Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-07-2019

Sa danom zakašnjenja ali uz mnogo entuzijazma ulećemo u današnji pregled metalnih izdanja iz prošle nedelje i eventualno nekih nedelja pre nje, ako baš zatreba. Prošle nedelje je trijumfovao Đoković, ove ćemo mi i biće sve kako treba i kako (obrnuti) bog zapoveda.

Za početak imamo norveški jednočlani blek metal bend Svadilfare čiji je četvrti album, Fortapte Roetter (izgubljeni, jelte, koreni) jedna izuzetno ljupko sklopljena posveta norveškoj i skandinavskoj blek metal muzici iz devedesetih sa jasnim korenima u Bathoryju, Mayhemu, Burzumu ili Ulveru. Pesme su, pak, veoma dobro napisane i imaju osobeni ton a zvuk je, iako autentično sirov, ipak kvalitetan. Ploča sa puno duše i za puno slušanja:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/fortapte-roetter

Ponovo jednočlani sastav, ali ovog puta iz Velike Britanije, Encircling Wolves, ima svoj drugi album koji se zove Anti-Social Experimentation i, koliko ja načelno ne bio zapaljen za britanski blek metal, ovo je vrlo solidno. Gareth Giles je talentovan mladić i njegova muzika ima u sebi potrebnu dozu divljačnosti i sirovosti da zadovolji niske porive u publici a da opet ima i minimum tehničkih i kompozitorskih kvaliteta da se izdvoji od te neke sobne/ demo scene. Anti-Social Experimentation je okrutna, pankerski napaljena ploča koju slušate kada ste loše raspoloženi da biste u tom lošem raspoloženju našli snagu da prevaziđete pad u depresiju. Lekovito!

https://encirclingwolves.bandcamp.com/releases

I još jedan jednočlani projekat (!!!), finski Verikaski ima prvi EP, Surmankoi, sa tri pesme epskog, sirovog ali ambicioznog blek metala koji voli pamtljive, himnične molske melodije i u svojim dugačkim pesmama ume da prođe širok spektar dinamika, ako već ne i raaspoloženja. Verikaski je obećavajuća ponuda, mada mu ne bi škodilo malko više fokusa i usrednijeg editovanja pesama, no, kakve sam atmosferične albume ove nedelje čuo i odmah se potrudio da zaboravim, ovaj melodični finski produkt je veoma dobar:

https://youtu.be/QkGH61yMbBY

Peruanski trio Coffin Rags imaju sjajan omot za svoj prvi album Ascención Omnisciente del Éter, ali ovaj povoljni prvi utisak može malo da naruši ambijentalni intro od skoro četiri minuta koji album otvara. Mislim, nije to loš intro, ali treba imati mere. Ono što sledi posle toga je, srećom, sirov, prljav, partizanski blek metal koji svakako neće osvojiti nagrade za kvalitetnu produkciju pa ni za efikasnost – prva prava pesma na albumu traje više od devet minuta iako je sve svoje poente mogla da napravi i za pet – ali ima ovde puno te neke hladnoće i mizantropske atmosfere koja u dovoljnoj meri zadovoljava slušaoca da ne traži mnogo više. Coffin Rags su jeftini, povremeno na granici amaterskog ali ovaj album zbog toga ima dosta duše, dovoljno da ga preporučim ispred nekih profesionalnijih ali suštinski dosadnijih ploča ove nedelje:

https://coffinrags.bandcamp.com/releases

Slično se da primetiti i za meksički Ragnell čiji drugi album Rebirth in Darkness objavljuje ruski Satanath i ovo je ploča koja je produkcijski nešto skuplja od onog što su ponudila peruanska sabraća, ali i dalje pričamo o nečem što stiže iz podzemlja i u dobroj meri hvata na partizanštinu. Što se meni dopada. Ragnell zapravo umeju da napišu dobre pesme a jeftinija produkcija im je dobrodošlo ograničenje koje ih čuva od lutanja u nekakvim ambijentalnim smerovima što bi samo otupeli oštricu njihove muzike. Ovako, kombinacija melodičnih gitarskih pasaža, brutalnog vokala i svirepih bubnjarskih zakucavanja ima mnogo šarma:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat256-ragnell-rebirth-in-darkness-2019

Ne znam šta će ovo biti kad iste nedelje preporučujem ne jedan nego dva britanska benda i to oba sa samo jednim članom, ali evo, treći album projekta Written in Torment, a pod nazivom Maledictus Dies Illa (Proklet bio dan, jelte) je jedna šarmantna, vrlo stripovska smeša sirove blek metal nabadačine sa malo „srednjevekovne“ svirke. Sve je to primereno skromno mada vrlo uredno producirano pa se ti epski/ srednjevekovni elementi svode na dobro odrađene hevi metal gitare koje ređaju skale umesto na nekakve jalove pokušaje orkestracija kako sam čuo kod nekih drugih bendova ove nedelje. Mike Hardisty je prilično uspešan u ovome što radi i ume da napiše pamtljiv solo koji ne bi bio stran nekakvoj klasičnoj metal ploči iz osamdesetih. Valjano:

https://writtenintorment.bandcamp.com/album/maledictus-dies-illa

Argentinski kvintet Psicosfera je svoj prvi album iz 2015. godine nazvao Alfa pa sigurno nikog ne iznenađuje da se njegov nastavk zove – Beta. Psicosfera su avangadni blek metalci koji nemaju problem da odu i u te neke post-blek metal predele i svoju muziku prezentiraju u atmosferama i formama koje ne bismo nazvali tradicionalno metalnim. Ali tradicija i avangarda su svakako po definiciji u zavadi, pa je to u redu i Beta je album koji dobro prezentira tu neku nadgradnju tradicionalne osnove koja je revolucionarna već po tome što Psicosfera nemaju pevača i sva muzika im je instrumentalna. To, razume se, automatski znači da je ona i prilično pretenciozna i naravno da ovaj album na trenutke zvuči kao da listate Bukvar sa naslovom „Nepodnošljivi prog metal za početnike“, ali ako ploču slušate manje ciničnim ušima, ima ovde lepih momenata da se proberu. Valjalo bi da bend jednog dana sedne i probere te momente i oko njih sagradi koherentnije pesme, naravno, ali i ovo što se nudi je slušljivo, makar samo kao serija polaroida.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/beta

Pređimo na stoner i brazilski bend Spiral Guru koji na svom, koliko mogu da kažem prvom albumu, Void, nude za mene prilično razgaženu formu space rocka sa klasičnim ’70s rifovima i bluzerskim solažama, te sanjivim ženskim vokalom. Solidno je to na papiru i bend svakako spaja sve tačkice sa dosta sigurnosti, kadar i da se pohvali vrlo pristojnim miksom. Ipak, Spiral Guru su za moj groš premalo avanturistički nastrojeni, previše zadovoljni da ostanu unutar međa koje su nacrtali drugi i da naprosto sviraju „žanr“ onako kako se to oduvek radilo. Što nije greh i ovo je pitka i slušljiva ploča sa dosta odličnih momenata (slušajte kako je strofa na Oracle moćna!) kojoj, dakle, fali samo malo pustolovnijeg duha:

https://spiralguru.bandcamp.com/album/void

Srećom, tu su njujorški Restless Spirit koji sa svojim debijem, Lord of the New Depression nude tešku, metalnu psihodeliju i gruvom pokretani doom. Problem ovog benda je svakako u rečima – taj naziv benda, ti tekstovi koji malko preteruju sa bukvalnošću – ali srećom, muzika u dobroj meri nadoknađuje ovaj propust. Restless Spirit umeju da uzmu sabatovski temelj i na njemu lepo grade unoseći klasične metalske stileme u tu neku heavy-blues osnovu što albumu daje lepu crtu „ekstremnosti“ iako je u celini ovo pitko i slušljivo čak i za ljude koji ne znaju šta je doom a kad bi znali prezirali bi ga. Restless Spirit su daleko od gotovog proizvoda, ima ovde još dosta sazrevanja da se napravi, ali ovo je vrlo upečatljiv debi:

https://restlessspirit.bandcamp.com/album/lord-of-the-new-depression-2

Još solidne Sabatovštine nam stiže iz australijske pustinje (dobro iz Sidneja) ljubaznošću benda Arrowhead čiji je treći album, Coven Of The Snake udomio nekoliko vrlo dobrih rifova. Arrowhead nisu bend koji puca od originalnosti (uprkos tome što sebe pompezno opisuju kao „unique blend of fuzz rock, with 70’s infused groove and thick doses of down- tuned doom“), ali njihov dezert rok uparen sa dum metalom ume sasvim sigurno da gazi u pravom smeru i ponudi zaista pristojan gruv, težinu, dramu pa i po koji momenat neočekivane suptilnosti. Na vrućinu odlično legne:

https://arrowheadrock.bandcamp.com/album/coven-of-the-snake

Vraćamo se pet nedelja unatrag da bismo dokačili prvi album kragujevačkog stoner benda Larska koji se zove Can’t Steal it i nudi skoro sat vremena pristojnog, atmosferičnog stoner i dezert roka koji nema čega da se stidi pred očima i ušima svetske javnosti. Nije ovo idealno miksovano, bubanj je preglasan, a i bend provlači sasvim predvidive stonerske fore tokom cele ploče, ali nemojmo preterivati, ovo je za prvi album sasvim zdravo i dosta obećava:

https://larska.bandcamp.com/

Wizened Tree iz Brazila na svom EP-ju Rock n Roll from Tocantins zvuče jednako predvidivo, ali opet, sve je to rokenrol i ne treba očekivati da će u 2019. godini bendovi koji su odrasli na ovom idiomu i vole ga iz sveg srca nužno uvek donositi revolucije. Mislim, bilo bi lepo, al šta bismo na kraju sa tolikim revolucijama? Wizened Tree su korektni, dopašće se ljudima koji vole slajd gitaru preko stamenog gruva i mada ih ja neću bogznakako mnogo slušati, nisu rđavi:

https://wizenedtree.bandcamp.com/album/rock-n-roll-from-tocantins

Hoće nas Brazil ove nedelje. Slowner su mladi bend sa severa ove velike zemlje i njihov istoimeni debi album je lep omaž tom nekom dezert roku devedesetih sa dovoljno uticaja sedamdesetih i dovoljno sirovog doom zvuka da to meni privuče pažnju. Ni Slowneru neće škoditi malo sazrevanja u godinama koje su pred njima, ali ima ovde štofa a ja kad čujem ovako nizak štim gitara koje pritom imaju dovoljno energije da pomere čoveku unutrašnje organe, to me namah razonodi:

https://slownerband.bandcamp.com/album/slowner

Kanađani Elektric Mistress na svom istoimenom debi EP-ju donose tu neku zrelost, mada je njihova muzika strejt-ap hard rok iz sedamdesetih sa obilnim korišćenjem Fender Rhodes klavijatura i pevušenjem u stilu starih majstora pa će možda mlađem slušaocu zvučati pomalo arhaično. Meni je ovo dobro, stilski zaokruženo a aranžmanski zrelo i pristojno miksovano:

https://elektricmistress.bandcamp.com/releases

U thrash metal novostima imamo debi album virdžinijskih Enforced koji je zapravo neka vrsta rivajvla ’80s krosover senzibiliteta u kome su se hardcore punk i thrash metal bendovi susretali da isporuče muziku koja nije komplikovala sa aranžmanima ali je obraćala pažnju na rifove i atmosferu. Bend se poziva na staru Sepulturu i stari Cro-Mags što su, da se ne lažemo, reference od kojih se solidno ovlaži a At the Walls je album koji iako možda nije u rangu Beneath the Remains ili Age of Quarell, ipak isporučuje moćnih pola sata žetokih rifčina, promuklog pevanja i nabadačkog, surovog ritma. Kao stvoreno za klasičnu šutku i hedbeng:

https://enforced.bandcamp.com/album/at-the-walls

Izašao je i novi Sabaton, bend za koga svaki Srbin i svaka srpkinja znaju na ime probuđenog nacionalnog ponosa što tamo neki Šveđani koje nikada ne bi slušali imaju pesmu o našim slavnim ratnim prošlostima (pošto su nam ratne sadašnjosti manje slavne, ma šta o tome pričali Vulini i Dodici). Meni su Sabaton, da razjasnim, neslušljivi jer je njihov ratni power metal nedovoljno epski rasviran da bi dolazio u istu ravan sa najvećim njemačkim i drugim imenima power scene (a i za power metal sam već pisao kako ga generalo smatram za karikaturu) a nedovoljno je i „ratan“ da bih ga razmatrao ozbiljno kada pričam o skandinavskim metal bendovima i njihovoj interpretaciji motiva rata kroz muziku. Tako da… The Great War je ploča tehnički kvalitetno kreiranih krešenda u horskim refrenima i preslađeno melodične gitarske ornamentike, pop muzika u svom najogoljenijem obliku, praktično kao kada bi Europe svirali malo distorziraniju muziku od svoje uobičajene ponude i, ako to volite, verujem da će vam se dopasti. Meni je, ponoviću, ovo izvan domena slušljivog, ali ja sam star, ogorčen i skoro gluv čovek:

(P.S. Na ovom albumu, o iznenađenja, ne pominju Srbiju. Ko je TO očekivao?)

https://sabaton.bandcamp.com/album/the-great-war

Da malo pročistimo uši poslužiće drugi album američkih mathcore šampiona Freigther koji se zove The Den i donosi osam pesama bezumno komplikovanih ritmova i harmonskih diverzija koji, srećom, postiže onaj blagosloveni efekat začudnosti i energije kakav su nam svojevremeno prodali Locust, a bez gubljenja u analima i kanalima „muzičarstva“. Drugim rečima, Freighter su više kao nekakav metalski Nomeansno a manje kao pankerski Cynic – nisu zaljubljeni u svoju tehniku niti staju svakih nekoliko sekundi da nam daju vreme da se nadivimo kako oni to jebeno sviraju, nego pišu pesme koje su uprkos sumanutoj složenosti aranžmana žestoke, keči i čak i pomalo seksi. Pa još taj odlčlni miks! Ne propustiti, čak iako ne volite metal jer ovo nije ploča koja metal stileme posebno često ili intenzivno koristi i metal je na njoj najviše pitanje žestine a najmanje sviranja „žanra“. Ovo je isto onoliko pank koliko i metal, hoću da kažem, a isto toliko je i jazz fusion. Ama slušajte:

https://freighter.bandcamp.com/album/the-den

Tu nam je i nova Lingua Ignota i, mada bi bilo previše da kažem da je Kristin Hayter moderna Diamanda Galas (ili Lydia Lunch), isto tako je i glupo uvek kada pričamo o nekom savremenom muzičaru posezati za poređenjem sa nekim klasičnim. Nije bitno, Hayterova je autor i izvođač koji je svoje mesto u muzičkoj istoriji već izborio a Caligula, njen treći album pod imenom Lingua Ignota, izašao za Profound Lore je ta neka savremena legitimacija metala ne kao stilskog pristupa već kao svetonazora koji nije zarobljen samo u svedenim karikaturama i apstraktnom nasilju već ravnopravno osmotski cirkuliše i meša se sa kulturama glavnog i ostalih tokova. Čime hoću da kažem da je ovo album avangardne dispozicije na kome imate više folka i opere nego metala, na kome je glavni instrument klavir a udaraljski jedva da ima, ali u kome drama koju Hayterova tako autoritativno provlači ima jednako veze sa klasičnim i avangardnim teatrom koliko i sa andergraund metalom. Caligula je album koga bi Current 93 danas snimio da je David Tibet 30 godina mlađi i žensko, da to tako kažem. Moćno. Obavezna lektira:

https://linguaignota.bandcamp.com/album/caligula

I kako je uvek iznenađenje kada pohvalim neki metalcore bend ovde, tako se i sada treba iznenaditi. Nešvilski Chamber imaju debi album Ripping / Pulling / Tearing i ovo je zapravo vrlo prijatna, mada, razume se, totalno neurotična ploča mučnih rifova, bolesnog urlanja ali i dosta dinamičnih aranžmana koji skreću pomalo na mathcore stranu, ali paze i da sačuvaju mnogo metalskog primitivizma koji prija prijateljima primitivnog metala. Dakle, ovo je visokosofisticirana muzika koja neguje svoju atavističku stranu a metalcore je danas to suviše retko, mislim. Znači, Chamber su novi Converge? Pa, za mene koji vrlo malo slušam metalcore, odgovor je zapravo „da“ jer Chamber imaju žestinu i oštrinu koje većini bendova sa ovako dobrom produkcijom nedostaju:

https://purenoise.bandcamp.com/album/ripping-pulling-tearing

Danski Halshug ima treći album, Drøm, izdao ga je Southern Lord i, pa, to bi trebalo da je dovoljno. Halshug su negde između panka i metala sa crustpunk sirovošću ali i sa metal težinom, uz pesme koje su razjarene ali seksi i uz koje je lasno plesati pa i pobiti se u dobroj veri. Reći da me ovo podseća na Amebix je možda malo prevarno jer Halshug zapravo ne zvuče kao Amebix ali imaju taj neki sličan pogled na spajanje dva andergraund formata u nešto što funkcioniše savršeno. Sada kad su Tau Cross zvanično osramoćeni, Halshug, koji ne zvuče ni kao oni, treba da ulete u prazan prostor. Odličan album:

https://halshugsl.bandcamp.com/album/dr-m

Jerome’s Dream su bend koji je prethodni album izdao još 2001. godine pa onda pravio dugačku pauzu, ponovo se okupio prošlog leta i sada imaju novi album, koji se zove prosto LP. Iako bend i dalje prati screamo etiketa, muzički ovo je prilično funkcionalna smeša sludge metala i nekakvog posthardcore zvuka u kome monotono pevanje (dakle, ne vrištanje) ima svoje mesto mada će odbiti probirljivijeg slušaoca. Jerome’s Dream imaju dobre pesme i odlično sviraju i mada je ovaj album mogao još da se krčka – mislim, gde je osamnaest godina, tu je i devetnaest – kako bi se ti vokalni aranžmani možda malo obogatili, ovo je u načelu zdrava muzika koja osvaja i iskrenošću ali i pameću:

https://jeromesdream.bandcamp.com/

Ono što mi je nekako mnogo drago je da je ova nedelja bila izvanredna za death metal. Hteo sam da kažem „neočekivano“ ali to ne bi bilo tačno jer je zapravo bilo očekivano da me ovih nekoliko death izdanja bendova koje volim, štujem i pratim, oduvaju svojim novim, dugoočekivanim izdanjima.

Prvi u nizu su Kanađani Tomb Mold koje nismo baš TOLIKO dugoočekivali jer je njihov prethodni album, Manor of Infinite Forms izašao tek pre nešto više od godinu dana. Ali je okrenuo mnoge glave, solidno se kotirao na godišnjim listama i legitimisao taj neki novi talas primitivnijeg death metala koji se sa autoritetom laća zvuka ranih devedesetih i isporučuje nove ploče podzemne, brutalne, ali organske, prilično naturalističke muzike. Mislim, teško je u ovako stilizovanoj grani umetnosti na prvu loptu naći naturalističnost, slažem se, ali u poređenju sa modernim death metalom, njegovom pročišćenom produkcijom i izvođačkim tehnikama koje su niz bizarnih trikova spojen u distinktan stil, ovo što Tomb Mold sviraju deluje izvornije, bliže tlu, bliže toj nekoj grobnici i buđi koje bend pokušava da kanališe. Elem, Planetary Clairvoyance je ploča koja smisleno gradi na osnovi što ju je postavio prethodni album i ako su Tomb Mold sačuvali taj mračni, sirovi zvuk i atmosferu prastarog horora u svojoj muzici, primećuje se notabilan napredak u aranžmanima koji su sada promišljeniji i produbljeniji a da ne oduzimaju tu primalnu, sirovu energiju koja je veliki adut benda. Sve to uspešno zaokružuje identitet grupe koji se i dalje jasno naslanja na finske i američke uzore (Incantation i Convulse koji džemuju sa Grave i Demilich) ali koga ni slučajno nećete pomešati ni sa jednim od njih.

Planetary Clairvoyance je album koji ima distinktne, pamtljive pesme a to je prilična retkost kod ovakve muzike, pogotovo kod bendova koji se ovako jasno fokusiraju na jedan relativno uzan deo žanra. Ali eto, Tomb Mold su bolji kompozitori nego što sam zapravo pretpostavljao da jesu i pesme na ovoj ploči imaju svoje sopstvene, jasno omeđene narative i horor-drame kojima se rado vraćam i posle nekoliko slušanja. A onda, kad se uđe u detalje, tu dobijamo taj poslovični „embarrassment of riches“ sa izvrsnim momentima u solažama, dobrim rifovima, pametno upotrebljenim dinamičkim promenama. Bend to radi tako dobro da se lako prašta što na albumu od 38 minuta imamo ambijentalni interludij na sredini koji oduzima tri. Tomb Mold na ovoj ploči pokazuju zavidnu svest o tome da su pripovedački potencijali death metala koji sviraju mnogo veći nego što se uobičajeno prepoznaje i koriste ovo saznanje u dobre svrhe da ponude ploču koja počinje izvrsno a završava se veoma dramatično. Ako se udari minus zbog prekomprimovanog masteringa koji je naprosto greh za ovakvu muziku, Tomb Mold i njihov izdavač 20 Buck Spin iz Pensilvanije nemaju čega da se stide i mogu sa mnogo ponosa da računaju da će ovaj album uleteti u vrhove lista na kraju godine kao što je i prethodni činio prošle. Pa, svaka čast.

https://listen.20buckspin.com/album/planetary-clairvoyance

Dobro, drugi album kvebečkih Soiled by Blood nisam očekivao niti sad nešto provodio besane noći pitajući se hoće li biti dobar, ali Erit Sanguis je pristojno odsvirana i interesantno miksovana ploča brutalnog death metala koji čekira sve kućice koje treba i ide samo malo preko linije dužnosti da isporuči muziku što nije preterano sveža ili divlje inspirisana ali koja je zdrava. Soiled by Blood uspevaju da u prilično dobro omeđenu brutal death formulu udahnu dovoljno te neke svoje individualnosti da ovo zavređuje da se čuje i više nego jednom:

https://soiledbyblood666.bandcamp.com/album/erit-sanguis

Elem, ono što jesam očekivao, punih šest godina pa onda još mesec dana jer sam pogrešno pročitao datum izlaska je novi, treći album dansko-američkog slamming death metal projekta Guttural Slug a koji smo već najavili u Junu. Plague of Filth je konačno izašao prošle nedelje – ko objavljuje albume u Nedelju??? Pretpostavljam da je to posledica činjenice da je album izašao za indonežanski etiketu Brutal Mind – i, pa… recimo da je ova ploča oštro podelila javnost. A time mislim da klinci po JuTjub komentarima i redditu koji se i inače svađaju oko svega sad mogu da se svađaju i oko Plague of Filth jer, o iznenađenja, ova ploča ne zvuči u dlaku isto kao klasični Megalodon.

No, metalci su fanatici u proseku kao i svi gikovi a, već sam ovde pominjao, Megadolon nije bez razloga osvojio status klasika slamming death metala i  svrstao se uz prvi album Cephalotripsy ili drugi album Abominable Putridity u tu neku kategoriju albuma koji su definisali savremeni slem zvuk.

No, Guttural Slug je studijski projekat a ne „pravi“ bend i Mikkel Sørensen je praveći diskografsku pauzu od šest godina ne samo sazreo kao autor (i donekle promenio prioritete) već i dvaput promenio pevača. Samantha Michelle Smith koja je snimila singl Atrocities 2013. godine više nije u bendu a umesto nje tu je sada Anthony Davis iz Gutfucked i Exophagy. I Davis odrađuje fin posao pa je legitimno reći da hejteri tu hejtuju uglavnom po inerciji. No, što se muzike tiče…

Recimo da je Plague of Filth jedna od najtežih ploča koje sam čuo u životu. Sørensen na ovom albumu demonstrira koliko daleko softver može da odvede muzičare koji su voljni da potroše mnogo vremena i znoja na snimanje i miksovanje pa je Plague of Filth jedno pravo zvučno bombardovanje posle kojeg uši ostaju u ruševinama. Naravno, ovo mislim u pozitivnom smislu, svakako bi bilo lako napraviti ploču koja je samo glasno masterovana i ubija čistom jačinom zvuka, ali Plague of Filth to nije, ovo je album autentične metal TEŽINE, ogromnih gitara i dušmanski masivnih bubnjeva, vokala koji zvuče kao da ih izvlači Tiranosaurus Reks lično, miksovan tako da se čuju različiti slojevi i da se u granitnoj čvrstoći ipak nazre dovoljno nijansi.

Ali kompozicijski ovo je za mene bilo prilično iznenađenje jer na ovom albumu Guttural Slug demonstriraju novostečenu zrelost ali gube elemente zabavnosti koji su bili notabilan sastojak prethodnih ploča. Hoću da kažem, Plague of Filth je ploča koja je u neku ruku sam destilat slamming death metala sa svim tim nepodnošljivo keči rifovima i ritmovima koji teraju u nezgrapni ples, ritualističkim vokalima i gitarama koje lome kolena i vratove. Ali u drugu ruku, Plague of Filth je ploča koja na mnogo mesta napušta slemove i vozi se na praktično hardcore točkovima. Mislim, nisam očekivao da ću ovo ikada napisati ali Guttural Slug na nekim delovima ovog albuma sviraju skoro pa čisti beatdown hardcore.

No, oni to actually dobro rade, Sørensen ume da uspori do skoro stajanja a da i dalje izvlači epske rifčine koje podsećaju čak i na Cathedral (slušajte Judgment, recimo) i za mene koji beatdwon uglavnom ne slušam, ovo je njegova interpretacija koja mi prija. No, razumem da to kod nekih slušalaca može da izazove nelagodu. Pogotovo jer Davis nema nameru da posebno menja svoj stil pevanja i Plague of Filth je pun hardcore doziv-i-odziv struktura i visokih vrištećih vokala koji bi bili prirodniji na nekom deathcore albumu nego na ploči benda koji je popularizovao „zrikavac/ žaba“ tehniku na svojoj prethodnoj ploči.

Ali kad sve to čovek proguta, ovo je na kraju dobra ploča. Ovo je album koji ima dobre pesme čiji je osećaj drame opipljiv, što za slamming death metal baš i nije karakteristično i Sørensen i Davis zapravo izvlače dosta kilometraže iz te neke pripovedačke dinamike u kojoj su moćni slemovi – kojih i dalje ima u izobilju, da ne bude sumnje – gradivna materija za snažne horor narative. Pritom, bend je i lirički ozbiljniji nego pre, sa zamecima sociopolitičke osvešćenosti i psihološke refleksije koji, takođe, nisu karakteristični za slem.

Plague of Filth je pritom i kratka ploča koja ne smara razvlačeći pesme duže nego što treba. Iako su ovo epske kompozicije po senzibilietetu, svaka se završava nakon što iscrpi svoj potencijal za dramatično i, za razliku od recimo, nedavno pominjanog novog albuma južnoafričkih Vulvodinya, drži pravu lekciju iz ekonomičnosti aranžmana.

Rezultat je da je Plague of Filth ploča koju je uprkos izuzetno agresivnom zvuku, lako vrteti na repeat cele nedelje i uživati u njenim slem kvalitetima. Recentni album Organectomy je ipak zadržao mesto na tronu ovogodišnjih slem izdanja, ali Guttural Slug sa ovom pločom nisu razočarali, naprotiv:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/plague-of-filth

Kao poslednje izdanje ove nedelje imamo, takođe dugoočekivani, novi EP od četiri pesme španskog brutalnog death metal benda Wormed. Ja ove Špance ovde često pominjem jer ih smatram predvodnicima te neke savremene struje naprednog death metala koji se inspiriše naučnom fantastikom i avangardnom kompozicijom u istoj meri a njihov treći album, Krigshu je bio svakako jedna od najboljih ploča 2016. godine, zatvarajući trilogiju konceptualnih ploča o budućnosti i kraju kosmosa u kome živimo. Avaj, bend je u međuvremenu, prošle godine, tragično izgubio bubnjara ali je i njihov pevač, Phlegeton snimio izvrstan blek metal album sa svojim solo projektom Lifelost. Bilo kako bilo, sa novim EP-jem, Metaportal, koji je izašao juče, Wormed su tu da potvrde da i dalje postoje i da i posle kraja kosmosa ima mesta za nove kosmološke maštarije. Novi bubnjar, dvadesetpetogodišnji Gabriel Valcázar je, naravno, sasvim na visini zadatka i bez ikakve vidne frikcije se uklopio u kompleksni zvuk benda, a Metaportal je jedan autoritativan, siguran nastavak (i nadgradnja) onoga što su Wormed postigli na Krigshu.

Drugim rečima, na jelovniku je brutalni ali vrlo tehnički nabrušeni death metal sa kompleksnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjima, ali naglaskom na agresiji i brzini, onako kako ja najviše i volim. Wormed mi zato i spadaju u tu neku malobrojnu grupu danas aktivnih bendova koji igraju na zlatnoj sredini između sofisticiranosti i ambicioznosti savremene kompozicije sa jedne strane i primalne, brutalističke infantilnosti death metala sa druge, upadajući u elitno društvo u kome su Suffocation, Cryptopsy, Disfiguring the Goddess… No, Wormed na svojoj strani imaju tu naučnofantastičnu komponentu i ovo je nešto što se na Metaportal čuje vrlo dobro, nastavljajući metal-SF vertikalu koja je krenula još sa Hawkwind u sedamdesetima, pa preko Voivod i Atheist stigla i u današnje vreme do bendova poput Vektor, Artificial Brain i dakako Wormed. Ali Wormed su svakako najbrutalniji bend iz te frakcije i Metaportal je ploča na kojoj uprkos povremenim momentima sintisajzerske meditacije pa i jednom kratkom introu na klaviru, glavni jelovnik sadrži samo najžešće prebijanje.

Pesme su, naravno, sve izlomljene, prepune rafalnih rešetanja, nervoznih slemova (na primer u Remote Void) ali i egzotičnih harmonskih rešenja kakva za death metal nisu karakteristična ni danas, više od dve decenije posle prvenca nemačkih Atrocity. No, Wormed, su ovo već pružali sa Krigshu i Metaportal je produženje njegove savršene discipline i matematičke preciznosti uparene sa varvaskim prebijanjem, ali je i njegova nadgradnja sa neočekivanim ali jako dobrodošlim pasažima „klasičnije“ melodije koja oplemenjuje inače neprijateljsku i mračnu muzičku sliku. Svaka pesma ima tu sjajnu tenziju i razrešenje između tvrdog, prigušenog rif-rada standardnog za brutalni death metal, harmonskih istraživanja daleko izvan granica metala i jednostavnih, efektnih melodija koje grade upečatljive atmosfere. Kako sam juče, praktično spontano, posle slušanja ovog EP-ja proveo jedno sat vremena slušajući izbor iz više kompozicija Stravinskog u izvođenju  simfonijskog orkestra finskog radija, tako sam i jednako spontano pomislio da bi Stravinski, da je danas živ, skoro sigurno rado džemovao sa ovim Špancima.

Jer Wormed, kako je i običaj u brutanom death metalu, žive na dijeti neočekivanog – brzih promena tempa, skretanja pod pravim uglom, uletanja u teške ritmičke pasaže pa naglih promena u drugom smeru – ali sve to na Metaportalu uokviruju harmonskim istraživanjima i dramom koja je daleko iznad onog što radi 99% kolega. Kada se poslednja pesam E​-​XYSTEM​:​/​/​CE završi namernim probijanjem svih pravila masteringa i pocepa vam uši svojom distorzijom ostaćete zatečeni i bez daha pitajući sa šta je ovo sve bilo i kada ćete dobiti još.

Posebno treba pomenuti i pevanje. Phlegeton je jedan od onih death metal pevača usredsređenih na duboki grleni vokal gde se razumevanje reči žrtvuje u ime jednog praktično seizmičkog efekta koji ovakvo pevanje proizvodi. Na Metaportal on na više mesta potencira ulazak u srednje frekvencije (dakle „iiiii“ umesto jednoličmog „uuuuu“) koje ne asociraju na pig squeal tehniku što je bila popularna pre pola decenije već sugerišu tu neku mračnu dubinu kosmičkog prostranstva u kome je slušalac izgubljen zajedno sa bendom i protagonistima njihovih priča. Sjajno? Sjajno. U zaključku: Wormed su sam vrh metala u ovom trenutku. Pa nek ostanu tamo koliko god je moguće.

https://wormed.bandcamp.com/album/metaportal

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s