Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-08-2019

Dakle, jedna od stvari sa kojim metalac treba da se suoči ove nedelje je da smo prošle nedelje imali dva masovna ubistva u Americi koja su počinila dva odvojena „usamljena pucača“. Jedan je bio sad već nažalost standardni 8Chan-er, radikalizovani alternativno desničarski belac, ali drugi je bio… pa, uz rizik da mnogo poopštim stvari – jedan od nas. Dakle metalac. Ubica iz Dejtona, Ohaja je ne samo bio antifašista i proklamovani levičar (kako već to Amerikanci shvataju) već je bio pevač porngrind benda sa izrazito mizoginim tekstovima kako je to u ovom podžanru već običaj. Članovi ovog benda su zgroženi i brišu sve tragove postojanja sa interneta, što je najmanje što možemo da se nadamo da će učiniti, ali ovo je zgodan šlagvort da se podsetimo da „granične“ fenomene u ekstremnom metal andergraundu većina nas shvata na pravi način – dakle da je to umetnost, ma kako primitivna bila, kroz koju (uglavnom mladi) ljudi testiraju tabue, nekad iz šale, nekad zbog šok efekta, nekad da bi sami sebi isprobali granice, ali da preovlađujuća, ogromna većina tih ljudi nisu nasilnici i nužno aktivno mizogine osobe – ali da postoje ljudi koji su privučeni ovakvim formama umetnosti zato što autentično jesu nasilni ili mizogini. I da takve ljude čekaju i drugi ljudi koji će ih radikalizovati i podsticati iz zabave ili koristi. Imati to na umu znači imati zdrav odnos prema muzici koju volimo.

A hajde sada da vidimo šta smo slušali tokom nedelje.

Šveđani Seid otvaraju blekmetalsku ponudu svojim trećim albumom Ulv i, ako znate da ova reč označava vuka i da bend dolazi iz Štokholma, nagađate već da je u pitanju tradicionalni švedski blek metal. Ipak, Seid nisu generička tvorevina već prilično osoben bend sa vikinškim senzibilitetom koji se očitava u raskošnim melodijama sa blago narodnjačkim prelivima i organski aranžiranim pesmama koje uglavnom nisu preagresivne i oslanjaju se na pamtljive melodije i teme. Opet, bend je produkcijski i izvođački dovoljno sirov da to meni zvuči autentično i staroškolski u zadovoljavajućoj meri. Fino:

https://seid.bandcamp.com/album/ulv-2

Za još solidne skandinavske ponude, ali sada sa skupljom produkcijom, tu je prvi album trondhajmskih Brotthogg. Ovi Norvežani zapravo kombinuju black metal sa melodeath elementima i mada im je muzika na ivici toga da bude preproducirana & preulickana, zapravo osvajaju dobrim pesmama i impresivnim sviračkim sposobnostima. Echoes of the Past je album složenih ali tečnih pesama koje uglavnom uspevaju da opravdaju veliku količinu svojih pokretnih delova. Kristian Larsen Moen koji je sve to napisao i odsvirao je očigledno vrlo talentovana individua i uspeva mu da nešto što je zamišljeno kao melodični blek metal izgura par stepenika iznad proste kolekcije lepih, baroknih melodija i ponudi nam punokrvan, zaokružen blek metal program. Prijatno!

https://brotthogg.bandcamp.com/album/echoes-of-the-past

Švajcarski dvočlani projekat Temple ima svoj prvi album, The Last Pact i pored izvrsnog old skul satanističkog omota nude i pristojnu, sirovu i distorziranu blek metal svirku koja se ne trudi da pametuje niti da se pretvara modernijom nego što jeste, ali se može opisati kao ekspresivna i ubedljiva. Temple su jedan od onih bendova koji očigledno ne nastoje da imitiraju bendove na kojima su odrasli već sklapaju album polaroida što opisuju akumulirano životno iskustvo ovih mladih ljudi kroz visoko apstraktne, religioznom simbolikom nabijene prizore. Dobro, zaneo sam se, ali ovo je lična, idiosinkratična muzika koja je istovremeno vrlo slušljiva i preporučljiva za probu:

https://youtu.be/KZsBkiWBe0I

Preskačem razne indonežanske i finske atmosferičare jer mi nešto ne pašu ove nedelje, ali zato skrećem pažnju na finsko-nizozemski folk-metal projekat Iku-Turso čiji drugi album Storm Over Isengard nimalo prikriveno (štaviše sasvim eksplicitno) omažira Storm i Isengard, dva značajna norveška folk metal projekta. Sećam se, pre jedno petnaest godina da sam Niku Bullenu iz Napalm Death/ Scorn/ The Black Galaxy pomenuo da mi je Isengard zabavan a da je on zgađeno gunđao o pijanim Norvežanima i njihovoj opsednutosti patuljcima i Tolkinom. E, pa, Iku-Turso su bend koji sigurno ne treba slušati ako ne volite patuljke i Tolkina ali i ako ne vidite kako patuljci i Tolkin mogu dostojno da budu predstavljeni lo-fi blek metalom. Naravno, Isengard je bio jednočlani projekat u kome je Dark Throneov Fenriz uz pomoć obilne količine alkohola napravio gomilu narodnjačkih pesama u samom studiju tako da Iku-Turso ne uspevaju da uhvate spontanost i šarm njegovih klasičnih snimnaka, ali ovo ima nekog svog šarma i vredi da se provuče kroz uši makar jednom.

https://iku-turso.bandcamp.com/album/storm-over-isengard

Italijani Silence Thereafter na svom debi EP-ju nazvanom Hollow nude vrlo stereotipan post-blek metal jelovnik, ali pošto sam dobro raspoložen reći ću da ovo može da se presluša, a ako inklinirate ovakvom zvuku, verovatno je da će vam biti i prijatno:

https://narcolepticaprod.bandcamp.com/album/hollow-ep

I kad smo već u Italiji, veterani Funeral Oration se 23 godine posle prvog albuma vraćaju sa nastavkom koji izlazi 16. Avgusta ali je dostpan za preslušavanje ekskluzivno na Black Metal Promotion kanalu na JuTjubu i… pa.. ovo je zapravo dobro. Ne nužno ono što biste očekivali od benda koji je nekada svirao death metal i svakako ne producirano onako kako bi ova kompleksna, ambiciozna muzika zaslužila, ali Eliphas Love je intrigantan album žestokih pesama koje su blek metal po identitetu iako u sebi imaju i panka i avangardnog metala i svakojakih neočekivanih gestova. Funeral Oration ovde nude skoro pa definiciju nesavršenog remek-dela, album koji neodoljivo privlači svojim ogromnim bogatstvom ideja i umešnošću izvođača da ih sve ubace u pesme koje se ne polome pod težinom silne odgovornosti, ali i album čiji je miks naprosto loš i jako oduzima na kvalitetu slušalačkom iskustvu. Ipak, vredi se potruditi jer ovo je jedna od onih ploča kakve (kao što se iz priloženog i vidi) ne nailaze baš prečesto:

https://youtu.be/1Rx3aMMP80k

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/eliphas-love

Pekinški jednočlani Reverie Noire na svom debi albumu nominalno svira atmosferični blek metal ali mnim da je ova žanrovska odrednica preuska za talenat ovog mladog Kineza koji piše kompleksne i prilično zabavne pesme od po jedanaest minuta u kojima se meša malo ambijenta, mnogo žestoke svirke i nešto jeftinih ali veoma efektnih (sinti) orkestracija. Winter Requiem naslovom sugeriše meditativnu, svečanu muziku ali u praksi ovo je album koji deluje kao saundtrak za nekakvu zajebanu cyberpunk anime produkciju uz koji vrlo lako možete da odlutate i da se nikada ne vratite. Respekt za debi album:

https://reverienoire.bandcamp.com/album/winter-requiem

Leto je pravo vreme za stoner rok, pa u tom smislu vredi da se skrene pažnja na drugi album melburnških Planet of the 8s koji se zove Tourist Season i nudi četrdesetak minuta zakucavačkog, zrelog desert rock/ stoner rock jelovnika koji bi bez problema mogao da ide i na televiziju ali uspeva da zadovolji i deo mog brutalističkog ukusa. Hoću da kažem, ovo je generalno previše melodično i pevljivo za moje potrebe ali Planet of the 8s imaju ekstremno težak i prijemčiv zvuk, opaku ritam sekciju, masne solaže i generalno jak stav pa ne mogu ovaj album da tako olako odbacim samo zato što promakne po koji saundgardenovski refren…

https://planetofthe8s.bandcamp.com/album/tourist-season

Kalifornijski Monarch su jedan od mnogih bendova koji nose ovo ime u proširenom metal univerzumu, ali imaju dve prednosti: 1. nisu baš metal bend već više žestoki psihodelični rokeri i 2. mnogo su dobri. Beyond the Blue Sky je njihov drugi album i pričamo o veoma raskošnom psihodeličnom zvuku u kome ima mesta i za soliranje na saksofonu (slušajte genijalnu Divided Path) i za razne druge ekscentričnosti zato što je bend osnovu – psihodelični, tvrdi gruv – postavio perfektno. Monarch su na udobnoj zlatnoj sredini između spontanog džemovanja i jasno fokusiranih pesama (sa sve almanbraderbendovskim duplim gitarskim harmonijama – slušajte Pangea) i uspeva da ponudi pravilne količine discipline i slobode na ovoj ploči. Pa još taj prozračni miks! Vrlo dobro:

https://www.youtube.com/watch?v=OELY2StrWHI

Naš, hm, komšija iz Bukurešta, Ervin Usein već izvestan broj godina snima solo albume pod imenom Goddess a najnoviji, Voyager, izašao pre neki dan je vrlo pitka kolekcija teškometalnih instrumentala sa dosta gruva i lepe atmosfere koja vam neće promeniti život ali može da vam ulepša dane. Ervin zna u čemu je najbolji i njegove muzika je parada teških, moćnih rifova i poletnog, stamenog ritma kojima su pristojne solaže i malo klavijatura samo lep nadev. Pitko:

https://goddessrocks.bandcamp.com/album/voyager

Getenborški The Drippers sviraju teški, brzi speedrock, dakle, bliži su panku nego metalu ali kako je ova podvrsta muzike odavno otvorila zonu nenapadanja između ove dve škole, legitimno je da njihov drugi album Action Rock ovde preporučimo iz sve snage. Nema ovde mnogo filozofije: ako volite Motorhead, Peter Pan Speedrock ili Zeke, volećete The Drippers. Ovaj bend je očigledno u letu uhvatio baklju koju su ispustili zemljaci Hellacopters i dostojno produžuje tradiciju bučnog, teškog i zapaljivog švedskog rokenrola koji bije među rogove i ne uzima taoce. Moćno:

https://thedrippersgbg.bandcamp.com/album/action-rock

Naravno, jedno od najvećih izdanja ove nedelje je (tek!) šesti album Slipknota, We are not your kind i kako sam ja već u istorijiji zapisan čovek koji se mučki obračunao sa ovom ekipom još u vreme četvrtog im albuma (pale su tu teške reči poput „fabrički“, „konfekcijski“ „korporacijske kučke“ itd.) teško je očekivati da kažem nešto posebno pozitivno o šestom. Ipak, evo, mogu da kažem NEŠTO pozitivno a to je da sam na prvi pokušaj slušanja ljubopitljivo podigao obrve shvativši da bend pravi zaista lavovski napor da uhvati magiju tih nekih svojih najboljih albuma (tj, prva dva non-indie, sa naglaskom na prvom) i da nekako uklopi njihovu eksplozivnost i silovitost sa stadionskim rokom kome je Slipknot po prirodi stvari danas bliži.

Naravno, Creyju i ekupi ovo ne uspeva, da ne bude zabune i da vas ne zavedu silne pozitivne kritike koje je album dobio, ali je ovo ipak ploča na kojoj se trud čuje i treba ga poštovati čak i kad se čovek pomalo dosađuje. Hoću da kažem, na taj prvi pokušak slušanja dobacio sam do pete pesme a onda sam morao da prekinem i da pustim malo Angist i Undead Prophecies da isperem uši.

No, da se razumemo, osnovni problem koji Corey i partneri imaju je svakako taj nedostatak autentičnosti i to nije nešto što ih prati od juče. We are not your kind samo podvlači tu dosadno sveprisutnu činjenicu da pričamo o muzici koja očajnički pokušava da bude „granična“ i „ ekstremna“ a da opet sačuva taj neki univerzalni, konfekcijski šarm, muzici koju prave bogate bele osobe u četrdesetima ali koja treba da bude bliska potomtsvu belog smeća iz prikolica i klincima iz superniske srednje klase jer, kao, govori o univerzalnim traumama i rezervoarima volje da se traume prevaziđu. Ne ide to, ali Slipknot su na ovom albumu neuverljivi na jedan gotovo simpatičan način sa ogromnom količinom ideja u pesmama, od kojh su neke, pa, skoro pa bizarno smele (i generalno bizarne). Slušajte recimo Nero Forte koja je harmonski otvorila potpuno nove horizontze za bend.

I sad, izvođački ovde treba respektovati novu energiju koju bend kao da je pronašao (pogotovo Corey deluje kao da se ozbiljno trudi da pronađe mladića koji je besneo na Eyless i Wait and Bleed), a autorski valja prepoznati sve te ideje koje su poubacivane u blender pa šta im sekularni bog da, no, naravno, mene ovaj bend na ovom albumu sigurno gubi sa svojim supertrivijalnim melodičnim refrenima koji su predaleko do metala kakav bih ja slušao kod kuće i sa ipak preterano širokim pačvorkom svega što se pokušava, a da se premalo toga produbi do nekih ozbuiljnijih konsekvenci. No, Slipknot su uvek i bili definicija plitkoće i površnosti i ovo je sasvim konzistentno sa njihovim modus operandijem. We are not your kind je samo muzičarski i produkciono superiorno odrađen album (mada je meni ovaj zvuk bubnjeva grozan) koji uspeva da podseti na ranije momente kada je bend delovao spontanije i svežije (Red Flag je pesma kakvi bi AI napravio da ste ga mesec dana hranili Surfacingom i People = Shitom), da se pozove na neprebrojne uticaje (dosta se Godflesha ovde, recimo čuje) i da sve to odradi sa dovoljno srca da bez sumnje pridobije veliki deo publike natrag i potvrdi svoj stadionski status. Ja nisam siguran kako se deslo da je ovaj bend u 2019. godini jedno od najvećih metal imena današnjice – uvek sam mislio da će ih u međuvremenu preteći nekakav Bring me the Horizon ili kakav sličan metalcore sastav – but here we are. Slipknot su i dalje bend koji je meni zanimljiviji da o njemu čitam nego da ga slušam, ali We are not your kind je album koji je manje nezanimljiv za slušanje od svega što su ovi ljudi napravili posle Iowe. I to valjda nije mala stvar.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLn5AeNXfbZxQJlliM4bJtZbn96M6o4yjO

OK, idemo na nešto bliže mojim primitivnim senzibilitetima: portlandski death/ gore sastav Lord Gore (nedavno predstavljen ovde na ime kompilacije starih snimaka)  snimio je treći album posle petnaest (!!!!) godina i Scalpels for Blind Surgeons je prilično bučna smeša prljavog death gruva sa malo goregrind ekscesa. Čuje se ovde da nije u pitanju nekakav bend omladinaca koji su juče videli na JuTjubu kompilaciju najkrvavijih scena iz horor filmova osamdesetih i devedesetih, pa je ovo u određenom smislu prilično zrelo komponovana ploča sa pesmama koje imaju dovoljno death metal disciplinovanosti da se da ta neka grindgore komponenta pristojno uokviri i da u konačnici dobijemo pristojan, mosh-friendly produkt. Problem ovog albuma je naprosto apsurdno prekomprinovan master koji gotovo kompletno uništava kvalitete ove muzike presujući sve te lepe goregroove momente u zid od cigle koji se teško sluša i još teže pamti. Ako ste manje nervozni od mene, uživaćete u mnogo dobrih rifova, zaraznih gitarskih tema  i moš deonica.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/scalpels-for-blind-surgeons

Nominalno još bliže mom senzibilitetu su Phobia iz Orindž Kauntija, američki grindcore bend osnovan još 1990. godine. Ovo ih svrstava u tu neku drugu generaciju grajndkora, ali to je, a ovo kažem bez neke želje da se hvalim, epoha u kojoj je Evropa suvereno vladala i u kojoj su stasali neki od najvažnijih bendova u žanru (Agathocles, Cripple Bastards, Nasum itd.). Phobia ne spadaju ni u vrhunce američkog grajndkora te ere i nalaze se u solidnoj drugoj ligi zajedno sa, recimo Droghedom, ali petnaestominutni EP Generation Coward kojim nam se predstavljaju ove godine je sasvim korektna ploča relativno srednjaškog ali izvođački vrlo ubedljivog i dobro snimljenog grajnda. Na jelovniku je uobičajena ponuda krateža uglavnom zasnovanog na blastbitu i superbrzom d-beatu sa nešto malo moš deonica, ali Phobia znaju da sviraju i ovde ima i uspelih solaža, i dobrih rifova i sasvim okej pevanja. Problem su najviše pesme koje prečesto traju predugo – Internet Tough Guy sa svojih jedva 106 sekundi (u koje spada i semplovani intro) traje bar pola minuta predugo – i ne uspevaju da uhvate gruv kakav nude Terrorizer ili Mule Skinner, a kada su namerno kratke ne deluju kao više od proste šale. Phobia, dakle, nisu na nivou jednih Walking Corpse ili Shit Life koji su mi ulepšali ovu godinu svojim izdanjima ali ovo je dovoljno kratka i kompetentna ploča da može da se preporuči za slušanje makar jedared:

https://phobia.bandcamp.com/album/generation-coward

Finski trešeri Excuse su konačno snimili prvi album posle nekoliko solidnih EP-jeva i Prophets From the Occultic Cosmos je grozno masterovana ploča, ali i ploča vrlo dobre muzike. Pričamo o šest pesama naprednog, na momente skoro pa proggy thrasha na tragu kasnih osamdesetih, sa svim mogućim kosmičkim i simboličkim referencama koje vam mogu pasti na pamet. Neću reći da bend ZVUČI kao kombinacija Hexx, Revenant i Intruder ali ću reći da bi se Excuse sa ovom pločom lako uglavili na koncert na kome bi ova tri benda svirala, nudeći jednako kompleksne, nepredvidive a keči pesme u kojima se Kreator i Voi-Vod začas sudare sa Iron Maiden i donesu vam osmeh na lice. Tim gore što je ovo ovako sirovo producirano a onda masterovano na za mene neobjašnjiv način tako da muzika zvuči u isto vreme i sirovo i prepeglano, sa usrednjenim ekvilajzerom i odvratnim brikvolom koji se postavio između mog uha i jednog suštinski odličnog albuma. Greota ali ovo je ploča u koju vredi uložiti napor:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/prophets-from-the-occultic-cosmos

Kad smo već kod neobjašnjivih produkcija, skrenuo bih vam pažnju na prvi album melnburških Turret koji je porcija tradicionalnog hevi metala samo snimljena kao da ste mikrofon držali u drugoj sobi dok je bend svirao. In the Shadows je album kome produkcija nije jedini problem. Ovo jeste malo sirovo snimljeno ali to mu, da bude iskren, dodaje i malo lepe patine pogotov što se danas davimo u preproduciranim power-metal pločama koje ja ne mogu da slušam. Veći problem je možda to što je  ovo i izvođački pomalo neuglađeno sa pevačem (i gitaristom) Joeom Stanleyjem koji je mogao da provede malo više vremena snimajući svoje vokalne deonice. Opet, nije da je PERFEKCIJA ikada bila ključ za najbolji metal i ponovo se vraćam na produkciju koja svojim neobično šupljikavim zvukom na momente preterano ističe Stanleyjeve nesavršenosti i nedorađenosti. Dakle, pričamo o nesrećnoj kombinaciji miksa i idiosinkrazija na strani izvođača. No, kompozitorski ovo je pristojna ploča sa dosta dobrih momenata i žestinom koja meni prija. In the Shadows je sirovije čitanje Iron Maiden i ranih Helloween sa malo Satan ili Anvil elemenata, a što su sve prave stvari na pravom mestu i neke pesme, recimo Call of the Sea, su legitimno odlične. No bendu je bio potreban pravi producent da sirovi dragulj uglanca do proverbijalnog brilijantskog sjaja, i u godini u kojoj smo dobili izvrsne ploče bendova Metalian, Riot City ili Hellfire, Turret ne mogu da se plasiraju više od druge lige.

https://turretmetal.bandcamp.com/album/in-the-shadows

Vratimo se thrashu jer grčki pregaoci Suicidal Angels imaju novi album, Years of Aggression i mada sa njim svakako nisu prevazišli svoj sopstveni drugoligaški status, ovo je bez sumnje korektna i eminentno slušljiva ploča. Suicidal Angels su meni uvek bili za nijansu preupeglani, kao-Sacred-Reich-ili-Death-Angel-ali-iz-druge-ruke bend i sa ovim albumom se to ne menja, ima tu te neke laboratorijske atmosfere pažljivog rekonstruisanja tuđeg zvuka na mestu gde bi trebalo da stoji nesputana lična ekspresija, ali, da ne budem shvaćen pogrešno, ovo je sasvim prijatna ploča. Grci su vrlo dobri muzičari koji, pritom, ne smaraju sa demonstracijama znanja već svoje veštine fokusiraju na tvrdo napisane i odsvirane metal komade koji imaju atmosferu i ubedljivost. Najvažnije, ima ovde dobrih rifova i mada mi Years of Aggression neće ući u top 10 thrash albuma za ovu godinu, sasvim je to prijatno spravljen i isporučen obrok, sa povremenim bljescima izuzetnosti, koji podseća da druga liga, kad valja, zaista valja:

https://youtu.be/DPhpGlb7alY

Ali kad smo već kod thrasha, njemački veterani Destruction su izbacili svoj ŠESNAESTI album, Born to Perish i mada na njemu nema nekih velikih iznenađenja (bend, uostalom, prilično postojano radi od osamdesetih), ovo je ploča na kojoj Schmier, Mike i ekipa ne da nemaju čega da se stide nego mogu i da kažu da su omladini pokazali kako se to radi. Za bend koji svira od 1982. godine, Destruction su na Born to Perish veoma vitalni, sviraju žestoko, producirani su odlično i nude thrash metal koji ne filozofira nego je naprosto dobro napisan i izveden sa autoritetom. Tamo gde mlađi bendovi  pokušavaju da u starom žanru pronađu nove izražajne tehnike, Destruction naprosto koriste svoje veliko iskustvo da sprave pesme koje zvuče ubedljivo i jako. Ovo nije sasvim na nivou za mene i dalje neobjašnjivo fenomenalnog povratničkog albuma Possessed od ove godine, ali je dobro:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m2zkddQOv5eu_O2CY6TqsMSqw0yRSMd9c

Imamo i jedan sasvim solidan brutal death metal album ove nedelje u formi debi (?) albuma ekipe Strappado, a koji se zove Exigit Sincerae Devotionis Affectus. Strappado nisu najoriginalniji bend na svetu ali njihov zvuk je prilično osoben, sa masteringom koji svemu daje element hermetičnosti i u svirci koja je ekstremna, brutalna i nepraštajuća donosi crtu discipline pa i hladnoće. Što je vrlo osvežavajuće:  brutalni death metal je često natrpan detaljima i ukrasima koji treba da slušaoca malo oplemene u svom tom prebijanju, ali Strappadu to ne treba, ovo jemuzika tematski usredsređena na torturu i album je i u zvučnom smislu njena dobra reprezentacija a bez utapanja u infantilnosti i karikiranja. Vrlo dobro:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/exigit-sincerae-devotionis-affectus

Da završimo sa malo slama… Prvo debi EP benda Daeodon a koji je transatlantski sobni projekat usredsređen na dinosauruse pa je tako i debi izdanje naslovljeno sa  Creatures Of The Ancient i u pesmama se bavi raznim vrstama dinosaurusa. Ovo je tek korak iznad šale, ali s obzirom na svoje sobne/ demo produkcijske kvalitete, zapravo je slušljivo a kako sam ja stari ljubitelj megafaune, ne mogu da se na ovo barem ne nasmešim:

https://daeodonslam.bandcamp.com/album/creatures-of-the-ancient-2

Konačno, debi izdanje benda Strangled (jednog od brojnih bendova sa ovim imenom) je istoimeni EP i ovaj kombo iz Oklahome za sebe kaže da svira OKC Slam. A što je, kako se čuje sa ove ploče, kombinacija beatdow hardcorea sa slamovima i, koliko ja uvek bio sumnjičav prema ’core elementima u ekstremnom metalu, ovo je interesantna smeša a Strangled umeju da naprave neke zarazne i ubedljive pasaže na ovom EP-ju, podsećajući na momente na nekakvu underground verziju Slipknot. Dakle, whiter trash than thou? Apsolutno i u nedelji u kojoj Slipknot trijumfuju treba se podsetiti na ono odakle sav tak gnev zapravo dolazi:

https://youtu.be/cf9psu5lEMQ

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s