Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-07-2019

Na ovaj sveti dan, kada će se gledati Spajdermen Far from Houm, bogougodno je pozabaviti se malo i metalom. Ili, već, Đavougodno, kako vam više odgovara.

Jer, naravno, prvo krećemo od blek metala, i to iz države koja je relativno nedavno proglasila autokefalnost svoje, jelte, crkve. Dakle, iz Ukrajine. Протидія („otpor“) je jednočlani projekat momka po imenu Vitalij Palagnjuk koji nema još  ni devetnaest godina a, evo, izdao je, posle gomile singlova, i prvi, solidni album pod nazivom Тягар страждання (Teret stradanja, jelte). I, naravno, pošto ja ovde nemam običaj da hvalim svaki sobni demo-projekat koga slupa neki momčić na kompjuteru, reći ću da iako Протидія ima sve odlike demo scene – vidno programirane udaraljke, pomalo preveliku opsednutost detaljima ponekada na uštrb integriteta celine – treba reći  da je ovo, za tu scenu, prilično dobra ploča. Palagnjuk kombinuje blek metal sa malo thrash pristupa i ovo je ploča dobrih rifova i dobrog gruva sa vrlo solidnim miksom i zavidnom izvođačkom zrelošću. Kompozitorska i aranžerska će doći sa vremenom jer Тягар страждання nudi zdravu osnovu, sa pesmama koje imaju personaliti i energiju i nedostaje im samo malo organskijeg toka da budu odlične:

https://protydiya.bandcamp.com/releases

Njemački Choroba na svoim trećem albumu, Macht nude vrlo teatralan ali pitak blek metal sa epskim zahvatom ali i dovoljno fokusa na samim kompozicijama da se sve ne pretvori u puki teatar i epsku pornografiju. Lepo je to napisano i još bolje izvedeno, sa odličnim začinima u vidu, recimo, ženskih vokala na naslovnoj numeri i ovo je blek metal koji ne deluje preteće i agresivno iako puca i od atmosfere i od energije. Takoreći muzika dobrog raspoloženja:

https://choroba.bandcamp.com/album/macht

Iz iste države dolaze Wandar čiji je melodični blek metal zamišljen kao duboka posveta skandinavskim uzorima, bez direktnog imitiranja zvuka već sa pronicanjem u filozofsku nutrinu i kreiranjem sopstvenih građevina od istog, da tako kažemo, materijala. Ja to, da budem iskren ne čujem i meni je ovo tek solidan atmoblack. Naravno, Zyklus je ploča pretrpana zaslađenim melodijama koje nisu baš po mom ukusu, ali to su mu ti neki Nemci. Atmosferični blek metal retko pravi napor da mu kompozicije budu kratke i jezgrovite pa ni Wandar nisu izuzetak i ovo su pesme od po osam i devet minuta koje će vas gadno smoriti ako vam se ne dopadaju melodije. Ali ako vam se dopadaju melodije i generalna atmosfera, ovo je dobitnička kombinacija:

https://wandar.bandcamp.com/album/zyklus

Brazilski Abyssal Forest na svom, pretpostaviću, debi EP-ju Além da Grande Vasta Floresta nudi jednostavan ali energijom i emocijama nabijen blek metal sa latino senzibilitetom, pevanjem na portugalskom i sirovijom ali dostatnom produkcijom. Além da Grande Vasta Floresta je ploča sva u istom ritmu, sa gorkoslatkim tremolo rifovima koji ne mogu a da ne izazovu malo emotivnih titraja u nekome ko je odrastao uz tamburice i rakiju, te promuklim vokalom koji kanališe više očaj nego gnev. Lepa, čak nežna muzika iako njena pojavna forma nije ni lepa ni nežna. Monotono, ali fino:

https://youtu.be/cjWOmbsvT4o

Slovački atmosferični post-blek metal bend, Atanas ima svoj prvi album, Enitharmon i moram da priznam da je meni ovo maltene kao neki satirični kliše ovakve muzike, sa najpredvidivijim mogućim  harmonskim progresijama i aranžmanima gde praktično znate kada će bend da stane, pogasi distorzije i uđe u razlaganje, kada će pevač da šapuće a kada da vrišti itd. Ipak, ekstremna neoriginalnost se nadomešćuje solidnim izvođačkim kvalitetima a mada bi bendu valjala malo bolja produkcija i ovako ovo sasvim može da se posluša. Ako volite taj neki post-blek metal zvuk, ovo će vam sigurno biti mnogo bliže nego meni:

https://atanas.bandcamp.com/album/enitharmon

Kalifornijski Murk Rider su svoj ambiciozni debi album Exile of Shadows izbacili još u Junu ali mislim da vredi da se pomene jer je ovo ploča sa tri pesme u više od osamdeset minuta muzike, sa interesantnom produkcijom i mnogo, pa, hrabrosti. Murk Rider ne pišu „komplikovanu“ muziku u smislu da se dinamički i harmonski sve menja svakih par sekundi, i njihove pesme imaju „horizontalniju“ evoluciju, idući sporim ali postojanim korakom u smeru koji je bend odabrao, uz puno ponavljanja i hipnotičkih detalja. Murk Rider, iako zapravo sviraju dosta prepoznatljiv blek metal, ovim imaju dosta dodirnih tačaka sa ekstremnijim doom bendovima i Exile of Shadows je album vredan truda:

https://murk-rider.bandcamp.com/album/exile-of-shadows

Ascète su francusko-blegijski duo koji nema još ni jedno samostalno dugosvirajuće izdanje, ali ovogodišnji promotivni demo, Les causses s’en gaussent ih prikazuje u dobroj formi. Ovo je dramatičan, veoma teatralan (čak pomalo operetski) galski blek metal sa pesmama koje se organski razvijaju uz puno promena dinamike i tempa, i veoma dobrom produkcijom. Samo dve prave pesme i jedan intešludij slušaoca ostave gladnim za još, što potvrđuje ispravnost ovakvog promotivnog poduhvata:

https://ascete.bandcamp.com/album/les-causses-sen-gaussent-promo

Bečlije Abigor izdaju osamnaestog Jula svoj JEDANAESTI album Four Keys to a Foul Reich (Songs of Pestilence, Darkness and Death) (da, to je ceo naziv) ali se sve to već sada može čuti na Bandcampu i ko voli njihov mid-tempo, pomalo avangardni pristup blek metalu, imaće ovde šta da čuje. Abigor su napravili album sa šesnaest pesama tako što svaka vokalna kompozicija ima svog instrumentalnog parnjaka koji varira neke njene motive ali je inače posebna pesma. I to je zanimljivo, ima ovde puno dobre muzike da se čuje, uz dosta promišljene aranžmane i puno ozbiljne svirke. Što se miksa tiče, tu pomalo dvojim. Abigor su izbegli da naprave preglasan zvuk koji bi potopio sve te inteligentne sviračke vinjete što su se potrudili da osmisle ali je s druge strane sve prštavo i pomalo neprijatno za uho. No, svakako, album dobre, intrigantne muzike i atmosfere:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/four-keys-to-a-foul-reich

Drama oko toga da sada imamo dva benda po imenu Batushka koji i jedan i drugi polažu pravo na legat ovog interesantnog poljskog projekta se produbljuje time što je i druga frakcija, ona koja izdaje za Metal Blade, sada izbacila svoj album, Hospodi i ovde se čuje OGROMAN napor da se proizvede nešto što će biti na nivou legendarnog prvenca, Litourgiya. Sad, pre nekoliko nedelja smo solidno ocenili album druge druge frakcije u kojoj svira čovek koji za sebe tvrdi da je napisao sve pesme na Liturgiji tako da Hospodi ima prilično ozbiljnu konkurenciju i potrebu da se dokazuje. No, ovo svakako nije loša ploča, s obzirom da maltene pričamo o kaver bendu, jelte. Hospodi ima svu tu pravoslavnu dramu i sakralnu dimenziju koja se podrazumeva kada pričamo o Baćuški, i mislim da albumu samo nedostaje zrnce inspiracije da bude zaista odličan. Ovo je meni jako prijemčivo i prijatno za slušanje ali utisak da je sklapano po formuli postoji. No, ne mora to da smeta:

https://batushka.bandcamp.com/album/hospodi

Stoner rok! Dakle, prvi su The Red Widows iz Londona sa svojim prvencem Fuzzfixion koji jeste izašao još početkom Juna ali bih se osećao loše da smo ga potpuno preskočili pa da moram da ga se prisećam tek na kraju godine. Pogotovo što ove nedelje kao da se davimo u pristojnom ali neinspirisanom pshidoleičnom i dezert roku koji ne bih da ovde opisujem. The Red Widows umesto toga nude zaista jako isfazirani i prirodno psihodelični, hermetični doom sa jasnim sabatovskim korenima i pesmama koje traju dugo i udaraju snažno. Recimo, Lucifer’s Maiden je šesnaest i po minuta teškog roka na granici racionalnog, sa nepristojno nisko naštimovanim gitarama i pevačem koji postepeno gubi razum kako pesma ide dalje. The Red Widows nisu za svakoga jer njihova muzika ume da bude naporna i zahtevna ali je ona istovremeno i organski logična i ako se nađete u pravom raspoloženju, nećete moći da prestanete sa slušanjem:

https://theredwidows.bandcamp.com/album/fuzzifixion?t=2

Mnogo manje hermetični a mnogo žovijalniji su Sacri Monti iz San Dijega čiji je drugi album, Waiting Room for the Magic Hour jedna raskošna proslava ’70s psihodelije i hard roka sa masnim, rokerskim zvukom i mnogo životne svirke. Ovo je bend u kome, recimo, podela na ritam i solo gitaru takoreći ne postoji jer obojica gitarista pletu zamamne arabeske u isto vreme, dok bas i bubanj drže složene matrice na okupu a klavijature dodaju još psihodeličnog nadeva. Vrlo hipnotički ali bez pretencioznog aranžiranja kakvo je često za bendove koje sebe opisuju heavy psych odrednicom, Sacri Monti su grupa koja pokazuje da „manje je više“ poristup ne mora da se zloupotrebljava i da ima nečega i u raspojasanom ali disciplinovanom džemovanju pet raspoloženih muzičara. Izvrsna ploča:

https://sacri-monti.bandcamp.com/album/waiting-room-for-the-magic-hour

Portugalski Jesus the Snake su, recimo, dobar primer tih „čekača“, benda koji nema MNOGO ideja u svom psihodeličnom roku pa ih onda raspoređuje vrlo štedro kroz dugačke pesme nadajući se da su gruv i atmosfera dovoljno dobri da se ne primeti da bend ne uspeva da mnogo razvije te ideje koje poseduje. Ipak, debi album, Black Acid, Pink Rain je sasvim slušljiv na ime dobre, jako masne gitare i klavijatura koje prijatno farbaju zvučnu sliku. Jesus the Snake ultimativno premalo toga rade na ovoj ploči i mole se bogu (ocu) da im je gruv dovoljan. Što se mene tiče – nije, ali imaju dobar zvuk i ovo nije neprijatno:

https://jesusthesnake.bandcamp.com/album/black-acid-pink-rain-2

Black Pistol iz Kejptauna su dobro podsećanje da JAR ima neke od najvrelijih rok bendova na svetu u ovim trenutku i njihov dugosvirajući debi, Sins of the Father je jedna punokrvna hard rok end hevi metal ploča sa glasnim, „televizijskim“ miksom ali i puno etitjuda i odličnih ideja. Da su Amerikanci i da su se pojavili devedesetih, Black Pistol bi danas bili bend sa stadionskim iskustvima iza sebe jer njihov heavy rock je dovoljno „komercijalan“ sa svojim melodičnim refrenima i udaračkim ritmovima da se dopadne masama, a opet je dovoljno pametan i bezobrazan da ga prihvati i ta neka kritičarska elita. Ukratko, ovo je jedini bend na ovom spisku danas koga možete da slušate sa celom porodicom. Vrlo lepo:

https://blackpistol.bandcamp.com/album/sins-of-the-father

Stonekind iz Severne Karoline su na svom istoimenom debi EP-ju ponudili tri pesme (i jedan intro) zdravog, psihodeličnog hevi gruva koji u sebi ima malo i te neke late-60s psihodelije ali i dovoljno faza da vam malo osmude brkove. Odlična ploča ako koristite narkotike ali i za nas strejtere ispunjena dobrim gruvom, distorzijom i dinamikom:

https://stonekindband.bandcamp.com/releases

E, dobro, idemo sada na nešto brže, to jest na propisan hevi metal iz pera uvek pouzdanog indijskog benda Kryptos. Ovi momci iz Bangalora cepaju već više od dvadeset godina a Afterburner je njihov peti album i ima dobre predispozicije da vam se dopadne ako ste odrastali u osamdesetim godinama prošlog veka, voleli dobar rif, tvrd ritam i nadrkan etitjud. Kryptos sviraju metalčinu negde na prelazu tvrde heavy struje u speed ekstrem, dakle, možemo ih svrstati uz Riot ili Raven, recimo, i iako je njihova muzika jasno utemeljena na predlošcima starim tri i po decenije, ona ne zvuči arhaično. Dobrim delom je to zbog pevanja koje, ovako ružno i ravno kakvo jeste (time čineći najgori element albuma) zapravo pomaže da ovo savremenim ušima ne deluje „retro“. S druge strane, rifčine i generalna dinamika pesama su tu da podsete na najslavnije momente ove decenije i meni ovo na ime tog menija veoma prija. Kryptos moraju da pribave sebi malo življi, organskij miks, jer njihova svirka to zaslužuje, i da malo razmisle o pevanju jer ovaj album ipak ne može da stoji rame uz rame sa remek delom koje su nam isporučili Riot City pre koju nedelju, ali se distanca opsano skraćuje:

https://youtu.be/lYYkR1DbJCQ

Iz slične priče su i kvebečki Metalian čiji treći album, Vortex plasira isti taj hevi-metal-prelazi-u-speed-metal pristup, samo sa nešto boljom produkcijom i pevanjem koje je manje monotono. Naravno, to da gitarista i pevač Ian relativno često uleće u falseto neće biti svakome po ukusu ali to albumu daje još autentičniju ’80s crtu. Vrlo je ovo solidno i ako baš ne puca od originalnosti (a ne puca, čuje se ovde dosta Krokusa, Accepta i sličnih preteča), nudi prosviran i promišljen klasični metal za ljude koji to vole. A znamo se koji smo:

https://www.youtube.com/watch?v=2f-uf9MglYM&list=OLAK5uy_mrXnceH0c0e2vOZMGJms743ysmUCcDTvA

Španci Hex na svom drugom albumu, God Has No Name nude tvrd, nabadački doom death metal sa dosta drame i miksom koji nije idealan (taj pljeskavi bas mi suviše privlači pažnju) ali radi posao i ostvaruje preduslove da slušalac koga privlači spora a agresivna muzika odvoji uvo. Hex umeju da osmisle solidan rif i da se igraju sa aranžmanima i mada im je muzika suštinski monotona, oni čine dosta na tome da monotonija deluje planirano, ozbiljno i obogaćeno raznim trikovima. Sasvim pristojno:

https://hexdeathdoom.bandcamp.com/album/god-has-no-name-death-doom-metal

Švajcarski Arkhaik na svom prvom albumu, *dʰg̑ʰm̥tós (da, to je ime albuma) nude jako spor i mračan blackened doom metal sa funeral prelivima, pakujući u tri pesme (ali i svega tridesetri minuta) mnogo tmine i težine. Drama koju ova muzika posreduje se zapravo ne čuje tako lako jer je zvuk tako masivan i opresivan, ali ko ima snage i volje, u ovom albumu će naći dosta emocija i generalnog uzbuđenja. Švajcarci su i lukavi utoliko što je srednja pesma na albumu, naslovna, šest i po minuta pristojnog ambijentalnog čukanja pa je i ta neka narativna komponenta ploče solidno pogođena:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/arkhaaik-d-g-m-to-s

Grozniji od svega ovoga su Nightfucker, kanadsko-britanski doom superprojekat čiji istoimeni EP nudi četiri pesme pozitivno toskičnog, smrdljivog dooma što kao da je ispuzao direktno iz kanalizacije i razmazuje vam kužnim udovima prljavštinu po ušima. Samo za naklonjene:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/nightfucker

Kanadski spid metal je u ovom trenutku neka vrsta trenda i projekat Aphrodite iz Otave na svom prvencu Lust and War nudi neku njegovu keči i seksi verziju. Ovaj trio u kome jedan čovek svira sve instrumente osim gitarskih solaža, drugi čovek svira solaže a treći čovek je žena i peva, dakle ovaj trio na albumu nudi svoju interpretaciju antičke grčke mitologije kroz jedanaest pesama brzog, poletnog i vrlo melodičnog metala koji se maltene graniči sa hardkor pankom. Svakako bi, ne samo zbog ženskog vokala, bilo pravilno povući paralelu sa ’80s pretečama u formi Znowhite recimo, ali Aphrodite su još poletniji i melodičniji i ta pank komponenta koju imaju (a koju podcrtavaju te razigrane solaže što ih svira Yan Turbo) im daje dosta prijemčivu formu. Jo Steel koji je napisao sve pesme i svira sve osim solaža je suludo talentovana persona i zapravo ovaj album najviše koči pevanje pevačice Tanze Speed koja je nedovoljno energična i mada pogađa sve note kako treba, ne uspeva da se nametne izvedbom. Ako Speedova za sledeću ploču udvoji napore, pričaćemo o klasiku, a ovako imamo poluuspešan ali veoma, VEOMA obećavajući album:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/lust-and-war

Imali smo ove nedelje i nešto death metala. Meksički Disrupted na svom drugom albumu, The Procrastination of Being nude sasvim solidan ako već ne preterano originalan death metal starije škole u kome ima elemenata thrasha i različitih dinamičkih uzleta i smirivanja. Meksikanci sviraju dobro i melodično i vrlo dobro su miksovani tako da je ovo ploča za ljubitelje, recimo, Death ili Atheist ali nije baš na nivou ovih preteča, naravno:

https://disruptedmx.bandcamp.com/album/the-procrastination-of-being

Dalje u death metalu imamo autralijski Disentomb sa trećim albumom, The Decaying Light. Iako imenom sugerišu švedski death metal, Disentomb zapravo sviraju nešto bliže američkoj priči iz domena brutalnog, epskog metala jednih, recimo Incantantion ili Baphomet/ Banished. The Decaying Light je izdao Unique Leader i to unapred sugeriše određeni kvalitet koji ovaj bend svakako isporučuje, ali moram da priznam da kvinslenđani još nisu dosegli svoju zrelu formu. Relativno dinamični aranžmani koje nude su zanimljivi ali ne i nužno angažujući za slušaoca onoliko koliko su za izvođače dok je superduboki vokal simpatičan u prvih minut ili dva ali do kraja albuma svojom monotonošću prilično zasmeta.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-decaying-light

Burial Remains sa svojim debijem Trinity of Deception, pak, sviraju apsolutno stoprocentni švedski death metal iako su – Holanđani. Ova ploča je kao neki izgubljeni Dismember album, melodična, teška sto kila, naštimovana u minus i sa tom finom kombinacijom agresije i keči melodija koja je karakterisala swedeath na početku devedesetih godina prošlog veka. Naravno, pomanjkanje originalnosti može da zasmeta i to je legitimno da se zameri, kao što je i legitimno da se kaže da mastering albuma uspeva da ponudi ravan, brikvolovan zvuk koji je pritom u sumi suviše tih, ali ovo je meni vrlo prijatna ploča poštenog, znojavog death metala stare škole:

https://burialremains.bandcamp.com/album/trinity-of-deception-death-metal

Jednako znojavo i pošteno krljaju losanđeleski Cold Curse na svom EP-ju Violent Measure koji je nekakav deathgrind hibrid kao izašao iz devedesetih, sa svom primitivnošću ali i vitalnošću koju ovo podrazumeva. Ovde nema nekakvih dramatičnih bildapova i složenih aranžmana (sem u drugoj pesmi, notabilno) već samo žestokog krljanja presecanog moš-delovima, sve teško, crno i opako. Lepo venčanje metala i kora:

https://creatorcoldcurse.bandcamp.com/album/violent-measure

Ljubitelji Autopsyja ili Mastera će se poradovati albumu švedskih Ribspreader pod nazivom Crawl and Slither a koji je zapravo kompilacija njihova dva EP-ja i nudi devet pesama prlljavog, jednostavnog, jelte, death metala stare škole. Malo originalnog zvuka, ali dosta dobar doprinos ovom posebnom podžanru sa dobrom produkcijom i srcem na pravom mestu:

https://hpgd.bandcamp.com/album/crawl-and-slither

Izašao je i živi album Suicide Silence ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam, pa zato za danas završavamo sa jednim sleming det metal albumom.

Ipak, iako već sedam godina čekamo da moskovski Abominable Putridity napravi nastavak svog klasičnog albuma The Anomalies of Artificial Origin (i prošle godine smo dobili tizer u vidu jedne pesme), ovo što danas imamo nije zaista nova ploča već kolekcija pet demo snimaka pesama koje znamo sa njihovog prvog albuma, In the End of Human Existence. I mada je to malo razočaranje, opet, ovo su dobre, klasične slamming death teme kojima grublja, sirovija produkcija daje i malo patinirani zvuk pa je slušanje svakako preporučljivo za ljubitelje žanra:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/abominable-putridity-demolisher

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-07-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s