Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 28-09-2019

U nedelji u kojoj je Marina Abramović dominirala konverzacijom u Srbiji a Vučić se ozbiljno obraćao praznoj Sali u Njujorku, neki su tražili pribežište u metalu. I ko im na tome može zameriti?

Na blekmetalskom jelovniku su prvi Izraelci Arallu čiji je sedmi album, En Olam jedna fin primerak njihovog patentiranog brenda blek metala sa tradicionalnim motivima, osim što je tradicija na koju se ovaj bend poziva – mesopotamska. U praksi, ovo je veoma sigurno odsviran i produciran, dramatičan, teatralan blek metal sa folklornim motivima ali sa čvrstim zvukom i produkcijom tako da ni u jednom trenutku nije nejasno šta su ovde glavne koordinate: ravno među oči. Time su Arallu za nijansu prijemčiviji mojim ušima od kolega iz Melecesh koji više sviraju ali mrvicu manje pogađaju u metu. En Olam je idealan album da ga pustite nekom skeptiku koji drži da je blek metal samo dranje i nihilizam, kako biste ga prevarili da je to muzika dubljih tema i ozbiljnije filozofije. Plus, odlična je ploča:

https://arallu.bandcamp.com/album/en-olam-physical-digital-album

Italijani Feralia su toliko nov bend da nemaju ni stranicu na Metal Archives. No, njihov debi album, Helios Manifesto je, malo slab kvalitet mastera na stranu, jedna vrlo fina ploča modernog post/ blek metala sa elementima hardkora i mnogo neskrivene emocije. U ovom bendu peva Tibor Kati iz Negură Bunget, ali prava navlaka ne treba da bude (relativno) slavno ime već dobar raspon ideja i sigurnost sa kojom bend prelazi iz raspoloženja u raspoloženje i setne šugejzerske pasaže zamenjuje poštenim treskanjem:

https://realmandritual.bandcamp.com/album/helios-manifesto

Poljaci Sacrilegium su na svom trećem albumu, Ritus Transitorius nešto tradicionalniji ali ne i staromodni i ovo je dobra, stamena ploča poljskog blek metala sa paganskim naklonom. Sacrilegium znaju da izgrade pesmu i usudio bih se da kažem da ih od vječne slave deli samo pomalo neupečatljivo pevanje predvodnika im, Suclagusa. Ali pošto je on jedini originalni član benda tu, pretpostavljam, ne može ništa da se uradi. Svejedno nije ovo sad nekakav nepremostiv problem i Ritus Transitorius je ploča dobre svirke i lepih aranžmana koju vredi slušati i više puta:

https://releases-werewolf-promotion.bandcamp.com/album/ritus-transitorius

Iz iste države i sa istog izdavača dolaze i Azels Mountain koji na drugom albumu, Wieczny sen (Večni, jelte, san) isporučuju uporedivo dobar paganski blek metal sa dosta besne energije i interesantnih ideja na gitarama. Nadam se da su ovi bendovi sa svojim paganskim naklonom i korišćenjem runa ipak dovoljno daleko od nacista jer ću se inače osećati kretenski što ih preporučujem. Enivej, Wieczny sen je kao da su se Dissection rodili u nekoj slovenskoj zemlji i kombinuje stamen blek metal sa malo narodnjačkih elemenata i to zvuči primereno gikovski i simpatično:

https://azelsmountain.bandcamp.com/album/azels-mountain-wieczny-sen

Španci, da ne kažem Baskijci Numen su odlični na svom četvrtom albumu Iluntasuna besarkatu nuen betiko koji autoritativno nudi kvalitetan, žestok blek metal sa ozbiljno brzom i agresivnom svirkom ali i povremenim izletima u folk melodije. Numen se ne zamaraju kojekakvim sjetnim meditacijama i kod njih su i „mirniji“ delovi prilično opaki pa je ovo ploča po mom ukusu:

https://ladlo.bandcamp.com/album/iluntasuna-besarkatu-nuen-betiko

Slično ali još agresivnije istresanje dobijamo na debi albumu nemačkog jednočlanog benda Temple Koludra. Misteriozni (ili misteriozna) M:W na albumu Seven! Sirens! To a Lost Archetype kombinuje oštar blek metal sa Hindu tradicijom i mitologijom što, razumemo se, kad su Nemci u pitanju uvek može da bude malo sumnjivo, ali za sada nemamo nekih razloga da se žalimo. Seven! Sirens! To a Lost Archetype nije nekakava savršena ploča ali jeste puna ideja i ozbiljne (negativne) energije, sa eksperimentatorskom oštricom i nesumnjivim metalskim namerama. Vredi čuti:

https://templekoludra.bandcamp.com/album/seven-sirens-to-a-lost-archetype-black-metal

No, sada idemo u Finsku jer Vorna ima novi album. Sateet palata saavat je treći album ovog benda koji spaja melodičan blek metal sa folk uticajima i mada ne mogu da kažem da je previše po mom ukusu – ljudi sebe shvataju veoma ozbiljno i ovde su folk elementi razvučeni i svirani sa takvom svečanom teatralnošću da me to malo iritira – treba ovde prepoznati kvalitet u svirci i produkciji. Još jedan od bendova koje možete poturati skepticima da pokažete konceptualno i muzičko bogatstvo blek metala:

https://vornalfr.bandcamp.com/album/sateet-palata-saavat

Bliže mom ukusu su švedski duo Bhleg čiji je EP Äril lep egzemplar „prirodnjačkog“ blek metala, dakle, nežnih melodija sviranih u slavu majke prirode i te neke filozofije duhovnosti bez božanstava, a sve uz dovoljno distorzije i čukanja da meni to zaprija. Äril ima tri pesme, ali traje oko pola sata i pogađa u srce svedenom, naturalističkom melanholijom i meditativnošću koja se ne oslanja na beskrajne akustične pasaže i smaračka razlaganja nego na pravu metal svirku koja ima dobrohotnu naivnost a ne iskalkulisanu „atmosferu“:

https://bhleg.bandcamp.com/album/ril

Mortem su bili bend osnovan još 1987. godine u Oslu i mada nikada nisu snimili album, njihovi članovi su posle svirali u Arcturus, Ulver, Mayhem i 1349 što je zanimljivo znati jer se bend prošle godine ponovo okupio i sada je izbacio novi album. I to za… er… Peaceville???

Nisam siguran otkud ideja da će ova britanska etiketa znati da na najbolji način promoviše nešto što je ledeni norveški blek metal (msilim, za početak, stavili su sve pesme na JuTjub ali kaoodvojene videe???), ali ajde da se ne brinemo oko toga. Ravnsvart je, dakle, prvi album ovog benda i u pitanju je… pa pristojan ali osrednji norveški blek metal sa jakim klavijaturama koje svirci treba da daju epsku širinu. I mislim, jeste ovo epski široko i korektno ali da je u pitanju nekakvo veliko otkrovenje – nije. Ravnsvart je prijatna ploča klasične norveške škole bez nekih velikih ambicija da razbija kalupe i prelazi granice ali slutim da je bend posle tolikih godina nepostojanja samo hteo da realizuje ideje oko kojih su se ovi ljudi nekada i okupili. Prijatno:

https://www.youtube.com/watch?v=9MkoDnFN67M
https://www.youtube.com/watch?v=YeeQqCr7NcA
https://www.youtube.com/watch?v=s5II5FNFMCA
https://www.youtube.com/watch?v=Eu8UtaAmseM
https://www.youtube.com/watch?v=Sh7y1NAcTp8
https://www.youtube.com/watch?v=UM1h1SKW4eQ
https://www.youtube.com/watch?v=c1B_G6th32w
https://www.youtube.com/watch?v=t_HSUMv737g

A švedski blek metal melodičari Netherbird imaju peti album, Into the Vast Uncharted i mada ja nisam potpuno kompatibilan sa njihovim pristupom blekovanju, ovo je kvalitetna i energična ploča prijatnog, melodičnog andergraund metala koji je sačuvao dovoljno blek metal vatre da mi bude slušljiv:

https://netherbird.bandcamp.com/album/into-the-vast-uncharted

Slično, nisam baš ciljna grupa za italijanski simfonijski blek metal bend ShadowThrone ali mogu da notiram da im je drugi album, Elements’ Blackest Legacy izašao i da je, pa, slušljiv. Dosta oni tu komplikuju, kako je i red u ovom podžanru, ali kad krenu da zakucavaju, ja to pozdravim.

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/elements-blackest-legacy

Za stonersko dobro raspoloženje ove nedelje se prvi brinu Australijanci Duneeater čiji je debi album No Gas No Good jedna skoro prototipska desert rock ploča. Voleli ste Fu Manchu i Kuyss? Onda će vam se dopasti i Duneeater koji su neoriginalni ali vrlo dobri u svom obožavanju velikih prethodnika i ovo je kvalitetno snimljen album velikih rifova, bluzerskih preliva  i dobrog pevanja.

https://duneeater.bandcamp.com/album/no-gas-no-good

Omiljeni teški psihodeličari iz Čilea, Los Tabanos Experience imaju i treći album u poslednjih dvanaest meseci i Rise of the Melted Eagle je baš tako izgudrirana i drčna ploča kako naslov na poludelom engleskom jeziku i sugeriše. Dakle, ovde dobijamo osam pesama poludžemovanog, polunapisanog teškog psihodeličnog roka sa ludački distorziranim gitarama, teškim udaraljkama i mnogo svemirskih solaža. Los Tabanos Experience znaju kako se gradi atmosfera napetosti koja se zatim oslobađa u orgazmičnim grčevima gitare ali i grčenjima ritam sekcije, a neke pesme ovde imaju i vokalizacije koje isporučuje Daniela Defilippi i one, razume se, još više idu u smeru kreiranja te snolike, a moćne atmosfere. Poslednja pesma ima i sitar kao jedan od instrumenata i Los Tabanos Experience još jednom nadmoćno demonstriraju kako vole da eksperimentišu i da spajaju intuitivno sa istorijskim. Vrlo lepo:

https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/rise-of-the-melted-eagle

Howling Giant iz Nešvila na svom prvom albumu (posle tri EP-ja), The Space Between Worlds malko suviše sviraju psihodelični-metal-po-formuli i ovde ima više naučene i korektno glumljene svirke nego autentičnog putovanja s onu stranu svesti i istraživanja neistraženog, a što je malko ironično uzevši u obzir da je ovo konceptualni album koji se bavi „beskrajnim metafizičkim svetovima“. No, ne treba dozvoliti da moja staračka namrgođenost i naklonost intuitivnom više nego naštrebanom zamagli činjenicu da je ovo vrlo ambiciozno napisan i odlično odsviran album:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/the-space-between-worlds

Odličan zvučni primer THC-paranoje daju australijski King Cig čiji je EP Creatures of Habit do vrha pun nervoznih gitarskih solaža, džinovskih, distorziranih rifova i jakog, kompulzivnog ritma. Naravno, u uši najviše upada sumanuto pevanje Fazrija Abdullaha koji uspeva da prenese taj hemijski indukovani strah i agitaciju o kojim pričamo ali ne treba izgubiti iz vida da bend ne svira generički, mehanički stoner metal već da svi daju maksimum i da se ovde čuje izrazito puno duše:

https://kingcig.bandcamp.com/album/creatures-of-habit

Takođe, jako mi je prijao treći album švedskih stonera Goatess, nazvan Blood and Wine. Ovo je klasičan, veoma sabatovski stoner metal ali sviran sa mnogo elegancije i osećaja za dinamiku i rokenrol gruv. Naravno, ovo je i jako dugačka ploča vrlo ujednačenog tempa pa možda i nije za slušanje u jednom cugu ali Goatess nude ono što ja volim i nema ništa protiv da ga uzimam u ponešto razblaženim dozama.

https://goatess.bandcamp.com/album/blood-and-wine

Da se metal sasvim lepo može svirati i bez gitare čuli smo već puno puta a Reflex Machine iz Ohaja su interesantni utoliko što njihov dram end bejs pristup u sebi ima mnogo ne-metal ideja i koncepata, a da opet pričamo o teškoj, moćnoj metal svirci. Ako bih pravio poređenja, a ja sam lenj čovek i uvek posežem za njima, Reflex Machine na svom prvom albumu, Interzone, zvuče kao kada bi Lightning Bolt džemovali sa Today is the Day, nudeći sirovu, neprerađenu proggy bas/ bubanj tuču ali uz emotivnu napetost i histeričnu energiju prefinjenog nojz roka.  Zanimljiva kombinacija i ploča koja nije laka za uši ali zavređuje trud:

https://reflexmachine.bandcamp.com/album/interzone

Sidnejski psihodeličari Hashshashin na svom novom albumu, Badakhshan sviraju možda i previše. No njihova muzika je sva u istraživanju različitih etničkih tradicija i duhovnih praksi pa je možda i očekivati da se bend u tome ponaša ljubopitljivo i eksperimentatorski više nego potpuno disciplinovano i uzneseno. Badakhshan je zbog toga album na kome nije sve istog kvaliteta i interesantnosti ali bend u svom instrumentalnom putovanju kroz pustinje i prašume duha i percepcije svakako obiđe mnogo interesantnih lokacija:

https://hashshashin.bandcamp.com/album/badakhshan

Detraktor iz Hamburga su bend čiji sastav zvuči kao da počinjete nekakav dosadan vic – Čileanac, kanadski Bugarin i Brazilac se sreću u Nemačkoj i pokreću thrash metal bend – i mada im album nije sasvim dosadan niti SASVIM ko iz vica, Grinder je ipak poučna ploča koja pokazuje kako možete imati sve potrebne elemente a nekako nikada ne prevaliti album preko praga imitiranja slavnijih prethodnika. U sličaju Detraktora, ciljani su Pantera sa početka devedesetih i Exodus iz iste decenije i Grinder je album pristojne svirke i dobre produkcije ali i potpunog odsustva pamtljivih pesama ili makar interesantnih rifova. Ovo jedva da može da zadovolji izgladnelog ljubitelja thrash metala:

https://violentcreekrecords.bandcamp.com/album/detraktor-grinder

Ako je ikada postojao nesklad između imena benda i muzike koja ispod tog imena izlazi, onda je to  slučaj njemačkih Fvneral Fvkk čiji debi album nije nekakav pogani i nihilistički black/ thrash hibrid već pametan, težak, svečan i pomalo veličanstven doom. Carnal Confessions je ploča dostojanstvenog tempa i melodičnog bariton-pevanja koja sasvim ciljano govori o najmračnijoj strani katoličke vere, tj. o zlostavljanju vernika u sakralnim objektima i uspeva da ovu užasnu temu obradi sa prilično pristojnosti i ozbiljnosti koju ovo zahteva. Sve je to spakovano u spore, teške pesme koje prizivaju neku srednju-kasnu fazu My Dying Bride ili Solitude Aeturnus. Ovo je sasvim očigledno album iskusnih muzičara (članova Crimson Swan, Ophis i Fäulnis) sa jasnom vizijom šta se želi reći i kakva je estetska filozofija benda. I to je vrlo impresivno. Moćan debi album i doom metal koji ne smara, ne davi se u glumi već ide napred moćnim, teškim korakom:

https://fvneralfvkk.bandcamp.com/

Moram priznati da me je treći album postmetalaca Ghosts of Glaciers, nazvan The Greatest Burden prilično razgalio. Ovaj trio iz Kolorada nudi uobičajen program instrumentalne, meandrirajuće muzike sa dosta prebiranja po sanjivim gitarama i opuštenog gruva, ali kad se popale distorzije muzika dobija zaista mnogo energije i taj standardni kontrast između šapata i vriska na kojem ovakvi bendovi žive ili umiru je dobro pogođen. Ghosts of Glaciers umeju da napišu dugačke pesme koje mnogo ponavljaju ali, srećom, ne smaraju i The Greatest Burden je prijatno predvidiv ali prevashodno prijatan album.

https://ghostsofglacierstl.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=uWFl2u7slZY&list=OLAK5uy_lygiR3cspbT74bz-rHN8NgpauNmZouvyw

Nisam zaista siguran šta je to u vodi u Portlandu ali Sempiternal Dusk su još jedan od bendova iz ovog grada koji opušteno razvaljuju. Njihov drugi album, izašao pet godina nakon eponimnog debija, zove se Cenotaph of Defectuous Creation i ako ovakav naslov odmah ne sugeriše mrak, ludilo i propast u gotovo karikaturalnim razmerama ja ne znam šta da kažem. Sempiternal Dusk su još jedan od savremenih death metal sastava koji se vraćaju htonskim, skurilnim izvorima ove muzike i otvoreno preziru opsednutost tehnikom i oslanjanje na superbrzinu koje su u temeljima modernih shvatanja death metala, pa je Cenotaph of Defectuous Creation ploča kavernoznih atmosfera i mrveće težine, koja nema nikakav problem da upadne i u doom brzine ali i da zasvira olujnom brzinom, samo da je TEŠKO. Ima ovde, naravno, malo Gravea i Malo Incantationa i ove godine smo dobili gomilu dobrih albuma ovakve svirke (Cerebral Rot, Carnal Tomb i Tomb Mold su svi snimili odlične ploče) ali Cenotaph of Defectuous Creation se izdvaja ozbiljnošću kompozicija i posvećenošću atmosferi. Izvrsno:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cenotaph-of-defectuous-creation-2

Horror God iz Moskve (ili barem šire moskovske okoline) su zanimljiv tehnički death metal sa malo blek metal elemenata koji oplemenjuju muziku i ne daju joj da ostane usredsređena na puku sviračku tehniku. Hoću reći, treći album ovog simpatičnog sastava, Cursed Seeds je sve samo ne „suvi“ tehnički death metal, ne najmanje i zbog pomalo neobičnog miksa u kome se sve dobro čuje a ipak zvuči pomalo sirovo. Pesme su raznovrsne i kada bend i krene u tech-death smeru to nije puko obožavanje Cynica i drugih uzora već se vidi napor da tehnika služi kompoziciji. Zanimljivo:

https://lavadome.bandcamp.com/album/cursed-seeds

Pošto nisam neki fan ni Opetha ni Borknagara neka ostane na tome da sam notirao da su njihovi novi albumi izašli i da su, za ono što ova dva benda rade, vrlo ubedljivi. S obzirom na podugačke karijere obe ove ekipe, ovo je prilično impresivno:

https://www.youtube.com/watch?v=9VlxKbJ4ZKs&list=PLBzBwYhHpqLIhSjBNH1bPjzS3s5qxVTZT

https://youtu.be/x0V1VDgLxlQ

Slično, nisam NIKAKAV fan Steel Panthera i njihovog „zajebavamo se ali smo i oziblni“ pristupa hair metalu, pa na njihovom novom albumu koji se zove Heavy Metal Rules i prepun je do povraćanja memefikovane  ’80s metal ikonografije nalazim elemente koji mi se dopadaju ali me celina ostavlja prilično hladnim:

https://youtu.be/JPC9AS86d3U

I takođe slično, Dragonforce su za mene karikatura power metala, a novi album se i zove Extreme Power Metal i nudi sumanuto saharinski silovito preterivanje u svakom smislu sa nepodnošljivo melodičnim temama ali i agresivnim tempom. Skoro neslušljivo ali fascinantno:

https://youtu.be/wPph-J7lApg

Za dezinfekciju nek posluže bruklinski Car Bomb čiji album Mordial odvaljuje parčiće zvučnika svojom kombinacijom sludgecorea i math metala. Ako vam nedostaju Meshuggah a niste gadljivi ni na povremeno iznenađujuće proggy harmonske preokrete, volećete Car Bomb.

https://carbomb.bandcamp.com/album/mordial

Mnogo manje matematički nastrojeni su teksaški Creeping Death sa svojim debi albumom Wretched Illusions koji NE zvuči kao nekakva posveta Metaliki već je u pitanju sirov i energičan deaththrash na tragu Gorguts i drugih old school sastava. Ima ovde i malo skandinavskog mirisa ali Creeping Death nisu puki imitatori i trude se da iskrče svoj put kroz tu užasnu, smrdljivu džunglu rifova i urlanja. Daleko od toga da je ovo nekakav legendarni debi album ali je slušljiv:

https://creepingdeathtx.bandcamp.com/album/wretched-illusions

Tu su i Mother’s Tomb iz Atlante čiji debi EP Absent Not Dead nudi sirovi, ali prijatni deaththrash sa malo jačim naglaskom na thrash elementu muzike. Članovi benda izgledaju dosta matoro ali muzika ima tu neku prijatnu početničku naivu i mada nije da se sluša deset puta za redom, prijatno je:

https://motherstomb.bandcamp.com/album/absent-not-dead

.gif from god su mladi screamo/ metalcore bend iz Ričmonda i njihov debi album, approximation_of_a_human je pun upravo onakve muzike kakvu očekujete od sastava koji se loži na ovakve igre reči. No, da ne budemo negativni, ima ovde dosta nervozne, vrišteće energije da se svare i te instance internet-humora, pa psihotični ispadi gitara, mašini-nalik blastbitovi i neprestano vrištanje meni ovo ipak čine solidnom pločom:

https://giffromgod.bandcamp.com/album/approximation-of-a-human

OK, završićemo sa dva za mene prilično važna izdanja.

Prvo je za mene dugoočekivani novi album ributovanih Acid Reign. Naime, pričamo o bendu koji je poslednji album snimio dok sam ja još bio u vojsci, dakle, 1991. godine, za ime sveta! Jedan od najosobenijih i najkvalitetnijih izdanaka britanske thrash metal scene, Acid Reign su posle veoma ambicioznog, praktično kinematskog albuma Obnoxious (slušanog na vokmenu tokom dugih noćnih dežurstava, molićulepo, na smenu sa Sepulturinim Arajzom) otišli svako na svoju stranu. Deo benda je sa Leejem Dorrianom bio u Cathedral dok je pevač, H, radio svašta, uključujućiu stendap komediju dok pre par godina nije rešio da ponovo okupi Acid Reign ali sa praktično potpuno novim članovima. Nazivajući ovo ributom jasno je, čini se stavio do znanja da, dok će bend svirati stare pesme na koncertima (što je zvučalo sjajno), ne treba da očekujemo da ovo bude imitacija starog Acid Reign već neka njegova nova vizija. U međuvremenu su snimili dve pesme a one, možda iznenađujuće, nisu na albumu The Age of Entitlement koji svojim naslovom šalje jake „old man yells at cloud“ vibracije. I naslovi i tekstovi pesama su dobrim delom zaista u jednoj meri smaranje sa kritikom razmažene klinčadije koja traži pažnju i validaciju i šteta je što H gubi vreme na ovakve stvari ali dobro, valjda svi mi matori moramo povremeno da pokažemo svoje godine.

Muzički, The Age of Entitlement je solidan treš metal album sa povremeno vrlo karakteristično esidrejnaškim gitarskim harmonijama kao iz najboljih dana Garryja „Gaza“ Jenningsa (slušajte bridževe na My Piece of Hell) ali sa generalnim oslanjanjem na naglašeno perkusionističke pasaže i njihovo smenjivanje sa melodičnijim momentima i kompleksnim refrenima. Ovo nije onako agresivno „tehnička“ ploča kao što je bio Obnoxious ali nije manje kompleksna i ovo su pesme složenih aranžmana i smelih prelaza iz raspoloženja u raspoloženje. Tu je i iznenađujuće pankerska obrada Blood Makes Noise meni veoma drage Susanne Vege i na trenutak sve zaista jeste kao da je ovaj album izašao početkom devedesetih kada bi mu i bilo vreme. No, ovim neću da kažem da The Age of Entitlement zvuči staromodno, samo da su Acid Reign u osamdesetima bili progresivniji i eksperimentalniji bend nego što su sada. Ipak, sa The Age of Entitlement dobili smo vrlo pristojan novi album klasičnog thrasha i pesme koje uprkos kompleksnim aranžmanima teku prirodno i prijatno. Meni nedostaje malo tenzije, upravo malo neprirodnosti koje su stari Acid Reign imali a što je njihove stare albume činilo originalnim i davalo im dah opasnosti ali to valjda ne može da se pravi na silu. The Age of Entitlement je dobra ploča koja svakako ima sopstvenu viziju i sopstvene rizike (slušajte poslednje dve pesme) i dobar je zalog za dalji rad benda.

https://youtu.be/mzFXFjuZjCw

Dakle, za sam kraj: još prošlog je Petka izašao album Strange, Beautiful And Fast koga je četiri godine snimao Takafumi Matsubara, gitarista danas nepostojećih Gridlink ali kako sam žurio na Marinu Abramović a i pisao o albumu No One Knows What the Dead Think na kome je pevao Matsubarin kolega iz Gridlinka, Jon Chang, rešio sam da ovu ploču ostavim za danas.

I, mislim, to što se marinirala još nedelju dana u mojim ušima je svakako pomoglo da proniknem još dublje u predivne dubine ove ploče. Matsubara je sa Gridlink pokazao kako grindcore, muzika bazirana na dosledno minimalističkoj paleti i maltene preziru prema klasičnoj sviračkoj tehnici može da bude istovremeno i tehnički impresivna i emotivno moćna a da ne izgubi osnovni agresivni grajnderski pristup i terapiju primalnim krikom. Chang je sa No One Knows What the Dead Think doneo novu aleju u sopstvenoj karijeri, prelepi za nijansu meditativniji, reflektivniji grajndkor, ali Matsubara je na ovom albumu naprosto eksplodirao u svim pravcima.

A albuma je moglo i da ne bude. Još 2014. godine je ovaj talentovani muzičar zbog šloga prestao da svira jer nije mogao da potpuno koristi levu ruku i ovo je uticalo i na razlaz Gridlink. U tom smislu, Strange, Beautiful And Fast nije samo album eklektičnog, fantastično maštovitog grindcorea već i hronika Matsubarinog vraćanja kontrole nad sopstvenim telom i svojom kreativnošću.

Naravno, ne mora sve što je lično i što pripoveda o prevazilaženju teške životne faze automatski da bude i dobra muzika, ali da odmah razjasnimo, Strange, Beautiful And Fast je izvanredna ploča i svedočanstvo o Matsubarinoj vrhunskoj muzikalnosti i razumevanju kako da se različiti muzički stilovi silinom nezadržive kreativne vizije spoje u konzistentno opčinjujuću i ubedljivu muziku. Ovo je album kolaboracija sa više od trideset muzičara sa raznih kontinenata i strana sveta, sasvim manifestna proslava grindcorea kao kulture koja povezuje marginalce i otpadnike ali i muzike koja emociju i ekspresiju komprimuje u mala, nabijena pakovanja što zatim eksplodiraju po slušaocima i zahtevaju instantni, snažno somatski odgovor. Matsubara je izvrstan kompozitor i njegove pesme nemaju ni trunku karikaturalnog koje se neretko pripisuje grindcoreu. Ovo je jer one i nisu puki terapijski rituali isterivanja toksina iz endokrinog sistema već znojave, grčevite vizije dosezanja nečeg iza i iznad endokrinologije i muskulature, autentična posezanja za tim eluzivnim, jelte, duhom koga muzika vazda priziva. Kao takve one su redovno katarzične, kombinujući kompjuterski tačne bubnjarske rafale blastbitova (well, sem kad ih svira Richard Hoak koji na ovom albumu, srećom, ne mora ni da svira blastbitove jer je dobio jednu hip-hop pesmu da na njoj pokaže da ume da radi propisan fanki gruv) i ubrzane thrash deonice sa urlanjem, vrištanjem i ekspresivnim recitovanjem . Povezujući element su uvek Matsubarine gitare, ledeno precizne pa onda tamburaški raspevane, pa onda sasvim van kontrole. Matsubara je jedan od retkih grindcore gitarista koji ima širinu da svira i najčistije grindcore minimalistike ali i da upadne u punkrvnu ajronmejndovštinu pesme (slušajte celu मेटिन लागेको अक्षर), pa su su pesme poput Dignity 尊厳, Path of Isolation ili Void Walker demonstracije ogromnog emotivnog i estetskog spektra koji ovaj čovek sa lakoćom pokriva.

No, druga polovina albuma u kojoj Matsubara bez ikakvog straha upada u ozbiljne eksperimente, baveći se sasvim autoritativno slobodnom improvizacijom (Pull out my Eyes), industrialom (S.A.M.) ili hip-hopom (Abstract Maelstroms) je takođe važno podsećanje na to da je grindcore praktično od prapočetaka imao pozitivan stav ka drugim žanrovima i da je sva njegova antimuzikalnost bila izraz ne samo skromne tehnike njegovih originatora već i njihovog prezira ka utvrđenim estetskim ogradama i branama i širom otvorenih očiju upućen poziv na ukrštanje i eksperimentisanje pa šta bude. Siege su na svom kultnom albumu Drop Dead imali saksofonistu, zar ne? Matsubara sa albumom Strange, Beautiful And Fast resetuje sva očekivanja i sve pretpostavke o tome šta grindcore može da znači i kuda može da ide, ostajući mu savršeno veran istovremeno dok juri na svaki stranu koja ga zanima i na svakoj nalazi nešto lepo da kaže. Ploča je na kraju i gorkoslatka posveta Hironoriju Suzukiju, bubnjaru Unholy Grave koji je snimio jednu pesmu na njoj a u međuvremenu preminuo i ostaje kao autentičan spomenik i kamen-međaš čitavog ekstremnog metala. Ako nije jasno, ovo je obavezna lektira.

https://takafumimatsubara.bandcamp.com/album/strange-beautiful-and-fast

Pročitani stripovi: The Magic Order, Prodigy i Gokushufudou

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati.

Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.

Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.

U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju („Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!“), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.

Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali „kreativnog“ rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.

Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.

The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.

No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom…

Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.

Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.

No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz „normalno“, svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa „stvarnom“ magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.

Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.

O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta…

Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.

Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu „naučnog heroja“ kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.

Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.

Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.

Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja „domaćica“. „House husband“ je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.

Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. „Gokudo“ (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava „ekstremni put“ i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč „jakuza“ ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte

Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao „Besmrtni Tatsu“ – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava „probleme“ i „izazove“ sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.

Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.

Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.

Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.

Pročitani stripovi: X-Men Disassembled, Age of X-Man, Wolverine Infinity Watch, Wolverine The Long Night i Major X

Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u „novom, uzbudljivom pravcu“ i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao „Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!“

Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.

Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva „kućom ideja“ svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.

Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo…

…paaaa…

…novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.

Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.

Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u „pravoj“ stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.

Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.

X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.

Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.

No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.

I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n’est-ce pas…).

I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle „starijih“ mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno „herojstvo“ podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.

Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.

Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali  Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.

I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u „našem“ univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem „na steroidima“ ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida

Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.

Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene „debate“ su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.

Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.

Pre nego što vidimo šta je u toj „pravoj“ priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.

Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod „solo predstava“ podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i… znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.

Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta „getting the band back together“ zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući „drugog“ Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.

Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad „mladog“ Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna „naukomagija“ da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.

I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa…) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.

Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da „biti jednak“ ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan („Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma“ kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.

Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.

Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.

Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.

Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.

Bio je… dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da „ceo“ Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.

Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati „na parče“;  priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.

Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.

Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.

Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.

Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.

Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv „autonomije“ i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee…) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.

Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali „stvarni“ svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena  u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.

Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki „prirodan“ ljudski habitat niti „logičan“ produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih „pogrešnih“ ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.

Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog „sina“, Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.

Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.

Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.

Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel’ tako, braćala?

Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.

Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.

Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.

Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.

Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao  podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.

Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim „mutantskim“ motivom u klasični provincijski policijski triler.

Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.

I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.

OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.

Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.

Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?

Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.

Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što… nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.

Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje „X“ ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.

Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.

Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.

Video igre: Judgment

Dakle, nakon neka 62 sata igranja prošlog vikenda sam kompletirao Judgment, najnoviju igru u Yakuza serijalu, a koja je brendirana kao nešto drugo. Naime, kao igra koja nije deo Yakuza serijala. Da budemo jasni: Judgment „zvanično“ nije deo Ryu Ga Gotoku/ Yakuza opusa, ali:

– Napravio ju je isti studio, sa istim čovekom na čelu, na istom endžinu i identičnim dizajnom mapa, menija itd.
– Dešava se u istom gradu, koristeći istu geometriju, iste lokacije, isti taksi-prevoz
– Iako glavni junak ovom prilikom nije slavni jakuza-snagator u belom odelu i sa natprirodno visokim etičkim standardima, a koji pokušava da iza sebe ostavi kriminalnu prošlost vezanu za Tođo klan, već šarmantni privatni detektiv u izlizanim farmerkama i rokerskoj jakni, igra se i dalje u ogromnoj meri vrti oko jakuza, Tođo-klana i spona između organizovanog kriminala i politike
– Ako ste voleli prethodne Yakuza igre, Judgment ćete obožavati.
– Ne, stvarno, hoćete, iako se ne pojavljuje ni jedan lik koga znate (sem Ono Michio-kun maskote iz Yakuza 6) niti se i u jednom trenutku mesto odvijanja radnje seli iz Tokija u neki drugi grad.

Kada je Judgment izašao u svom zapadnom izdanju, tamo negde potkraj Juna (japanski original je ugledao svetlo dana pred Novu godinu što znači da smo u zakašnjenju svega oko šest meseci – još jedan dokaz da živimo u najboljem od svih svetova!*) pročitao sam par pozitivnih kritika koje su vidno bile lišene entuzijazma. Kako je ovo ipak „more of the same“, kako je odsustvo Kiryua Kazume ostavilo zjapeću rupu u teksturi igre i sve tako. Ali… moji su utisci posve drugačiji. Judgment je za mene igra koju su napravili vidno osveženi ljudi, razvojni tim kome je prijala blaga promena fokusa i mogućnost da se tokijska četvrt Kamuročo pogleda iz nešto drugačijeg rakursa, u priči što ne mora da brine o decenijskom balastu nagomilanih likova i interpersonalnih odnosa. Judgment je ona najbolja varijanta „more of the same“ formule, uhodana, razrađena mašinerija u osnovi, koja omogućuje da se tim kreativno razmahne i brine o tome kako da igrača zabavi nekim novim sadržajima, siguran u tome da su bazični elementi dizajna čvrsto posloženi i da se za njih ne mora strahovati.
* A ovde se treba podsetiti i da je igra u Japanu povlačena iz prodaje, a kod nas lokalizacija rađena delom iz početka jer je Pierre Taki koji u njoj igra jednog od likova pao za kokain, a što je u Japanu takav greh da mu je karijera temeljito izbrisana – čak je i Kingdom Hearts 3 dodao novog glasovnog glumca u peču.

Konsekventno, naravno, ako niste voleli Yakuza igre, možda Judgment nije za vas. Opet, može da postoji mnogo razloga što ste ostali hladni prema nekom prethodnom Yakuza naslovu koji ste probali – ako je to bila prekomplikovana priča, sa previše likova koji se znaju pet igara unazad, Judgment je verovatno odlična prilika da pokušate ponovo jer njen narativ kreće od nule (doduše i unazad i unapred, kako već to ovim igrama dolikuje) i likove i njihove odnose upoznajete hic et nunc, proživljavajući sve što je potrebno a bez potrebe da imate prethodni uloženi rad. Ako je u pitanju bila povremeno šantava mehanika, well… Judgment je upeglanija igra nego prethodni naslovi RGG studija ali pričamo o iterativnom unapređivanju a ne o nekakvim kvantnim skokovima. Ovde, recimo, imamo automatsko snimanje pozicije, udobniju mapu koju je lakše pretraživati, bešavne tranzicije između šetanja i borbe, između enterijera i eksterijera itd. Dakle, uzlazna putanja začeta sa Yakuza 0 u smislu unapređenja „kvaliteta života“ se nastavlja, ali Judgment je i dalje mehanički šantava igra na mnogo nivoa. Da li mi to smeta? Hel nou, svojevrsna nespretnost je za mene, a ovo je samo možda štokholmski sindrom na delu, neodvojivi deo šarma ovih igara, stalno podsećanje da iako pričamo o ozbiljnim kriminalističkim narativima, sa ozbiljnim glumačkim zahvatima i trudom uloženim u osvetljenje, motion capture i animaciju, i dalje na programu imamo igru koja je mnogo jeftinija od zapadnjačke AAA sabraće i u kojoj se instance skupe produkcije jedna za drugu spajaju pomoću žvakaće gume i starih novina.

Dragon Engine je ovde sada već na svojoj trećoj igri (Yakuza 6 i Yakuza Kiwami 2 su joj prethodile) ali i dalje dobijamo nekolikosekundne pauze u momentima kada glavnog junaka u trku dovedete do tačke na mapi gde treba da počne kinematik a pošto igra nije uspela da istovemeno ustrimuje i mapu i učita film, onda sve jedno vreme deluje kao da vam se konzola zamrzla i da joj nema spasa. O instancama pop-ina tekstura ne treba ni da pričamo i ovo je, naravno i podsećanje da je Playstation 4 ipak tehnologija stara pola decenije, da je fascinantno, recimo, da oblaci na nebu u ovoj igri bacaju realistične senke na tlo i zgrade, ali da sa druge strane plaćamo cenu kroz neudobne tranzicije, česta učitavanja kada igra prebacuje iz filmova renderovanih u endžinu na scene rađene kao FMV i slično. Ja sam ovo uglavnom prestao da primećujem jer ipak igram Yakuza igre od 2006. godine i to naprosto dolazi uz proverbijalnu teritoriju – a i učitavanja nisu predugačka i Dragon Engine svakako čini čuda u domenu predikcije – ali ono što je nemoguće ne primetiti je kako endžin, pogotovo u domenu interakcije tela sa objektima, primenom zadatih fizičkih kalkulacija, od svega pravi nenamerni ali šarmantni slepstik. U uličnim tučama je ovde sasvim normalno da neko nogom šutne parkirani motocikl, ovaj odleti pet metara, obori na zemlju nekoliko osoba, udari u zid i rasprsne se na komade. Tuče u enterijerima posle četrdeset sekundi rezultiraju u potpunoj anihilaciji nameštaja, do subatomskog nivoa. Ozbiljno, kancelarija ispunjena stolovima, foteljama i stolicama će na kraju tuče bukvalno izgledati kao prazna prostorija u kojoj su ostali samo zidovi. Trčanje po ulici i naletanje na neku prepreku može da znači da ćete prepreku preskočiti onako kako je Dragutin Topić samo sanjao da može da skače – ako je u pitanju dva metra visok reklamni pano – ali ako naletite na drvenu ogradu oko bašte nekog kafea, vaš i moj protagonista, Tak, će vrlo verovatno silinom trka polomiti i ogradu i stolice u bašti i nastaviti da juri napred kao da ništa nije bilo. Yakuza igre su uvek imale prizemljeniji, humaniji ton od zapadnjačkih GTA naslova, sa podrazumevanjem da ste deo zajednice radije nego psihopatski destruktivac koji zajednicu vidi samo kao poligon za detonacije i vehikularni pokolj, ali ovo je igra u kojoj je i dalje najteže ući u restoran i naručiti hranu a da ne porušite pola stolica i polomite neki sto.

Ali, kako već rekoh, za mene je to neodvojivi deo šarma RGG serijala, a Judgment je… pa, prelepa igra.

U prvom redu vizuelno jer se ovde vidi koliko je Studio RGG naučio da radi u Dragon Engineu. Yakuza 6 je isto bila prelepa igra, ali Judgment je komforno i, naizgled, bez mnogo napora prevazilazi kreirajući vibrantni, živi, fantastično raznobojni Tokio koji čak i u kasnu jesen deluje kao mesto na koje biste želeli da dođete da se odmorite i provedete. Kamuročo je sada pun automobila koji oprezno voze njegovim najširim ulicama (pre svega ulicom Šićifuku koja je žila-kucavica ove četvrti povezujući neke od najvažnijih punktova), klubovi i restorani imaju sjajne neonske logotipe koji farbaju noć, a ogromni elektronski bilbord na Bulevaru Taihei pušta animirane i bučne reklame koje, pogotovo noću, kreiraju utisak užurbanog gradskog jezgra, četvrti u kojoj se zabava prodaje u svom svojim oblicima, a što podrazumeva čitav raspon od igara na tabli i video-igara, preko kocke, alkohola i zamamne restoranske ponude sve do virtualne realnosti, trka dronova i, jelte, seksa. Možda pomalo iznenađujuće, Judgment je nešto čednija igra od Yakuza prethodnika i ovde umesto odlazaka u host klubove i trošenja para na hostese koje ćete, možda, na kraju dovoljno šarmirati da se povaljate u senu*, gro romantičnih prilika za našeg Taka dolazi organski, kroz „pravu“ socijalizaciju sa „običnim“ ženama.**
* Mada igra ima jedan host-klub u kome možete potrošiti grdne pare na jednu hostesu ali ovo je zapravo više poučna i dirljiva priča o tome kako deca iz provincije mogu da preuzmu kontrolu nad svojim identitetom kada izađu iz starog okruženja što ih je kočilo, nego što je namerno da vam gladi erotsku gangliju
** „Običnost“ je naravno ovde relativan pojam – jedna od Takovih romantičnih partnerki je, recimo, ESP medijum koji radi kao konsultant za lokalnog Jakuza-bosa, nešto kao vidovita Roska u Beloj lađi samo sa manje Mire Banjac i više Izumi Kitte koju sigurno niko od nas ne pamti po malecnoj ulozi što ju je imala u Duke Nukem Forever

A što je dodatni argument za taj osećaj preleposti koji igra ostavlja. Judgment je uprkos svom komplikovanom krimi-zapletu mnogo više igra o „normalnom“ momku iz kraja koji ne nosi sa sobom  kriminalno nasleđe*** i kao takva više forsira učestvovanje u zajednici, sklapanje prijateljstava i reputaciju gotivnog lika iz bloka koji izlazi u susret drugima i spreman je da da pametan savet ali i da pojuri kao lud ne bi li dohvatio periku koju vam je sa glave smakao neočekivani nalet vetra.
*** Well, komplikovano je…

Ovo je dobar primer za finu razliku između Yakuza igara i Judgment. Dok ste u Yakuza igrama stalno imali te „side story“ momente u kojima je tvrdi, legendarni ulični fajter Kazuma smeštan u često komedijaške situacije gde je morao da nađe način da se socijalno uklopi i bude funkcionišući delić zajednice i društva (i, da ne bude zabune, ovakvi momenti su u mnogome humanizovali Yakuza igre prikazujući Kiryua kao na kraju dana običnog čoveka koji hoće da prodiskutuje o ljubavnim problemima, da peva karaoke, da peca, ali i koji nevoljno postaje žrtva prevarnih prodavaca najskupljeg interneta u Tokiju ili belih magova), u Judgment je ovo na neki način prirodnije. Tak je „just another guy“, barem na prvu loptu i na neki način sinteza i sublimacija likova kakve smo već igrali u ranijim Yakuza igrama, pre svega Šuna Akijame, ali i Masajošija Tanimure i svakako zlosrećnog Tatsua Šinade – tipova koji imaju taj „everyman“ šarm iako dobar deo svog života provode na obodu sveta organizovanog kriminala.

Utoliko, reći ću da je protagonista Judgment, Takayuki Yagami, koga ćemo dalje od milošte zvati Tak ili Tabo (jedno je anglicizovan prevod japanskog nadimka što ga u igri koriste neki od likova kada pričaju o brtu Taku) jedna od najboljih kreacija Tošihira Nagošija i jedan od najsimpatičnijih likova u čitavom serijalu.

Jer, vidite, Tak ima tu prednost u odnosu na Kazumu da iza sebe nema istorijat kriminala. Naravno, Kazuma je tokom serijala izrastao u maltene antičkog heroja sa podvižničkom prošlošću, fantastičnim fizičkim sposobnostima i neverovatno izbrušenim etičkim čulom, ali Tak upravo osvaja time da dolazi do igrača iz drugog ugla, da iza sebe nema komplikovani kriminalni klan sa kojim ima odnos ljubavi ’n’ mržnje, da nema pobratime sa kojima se zakleo da će proći dobro ’n’ zlo a koji su izdali kad je bilo najteže, da nema ubijenu ljubu i usvojenu ćerku koja figuriše kao simbol ljubavi što joj nikada nije bilo dopušteno da procveta itd. Tak je manje antički heroj a više, kako rekosmo, lik iz kraja, beznaporni šmeker lepog lica, oštrog jezika i brzih nogu (visoka borilačka ekspertiza se podrazumeva) koga ćete ujutro videti kako pije kafu u obližnjem baru, popodne kako prati neverne muževe po Kamuročou jer su ga za to platile sumnjičave supruge, a uveče kako cepa Virtua Fighter 5 u Seginoj arkadi, pre nego što se vrati u svoju detektivsku agenciju da do jutra odspava na sofi, svestan da je kancelariju i kuću spojio u jedno ali srećan što je svoj gazda i što mu niko ne govori šta da radi.

Yagami je, bar na početku, zaista taj neki ideal slobodnog strelca, gotovo budistički miran čovek koji živi svoj život tačno onako kako želi – jedna od žena sa kojom u igri izlazite zapravo mu i eksplicitno kaže da je to ono što ju je privuklo i fasciniralo kod njega – koji može svakome da saspe u lice tačno ono što misli a da opet nije nekakav nadrkani „well actually“ smarač bez osećaja za takt već samo slobodna osoba koja ne mora da savija kičmu pred ljudima naviklim da diriguju tuđim životima. I taj osećaj slobode je opojan i svakako usmerava aktivnosti igrača na početku. Naravno, pomaže što priča isprva deluje kao da su ulozi srazmerno niski – lokalni kapetan male jakuza-familije je optužen da je ubio jakuzu iz rivalskog klana i iskopao mu oči pa advokatska firma koja ga brani na sudu angažuje Yagamija da pronađe dokaze koji bi pomogli da se klijent oslobodi – pa je igrač praktično prirodno usmeren da stvari odrađuje lagano, bez žurbe, prihvatajući „obične“ poslove usput (pomenuto praćenje nevernih supružnika, pronalaženje nestalih mačaka i sličan standardni private eye program) ali i provodeći dane tako što će uživati u svemu što Kamuročo nudi. Ovde ponovo treba da se setimo da je i Judgment potomak Shenmue serijala koji je mešao akcionu avanturu iz trećeg lica sa „slow life simulation“ pristupom, naglašavajući prebivanje u relativno malom geografskom prostoru ali i relativno kompleksno predstavljenoj zajednici i bavljenje „običnim“ radnjama kao velikim delom igračkog sadržaja. Već sam pisao kako su Yakuza igre ovaj pristup usavršile a Judgment je u velikoj meri dosezanje novog platoa umešnosti za RGG studio. Zapravo, prethodna igra iz ove kuhinje, Fist of the North Star: Lost Paradise je bila primer koraka unatrag, naslova napravljenog sa malo para i za malo vremena u kome količinski nije nedostajalo „fakultativnih“ aktivnosti ali gde je mnogo toga delovalo isforsirano i opterećeno grajndom pa su tako simpatične nove ideje (ritmičke igre u ambulanti, Kenširo kao barmen) bile sa druge strane balansirane sumanuto prekomplikovanim sistemom unapređivanja vozila i često zamornim dizajnom opcionih misija.

Judgment u kontrastu sa ovim ostavlja utisak svežine i deluje kao da je tim došao sa odmora* i napunjenih kreativnih baterija. Dizajn opcionih misija je u proseku veoma dobar a ogromna količina stvari koje mogu da se rade ne proizvodi u igraču strah niti zamor. Zvuči prosto ali zapravo mnogo toga zavisi od načina na koji uvodite nove mehanike i podsisteme – Fist of the North Star je insistirao na unapređenju vozila iako od ovoga niste imali nikakvu stvarnu korist a pravljenje talismana je, naprotiv, bilo od velike koristi ama su resursi bili oskudni. U Judgment, zato, unapređivanje malog propelerskog drona koga Tak koristi za špijuniranje (i, er, druge stvari) vrlo jasno ima vrednost samo ako želite da se ozbiljno natječete u trkama koje se organizuju na noćnim tokijskim ulicama a resursi potrebni za ovo su tu – ako ih želite. S druge strane, skupljanje raznog otpada po ulici dobija smisao kada upoznate čiču sišlog sa planine u grad koji pravi lekovite ekstrakte (što, nagađate, unapređuju elemente Takovog borilačkog asortimana – pomažu mu da bude brži ili da automatski parira napade, baca protivnike itd.) i koji insistira da sve potrebne lekovite komponente možete da pronađete i u gumi, plastici ili staklu i da samo treba znati da ih odatle izvadite. Zvuči suludo, naravno, ali pošto smeća ima posvuda po gradu, sakupljanje dolazi prirodno i lako i samo ako baš želite da kompletirate neke od kompeksnijih recepata ćete se polomiti oko istraživanja zavučenih delova Kamuročoa.
* Mada, verovatno ne, ipak je ovo Japan.

Uopšteno, tempo igre je relaksiran i dani neosetno znaju da prođu u rešavanju sve bizarnijih detektivskih slučajeva, obilaženju restorana, izlascima sa devojkama i ženama, igranju video-igara, kockanju, igranju društvenih igara, trkama dronova… Ponuda je bogata iako neke stvari nedostaju, recimo u Judgmentu nema karaoke klubova, kuglanja ili bilijara koje sam rado (posebno bilijar) igrao u prethodnim igrama. Zato je tu uvek odlični pikado i udaranje bejzbol lopti a za ljubitelje društvenih igara tu su ma’džong i šogi. Naravno, ako ste više naklonjeni igrama na sreću, ima i to pa možete igrati poker, ajnc, ali i istočnjačke igre poput koi-koi i oićo-kabu. Ovo je nešto manja ponuda nego u nekim prethodnim igrama, ali je zato izbor video-igara raskošan: pored Virtua Fighter 5, Fantasy Zone, Puyo Puyo i Space Harrier koje smo već imali u prethodnim igrama, arkadna ponuda ovde uključuje i rani 3D fajter Fighting Vipers, ali i futurističku trkalicu Motor Raid koja je bila neka vrsta Seginog odgovora na WipeOut. Kao posebna poslastica dolazi Kamuro of the Dead koji je praktično nova igra u House of the Dead serijalu i nudi klasičan HOTD rejl-šuter samo smešten u Kamuročo. Na sve ovo, Tak u svojoj kancelariji ima i fliper koji možete igrati do mile volje. Doduše pravljen je u Unityju pa zahteva posebno, i dugačko, učitavanje ali opet – fliper se sjajno uklapa uz Takov opušteni momački imidž i merak ga je povremeno zaigrati. Kancelariju pritom možete i ukrašavati slikama, plišanim igračkama i drugim ukrasnim predmetima koje kupite u radnjama ili osvojite igrajući UFO Catcher a tu je i mala ali dobra selekcija vinilnih ploča koje ćete kupovati u – od svih mesta – supermarketima i koje možete slušati u kancelariji kada dođete nakon napornog radnog dana da se malo opustite pred spavanje. Da sa jednom od autorki muzike koju kupite na ovaj način možete da se upoznate i ostvarite lepu romantičnu vezu je samo dobar primer kako Judgment pravi ekstra napor da ostavi utisak tople, humane igre u kojoj ste običan čovek koji, doduše, može da se potuče sa deset jakuza i da ih sve patosira, ali koji je odistinski neko ko prevashodno uživa u malim stvarima što ih život nudi.

Veze sa ljudima su zato u središtu ovog opcionog programa u igri. Neke od njih su detektivski slučajevi koje rešavate – na primer mladi par blizanaca vas moli da spasete žensku polovinu tog para ponovljenog seksualnog uznemiravanja od strane nekoliko posvećenih pervertita, a kroz rad na konsekutivnim slučajevima ćete toliko dobro upoznati ovo dvoje da će se iz poznanstva izroditi interesantno prijateljstvo pa, oh, i potencijalno ljubav – a neke su naprosto stvari koje se dešavaju u gradu, u koje se gotovo slučajno umešate a onda to odvede putem čitavog kolopleta sporednih mehanika i misija koje će obeležiti dobar deo vašeg iskustva sa Judgment. Recimo, tu je popularni a razmaženi glumac koji igra vampira na televiziji a koga ćete morati da u jednom neočekivanom momentu zamenite pred fanovima, noseći šminku i kostim i imitirajući njegovo teatralno obraćanje publici; tu je poznati pisac kriminalističkih bestselera koji će svoj naredni rukopis prodati samo onom izdavaču koji pokaže da ume da reši zagonetku što ju je autor smislio, gradeći tako hajp i za sebe ali i za budućeg izdavača (koji, razume se, angažuje Yagamija da se ovim pozabavi); tu je mladi, zaljubljeni par koji je došao u Tokio da iznajmi stan ali stan je, čini se, posednut duhom (or is it?); tu je zabrinuta majka koja sumnjiči snaju da joj namerno truje muža, jer je već dvojicu sahranila… Neki od ovih slučajeva su samo poučne i humorističke priče o našim, jelte, naravima ali iz nekih od njih izrode se prijateljstva i veze koje traju do kraja igre. Devojka koju Yagami zaštiti od nasrtljivog stalkera na kraju je postala romantični partner za koga sam morao opasno da se potrudim delom jer mi je delovalo malo neetički da Yagami juri curu koja mu je beskrajno zahvalna što joj je, u suštini, spasao život, ali delom jer Nanami Matsuoka uspešno izbegava stereotipizaciju i jedan je od najinteresantnijih ženskih likova sa kojima možete ostvariti romantičnu vezu u čitavom serijalu. Nanami ne samo da je eksplicitno više zainteresovana za svoj posao u reklamnoj agenciji, koji obožava, nego za muškarce, nego i kada konačno uspete da se probijete do njenog srca ovo nije puko osvajanje i ispunjenje muške fantazije već mala ali efektna drama u kojoj Yagami i igrač ispadaju glupavi mužjak koji se prema ženama postavlja sa patronizirajućim stavom a to što Nanami na kraju ipak želi da ima vezu je otrežnjujući, katarzični momenat za obojicu. Nanami i igra odlična Rina Satō koju ste voleli (znam da jeste) kao Makoto u Personi 5, tako da je ovo ekstra podsticaj da se napravi napor i isprave napravljene greške…

Naravno, ako pamtite Yakuza igre po nekim šovinističkim detaljima, well, Judgment ih se nije sasvim oslobodio. Yagami je dobar lik, naravno, ali način na koji muška polovina gorepomenutog para blizanaca govori o svojoj sestri, stalno navodeći razgovor na to da je jure pervertiti i uživajući u njenoj očiglednoj neugodnosti, praktično je nudeći Yagamiju kao čoveku kome se da verovati, to sve može da bude neprijatno ako ste osetljive prirode. Pričamo o seksualnom uznemiravanju koje je predstavljeno na komičan način, da, ali i o tome da devojčica ima dajbože 19 godina (glumica Kaede Hondo ima svega 23) dok Tak u igri ima 35 i da je situacija u kojoj brat sestru maltene podvodi starijem muškarcu uz stalne seksualne aluzije potencijalno neugodna.

Da bude jasno, ova priča ima interesantan razvoj, pogotovo kada se vidi da je brat zapravo opsednut seksom i ima i neke, hm, potisnute strasti, a kada Tak počne da se viđa sa devojkom, Tsukino Saotome se pokazuje kao kreativna, a jako stidljiva žena sa bizarnom istorijom (u kojoj su je roditelji praktično prisilili na brak sa sinom velikog industrijalca koji se školovao u Engleskoj) ali i plemenitom ambicijom da prevaziđe svoju stidljivost i zaposli se u kreativnoj industriji. Ono kako joj Tak u ovome pomaže je zapravo veoma dolično, ali svakako treba progutati malo neprijatnih scena dok se do toga ne dođe.

Ako ne biste da se bakćete sa ljudima, molim lepo, možete da učestvujete u trkama dronova. Ovo je blago futuristička vožnja noćnim ulicama Tokija i trkanje protiv kompjutera (ali uz globalnu tabelu gde poredite skorove sa drugim živim ljudima), a značajno je udobnija i zabavnija aktivnost od trka automobilčića na daljinsko upravljanje iz prethodnih nekoliko Yakuza naslova. Govorimo o vitkom ali dobro mehanički dizajniranom 3D trkanju po ulicama i holovima zgrada, uz izbegavanje prolaznika i prolazak kroz čekpointe koji vam daju ubrzanje. Kome to dosadi, tu je i VR klub gde u virtuelnoj realnosti igrate igru koja podrazumeva i tuču i obijanje brava. Ovaj element me nije mnogo privukao jer uzima mehanike koje i inače imate tokom igranja a ne stavlja ih u naročito interesantan kontekst ali pominjem ga jer pokazuje koliki je opseg fakultativnog programa u Judgment.

Tu su i degustacija kafe, ulaganje u startap projekte putem telefonske aplikacije „Quickstarter“, nekoliko kostima u koje se Tak može prerušiti da bi rešio pojedine slučajeve… Sve to a još nisam pomenuo ni posebne mehanike koje su deo glavnog toka igre a koje je čine distinktnim naslovom od Yakuza prethodnika.

Naime, Judgment je igra sa detektivom u glavnoj ulozi i ovde uz uobičajeni program skitanja po gradu i upadanja u stalne tuče, Yagami radi i neke stvari koje Kiryu i njegovi saveznici nisu radili (i, dobro, neke koje su radili – prevashodno trčanje za osumnjičenima po ulici). Ni jedna od ovih aktivnosti sama za sebe nije preterano sjajna, da se mi tu odmah razumemo, ali na gomili daju distinktan ukus igranju Judgment i kontekstualno imaju smisla.

Neke od ovih mehanika su sasvim banalne, kao što je na primer biranje ključa kojim ćete otključati neka od vrata u igri, neke su korektne mini-igre, kao što je na primer korišćenje kalauza da otvorite druga vrata u igri ili korišćenje ukosnica da obijate rotirajuće brave* a neke su zahtevni istraživački poduhvati iz prvog lica gde morate pregledati određeni ambijent u potrazi za dokazima, fotografisati ono što je važno i posle biti u stanju da ovo spojite u koherentan narativ, kao svaki pravi detektiv sa filma.

* Naravno, onda dobijate i čitavu sporednu karijeru u kojoj radite za lokalnog bravara i otvarate ljudima zaključana vrata za malu novčanu naknadu a na ovo vas je navela gazdarica lokala koji iznajmljujete za kancelariju jer joj kasnite sa kirijom** pa joj prvo ovo kompenzujete time što isprobavate jela koja kuva jer želi da nauči da kuva i možda otvori restoran*** a onda prihvatate i tu bravarsku tezgu jer Judgment NE ZNA kad da stane. I obožavam ga zbog toga.
** Iako se, tipično, većinu vremena šetate po gradu sa milion-dva jena u džepu.
*** U prvo vreme jela su joj neukusna i možete birati kako da joj tačno ovo saopštite u SMS poruci, direktno, uz komičan ton ili pažljivo i konstruktivno. Ako pazite šta radite, ona postaje sve bolja kuvarica i kasnije vam iz čiste zahvalnosti kuva ukusna jela kojima na kraju teškog radnog dana obnavljate HP i dobijate malo XP-a. Pa, mislim, prelepo.

Igra toliko voli ove „detektivske“ istraživačke momente da ih uvaljuje i kad treba i kad ne treba (recimo, nalazite se sa devojkom da idete u zezanje a ona vas pita da li vidite nešto novo na njoj – igra odmah prelazi u prvo lice a vi morate da skenirate devojčicu od glave do pete ne biste li primetili da li ima nove minđuše, narukvicu, prsten ili nešto četvrto. Ne treba ni reći koliko je muškarcima – ili bar meni – teško da uopšte u glavi drže ovakve detalje, ali igra srećom ima neke mehanike koje olakšavaju ovu vrstu napora) i legitimno je ako ovo igrača pomalo smori. Meni je to leglo okej, u smislu male promene tempa i angažovanja nekih drugih regiona mozga ali ne radi se o elegantnim, produbljenim momentima igranja. Ovde Judgment sasvim otvoreno citira uticaje iz Capcomovog serijala Ace Attorney a to se dalje prenosi i na trenutke kada treba da pred drugima pokažete oštrinu svog detektivskog intelekta i prikupljene informacije predstavite kao dokaze koji podupiru vašu tezu. Ovo nije komplikovano i igra ima sasvim relaksiran odnos prema greškama tako da čak i ako serijski grešite i uspete da nabodete pravi dokaz tek iz petog pokušaja, neće biti oštećeno ništa sem vašeg ega (i možda spiska trofeja koje ste osvojili igranjem). S druge strane, ako ste dovoljno kognitivno obdareni i zaista sve povežete iz prve, nudeći jedan kul i uverljiv „Elementary, my dear Kaito“ momenat za publiku, osećaj je sjajan i igra uspelo daje taj šmek detektivskog simulatora koji je obećavala.

No, da bude jasno, iako tog nekog detektivisanja ima dosta, ipak borbe ima MNOGO više. Ovo je od početka obeležje Yakuza serijala i mada Tak nije opasni gangster poput Kazume, on je, kad dođe do toga da se potegnu pesnice, apsolutni vladar Kamuročovih ulica. Okretan i brz, sa dva borbena stila na raspolaganju od samog početka, Tak je u stanju da poslaže na asfalt čitave gomile nasrtljivih sitnih krimosa, bilo fokusiranjem na brze, dubinske linearne napade u stilu tigra, ili na lepršave skokove i udarce nogama u stilu ždrala. Čitao sam zamerke kako je ovo „neubedljivo“ jer je Kazuma bio tvrdi jakuza a Tak je samo završio pravni fakultet i malo trenirao karate, ali ovo su besmislice od strane ljudi koji valjda zaboravljaju da su Šinada ili Akijama u prethodnim Jakuza igrama bili jednako nepobedivi borci uprkos svojim veoma „civilnim“ utemeljenjima (jedan je osramoćeni bejzbol igrač i novinar koji piše recenzije salona za „masažu“, drugi bivši bankarski službenik sa istorijatom beskućništva). Kako god, borba u Judgment je veoma kinetična, veoma brutalna, kako to u ovim igrama već po pravilu biva, i Tak može da dohvati okolne predmete (uključujući sveprisutne bicikle, naravno) i da se njima pomogne u tuči. Permanentnih oružja nema, kao što nema ni korišćenja sečiva – valjda da bi se naglasilo da Tak nije pripadnik kriminalnog miljea – ali igra ima neke zabavne specijalne poteze. Neki od njih su samo situaciono dostupni, na primer kada protivnika uhvatite za nogu i gurnete prema zidu moći ćete da njega u skoku udarite nogom u glavu a onda da iskoristite inerciju i okrenete se oko sebe da nogom udarite i dva protivnika iz pozadine. Neki zahtevaju određeni preduslov – na primer da se popnete na haubu ili krov automobila i odande skočite na grupu protivnika i demolirate ih, a neki zahtevaju i priličan prethodni rad. Konkretno, razvijanje prijateljskih odnosa sa zaposlenima u supermarketima i restoranima znači i da će vam oni u nekim tučama ispred tih objekata dobaciti predmet kojim ćete poraziti protivnika – od ljutog sosa koji sipate u oči pa do, er, vrućeg roštilja kojim ćete ih prisilno hraniti dok se ne onesveste.

Glavne inovacije su u tome da Tak može, koristeći stil ždrala, da se gipko i atraktivno odbija od zidova što otvara mogućnost za posebno razorne napade, ali i u tome da neki protivnici koriste oružje ili samo posebne tehnike da Taku nanesu permanentne povrede koje se ne mogu zalečiti hranom ili izborom energetskih pića u supermarketima. Ovakve rane (mortal wounds, kaže igra, iako one više sakate nego što ubijaju) se daju srediti korišćenjem paketa prve pomoći ili odlaskom kod lekara. Doduše lekara bez članstva u lekarskoj komori koji živi u kanalizaciji i leči beskućnike jer je dobio napad etike u nekom momentu svoje karijere, ali ovo je svakako zanimljiv element rizika u igri koja je inače dosta lagana i mogućnost da vam deo merača zdravlja bude nedostupan dok ne odete kod lekara je obogaćujući element sistema.

Zanimljivo je i da igra u nekoj meri umanjuje naglasak na borbi time što za razliku od Yakuza igara ovde nema ni podzemnog borilačkog turnira niti lutajućih boraca koji se pojavljuju s vremena na vreme, a ovo se donekle zamenjuje ekipom od četiri šefa Keihin bande a koji su nadrkani i nadobudni jakuza-fajteri što s vremena na vreme dođu da terorišu Kamuročo i napadaju civile. Poražavanje ovih likova donosi egzotične materijale koje možete koristiti za neke od lekovitih ekstrakta, ali poraz od njihove strane ne donosi praktično nikakav negativni efekat (sem razočaranih SMS poruka od strane korejskog prijatelja Kima) pa ovi susreti ne nose napetost kakvu je imala Mr. Shakedown mehanika u Yakuza 0.

No, svakako, glavni delovi u priči su interpunkcijski obeleženi atraktivnim masovnim tučama sa ljudima za koje vam narativ obično daje veoma dobar razlog da ih polupate i ovde borilački sistem uglavnom blista. Naravno, Yakuza igre tradicionalno spajaju relativno kompleksnu borbu sa relativno nepreciznim kontrolama, a Judgment uspeva da nastavi unapređivanje ovog spoja pa je nekoliko masovnih tuča i bosfajtova sa jakim protivnicima na kraju ispalo prilično dobro i dalo mi osećaj da sam uglavnom uspešno kontrolisao tok borbe. Opet, ovo nije Devil May Cry, Takovi komboi imaju ogroman recovery, a mnogi bosovi imaju super-armour i hvataće vas u dugačke serije koje ne možete ni blokirati niti izmicanjem prekinuti, tako da je opremanje sendvičima i napicima pred borbu uvek mudra taktika.

Jedan od najvećih aduta Judgment je, nagađate, narativ. I likovi. Mora se priznati da je ovde Sega napravila donekle smeo iskorak. Taman kada je Kazuma Kiryu postao neka vrsta pop-ikone na zapadu i sinonim za Yakuza igre, oni su sa Yakuza 6 njega potpuno uklonili sa scene a sa Judgment su čak i pobegli od Yakuza brenda. Igra se ni u Japanu ne zove Ryu Ga Gotoku već JUDGE EYES：死神の遺言tj. Judge Eyes: Shinigami no Yuigon, odnosno „Žeteočev poslednji zahtev“ ili tako nekako i ovde je napravljen svestan napor da se odmakne od Yakuza serijala koji je sa godinama, znamo to, postao kulturni događaj velikih razmera.

Ali, Tošihiro Nagoši je već i u prethodnim igrama pokazao da ne voli da reciklira jedne iste likove – Yakuza 6, kao poslednje poglavlje Kiryuove priče je uveo čitav novi ansambl likova u drugom gradu i bio veoma uspešan u tome – i da je nadahnut kada treba kreirati nove pa je tako i Judgment snažna priča puna sjajnih novih lica. U centru je, naravno, Tak, ali ekipa koju izgradi tokom igranja je izuzetno zanimljiva, sa likovima sa različitih strana zakona i različitih motivacija koji zajednički rade na razobličavanju krvave misterije započete ubistvom iza jednog spa-centra u Kamuroču. Dobar krimi narativ u kome se zamenica javnog tužioca, bivši jakuza isteran iz porodice jer ju je osramotio, njegov pobratim, i dalje jakuza, koji igra za obe strane, mladi advokatski pripravnik, starija sekretarica u advokatskoj kancelariji i ulični parkur-kriminalac udružuju da pomognu privatnom detektivu u rasturanju zavere u kojoj se tela gomilaju a sistem sve nastoji da zataška – ovo je narativ u kome se aktivno radujete daljim preokretima i mogućnošću da dublje upoznate likove.

Nagoši je, sa svojim timom scenarista već pokazao kako ume da tokom desetina sati te likove odvede od jedne percepcije, ponekad stereotipne, na neko sasvim drugo mesto, pa nam i u Judgment servira ljigave krimose u kojima posle trideset sati prepoznamo plemenitost, socijalno disfunkcionalne omladince koje je jedan pogrešan korak u životu odveo na sasvim krivu stranu a koji će u sebi naći snagu da budu ljudi, jakuza-patrijarhe koji su uprkos svojoj kriminalnoj profesiji zapravo blage, dobronamerne osobe što brinu o drugima i spremne su da se žrtvuju za porodicu… Tu je i jedan narativni luk o ženi koja mora da odbaci svoju neuglednu spoljašnjost i pretvori se u naglašeno erotizovanu zavodnicu kako bi pomogla istrazi i ovo je sa jedne strane potencijalno malo neugodno jer igra barata teškim klišeima i na trenutak prelazi u potpuni princess maker režim rada, sa izborom frizure, šminke, nakita, odeće itd. ali sa druge strane dobijamo par instanci u kojima iz ženske perspektive vidimo kako izgleda „muški pogled“ i „pažnja“ koju dobijaju žene od muškaraca i ovo može da bude prilično burno, katarzično iskustvo.

Naravno, u centru svega je Tak i ovde su u Segi dobro znali kakav potencijal imaju na raspolaganju, te da je neophodno da se isprse sa najboljim spisateljskim veštinama koje poseduju. Takuya Kimura, koji igra Yagamija je izvanredno popularni japanski glumac, još uvek mladalačkog izgleda u svojoj 47. godini sa sada već dugačkom karijerom idola, pevača i glumca i popularnošću diljem istočne Azije kakvu retko ko u njegovim godinama ima. Kimura je uspeo da od člana jednog od najpopularnijih boy bandova u ovom delu sveta (SMAP, koji je harao Azijom devedesetih godina prošlog veka) postane cenjeni glumac kako na filmu tako i na televiziji i danas je oženjen i sa dvoje dece a da mu popularnost nije ni malo ugrožena i sa trodecenijskom televizijskom karijerom. Dobijanje mogućnosti da Kimuru stavite u igru je donekle analogno pojavljivanju Keanua Reevesa u Cyberpunku, osim što Kimura ovde igra glavnu ulogu i što je njegova karijera za razliku od Reevesove, još od osamdesetih išla isključivo uzlaznom putanjom.

Uz ovakvu zvezdu u glavnoj ulozi i scenaristi su dali sve od sebe i Yagami je instant-simpatičan ali i prilično kompleksan lik koji činjenicu da kroz igru ne može da prođe kroz dramatične karakterne promene – na kraju krajeva njegova intenzivno cool persona je glavna udica – nadoknađuje time da ima mnogo interesantniju prošlost nego što na prvi pogled deluje.

Yagami nije samo bezbrižni, seksespilni privatni detektiv koji nosi pripijenu belu majicu, izlizane farmerke, rokersku jaknu i patike, već i bivši advokat koji se proslavio kada je na sudu uspeo da oslobodi optužbi čoveka osumnjičenog za ubistvo pacijenta u bolnici. Avaj, isti čovek je nekoliko dana kasnije ubio svoju devojku i Yagami je, potresen pomišlju da je profesionalne veštine stavio ispred nekakve ljudske etike, napustio praksu i rešio da nikada više ne obuče odelo niti se pojavi na sudu u ulozi branioca.

Pošteno, ali igra, svejedno, poštujući svoje Ace Attorney uzore, ima nekoliko instanci klasične sudske drame u kojoj igrač aktivno učestvuje. No, Tak ima i dublju prošlost od ove, sa interesantnim, tragičnim poreklom i sponama koje ga čvrsto vezuju za jakuze iako je nominalno civil.

Zapravo, utisak je da Nagoši i koscenarista Tsujoši Furuta ovde ostavljaju prostora i za nastavke sa zanimljivom pričom iz Takove mladosti koja ima prostora za proširivanje, ali i ono što ovde dobijamo je veoma bogato. Judgment detaljno prikazuje stanje u japanskom pravosuđu gde su oslobađajuće presude u krivičnim postupcima egzotična retkost a način na koji se ceo sistem oslanja na rad policije koji rezultira priznanjima okrivljenih je ovde suptilno kritikovan (kao što je, jelte, radila i Persona 5 pre dve godine). Ne da igra sad pokušava da promeni japansko društvo ali narativ uspelo pronalazi neuralgičnu tačku i pažljivo je pritiska tokom pripovedanja.

Pogotovo jer je na višem nivou igre tema zapravo japanska gerontokratija, ali osvetljena iz jednog zanimljivog ugla, sa motivacijama na strani „negativaca“ koje su zapravo veoma bliske igraču. Judgment uspeva da nam ponudi i iskrivljene, psihopatološki deformisane negativce koji su ubedljivo zli (jer vole moć, dominaciju, kontrolu a mrze pravila i saosećanje) ali i širi narativ koji pokazuje zašto zapravo pristojni ljudi sebe zatiču kako stupaju u savezništvo sa njima. Da je put do pakla popločan dobrim namerama to znamo makar otkad je sveti Brus Dikinson o tome napisao pesmu, a Judgment na ovoj premisi gradi veoma komplikovan ali do kraja sasvim ubedljiv narativ o zaveri koja kreće sa prljavih ulica tokijske četvrti za zabavu, pa se pored jakuza i advokata, novinara i uličnih siledžija na kraju ovaploćuje u najvišim političkim krugovima države sa najstarijim stanovništvom na planeti. Nagoši je i ranije pokazao kako ume da spoji trilerski zaplet, studije karaktera i „globalne“ (ili makar nacionalne) teme a sa Judgment je postigao fini kontrapunkt između glavnog lika koji samo nikada neće odustati od ispravljanja nepravde i pronalaženja krivaca za tu nepravdu, i antagonista koji su, većinski, ubeđeni da rade u sasvim javnom interesu. Konflikt time dobije jednu težinu koja goni na razmišljanje i preispitivanje toga šta društva zapravo proklamuju i kako štite svoje najsvetije vrednosti – i koja je cena svega toga.

Naravno, Tak je taj neki moralni svetionik u središtu dileme, čovek nesklon filozofiranju, trenirani pravnik koji će činjenice izneti hladno, jasno i ubedljivo tako da nas malo na kraju i postidi što smo imali ikakve dileme, a ovo je samo deo njegove ekstremno cool prirode. Jer, Nagoši i njegov tim su ovde zaista napravili svaki zamisliv napor da kreiraju ultimativnog šmekera, da upotrebe sve moguće žanrovske trikove a da opet pobegnu od mačo klišea koji je uvek pretnja u Yakuza serijalu. Tak je, dakle, vizuelno u velikoj meri spoj klasičnih filmskih frajera – Dina iz Buntovnika bez razloga i Branda iz Divljaka/ Dokova Njujorka – ali je kao ličnost gotovo savršeno izšlifovan da izbegne maskulinističke stereotipe i bude muževan ali nenametljiv. Tako, u kontaktima sa ženama možemo da vidimo i njegovu nervozu kao i autentičnu empatiju, a onda na drugoj strani, suočen sa pretnjama koje stižu od strane organizovanog kriminala ili od strane same države, Tak odgovara sa takvom hladnokrvnošću i nepokornom samouverenošću da se čovek malo naježi i poželi da i sam bude ovakva šmekerčina. Mislim, naravno, za mene je već kasno, ta ja sam godinu dana stariji od samog Kimure, ali lepo je videti da mlađa generacija koja igra ove igre može da ima ovakav uzor.

Judgment je svakako rad u kome se vidi velika ljubav i napor uložen u detalje čak i kada se radi o stvarima od male važnosti. Recimo kontrast između patrijarha jedne male porodice jakuza u Kamuroču koji je pod stare dane sav zamišljen, obučen u kimono i japanke i oprezan da ne rizikuje živote svojih podređenih do mere kada pregazi i sopstvenu etiku, i mlađe verzije istog čoveka koju vidimo u flešbeku kada je još bio mlađi đilkoš sa zalizanom kosom i u razmetljivom odelu – nije bilo neke velike potrebe da se ovoliko dizajnira izgled nekoga ko je sporedni lik iz trećeg reda ali autori su smatrali da je ovo značajno i ova vrsta pažnje se vidi na svakom koraku.

I, čini se da se isplatilo. Judgment je, uprkos odricanju od Yakuza brenda uspeo da ostvari zapažen komercijalni uspeh i iskopa sebi mesto u savremenoj popularnoj kulturi, oslanjajući se na jak glavni lik i kvalitetnu ekstrapolaciju tradicionalnog Yakuza gejmpleja. U Segi već šuškaju o tome da ćemo možda videti i nastavke nečeg što je možda originalno zamišljeno samo kao predah do narednog Yakuza naslova. Kako sada znamo da se Yakuza 7 zapravo donekle odmiče od standardnog predloška  – novi glavni lik, novi grad, potezna borilačka mehanika – Judgment bi mogao da legitimno izraste u serijal za sebe koji se drži akcione glavne linije i filuje je detektivskim sadržajem. Ja sam oduševljen i, ne mogu da dočekam Yakuza 7 i neku buduću najavu nastavka Judgment.

Izložba: Čistač, retrospektiva rada Marine Abramović

Dakle, retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač, je danas otvorena u Muzeju savremen umetnosti u Beogradu koga je, eto, renovirala i na kraju otvorila naprednjačka vlast koja je i dovela ovu veliku, našu verovanto najveću u ovom veku (a jednu od dve najveće u prošlom) umetnicu za nešto što je prva velika retrospektiva njenih radova u Evropi (doduše, pre Beograda odrađena u vie muzeja u Skandinaviji i Njemačkoj).

I, s obzirom da sam, možda posve neopravdano, malo strepeo da će ovo biti klasično srpsko ošljarenje, prilično sam zadovoljan kako je postavka napravljena. Naravno, ovo je koprodukcija sa još nekoliko ozbiljnih muzeja iz Europe i Sjedinjenih država ali naši nemaju čega da se stide sem presitnog teksta na tablama koji objašnjava eksponate i koji, a što je standardna boljka u našim muzejima, zahteva da mu priđete na vrlo malu razdaljinu i time zaklonite i tekst a često i sam eksponat od ostalih posetilaca.

Other than that, ovo je solidno producirano i razumno postavljeno, sa velikim brojem Marininih važnih radova predstavljenih što je bolje moguće. Naravno, kako gro njenog umetničkog opusa čini performance art, ovo je teško pretvoriti u eksponat i ovde su se tvorci izložbe potrudili da prikažu reprezentativne slike/ snimke (zvučne, video i uboje), često i rekonstrukcije ambijenta (na primer tri sobe iz „Kuće sa pogledom na okean“), da dodaju tekstualne pa i audio deskripcije koje su autorizovane od strane same umetnice. Sa video radovima stvari su nešto lakše i neki od njih su vrlo impresivni i odlično postavljeni, koristeći ambijent našeg Muzeja na vrlo dobar način (na primer „Računajte na nas“ ili „Balkan Erotic Epic„). Priznajem da me je video instalacija na kojoj umetnica nepomično sedi na konju sa belom zastavom dok se čuje „Hej Sloveni“ (posvećena njenom ocu, uz gomilu efemere vezane za njega izložene u vitroni – od fotografija iz vojske i civilstva pa do ratnog ordenja) malko i tronula i naterala koju suzu u oko ali to je već staračka sentimentalnost.

Ima i elemenata performancea, sa nagom ženom koja pleše uz tribalni ritam (sviran uživo na Đembetu) skoro na samom ulazu u muzej, i nagim ženskim i muškim osobama pored kojih se morate provući, dodirujući ih da uđete u jedan deo postavke, što je opet pošteno i u skladu sa važnim elementima umetnicinog opusa. S druge strane, ima i Marininih likovnih radova, od skica i studija koje su kasnije pretočene u performanse i instalacije, pa do klasičnih ulja na platnu tako da manje upućeni mogu da trasiraju njen put kroz umetničko stvaralaštvo na zadovoljavajući način. Tu je i interaktivna, hm, instalacija sa odvajanjem i prebrajanjem zrna pirinča i kako je danas bio prvi dan, dosta ljudi se time bavilo što mi je baš nekako zagrejalo srce. Ipak je 2019. godina i lepo je videti da moderna umetnost ima svoje mesto u našim životima i, štaviše, iako sam bio blago skeptičan dolazeći, računajući da vrsta umetnosti koju Abramovićeva radi nije pogodna za zamrzavanje u vremenu i prikazivanje kroz eksponate, zapravo sam doživeo prijatno podsećanje da je odlazak u muzej prevashodno socijalno isustvo. Da, sve ovo možemo da vidimo na internetu, da gledamo video snimke i čitamo po knjigama ako smo baš u tom fazonu, ali iskusiti umetnost u prostoru namenjenom za „čist“ estetski doživljaj, u društvu drugih ljudi, svedočiti njihovim reakcijama na konfrotativna dela, glumiti neku svoju ulogu pred njima – to je iskustvo koje se ne može dobiti onlajn ili u sigurnosti svoje sobe.

Dakle, lepo. Muzej prodaje i vrlo korektnu monografiju koja nema više teksta od onog što se da videti po zidovima ali ima solidne slike i daje pristojan pregled opusa umetnice a sve po ceni od ipak razumnih 2.500 dinara. Sve u svemu sam zadovoljan i žena mi upravo javlja da su prva dva meseca već rasprodata što je zbilja prijatna vest. Ispostavlja se da umetnik, koji je, eto prisutan na ime svoje ipak superstar reputacije, može da bude predstavljen bez kompromisa i dostojanstveno a da građani (i verovatno neki turisti) to HOĆE da popuše. Pa, jebote, možda nije sve tako crno.

Fotke: Courtesy of moja žena

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-09-2019

Dakle, kada vam u istoj nedelji u gradu svira Mgła, a koju smo u prošloj epizodi onoliko pohvalili za novi album, a Marina Abramović, najveća metalka u domaćoj umetničkoj tradiciji (rame uz rame sa nedavno počivšim Vladimirom Veličkovićem) otvori svoju veliku izložbu, to je dobra nedelja za metal. Da vidimo šta je u istoj izlazilo i došlo do naših ušiju…

Dosta je u blek metalu izašlo stvari koje su korektne ali meni nisu uspele da zadrže pažnju – razni atmosferični i folk albumi i tako to – pa sam morao da se zadovoljim debi EP-jem kanadskih Beholder. Uvek je simpatično kad se blek metal izvodi na francuskom (mada, naravno, pola toga što ne razumem verovatno otpada na beli suprematizam, jer Francuzi su takvi, i kad pevaju o najgorim stvarima zvuče pametno) pa je i Ancien Monde simpatična ploča black-thrash provinijencije, sa četiri pesme koje su otresite, melodične ali dovoljno tvrde za moj probirljivi ukus. Ima ovde i dosta svrike, bend se trudi oko aranžmana i ovo je zdrav, vrlo pristojan, sirov ali dovoljno upeglan debi:

https://beholder2.bandcamp.com/releases

Sledeći je debi album benda (projekta? Emanacije poremećenog uma?) Arnaut Pavle koji za sebe tvrdi da je iz Finske ali, da se razumemo, svaka budala to može za sebe da napiše na Metal Archivesu i Bandcampu. U srpskom folkloru Arnaut Pavle je bio hajduk koji je navodno posle smrti postao vampir i ovo je jedna od najranijih priča o vampirima u istoriji (više detalja: https://tinyurl.com/yxofcq8g). Ovaj eponimni debi album dolazi šest godina nakon demo snimka (koji se isto zvao Arnaut Pavle) i nudi prijatan, veoma sirov pankerski blek metal u tradiciji Darkthrone iz vremena kad su bili prilično dobri. Naravno, treba imati afinitet ka ovom zvuku koji je manifestno „primitivan“ – ali nudi lepe i pamtljive meldoije – i studijski veoma malo ulickan, ali ko voli ovakve stvari, prijaće mu Arnaut Pavle:

https://arnautpavle.bandcamp.com/album/arnaut-pavle-2

Da me neko ne shvati pogrešno, da možda mrzim atmosferični blek metal ili štogod slično, ne, samo sam malko probirljiv kad su takve ploče u pitanju. Ali evo jedne koja mi je bila sasvim slušljiva. Hjustonski kvartet Sleeping Ancient na svom debi albumu There Is No Truth but Death provlače patetičan i uplakan ali sasvim zreo i za slušanje prijatan atmosferični blek metal sa solidnim namazom postmetalske estetike, pa tako imamo ružno distorzirane tanke gitare, kutijaste bubnjeve i usrednjen master ali sve se to uklapa uz muziku i generalno ostavlja utisak melanholije i tuge koje su predmet ovog albuma. Sve je to superpozerski i pretenciozno i ima previše sporih delova za moj ukus ali Sleeping Ancient su ubedljivi u svom izabranom izrazu, umeju da prenaglašenoj sjeti daju potrebni epski preliv i ne mogu da kažem da ne prijaju. Ljubiteljima će biti još prijatniji:

https://sleepingancient.bandcamp.com/album/there-is-no-truth-but-death-2

A misteriozni belgijsko-francusko-švicarski trio Ancient Moon ima drugi album, Benedictus Diabolica, Gloria Patri koji je zvanično izašao još pre mesec dana ali njihov izdavač, Iron Bonehead nešto petlja sa Bandcamp stranicom i nije najjasnije zašto pesme imaju svoje strane a album svoju ali bez mogućnosti da na njoj čujete pesme. Elem, nije bitno, ionako imamo samo dve pesme na ovom epskom izdanju koje meša elemente avangarde sa najčistijim blek metal prženjem. Bend ponekad upoređuju sa Mayhem (verovatno zbog povremenih sličnosti u vokalnom izrazu sa onime što radi Attila) ali Ancient Moon imaju sopstveni zvuk i sopstvenu filozofiju proizvodnje dugačkih, kompleksnih kompozicija koje imaju mnogo atmosfere, ali i ambijenta i dubine. Nisam fan odvratno odrađenog mastera u kome se maltene ništa ne čuje  ali to je valjda deo konfrontativnog pristupa muzici. U svakom slučaju Ancient Moon imaju intrigantan album dugih, složenih kompozicija sa puno slojeva i vredi se potruditi:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ancient-moon-benedictus-diabolica-gloria-patri

Finski blackened thrasheri Urn imaju peti album, Iron Will of Power i ovo je jedna prjatna, dobro producirana ploča koja se iz sve snage trud da zvuči old school i to joj uspeva skoro na sopstvenu štetu. Naravno, sve je to stvar ukusa, Urn su verni ’80s zvuku i prave pesme koje imaju malo tog nekog staromodnog šmeka i mada bih ja voleo da se oni malko odlepe od ranog Venoma, Slayera i Kreatora to ne znači da vama njihov sirovi ali epski pristup metalu neće biti prijemčiv. Plus, odlično odsvirano i, da ponovim, dobro producirano a što je uvek ugodno iznenađenje u muzičkom žanru koji se često ponosi svojom sirovošću:

https://youtu.be/shG1thnis5o

https://urnfinland.bandcamp.com/

Debi album kanadskih Arctos, naslovljen Beyond the Grasp of Mortal Hands je ploča umivenog i vrlo lepo produciranog blek metala koji zvuči miljama daleko od opasne, ustaničke, nihilistične muzike kakva je nekada začeta u skandinavskim mračnim pustošima, ali je svejedno vredan slušanja. Opet, valjda je jasno, ne sasvim po mom ukusu jer Arctosu zaista fali malo taj element opasnosti, sirovosti, pa i nihilizma, ali je ovo prijatan, atmosferičan blek metal sa dosta aranžmanskih kečeva u rukavu i kvalitetom muziciranja na visokom nivou, tako da svakako može da dobro posluži kao gateway za publiku koja se pita šta bi od ovog žanra mogla da čuje a da ne pobegne odmah savladana osećajem gađenja. Blek metal koji možete upoznati sa roditeljima:

https://arctos-northernsilence.bandcamp.com/

Pre dve godine sam na ovom topiku hvalio Blut Aus Nord a evo ih sada sa novim albumom, Hallucinogen koji predstavlja zaokret i zapućivanje u novom muzičkom smeru. Naime, znameniti Francuzi sa ovom pločom napuštaju industrijski zvuk koji ih je služio tolike godine za račun organskijeg i značajno melodičnijeg blek metala koji je bliži, ako tako mogu da kažem, Pink Floydu nego Einstürzende Neubauten. Ali… to funkcioniše. Hallucinogen je album iznenađujuće svežih pesama sa jednom skoro vedrom i optimističnom estetikom i psihodeličnom notom koja je veoma energična. Nisam baš to očekivao ali prija mi ovakva nova orijentacija i, uostalom, smelost benda da napusti prepoznatljivu nišu i proba nešto novo. Naravno, ovo su ljudi sa mnogo iskustva i znanja ali i dalje je lepo čuti kako je ovakvo pivotiranje uspešno izvršeno a mi dobili još jedan intrigantan album francuske blek metal škole:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/hallucinogen

Od stonera mi se ove nedelje dopao debi album Argentinskih Luciferica. Ovaj bend postoji od 2015. godine i svoje je veštine tesao svirajući po zemlji i u Čileu a album The Endless Hours nudi pet komada sporog, teškog doom metala sa stonerskim naklonom. Čuje se da je bend mlad jer je ovo još uvek nedokuvana muzika sa dosta opštih mesta i traženja forme, ali opet, Luciferica zvuče autentično i entuzijastično i niko ih ne može optužiti da ne razumeju šta je dobar gruv niti da nemaju svoje ideje. Previše psihodeličnog stonera meni zvuči kao da prati zapisanu formulu i ne usuđuje se da mrdne preko linije, a Luciferica iako deluju kao „običan“ žanrovski sastav zapravo uspevaju da formulu prodrmaju svojim radoznalim, još malo pa eksperimentalnim pristupom i smatram ih za pozitivce. Plus, solidno producirana ploča koja bije teško ali prijatno, dobrim rifčinama i prostim ali ukusnim solažama:

https://luciferica.bandcamp.com/releases

Prijatno iznenađenje priredili su komšije iz Budimpešte, Lemurian Folk Songs čiji je drugi album, Ima今veoma prijatna kolekcija psihodeličnog roka sa jakim ’60s vajbom ali i autentičnom notom koja ih spasava prokletstva nekakvih tribjutaša i kaveraša. Ima今je ploča sa svega četiri pesme ali te četiri pesme su dugačke (više od 38 minuta u sumi) i voze dobar gruv. Bend autoritativno kreira prijatnu psihodeličnu atmosferu i mada poštujem da bi nekoga malo ekscentričan miks mogao da uplaši (jak bas, prozračna gitarica, eterični volaki Krisztine Benus negde u visini), bend je makar najdalje pobegao što se može od brikvolovanja snimka u masteringu pa je ovo mnogo prijatnije za slušanje od većine modernih izdanja na tom planu. Ali da ne bude nejasno, bend piše dobre pesme u koje je slušaocu prijatno da utone i izgubi se u njima. Valjano, plus košta svega jedan evro na Bandcampu a vredi ZNAČAJNO više:

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/ima

Debi album italijanskih Swörn (koji se isto zove Swörn) je interesantna i ne sve vreme sasvim uspela salata raznih uticaja i interpretacija, ali ova tri momka iz Turina svakako privlače pažnju svojom strašću i kvalitetnom svirkom. Swörn je delom sasvim četvrtast ali keči desert rock (I Ask Shield), delom psihodelija (Azathoth), delom grandži rok (Electric Saint) i u svakom smeru kojim se zapute Swörn imaju nešto interesantno da pronađu i podele sa slušaocem. Zanimljiva ploča.

https://swrn.bandcamp.com/releases

Za porciju teške, ritualne električne psihodelije tu nam je novi album filadelfijskih Ecstatic Vision. Ovaj brkati kvartet nimalo ne krije da im je cilj uvođenje slušaoca u ekstazu i trans, pa je i album For the Masses ploča plesnih, skoro narodnjačkih ritmova i mnogo rasviranih solaža (uključujući i na saksofonu) koje zaista vode čoveka neispitanim neuronskim, jelte, putanjama i omogućuju mu da istraži taj neki unutarnji svemir. Ecstatic Vision dobro razumeju kako da jakim bas-linijama povežu svu tu plutajuću psihodeliju u distinktno nebesko telo koje ima jaku vučnu silu i ne pušta slušaoca više od pola sata. Pritom, sjajno miksovana ploča koja zna kada da zaprlja, kada da pročisti, kako da ostane mistična a seksi. Izvrsna ploča za frikove, drogeraše i ljude prefinjenog ukusa u rok muzici

https://ecstaticvision.bandcamp.com/album/for-the-masses

Belgijski Von Detta nude teški, gruverski rok na svom drugom albumu, Burn it Clean (a da ne zaboravimo, njihov prvi album je imao klinca sa bacačem plamena kako se sprema da sprži koncertni klavir – hoću reći, ovaj bend je opsednut pročišćujućim moćima ognja) i mada su na momente malo suviše „mejnstrim“ za moj ukus opet moram da budem pošten i kažem kako je ovo vrlo solidna ponuda jakih rifova, interesantnih gitarskih tema, dobrog ritma i kvalitetnog pevanja. Bend se i trudi oko aranžiranja i ovo nisu puke „televizijske“ post-grandž pesme već tu ima dosta suptilnih preokreta u atmosferi i lepo se sluša. Valjano:

https://vondetta.bandcamp.com/album/burn-it-clean-2

Void King iz Indianapolisa na svom drugom albumu, Barren Dominion nude vrlo „žanrovski“ stoner metal sa očiglednim dugovanjima bendovima poput Sleep i Goatsnake. Naravno, nije loše imati dobre uzore i Void King pritom sviraju sasvim dobro, sa rekao bih iznadprosečnim pevačem u liku Jasona Kindreda. Muzika je, naravno, zasnovana na sporim, valjajućim pesmama punim teških rifčina i epske atmosfere sa gitarom koja je brutalno isfazirana da kreira taj osećaj sprženosti. Void King po kvalitetu pesama i fokusiranosti još nisu sasvim na nivou da budu ozbiljan takmac najvećima u žanru – Sleepu pre svega – ali njihov stoner metal ima tu neku epsku crtu koja vas natera da obratite pažnju i ovo im je definitivno najjače oružje:

https://voidking.bandcamp.com/album/barren-dominion

Za miris sedamdesetih danas su zaslužni Cult of Sorrow iz Ohaja čiji drugi album, naslovljen Invocation of the Lucifer počinje ritualom prihvatanja Satane koji kao da je ispao iz nekog eksploatacijskog filma od pre četredeset godina a nastavlja se brutalnim sabatovskim rifovima i ubedljivim ozijevskim pevanjem. Cult of Sorrow su sasvim očigledno bend koji voli sve što dolazi iz The Obsessed, Black Sabbath ili St. Vitus kuhinje, ali koji ima i šta da legitimno doda ovom pod-podžanru hevi metala. Drugim rečima, Cult of Sorrow nisu originalni ni po kojoj komponenti svoje muzike ali oni taj sabatovski doom metal sviraju sa puno autoriteta i znanja kakve stvari u toj muzici pale uspevajući da postignu zvuk koji epiku i snagu posreduje dobrim rifovima i srčanom svirkom umesto produkcijskim trikovima i opterećivanjem pesama nepotrebno nakićenim aranžmanima. Ovo je naprosto dobar hevi metal u svojoj sirovoj, ogoljenoj formi, gde rif suvereno vlada a ritam ga nosi bez stajanja, gde pevač zna kada da pusti da gitara i wah-wah pedala otpevaju svoje a onda,  kada dođe red na njega, izdominira bez glume i forsiranja. Nekim bendovima doomčina naprosto dolazi prirodno a Cult of Sorrow su impresivan primerak ove vrste. Obavezno:

https://cultofsorrow.bandcamp.com/album/invocation-of-the-lucifer

Sasvim pristojan stoner rok dobijamo i od četvorke Pale Grey Lore iz Ohaja čiji je drugi album, Eschatology procesija dobrih rifova, pristojnog mada prostog soliranja, jakih ritmova i dobrog pevanja. Pale Grey Lore se ne ističu ni po jednom elementu osim što sve ove skoro pa generičke elemente podžanra sklapaju na savršeno efektan način. Možda je najpresudniji miks koji doduše forsira srednje frekvencije ali je i zaslužan za monstruozno velike gitare koje uspevaju da drže moju pažnju rifčinama od sto tona ispod kojih bubnjevi samo pointilistički podvlače ritmove. No, ovo ne znači da Pale Grey Lore ne pišu dobre pesme, pišu ih i ovo su vrlo organski, prirodni aranžmani koji uspelo menjaju atmosfere i dinamike ne gubeći gruv i inerciju. Vrlo lepo.

https://smallstone.bandcamp.com/album/eschatology

I da završimo još jednim dobrim stoner izdanjem: geteborški Monolord su posredstvom Relapsea izbacili svoj četvrti album, No Comfort i ovo je, pa, da, još jedna ploča na kojoj se obožavaju Sabati i The Obsessed sa mnogo, MNOGO fuzziranom gitarom i sporim, udrogiranim ritmovima koji zajednički tvore solidan gruv. Šveđani znaju šta rade i ovo su dobro napisane pesme koje imaju taman toliko tema i ideja da ne budu generički stoner džemovi a da opet nikada ne izgube taj valjajući gruv koji ih čini neodoljivim. Miks je, za Šveđane takoreći tipično monstruozno težak i ovo je jedino što može da zasmeta nekoj „normalnijoj“ publici. No, ljubutelji težine i fuzza će biti u raju:

https://monolord.bandcamp.com/album/no-comfort

Britanski studijski tehnički death metal projekat Cognizance je posle šest godina snimanja EP-jeva konačno izbacio svoj debi album i Malignant Dominion je ploča koju je interesantno čuti iako nisam siguran koliko ću puta u životu želeti da je čujem. Kao i dobar deo tech-death sabraće, Cognizance vole da svoje aranžmane komplikuju ubacujući i šta treba i šta ne treba u njih ali na sve to dolazi i prilična doza koketiranja sa deathcoreom. Ovo je potencijalno letalni koktel za mene, na koji još dolazi ružnjikav „plastičan“ miks ali Cognizance uspevaju da naprave relativno zanimljive pesme koje uspevaju da me na momente iznenade svojim smelim skretanjima i ne deluju samo kao egzibicionizam studijskih muzičara. Naravno, i dalje tu ima previše elemenata i pesme često gube zamah, ali ga često uspešno i vraćaju držeći se deathkoraške neposrednosti kada je to oportuno. I ja to mogu da cenim:

https://cognizance.bandcamp.com/album/malignant-dominion

Season of Mist ove nedelje imaju nekoliko notabilnih albuma, a svakako je to i sedmi album španjolskog (well, katalonskog) benda Foscor koji se zove Els Sepulcres Blancs. Nije ovo, da odmah bude jasno, baš moja šolja čaja, ovo je postmetalski jelovnik koji je naglašeno melodičan i nežan, sa suviše „pop“ senzibiliteta za moj primitivni, brutalistički ukus, ali treba prepoznati autentičnost tamo gde se ona pojavi. Foscor od početka stoleća oblikuju svoj zvuk i na Els Sepulcres Blancs tačno znaju šta rade i kako da se umile slušaocu koji voli da čuje i blekmetalske kečeve i punjenje duplim kikovima ali i sasvim nežno, pop pevanje i prozračne gitare. Ako se nalazite u ovoj populaciji, Els Sepulcres Blancs je ploča koja bi vam se mogla dopasti:

https://youtu.be/tpR2TL-kMZI

Ali ako već pričamo o ovoj vrsti muzike, Cult of Luna imaju sedmi  album, osamdesetominutni opus pod naslovom A Dawn to Fear i, da kažemo to ovako, ako ste ikada voleli Cult of Luna ovaj album je obavezna lektira jer su Šveđani dosegli svojevrsni vrhunac. Pričamo o veoma dobro snimljenom i sada veoma prirodnom spoju atmosfere i težine, muzike koja je nedvojbeno metal po nasleđu ali koja ima dovoljno te neke „post“ dimenzije da deluje dostojno i dostojanstveno i publici koja nema nužno Four Horsemen kao rington na svom telefonu. Ja, da se razumemo, zapravo nikada nisam bio preveliki fan ove ekipe i više sam ih poštovao za to što rade iz daleka. Tako je nekako i sada. A Dawn to Fear je autoritativno i masjtorski sklopljen album ali mi njegova raspevanost i sva ta Pink-Floyd-za-publiku-sa-jeftinijim-katrtama atmosfera ne pritiskaju čulo ukusa mnogo jače nego njihove prethodne ploče. Hoću da kažem, ove godine smo dobili novi Pelican i ovo je bio album gde je cenjeni bend svoj izraz impresivno sveo na najesencijalniju krtinu i sa minimumom muzičkih gestova postigao maksimum efekta (atmosfere, energije itd.) U poređenju sa njima, Cult of Luna su kičasto rasvirani sa gomilama ukrasa i insistiranja na banalnim smenama akorda kako bi se pogodila ta neka epika i dok ne osuđujem nikog što mu se to sviđa, meni to ipak nije prvi izbor u post-metal krajoliku i ne mogu da ga slušam sa onakvim oduševljenjem kao što slušam Pelican ili Russian Circles. Ali, opet ponavljam, ovo su stvari ukusa i pričamo o ploči koja je u tome što radi vrlo dobra i ne treba je propustiti ako volite ovaj bend:

https://youtu.be/7GINnbmjU6o

Ako hoćemo da se gađamo post-metal pločama koje mi se VEOMA dopadaju onda bih vas usmerio na drugi album ekipe White Ward iz Odese, a koji se zove Love Exchange Failure. White Ward nominalno sviraju blek metal ali njihova muzika je značajno pomerena u post-metal smeru i od blek predloška zadržava samo vrišteći vokal i povremene izlete u pržačko treširanje. Ali to su samo delovi ovog veličanstvenog albuma koji pada na slušaoca kao da je u pitanju obrušavajući soliter od sto spratova i obuhvata ga svojom  emotivnom, složenom muzikom poput nekog oktopoda iz četvrte dimenzije. White Ward su melodični i atmosferični, naravno, ali su daleko iznad trivijalnog post-metal proseka koristeći prepoznatljive harmonije samo da postave temelje svojih aranžmana a zatim lansirajući sa njih veličanstvene kompozicije u kojima ima mesta i za „normalan“ metal (sa sve mejdnovskim solažama) i za eksperiment i za nesputanu emo izražajnost. Ovde imamo na programu zaista vrhunski kvalitet muziciranja i pristojnu produkciju ali me od svega najviše impresionira kako White Ward uspevaju da napišu dugačke pesme koje su dinamične i vječito mutirajuće a da se ipak čvrsto drže osnovnih tema i razvijaju ih sa autoritetom tokom jedanaest ili dvanaest minuta. Prelepo je da ovakav album stiže iz Ukrajine koju ja inače stereotipizujem i poistovećujem samo sa jednom podvrstom blek metala, zaboravljajući da pričamo o ogromnoj zemlji sa više od četrdeset milijuna stanovnika. Odličan White Ward:

https://whiteward.bandcamp.com/album/love-exchange-failure

U donekle sličnom štimungu je i treći album italijanske ekipe SednA, nazvan The Man Behind the Sun nudeći nam jednu polusatnu kompoziciju (i sitan bonus) atmosferičnog, skoro ambijentalnog dooma sa jakim post-metal elementima i prelascima u black metal brzinu kada je to potrebno. SednA su, naravno, prilično hrabri što misle da umeju da prave pesme od pola sata koje opravdavaju toliko trajanje i mada ne mogu da kažem da su sasvim dorasli zadatku, ovo je meni šarmantna i dirljiva ploča koja zvuči kao nekakav pankerskiji odgovor na barok kakav nude Cult of Luna. SednA su svedeniji po idejama i to što nemaju tako razrađen kompzitorski organ je zapravo prednost jer time njihov album zvuči manje iskalkulisano, sirovije i prorodnije a što se uklapa uz razuzdane gitare i vrišteći vokal. Ipak, naravno, ta neka naiva ne mora da bude kvalitet za sebe i legitimno je reći da album ima šarmantnu spontanost ali da mu fali malo dubine. Ali dopadljivo je i prija i može da se sluša na ripit koliko hoćete pa ga dosta zdušno preporučujem:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/the-man-behind-the-sun

Da završimo ovaj segment drugim albumom londonskih Torpor, a koji se zove Rhetoric of the Image i sastoji se od pet veoma dugačkih pesama u kojima se taj spori, bolni post metal zvuk susreće sa agresivnim sludge krljanjem. Torpor su mnogo hermetičniji od gore navedenih post-metal prethodnika i mnogo više idu đonom nudeći užasne atmosfere i grozomorne, praktično old school death vokale ali ja naravno volim muziku koja namerno ide na to da bude mučna pa makar i bio svestan da album gde su pesme sastavljene od šesnaest minuta torture neću slušati baš često. Torpor ne nude pamtljive rifove i melodije već samo košmare:

https://torpornoise.bandcamp.com/album/rhetoric-of-the-image

Iz Norveške dolaze pankeri Agenda da nas iščupaju iz sve te sjete i melanholije svojim albumom Apocalyptic Wasteland Blues. Naravno, kao što se iz naslova da naslutiti, Agenda se malo previše trude pa je i njihova muzika kao Wolfbrigade na steroidima, melodični, epski D-beat pank koji će metalcima biti sasvim prirodno blizak na ime svoje energije ali i tog himničnog štimunga koji bend juri. D-beat je po prirodi stvari minimalistička muzika sa svojim insistiranjem na jednom jedinom ritmu (sem kada ga se odreknu, tipično za jednu pesmu na albumu, u ovom slučaju treću) i veoma rigidnim idejama o aranžiranju pa ovo možda u neku ruku i ograničava bend koji po svemu sudeći ume veoma dobro da svira, ali s druge strane to i uokviruje njihove solidne teme i razuzdane harmonije i ne da im da preotmu kontrolu pa u konačnom produktu dobijamo monomanijački jednostavnu ali efektnu muziku. Kakav je dobar pank uvek i bio:

https://agendanorway.bandcamp.com/album/apocalyptic-wasteland-blues

Nego, pre par meseci smo imali novi album Possessed, nakon više od trideset godina diskografske šutnje (i to je za sada možda i moj album godine) a sada dobijamo i novi Exhorder koji nisu ništa u studiju uradili od 1992. godine. A i on je prilično impresivan. Ko je očekivao da 2019. godina donese ovakve plodove???

Elem, Exhorder su bend koji je na scenu eksplodirao debi albumom Slaughter in the Vatican 1990. godine, hvatajući zadnji voz za vreme u kome je thrash metal još mogao da deluje šokantno ali i postavljajući temelje za groove metal koji je negde u isto vreme Pantera pretvorila u svetsku senzaciju. Exhorder nisu postigli istu vrstu slave poput Dimebaga i ekipe ali ostaju cenjeni sve ove godine (i dostojanstveni utoliko što su uvek govorili da je moguće da su uticali na Panteru ali da Teksašani sasvim zaslužuju sve što su dobili jer su krvavo radili itd.) i sa albumom Mourn the Southern Skies kao da dolaze na naplatu na najbolji moguć način. Hoću reći, ja i nisam neki ljubitelj groove metala i Panteru nikada nisam trošio sem u prolazu, ali Mourn the Southern Skies je mnogo jaka ploča. Kvintet iz Luizijane ovde pogađa tačan odnos trešerske žestine i gruverskog, pa, gruva, sipajući moćne rifove kao da imaju beskonačne zalihe i kreirajući pamtljive, zarazne vokanle aranžmane koji su kao stvoreni da podižu masu na noge na stadionima ali i da budu puštani na radiju uz svest da je sve na ivici incidenta ali da je suviše napaljujuće da bi se propustilo. Ne treba ni da napominjem da je ovo odsvirano i producirano vrhunski i za nekog ko ovakvu muziku voli, Exhorder su upravo izbacili potpuno besmrtni klasik. Da je Dimebag danas živ i da Pantera postoji, ovo bi im bio šut u dupe i izazov koji bi doneo ko zna kakvu reakciju. Sve čestitke Exhorderu na kambeku kakav je malo ko očekivao:

https://www.youtube.com/watch?v=QezU673nHhk&list=OLAK5uy_l7fA0T2vfnBu6j3B5WO0tAjAwS7fparcM

Drugi katalonski bend danas koji ima novi album su Graveyard iz Barselone sa trećim albumom u planiranoj tetralogiji zasnovanoj na lavkraftovštini a koji se zove Hold Back the Dawn i ovo je jedna prijatna smeša razmazanog, prljavog death metala sa korenima u zvuku kakav su pre dve decenije popularizovali Incantation, sa rifovima i melodijama kakvih se ne bi postideli „normalni“ hevi metal izvođači poput Iron Maiden ili, recimo Testament. Graveyard zapravo imaju sličnosti sa njemačkim šampionima lavkraftosvskog death metala, Sulphur Aeon, to je taj epski, kosmički horor u temelju muzike i jednih i drugih ali ne samo što su Španjolci bili prvi u redu kada se snimala lavkraftovska muzika, nego je i njihov zvuk eklektičniji, za nijansu manje pompezan i posvećeniji rifu kao primarnoj gradivnoj ćeliji muzike. Ipak, Hold Back the Dawn nije samo procesija rifova već odlično napisana i aranžirana ploča agresivnog horor-metala, sa gomilom izvrsnih krešenda i masteringom koji je malo labaviji i pušta da se čuje malo dinamike u ovoj muzici. A to svakako sjajno dođe kada Graveyard, kao u završnoj trećini Winds Like Daggers postignu praktično himničnu epiku u onome što rade. Moćno!

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/hold-back-the-dawn

Da nastavimo sa tim staroškolskim death zvukom: Coffins iz Tokija imaju peti album, Beyond the Circular Demise, izašao je za Relapse i već je lako zamisliti kakva je to proslava prljavštine i sirovosti. Coffins donose svoj odvratni, mučni death zvuk oplemenjen doom sporošću, teturajući se i posrćući poput život mrtvaca a Relapse obezbeđuju da sve to bude isproducirano kako treba i zapakovano da se dobro čuje. Beyond the Circular Demise, naravno, nije album koji ćete puštati sumnjičavim prijateljima da ih ubedite u nekakve tehničke ili filozofske kvalitete death metala već ploča koja vam dopušta da razuzdano uživate u niskim porivima nudeći kvalitetne rifove i dobar death groove. Ko voli to sonično lomljenje kostiju i prosipanje utrobe, sa malo horor meditacija, uživaće:

https://coffins.bandcamp.com/album/beyond-the-circular-demise

Čikaški death metal / crustcore bend Bones ima treći album, Diseased i ovo je jedanaest pesama grubog, nesuptilnog zakucavanja koje nikada neće osvojiti nagradu za originalnost ili višeslojni izraz ali dobro dođe kao emanacija agresije koju mnogi od nas nose duboko u sebi i samo u posebnim momentima uspevaju da je oslobode na bezbedan način. Bones mogu da pomognu i možda je njihova terapeutska uloga jača od njihove umetničke ambicije. Hoću da kažem, slušati sa namerom:

https://bonesdeathmetal.bandcamp.com/

Za sofisticiraniji death metal zvuk pobrinuće se jednočlani projekat Engulf iz Nju Džersija sa svojim trećim EP-jem, Transcend, a koji nudi četiri pesme disciplinovanog death metala sa taman toliko black metal uticaja da zvuči sveže, opasno i napaljeno. Transcend je ploča opakih rifčina, treskajućih bubnjeva  i dinamičnih aranžmana, producirana taman kako treba da se muzici da dovoljno kvalitetan zvuk a da joj se ne oduzme energija. Ko voli tehnički ambiciozniji death zvuk voleće:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/transcend

Slično samo iz Grčke: Solunci Murder Made God na trećem albumu Endless Return prže vrlo dobar tehnički nabrijan death metal koji je kao stvoren za izdavača Unique Leader. Nije ovo album od koga bi mi ispao monokl ili koji na bilo koji način pomera granice brutalnog death metala ali Murder Made God nude tvrdu, srčanu muziku koja ima dovoljno elegancije da opravda svoje postojanje:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/endless-return

Slično samo iz Viskonsina: dobro, ne sasvim slično jer bend Pangaea ima i tu neku progresivnu dimenziju ali album Vespr je dovoljno shizofrena i zanimljiva kombinacija progresivnog death metala i metalcore elemenata da ga treba čuti makar iz perverzije. Ima ovde, jasno je, delova koji su meni odlični, kada bend uhvati opak gruv a pevač se pošteno pocepa, pa se onda pređe u neki barokno nakićeni melodijski pasaž, ali ima i previše generičkog deathcore nabadanja da bi mi sve to na gomili sasvim prijalo. Ali trude se i vredi im dati bar tu jednu šansu:

https://pangaeariffs.bandcamp.com/album/vespr

Naravno, album nedelje je prvenac i, ko zna, možda i poslednji album trija No One Knows What The Dead Think a koji se, kao i bend, zove No One Knows What The Dead Think.

Najavio sam ovo pre neku nedelju sa mnogo uzbuđenja pričajući o tome koliko smo blagosloveni da se dve trećine kultnih Discordance Axis okupljaju pod novim imenom da nam donesu još malo grindcore blagovesti i sada kada je album dropovao nemam kud sem da budem još više uzbuđen i to uzbuđenje podelim sa čitaocem.

Discordance Axis su bili jedan od najbolji grindcore bendova ikada, njudžerzijevska evolucija predloška koji su ostavili klasični Napalm Death albumi, verna mikroformi koja karakteriše žanr ali nesputana njegovim pank korenima. Discordance Axis su mešali anime uzore sa prog-rok mikrocitatima, svirajući sve brzinom od 300 na sat kako bi nam isporučili tri savršene ploče (od kojih je poslednja, Inalienable Dreamless izašla pre, gulp, devetnaest godina i predstavlja jedan od najperfektnijih iskaza u grajndkoru ikada) a onda su se razišli jer je gitarista Rob Marton imao zdravstvene probleme vezane za izloženost jakoj buci. Naravno , ja imam i neke personalne uspomene vezane za ovaj sastav, sa sve intervjuom koji sam uradio sa Jonom Changom za svoj fanzin i kasnijim kežual dopisivanjem.

Chang je kasnije izbacio i tri albuma sa Gridlink, bendom koji je moćnu izražajnost Discordance Axis doveo skoro do apsurda (dakle, svirali su JOŠ brže i žešće) ali je posle njihovog trećeg albuma od pre, gulp, pet godina objavio da se povlači iz muzike jer je uradio sve što je nameravao da uradi. Na našu sreću, lagao je.

No One Knows What The Dead Think ponovo spaja Changa i Martona a umesto kultnog Davea Wittea za bubnjevima danas sedi Kyosuke Nakano. Marton pored gitare svira i bas-gitaru i to već treba da signalizuje da ovaj bend NIJE Discordance Axis.

Ali je dovoljno dobra, zrela aproksimacija. Za razliku od Gridlink, No One Knows What The Dead Think nije sav u opsednutosti superbrzinom i ovo je verovatno najsporija ploča na kojoj je Chang snimljen kako vrišti. To i dalje znači da je muzika 80% sastavljena od blastbitova i brutalnog prebijanja ali impresionistički elementi koji su se kod Discordance Axi pojavili na trećem albumu i definisali zvuk Gridlink i ovde dosta drčno ulaze u prvi plan. Marton ume da uplete komplikovane prog linije koje sasvim prirodno zvuče uz Nakanove krvoločne rafale i Changove urlike, ali neke od pesama imaju i skoro meditativne pasaže. I dalje pričamo o agresivnoj muzici ali slušajte kako recimo Cinder sa svoja dva i po minuta nepraštajućeg thrasha uspeva da pređe put od prog komplikovanja do zamišljenog, setnog, veoma emotivnog zvuka koji i dalje proleće brzinom od 200 na sat pored slušaoca.

Ovaj album utoliko predstavlja neku vrstu zrele faze za Changa i Martona, potpunu lojalnost grindcore ekspresiji ali uz nadgradnju koja pokazuje da ovo nije jednodimenzionalna muzika za prosto izbacivanje energije već višeslojni medijum koji može da istrpi i duže pesme i napredne harmonije i kontemplativne aranžmane a da se ne odrekne tvrdog , destruktivnog jezgra.

Naravno, taj kontemplativni element muzike (koji, ponavljam dolazi UZ agresivno prebijanje a ne umesto njega) neće biti za svakoga i mogu da zamislim da ljubitelji starih Changovih i Martonovih inkarnacija budu blago razočarani jer je ovo album sa više atmosfere i srazmerno manje krvopljusa, ali meni No One Knows What The Dead Think leži kao budali šamar. Kada se prva polovina albuma (druga je, kao i kod poslednjeg Gridlinka, ispunjena Karaoke verzijama svih pesama) završi obradom Dominion, prvom pesmom sa prvog albuma Discordance Axis, i prvom koju sam ikada čuo, koja je autoritativno moćna i prosto – genijalna – to je dovoljno da mi krene suza.

https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/album/no-one-knows-what-the-dead-think

Video igre: Amid Evil

Dakle, ovog leta sam igrao mnogo igara, ali, zbog količine kletog posla, nisam stizao da o njima pišem. Danas samo delimično ispravljamo ovu nepravdu osvrtom na izvrsni Amid Evil.

First Person Shooter igre su nekada bile najveće igre na svetu. Onda je došao Fortnite – monetizujući uspešno činjenicu da igrač može da vidi svoj model na ekranu i taj model natera u različite plesove pa su tako igre poput Call of Duty, ili Battlefield potisnute u drugi red a aspiranti poput Warframe ili nesrećnog Anthema gledaju da prepišu od Fortnite onoliko domaćeg koliko će im pomoći. No, ovi pomenuti primeri su i dalje VEOMA popularne igre – Battlefront II koji se smatra komercijalnim pobačajem prodao je desetak miliona kopija, da ne pričam kolke je pare obrnuo kroz mikrotransakcije, lut boksove i ostale IAP smicalice – i epitomizuju ono što danas pojam First Person Shootera predstavlja za prosečnu osobu.

Hoću reći, FPS igre su danas, ako pitate nasumično odabranu prodavačicu u butiku ili profesorku nekog privatnog fakulteta, prevashodno onlajn, multiplejer naslovi u kojima se igra protiv drugih ljudi ili uz druge ljude, često zarad konstante progresije statistika i opreme, narativ je relativno nenametljiv a dizajn mapa i misija podređeni ideji da će sve to igrati veliki broj igrača u isto vreme. FPS igre tako mogu upadati u looter-shooter podžanr, gde su Destiny ili očuh ovog podžanra, Borderlands, ili mogu ići u hardcore smeru, farbajući se u ratne boje Battle Royalea (Apex Legends ili, dakako, modovi u poslednjim verzijama CoD i Battlefield) ali sve ovo su naslovi sa veoma naglašenom multiplejer komponentom (poslednji Call of Duty nije ni imao kampanju za jednog igrača – a pričamo o serijalu koji je do pre par sezona angažovao holivudske glumce poput Kevina Spaceyja za svoje kampanje) i čitavom dizajnerskom filozofijom podređenom ovom imperativu. Uključujući, jelte, Overwatch.

I sad, da se ne shvatimo pogrešno, kada je moderni FPS nastao, tamo negde početkom devedesetih, nema nikakve sumnje u to da je onlajn igranje preko ondašnjih dial-up modema, ili barem u udobnim LAN okruženjima učinilo jako mnogo na popularizaciji novog žanra. Sam John Romero je, ne treba zaboraviti, bio toliko opsednut deathmatchom da je veliki deo svog radnog vremena u id-u a i kasnije u Ion Stormu trošio na igranje deathmatcha, sasvim nepokoleban u svom uverenju da ovo merljivo doprinosi poboljšanju dizajna igranja.

Ali s druge strane, John Romero je i svojevrsni genije kada je u pitanju dizajn mapa i singl plejer misija za FPS igre – više ćemo o ovome kada budem stigao da pišem o Sigilu – a genijalnost dizajna je nešto što ne čujemo baš često da se pominje u vezi sa savremenim FPS-ovima koji su ipak dela ogromnih timova namenjena igranju ogromnog broja igrača odjednom.

Sve ovo pišem jer smo usred mini-renesanse „klasičnog“, old school FPS-a. Mislim, u 2019. godini ne samo da je jedna od najigranijih igara na mom Switchu baš originalni Doom (kome je, eto zgodne ironije, odstranjena multiplejer komponenta), ne samo da je Romero sa svetom podelio Sigil – koji skoro da može da se kvalifikuje kao „pravi Doom 3“ – nego smo dobili i tako uverljive iskaze kao što su Ion Fury i naš današnji predmet pažnje – Amid Evil.

Znaci su bili tu poslednjih nekoliko godina, dobili smo ribute Rise of the Triad i Shadow Warrior (o Shadow Warrior smo i pisali dosta opširno na ovom istom forumu), Doom iz 2016. godine je bio izuzetan spoj stare i nove dizajn-filozofije, a zimus je izdavač New Blood Interactive izbacio Dusk: prkosno nezavisni, na Unityju napravljeni omaž staroj školi. Dusk je bio toliko uspešan da je isti izdavač ove godine praktično ponovio isti pristup sa igrom Amid Evil novozelandskog studija Indefatigable, puštajući je u razuman early access kako bi se dizajn rafinirao i trijumfujući sa izlaskom prvog dana leta. Amid Evil je toliko siguran i ubedljiv rad ljudi sa evidentno ogromnom ljubavlju za klasični ’90s FPS model da mi je, dok sam igrao, mnogo puta dolazilo da spontano zakličem developerima.

Ti developeri, naravno, nisu baš tikve bez korena. Potekli sa scene kreiranja modova za originalni Doom, Leon Zawada i Simon Rance su svojevremeno uradili totalnu konverziju Rise of the Triad (nazvanu Return of the Triad) i zapravo prve pokušaje kreiranja Amid Evil pravili kao Doom-mod. Onda su ušli u industriju zaistinski i radili – eto zanimljivosti – na ributu Rise of the Triad iz 2013. godine, da bi na ovom projektu upoznali dobar deo ljudi koji su kao deo studija Indefatigable napravili Amid Evil koji sada imamo.

Ono što je zanimljivo – barem ako ste bestidni old school FPS geek – je da je Amid Evil igra koju su, dakle, napravili ljudi formirani na Doomu i sa iskustvom vezanim za igru koja je bila jedan od konkurenata Doomu, koristeći Unreal endžin, a kao dizajn predložak uzimajući igre koje su bile omaži Doomu rađeni od strane drugih ljudi (uz, doduše, Romerovu svesrdnu pomoć i objavljene od strane id-a). Grdna je to papazjanija i čovek bi se legitimno zapitao ko se u 2019. godini uopšte seća Ravenovih igara kao što su bile Hexxen i Heretic, a kamoli da ih se seća sa takvim simpatijama da napravi jedan fascinantan omaž koji je na kraju ispao jedna od najboljih igara koje sam igrao ove godine.

Ali, eto, ovi ljudi ih se sećaju, u tolikoj meri čak da sam negde pročitao Zawadinu izjavu kako Amid Evil zapravo nije direktno inspirisan Hereticom već da je to jedan melanž raznih uticaja i sve tako, no budimo jasni: Amid Evil u priličnoj meri izgleda kao Heretic, ima zvučne efekte koji su jasna aluzija na Heretic (na primer, smeh koji se čuje kada pokupite oružje) i tekstovi u igri se glavnom junaku obraćaju koristeći reč „Heretic“. Ako hoda kao jeretik, jelte, i pliva kao jeretik i gače kao jeretik…

Nebitno, kapiram da je manje od 5% populacije koja ovo čita ikada igrala Heretic a verovatno je manje od 20% čuo za njega – direktna poređenja nisu ni bitna. Amid Evil je bolja igra nego što je Heretic ikada bio a ima ljudi koji po Steamovim forumima pišu da je Amid Evil bolji i od samog Dooma. Ja ne bih smeo da odem toliko daleko, naravno, jer je Doom svojevrsna svetinja za mene, ali valja naglasiti neke stvari. Na primer, Heretic je igra notabilna najpre po tome što je imala neke tehničke inovacije za u to vreme još uvek prilično mladi FPS-žanr. Džibovi (raspadanje tela na komade), inventar, pa i pomeranje kamere po Y-osi, ovo su sve bile stvari koje su u Hereticu delovale sveže a kvazisrednjevekovni, magijski seting je posle prljavog naučnofantastičnog Dooma svakako imao svoj posebni šarm.

Amid Evil, naravno, ne donosi inovacije i njegova je izvrsnost u domenu primenjivanja znanja sticanih tokom četvrt veka na sada već veoma klasičan FPS-dizajn. Ova igra je kao neki fantazijski eksperiment u kome se vraćate dvadeset godina unazad i stare FPS trope čistite od prašine i sklapate ih sa mnogo razumevanja u briljantu, inspirisanu celinu koja pod rukom daje isti osećaj fantastičnog uzbuđenja kojeg se sećamo iz te prve generacije FPS-a, ali na višim nivoima dizajna evoluira u neočekivano kompleksnu, impresivnu građevinu.

Da bude, dakle jasno, Amid Evil je VEOMA old school u dizajn smislu. Tehnologija je nova, igru tera Unreal 4 iako to na prvi pogled ne biste rekli kada ugledate grubu geometriju i pikselizovanu municiju, ali je čitav pristup igri tvrdoglavo zakopan u 1994. godini. Ovde nema ni dukenukemovskih žovijalnosti i popkulturnih referenci, a kamoli nekakve halflifeovske sofisticiranosti u domenu ambijentalnog pripovedanja. Narativ Amid Evil je posredovan kroz kriptične tekstualne poruke na zidovima i najvećim delom spakovan u codex tab u meniju, u ovoj igri nema „likova“ već samo hordi neprijatelja koji su bezumne demonske kreature što moraju biti počišćene na putu ka spasenju vaskolikog postanja od drevnog zla, nema kinematika niti momenata koji sugerišu „režisersku ruku“ koja bi dodala sloj artificijelnosti (i artizma) na sirov, naturalistički program trčanja kroz trodimenzionalni prostor i besomučnog pucanja na sve – baš sve – što se kreće.

A što sve Amid Evil čini tako jako imerzivnim iskustvom. Ne znam kako je kod mlađih osoba, ja sam ipak bio u svojim dvadesetima i sa više od deset godina iskustva igranja igara kad se Doom pojavio, ali za mene su FPS igre koje je ovaj revolucionarni naslov predvodio bile neka vrsta ultimativne validacije medijuma, slično onome kako danas VR entuzijasti pričaju o virtuelnoj realnosti. Uostalom, John Carmack je sa FPS igara napravio prirodan pivot ka virtuelnoj realnosti notirajući da je za njega rad na FPS igrama uvek bilo koračanje ka uvećanoj imerziji, premeštanju igrača u svet igre, uklanjanje nedijegetičkih barijera i artefakta kako bi smo osetili da smo „tamo“. Amid Evil je izvanredan pokazni primer za ovu filozofiju, uprkos svom srazmerno lo-fi izgledu, jer je igra koja skoro agresivno, maltene manifestno beži od „kinematičnog“ zarad totalne imerzije. U ovoj igri nema nameštanja uglova kamere i, kako rekoh, likova, dijaloga ili nametljive naracije. Nema gotovo ničega što igrača izvodi iz „zone“, što bi mu pažnju skretalo sa činjenice da je on jedno skoro opipljivo fizičko prisustvo u svetu igre, da je sila-sa-kojom-morate-računati u prostoru ispunjenom fantastičnim građevinama, neverovatnim mehanizmima i agresivnim neprijateljima, da je njegova misija, čak i ako niste pročitali ni redak teksta iz codexa (ja, recimo, nisam) jasna čim napravite prvi korak, da je čin kretanja ka cilju (koji nije obeležen nikakvim markerima niti bilo kako nedijegetički označen) nešto što vam dolazi prirodno čim dohvatite miša i tastaturu u ruke.

Deluje kao mala stvar ali na mene je sve ovo delovalo zapravo veoma katarzično, što kažu anglofoni, „life affirming“. Amid Evil je igra u kojoj je kretanje toliko brzo, glatko i efikasno (visoki skokovi, odsustvo štete pri padu sa bilo koje visine) da se odjednom prisetite zašto su FPS igre nekada imale kompleksan dizajn mapa, danas napušten za račun širokih poljana namenjenih napucavanju desetina igrača odjednom. I naravno, ovaj dizajn mapa u Amid Evil dobija jedno od svojih najboljih otelovljenja u modernoj istoriji. Tamo gde su nove Rise of the Triad i Shadow Warrior igre otišle samo na pola puta (druga SW je već bacila peškir i prepustila dizajn mapa algoritmima), Amid Evil uleće sve do balčaka i donosi veličanstveno kompleksne nivoe koji, hvala proviđenju, istovremeno nisu puki lavirinti već izuzetno promišljene mape koje igrača usmeravaju i kanališu izvanredno sofisticiranim metodama. Ovde upravo dobijamo taj uvid u to kako akumulirano znanje o dizajnu igranja tokom dve protekle decenije može da blagotvorno deluje na kreiranje old school FPS mapa i Indefatigable drže master klas na kome bi i sam Romero verovatno imao šta da nauči.

Pričam ne samo o vertikalnosti pa čak i prilično uspelim instancama platformskog gejmpleja (nešto što je u old school FPS-ovima generalno ispadalo užasno na ime činjenice da ne vidite sopstvene noge), niti o tome da imate nekoliko isprepletanih putanja kroz mapu sa više nivoa, mada, da, sve to stoji. Ali pričam o tome da su Indefatigable na sve to što su imale i stare igre dodali i posebno razumevanje kako igrač kroz takve mape prolazi, šta u njima poželi da radi, šta bi moglo da ga zbuni a šta da frustrira… Ponovo ću se vratiti Doomu i reći da su Romero, McGee i drugi dizajneri mapa bili svojevrsni geniji ne samo jer su umeli da se inteligentno igraju geometrijom – a umeli su – već i zato što su, a bez mnogo prethodnog sopstvenog iskustva ili iskustva drugih developera sa 3D igrama razumeli da je dizajniranje mape neka vrsta asinhronog dijaloga sa igračem, pogađanje njegovih reakcija, usmeravanje njegovog pogleda, anticipiranje njegovih očekivanja i pronalaženje načina da se na njih odgovori, nekada pozitivno, nekada provokativno… Amid Evil ovo isto radi samo sa složenijom geometrijom i mnogo akumuliranog kolektivnog iskustva, a najlepša stvar u vezi magijsko-srednjevekovnog setinga igre je to da se dizajn mapa ne mora držati ni tako nategnuto „realističnog“ pristupa kakav je imao originalni Doom (igra u kojoj svemirski marinac na Marsovom satelitu Fobosu ubija demone iz pakla, jelte). U ovoj igri zato imamo dugačke stepenice i ogromne sale sa platformama koje nemaju nikakvu očiglednu funkciju sem estetske (i možda – ritualne), duge, vijugave kamene staze koje povezuju kule što vise iznad provalije, skrivene liftove i tajna vrata, pa na kraju i velike tekuće ili stajaće vode suspendovane u vazduhu, u kojima plivaju i rone ogromne ajkule. A ovo je sve pre nego što dizajn nivoa postane zaista tripozan. Amid Evil ima centralno čvorište iz koga birate misije redosledom koji vama odgovara ali poslednji nivo se otključava tek nakon prelaska ostalih i predstavlja jedan od najubedljivijih primera apstraktnog dizajna gde elementi mape nemaju nikakvu „funkcionalnu“ ulogu sem da budu mesto na kome se borite protiv velikog zla, vodeći vas kroz sve čudesnije krajolike prepune geometrija koje nemaju smisla, gravitacionih sila koje ne rade kako bi bilo logično, teleportujućih portala…

Ono što dodatno impresionira je kako pojedine mape, i pored te naglašene sur-realističnosti dizajna, imaju distinktne teme. Drevni hramovi i podzemne tamnice koje obilazite nemaju uverljivost „stvarnih“ prostora – nećete u njima prepoznati tragove da su tu ljudi stvarno živeli i nešto konkretno radili – ali imaju svu ikoničnost simboličkih lokacija koje nose nekakvu drevnu istoriju i tuđinsku kulturu sa sobom. Amid Evil umešno pleše između divljih, negostoljubivih eksterijera gde ćete jednako često gaziti po prašini, kaldrmi i kristalu, i pretećih enterijera sa složenim mašinerijama koje morate razumeti da biste pretekli i nastavili svoju herojsku potragu dalje, sve do samog kraja.

Naravno, mape su dobro posoljene neprijateljima raznih tipova i ovde se opet vidi kako su developeri pazili da omažiraju klasične koncepte ali i da ih unaprede i prevaziđu. Borbe sa velikim količinama protivnika, kao u najužurbanijim momentima Dooma su ovde uobičajena stvar, ali je ponašanje protivnika pametno podešeno tako da leteći, trčeći, plivajući i drugi neprijatelji imaju različito doterane nivoe agresije i obrasce ponašanja. Igra u početku zapravo deluje teže nego što stvarno jeste, jer su mnogi neprijatelji iznenađujuće agresivni – na kraju krajeva jedno od obeležja stare škole je to da neprijatelji generalno ne haju za svoje zdravlje i uporno se kreću ka igraču – a mnogi od njih koriste projektile i napadaju iz daljine, dok drugi brzo trče ne bi li promptno stupili u ful-kontakt, ali čim se malo trgnete i shvatite da ovo nije savremena pucaljka sa zaklonima i oružjem koja obara jednim hicem, i da zahteva neprestano kretanje i kontrolu mase, stvari dolaze na svoje mesto. Amid Evil zapravo ima neke od najzabavnijih neprijatelja koje sam imao čast da pozdravim počasnim plotunom ove godine, varirajući uspešno i na više načina motive varvarskih ratnika, oživljenih statua, oklopljenih jahača, hodajućih biljaka, letećih maski koje bljuju vatru, lebdećih sveštenika što ispaljuju magijske projektile itd. Akcija je uvek žestoka a tempo kojim se misije odvijaju perfektno podešen tako da sukobi sa velikim grupama neprijatelja dolaze kao prirodne kulminacije istraživanja a nagrade u vidu resursa (zdravlje, municija) bivaju „prirodno“ dostupne kada pobedite.

Kvalitet dizajna neprijatelja kulminira u bosfajtovima. Neke od ovih borbi zahtevaju kreativno snalaženje u datoj areni a taktičko upravljanje resursima ovde postaje presudno, pogotovo korišćenje specijalnih napada koji crpu zalihu sakupljenih duša pogubljenih protivnika. Neki od bosova pred kraj igre su gotovo razmetljivi primeri naprednog dizajna, kao što je recimo par odvratnih (i divovskih) člankovitih stonoga sa kojima se borite u slobodnom padu, ili džinovsko oko u hramu čiji je patos skoro sav u lavi, dok je finalni bos primereno spektakularan i ogromnih razmera.

Naravno, FPS igre su, makar u periodu pre Call of Duty u velikoj meri bile definisane svojim oružjima i Amid Evil ovde drži neke ozbiljne lekcije iz dizajna pucaljki. Na primer, ovde nema hitscan oružja i svaki od magičnih predmeta (mač koji izbacuje velike komade zelene magije što zahvataju više protivnika odjednom, topuz čiji šiljci pribijaju protivnike za zidove, trozubac koji emituje elektricitet što parališe i od kog na kraju neprijatelji eksplodiraju) koje koristite ispaljuje projektile što podležu fizici kao i svi ostali predmeti u igri. Na primer, svako oružje ne samo da ima svoje mesto u igri nego i svako od njih ostaje aktuelno do samog kraja. Osim sekire sa kojom započinjete svaku misiju, a koja jedina zahteva borbu na blizinu (ali zato ne troši nikakvu municiju), sva ostala oružja su vrhunski korisna sve vreme i sebe ćete zateći kako ih stalno menjate u zavisnosti od toga kako se menja situacija na terenu. Recimo, skromna magična palica koju nalazite prvu i koja ispaljuje samonavođene plave lopte ofanzivne magije ima toliko jak specijalni napad dušama da sam je koristio sve do kraja igre i njome pobedio i poslednjeg bosa. Ali pored nje tu je i čarobni štap koji ispaljuje minijaturne planete (praktično raketni bacač) kao i purpurni, er, predmet koji imitira Doomov BFG i može jednim hicem da ubije celu sobu punu neprijatelja. Arsenal Amid Evil je fantastično svestran i ostavlja izuzetan osećaj u rukama bez obzira koje oružje koristite, a kako je ovo igra u kojoj je borba glavno jelo na meniju, veliko je zadovoljstvo kada se u nju kreće sa alatom koji ovako dobro služi svrsi. Ponovo, ovde nema nikakvih specijalno ekstravagantnih ideja – većina oružja ima sasvim očigledne parnjake u standardnom FPS repertoaru i ovde nemate dubstep gun ili gravity gun kao u nekim igrama – već je samo na delu duboko razumevanje klasičnog šuterskog dizajna i pažljivo podešavanje parametara dok oružja ne postanu praktično direktan produžetak volje igrača.

Amid Evil nije „lepa“ igra, što je očigledno čim vidite da se trudi da omažira niskopoligonski „look“ ranih FPS-ova (u koje Doom čak i ne spada sa svojim 2D sprajtovima koji se skokovito skaliraju) i pikselizaciju tekstura koja je dolazila uz srazmerno niske rezolucije ondašnjih igara. No, Amid Evil pored toga ipak koristi savremen endžin pa su neki momenti osvetljenja, neki efekti i trikovi duboko impresivni. Opet, ovde pričamo o distinktnoj vizuelnoj filozofiji, oštrim uglovima i šiljatim modelima neprijatelja koji, čak i kada pripadaju jasno različitim habitatima, i dalje očigledno vode poreklo od istog velikog zla koje pokušavate da pobedite. Jednako važno je da je zvučni dizajn igre veoma uslužan sa informacijama koje omogućuju da se snađete i u najurnebesnijim borbama sa desetinama protivnika odjednom kada je važno da bez gledanja znate ko vam je iza leđa a kuda možete da se bacite u odstupnicu. Naravno, zvuci oružja su duboko zadovoljavajući, pogotovo kada se aktiviraju specijalni napadi gde dobijate osećaj jednog autentičnog prekoračenja „razumnih“ granica i igranja sa zabranjenim magijama.

Amid Evil je naprosto trijumf klasičnog dizajna koji, vidi se to sada veoma dobro, nikada nije zastareo. Jeste bio postepeno napuštan kako su grafičke mogućnosti hardvera rasle a sa njima i budžeti za grafiku (hardverski i monetarni) pa smo tako došli i do one poznate karikature u kojoj je stara FPS mapa zamršeno klupko uzajamno presecajućih puteva, staza i bogaza a savremena FPS mapa jedna par puta izlomljena prava linija, ali sa etabliranjem nezavisne grane moderne igračke industrije pokazuje se da ovakve igre itekako imaju publiku ali i kapacitet da se i dalje razvijaju i evoluiraju bez potrebe da idu u smeru kinematskog ili uopšte, naglašenije narativnog koncepta. Ovo je igra pre svega o kretanju, snalaženju u trodimenzionalnom prostoru – gde ćete se nekada i izgubiti u ogrommnim zgradama sa liftovima, platformama i lebdećim mehurima vode kroz koju možete plivati, i sebi čestitati kada se ponovo nađete – i poražavanju ogromnih količina agresivnih, impresivnih neprijatelja. Ovaj model, pokazuje se, je sam sebi dovoljan kada se njime bave vešte ruke. Nadam se da ćemo studio Indefatigable još dugo gledati kako rastu i produbljuju svoje veštine jer njihova prva igra je praktično moderni klasik a koji sam za prvi prelazak odigrao na PC-ju, kako i treba. Naravno, Amid Evil stiže na Switch naredne godine i već sada mi je jasno da ćemo se ponovo ćerati.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-09-2019

Noćas smo izgubili još jednu staru mačiju prijateljicu i tu nikakva količina viceva na račun Petka trinaestog neće pomoći da današnji metalni pregled potpuno izgubi  crtu sjete i patetike. Tako da, idemo pravo u rovove…

Za početak da notiramo da je prvi album rumunjskih folk-blek-metal komšija Sur Austru, nazvan  Meteahnă timpurilor (Pola sata???) ugledao svetlo dana i, kako i očekujete od sastava koji je duhovni naslednik poštovanih Negură Bunget (a nakon smrti bubnjara Gabriela Mafe), ovo je prilično zrelo i sigurno u svojoj mešavini balkanskih folk motiva, cheezy epike i mekšeg blek metala. Ima tu dosta ritualnih elemenata ali je u prvom planu ipak raspevaniji balkansko-gotski folk sa frulama i rasviranim gitarama, a sve u tempu koji obezbeđuje da se na koncertima bezbedno osećaju i žene i deca. Ne skroz moja šolja crnog vina, ali dostojanstveno i pristojno.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/meteahna-timpurilor

Dva američka benda, Black Fucking Cancer i Gloam imaju solidan split album Boundless Arcane Invokations koji donosi na sto pristojan američki black metal, solidno produciran i sa dobrim rasponom dinamika i ideja. Gloam su oni koji imaju veći raspon pristupa ali Black Fucking Cancer svakako mogu da računaju na efektnost svog svi-u-napad pristupa:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/boundless-arcane-invokations

Isto iz Amerike ali sasvim drugačije zvuči Hrůza zvítězí, debi album jednočlanog projekta Kostnatění a koji je nerovazn, podrumski ali nadahnut psihotični blek metal opsednut smrću i veoma uspešan u svom art brut pristupu:

https://kostnateni.bandcamp.com/album/hr-za-zv-t-z

Norveški jednočlani bend Dauden, pak, nudi nešto sasvim u skladu sa mojim preferencama, naime, klasični norveški blek metal sa svim oštrim ivicama ali i autentičnim nordijskim senzibilitetom koje ovo implicira. Dauden je začet kao kaver-bend, ali Dødsblikket (Pogld smrti) je već drugi album na kom se svira originalni materijal i ovo veoma prija. Dødsblikket je žestoka, besna ploča na kojoj ima taman toliko tragova melanholije i tuge da se prisetimo klasičnih norveških ploča i tu se setimo da je  Daniel Minge, jedini član ovog benda, priličan poštovalac Mayhem, ali Dauden je sada već veoma samosvojan i autentičan projekat koji se sluša bez ikakvih hipoteka i pojašnjenja u zagradama. Zrela a divlja ploča.

https://youtu.be/k1HRjfvp4aU

Prvi album finskog sastava Tyhjä pod nazivom Tästä kuolevasta maailmasta (O umirućem svetu) je još izvrsne skandinavske blek metal ponude. Bend dolazi iz grada Lappeenranta  koji je bliži Rusiji nego švedskoj ali ono što sviraju je sasvim na liniji švedskih uzora poput Setherial ili Naglfar, žestoko, brzo, melodično ali oštro i ubitačno sve vreme. Volim bend koji ume da pravi pesme što su većinski sastavljene od blastbitova a da ne deluju dosadno i isforsirano ali ovde i sporije stvari (na primer Halkaisija) tresu žestoko i predstavljaju bend u izvrsnom svetlu. Tyhjä su veoma zreo bend s obzirom da im je ovo prvenac i čak ni za dlaku sirovija produkcija od najskupljih bendova iz žanra ne može da zakloni činjenicu da je ovo izvanredan album. Najtoplije preporuke.

https://tyhj.bandcamp.com/album/t-st-kuolevasta-maailmasta

Pa opet Norveška: Dold Vorde Ens Navn (ili „Sakrij naše ime“) je svojevrsna norveška supegrupa sastavljena od bivših članova Doheimsgard, Strid, Satyricon, Ulver i njihov debi EP Gjengangere i hjertets mørke (Šetači u tami srca) je interesantna kombinacija metala i, recimo, nekakvog d-beat krast panka, sa zanimljivim prelazima iz melodičnih u sirovije delove, čestim promenama tempa i za blek metal veoma nekarakterističnim pevanjem. Blek metal kredencijali benda se čuju (Drukkenskapens Kirkegård, odnosno Groblje pijanstva, bi sa drugačijim pevanjem bila skoro pa klasična blek metal pesma) ali ovo je sveža, pa i pomalo smela eksploracija ekstremne muzike sa patiniranim pristupom i bez straha da bi ikom mogla da padne kruna s glave. Ustežem se da ovo nazovem avangardnim jer bend zvuči pre svega zainteresovan da prati instinkte radije nego da učestvuje u nekakvoj tradiciji avangrade (ako to nije preteran oksimoron), ali je ovo svakako vrlo solidnih dvadesetak minuta spakovanih u četiri dobro napisane i odsvirane pesme (od kojih poslednja odlazi u skoro post-pank smeru da bi onda krenula da žestoko folkuje). Izvrsna nedelja za štovaoce skandinavskog metala.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/gjengangere-i-hjertets-m-rke

I,mislim, ima još: Eternity je takođe norveški, jednočlani projekat čoveka po imenu Evighet a koji je prvi album izbacio još 2006. godine.  Trinaest godina kasnije i to baš na Petak trinaesti (a vi posle tripujte da je sve to slučajno), izlazi drugi album, To Become The Great Beast a za koga je autor namerio da bude „ultimativni blek metal album“. Opremljen iskustvom ali i solidnim gostima (Blasphemer nekada iz Mayhem a danas iz Vltimas i Aura Noir svira bas), Evighet može da kaže da je u najmanju ruku snimio solidnu ploču koja omažira norveške prethodnike ali ima i neki svoj, vrlo sirovi, energični zvuk. Eternity na ovom albumu ne izlazi nikud preko granica žanra i drži se pre dve i po decenije uspostavljene šeme, ali To Become The Great Beast nedostatak neke velike originalnosti nadomešćuje ubedljivom svirkom i solidnim radom na temama. Prijatna ploča solidno stare škole sa mnogo zaljubljenog satanizma:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/to-become-the-great-beast

Da zanesemo malčice istočnije, tu je novi album francuskog veterana Loïca Celliera, sa njegovim projektom Belenos i mešavina keltskih sanjarija sa žestokim, udaračkim blek metalom dobro dođe da preseče svu tu nordijsku hladnoću kojom smo se hladili. Argoat je zaista prilično topla ploča sa lepim, melanholičnim ispevavanjima i prijatnim melodičnim pasažima između redovnog programa blastbitova i vrištanja i impresionira kako je sve to prirodno uklopljeno. Belenos svakako nije jedan od milijardu sobnih solo blek metal projekata i ovde se vidi skoro trodecenijsko iskustvo na delu. Album zapravo izlazi zvanično sledećeg Petka al pošto je već ceo na JuTjubu uz blagoslov autora, eto nam ga:

https://youtu.be/w4H1RCDbaTA

https://belenos-northernsilence.bandcamp.com/album/argoat

Norveško-nizozemski (a danas sasvim nizozemski) ženski trio Asagraum ima drugi album, Dawn of Infinite Fire i ovo je divalj, zakucavački blek metal sa taman toliko atmosferičnih elemenata da se publika ne prepadne od surovog prebijanja koje ove cure isporučuju. Nije sve to odsvirano istom brzinom i bend vešto varira koljačlke blastbitove sa promišljenijim, sporijim delovima u kojima blistaju lepe melodije. Dawn of Infinite Fire je miskovan malo previše prštavo ali ovo je u celini zdrav, težak zvuk koji lepo nosi ovu skandinavski intoniranu ali ne i retro muziku. Izvrsna ploča za svakoga ko voli Immortal i slične klasičare.

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/dawn-of-infinite-fire

Ajmo još više na istok za potrebe drugog albuma beloruskih Downcross čiji melodični satanistički blek metal dobro zvuči i solidno se čuje na albumu What Light Covers Not. Belorusi preteruju sa komprimovanjem svega u masteringu ali ni brikvolovan finalni produkt ne može da potpuno uništi muziku koja je melodična i pametna, brza i prilično heavy sa slovenskim prelivom ali bez previše lutanja stazama melanholije, odlučujući se umesto toga za nešto više horor ugođaj nadeven divnim, pamtljivim melodijama. Vrlo lepo:

https://downcross.bandcamp.com/album/what-light-covers-not

Naravno, JOŠ UVEK NA ISTOKU izašla je nova Mgła i nekrunisani kraljevi istočnoevropskog blek metala na svom četvrtom albumu Age of Excuse (na kome se i svih šest pesama isto tako zove) neće razočarati slušaoce ili izneveriti visoka očekivanja. Mislim, dobro, zavisi kolika su vam očekivanja ali ovaj bend više od decenije dosledno razvija svoj zvuk i Age of Excuse je onoliko siguran i ubedljiv iskaz poljskog blek metala koliko je u 2019. godini moguće zamisliti. A Poljaci vladaju Evropom, jelte.

Mgła su ovde na vrhuncu svojih filozofskih istraživanja ali i pročišćenosti muzičke vizije sa pesmama koje su dugačke i epske ali bez potrebe da budu predugačke i neopravdano komplikovane. Rekao bih da ovde umesto složenosti na programu imamo dubinu sa ingenioznim korišćenjem minimuma muzičkih sredstava da se postigne maksimum efekta. Pesme su, dakle, vrhunski aranžirane sa kompozitorskom disciplinom koja priziva najbolje minimalističke kompozitore od pre pola veka, gde se veliki broj ponavljanja i mali muzički gestovi isplaćuju velikim emotivnim dividendama. Naravno, polsjki blek metal je načelno prilično emotivan i topliji od svoje starije skandinavske rodbine ali Mgła fantastično mešaju prave količine melanholije, rezignacije i buntovništva da daju album koji je istovremeno i dostojanstven i uzbudljiv. Age of Excuse je ploča vrhunske muzike i dovoljan dokaz da će ovaj bend nastaviti da vlada još izvesno vreme. Lektira:

https://www.youtube.com/watch?v=J03woJbLrgA

Idemo na stoner. Swan Valley Heights je nemački bend za koga se kladim da im je ime aluzija na televizijsku seriju Sweet Valley High. Mislim, to je ta vrsta humora koju očekujemo od ljudi što marenduju kanabinoide nekoliko puta dnevno. Elem, drugi album ove berlinske ekipe, The Heavy Seed je ploča dugačkih psihodeličnih džemova sa dosta meandriranja ali koji su svakako uobličeni u pesme sa pevanjem, refrenima itd. Sve je to pomalo ni tamo ni vamo, ni dovoljno freeform da bude klasičan džem ni dovoljno utegnuto da budu baš pamtljive pesme, ali da ne budemo životinje, ovo je ipak dobar psihodelični stoner sa opasno isfaziranim gitarčinama i pristojnom atmosferom. Možda sam ja samo loš čovek koji bi voleo da je ovo za nijansu utegnutije i kraće, ali solidno se to sluša:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/the-heavy-seed

Na drugom delu spektra su sidnejski Astrodeath čiji je istoimeni debi album veoma heavy rok koji kombinuje sludge oštrinu sa malo grunge seksepila. Nimalo revolucionarno ili eksperimentalno ali puno energije i jakih rifčina pa ko voli, ovde će pronaći osam solidnih hevi rok pesama:

https://astrodeath.bandcamp.com/album/astrodeath

Saturna iz Barselone na svom četvrtom albumu, Atlantis, nude sasvim jasno ’70s intoniran hard rok koji bez stida priziva velike prethodnike (mislim, prva pesma se zove Black Purple, za ime sveta) i ako volite ovakvu muziku nema sumnje da ćete uživati. Ovde dobijamo stamen ritam, masne solaže na korektno distorziranom Stratokasteru, bluzerske refrene i dobre rifove. Saturna se ne izdižu previsoko iznad tribjut dela spektra ali su dobri, jako dobri kao izvođači i u muzičkom podžanru koji biraju isporučuju veoma dobre pesme sa profi ali ne tezgaroškim izvođačkim pristupom. Greota je da i ovaj album pati od prekomprimovanog masteringa, ali to na stranu, vrlo prijatno za slušanje:

https://saturna777.bandcamp.com/album/atlantis

Nije metal  ni izdaleka, pa nije ni rok ali debi album benda Taras Bulba iz Ujedinjenog kraljevstva, One, je vrlo lepa kombinacija etničkih motiva i meditativne, psihodelične, pomalo filmske psihodelije. Bend je nastao od prethodnog projekta, Earthling Society koji je mešao kraut rok sa paganskim korenima i Taras Bulba je logična ekstrapolacija ove priče. Kako rekoh, nije metal, pa ni rok, ali jeste veoma tripozno a sa razumevanjem da za trip valja da postoji i vozački ritam, tako da meni ovo veoma prija:

https://earthlingsociety.bandcamp.com/album/one

Ako sasvim usporimo tempo srešćemo se sa finskim bendom Profetus čiji četvrti album, The Sadness of Time Passing izlazi tek 21. Oktobra ali nam je već ponuđen putem JuTjuba na preliminarno preslušavanje. Profetus se pronalaze u funeral doom vodama, onom najsporijem vidu ekstremnog metala gde su ritmički udari nalik na zamirući rad srca a melanholija se u talasima sudara sa do karikature zaoštrenim meditacijama o smrti posredovanim putem zverskih vokala. Profetus su na ovom albumu nedovoljno originalni ili nedovoljno avangardni da bi sa trona skinuli kraljeve kao što su Bell Witch ali je ovo svakako dobra funeral doom ploča koja daje tačno ono što od nje očekujete i ako vam je hororični, melanholični, spori, valjajući ambijent-sa-ritmom na srcu, valjaće da se posluša:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/the-sadness-of-time-passing

https://youtu.be/vBzOsBiO2UQ

No, za slučaj da se pomisli kako je funeral doom toliko tvrdo kodifikovan žanr da se u njemu ni ne može napraviti nešto što neće zvučati generički i po formuli, tu je deveti album jednočlane ukrajinske doom mašine Raventale, pod nazivom Morphine Dead Gardens koji, dobro, taj naziv malko sugeriše generički pristup. Ali, iako Astaroth Merc, spiritus movens ovog projekta, na ovoj ploči koristi uobičajeni funeral doom arsenal sporosti, težine, melanholije i death oštrine, on to radi sa velikom zrelošću i bez očiglednih naklona formuli u komponovanju, nudeći pet pesama koje jesu jako dugačke (najkraća 9:40, najduža 14:10) ali za koje ne osećate koliko traju jer ne posežu za standardnim plima-oseka pristupom kojim se mnoge funeral doom kolege koriste kao temeljom kompozicija. Umesto toga, Raventale ide odmah u vilicu, nudeći pesme koje nemaju tako očiglednu zavisnost od građenja krešenda i povlačenja u meditativni šapat i mada su ovo onda po definiciji dinamički ravnije kompozicije, one su zapravo melodijski i idejno bogatije i nude vrlo pošten, melanholičan, tragičan doom metal koji poništava osećaj za vreme i hipnotiše harmonski i temama radije nego pukom strukturom. Slovenska ruka (kao i slovenska duša) je čudo. Sjajan album:

https://raventale.bandcamp.com/album/morphine-dead-gardens

Ištete još death doom zvuka? Nema problema, njujorški Weeping Sores, sastavljeni od članova bendova Pyrrhon, Septus, Tchornobog i Hell na svom debiju False Confession isporučuju primereno žanrovsku ploču dubokih death vokala, sladostrasnih violinskih pasaža, baroknih gitarskih solaža, sporog ritma, ali jake emocije. Izdavač I, voidhanger ima dobru nedelju, bez sumnje, jer ovo nije jedina njihova ploča koju ćemo danas pominjati, ali jeste poslednja u ovoj nisci dobrog dooma. Weeping Sores su kao neka malo pankerskija, ali srčanija verzija ranih My Dying Bride sa pesmama koje imaju disciplinu ali i fleksibilnost da zvuče živo i lepšravo a da ipak ne odbace sržnu doom težinu i atmosferu. Veoma lepo.

https://weepingsores.bandcamp.com/album/false-confession

Izašao je, naravno i novi album Korn, The Nothing. Zanimljivo je pomisliti da u istoj godini dobijamo novi Slipknot (tek šesti) i Tool (peti) a da Jonathan Davis i ortaći tuku već trinaestu ploču. Al da se razumemo, čuje se da je tu talenat i inspiracija sad već razmazana u tankom, tananom sloju na ovom albumu. The Nothing je dobro i profesionalno sklopljen album benda koji je definisao Nu Metal sa svojom večnom tenzijom između horora vezanog za traume i težnje ka glamuru svojstvenom mladima iz nižih slojeva srednje klase. The Nothing uspeva da u ovu sada već solidno izlizanu formulu ubaci detalje koji je osvežavaju, ali ovo je prevashodno na tehničkom, produkcijskom nivou i album je, kad se svede na sam kvalitet pesama niska generičkih Korn komada koji koriste trikove koje već znamo ne bi li nam dale parče nostalgije. Ja Korn nisam baš nešto srčano voleo ni na prve dve ploče mada sam cenio neke njihove elemente pa me ni The Nothing niti uzbuđuje niti mnogo boli. Bend zna kako Korn treba da zvuči, što jeste važna stvar u svemu i isporučuje dovoljno faksimila svog klasičnog zvuka da ne bude neprijatan. Ali ovo je album gde već sa drugom pesmom postaje jasno da je producent bio najvažniji član ekipe i da je sve mogla da odsvira i gomila inteligentnih mašina… Narvno, Davis ovom prilikom ima autentičnu traumu sa kojom pokušava da izađe na kraj kroz umetnost – smrt supruge, jelte – ali šteta je što jedna sasvim ljudska situacija nije porodila ploču koja zvuči, pa… ljudskije a manje kalkulisano i producentski.

https://www.youtube.com/watch?v=B4Uvjn3OMqE&list=PL9hYR5qRkc2xnzqLtfdB-U42u-bf4VrR6&index=1

Sreća, pa je tu novi EP Alicea Coopera, Breadcrumbs a koji je, otud i ime, posveta muzičkoj prošlosti fokusirana na Detroit, Cooperov rodni grad a na kojoj Cooper ponovo obilazi neke svoje stare momente ali i svira obrade MC5 ili Suzi Quatro. Treba, svakako podsetiti da je Cooper uvek bio bolji šoumen nego pevač i da je njegovo mesto u muzičkoj istoriji mnogo više na ime pametnog igranja uloge koju je za sebe osmislio nego na ime vokalnih kvaliteta. Ipak, čovek ume da se okruži sjajnim muzičarima i Breadcrumbs je zdrava i dobro odsvirana, pa još i veoma prijatno producirana ploča starinskog heavy rocka na kojoj, čim mrdnemo od samih Cooperovih kompozicija ulazimo u teritoriju garažnih klasika koje ovo ostarelo uho ovde voli da čuje. Cooper je, ne prestajem da se čudim, posle skoro pola veka časnog služenja rokenrolu i dalje iznenađujuće vitalan i stoji sa prave strane ograde koja deli prevaziđeno od aktuelnog. Čak i kada se ovako, dostojanstveno bavi prošlošću. Svaka čast.

https://www.youtube.com/watch?v=KiZaBlO24zU&list=OLAK5uy_mwoP4GVFiQqboWrfWXycuvfDUpkmvL-Ds

Za grindcore jelovnik ove nedelje pobrinuli su se mičigenski Cloud Rat sa čak dva izdanja (od kojih drugo uopšte nije grindcore ili bilo kakav „core“). Prvo je album Pollinator sa 14 pesama ubistvenog, vrištećeg grajnda u kome pevačica Madison zvuči kao da je čereče dok ostala dvačlana benda odvaljuju opake blastbitove, rafalne rifove i pametne, atmosferične harmonije. Cloud Rat su pokupili najbolje od ekstremnog metala i graničnog panka i za deset godina svirke sebe uobličili u ultimativnu borilačku mašinu čije je Pollinator samo najnovije smrtonosno oružje. Bonus EP, Do not let me off the cliff je, pak sedam pesama lo-fi post pank industrije sa prstohvatom Swans-olike gotike, sasvim na drugoj strani od albuma, čineći mu time izvanredan kontrapunkt i komplement. Obavezno:

https://cloudrat.bandcamp.com/album/pollinator

https://cloudrat.bandcamp.com/album/do-not-let-me-off-the-cliff

Ali imamo još grajnda. Woundvac iz Arizone nude EP The Road Ahead i ovo je malo klasičniji, američkiji čak, grindcore sa elementima power-violence zvuka, tvrd i uglast ali ne naročito nadahnut. Woundvac imaju dobar zvuk i povremeno nadahnute ideje a iako nisu specijalno dobri, kvalitetno sviraju i ovaj EP brzo proleti:

https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/woundvac-the-road-ahead

Ni Smash Potater nisu sad nešto supernadahnuti na svom albumu Suburban Legends, ali ovo je prilično autentičan grindcore koji spaja američki pank i metal na način kako je to rađeno pre i više od dvadeset godina. Ima tu pevljivih refrena i tehnički je odrađeno kvalitetno i kako treba. Može jednom da se čuje, svakako:

https://hpgd.bandcamp.com/album/suburban-legends

Danski Apparatus imaju drugi album, Yonder Yawns the Universe i ovo je i dalje lavkraftovski nadahnut blur-core sa elementima death i black metala koji se odlično uklapaju na ploči što klasičnu black-death prebijačinu uspeva da predstavi na svež način. Apparatus su odlučili da je zvuk pola posla pa je njihov album produciran i masterovan tako da uši otpadaju ali je osećaj pretnje i uništenja koji se želi preneti veoma opipljiv. Plus, dobre su ovo pesme, sa dobrim omjerom eksperimentalnih momenata i čiste anihilacije. Opasno.

https://apparatusdeath.bandcamp.com/album/yonder-yawns-the-universe

Eye Flys su sludge/ rock ekipa iz Filadelfije okupljena oko gitariste Full of Hell, Spencera Hazarda a njihovo debi izdanje, Context je nervozan i nadrkan ali ipak dovoljno keči EP distorziranog, teškog sludge zvuka sa sirovim miksom i tvrdim masteringom da čoveka lepo razonodi, pa možda i pripremi za fizičke napore. Solidan, obećavajući debut:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/context

20 Buck Spin ni ove nedelje ne razočaravaju, nudeći nam treći album portlandskih Nightfell koji je kombinacija black metala, doom metala i old school death metala namenjena ljudima koji vole sporo, teško, sirovo ali ipak sa daškom elegije. A Sanity Deranged je gramatički zastrašujuće nazvan album ali pesme na njemu nude drugu vrstu zastrašujućeg sadržaja sa nečim što bismo dobili da su Bolth Thrower rasli uz Bathory i želeli da sviraju doom metal. Kao što je kod 20 Buck Spin, nažalost, već pravilo, album je masterovan preglasno, što muzici daje težinu ali joj oduzima dobar deo prostornosti koju je miks radio da pripremi. No, ovo, iako utiče na kvalitet slušanja, ne kvari pesme koje isporučuju zaista interesantan, neprijatan ali fascinantan melanž supertežine, prljavštine i meditativne elegije. Do kraja shvatite da ste potpuno usisani u ovu mantričnu, maničnu ali zapravo uglavnom prilično sporu muziku. Jako dobro.

https://listen.20buckspin.com/album/a-sanity-deranged

Bila je ovo još jedna dobra nedelja za death metal, ali pre nego što poentiram sa death albumom tjedna da skrenem pažnju na novi album danskih Baest. A koji je izašao manje od godinu dana nakon prvog albuma grupe koja se trudi da tradicionalni skandinavski death zvuk spakuje u formu koja će na pravi način ispoštovati korene ali biti i prijemčiva mlađoj, savremenoj publici. Venenum je ploča koja u tome prilično uspeva sa teškim ali ipak bogatim zvukom i pesmama koje nisu proste emulacije starih Entombed ili Grave već promišljeni, interesantni pa i prilično kompleksni death komadi sa zanimljivim skretanjima u domenu ritma i dinamike. Century Media sa ovim bendom radi nešto dobro, revitalizujući klasični skandinavski zvuk i dajući mu energiju za novo stoleće. Fino:

https://www.youtube.com/watch?v=9wbxBQ3nw5A&list=OLAK5uy_kUKOVZa-CFXwrLPd42gqYAQ-EezxdM5Mw&index=1

I teksaški Haunter imaju interesantan drugi album, Sacramental Death Qualia koji kombinuje njihove ranije hardcore uticaje sa dosta ekstremnog metal da dobijemo prilično shizofrenu ali najvećim delom fascinantu salatu black i death metal gestova u pesmama koje su nepredvidive i stalno promenljive, uspevajući da se zadrže tik sa prave strane nepodnošljivog haosa. Sacramental Death Qualia je album za više slušanja jer na prvo slušanje nije lako ući u sve njegove kompleksnosti i razdvojiti eksperiment od suštine, ali ovo treba shvatiti kao ozbiljan kompliment:

https://hauntertx.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia-3

Manje eksperimentalni su Eschaton iz Masačusetsa koji na svom drugom albumu (a za Unique Leader), Death Obsession umesto toga nude kompikovan technical death metal sa malo deathcore uticaja. I to je svakako impresivno makar sa strane toga da treba popamtiti sve te promene u pesmama a treba ovo znati i miksovati. Neću reći da su Eschaton meni bend za jedno slušanje ali iako Death Obsession demonstrira i određenu pažnju posvećenu songrajtingu, ovo je svakako veoma orijentisano na tehničku stranu priče više nego na bilo šta drugo. Opet, kako je ovo nedelja u kojoj su tehničari Brain Drill najavili konačni razlaz, u redu je da se istaknu kandidature za naslednike. Eschaton nisu na nivu jedne Obscure, još uvek, ali su solidni:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/death-obsession

Naravno, glavno jelo danas je drugi album baltimorskih Visceral Disgorge koji smo najavili pre neku nedelju i… pa momci ne da nisu razočarali nego ovaj album zaista moćnim iskazom zaključuje leto slema, potvrđujući da je 2019. godina jedna od najvažnijih u istoriji žanra sa nekoliko albuma koji su mu doneli ireverzibilne mutacije.

Elem, Visceral Disgorge su pustili da osam godina prođe između prvog albuma i njegovog nastavka. Iako je bend bio aktivan, uslovi nikako nisu uspevali da se steknu a kada je gitarista Steve Rosenzweig umro pre pet godina, ovo je bio udarac od koga se bend teško oporavljao. Ipak, česte svirke i popularnost prvog albuma, Ingesting Putridity među slamming death metal publikom je održala vatru i nova ploča, Slithering Evisceration je izvrsna. Zapravo ovo je značajno bolji album od prvog, onakav kakav očekujete da snimi bend koga nije bilo u studiju osam godina ali koji nije prestajao da teše svoje sviračke veštine niti da se razvija i sazreva u kompozitorskom smislu. Video sam da klinci po JuTjubu zameraju da je novi albnum „suviše tehnički“ i da slem ne treba da bude „tehnički“ ali hajde da budemo jasni: Slithering Evisceration je čista krtina, vitkih pola sata uraganskog brutalnog death metala koji sa gotovo apsurdnom lakoćom sipa rafal za rafalom ubitačnog ritma koga prate kao žilet oštre, „tehničke“ ali ekonomične gitare i neljudski vokali koji popunjavaju iz pozadine. Ovo nije ploča na kojoj se muzičari kurče svojim razgibanim prstima i navežbanim skalama jer svaki arpeđo i desetinku sekunde dugačka „svinja*“ usred ubilačkog denflovanog rifa služe višoj svrsi. U ovom slučaju to su pesme, kratke i ekonomične kompozicije opsednute agresijom i brutalnošću, u kojima se gleda svaki takt i svaka promena ritma. Visceral Disgorge zaista impresivno oblikuju svoje zvučne skulpture, mešajući teške spore, pasaže brutalnog slema sa pointilističlki preciznim gitarskim radom i ubilačkim bubnjevima u naglim ali na kraju logičim smenama brzog i sporog koje slušaoca ne dezorijentišu već uvlače u kovitlac brutalnosti i agresije.

Već sam dosta guslao o tome kako smo ove godine dobili nekoliko referentnih slem albuma, od bendova poput progresivnih Organectomy, preko gruverskog Guttural Slug (koji je oštro podelio javnost, jelte) pa do Devourment koji je redefinisao brutalnost kao muzički koncept i Visceral Disgorge se sa Slithering Evisceration uklapaju u ovu slem renesansu smeštajući se negde u najbržu traku, prestižući sve kolege po tempu i dajući slamming death metalu hitrinu i eleganciju gazele (ili, hmmm, geparda?). Nije da ovde nema klasičnih slemova, ima ih sasvim dovoljno, sa odličnim bubnjarskim radom tokom tih tradicionalnih mosh delova, ali Visceral Disgorge do savršenstva dovode koncept sviranja slem rifova** preko surovog blastbita time uspevajući da i potencijalno ravan, prebijački pasaž u njihovoj muzici ima svojevrsni gruv. Ovo ih izdvaja od Devourment kojima su najbliži po brutalnom pristupu a čiji su blastbitovi samo orkan buke, neretko sa samo jednim tonom. Visceral Disgorge su ovde zaista „tehničkiji“, smenjujući brze slem rifove sa tehnički zahetvnijim melodijama na tragu, recimo Origin, ali sve pakujući u pesme koje su toliko agresivne, kratke i brze da gotovo da ne stignete da isprocesujete šta se sve tu desilo a već su gotove dok ste vi do pola već uleteli u narednu. Ovo MOŽDA za nekog može da deluje kao nedostatak albuma – pesme se zaista ulivaju jedna u drugu bez mnogo distinktnih detalja, ali: 1. Album je veoma kratak i ubitačno efektan i 2. Slamming death metal je muzika pre svega gruva i ako može da vas vozi samo smenjujući note u jednom neprekinutom slem gruvu pola sata – on će to učiniti.

Ovo je i producirano vrlo dobro, sa snimanjem i miksom (ali i masterom) koga je radio Drew Lamond, čovek sa iskustvom u radu sa death metal vedetama poput Misery Index ili Dying Fetus. Lamond je obavio izvrstan posao ne samo jer je napravio zvuk u kome su gitare bogate i razumno širokog spektra frekvencija (da ubijaju kad se slemuje a da lepo zvone kad se pređe na tanje žice), u kome je bubanj tvrd ko kamen a opet zvuči živo (ja se često žalim na „plastičan“ zvuk bubnja u ekstremnom metalu ali kikovi na ovoj ploči imaju vrlo prijatan zvuk „pisaće mašine“ a doboš je tup i sa taman dovoljno topline i prostora da u muzici sa ovolikim BPM-om zazvuči kako treba) i da sve to u masteringu nije pretvoreno u zid od cigle već ima taman toliko dinamike da miluje uši i zvuči toplo.

Ako imam zamerki na ploču to je da je vokal malo prenisko u miksu iako je vrlo solidan – ali nisko je bio i na prvom albumu – i to da bend samo projuri kroz pesme i stane kad je gotov. Samo malo drame u sekvenciranju albuma – sa maštovitijim introom i nadahnutujom završnicom – moglo je da ovu izvrsnu ploču pretvori u apsolutni klasik. Ipak ovde zaista na programu imamo odličan, mišićav a pametan slem album koji je i tematski otišao u smeru interesantnijeg kosmičkog horora i koji isporučuje klasičan jelovnik sa ubedljivošću kakvu malo ko od kolega danas ima. Dobrodošli nazad, momci, vredelo je čekati.

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/slithering-evisceration

* Anglofoni ovo zovu „pinch harmonics“ a to je ono kada na gitari odsvirate flažolet blagim dodirom žice prstom, a što u hiperdistorziranom i komprimovanom zvuku brutalnog death metala zvuči kao oglašavanje ove plemenite životinje

** Pošto mislim da nema „zvanične“ definicije slem rifa, evo šta ja pod tim podrazumevam: temu u kojoj svaka nota traje koliko i jedan pik gitare, u kojoj je svaka nota denflovana i u kojoj je harmonija obavezno na hromatskoj skali. Ovo čini slem rifove, bar za moje uho, „primitivnim“ pa čak i „detinjastim“ ako hoćete ali pošto zahtevaju da ih praktično ceo bend svira odjednom imaju i određeno ritualno svojstvo. Imate jedan takav rif i u sedmoj pesmi gorepomenutih Smash Potatoer, na primer.

Pročitani stripovi: The Wicked + The Divine

Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar.

Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz „dečko koji STALNO obećava“ u „klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe“ deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.

A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.

Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.

I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.

Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.

I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.

Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.

Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.

Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao „stripovski“. The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.

I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?

Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.

Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu…

Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.

Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao „prave“ osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.

Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.

Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.

Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.

Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip „suviše politički korektan“ i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade „progresivci“ fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.

Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko „etničke“ šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.

Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori – The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.

Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.

Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 07-09-2019

Dakle – metal. Još jednom. I zauvek.

Od blek metal noviteta prvi na redu su Kanađani The Ember, The Ash koji na svom prvom albumu, Consciousness torn from the void pokazuju da su slušali dosta Emperora iz devedesetih godina i pomislili da je to muzika vredna daljeg razvoja. Consciousness… je leden album monotonih, ponavljajućih motiva, snimljen sa prilično „andergraund“ kvalitetom zvuka i namenjen tačno određenom sloju publike koji će ceniti nordijske kvalitete ove muzike, sintisajzerske melodije jedva prisutne ispod užasno distorzirane gitare i epski štimung uprkos jeftinoći. Nije rđavo:

https://theembertheash.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/RXyfZhyi_VY

Preskočio sam jedan kanadski Tolkin-metal bend ali ne zato što se pravim da nisam TOLIKI GIK nego jer mi se njihov drugi album nije dopao. A gikovski kredit ću dopuniti putem prvog albuma američkog benda Lothric koji je, kako se i iz imena da naslutiti, pripadnik milenijalskog odgovora na Tolkin-metal, tako je, Dark Souls – metala. Elem, Adversarial Light je prilično zabavan i za moje uši milozvučno brz i žestok album američkog blek metala – napravljenog od strane samo jednog čoveka, Seatha (koji je, očigledno, ime uzeo po zmaju bez krljušti što je i velikim delom odgovoran za sav pičvajz u Dark Souls univerzumu) – koji  uspeva da sačuva dovoljno tradicionalnih elemenata ali i da malčice pruži prste ka nekim originalnim stranama. Dopada mi se rad na sub-baroknim, kvazisrednjevekovnim i polu-mejdnovskim gitarskim harmonijama, kao i izrazit trud oko dinamičnog aranžiranja sa upošljavanjem bubnjeva da stalno menjaju ritmove i čine pesme bogatijim. Tematski, pesme se zapravo ne bave Dark Souls mitosom u nekom napadnom formatu pa ovo sasvim opušteno može da sluša i klijentela koja ne igra video igre. Pobeda na svim frontovima!

https://lothric.bandcamp.com/album/adversarial-light

Poljski jednočlani depresivni blek metal projekat Nyctophilia na svom petom albumu, Bezdeń nudi korektan DSBM* sa solidnim nivoom muzičke veštine, pamtljivim temama i kvalitetom produkcije koji nije preterano visok ali odgovara muzici. Grief, jedini član ovog benda naglašeno radi na atmosferi i melodiji, manje na nekom pametnom aranžiranju ali to je za ovaj podžanr takoreći pravilo. Sasvim korektno a ako volite ovakav metal i preporučjivo:
* „S“ je naravno, za „Suicidal“

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/bezde

Ukrajinske komšije Barkasth zato sa svojim drugim albumom, Hear My Void donose najprofesionalnije odsviran i snimljen blek metal album koji smo do sada pomenuli. Hear My Void je kvalitetna i eminentno slušljiva metal ploča, sa dobrim gitarskim rifovima, ritmovima od kojih glava sama kreće u hedbeng i mesnatim miksom koji posreduje moć i epiku u jednakoj meri . Vidi se, naravno, da ovo nisu pravili uplakani klinci u svojim spavaćim sobama već da se radi o punokrvnom, pravom bendu koji kapira metal i dobro govori jezik blek metala, sa moćnim bradama ali i muzikom koja te brade može da podrži na svakom koraku. Volim ovako brz i žestok blek metal:

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/barkasth-hear-my-void

Zadovoljstvo mi je i da kažem kako je srpsko-novozelandski projekat Nadsvest izbacio sasvim solidan EP sa četiri pesme, Kolo ognja i železa i da je njihov proklamovani cilj, da se spoje crna magija i srpski folklor sasvim solidno dostignut ovde. Pesma prokletih, recimo, je propisno kičast, cheesy komad metala izmešanog sa kvaziduhovnim pojanjem i pogađa većinu meta koje je naciljao. Čime hoću da kažem da ću ja sebe uhvatiti kako ovo pevušim na ulici nekog od narednih dana. Stefan Todorović iz kragujevačkih Triumfall je postao poznat i u svetskim okvirima kada je odradio vokalne deonice na poslednjem albumu Gorgoroth pre neke četiri godine, a Nadsvest deluje kao logična nadgradnja njegovih muzilkih interesovanja i projekat na koji može da bude ponosan. A i mi sa njim!!!*
* sem, naravno, ako u jednom trenutku ne signalizira skretanje prema nacizmu koje ponekad zna da naleti iz svog tog bavljenja tradicijom, pupupu, daleko joj lepa kuća

https://nadsvest.bandcamp.com/releases

Demo bavarskih Alpgeist pod nazivom Woid Mythen pruža prijatan lo-fi blek metal sa ledenim, monotonim zvukom i folklornom epikom koju donose sintetizovani gudači. Sobno, ali vrlo prijatno:

https://youtu.be/fyNyL3ZKcWo

Ne znam šta jedu ovi iz grčkog benda Dizziness, al posle junskog albuma Cosmic Echoes koji smo solidno pohvalili, evo njih ponovo. Album Reroute je ponovo muzički program vidno inspirisan Mayhemom, ali bez sikofantskog imitiranja i pokušaja da se napravi isto to samo malo drugačije. Reroute je, zato, kolekcija pametnih i interesantnih blek metal pesama koje osvajaju svežim harmonskim rešenjima, kvalitetnim muziciranjem i dobro kontrolisanom atmosferom. Majstori:

https://dizziness.bandcamp.com/album/reroute

Dobili smo i novi Krallice, ali njujorški avangardni blek metalci ovom prilikom izbacuju živi album, Rot and Waste Live i kome se dopao Go Be Forgotten koji smo i na ovom mestu solidno pohvalili može da se poraduje da će čuti još ovog odličnog benda, u nešto sirovijem izdanju. Snimci su sa početka decenije pa ovde i nema novijih pesama ali nisu se Krallice sad tu nešto kao dramatično menjali sa godinama i ovo je uobičajeno emotivan ali hladan, depresivan ali ne tužan metal koji spaja tu neku indi estetiku sa pravovernim blek metal trpanjem i kad bend za sebe kaže daje „black metal or not“, tačno znate šta misle. Mick Barr je posle solidne karijere u rovovima ljute avangarde (Orthrelm) napravio bend koji pored avangardističkih ambicija ima i mnogo autentične emotivne teritorije da je ispita i izvrsno mu ide već duže od decenije. Rot and Waste Live je još jedan sjajan dodatak sjajnom katalogu albuma čak i uz dosta lo-fi kvalitet zvuka:

https://krallice.bandcamp.com/album/rot-and-waste-live

Stonera nešto nema mnogo ove nedelje, ali ono što ima je prilično valjano. Pinewalker iz Solt Lejk Sitija na svom prvom albumu, Migration, Serviraju teški metal i dobro raspoloženje sa malo bleksabatovštine ali i nešto modernijih elemenata tako da se dobija album koji će biti okej i onima koji su se s metalom susreli sedamdesetih ali i devedesetih. Plus, vrlo solidne pesme i moćan, veoma težak zvuk – slušajte kako su gitare ubistvene na Bone Collector. Ima ovde i interesantnih proggy zastranjenja (recimo Burning Earth) tako da je Migration jedna ploča za mnogo slušalaca. Budite:

https://pinewalkerlives.bandcamp.com/releases

Šveđani Vokonis ne sviraju „pravi“ stoner, ima ovde brže svirke i ozbiljnog prog zastranjenja ali u osnovi jeste teški i lepljivi stoner zvuk sa zdravim miksom. Grasping Time je treći album ovog talentovanog i brkatog trojca i mada bend sebe označava etiketom „post-doom“ na bandcampu, fakat je da ovo izlazi dosta daleko izvan granica dooma i da je muzika i za one koji vole Gojiru ili Mastodon ali da će moći da je slušaju i psihodeličari pa i publika koja generalno voli melodičniju metal muziku. Fina, raznovrsna ploča:

https://vokonis.bandcamp.com/album/grasping-time

Montrealski Lochness daju da se za sada čuju samo dve pesme sa njihovog EP-ja Black Smokers, ali ovo je dobar, težak i lepljiv, takoreći prijatno nadrogiran stoner rok sa dobrim rifovima i odličnom atmosferom. Mnogo Black Sabbatha se ovde čuje ali ovo nije trubjut bend već samo dobro izšlifovan žanrovski, andergraund sastav. Nemam sumnje da je ceo EP vredan pažnje:

https://lochness420.bandcamp.com/album/black-smokers

Slično sabatovski inspirisani su i Iron Rider iz Bruklina, i njihov EP Wondering If You’re In Hell By Now je jednako pun dobre rifaže, teških ritmova i Ozzy-Osbourne-in-outer-space pevanja, osim što je grozomorno miksovan i time gubi dosta poena. Ipak, muzika je dobra i možda vam neće smetati što sve zvuči kao da je bend svirao u Bruklinu, mikseta stajala i Ajdahu a inženjer zvuka dremao u Kejptaunu:

https://ironrider.bandcamp.com/releases

Kanabisom opsednuti sludge-stoneri Gurt iz Londona imaju novi album, Bongs of Praise i to je sasvim predvidiva ali i predvidivo prijatna kolekcija distorziranih, psihodeličnih gitara i bubnjeva koji se bore da se ispod njih čuju, sa vrištećim pevanjem i rokerskim rifčinama. Gurt su veoma stereotipan bend, bez mnogo ličnosti ili nekakvog genijalnog sadržaja na polju rifova ali je sve to solidno slušljivo:

https://gurt.bandcamp.com/album/bongs-of-praise

Bavarski Noekk su čekali više od deset godina da objave svoj treći album, Waltzing in Obscurity i ako vam je nedostajao njihov miks Dead Can Dance kvazigotike, ’70s prog rok komplikovanja i malo doom metala, ovde ćete se usrećiti. Noekk su meni nedovoljno zanimljivi, to jest, interesantniji su mi kao skup uticaja nego kao bend koji pravi dobre pesme, ali ja sam gadna nadžak-baba:

https://noekk.bandcamp.com/album/waltzing-in-obscurity

Koliko je metal muzika raznolikosti i bogatstva svedoči i to da me četvrti album švedskih melodičnih death metalaca Pandemonium, Monuments of Tragedy ostavlja potpuno emotivno hladnim iako je u pitanju očigledno izuzetno ambiciozna, tehnički hiperkompetentna, kompozitorski i aranžerski veoma kvalitetna ploča. Stvar je svakako u estetici i svim tim kičastim sintisajzerima koji popunjavaju atmosferu i koji meni ne prijaju. Ipak, kako ja ne volim melodični death metal, mislim da mi je ovaj album još i prilično zadržao pažnju. Ima ovde teatralnosti koju mogu da pozdravim i taj generalni kvalitet muziciranja svakako ne treba ignorisati. Što se masteringa tiče, nažalost, sve je lišeno dinamike a što u dobroj meri anulira aranžersko bogatstvo. Ipak, impresivna ploča, makar ne bila za mene:

https://blacklodgerecords.bandcamp.com/album/monuments-of-tragedy

Mnogo bliže mom ukusu je, čini se, primitivni, satanistički blackened thrash metal kakav isporučuju Portugalci Alcoholocaust na svom prvom albumu, Necro Apocalipse Bestial. Ne bih išao tako daleko da ovo nazivam remek delom blackened thrash metala, i ne bih ga stavljao na isti nivo sa Aura Noir, ali Necro Apocalipse Bestial je ploča dosledne, mračne atmosfere i solidnih rifova koju za moj groš najviše kvari malo taman miks. Makar je mastering očuvao dinamiku pa se komadi poput Speed Metal Tornado čuju u svoj svojoj old school slavi. Alcoholocaust sa svojim konceptom ne teže originalnosti već obožavanju neke (možda i izmaštane) prošlosti što nije nužno sjajna startna pozicija pogotovo ako u obožavanju te prošlosti danas od vas ima boljih, ali ovo je sasvim solidan album staroškolskog metal zvuka za bratiju iz osamdesetih:

https://helldprod.bandcamp.com/album/alcoholocaust-necro-apocalipse-bestial

Nizozemski The Fifth Alliance sa svojim trećim albumom, The Depth of the Darkness donose svu tu neku post-metal intelektualštinu i post-rok prozračnost i sjetu koje možete da poželite u oblačno Subotnje popodne, ali mada takvi albumi mogu da odu i tamo i vamo, te da budu samo pretenciozne maštarije o muzici-iza-metala, meni se čini da je ovo ipak otišlo vamo i da pored svog sporog, svečanog tempa i skrnavog masteringa koji sve ujednačuje više nego što bi trebalo, album ipak isporučuje solidnu metalsku dramu i dobru vrstu kiča. Pevačica Silvia je savršena i u „melanholični anđeo“ i u „razbješnjeli demon“ inkarnacijama a bend, iako ume da zazvuči previše klinički i „zanatski“, prolije i dovoljno krvi da ovo bude slušljiv, solidan album.

https://thefifthalliance.bandcamp.com/album/the-depth-of-the-darkness

Belorusi The Essence of Datum su svoj drugi album, Spellcrying Machine upravo izbacili za Season of Mist i ovo je još jedna od onih tehnički impresivnih ploča koje ja propustim kroz uši, one izađu i nikada ih se više neću setiti. Ne kažem da The Essence of Datum nemaju neki dobar rif tu i tamo (ima onaj sa kojim počinje brzi deo u Pendulum, recimo), ali ovo je tehnički death metal koji se samo seća da su Chuck i njegov bend Death imali neparne ritmove i arpeđa ali ne pamti i dobre kompozicije pa se prilično ekstenzivno upušta u „atmosferične“ pasaže gde se akordi smenjuju a bas-gitara ga grdno sitni, dok preko svega toga idu neprekidne solaže. Nema ovde pesama već samo gomila skoro pa arbitrarno povezanih delova od kojih su neki dobri i memorabilni ali se utapaju u ocean monotone (baš time što je tako dinamična, paradoksalno) melodeath muzike. A, da, sve je instrumentalno, bez pevanja. Lep miks, kvalitetna svirka ali ovo svakako nije za mene:

https://www.youtube.com/watch?v=YzLHSM0Zs2E

Izašao je i novi Kayo Dot i kako se meni muzika Tobyja Drivera ni pre nije dopadala u svom „eksperimentalna gotika, avangardni metal, samo trpaj“ kvazižanru, tako me ni Blasphemy nije osvojio. Ipak, Driver fura, jelte, svoj fazon i ne mogu da ne cenim njegov napor ali i personalni pečat koji mu albumi imaju pa evo:

https://kayodot.bandcamp.com/album/blasphemy-luxus

Bliži mojim potrebama su portlandski Vitriol koji su posle dva zapažena EP-ja dobacili do debi albuma za velikog izdavača, Century Media. To Bathe from the Throat of Cowardice je solidno beskompromisan i udarački album brutalnog death metala koji ne savija kičmu pred tom nekom potencijalnom mejnstrim metal publikom koju bi izdavač u teoriji imao na nišanu, ali ne robuje ni žanrovskim međama. Hoću reći, ovo je ploča rešetajućih duplih bas-bubnjeva, zakucavajućih blastbitova i rifova koji vade oči ali ona ne zvuči karikaturalno niti kao da samo obilazi opšta mesta žanra. Vitriol zvuče SVEŽE i autentično besno a što je ređe nego što bi se očekivalo u ovom ogranku death metala čiji je već fizički nivo intenziteta toliko iznurujući da ponekad zaboravljamo da umetnost nije samo demonstracija kondicije. Vitriol su jedno od najprijatnijih death metal iznenađenja ovog (poznog) leta koje nije oskudevalo u dobrom death zvuku. Jebeni Portland, mora da nešto ima u vodi tamo:

https://youtu.be/l0F287atK54
Kad smo već kod tehnički solidnog i brzog death metala, tu je i drugi album švicarskih Omophagia a koji se zove, er, kao neki beogradski broj telefona  iz osamdesetih: 646965. Ovo je izdao Unique Leader što garantuje određeni nivo kvaliteta i Švajcarci svakako kvalitet isporučuju u smislu tehničkih standarda i produkcije. Muzički ovo je slušljiv moderni death metal sa malčice deathcore začina koji mene ne vređa ali mi ni ne podiže adrenalin bogznakako visoko. Ali slušljivo.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/646965

Pošto novi Slutvomit, iako najavljen za juče, nije izašao i sada na Bandcampu izdavača piše da izlazi u Oktobru, ja sam se osetio prevarenim. Srećom, izašao je novi מזמור, poznat i kao Mizmor (a što je hebrejska reč za psalm) i Cairn je, tri godine nakon prethodnog albuma autoritativan korak napred ali bez gubljenja spone sa korenima. A koreni ovog solo-projekta misterioznog multiinstrumentaliste po „imenu“ A.L.N. su u kombinovanju mračnog, depresivnog blek metala sa nihilističkim doom-death zvukom i Cairn nudi kompetentne i ubedljive pesme u svakom od ovih ekstrema, lako se spuštajući iz očajničkog blek metal prebijanja u prespori doom tempo. Ovakva muzika često nema pamtljive rifove i teme, ali A.L.N. u tu zamku ne upada i njegove pesme imaju personaliti. Naravno, nije ovo za svakoga, pogotovo sa tim jeftinim miksom, ali pričamo o autentičnoj muzici koja dolazi iz srca a to nešto vredi:

https://mizmor.bandcamp.com/album/cairn

Za goregrind se ove nedelje brinu Cropsy Maniac i njihov EP Carnage izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Doduše, ovaj smo isti EP slušali već u Aprilu kada ga je bend okačio na svoj Bandcamp kanal ali ovo je sada valjda „zvanično“ izdanje sa malo promenjenim redosledom pesama. Kako god, Cropsy Maniac nisu neku filozofi a njihova muzika je osvežavajuće jednosmerna i predvidiva. Ko voli prljavi goregrind sa potrebnim minimumom tehničkihkvaliteta, ovde će se srećno udati:

https://hpgd.bandcamp.com/album/carnage

Kao za penis, najbolji album ove nedeje nema da se čuje ceo bez plaćanja na legalnim internet-mestima, pa ćete da se ili malo strpite ili da posegnete za piratskim empetrojkama. Šta god da odlučite, ne treba propustiti drugi album čileanskih blackened thrashera Slaughtbbath koji se zove Alchemical Warfare i kako mu je naslov dovitljiv tako je i muzika moćna, prebijačka i poletna. Pričamo o ploči na kojoj muzičari sve svoje tehničke kvalitete podređuju beskompromisnim, sprinterskim thrash komadima prepunim okrutnih blastbitova i zverskog dranja, sa rifovima koje ćete čuti u svojim košmarima sledećih mesec dana i omažiranjem ’80s speed metala taman koliko da se ispoštuje tradicija ali ne i da se na njoj večito ostaje. Slaughtbbath ne filozofiraju, ali umeju da pesme povuku od doom sporosti, preko motorhedovskih iznurivanja pa do blek metal razbijačine i sve to vreme ne gube zamah i udaraju pravo među oči. Obavezno:

https://slaughtbbath-chile.bandcamp.com/album/alchemical-warfare