeni elementi – Changovo vrištanje i Martonove sumanute harmonije su prominentno tu a bubnjar Kyosuke Nakano koji menja Davea Wittea za kitom je, naravno, čarobnjak. Najviše mi se dopada to da ovo nije imitacija ni Discordance Axis niti Changovog potonjeg benda, Gridlink, ma koliko da su ti bendovi bili, pa, savršeni u onome što su radili, već da dobijamo novu i uzbudljivu muzičku avanturu sa prepoznatljivim senzibilitetom ali i sasvim svežom orijentacijom. Plus, Chang na ovoj pesmi koristi mnogo više dubokih vokala nego što smo posle Gridlinka očekivali. S obzirom da je Marton iz zdravstvenih razloga morao da prestane da svira sa Discordance Axis a da je Chang pred izlazak poslednjeg albuma Gridlink rekao da se povlači iz muzike i da je uradio šta je želeo, No One Knows What The Dead Think je DOGAĐAJ koji nikada nije trebalo da se dogodi. Sada se legitimno plašim da ne umrem pre Septembra i propustim nešto što će, po svemu sudeći, biti remek delo:

https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/track/yorha

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s