Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 14-09-2019

Noćas smo izgubili još jednu staru mačiju prijateljicu i tu nikakva količina viceva na račun Petka trinaestog neće pomoći da današnji metalni pregled potpuno izgubi  crtu sjete i patetike. Tako da, idemo pravo u rovove…

Za početak da notiramo da je prvi album rumunjskih folk-blek-metal komšija Sur Austru, nazvan  Meteahnă timpurilor (Pola sata???) ugledao svetlo dana i, kako i očekujete od sastava koji je duhovni naslednik poštovanih Negură Bunget (a nakon smrti bubnjara Gabriela Mafe), ovo je prilično zrelo i sigurno u svojoj mešavini balkanskih folk motiva, cheezy epike i mekšeg blek metala. Ima tu dosta ritualnih elemenata ali je u prvom planu ipak raspevaniji balkansko-gotski folk sa frulama i rasviranim gitarama, a sve u tempu koji obezbeđuje da se na koncertima bezbedno osećaju i žene i deca. Ne skroz moja šolja crnog vina, ali dostojanstveno i pristojno.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/meteahna-timpurilor

Dva američka benda, Black Fucking Cancer i Gloam imaju solidan split album Boundless Arcane Invokations koji donosi na sto pristojan američki black metal, solidno produciran i sa dobrim rasponom dinamika i ideja. Gloam su oni koji imaju veći raspon pristupa ali Black Fucking Cancer svakako mogu da računaju na efektnost svog svi-u-napad pristupa:

https://sentientruin.bandcamp.com/album/boundless-arcane-invokations

Isto iz Amerike ali sasvim drugačije zvuči Hrůza zvítězí, debi album jednočlanog projekta Kostnatění a koji je nerovazn, podrumski ali nadahnut psihotični blek metal opsednut smrću i veoma uspešan u svom art brut pristupu:

https://kostnateni.bandcamp.com/album/hr-za-zv-t-z

Norveški jednočlani bend Dauden, pak, nudi nešto sasvim u skladu sa mojim preferencama, naime, klasični norveški blek metal sa svim oštrim ivicama ali i autentičnim nordijskim senzibilitetom koje ovo implicira. Dauden je začet kao kaver-bend, ali Dødsblikket (Pogld smrti) je već drugi album na kom se svira originalni materijal i ovo veoma prija. Dødsblikket je žestoka, besna ploča na kojoj ima taman toliko tragova melanholije i tuge da se prisetimo klasičnih norveških ploča i tu se setimo da je  Daniel Minge, jedini član ovog benda, priličan poštovalac Mayhem, ali Dauden je sada već veoma samosvojan i autentičan projekat koji se sluša bez ikakvih hipoteka i pojašnjenja u zagradama. Zrela a divlja ploča.

https://youtu.be/k1HRjfvp4aU

Prvi album finskog sastava Tyhjä pod nazivom Tästä kuolevasta maailmasta (O umirućem svetu) je još izvrsne skandinavske blek metal ponude. Bend dolazi iz grada Lappeenranta  koji je bliži Rusiji nego švedskoj ali ono što sviraju je sasvim na liniji švedskih uzora poput Setherial ili Naglfar, žestoko, brzo, melodično ali oštro i ubitačno sve vreme. Volim bend koji ume da pravi pesme što su većinski sastavljene od blastbitova a da ne deluju dosadno i isforsirano ali ovde i sporije stvari (na primer Halkaisija) tresu žestoko i predstavljaju bend u izvrsnom svetlu. Tyhjä su veoma zreo bend s obzirom da im je ovo prvenac i čak ni za dlaku sirovija produkcija od najskupljih bendova iz žanra ne može da zakloni činjenicu da je ovo izvanredan album. Najtoplije preporuke.

https://tyhj.bandcamp.com/album/t-st-kuolevasta-maailmasta

Pa opet Norveška: Dold Vorde Ens Navn (ili „Sakrij naše ime“) je svojevrsna norveška supegrupa sastavljena od bivših članova Doheimsgard, Strid, Satyricon, Ulver i njihov debi EP Gjengangere i hjertets mørke (Šetači u tami srca) je interesantna kombinacija metala i, recimo, nekakvog d-beat krast panka, sa zanimljivim prelazima iz melodičnih u sirovije delove, čestim promenama tempa i za blek metal veoma nekarakterističnim pevanjem. Blek metal kredencijali benda se čuju (Drukkenskapens Kirkegård, odnosno Groblje pijanstva, bi sa drugačijim pevanjem bila skoro pa klasična blek metal pesma) ali ovo je sveža, pa i pomalo smela eksploracija ekstremne muzike sa patiniranim pristupom i bez straha da bi ikom mogla da padne kruna s glave. Ustežem se da ovo nazovem avangardnim jer bend zvuči pre svega zainteresovan da prati instinkte radije nego da učestvuje u nekakvoj tradiciji avangrade (ako to nije preteran oksimoron), ali je ovo svakako vrlo solidnih dvadesetak minuta spakovanih u četiri dobro napisane i odsvirane pesme (od kojih poslednja odlazi u skoro post-pank smeru da bi onda krenula da žestoko folkuje). Izvrsna nedelja za štovaoce skandinavskog metala.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/gjengangere-i-hjertets-m-rke

I,mislim, ima još: Eternity je takođe norveški, jednočlani projekat čoveka po imenu Evighet a koji je prvi album izbacio još 2006. godine.  Trinaest godina kasnije i to baš na Petak trinaesti (a vi posle tripujte da je sve to slučajno), izlazi drugi album, To Become The Great Beast a za koga je autor namerio da bude „ultimativni blek metal album“. Opremljen iskustvom ali i solidnim gostima (Blasphemer nekada iz Mayhem a danas iz Vltimas i Aura Noir svira bas), Evighet može da kaže da je u najmanju ruku snimio solidnu ploču koja omažira norveške prethodnike ali ima i neki svoj, vrlo sirovi, energični zvuk. Eternity na ovom albumu ne izlazi nikud preko granica žanra i drži se pre dve i po decenije uspostavljene šeme, ali To Become The Great Beast nedostatak neke velike originalnosti nadomešćuje ubedljivom svirkom i solidnim radom na temama. Prijatna ploča solidno stare škole sa mnogo zaljubljenog satanizma:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/to-become-the-great-beast

Da zanesemo malčice istočnije, tu je novi album francuskog veterana Loïca Celliera, sa njegovim projektom Belenos i mešavina keltskih sanjarija sa žestokim, udaračkim blek metalom dobro dođe da preseče svu tu nordijsku hladnoću kojom smo se hladili. Argoat je zaista prilično topla ploča sa lepim, melanholičnim ispevavanjima i prijatnim melodičnim pasažima između redovnog programa blastbitova i vrištanja i impresionira kako je sve to prirodno uklopljeno. Belenos svakako nije jedan od milijardu sobnih solo blek metal projekata i ovde se vidi skoro trodecenijsko iskustvo na delu. Album zapravo izlazi zvanično sledećeg Petka al pošto je već ceo na JuTjubu uz blagoslov autora, eto nam ga:

https://youtu.be/w4H1RCDbaTA

https://belenos-northernsilence.bandcamp.com/album/argoat

Norveško-nizozemski (a danas sasvim nizozemski) ženski trio Asagraum ima drugi album, Dawn of Infinite Fire i ovo je divalj, zakucavački blek metal sa taman toliko atmosferičnih elemenata da se publika ne prepadne od surovog prebijanja koje ove cure isporučuju. Nije sve to odsvirano istom brzinom i bend vešto varira koljačlke blastbitove sa promišljenijim, sporijim delovima u kojima blistaju lepe melodije. Dawn of Infinite Fire je miskovan malo previše prštavo ali ovo je u celini zdrav, težak zvuk koji lepo nosi ovu skandinavski intoniranu ali ne i retro muziku. Izvrsna ploča za svakoga ko voli Immortal i slične klasičare.

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/dawn-of-infinite-fire

Ajmo još više na istok za potrebe drugog albuma beloruskih Downcross čiji melodični satanistički blek metal dobro zvuči i solidno se čuje na albumu What Light Covers Not. Belorusi preteruju sa komprimovanjem svega u masteringu ali ni brikvolovan finalni produkt ne može da potpuno uništi muziku koja je melodična i pametna, brza i prilično heavy sa slovenskim prelivom ali bez previše lutanja stazama melanholije, odlučujući se umesto toga za nešto više horor ugođaj nadeven divnim, pamtljivim melodijama. Vrlo lepo:

https://downcross.bandcamp.com/album/what-light-covers-not

Naravno, JOŠ UVEK NA ISTOKU izašla je nova Mgła i nekrunisani kraljevi istočnoevropskog blek metala na svom četvrtom albumu Age of Excuse (na kome se i svih šest pesama isto tako zove) neće razočarati slušaoce ili izneveriti visoka očekivanja. Mislim, dobro, zavisi kolika su vam očekivanja ali ovaj bend više od decenije dosledno razvija svoj zvuk i Age of Excuse je onoliko siguran i ubedljiv iskaz poljskog blek metala koliko je u 2019. godini moguće zamisliti. A Poljaci vladaju Evropom, jelte.

Mgła su ovde na vrhuncu svojih filozofskih istraživanja ali i pročišćenosti muzičke vizije sa pesmama koje su dugačke i epske ali bez potrebe da budu predugačke i neopravdano komplikovane. Rekao bih da ovde umesto složenosti na programu imamo dubinu sa ingenioznim korišćenjem minimuma muzičkih sredstava da se postigne maksimum efekta. Pesme su, dakle, vrhunski aranžirane sa kompozitorskom disciplinom koja priziva najbolje minimalističke kompozitore od pre pola veka, gde se veliki broj ponavljanja i mali muzički gestovi isplaćuju velikim emotivnim dividendama. Naravno, polsjki blek metal je načelno prilično emotivan i topliji od svoje starije skandinavske rodbine ali Mgła fantastično mešaju prave količine melanholije, rezignacije i buntovništva da daju album koji je istovremeno i dostojanstven i uzbudljiv. Age of Excuse je ploča vrhunske muzike i dovoljan dokaz da će ovaj bend nastaviti da vlada još izvesno vreme. Lektira:

https://www.youtube.com/watch?v=J03woJbLrgA

Idemo na stoner. Swan Valley Heights je nemački bend za koga se kladim da im je ime aluzija na televizijsku seriju Sweet Valley High. Mislim, to je ta vrsta humora koju očekujemo od ljudi što marenduju kanabinoide nekoliko puta dnevno. Elem, drugi album ove berlinske ekipe, The Heavy Seed je ploča dugačkih psihodeličnih džemova sa dosta meandriranja ali koji su svakako uobličeni u pesme sa pevanjem, refrenima itd. Sve je to pomalo ni tamo ni vamo, ni dovoljno freeform da bude klasičan džem ni dovoljno utegnuto da budu baš pamtljive pesme, ali da ne budemo životinje, ovo je ipak dobar psihodelični stoner sa opasno isfaziranim gitarčinama i pristojnom atmosferom. Možda sam ja samo loš čovek koji bi voleo da je ovo za nijansu utegnutije i kraće, ali solidno se to sluša:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/the-heavy-seed

Na drugom delu spektra su sidnejski Astrodeath čiji je istoimeni debi album veoma heavy rok koji kombinuje sludge oštrinu sa malo grunge seksepila. Nimalo revolucionarno ili eksperimentalno ali puno energije i jakih rifčina pa ko voli, ovde će pronaći osam solidnih hevi rok pesama:

https://astrodeath.bandcamp.com/album/astrodeath

Saturna iz Barselone na svom četvrtom albumu, Atlantis, nude sasvim jasno ’70s intoniran hard rok koji bez stida priziva velike prethodnike (mislim, prva pesma se zove Black Purple, za ime sveta) i ako volite ovakvu muziku nema sumnje da ćete uživati. Ovde dobijamo stamen ritam, masne solaže na korektno distorziranom Stratokasteru, bluzerske refrene i dobre rifove. Saturna se ne izdižu previsoko iznad tribjut dela spektra ali su dobri, jako dobri kao izvođači i u muzičkom podžanru koji biraju isporučuju veoma dobre pesme sa profi ali ne tezgaroškim izvođačkim pristupom. Greota je da i ovaj album pati od prekomprimovanog masteringa, ali to na stranu, vrlo prijatno za slušanje:

https://saturna777.bandcamp.com/album/atlantis

Nije metal  ni izdaleka, pa nije ni rok ali debi album benda Taras Bulba iz Ujedinjenog kraljevstva, One, je vrlo lepa kombinacija etničkih motiva i meditativne, psihodelične, pomalo filmske psihodelije. Bend je nastao od prethodnog projekta, Earthling Society koji je mešao kraut rok sa paganskim korenima i Taras Bulba je logična ekstrapolacija ove priče. Kako rekoh, nije metal, pa ni rok, ali jeste veoma tripozno a sa razumevanjem da za trip valja da postoji i vozački ritam, tako da meni ovo veoma prija:

https://earthlingsociety.bandcamp.com/album/one

Ako sasvim usporimo tempo srešćemo se sa finskim bendom Profetus čiji četvrti album, The Sadness of Time Passing izlazi tek 21. Oktobra ali nam je već ponuđen putem JuTjuba na preliminarno preslušavanje. Profetus se pronalaze u funeral doom vodama, onom najsporijem vidu ekstremnog metala gde su ritmički udari nalik na zamirući rad srca a melanholija se u talasima sudara sa do karikature zaoštrenim meditacijama o smrti posredovanim putem zverskih vokala. Profetus su na ovom albumu nedovoljno originalni ili nedovoljno avangardni da bi sa trona skinuli kraljeve kao što su Bell Witch ali je ovo svakako dobra funeral doom ploča koja daje tačno ono što od nje očekujete i ako vam je hororični, melanholični, spori, valjajući ambijent-sa-ritmom na srcu, valjaće da se posluša:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/the-sadness-of-time-passing

https://youtu.be/vBzOsBiO2UQ

No, za slučaj da se pomisli kako je funeral doom toliko tvrdo kodifikovan žanr da se u njemu ni ne može napraviti nešto što neće zvučati generički i po formuli, tu je deveti album jednočlane ukrajinske doom mašine Raventale, pod nazivom Morphine Dead Gardens koji, dobro, taj naziv malko sugeriše generički pristup. Ali, iako Astaroth Merc, spiritus movens ovog projekta, na ovoj ploči koristi uobičajeni funeral doom arsenal sporosti, težine, melanholije i death oštrine, on to radi sa velikom zrelošću i bez očiglednih naklona formuli u komponovanju, nudeći pet pesama koje jesu jako dugačke (najkraća 9:40, najduža 14:10) ali za koje ne osećate koliko traju jer ne posežu za standardnim plima-oseka pristupom kojim se mnoge funeral doom kolege koriste kao temeljom kompozicija. Umesto toga, Raventale ide odmah u vilicu, nudeći pesme koje nemaju tako očiglednu zavisnost od građenja krešenda i povlačenja u meditativni šapat i mada su ovo onda po definiciji dinamički ravnije kompozicije, one su zapravo melodijski i idejno bogatije i nude vrlo pošten, melanholičan, tragičan doom metal koji poništava osećaj za vreme i hipnotiše harmonski i temama radije nego pukom strukturom. Slovenska ruka (kao i slovenska duša) je čudo. Sjajan album:

https://raventale.bandcamp.com/album/morphine-dead-gardens

Ištete još death doom zvuka? Nema problema, njujorški Weeping Sores, sastavljeni od članova bendova Pyrrhon, Septus, Tchornobog i Hell na svom debiju False Confession isporučuju primereno žanrovsku ploču dubokih death vokala, sladostrasnih violinskih pasaža, baroknih gitarskih solaža, sporog ritma, ali jake emocije. Izdavač I, voidhanger ima dobru nedelju, bez sumnje, jer ovo nije jedina njihova ploča koju ćemo danas pominjati, ali jeste poslednja u ovoj nisci dobrog dooma. Weeping Sores su kao neka malo pankerskija, ali srčanija verzija ranih My Dying Bride sa pesmama koje imaju disciplinu ali i fleksibilnost da zvuče živo i lepšravo a da ipak ne odbace sržnu doom težinu i atmosferu. Veoma lepo.

https://weepingsores.bandcamp.com/album/false-confession

Izašao je, naravno i novi album Korn, The Nothing. Zanimljivo je pomisliti da u istoj godini dobijamo novi Slipknot (tek šesti) i Tool (peti) a da Jonathan Davis i ortaći tuku već trinaestu ploču. Al da se razumemo, čuje se da je tu talenat i inspiracija sad već razmazana u tankom, tananom sloju na ovom albumu. The Nothing je dobro i profesionalno sklopljen album benda koji je definisao Nu Metal sa svojom večnom tenzijom između horora vezanog za traume i težnje ka glamuru svojstvenom mladima iz nižih slojeva srednje klase. The Nothing uspeva da u ovu sada već solidno izlizanu formulu ubaci detalje koji je osvežavaju, ali ovo je prevashodno na tehničkom, produkcijskom nivou i album je, kad se svede na sam kvalitet pesama niska generičkih Korn komada koji koriste trikove koje već znamo ne bi li nam dale parče nostalgije. Ja Korn nisam baš nešto srčano voleo ni na prve dve ploče mada sam cenio neke njihove elemente pa me ni The Nothing niti uzbuđuje niti mnogo boli. Bend zna kako Korn treba da zvuči, što jeste važna stvar u svemu i isporučuje dovoljno faksimila svog klasičnog zvuka da ne bude neprijatan. Ali ovo je album gde već sa drugom pesmom postaje jasno da je producent bio najvažniji član ekipe i da je sve mogla da odsvira i gomila inteligentnih mašina… Narvno, Davis ovom prilikom ima autentičnu traumu sa kojom pokušava da izađe na kraj kroz umetnost – smrt supruge, jelte – ali šteta je što jedna sasvim ljudska situacija nije porodila ploču koja zvuči, pa… ljudskije a manje kalkulisano i producentski.

https://www.youtube.com/watch?v=B4Uvjn3OMqE&list=PL9hYR5qRkc2xnzqLtfdB-U42u-bf4VrR6&index=1

Sreća, pa je tu novi EP Alicea Coopera, Breadcrumbs a koji je, otud i ime, posveta muzičkoj prošlosti fokusirana na Detroit, Cooperov rodni grad a na kojoj Cooper ponovo obilazi neke svoje stare momente ali i svira obrade MC5 ili Suzi Quatro. Treba, svakako podsetiti da je Cooper uvek bio bolji šoumen nego pevač i da je njegovo mesto u muzičkoj istoriji mnogo više na ime pametnog igranja uloge koju je za sebe osmislio nego na ime vokalnih kvaliteta. Ipak, čovek ume da se okruži sjajnim muzičarima i Breadcrumbs je zdrava i dobro odsvirana, pa još i veoma prijatno producirana ploča starinskog heavy rocka na kojoj, čim mrdnemo od samih Cooperovih kompozicija ulazimo u teritoriju garažnih klasika koje ovo ostarelo uho ovde voli da čuje. Cooper je, ne prestajem da se čudim, posle skoro pola veka časnog služenja rokenrolu i dalje iznenađujuće vitalan i stoji sa prave strane ograde koja deli prevaziđeno od aktuelnog. Čak i kada se ovako, dostojanstveno bavi prošlošću. Svaka čast.

https://www.youtube.com/watch?v=KiZaBlO24zU&list=OLAK5uy_mwoP4GVFiQqboWrfWXycuvfDUpkmvL-Ds

Za grindcore jelovnik ove nedelje pobrinuli su se mičigenski Cloud Rat sa čak dva izdanja (od kojih drugo uopšte nije grindcore ili bilo kakav „core“). Prvo je album Pollinator sa 14 pesama ubistvenog, vrištećeg grajnda u kome pevačica Madison zvuči kao da je čereče dok ostala dvačlana benda odvaljuju opake blastbitove, rafalne rifove i pametne, atmosferične harmonije. Cloud Rat su pokupili najbolje od ekstremnog metala i graničnog panka i za deset godina svirke sebe uobličili u ultimativnu borilačku mašinu čije je Pollinator samo najnovije smrtonosno oružje. Bonus EP, Do not let me off the cliff je, pak sedam pesama lo-fi post pank industrije sa prstohvatom Swans-olike gotike, sasvim na drugoj strani od albuma, čineći mu time izvanredan kontrapunkt i komplement. Obavezno:

https://cloudrat.bandcamp.com/album/pollinator

https://cloudrat.bandcamp.com/album/do-not-let-me-off-the-cliff

Ali imamo još grajnda. Woundvac iz Arizone nude EP The Road Ahead i ovo je malo klasičniji, američkiji čak, grindcore sa elementima power-violence zvuka, tvrd i uglast ali ne naročito nadahnut. Woundvac imaju dobar zvuk i povremeno nadahnute ideje a iako nisu specijalno dobri, kvalitetno sviraju i ovaj EP brzo proleti:

https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/woundvac-the-road-ahead

Ni Smash Potater nisu sad nešto supernadahnuti na svom albumu Suburban Legends, ali ovo je prilično autentičan grindcore koji spaja američki pank i metal na način kako je to rađeno pre i više od dvadeset godina. Ima tu pevljivih refrena i tehnički je odrađeno kvalitetno i kako treba. Može jednom da se čuje, svakako:

https://hpgd.bandcamp.com/album/suburban-legends

Danski Apparatus imaju drugi album, Yonder Yawns the Universe i ovo je i dalje lavkraftovski nadahnut blur-core sa elementima death i black metala koji se odlično uklapaju na ploči što klasičnu black-death prebijačinu uspeva da predstavi na svež način. Apparatus su odlučili da je zvuk pola posla pa je njihov album produciran i masterovan tako da uši otpadaju ali je osećaj pretnje i uništenja koji se želi preneti veoma opipljiv. Plus, dobre su ovo pesme, sa dobrim omjerom eksperimentalnih momenata i čiste anihilacije. Opasno.

https://apparatusdeath.bandcamp.com/album/yonder-yawns-the-universe

Eye Flys su sludge/ rock ekipa iz Filadelfije okupljena oko gitariste Full of Hell, Spencera Hazarda a njihovo debi izdanje, Context je nervozan i nadrkan ali ipak dovoljno keči EP distorziranog, teškog sludge zvuka sa sirovim miksom i tvrdim masteringom da čoveka lepo razonodi, pa možda i pripremi za fizičke napore. Solidan, obećavajući debut:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/context

20 Buck Spin ni ove nedelje ne razočaravaju, nudeći nam treći album portlandskih Nightfell koji je kombinacija black metala, doom metala i old school death metala namenjena ljudima koji vole sporo, teško, sirovo ali ipak sa daškom elegije. A Sanity Deranged je gramatički zastrašujuće nazvan album ali pesme na njemu nude drugu vrstu zastrašujućeg sadržaja sa nečim što bismo dobili da su Bolth Thrower rasli uz Bathory i želeli da sviraju doom metal. Kao što je kod 20 Buck Spin, nažalost, već pravilo, album je masterovan preglasno, što muzici daje težinu ali joj oduzima dobar deo prostornosti koju je miks radio da pripremi. No, ovo, iako utiče na kvalitet slušanja, ne kvari pesme koje isporučuju zaista interesantan, neprijatan ali fascinantan melanž supertežine, prljavštine i meditativne elegije. Do kraja shvatite da ste potpuno usisani u ovu mantričnu, maničnu ali zapravo uglavnom prilično sporu muziku. Jako dobro.

https://listen.20buckspin.com/album/a-sanity-deranged

Bila je ovo još jedna dobra nedelja za death metal, ali pre nego što poentiram sa death albumom tjedna da skrenem pažnju na novi album danskih Baest. A koji je izašao manje od godinu dana nakon prvog albuma grupe koja se trudi da tradicionalni skandinavski death zvuk spakuje u formu koja će na pravi način ispoštovati korene ali biti i prijemčiva mlađoj, savremenoj publici. Venenum je ploča koja u tome prilično uspeva sa teškim ali ipak bogatim zvukom i pesmama koje nisu proste emulacije starih Entombed ili Grave već promišljeni, interesantni pa i prilično kompleksni death komadi sa zanimljivim skretanjima u domenu ritma i dinamike. Century Media sa ovim bendom radi nešto dobro, revitalizujući klasični skandinavski zvuk i dajući mu energiju za novo stoleće. Fino:

https://www.youtube.com/watch?v=9wbxBQ3nw5A&list=OLAK5uy_kUKOVZa-CFXwrLPd42gqYAQ-EezxdM5Mw&index=1

I teksaški Haunter imaju interesantan drugi album, Sacramental Death Qualia koji kombinuje njihove ranije hardcore uticaje sa dosta ekstremnog metal da dobijemo prilično shizofrenu ali najvećim delom fascinantu salatu black i death metal gestova u pesmama koje su nepredvidive i stalno promenljive, uspevajući da se zadrže tik sa prave strane nepodnošljivog haosa. Sacramental Death Qualia je album za više slušanja jer na prvo slušanje nije lako ući u sve njegove kompleksnosti i razdvojiti eksperiment od suštine, ali ovo treba shvatiti kao ozbiljan kompliment:

https://hauntertx.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/sacramental-death-qualia-3

Manje eksperimentalni su Eschaton iz Masačusetsa koji na svom drugom albumu (a za Unique Leader), Death Obsession umesto toga nude kompikovan technical death metal sa malo deathcore uticaja. I to je svakako impresivno makar sa strane toga da treba popamtiti sve te promene u pesmama a treba ovo znati i miksovati. Neću reći da su Eschaton meni bend za jedno slušanje ali iako Death Obsession demonstrira i određenu pažnju posvećenu songrajtingu, ovo je svakako veoma orijentisano na tehničku stranu priče više nego na bilo šta drugo. Opet, kako je ovo nedelja u kojoj su tehničari Brain Drill najavili konačni razlaz, u redu je da se istaknu kandidature za naslednike. Eschaton nisu na nivu jedne Obscure, još uvek, ali su solidni:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/death-obsession

Naravno, glavno jelo danas je drugi album baltimorskih Visceral Disgorge koji smo najavili pre neku nedelju i… pa momci ne da nisu razočarali nego ovaj album zaista moćnim iskazom zaključuje leto slema, potvrđujući da je 2019. godina jedna od najvažnijih u istoriji žanra sa nekoliko albuma koji su mu doneli ireverzibilne mutacije.

Elem, Visceral Disgorge su pustili da osam godina prođe između prvog albuma i njegovog nastavka. Iako je bend bio aktivan, uslovi nikako nisu uspevali da se steknu a kada je gitarista Steve Rosenzweig umro pre pet godina, ovo je bio udarac od koga se bend teško oporavljao. Ipak, česte svirke i popularnost prvog albuma, Ingesting Putridity među slamming death metal publikom je održala vatru i nova ploča, Slithering Evisceration je izvrsna. Zapravo ovo je značajno bolji album od prvog, onakav kakav očekujete da snimi bend koga nije bilo u studiju osam godina ali koji nije prestajao da teše svoje sviračke veštine niti da se razvija i sazreva u kompozitorskom smislu. Video sam da klinci po JuTjubu zameraju da je novi albnum „suviše tehnički“ i da slem ne treba da bude „tehnički“ ali hajde da budemo jasni: Slithering Evisceration je čista krtina, vitkih pola sata uraganskog brutalnog death metala koji sa gotovo apsurdnom lakoćom sipa rafal za rafalom ubitačnog ritma koga prate kao žilet oštre, „tehničke“ ali ekonomične gitare i neljudski vokali koji popunjavaju iz pozadine. Ovo nije ploča na kojoj se muzičari kurče svojim razgibanim prstima i navežbanim skalama jer svaki arpeđo i desetinku sekunde dugačka „svinja*“ usred ubilačkog denflovanog rifa služe višoj svrsi. U ovom slučaju to su pesme, kratke i ekonomične kompozicije opsednute agresijom i brutalnošću, u kojima se gleda svaki takt i svaka promena ritma. Visceral Disgorge zaista impresivno oblikuju svoje zvučne skulpture, mešajući teške spore, pasaže brutalnog slema sa pointilističlki preciznim gitarskim radom i ubilačkim bubnjevima u naglim ali na kraju logičim smenama brzog i sporog koje slušaoca ne dezorijentišu već uvlače u kovitlac brutalnosti i agresije.

Već sam dosta guslao o tome kako smo ove godine dobili nekoliko referentnih slem albuma, od bendova poput progresivnih Organectomy, preko gruverskog Guttural Slug (koji je oštro podelio javnost, jelte) pa do Devourment koji je redefinisao brutalnost kao muzički koncept i Visceral Disgorge se sa Slithering Evisceration uklapaju u ovu slem renesansu smeštajući se negde u najbržu traku, prestižući sve kolege po tempu i dajući slamming death metalu hitrinu i eleganciju gazele (ili, hmmm, geparda?). Nije da ovde nema klasičnih slemova, ima ih sasvim dovoljno, sa odličnim bubnjarskim radom tokom tih tradicionalnih mosh delova, ali Visceral Disgorge do savršenstva dovode koncept sviranja slem rifova** preko surovog blastbita time uspevajući da i potencijalno ravan, prebijački pasaž u njihovoj muzici ima svojevrsni gruv. Ovo ih izdvaja od Devourment kojima su najbliži po brutalnom pristupu a čiji su blastbitovi samo orkan buke, neretko sa samo jednim tonom. Visceral Disgorge su ovde zaista „tehničkiji“, smenjujući brze slem rifove sa tehnički zahetvnijim melodijama na tragu, recimo Origin, ali sve pakujući u pesme koje su toliko agresivne, kratke i brze da gotovo da ne stignete da isprocesujete šta se sve tu desilo a već su gotove dok ste vi do pola već uleteli u narednu. Ovo MOŽDA za nekog može da deluje kao nedostatak albuma – pesme se zaista ulivaju jedna u drugu bez mnogo distinktnih detalja, ali: 1. Album je veoma kratak i ubitačno efektan i 2. Slamming death metal je muzika pre svega gruva i ako može da vas vozi samo smenjujući note u jednom neprekinutom slem gruvu pola sata – on će to učiniti.

Ovo je i producirano vrlo dobro, sa snimanjem i miksom (ali i masterom) koga je radio Drew Lamond, čovek sa iskustvom u radu sa death metal vedetama poput Misery Index ili Dying Fetus. Lamond je obavio izvrstan posao ne samo jer je napravio zvuk u kome su gitare bogate i razumno širokog spektra frekvencija (da ubijaju kad se slemuje a da lepo zvone kad se pređe na tanje žice), u kome je bubanj tvrd ko kamen a opet zvuči živo (ja se često žalim na „plastičan“ zvuk bubnja u ekstremnom metalu ali kikovi na ovoj ploči imaju vrlo prijatan zvuk „pisaće mašine“ a doboš je tup i sa taman dovoljno topline i prostora da u muzici sa ovolikim BPM-om zazvuči kako treba) i da sve to u masteringu nije pretvoreno u zid od cigle već ima taman toliko dinamike da miluje uši i zvuči toplo.

Ako imam zamerki na ploču to je da je vokal malo prenisko u miksu iako je vrlo solidan – ali nisko je bio i na prvom albumu – i to da bend samo projuri kroz pesme i stane kad je gotov. Samo malo drame u sekvenciranju albuma – sa maštovitijim introom i nadahnutujom završnicom – moglo je da ovu izvrsnu ploču pretvori u apsolutni klasik. Ipak ovde zaista na programu imamo odličan, mišićav a pametan slem album koji je i tematski otišao u smeru interesantnijeg kosmičkog horora i koji isporučuje klasičan jelovnik sa ubedljivošću kakvu malo ko od kolega danas ima. Dobrodošli nazad, momci, vredelo je čekati.

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/slithering-evisceration

* Anglofoni ovo zovu „pinch harmonics“ a to je ono kada na gitari odsvirate flažolet blagim dodirom žice prstom, a što u hiperdistorziranom i komprimovanom zvuku brutalnog death metala zvuči kao oglašavanje ove plemenite životinje

** Pošto mislim da nema „zvanične“ definicije slem rifa, evo šta ja pod tim podrazumevam: temu u kojoj svaka nota traje koliko i jedan pik gitare, u kojoj je svaka nota denflovana i u kojoj je harmonija obavezno na hromatskoj skali. Ovo čini slem rifove, bar za moje uho, „primitivnim“ pa čak i „detinjastim“ ako hoćete ali pošto zahtevaju da ih praktično ceo bend svira odjednom imaju i određeno ritualno svojstvo. Imate jedan takav rif i u sedmoj pesmi gorepomenutih Smash Potatoer, na primer.