Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-08-2019

Nastavlja se Summer of Slam i leto 2019. godine će biti zapamćeno po solidnom broju visokoprofilnih slamming death metal izdanja koja su podelila javnost, uzburkala duhove i zaslužna su za dodatnih bar 7-8% oštećenja mog sluha. Al uzdam se da će nauka sve to da restaurira pre nego što skroz ogluvim. Dobro, da vidimo šta je sve od značaja bilo da se čuje u nedelji u kojoj su i Killswitch Engage rešili da izađu u narod sa svojim novim albumom…

Blek metal! Hamburški Totenwache čine tri momka koji kombinuju negovane bradurine sa korpspejntom što je sasvim adekvatno za 2019. godinu, a njihov prvi album, Der schwarze Hort (Google ovo, urnebesno, prevodi kao „Crna ostava“ iako samu reč „Hort“ prevodi kao „jaslice“) je kolekcija melodičnih ali žestokih, pržećih i nemalo kičastih pesama koje meni, ovako raspoloženom, zvuče sasvim okej za neka manje ozbiljna slušanja. Totenwache nisu nikakvi cerebralci niti imaju neki visoki koncept, ali je ovo pitka i prijatna muzika jednostavnih tehnika ali pamtljivih tema. Lepo:

https://totenwache.bandcamp.com/album/der-schwarze-hort

Izašla je sad tu i neka masa folk-metal albuma u blek metal ruhu ali sve to nekako amaterski, slabo producirano, nije mi zadržalo pažnju. No, srećom, tu je novi Deadspace. Australijski depresivljani na omot petog albuma, The Grand Disillusionment stavili su prilično uznemirujuću sliku, a muzički nude osobenu interpretaciju depresivnog blek metala koja ima u sebi i popriličnu količinu avangardnih stremljenja, a što ih odmah izdvaja od kolega sa sobnim projektima. Ovo je album koji nije ni lak za slušanje ni nešto skupo produciran ali intrigira kako konceptima tako i muzikom:

https://deadspacecollective.bandcamp.com/album/the-grand-disillusionment

Njemački Vendetta Records nam je doneo i split album jednog američkog i jednog grčkog benda. Insanity Cult su iz Atine (one u Grčkoj) i njihova polovina splita Contemplation in Discordance je fin primer helenskog blek metala sa prominentnim melodijama oštrim zvukom i agresivnom svirkom. Insanity Cult ne izmišljaju ništa novo ali su dobri u onom što su odabrali da rade. Kalifornijski Void Omnia imaju nešto hermetičniji pristup muzici i njihov blek metal koketira sa malo post-metal šmeka ali je ovo i dalje tvrda i agresivna muzika koja udara snažno i pored svojih leftfild harmonija. Ima ovde lepih hipnotičkih elemenata i dobrih gitara:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/void-omnia-insanity-cult-split

Argentinski Darker Mysteria na svom trećem albumu, Ceremonia de Brujería Ancestral zvuče vrlo raspoloženo a njihov srednjevekovno nahereni blek metal je melodičan (sa sve povremeno klin pevanjem i aranžmanima koji prizivaju okrestracije) i prijemčiv. Ovo je pritom i prilično dobro producirano sa glasnim ali čvrstim miksom i dosta energije:

https://darkermysteriaofficial.bandcamp.com/album/ceremonia-de-brujer-a-ancestral

Stoner rok! Ako vam još fali saundtraka za ovo leto, čileanski El Jefazo (Šef, takoreći) imaju novi album, Simbiosis, a koji se može podičiti odličnim omotom. Ni muzika, srećom, nije rđava. Doduše, ovde imamo na jelovniku instrumentalni stoner što, kako je poznato, kod mene odmah prouzrokuje podozrivost i frktanje, no, El Jefazo su se potrudili oko komponovanja i aranžmana pa su njihove pesme manje editovani džemovi a više propisne kompozicije, samo bez pevanja. Dobro. Kad je svirka ovako sigurna a produkcija prilično moćna, onda se to da lepo progutati:

https://eljefazostoner.bandcamp.com/album/simbiosis

Nedavno smo hvalili autralijski Comacozer a njihov bubnjar Andrew Panagopoulos je još u Aprilu izbacio album kao polovina dua Oblivion Reptilian. Drugu polovinu čini Mike Vest, Britanac i sludge/ stonerska legenda (11Paranoias, Bong itd.) a album Fried on Rock je, naravno, takođe instrumentalna ploča samo mnogo više oslonjena na džemovanje. I odvaljuje! Vest i Panagopoulos, nagađate, nikada nisu zajednički seli u studio da ovo snime, internet danas čini čuda i ovo je ploča toliko distorziranih gitara da od toga može da se ogluvi i toliko zaraznog gruva da od toga može da se rikne. Naravno, bubnjevi su ovde temelj na kojima se gradi ali Vestova gitarska pirotehnika je toliko impresivna da skoro da zaboravljamo kako Panagopoulos obezbeđuje organski, poletan gruv kolegi iz Londona da preko njega puca, prži i spaljuje sve živo. Pritom, Vest nije samo odsvirao svemirske gitare preko bubnja već i vrlo važne bas-linije koje sve drže na okupu. Opaka ploča za drogiranje i meditaciju, kako ko voli.

https://visualvolume-mikevest.bandcamp.com/album/fried-on-rock

Kad smo već kod drogiranje, estonski Kannabinõid na svom trećem albumu, nazvanom jednostavno „3“ nude veoma težak, veoma lepljiv stoner/ doom sa moćnim gitarama, muževnim vokalom i pevanjem na estonskom. Ovo je vrlo lepo odmeren koktel sporosti ,težine i ritualističkih gestova kome ni vrlo hermetičan, čak klaustrofobičan (a pominjaćemo ovu reč danas ponovo) miks ne smeta da proizvede dramu i slušaoca drži u stanju blagoslovene paranoje tokom ovih sedam pesama. Bend ume i da malo popusti pritisak pa je Võib pimedaks jääda jedna snolika pesma koja savršeno sedi u centru i balansira ovaj moćni album. Uzgred, ime benda je igra reči jer „nõid“ znači „veštica“ na estonskom. Lepo!

https://kannabinoid.bandcamp.com/album/3

Ja se inače trudim da ovde prikazujem novu muziku ali kada naiđe nešto malko starije a toliko dobro da se ne sme ignorisati, nisam lud da ga ignorišem. Otud gore taj album Oblivion Reptilian a evo sada i meksičkih Acid Alice koji su svoj debi album The road izbacili još krajem Maja, ali mislim da bi bilo svinjski ne pomenuti ga. Pogotovo jer pričamo o vrlo zrelom stoner roku sa zdravom količinom sijetlovskog šmeka u svom zvuku ali i sa adekvatnom težinom u zvuku i dovoljno prljavštine da meni srce pomalo zaigra. Kao dete koje je dobar deo svog odrastanja provelo na bluzu i klasičnom roku i interpretacijama bluza od strane belih hard rokera, imam istovremeno i afinitet ka ovakvom zvuku ali i iracionalno neprijateljstvo prema bendovima koji ga samo slepo kopiraju bez uranjanja u te neke suštine i dubine duha i istorije. Acid Alice ovo rade, priznaću, prilično dobro i iako je njihova muzika prilično „komercijalna“ u domenu gruva i refrena, svirački je ovo veoma mišićavo a produkcijski, kako rekoh, prljavo, pa od mene dobija tople preporuke:

https://acidalice.bandcamp.com/releases

Manje „komercijalni“ su kanadski Waingro, čiji je treći album, „III“, zvuk teškog stoner roka kako se pari sa pank rokom. I to se dobro pari. Ovo je poletna, moćna muzika zaraznih rokenrol hukova, ali i nepraštajuće jake distorzije i superteških bubnjeva. Doduše, nije lako ovakav album potrošiti u jednom cugu jer su miks i mastering toliko glasni da je sve izobličeno i zakucava se u uši kao da oće da ih polomi, ali ako ste malo mlađi od mene, izdržljiviji i sve to, ovo bi mogao da vam bude album nedelje. Waingro kombinuju tačno neophodne količine pankerskog etitjuda i stonerskog rada da budu neodoljivi:

https://waingro.bandcamp.com/album/iii

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/iii

I, jebiga, ponovo smo u prošlosti, ovog puta čak u Martu jer je čileanski bend Larrea Trip baš tada izbacio svoj debi album Jazz Satanico a mi smo ga tek sada postali svesni. A ovo je ploča koju ne treba propustiti jer iako Larrea Trip ne sviraju baš metal, njihova smeša pankerskog latin-džeza i psihodeličnog nojz roka toliko jako pali da bi bila greota i zločin da se propusti. Suludo talentovani, ali omeđeni praktično garažnim produkcijskim uvjetima ova tri majstora su kreirala proverbijalni crni biser zabavne psihodelije koji svoje dugačke instrumentalne pesme isporučuje sa takvom sigurnošću i takvim autoritetom da je nemoguće ostati miran. Kad snimite ovakav debi album znate da ste neko i nešto:

https://larreatrip.bandcamp.com/album/jazz-satanico

U Julu je izašao debi album poljskih Ethbaal, nazvan Wailing of the Fuzzslaves i nisam siguran šta će
sva ta religijska ikonografija na omotu jer je muzika na ovom albumu uglavnom teški, ali poletni stoner/ sludge sa pevačem koji gadno vrišti ali bendom koji uglavnom dobro zabavlja. Ethbaal nisu posebno originalni niti imaju u svojjo muzici neka sveža rešenja ali ovo je korektan sludge album velike težine i sasvim prihvatljivog gruva pa može da se posluša:

https://ethbaal.bandcamp.com/album/wailing-of-the-fuzzslaves

Dobili smo i novi album australijske ekstravagance King Gizzard & The Lizard Wizard. Ova melnburska ekipa je za manje od deceniju postojanja naređala impresivnu nisku izdanja – Infest the Rats’ Nest je njihov dvanaesti album ako sam dobro prebrojao – i uspela da ne izgubi žestinu, svežinu i moć. Infest je album himničnih sludge/ stonerskih pesama koje savršeno kombinuju THC paranoju sa suvim motorhedovskim rokenrol prebijanjem, a kad se uleti u praktično thrashcore brzine (recimo na Organ Farmer), to deluje kao visoki koncept a ne puko iživljavanje. King Gizzard nisu bez razloga već deceniju smatrani za jedan od najzanimljivijih izdanaka australijske psihodelične scene i njihov novi album, metalniji nego što smo možda navikli ali i dalje prkosno eksperimentalan a istovremeno skuplje produciran i prijemčiv za sasvim normalne slušaoce je priličan trijumf:

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/infest-the-rats-nest-2

Ova nedelja je bila plodna za death metal a prvi u redu, spremni da vam u prah smrve bubne opne i pomokre se po ostacima su Finci Conrete Winds. Nastali po raspadu death metal benda Vorum, Conrete Winds usvajaju sličan lo-fi pristup i old school senzibilitet, samo što na svom debi albumu Primitive Force prave vidan napor da sve poguraju par koraka dalje u pravcu apsolutnog haosa i nihilizma. Zbog toga Primitive Force zvuči NEODOLJIVO. Ovakva smeša vrištanja, razularenih gitara, pankerskih rifova, speed solaža i bubnjeva koji kao da pretiču sami sebe veliki deo vremena odavno nije prošla kroz ove uši i Concrete Winds bez mnogo napora (ili sa dosta napora, nemoguće je da ovako bučna, agresivna muzika nastaje lako, bez teških porođajnih muka) ističu vrlo ozbiljnu kandidaturu za vrh liste albuma godine. Primitive Force je album metala koji ima grajndersku eksplozivnost i pankerski „boli nas kurac“ stav a da opet sve biva sklopljeno sa taman dovoljno discipline da ne smori čoveka pukim haosom posle tri pesme. Hoću reći, Concrete Winds su pametniji nego što se prave i ovo je album koji ozbiljno pravi ršum u tom nekom odl school death metal rivajvl talasu svojim ikonoklastičkim nastupom. Jedina zamerka ide na prejaku kompresiju mastera, što nekako odudara od ovakve muzike, ali meni srećom nije uspela da pokvari uživanje. Premoćno.

https://concretewinds.bandcamp.com/album/primitive-force

Pomenuo sam već da je i Killswitch Engage izdao novi album ali valjda je jasno da ja to ne mogu da slušam. Žrtva koju sam podneo prošle nedelje sa Slipknot trebalo bi da je dovoljna a KSE su jedan od bendova za koje sam uvek mislio da moraju postati novi Slipknot i zaseniti Korija i družinu. Ali nisu. Niti ja ovo mogu da slušam.

https://youtu.be/8l_YoFUgZT4

Slično važi i za švedski Hammerfall čiji je Dominion izašao juče ali meni je to… pa meni su uvek oni bili prekarikirani da bih mogao da ih slušam a kako je Dominion još i ozbiljno preproducirana ploča vodviljskog „ratnog metala“, nisam ni tu previše izdržao. Možda ste vi strpljiviji od mene…

https://www.youtube.com/watch?v=LznR7GzKaEo

Ono što mogu da slušam je, verovatno neiznenađujuće, decidno osrednji hevi metal koji ima ambiciju da bude neka vrsta modernog rivajvla onog što sam slušao osamdesetih godina. It’s complicated, rekli bi na onom sajtu na kome se čuvaju sve naše tajne, a italijanski bend Tarchon Fist na svom četvrtom albumu, Apocalypse nude ponosno drugorazredni hevi metal koji bez mnogo srama uzima od Priesta i Maidena (i Queensryche itd.) šta god mu zatreba i sve sklapa u koktel kome ambicija, reklo bi se, nikada nije nešto mnogo više od srčanog omaža idolima. I sasvim podržavam da ovo ne treba da slušate ako niste BAŠ zainteresovani za ovakav zvuk jer Tarchon Fist nisu neki veliki kreativci. Ali s druge strane, MENE ovo ume da zadovolji na neki low key način. Tarchon Fist su tribjut bend in disguise, neka vrsta dobro producirane verzije kultnih srpsko-kanadskih Warriorsa i ja svu tu jeftinoću i omažiranje ne mogu da ne volim barem malo. Tarchon Fist pritom imaju dobru produkciju (slušajte kako bas ponosito zveči) i pesme su im uglavnom poletne i energične i meni je to dovoljno. U godini u kojoj su, recimo, Whitesnake ili Rock Goddess ili Diamond Head ili The Rods snimili uglavnom savršeno osrednje albume, Tarhcon Fist zapravo nude nešto bolje i svežije, ako već ne prvoligaški:

https://www.youtube.com/watch?v=aGr91QShj2I&list=OLAK5uy_lHEpFnr6JdmXnCIi1aHzMxHC5VLT_ukoo

Vraćamo se nešto ekstremnijem zvuku sa drugim albumom speed metalaca Wraith iz Indijane. Absolute Power je album koga su ovi momci snimili i izdali sami pa nije neko čudo da potenciraju pank stavove uz svoju blackened speed svirku i ovo je u produkcijskom smislu sasvim pristojan album. Problem Absolute Power je u naglašeno generičkoj muzici u kojoj je sve predvidivo i ne ni zastarelo koliko već izlizano od strane drugih bendova. Hoću reći, Wraith kao da su matematički sklapali muzičke elemennte – brzi d-beatovi, vrištavo pevanje, solaže sa kurblom – da dobiju nekakav ideal blackened speeda i rezultat je ubedljivo predvidiv. Ali ne i sasvim loš: ovo je ipak muzika koja može da osvoji prljavštinom i energijom ako niste skroz blazirani kao ja:

https://youtu.be/lnog4sC-SSQ

U daljim ekstremnim koracima tu nam je drugi album Šveđana Bastard Grave. Lepo je čuti same Šveđane kako sviraju švedski death metal ali Bastard Grave za ovaj album teško da će osvojiti mnogo nagrada za originalnost ili svežinu. Diorama of Human Suffering, naime, je maltene tribjut album grupi Grave, od pevanja preko zvuka pa do mere gotovo potpunog preuzimanja nekih rifova. I dobro, ima u životu i gorih ambicija nego da podignete zvučni spomenik jednom od najvažnijih swedeath bendova ikada, tako da Diorama of Human Suffering nije loš album zbog svoje neoriginalnosti. Više imam problem sa njegovim deficitom ideja, kao da se bend nadao da će težak zvuk (iako naglašavaju da su pobegli od tradicionalne „chainsaw“ produkcije) odraditi dovoljno posla pa da ne moraju mnogo da se trude oko pesama. I dobro, zvuk jeste simpatičan a Bastard Grave imaju dosta ubedljivosti u svom kombinovanju Autopsy gruva sa Grave saundom, no ovo je album kome definitivno fali ideja i svežine. Može da se čuje:

https://bastardgrave.bandcamp.com/album/diorama-of-human-suffering

Slični ali produkcijski i idejno značajno svežiji su Cerebral Rot iz Sijetla čiji je debi album Odious Descent into Decay izašao za omiljeni nam 20 Buck Spin i donosi devet pesama odvratnog, palpabilno trulog i raspadnutog death metala iz kanalizacije. Ovo mislim u pozitivnoj konotaciji, naravno, jer Cerebral Rot sviraju taj isti old school black metal samo im glavni uzori nisu nužno Grave već širok spektar evropskih i američkih prethodnika iz osamdesetih i ranih devedesetih a muzika im nosi dovoljnu količinu horor-drame da bude interesantna. Nije ovo, hitam da dodam, po kreativnosti nužno na nivou jednih Tomb Mold ali Cerebral Rot nisu ni predaleko sa svojim zanimljivim motivima na gitari koja koristi chorus-flanger efekte da proširi spektar uobičajene death metal ponude i sugeriše svežu dimenziju tog, jelte, raspadanja i truleži. Ekstremno dubok vokal i blago pankerski prizvuk nekih monenata je prizvao i poređenja sa rani(ji)m Carcass ponegde na internetu pa svakako ovome treba dati šansu. Takođe, Cerebral Rot nisu u masteringu svoj album pretvorili u betonsku palačinku što takođe treba ceniti jer ovo je muzika da se sluša glasno, na užas komšija:

https://listen.20buckspin.com/album/odious-descent-into-decay

U mnogo višoj produkcijskoj ligi stoje Anticosm iz Nju  Džerzija čiji je treći album, The Call of the Void prilično neodoljiva smeša black i death metala sa jednim razgovetnim, melodičnim i zrelim pristupom muzici koji joj opet ne oduzima na žestini. The Call of the Void je ploča na kojoj se jasno čuje da je bend prerastao svoje blek metal korene i fotkanje sa obrnutim krstačama, ali nikako u smislu da ih se sad kao nešto stidi. Ovde blek metal jasno čini osnovu muzike ali bend slobodno i bez žanrovskih samoomeđivanja gradi u raznim smerovima dajući nam ploču koja se vrlo organski i ubedljivo kreće kuda god joj zatreba da isporuči svoje poente. I prijemčivo je to, đavo ga odnio. Ovo je metal ozbiljne svežine sa ne malo Pink Flojda ubačenog u blender sa Emperorom, nimalo stidljiv zbog svojih tech-death zastranjenja koja su, srećom, ovde u službi kompozicija i ne puke stilske vežbe. Ozbiljno zanimljiv album:

https://anticosm.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void

Horror Pain Gore Death Productions su nas ove nedelje počastili EP-jem ekipe M.S.D. pod nazivom Demo Sessions: Vol. 1 i ovo je zabavan i prijatan blur-core negde na razmeđi između goregrinda i black metala u tradciji slavnih Blasphemy. Tri pesme od kojih najduža ima 92 sekunde prolete brzo  i razgore glad za debi albumom koji se najavljuje za kasnije ove godine a M.S.D sa svojim koktelom blastbitova i nerazaznatljivih rifova imaju svetlu budućnost u tom najmračnijem žanru koji vole:

https://hpgd.bandcamp.com/album/demo-sessions-vol-1

Mada isto koriste blastbitove i skloni su haosu, u značajno  višoj produkcijskoj ligi se nalaze Shock Narcotic čiji je debi album, I Have Seen The Future And It Doesn’t Work upravo dropovao. Neka vrsta supergrupe sklopljene od članova Dillinger Escape Plan, The Black Dahlia Murder, Child Bite i Battlecross, ovaj bend je kombinacija sludge žestine i grindcore nervoze, nešto kao kada biste razgovetniji power violence jednih Spazz ukrstili sa malo Pig Destroyera, Yakuze  i Mastodona. Zvuči dobro ovako na papiru? Ma zvuči odlično i u uvetu. Shock Narcotic ne smaraju sa filozofijama i meditacijama nego tuku iz svih oružja i umeju da spoje gruv, moš deonice i blastvoanje, vrištanje i izvikivanje teksta, te da sve to snime i izmiksuju da zvuči profi ali i dalje prkosno andergraund. Kako su The Locust upravo najavili povratak, dobro je znati da Gabe Serbian i ekipa imaju solidnu konkurenciju u ovakvim bendovima. Ne znam da li će I Have Seen The Future And It Doesn’t Work biti smatran klasikom u budućnosti ali DANAS ovo jebe keve:

https://shocknarcotic.bandcamp.com/releases

Rekao sam da je ova nedelja bila jaka za slamming death metal, ali pre nego što poentiramo glavnim jelom, da na brzinu skrenemo u thrash smeru. Kanadski Detherous svira, po sopstvenoj nomenklaturi, death thrash i njihov debi album, Hacked to Death na bandcampu košta tačno 6 dolara i 66 centi, što bi trebalo da bude tihi stejtment koji će nas ubediti da ovi momci znaju šta rade.

Ali, zapravo, znaju. Hacked to Death je brutalna death thrash ploča primitivnog senzibiliteta ali dovoljno kompetentnih autora i izvođača da mi pritisne sve one žlezde skrivene po organizmu koje sam pre trideset i više godina trenirao slušajući Bloodcum, Kreator, Sadus ili ranu Sepulturu. Detherous su dobri ne samo zato što su dobro potrefili zvuk već i što umeju da napišu odličan rif pa i da pesme lepo centriraju oko njihovih najboljih elemenata. Ovo je album koji na prvi udar osvaja varvarskom divljačnošću ali uz koji ostajete zbog dobrih kompozicija:

https://detherous-ca.bandcamp.com/

Bilo je tu i par deathcore izdanja koja meni nisu baš preterano značila, ali da ih pomenem jer sam dobre volje.

Britanski Bound in Fear je izbacio debi album The Hand of Violence za Unique Leader i mada ih izdavač hajpuje kao the fastest rising band in UK Downtempo, mene njihova sporina i težina ostavlja prilično hladnim. Deathcore može da bude muzika koja će me hipnotisati sporošću i težinom, ali ovi momci to ne postižu i meni je ovo teško za slušanje:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-hand-of-violence

S druge strane, komšije iz Budimpešte As Karma Brings na EP-ju The Leaders are Swine nude mnogo tradicionalniji deathcore sa čukačkim, napadačkim pristupom, ponekim dobrim rifom i brejkdaunovima koji nisu POSEBNO inspirisani ali barem ne smaraju i bend se u svemu tome pristojno znoji. Ja sam užasan čovek pa mislim da bi mi se As Karma Brings više dopadali da izbace brejkdaunove i skoncentrišu se na thrash/ blast elemente svoje muzike jer su tu dobri, ali srećom, mene niko ne sluša:

https://askarmabrings.bandcamp.com/album/the-leaders-are-swine

E, dobro, dosta tizovanja, vreme je za money shot a to je da je ove nedelje Relapse izdao novi, šest godina čekani, peti album teksaških kraljeva slema, Devourment. Ovaj bend je imao dosta turbulentnu istoriju, sa nekoliko raspadanja i ponovnih okupljanja, robijanjem pevača Rubena Rosasa zbog kršenja uslovne kazne, rotacijama u postavi itd. itd. itd. ali album Obscene Majesty je izašao koliko juče a već izaziva ozbiljne potrese u slem zajednici. Kako smo već beležili na ovom topiku, slamming death metal je ove godine dobio nekoliko ozbiljnih ploča koje su svaka u svom smeru pogurale dalju evoluciju žanra. Obscene Majesty, pak, kao da uopšte ne zanima evolucija nego čista destrukcija.

Ozbiljno, ovaj album zvuči kao da se na vas srušio čitav zid od cigala, pa tako skoro pedeset minuta. Devourment na ovoj ploči UNIŠTAVAJU sve ispred sebe i vrlo je zanimljivo gledati klince po interenetu kako gube kontrolu i razum pokušavajući da isparsuju nešto što je do ove mere brutalno. Naravno sa slem albumima ove godine o kojima sam pisao dobili smo neke interesantne interpretacije death metala, sa cerebralnijim smerom jednih Organectomy ili više groove orijentisanim Guttural Slug. Devourment UOPŠTE nisu zainteresovani za cerebrum (sem da vam ga spljeskaju) niti za gruv – njihova muzika je saundtrak čistog nasilja i jedino što bend interesuje kao da je kako da to nasilje što efikasnije i što nemilosrdnije posreduju punih 47 minuta.

I nemoguće je ne biti impresioniran ovakvim soničnim napadom. Obscene Majesty je ploča apsurdno brzih blastbitova, apsurdno teških slemova, apsurdno grubog grlenog vokala, a koja istovremeno sasvim demonstrativno uzmiče od bilo kakvog prisenka „odraslosti“ ili „prijemčivosti“ u zvuku. Zapravo, Obscene Majesty je tako odsviran i produciran da će u prvih trideset sekundi od sebe oterati sve sem najtvrđeg jezgra ljubitelja brutalnog slamming death metala – ovo je muzika opsednuta agresijom i brutalnošću i njene pesme su sklopljene oko zaslepljujuće brzih ispada agresije i otupljujuće preteških, mrvećih slemova uz koje se ne igra nego uz koje se (pro)pada.

Naravno, impresioniranost ne mora da se prevede i u divljenje. Ovo je istovremeno bezrazložno prekomprimovano u masteringu i ne mogu da prežalim što album ovako beskompromisne muzike u svojoj konačnoj formi ima užasni brickwall zvuk u kome se rifovi jedva čuju a bubnjevi često potpuno potonu u digitalnu močvaru. Ovo daje određenu dozu hermetičnosti albumu koja se može tumačiti kao nekakva vernost andergraund pristupu, ali je cena prevelika. Jer, da ne bude zabune, Obscene Majesty je ploča na kojoj su rifovi, kada ih čujete, odlični, na kojoj su slemovi, iako bend nema nameru da upada u prolongirane groove pasaže, bolesno zarazni, ploča na kojoj Devourment sigurno demonstriraju da su tokom više od dvadeset godina rada ispekli zanat i kompozitorske veštine izbrusili do visokog sjaja. Hoću reći, ovo su odlične pesme brutalnog death metala sa mnogo izvorne divljačnosti žanra, bez intelektualizacija ili koketiranja sa progresivom, snimljene i miksovane tako da se u prvi plan izbaci sirovost i težina, ali i pesme zarobljene u klaustrofobičnom masteru koji jedva pušta da se svo to blago čuje.

To je taj neki paradoks ne samo modernog slema ili modernog metala već moderne muzike uopšte, da se uz svu dostupnu tehnologiju ploče i dalje masteruju kao da će biti puštane na radiju iz 1998. godine. I mada je činjenica da veliki deo mog slušanja metala ovih dana i otpada na Stingray radio i njegove često iznenađujuće dobre plejliste, činjenica je i da albumi poput Obscene Majesty zaslužuju da budu pušteni iz DRC zatvora i da se ČUJU bolje nego što smo sada u mogućnosti.

Uz svu tu jadikovku na DRC, nema sumnje da imamo posla sa albumom koji agresivno redefiniše šta slem u 2019. godini predstavlja. Devourment su čak i produkcijski samo dosledno nastavili putem kojim su išli na Unleash the Carnivore i Conceived in Sewage pa je Obscene Majesty neka vrsta eksplozivnog klimaksa njihove karijere i kao takav mora se poštovati čak i u toj brickwalled varijanti. No, muzički ovo je naredni nivo za Teksašane, sa Rosasom koji se vratio na poziciju pevača i ovog puta bez Mikea Majewskog u postavi, i sa pesmama koje su autoritativno resetovanje slamming death metal identiteta na najprljavije, najbrutalnije, najopasnije pozicije a da opet zapravo ovde imamo na delu opipljivo muzičko, kompozitorsko i aranžersko, pa donekle i tematsko  sazrevanje. Nemam sumnji da će Obscene Majesty biti prepoznat kao klasik za generacije koje dolaze a meni je sada borba za najbolji slem album godine postala još zanimljivija.

https://devourment.bandcamp.com/album/obscene-majesty

https://youtu.be/SekesUmy6jE