Film: Once Upon aTime in Hollywood

Hmmm, zanimljivo je videti Tarantina u tom nekom omatorelom, konzervativnom izdanju gde su mu u najnovijem filmu negativci vrlo iskarikirani pripadnici kontrakulture, a pozitivci (ili barem lovable rogues) za koje gledalac treba da navija pripadaju najprivilegovanijem sloju u zajednici Holivuda sa okolinom – prelepi beli muškarci čiji je posao da pred kamerama prave magiju.

Naravo, nije sve crno-belo i Once upon a time in Hollywood ima svoje subverzivne elemente, ovo je pre svega jedan film o potisnutoj homoseksualnosti – ne običnoj bromansi već dubokoj odanosti i nikada do kraja priznatoj i realizovanoj ljubavi – veoma romantizovan i izdignut na nivo bajke ali jeste indikativno da imamo period piece u kome se vijetnamski rat i protesti protiv njega pominju maltene samo u fusnoti, u kome su privilegovani beli pripadnici filmskog establišmenta prikazani kao lovable goofs i simpatični narcisi (uključujući jednog R. Polanskog koji dobija tretman boga na Zemlji), jedini Azijat je egoistički feget, Afroamerikanaca ima samo u ulogama blue collar šljakera bez imena a čak je i saundtrak naglašeno izbeljen, što je za Tarantina relativno nestandardno. Naravno, Tarantino u poslednjih nekoliko filmova (Hateful 8 donekle kao časni izuzetak) koketira sa istorijskim revizionizmom i, svakako, Once upon a time in Hollywood ima svoj revizionistički pančlajn ali ovo je prvi njegov film koji je revizionistički od početka do kraja, insistirajući na sasvim bajkovitoj interpretaciji holivudskog glamura.

Naravno, pošto je u centru filma Leov lik, refleks je da se argumentuje da je ono što gledalac vidi zapravo prelomljeno kroz njegovu vizuru i da je revizionizam zapravo deo njegove narcisoidne prirode. Rick Dalton je očigledno klinički depresivna osoba a tu pričamo o psihotički izmenjenoj percepciji realnosti i u to može da se uklopi ovakva distorzija stvarnosti, no film ima jako dugačke deonice u kojima prati druge likove i jednako je bajkovit pa ovo ne može biti dovoljno objašnjenje.

Dobra vest je da mi film sa svojim dugačkim trajanjem i vrlo relaksiranim tempom nije bio dosadan, ali loša je da je mogao da bude kraći sat vremena i da ništa ne izgubi. Once upon a time in Hollywood nema zaplet i više je film karaktera – o neizrečenoj ljubavi dva lepa muškarca nou les – ali Tarantino u njemu jako mnogo sebi pušta na volju, od vinjeta kao što su lažni isečci iz serija i filmova, i dugačke scene sa snimanja vesterna, preko nepotrebnog segmenta sa Bredom Pitom na ranču pa do potpuno suvišnog i naglašeno neukusnog smaranja sa Šeron Tejt. Jasno je da nas sa dugačkim scenama u kojima Margo Robi izigrava debila Tarantino, kao, navlači na krivi trag, ali za pančlajn na kraju one su posve nebitne – onaj ko već zna nema potrebu za tolikim tizovanjem, a onaj ko ne zna neće znati ni na kraju i pitaće se koj je kurac onoliko gledao stopala Šeron Tejt.

Da ne budem negativan, ima ovde mnogo jako lepih scena, a na svakog protraćenog Ala Paćina dobijamo po nekoliko odličnih Brusa Dernova, Kurta Rasela, Zoi Bel pa i neprežaljenog Luka Perija. Kako je ovo film koji neskriveno priziva Palp Fikšn svojim odsustvom zapleta, skeč-postavkama i poigravanjem sa protokom vremena (ali ga ne dostiže), onda je sasvim u redu reći da je Tarantino ponegde dobar kao što je ikada bio. Opet, u proseku ovo nije na nivou Reservoir Dogs i Pulp Fiction i nisu retka upadanja u manirističko samocitiranje, a što u filmu ionako prepunom citata, omaža i referenci dođe kao overkil.

Once upon a time in Hollywood zapravo i podseća da je sklapanje novog umetničkog dela od delića postojećih umetničkih dela već odavno odomaćen pristup i mene je barem, ovo podsećanje nateralo da tražim katarzične eksplozije energije po uzoru na Reservoir Dogs ili besprekorno režirane glumačke kreacije kao u Pulp Fiction. Ovo drugo dobijamo na momente i, pogotovo Leo ima odličan rejndž narcisoidno-depresivnih stanja koja uspevaju da budu i ubedljiva, pa i duhovita. Ono drugo dobijamo tek na kraju u jednoj nezarađeno ultranasilnoj sceni koja bi bolje sela u filmu što je manje igrao na kartu sjete i melanholičnih pogleda dvojice muškaraca jedan prema drugom a više išao na energiju recimo Evil Dead. Ovako, iako je ta scena veoma dobro vođena, ukus koji ostavlja je polovičan – karikirani kontrakulturni likovi nisu dovoljno jaki negativci za ovako nešto a mizogini tonovi u ovom momentu nisu ono što bismo očekivali od autora Death Proof i Kill Bill. Ali tu smo gde smo, Tarantino svoje narative više ne kontroliše onako kako ih je nekada kontrolisao kada je bio manje nostalgičan a više verovao da samo pravi filmove koje bi i drugi pravili da mogu i Once upon a time in Hollywood je solidnih dva i po sata u kojima imamo sat filma previše ali to mu ne smeta. Preovlađujući osećaj, taj da želimo da se Nik Dalton ostvari kao čovek i umetnik i bajkovita, simbolička realizacija ove želje u finalu, pa još zagorčena tim ne-do-kraja-prihvaćenim ljubavnim podtekstom, bude dovoljna da čovek iz bioskopa izađe ipak zadovoljan.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s