Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u „novom, uzbudljivom pravcu“ i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao „Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!“
Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.
Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva „kućom ideja“ svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.
Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo…
…paaaa…
…novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.
Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.
Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u „pravoj“ stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.
Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.
X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.
Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.
No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.
I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n’est-ce pas…).
I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle „starijih“ mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno „herojstvo“ podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.
Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.
Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.
I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u „našem“ univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem „na steroidima“ ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida
Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.
Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene „debate“ su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.
Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.
Pre nego što vidimo šta je u toj „pravoj“ priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.
Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod „solo predstava“ podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i… znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.
Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta „getting the band back together“ zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući „drugog“ Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.
Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad „mladog“ Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna „naukomagija“ da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.
I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa…) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.
Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da „biti jednak“ ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan („Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma“ kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.
Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.
Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.
Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.
Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.
Bio je… dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da „ceo“ Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.
Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati „na parče“; priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.
Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.
Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.
Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.
Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.
Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv „autonomije“ i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee…) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.
Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali „stvarni“ svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.
Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki „prirodan“ ljudski habitat niti „logičan“ produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih „pogrešnih“ ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.
Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog „sina“, Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.
Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.
Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.
Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel’ tako, braćala?
Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.
Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.
Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.
Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.
Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.
Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim „mutantskim“ motivom u klasični provincijski policijski triler.
Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.
I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.
OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.
Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.
Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?
Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.
Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što… nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.
Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje „X“ ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.
Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.
Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.
