Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-08-2019

E, pa, ako smo pregurali i Svetog Iliju Gromovnka (mada, je, istini za volju, više grmelo danas nego juče), najmetalnijeg od svih svetaca, red je da se okrenemo pregledu metalne sedmice koja je za nama.

Za blekmetalni početak da krenemo sa istoka, i to, evo, baš iz Kine. Šandonški bend 葬尸,odnosno, kako se to zvanično transkribuje, Zuriaake (što, uz dosta akrobatike prevodimo kao „jezero sahranjenih leševa“) ima novi EP sa dve pesme, nazvan Resentment in the Ancient Courtyard i pošto već iz dosadašnjih podataka naslućujete da ova ekipa ima dosta slobodan odnos sa engleskim jezikom, naglasiću da nije rečo nekakvom bendu koji mi se dopada samo zato što su nenamerna karikatura grimdark metala. Ne, ne, Zuriaake na ovom EP-ju nisu neki vrhunski produciran bend – programirane udaraljke daju prilično „demo“ vajb – ali jesu bend interesantnog senzibiliteta i veoma naglašene, skoro pa vodviljske drame. Iskušenje je sad reći da je istočnjacima prirođena ta vrsta baroknog odnosa prema skoro svemu, al naravno da to nije baš tačno. U  svakom slučaju Zuriaake u ove dve pesme pružaju gomilu interesantnih momenata i mada im pesme nisu nužno koherentne i savršeno ispripovedane priče, njihova narativna ambicija je vidna i zavodljiva:

https://zuriaakecn.bandcamp.com/album/resentment-in-the-ancient-courtyard

Prošle nedelje sam želeo da se osvrnem na drugi album Bečlija The Negative Bias ali u tom trenutku se nigde nije dao čuti u celini a da ne morate da platite. Vođen instinktom, rešio sam da pričekam jedan tjedan et voila: omiljeni blek metal kanal na JuTjubu ima kompletan album, koji u ovom trenutku i dalje nije ceo dostupan ni na bandcamp stranici izdavača!

Elem, nisu The Negative Bias TOLIKO veliki bend da je sav ovaj poseban tretman bio superneophodan, ali ipak, Narcissus Rising je ploča sa samo dve pesme i nekako je bedak da zaintrigiran slušalac ne čuje, jelte, obe, ako može. Dakle, pričamo o atmosferičnom blek metalu ali sa značajno višim kvalitetom kompozicija i produkcije nego što je prosek. The Negative Bias pišu pesme od preko dvadeset minuta koje kroz svoje aranžmane uspevaju da opravdaju ovolika trajanja, što na makro planu, pažljivim osmišljavanjem narativa koji se provlače, a što na mikro, uz visok kvalitet muziciranja i mnoštvo lepih sviračkih i produkcijskih detalja koji oplemenjuju te dugačke pesme. Ploča koja spada u atmoblack zato što ima dobru atmosferu, da, ali koja se ne oslanja samo na atmosferu da odradi posao i zapravo se da pohvaliti veoma dobrim radom na svim nivoima. Evo je:

https://www.youtube.com/watch?v=GH1g46qx52I

https://atmfsssdtp.bandcamp.com/album/narcissus-rising

Kad smo već kod dugačkih pesama, Nevel iz Utrehta imaju svoj drugi album, Leven i to je opet jedna neprekinuta pesma od 44 minuta a na programu je opet prilično atmosferični blek metal, sa prilično depresivnim naklonom, ali uz gomilu interesantnih skretanja. Za Nevel sme da se kaže i da su malo pretenciozni jer njihova muzika svakako svojom istraživačkom smelošću zaziva ovaj epitet, da ne pominjem razne duvačke i gudačke instrumente koji su upošljeni na ovoj ploči pored uobičajenih gitara end bubnjeva, ali opet, ovo je ona dobra vrsta pretencioznog, album koji je kaleidoskop ideja i eksperimenata ali usmeravan čvrstom i koherentnom autorskom vizijom. Naravno da ovo nije za svakoga ali Nevel imaju taj neki vajb mračnog teatra koji ne pretenduje da bude „stvaran“, „tr00“ i životniji od samog života, već, naprotiv, da bude artificijelan, oniričan, hermetičan ali istovremeno beskrajno otvoren za slušanja i interpretacije i ne mogu da shodno tome ovaj album ne preporučim za barem jedno ali pažljivo slušanje. Ima ovde mnogo lepote:

https://nevelbm.bandcamp.com/album/leven

Lepota svakako nije prva stvar koja je bila na pameti nemačkim Total Hate kada su birali ime za bend niti kada su snimali treći album, ali to ne znači da ovo nije ploča vredna slušanja, mlaćenja kosom i šutiranja. Throne Behind A Black Veil je album osvežavajućeg old school pristupa, sav u testerišućim rifovima preko žestokog bubnjarskog prženja. Total Hate pritom nisu neki klinci koji misle da sve vreme moraju da sviraju iz sve snage da bi dokazali koliko su jaki pa je ovo album iznenađujuće dobro napisanih pesama koje imaju određeni pank senzibilitet blizak staroškolskom blek metalu i pune su pamtljivih rifova i tema. Odlično:

https://totalhate.bandcamp.com/album/throne-behind-a-black-veil

Stoner rok! Australija u ovoj ligi uvek ima nečim da se pohvali pa tako ove nedelje dobijamo odlični peti album sidnejskih teških psihodeličara Comacozer. Ja ovde vrlo često kukam i prigovaram što heavy psych bendovi neretko odlučuju da budu instrumentalni jer im etos kaže da je važno da muzika nastaje spontano, pa su im albumi samo editovani džemovi (često ne baš tako dobri kad ih ne svirate sami i strejt ste), ali kod Comacozer nemam šta da zamerim. Mydriasis je ploča vrlo jasnog usmerenja i koherentne psihodelične vizije koja svakako jeste nastala kroz džemove i ima tu labavu, slobodnu strukturu što je vezujemo za garažnu psihodeliju, ali je istovremeno ovde odbačen i najveći deo sala, slabe ideje su odstranjene kroz, verujem, dugačke mesece okretanja istih improvizacija, a dobre ideje su uglancane. Tako da Mydriasis zadržava taj naivni džem-sešn filing ali ne deluje kao da ne zna kuda će. Opet, ovo su dugački snimci (13, 11 i punih 20 minuta) i ne mogu nikom da zamerim ako negde na pola puta kaže da mu je dosta i da bi bendu valjalo ipak MALO više fokusa. No, to je ta psihodelija koja uživa u širini i nada se da u njoj pronađe i dubinu i Comacozer su, u odnosu na druge slične bendove koje sam slušao ove godine ipak prilično napredni. Valja da se čuje:

https://comacozer.bandcamp.com/album/mydriasis

Nešto bliži metalu su Sleeping Giant, takođe iz Australije, čiji istoimeni debi album je jedan pošten komad teškog (dezert) roka sa ne baš mnogo napora uloženog u smišljanje originalnog pristupa ovom zvuku, ali sa dobrim rifovima i generalno dobrom atmosferom. Ovo su lepljive, heavy pesme sa zapaljivim rif-radom i dobrim refrenima. Sleeping Giant malko posrću na tehničkom planu: miks je prenatrpan i ostavlja utisak skučene hermetičnosti a ovde posebno loše prolazi gitarista Steven Hammer čije pevanje u finalnom produktu zvuči nejako i bez energije. Šteta je to, jer Sleeping Giant solidan prvenac benda koji dobro kapira tešku psihodeluju i pustinjski hard rok end hevi metal. Ali opet, nije kraj sveta i ova ploča se solidno sluša a njeno finale sa trodelnom kompozicijom Visions i njenim lepo vođenim stonerskim krešendom je memorabilno i pokazuje da bend razume važnost sekvenciranja albuma. Slušati:

https://sleepinggiantband.bandcamp.com/releases

Zato prvi pun album benda Orbiter sa Floride, pod naslovom Southern Failures drži lekciju iz miksovanja teške, psihodelične muzike i nudi četrdeset minuta MOĆI, TEŽINE ali i suptilnosti i dobrih aranžmana, miksovan tako da se dobije utisak širine, prostora i slobode, ali i ogromne težine. Da budemo fer, Orbiter imaju i odlične pesme, i ovo je jedan od najoriginalnijih i najsvežijih stoner albuma koje sam čuo ovog leta, pa bogami i cele godine, sa dobrodošlim jesuslizardovskim elementima umešno umešanim u teški stoner metal. Ima ovde malo grandža, ali taman toliko da oplemeni stonerske temelje i u prvom planu je uvek gitarsko bombardovanje superteške kategorije, a aranžmani su stalno pametni i drže pesme uzbudljivim a bez posezanja za nekakvim radikalnim skretanjima i „eksperimentalnim“ gestovima. Vrlo pitka a vrlo zrela ploča, obavezna za slušanje:

https://orbiterfl.bandcamp.com/album/southern-failures

Ponovo idemo u Beč za potrebe drugog albuma instrumentalnih psihodeličnih stoneraša Minus Green. Equals Zero je album na kome ima malo te neke „dugačke pesme, ne znaju kad da stanu“ filozofije koja, ponavljam, proizilazi iz činjenice da pesme nastaju iz džemovanja, ali Minus Green uspevaju da zadrže pažnju većinu vremena. Equals Zero je heavy ploča, malo sirovijeg ali solidnog miksa, sa dobrim gruvom koji vas lepo vozi. Njen najveći problem je zapravo što će vam pesme zvučati maltene isto ako se ne udubite malo jače, jer sve rabe iste harmonije i skoro identičan gruv koji se samo malo ubrza ili uspori na momente. Ima to i određene hipnotičke kvalitete, ali opet, valjalo bi ga malo razviti i nadamo se da će bend o tome razmišljati na narednom albumu. Za sada, ovo je solidno:

https://minusgreen.bandcamp.com/album/equals-zero

Book of Wyrms su psihodelični/ stoner metal bend iz Ričmonda a njihov drugi album, Remythologizer, je solidna stoner/ fantasy smeša teških ritmova i lepih, distorziranih rifova. Bend kao uzore navodi Hawkwind i Uriah Heep iako se ovde svakako čuje i mnogo Sabata, Pentagrama ili Obsessed pa je bezbedno reći da će album biti zanimljiv svakome ko sebe ubraja u hevi metal/ hard rok publiku sa naklonom ka starijoj školi. Remythologizer je dosta sirovo produciran, a što je opet delom naklon staroj školi a delom verovatno stvar finansija, no, ne mogu da kažem da meni to sve ne prija. Za razliku od gusto spakovanih mikseva većine savremenih stoner bendova, ovde ima malo separacije a kada bend izađe iz tradicionalnog sabatovskog gruva i krene da svira pravi ’70s hevi metal (slušajte drugu polovinu Undead Pegasus), stvari se lepo zakuvaju. Pevačica Sarah Moore-Lindsey je, koliko vidim po reakcijama na internetu, pomalo divizivna ali meni se njen rad dopada i ovaj bend generalno od mene uz svu sirovost dobija palac na gore i preporuku:

https://bookofwyrmsrva.bandcamp.com/album/remythologizer

Moskovljani Moanhand sebe opisuju kao „black doom band“ mada njihova muzika ima u sebi isto onoliko post-roka koliko i doom metala. I to nije rđava smeša. EP Plague Sessions je produciran grubo i ide više na snagu nego na bilo šta drugo, ali ovo je solidno zarazan teški metal sa puno moćnih rifova, jakom ritam-sekcijom i pevačem koji ima impresivan dijapazon izraza. Tri pesme za tri evra, sasvim dobar dil za nešto što je teško, jako ali ne glupo:

https://moanhand.bandcamp.com/album/plague-sessions

A iz Londona nam dolaze Sūrya, bend koji u sebi ima i španske i poljske članove a što svakako pasuje njihovom eklektičnom pristupu (post)metal muzici. Naime, njihov drugi album, Solastalgia je pokušaj da se uđe u tu neku post-metal zonu snolikih atmosfera i uzvišenih harmonija ali da se očuve sludge/ doom težina i zadrže elementi agresivnosti. Ove godine smo već dobili jedno remek-delo sličnog usmerenja (povratnički album Pelicana, dakako), ali ni Sūrya se ne kotiraju tako rđavo. Solastalgia nije specijalno originalan album, ali Sūrya imaju dobro razumevanje žanra i znaju kako da „toplo-hladno“ pristup razvuku na sasvim udobno vremenski omeđene pesme koje neće da čoveka smore trajanjima ako već neće da ga mnogo iznenade svojom smenom nežnih razlaganja i teškog gruva. Opet, za ekstra dozu pretencioznosti, Sūrya u instrumentalnu muziku dodaju spoken-word delove koji svakako razbijaju monotoniju ali mogu i da zazvuče malo nepodnošljivo ako ste osetljivi, pa imajte to na umu. Svejedno, kako je bend politički usmeren baš kako očekujete, i to se uklapa u njihov senzibilitet i ovo je ploča koja se jako lepo troši:

https://surya-band.bandcamp.com/album/solastalgia

Da se malo prenemo iz sve te depresivne zabrinutosti poslužiće izraelski Desert čiji je treći album, Fortune Favors the Brave punih pedeset minuta bestidno cheey power metala sa stripovski tretiranom ratnom tematikom, cheesy solažama na gitarama i klavijaturama i cheesy refrenima od kojih čovek može sebi malo da povrati u usta, jelte. Ipak, Desert zavređuju moju pažnju jer su album objavili tako brzo nakon što su Sabbaton dropovali svoju ovogodišnju ploču i što su zapravo značajno bolji od Šveđana, pobeđujući ih na njihovom, takoreći, terenu. Sad, nije to teren koji je meni naročito značajan i Sabbaton sam već relativno negativno ocenio onomad, ali baš zato skrećem pažnju na Desert koji uspevaju da uzmu elemente Blind Guardiana, pa i Iced Earth i da sklope album koji ja svakako neću slušati u nekoj ozbiljnijoj meri ali koji mi deluje kao zaokruženiji produkt ratom opsednutog power metala od najnovije ponude izvikanih Šveđana. Plus, Sabbaton su pokazali da je koketiranje sa Srbijom bio samo marketinški gest pa nas na poslednjem albumu i ne pominju, a Izraelci imaju pesmu koja se zove Hajduk’s Revenge koja kreće izrazito balkanskom folk-melodijom i nastavlja u slavnom, blago orijentalnom metal stilu do konačne pobede!

https://desertband.bandcamp.com/album/fortune-favors-the-brave

Australijski bend Lord su power metal institucija sa južne hemisfere i njihov šesti album, Fallen Idols je za mene preklinički producirana ali ipak vrlo solidna ponuda komercijalnog ali šarmantnog, raspevanog epskog metala sa dosta retro elemenata ali bez preteranog davljenja u nostalgiji. Lord imaju u sebi dosta te nemačke power metal cheesy linije i to ih uglavnom čuva od toga da ih ja shvatam preozbiljno, plus, bubnjevi su mi grozno producirani, ali ako se to sve stavi na stranu, ovo su solidno urađene power metal pesme koje bi trebalo da se dopadnu fanovima žanra:

https://lordofficial.bandcamp.com/album/fallen-idols-deluxe-edition

Ali onda da se vratimo instrumentalnom post metalu sa novim, sedmim po redu albumom čikaških Russian Circles. Blood Year je ploča kojom se bend vraća posle skoro tačno tri godine od prethodnog, vrlo dobrog albuma Guidance i ovde se oseti da je bend u međuvremenu još napredovao i širio horizonte svoje muzičke filozofije. Za razliku od gorepohvaljenih Sūrya, Russian Circles su bend koji je i originalan u zvuku i suptilan u pristupu rukujući svojim instrumentalnim materijalom sa mnogo autoriteta. Russian Circles uspešno umiču generičkoj post-metal matrici i pesme im nisu prosta smena tihih i glasnih delova već organskije sklopljene kompozicije čiji metal elementi ostaju neupitni čak i kada se trio razigra i svesno beži od readymade metal rešenja. Plus, ovaj album ima neke zaista upečatljive, memorabilne teme. Russian Circles, naime, nisu bend koji vozi jedne te iste rifove i smene akorda, već zaista razmišljaju o tome kako melodija može da se gradi i u vremenu i po slojevima pa je ovo ploča koja je, ako već ne proggy formata, svakako prilagođena slušaocu-sladokuscu koji će uživati u razvijanju zametaka pesama u grandiozne strukture i impresivne muzičke građevine. Retko, možda preretko u ovom vremenu u kome je brickwall mastering i dalje suvereni vladar (pa i ova ploča ne umiče jakoj digitalnoj kompresiji) mogu da upotrebim reč „suptilno“ za muziku modernog metal benda, ali Russian Circles je zazivaju iz sve snage i nude nam još jedan izuzetan album koji će se vrteti na repeat u mesecima što dolaze:

https://russiancircles.bandcamp.com/album/blood-year

Švedski Mylingar (reč označava lutajuće duše dece preminule pre krštenja, molimlepo) ima drugi album, Döda Själar (mrtve duše, dakako) i ovo je četrdeset minuta teških iskušenja za uvo i duh. Mylingar udaraju ispod pojasa, mučki i iz sve snage, isporučujući blackened death metal koji stiže iz najdubljih pećina najprokletijih predela ove planete koje možete da zamislite, sa mrvicom avangardnog i miksom koji bi mogao da vam trajno ošteti sluh. Ovo sve pričam u najboljoj mogućoj konotaciji jer se radi o ploči koja sjajno opravdava te neke ideje o subverzivnosti metala kao granične forme umetnosti. Naravno, nije to lako za slušanje, ali ovo nije art brut produkt niti nekakav so bad it’s fascinating projekat već u fullu promišljena muzika veličanstvenog nihilizma i skoro samoubilačke posvećenosti agresiji koja nema u sebi ni trunku mačo-poze već čiste fascinacije destrukcijom, poništavanjem i ništavilom. Mylingar su impresivni, zavodljivi i jako, jako teški za slušanje a ovo je, skoro da je nepotrebno reči, izdao pensilvanijski 20 Buck Spin. Svaka čast za posvećenost i bendu i etiketi a ovo treba preslušati barem jednom da bi čovek otvorio sebi novu perspektivu iz koje će posmatrati muziku, umetnost i život:

https://listen.20buckspin.com/album/d-da-sj-lar

https://mylingar.bandcamp.com/album/d-da-sj-lar

Izašli su i novi Thy Art is Murder i Carnifex ali to ćete morati da nađete nekog mlađeg da adekvatno prikaže jer je mojim ušima i jedan i drugi album neslušljiv na ime brikvolovanog masteringa.

Umesto toga, jedan… pank album? Pa, da, ali ova vrsta hardkora je odavno legitimizovala sebe kao u praksi podvrstu metala, pa je nova ploča crustcore kvarteta Hive iz Mineapolisa jedan vrlo prijatan i preporučljiv uradak teške, distorzirane muzike za svakog ko takvu muziku voli. Jutros sam zapravo iz nekih razloga poznatih redakciji i mom duhovniku slušao dosta skandinavskog D-beata po JuTjubu i pomislio da mora da stanem jer danas neću čuti ništa bolje od Skitsystem i Disfear a treba da pišem o grdnom novom metalu, no, Hive su ispali kec u rukavu. Most Vicious Animal je ploča koja pokazuje da se čak i u najrestkriktivnijem žanru muzike na svetu i dalje mogu snimati sveži, životni albumi i ovo je zreo a opet izuzetno zdrav, vitalan hardkor pank sa tvrdom pokoricom, koji majstorski šalje sve te poruke o beznađu i mraku kakve slušamo od njihovih kolega već četri decenije unazad, a da opet sve zvuči stvarno i ubedljivo kako i treba. Mineapolis, svakako, ima dobru i dugovečnu tradiciju opasnog crustpunka (Destroy!, Misery, da pomenemo samo najpoznatije izdanke) a Hive se u nju uklapaju sa dobrim shvatanjem osnova ali i smelošču da idu u smislenu i upečatljivu nadgradnju. Most Vicious Animal tako uspeva da isporuči i klasične d-beatove i standardne krast rifove a da opet ode i par koraka dalje i muzici podari nove dimenzije i perspektive. A sve mračno, opasno i teško. Vrlo lepo:

https://hive-us.bandcamp.com/album/hive-most-vicious-animal

Sa druge strane plota, ali muzički razumno blizu su estonski Deceitome koji na svom novom EP-ju, Flux of Ruin isporučuju pet pesama klasičnog švedskog death metala, kao iz bakine kuhinje. Naravno, švedski death metal je odavno postao žanr koga sviraju svuda u svetu a Estonija i nije tako daleko od švedske pa Deceitome fino i sa razumevanjem provlače svoj mračni, teški death zvuk koji je negde između ranih Entombed/ Nihilist i Grave. Pesme su solidno napisane i nisu samo jednostavno praćenje formule a bend, iako nema ambicije da zvuči originalno ipak ima dosta karaktera i ne treba ničeg da se stidi. Odličan vokal, uzgred:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/deceitome-flux-of-ruin

Izašao je i prvi singl još jednog projekta Phila Anselmoa, En Minor i mada istoimeni seveninčer zapravo nije baš metal već nekakva „dark americana“ sa akustičnim gitarama i dosta rasviranim južnjačkim soliranjem, ostaje fakat da mi se skoro svi Anselmovi projekti posle Pantere dopadaju značajno više od Pantere. Zanimljivo:

https://enminor.bandcamp.com/

Švedski Humanity’s Last Breath, da bude ironično, ne svira švedski death metal iako svakako svira death metal i iz švedske je ali to su ti paradoksi modernog metala. Elem, ovaj studijski projekat Bustera Odeholma je dobacio do nove ploče, Abyss, koja kombinuje relativno interesantan, pa pomalo i eksperimentalan death metal sa malo deathcorea u jednu smešu koju ne bih smeo da preporučujem sa ne znam koliko entuzijazma ali koja svakako zavređuje da se čuje. Predugačko je ovo i nema dovoljno usmerenosti da bi sve dobre ideje koje Buster ima bile na pravi način iskorišćene a kad se u sve umešaju previše „plastična“ produkcija i neinspirisani deathcore pasaži, ne mogu nikog da osudim ako digne sidro, no, Odeholm bez sumnje ima interesantan pogleda na death metal i vredi mu posvetiti barem nešto pažnje:

https://humanityslastbreathofficial.bandcamp.com/album/abyssal

Zato je tu novi, treći album haotičnog hardkor benda Meatwound iz Tampe i ovi Floriđani umeju da sviraju, ne plaše se da to pokažu, a opet muzika im je laserski fokusirana i usmerena na izazivanje osećaja strave i tjeksobe, nikako na pokazivanje sposobnosti ljudi koji je prave. Već sam dobrano izlizao svoja poređenja svega živog i mrtvog sa Nomeansno ali Meatwound zavređuju ovu komparaciju jer je Culero album koji bi Nomeansno snimili da su odrasli na grajndkoru i brutalnom, gražanom sludge metalu. Jako dobro, jako dinamično, jako mračno a opet neodoljivo. Plus, koza na omotu! Ne propustiti:

https://paxaeternum.bandcamp.com/album/meatwound-culero

Za malu i lako probavljivo porciju death/ thrash metala iz Njujorka obratićete se na adresu benda Ordeals čiji je novi 7“, Choose Death, sklopljen od dva introa i dve pesme interesantno emotivnog thrasha sa death nadjevom, prljavom produkcijom ali dosta šarma i personalitija:

https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/choose-death

Još jedan ubitačan 7“ dobijamo od industrial-metal-punk-noise ekipe Street Sects. Gentrification III: Death and Displacement su dve pesme industrijskih ritmova, vrištanja, distorzije, semplova i mnogo drugih zvukova ubačenih u mešalicu za beton a zatim oblikovanih u zavodljive, seksi forme. Industrial metal često ume da bude beskrvan, generički predvidiv žanr, pa je tim dragocenije da Gentrification III ubacuje puno energije i autentične ekspresivnosti u dobro znanu formulu:

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iii-death-and-displacement

Horror Pain Gore Death Productions je izdavač za koga uglavnom vezujemo jedva-produciran, lo fi gore/ grind/ horror metal sa dna kace (u najboljoj mogućoj konotaciji) pa je debi album čikaških Sons of Famine, nazvan As Razors Gnaw Like Wolves jedno (prijatno!) iznenađenje. Ovde na programu imamo zreo i veoma slušljiv blackened thrash metal/ crust sa elementima progresivnijeg pa i post-metala, produciran ne sad nešto preskupo ali svakako za par klasa iznad uobičajene HPGD ponude. Kad se malo zaroni u spisak članova benda shvatimo da ovde imamo proverbijalni who-is-who čikaške scene sa člaovima Yakuza, Corpse Vomit, Lividity i gomile drugih bendova pa onda zrelost ovog albuma nije neko čudo. Svejedno, As Razors Gnaw Like Wolves je veoma prijemčiva ploča zaraznih rifova i opakog tempa koja metal i pank meša na najbolje načine. Ne znam da li se prioprema novi album Dead Cross ali Sons of Famine su Pattonu i ekipi zadali zajeban domaći:

https://hpgd.bandcamp.com/album/as-razors-gnaw-like-wolves

I debi album estonske blackened death/ crust ekipe Swarn, pod nazivom Black Flame Order vredi čuti jer je u pitanju prilično originalna i stilski zanimljivo široka ploča mračnih, opresivnih atmosfera i glasne, žestoke svirke. Swarn su se opredelili za preterano komprimovan mastering a što je šteta jer njihova muzika bi mnogo dobila kada bi zvuk imao više prostora i dinamičkog opsega, no ovo je u osnovi vrlo interesantna ploča kojoj je mračnost definišuća dimenzija ali koja ume da vrlo lepo oplemeni to mračnjaštvo nadahnutim harmonskim rešenjima i temama. Poslušati:

https://redefiningdarknessrecords.bandcamp.com/album/swarn-black-flame-order

Završimo nečim stvarno odvratnim. Australijski goregrind bend Homicidal Epilogue ima debi album, Depths of Excruciation i to je 12 pesama u nekih 48 minuta rafalne bubnjarske paljbe, dubokih grlenih vokala koji zvuče kao da vepar povraća u metalno bure i rifova koji povremeni uspeju da se probiju kroz svu tu buku. Homicidal Epilogue umeju da svoje do karikature prebrze aranžmane okite i po kojim slem delom, čisto da se ne svede baš sve na mašinske blastbitove, ali fakat je da je ovo album koji je vrlo teško slušati ako niste BAŠ ljubitelj ovakvog zvuka. Ali ako jeste, pa ovo je vrlo korektno sklopljeno i beskompromisno na jako „andergraund“ način a da opet ima dovoljan nivo „muzičarstva“ da prevazilazi demo scenu.

https://homicidal-epilogue-grind.bandcamp.com/album/depths-of-excruciation

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s