Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-09-2019

Dakle, kada vam u istoj nedelji u gradu svira Mgła, a koju smo u prošloj epizodi onoliko pohvalili za novi album, a Marina Abramović, najveća metalka u domaćoj umetničkoj tradiciji (rame uz rame sa nedavno počivšim Vladimirom Veličkovićem) otvori svoju veliku izložbu, to je dobra nedelja za metal. Da vidimo šta je u istoj izlazilo i došlo do naših ušiju…

Dosta je u blek metalu izašlo stvari koje su korektne ali meni nisu uspele da zadrže pažnju – razni atmosferični i folk albumi i tako to – pa sam morao da se zadovoljim debi EP-jem kanadskih Beholder. Uvek je simpatično kad se blek metal izvodi na francuskom (mada, naravno, pola toga što ne razumem verovatno otpada na beli suprematizam, jer Francuzi su takvi, i kad pevaju o najgorim stvarima zvuče pametno) pa je i Ancien Monde simpatična ploča black-thrash provinijencije, sa četiri pesme koje su otresite, melodične ali dovoljno tvrde za moj probirljivi ukus. Ima ovde i dosta svrike, bend se trudi oko aranžmana i ovo je zdrav, vrlo pristojan, sirov ali dovoljno upeglan debi:

https://beholder2.bandcamp.com/releases

Sledeći je debi album benda (projekta? Emanacije poremećenog uma?) Arnaut Pavle koji za sebe tvrdi da je iz Finske ali, da se razumemo, svaka budala to može za sebe da napiše na Metal Archivesu i Bandcampu. U srpskom folkloru Arnaut Pavle je bio hajduk koji je navodno posle smrti postao vampir i ovo je jedna od najranijih priča o vampirima u istoriji (više detalja: https://tinyurl.com/yxofcq8g). Ovaj eponimni debi album dolazi šest godina nakon demo snimka (koji se isto zvao Arnaut Pavle) i nudi prijatan, veoma sirov pankerski blek metal u tradiciji Darkthrone iz vremena kad su bili prilično dobri. Naravno, treba imati afinitet ka ovom zvuku koji je manifestno „primitivan“ – ali nudi lepe i pamtljive meldoije – i studijski veoma malo ulickan, ali ko voli ovakve stvari, prijaće mu Arnaut Pavle:

https://arnautpavle.bandcamp.com/album/arnaut-pavle-2

Da me neko ne shvati pogrešno, da možda mrzim atmosferični blek metal ili štogod slično, ne, samo sam malko probirljiv kad su takve ploče u pitanju. Ali evo jedne koja mi je bila sasvim slušljiva. Hjustonski kvartet Sleeping Ancient na svom debi albumu There Is No Truth but Death provlače patetičan i uplakan ali sasvim zreo i za slušanje prijatan atmosferični blek metal sa solidnim namazom postmetalske estetike, pa tako imamo ružno distorzirane tanke gitare, kutijaste bubnjeve i usrednjen master ali sve se to uklapa uz muziku i generalno ostavlja utisak melanholije i tuge koje su predmet ovog albuma. Sve je to superpozerski i pretenciozno i ima previše sporih delova za moj ukus ali Sleeping Ancient su ubedljivi u svom izabranom izrazu, umeju da prenaglašenoj sjeti daju potrebni epski preliv i ne mogu da kažem da ne prijaju. Ljubiteljima će biti još prijatniji:

https://sleepingancient.bandcamp.com/album/there-is-no-truth-but-death-2

A misteriozni belgijsko-francusko-švicarski trio Ancient Moon ima drugi album, Benedictus Diabolica, Gloria Patri koji je zvanično izašao još pre mesec dana ali njihov izdavač, Iron Bonehead nešto petlja sa Bandcamp stranicom i nije najjasnije zašto pesme imaju svoje strane a album svoju ali bez mogućnosti da na njoj čujete pesme. Elem, nije bitno, ionako imamo samo dve pesme na ovom epskom izdanju koje meša elemente avangarde sa najčistijim blek metal prženjem. Bend ponekad upoređuju sa Mayhem (verovatno zbog povremenih sličnosti u vokalnom izrazu sa onime što radi Attila) ali Ancient Moon imaju sopstveni zvuk i sopstvenu filozofiju proizvodnje dugačkih, kompleksnih kompozicija koje imaju mnogo atmosfere, ali i ambijenta i dubine. Nisam fan odvratno odrađenog mastera u kome se maltene ništa ne čuje  ali to je valjda deo konfrontativnog pristupa muzici. U svakom slučaju Ancient Moon imaju intrigantan album dugih, složenih kompozicija sa puno slojeva i vredi se potruditi:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/ancient-moon-benedictus-diabolica-gloria-patri

Finski blackened thrasheri Urn imaju peti album, Iron Will of Power i ovo je jedna prjatna, dobro producirana ploča koja se iz sve snage trud da zvuči old school i to joj uspeva skoro na sopstvenu štetu. Naravno, sve je to stvar ukusa, Urn su verni ’80s zvuku i prave pesme koje imaju malo tog nekog staromodnog šmeka i mada bih ja voleo da se oni malko odlepe od ranog Venoma, Slayera i Kreatora to ne znači da vama njihov sirovi ali epski pristup metalu neće biti prijemčiv. Plus, odlično odsvirano i, da ponovim, dobro producirano a što je uvek ugodno iznenađenje u muzičkom žanru koji se često ponosi svojom sirovošću:

https://youtu.be/shG1thnis5o

https://urnfinland.bandcamp.com/

Debi album kanadskih Arctos, naslovljen Beyond the Grasp of Mortal Hands je ploča umivenog i vrlo lepo produciranog blek metala koji zvuči miljama daleko od opasne, ustaničke, nihilistične muzike kakva je nekada začeta u skandinavskim mračnim pustošima, ali je svejedno vredan slušanja. Opet, valjda je jasno, ne sasvim po mom ukusu jer Arctosu zaista fali malo taj element opasnosti, sirovosti, pa i nihilizma, ali je ovo prijatan, atmosferičan blek metal sa dosta aranžmanskih kečeva u rukavu i kvalitetom muziciranja na visokom nivou, tako da svakako može da dobro posluži kao gateway za publiku koja se pita šta bi od ovog žanra mogla da čuje a da ne pobegne odmah savladana osećajem gađenja. Blek metal koji možete upoznati sa roditeljima:

https://arctos-northernsilence.bandcamp.com/

Pre dve godine sam na ovom topiku hvalio Blut Aus Nord a evo ih sada sa novim albumom, Hallucinogen koji predstavlja zaokret i zapućivanje u novom muzičkom smeru. Naime, znameniti Francuzi sa ovom pločom napuštaju industrijski zvuk koji ih je služio tolike godine za račun organskijeg i značajno melodičnijeg blek metala koji je bliži, ako tako mogu da kažem, Pink Floydu nego Einstürzende Neubauten. Ali… to funkcioniše. Hallucinogen je album iznenađujuće svežih pesama sa jednom skoro vedrom i optimističnom estetikom i psihodeličnom notom koja je veoma energična. Nisam baš to očekivao ali prija mi ovakva nova orijentacija i, uostalom, smelost benda da napusti prepoznatljivu nišu i proba nešto novo. Naravno, ovo su ljudi sa mnogo iskustva i znanja ali i dalje je lepo čuti kako je ovakvo pivotiranje uspešno izvršeno a mi dobili još jedan intrigantan album francuske blek metal škole:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/hallucinogen

Od stonera mi se ove nedelje dopao debi album Argentinskih Luciferica. Ovaj bend postoji od 2015. godine i svoje je veštine tesao svirajući po zemlji i u Čileu a album The Endless Hours nudi pet komada sporog, teškog doom metala sa stonerskim naklonom. Čuje se da je bend mlad jer je ovo još uvek nedokuvana muzika sa dosta opštih mesta i traženja forme, ali opet, Luciferica zvuče autentično i entuzijastično i niko ih ne može optužiti da ne razumeju šta je dobar gruv niti da nemaju svoje ideje. Previše psihodeličnog stonera meni zvuči kao da prati zapisanu formulu i ne usuđuje se da mrdne preko linije, a Luciferica iako deluju kao „običan“ žanrovski sastav zapravo uspevaju da formulu prodrmaju svojim radoznalim, još malo pa eksperimentalnim pristupom i smatram ih za pozitivce. Plus, solidno producirana ploča koja bije teško ali prijatno, dobrim rifčinama i prostim ali ukusnim solažama:

https://luciferica.bandcamp.com/releases

Prijatno iznenađenje priredili su komšije iz Budimpešte, Lemurian Folk Songs čiji je drugi album, Ima今veoma prijatna kolekcija psihodeličnog roka sa jakim ’60s vajbom ali i autentičnom notom koja ih spasava prokletstva nekakvih tribjutaša i kaveraša. Ima今je ploča sa svega četiri pesme ali te četiri pesme su dugačke (više od 38 minuta u sumi) i voze dobar gruv. Bend autoritativno kreira prijatnu psihodeličnu atmosferu i mada poštujem da bi nekoga malo ekscentričan miks mogao da uplaši (jak bas, prozračna gitarica, eterični volaki Krisztine Benus negde u visini), bend je makar najdalje pobegao što se može od brikvolovanja snimka u masteringu pa je ovo mnogo prijatnije za slušanje od većine modernih izdanja na tom planu. Ali da ne bude nejasno, bend piše dobre pesme u koje je slušaocu prijatno da utone i izgubi se u njima. Valjano, plus košta svega jedan evro na Bandcampu a vredi ZNAČAJNO više:

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/ima

Debi album italijanskih Swörn (koji se isto zove Swörn) je interesantna i ne sve vreme sasvim uspela salata raznih uticaja i interpretacija, ali ova tri momka iz Turina svakako privlače pažnju svojom strašću i kvalitetnom svirkom. Swörn je delom sasvim četvrtast ali keči desert rock (I Ask Shield), delom psihodelija (Azathoth), delom grandži rok (Electric Saint) i u svakom smeru kojim se zapute Swörn imaju nešto interesantno da pronađu i podele sa slušaocem. Zanimljiva ploča.

https://swrn.bandcamp.com/releases

Za porciju teške, ritualne električne psihodelije tu nam je novi album filadelfijskih Ecstatic Vision. Ovaj brkati kvartet nimalo ne krije da im je cilj uvođenje slušaoca u ekstazu i trans, pa je i album For the Masses ploča plesnih, skoro narodnjačkih ritmova i mnogo rasviranih solaža (uključujući i na saksofonu) koje zaista vode čoveka neispitanim neuronskim, jelte, putanjama i omogućuju mu da istraži taj neki unutarnji svemir. Ecstatic Vision dobro razumeju kako da jakim bas-linijama povežu svu tu plutajuću psihodeliju u distinktno nebesko telo koje ima jaku vučnu silu i ne pušta slušaoca više od pola sata. Pritom, sjajno miksovana ploča koja zna kada da zaprlja, kada da pročisti, kako da ostane mistična a seksi. Izvrsna ploča za frikove, drogeraše i ljude prefinjenog ukusa u rok muzici

https://ecstaticvision.bandcamp.com/album/for-the-masses

Belgijski Von Detta nude teški, gruverski rok na svom drugom albumu, Burn it Clean (a da ne zaboravimo, njihov prvi album je imao klinca sa bacačem plamena kako se sprema da sprži koncertni klavir – hoću reći, ovaj bend je opsednut pročišćujućim moćima ognja) i mada su na momente malo suviše „mejnstrim“ za moj ukus opet moram da budem pošten i kažem kako je ovo vrlo solidna ponuda jakih rifova, interesantnih gitarskih tema, dobrog ritma i kvalitetnog pevanja. Bend se i trudi oko aranžiranja i ovo nisu puke „televizijske“ post-grandž pesme već tu ima dosta suptilnih preokreta u atmosferi i lepo se sluša. Valjano:

https://vondetta.bandcamp.com/album/burn-it-clean-2

Void King iz Indianapolisa na svom drugom albumu, Barren Dominion nude vrlo „žanrovski“ stoner metal sa očiglednim dugovanjima bendovima poput Sleep i Goatsnake. Naravno, nije loše imati dobre uzore i Void King pritom sviraju sasvim dobro, sa rekao bih iznadprosečnim pevačem u liku Jasona Kindreda. Muzika je, naravno, zasnovana na sporim, valjajućim pesmama punim teških rifčina i epske atmosfere sa gitarom koja je brutalno isfazirana da kreira taj osećaj sprženosti. Void King po kvalitetu pesama i fokusiranosti još nisu sasvim na nivou da budu ozbiljan takmac najvećima u žanru – Sleepu pre svega – ali njihov stoner metal ima tu neku epsku crtu koja vas natera da obratite pažnju i ovo im je definitivno najjače oružje:

https://voidking.bandcamp.com/album/barren-dominion

Za miris sedamdesetih danas su zaslužni Cult of Sorrow iz Ohaja čiji drugi album, naslovljen Invocation of the Lucifer počinje ritualom prihvatanja Satane koji kao da je ispao iz nekog eksploatacijskog filma od pre četredeset godina a nastavlja se brutalnim sabatovskim rifovima i ubedljivim ozijevskim pevanjem. Cult of Sorrow su sasvim očigledno bend koji voli sve što dolazi iz The Obsessed, Black Sabbath ili St. Vitus kuhinje, ali koji ima i šta da legitimno doda ovom pod-podžanru hevi metala. Drugim rečima, Cult of Sorrow nisu originalni ni po kojoj komponenti svoje muzike ali oni taj sabatovski doom metal sviraju sa puno autoriteta i znanja kakve stvari u toj muzici pale uspevajući da postignu zvuk koji epiku i snagu posreduje dobrim rifovima i srčanom svirkom umesto produkcijskim trikovima i opterećivanjem pesama nepotrebno nakićenim aranžmanima. Ovo je naprosto dobar hevi metal u svojoj sirovoj, ogoljenoj formi, gde rif suvereno vlada a ritam ga nosi bez stajanja, gde pevač zna kada da pusti da gitara i wah-wah pedala otpevaju svoje a onda,  kada dođe red na njega, izdominira bez glume i forsiranja. Nekim bendovima doomčina naprosto dolazi prirodno a Cult of Sorrow su impresivan primerak ove vrste. Obavezno:

https://cultofsorrow.bandcamp.com/album/invocation-of-the-lucifer

Sasvim pristojan stoner rok dobijamo i od četvorke Pale Grey Lore iz Ohaja čiji je drugi album, Eschatology procesija dobrih rifova, pristojnog mada prostog soliranja, jakih ritmova i dobrog pevanja. Pale Grey Lore se ne ističu ni po jednom elementu osim što sve ove skoro pa generičke elemente podžanra sklapaju na savršeno efektan način. Možda je najpresudniji miks koji doduše forsira srednje frekvencije ali je i zaslužan za monstruozno velike gitare koje uspevaju da drže moju pažnju rifčinama od sto tona ispod kojih bubnjevi samo pointilistički podvlače ritmove. No, ovo ne znači da Pale Grey Lore ne pišu dobre pesme, pišu ih i ovo su vrlo organski, prirodni aranžmani koji uspelo menjaju atmosfere i dinamike ne gubeći gruv i inerciju. Vrlo lepo.

https://smallstone.bandcamp.com/album/eschatology

I da završimo još jednim dobrim stoner izdanjem: geteborški Monolord su posredstvom Relapsea izbacili svoj četvrti album, No Comfort i ovo je, pa, da, još jedna ploča na kojoj se obožavaju Sabati i The Obsessed sa mnogo, MNOGO fuzziranom gitarom i sporim, udrogiranim ritmovima koji zajednički tvore solidan gruv. Šveđani znaju šta rade i ovo su dobro napisane pesme koje imaju taman toliko tema i ideja da ne budu generički stoner džemovi a da opet nikada ne izgube taj valjajući gruv koji ih čini neodoljivim. Miks je, za Šveđane takoreći tipično monstruozno težak i ovo je jedino što može da zasmeta nekoj „normalnijoj“ publici. No, ljubutelji težine i fuzza će biti u raju:

https://monolord.bandcamp.com/album/no-comfort

Britanski studijski tehnički death metal projekat Cognizance je posle šest godina snimanja EP-jeva konačno izbacio svoj debi album i Malignant Dominion je ploča koju je interesantno čuti iako nisam siguran koliko ću puta u životu želeti da je čujem. Kao i dobar deo tech-death sabraće, Cognizance vole da svoje aranžmane komplikuju ubacujući i šta treba i šta ne treba u njih ali na sve to dolazi i prilična doza koketiranja sa deathcoreom. Ovo je potencijalno letalni koktel za mene, na koji još dolazi ružnjikav „plastičan“ miks ali Cognizance uspevaju da naprave relativno zanimljive pesme koje uspevaju da me na momente iznenade svojim smelim skretanjima i ne deluju samo kao egzibicionizam studijskih muzičara. Naravno, i dalje tu ima previše elemenata i pesme često gube zamah, ali ga često uspešno i vraćaju držeći se deathkoraške neposrednosti kada je to oportuno. I ja to mogu da cenim:

https://cognizance.bandcamp.com/album/malignant-dominion

Season of Mist ove nedelje imaju nekoliko notabilnih albuma, a svakako je to i sedmi album španjolskog (well, katalonskog) benda Foscor koji se zove Els Sepulcres Blancs. Nije ovo, da odmah bude jasno, baš moja šolja čaja, ovo je postmetalski jelovnik koji je naglašeno melodičan i nežan, sa suviše „pop“ senzibiliteta za moj primitivni, brutalistički ukus, ali treba prepoznati autentičnost tamo gde se ona pojavi. Foscor od početka stoleća oblikuju svoj zvuk i na Els Sepulcres Blancs tačno znaju šta rade i kako da se umile slušaocu koji voli da čuje i blekmetalske kečeve i punjenje duplim kikovima ali i sasvim nežno, pop pevanje i prozračne gitare. Ako se nalazite u ovoj populaciji, Els Sepulcres Blancs je ploča koja bi vam se mogla dopasti:

https://youtu.be/tpR2TL-kMZI

Ali ako već pričamo o ovoj vrsti muzike, Cult of Luna imaju sedmi  album, osamdesetominutni opus pod naslovom A Dawn to Fear i, da kažemo to ovako, ako ste ikada voleli Cult of Luna ovaj album je obavezna lektira jer su Šveđani dosegli svojevrsni vrhunac. Pričamo o veoma dobro snimljenom i sada veoma prirodnom spoju atmosfere i težine, muzike koja je nedvojbeno metal po nasleđu ali koja ima dovoljno te neke „post“ dimenzije da deluje dostojno i dostojanstveno i publici koja nema nužno Four Horsemen kao rington na svom telefonu. Ja, da se razumemo, zapravo nikada nisam bio preveliki fan ove ekipe i više sam ih poštovao za to što rade iz daleka. Tako je nekako i sada. A Dawn to Fear je autoritativno i masjtorski sklopljen album ali mi njegova raspevanost i sva ta Pink-Floyd-za-publiku-sa-jeftinijim-katrtama atmosfera ne pritiskaju čulo ukusa mnogo jače nego njihove prethodne ploče. Hoću da kažem, ove godine smo dobili novi Pelican i ovo je bio album gde je cenjeni bend svoj izraz impresivno sveo na najesencijalniju krtinu i sa minimumom muzičkih gestova postigao maksimum efekta (atmosfere, energije itd.) U poređenju sa njima, Cult of Luna su kičasto rasvirani sa gomilama ukrasa i insistiranja na banalnim smenama akorda kako bi se pogodila ta neka epika i dok ne osuđujem nikog što mu se to sviđa, meni to ipak nije prvi izbor u post-metal krajoliku i ne mogu da ga slušam sa onakvim oduševljenjem kao što slušam Pelican ili Russian Circles. Ali, opet ponavljam, ovo su stvari ukusa i pričamo o ploči koja je u tome što radi vrlo dobra i ne treba je propustiti ako volite ovaj bend:

https://youtu.be/7GINnbmjU6o

Ako hoćemo da se gađamo post-metal pločama koje mi se VEOMA dopadaju onda bih vas usmerio na drugi album ekipe White Ward iz Odese, a koji se zove Love Exchange Failure. White Ward nominalno sviraju blek metal ali njihova muzika je značajno pomerena u post-metal smeru i od blek predloška zadržava samo vrišteći vokal i povremene izlete u pržačko treširanje. Ali to su samo delovi ovog veličanstvenog albuma koji pada na slušaoca kao da je u pitanju obrušavajući soliter od sto spratova i obuhvata ga svojom  emotivnom, složenom muzikom poput nekog oktopoda iz četvrte dimenzije. White Ward su melodični i atmosferični, naravno, ali su daleko iznad trivijalnog post-metal proseka koristeći prepoznatljive harmonije samo da postave temelje svojih aranžmana a zatim lansirajući sa njih veličanstvene kompozicije u kojima ima mesta i za „normalan“ metal (sa sve mejdnovskim solažama) i za eksperiment i za nesputanu emo izražajnost. Ovde imamo na programu zaista vrhunski kvalitet muziciranja i pristojnu produkciju ali me od svega najviše impresionira kako White Ward uspevaju da napišu dugačke pesme koje su dinamične i vječito mutirajuće a da se ipak čvrsto drže osnovnih tema i razvijaju ih sa autoritetom tokom jedanaest ili dvanaest minuta. Prelepo je da ovakav album stiže iz Ukrajine koju ja inače stereotipizujem i poistovećujem samo sa jednom podvrstom blek metala, zaboravljajući da pričamo o ogromnoj zemlji sa više od četrdeset milijuna stanovnika. Odličan White Ward:

https://whiteward.bandcamp.com/album/love-exchange-failure

U donekle sličnom štimungu je i treći album italijanske ekipe SednA, nazvan The Man Behind the Sun nudeći nam jednu polusatnu kompoziciju (i sitan bonus) atmosferičnog, skoro ambijentalnog dooma sa jakim post-metal elementima i prelascima u black metal brzinu kada je to potrebno. SednA su, naravno, prilično hrabri što misle da umeju da prave pesme od pola sata koje opravdavaju toliko trajanje i mada ne mogu da kažem da su sasvim dorasli zadatku, ovo je meni šarmantna i dirljiva ploča koja zvuči kao nekakav pankerskiji odgovor na barok kakav nude Cult of Luna. SednA su svedeniji po idejama i to što nemaju tako razrađen kompzitorski organ je zapravo prednost jer time njihov album zvuči manje iskalkulisano, sirovije i prorodnije a što se uklapa uz razuzdane gitare i vrišteći vokal. Ipak, naravno, ta neka naiva ne mora da bude kvalitet za sebe i legitimno je reći da album ima šarmantnu spontanost ali da mu fali malo dubine. Ali dopadljivo je i prija i može da se sluša na ripit koliko hoćete pa ga dosta zdušno preporučujem:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/the-man-behind-the-sun

Da završimo ovaj segment drugim albumom londonskih Torpor, a koji se zove Rhetoric of the Image i sastoji se od pet veoma dugačkih pesama u kojima se taj spori, bolni post metal zvuk susreće sa agresivnim sludge krljanjem. Torpor su mnogo hermetičniji od gore navedenih post-metal prethodnika i mnogo više idu đonom nudeći užasne atmosfere i grozomorne, praktično old school death vokale ali ja naravno volim muziku koja namerno ide na to da bude mučna pa makar i bio svestan da album gde su pesme sastavljene od šesnaest minuta torture neću slušati baš često. Torpor ne nude pamtljive rifove i melodije već samo košmare:

https://torpornoise.bandcamp.com/album/rhetoric-of-the-image

Iz Norveške dolaze pankeri Agenda da nas iščupaju iz sve te sjete i melanholije svojim albumom Apocalyptic Wasteland Blues. Naravno, kao što se iz naslova da naslutiti, Agenda se malo previše trude pa je i njihova muzika kao Wolfbrigade na steroidima, melodični, epski D-beat pank koji će metalcima biti sasvim prirodno blizak na ime svoje energije ali i tog himničnog štimunga koji bend juri. D-beat je po prirodi stvari minimalistička muzika sa svojim insistiranjem na jednom jedinom ritmu (sem kada ga se odreknu, tipično za jednu pesmu na albumu, u ovom slučaju treću) i veoma rigidnim idejama o aranžiranju pa ovo možda u neku ruku i ograničava bend koji po svemu sudeći ume veoma dobro da svira, ali s druge strane to i uokviruje njihove solidne teme i razuzdane harmonije i ne da im da preotmu kontrolu pa u konačnom produktu dobijamo monomanijački jednostavnu ali efektnu muziku. Kakav je dobar pank uvek i bio:

https://agendanorway.bandcamp.com/album/apocalyptic-wasteland-blues

Nego, pre par meseci smo imali novi album Possessed, nakon više od trideset godina diskografske šutnje (i to je za sada možda i moj album godine) a sada dobijamo i novi Exhorder koji nisu ništa u studiju uradili od 1992. godine. A i on je prilično impresivan. Ko je očekivao da 2019. godina donese ovakve plodove???

Elem, Exhorder su bend koji je na scenu eksplodirao debi albumom Slaughter in the Vatican 1990. godine, hvatajući zadnji voz za vreme u kome je thrash metal još mogao da deluje šokantno ali i postavljajući temelje za groove metal koji je negde u isto vreme Pantera pretvorila u svetsku senzaciju. Exhorder nisu postigli istu vrstu slave poput Dimebaga i ekipe ali ostaju cenjeni sve ove godine (i dostojanstveni utoliko što su uvek govorili da je moguće da su uticali na Panteru ali da Teksašani sasvim zaslužuju sve što su dobili jer su krvavo radili itd.) i sa albumom Mourn the Southern Skies kao da dolaze na naplatu na najbolji moguć način. Hoću reći, ja i nisam neki ljubitelj groove metala i Panteru nikada nisam trošio sem u prolazu, ali Mourn the Southern Skies je mnogo jaka ploča. Kvintet iz Luizijane ovde pogađa tačan odnos trešerske žestine i gruverskog, pa, gruva, sipajući moćne rifove kao da imaju beskonačne zalihe i kreirajući pamtljive, zarazne vokanle aranžmane koji su kao stvoreni da podižu masu na noge na stadionima ali i da budu puštani na radiju uz svest da je sve na ivici incidenta ali da je suviše napaljujuće da bi se propustilo. Ne treba ni da napominjem da je ovo odsvirano i producirano vrhunski i za nekog ko ovakvu muziku voli, Exhorder su upravo izbacili potpuno besmrtni klasik. Da je Dimebag danas živ i da Pantera postoji, ovo bi im bio šut u dupe i izazov koji bi doneo ko zna kakvu reakciju. Sve čestitke Exhorderu na kambeku kakav je malo ko očekivao:

https://www.youtube.com/watch?v=QezU673nHhk&list=OLAK5uy_l7fA0T2vfnBu6j3B5WO0tAjAwS7fparcM

Drugi katalonski bend danas koji ima novi album su Graveyard iz Barselone sa trećim albumom u planiranoj tetralogiji zasnovanoj na lavkraftovštini a koji se zove Hold Back the Dawn i ovo je jedna prijatna smeša razmazanog, prljavog death metala sa korenima u zvuku kakav su pre dve decenije popularizovali Incantation, sa rifovima i melodijama kakvih se ne bi postideli „normalni“ hevi metal izvođači poput Iron Maiden ili, recimo Testament. Graveyard zapravo imaju sličnosti sa njemačkim šampionima lavkraftosvskog death metala, Sulphur Aeon, to je taj epski, kosmički horor u temelju muzike i jednih i drugih ali ne samo što su Španjolci bili prvi u redu kada se snimala lavkraftovska muzika, nego je i njihov zvuk eklektičniji, za nijansu manje pompezan i posvećeniji rifu kao primarnoj gradivnoj ćeliji muzike. Ipak, Hold Back the Dawn nije samo procesija rifova već odlično napisana i aranžirana ploča agresivnog horor-metala, sa gomilom izvrsnih krešenda i masteringom koji je malo labaviji i pušta da se čuje malo dinamike u ovoj muzici. A to svakako sjajno dođe kada Graveyard, kao u završnoj trećini Winds Like Daggers postignu praktično himničnu epiku u onome što rade. Moćno!

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/hold-back-the-dawn

Da nastavimo sa tim staroškolskim death zvukom: Coffins iz Tokija imaju peti album, Beyond the Circular Demise, izašao je za Relapse i već je lako zamisliti kakva je to proslava prljavštine i sirovosti. Coffins donose svoj odvratni, mučni death zvuk oplemenjen doom sporošću, teturajući se i posrćući poput život mrtvaca a Relapse obezbeđuju da sve to bude isproducirano kako treba i zapakovano da se dobro čuje. Beyond the Circular Demise, naravno, nije album koji ćete puštati sumnjičavim prijateljima da ih ubedite u nekakve tehničke ili filozofske kvalitete death metala već ploča koja vam dopušta da razuzdano uživate u niskim porivima nudeći kvalitetne rifove i dobar death groove. Ko voli to sonično lomljenje kostiju i prosipanje utrobe, sa malo horor meditacija, uživaće:

https://coffins.bandcamp.com/album/beyond-the-circular-demise

Čikaški death metal / crustcore bend Bones ima treći album, Diseased i ovo je jedanaest pesama grubog, nesuptilnog zakucavanja koje nikada neće osvojiti nagradu za originalnost ili višeslojni izraz ali dobro dođe kao emanacija agresije koju mnogi od nas nose duboko u sebi i samo u posebnim momentima uspevaju da je oslobode na bezbedan način. Bones mogu da pomognu i možda je njihova terapeutska uloga jača od njihove umetničke ambicije. Hoću da kažem, slušati sa namerom:

https://bonesdeathmetal.bandcamp.com/

Za sofisticiraniji death metal zvuk pobrinuće se jednočlani projekat Engulf iz Nju Džersija sa svojim trećim EP-jem, Transcend, a koji nudi četiri pesme disciplinovanog death metala sa taman toliko black metal uticaja da zvuči sveže, opasno i napaljeno. Transcend je ploča opakih rifčina, treskajućih bubnjeva  i dinamičnih aranžmana, producirana taman kako treba da se muzici da dovoljno kvalitetan zvuk a da joj se ne oduzme energija. Ko voli tehnički ambiciozniji death zvuk voleće:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/transcend

Slično samo iz Grčke: Solunci Murder Made God na trećem albumu Endless Return prže vrlo dobar tehnički nabrijan death metal koji je kao stvoren za izdavača Unique Leader. Nije ovo album od koga bi mi ispao monokl ili koji na bilo koji način pomera granice brutalnog death metala ali Murder Made God nude tvrdu, srčanu muziku koja ima dovoljno elegancije da opravda svoje postojanje:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/endless-return

Slično samo iz Viskonsina: dobro, ne sasvim slično jer bend Pangaea ima i tu neku progresivnu dimenziju ali album Vespr je dovoljno shizofrena i zanimljiva kombinacija progresivnog death metala i metalcore elemenata da ga treba čuti makar iz perverzije. Ima ovde, jasno je, delova koji su meni odlični, kada bend uhvati opak gruv a pevač se pošteno pocepa, pa se onda pređe u neki barokno nakićeni melodijski pasaž, ali ima i previše generičkog deathcore nabadanja da bi mi sve to na gomili sasvim prijalo. Ali trude se i vredi im dati bar tu jednu šansu:

https://pangaeariffs.bandcamp.com/album/vespr

Naravno, album nedelje je prvenac i, ko zna, možda i poslednji album trija No One Knows What The Dead Think a koji se, kao i bend, zove No One Knows What The Dead Think.

Najavio sam ovo pre neku nedelju sa mnogo uzbuđenja pričajući o tome koliko smo blagosloveni da se dve trećine kultnih Discordance Axis okupljaju pod novim imenom da nam donesu još malo grindcore blagovesti i sada kada je album dropovao nemam kud sem da budem još više uzbuđen i to uzbuđenje podelim sa čitaocem.

Discordance Axis su bili jedan od najbolji grindcore bendova ikada, njudžerzijevska evolucija predloška koji su ostavili klasični Napalm Death albumi, verna mikroformi koja karakteriše žanr ali nesputana njegovim pank korenima. Discordance Axis su mešali anime uzore sa prog-rok mikrocitatima, svirajući sve brzinom od 300 na sat kako bi nam isporučili tri savršene ploče (od kojih je poslednja, Inalienable Dreamless izašla pre, gulp, devetnaest godina i predstavlja jedan od najperfektnijih iskaza u grajndkoru ikada) a onda su se razišli jer je gitarista Rob Marton imao zdravstvene probleme vezane za izloženost jakoj buci. Naravno , ja imam i neke personalne uspomene vezane za ovaj sastav, sa sve intervjuom koji sam uradio sa Jonom Changom za svoj fanzin i kasnijim kežual dopisivanjem.

Chang je kasnije izbacio i tri albuma sa Gridlink, bendom koji je moćnu izražajnost Discordance Axis doveo skoro do apsurda (dakle, svirali su JOŠ brže i žešće) ali je posle njihovog trećeg albuma od pre, gulp, pet godina objavio da se povlači iz muzike jer je uradio sve što je nameravao da uradi. Na našu sreću, lagao je.

No One Knows What The Dead Think ponovo spaja Changa i Martona a umesto kultnog Davea Wittea za bubnjevima danas sedi Kyosuke Nakano. Marton pored gitare svira i bas-gitaru i to već treba da signalizuje da ovaj bend NIJE Discordance Axis.

Ali je dovoljno dobra, zrela aproksimacija. Za razliku od Gridlink, No One Knows What The Dead Think nije sav u opsednutosti superbrzinom i ovo je verovatno najsporija ploča na kojoj je Chang snimljen kako vrišti. To i dalje znači da je muzika 80% sastavljena od blastbitova i brutalnog prebijanja ali impresionistički elementi koji su se kod Discordance Axi pojavili na trećem albumu i definisali zvuk Gridlink i ovde dosta drčno ulaze u prvi plan. Marton ume da uplete komplikovane prog linije koje sasvim prirodno zvuče uz Nakanove krvoločne rafale i Changove urlike, ali neke od pesama imaju i skoro meditativne pasaže. I dalje pričamo o agresivnoj muzici ali slušajte kako recimo Cinder sa svoja dva i po minuta nepraštajućeg thrasha uspeva da pređe put od prog komplikovanja do zamišljenog, setnog, veoma emotivnog zvuka koji i dalje proleće brzinom od 200 na sat pored slušaoca.

Ovaj album utoliko predstavlja neku vrstu zrele faze za Changa i Martona, potpunu lojalnost grindcore ekspresiji ali uz nadgradnju koja pokazuje da ovo nije jednodimenzionalna muzika za prosto izbacivanje energije već višeslojni medijum koji može da istrpi i duže pesme i napredne harmonije i kontemplativne aranžmane a da se ne odrekne tvrdog , destruktivnog jezgra.

Naravno, taj kontemplativni element muzike (koji, ponavljam dolazi UZ agresivno prebijanje a ne umesto njega) neće biti za svakoga i mogu da zamislim da ljubitelji starih Changovih i Martonovih inkarnacija budu blago razočarani jer je ovo album sa više atmosfere i srazmerno manje krvopljusa, ali meni No One Knows What The Dead Think leži kao budali šamar. Kada se prva polovina albuma (druga je, kao i kod poslednjeg Gridlinka, ispunjena Karaoke verzijama svih pesama) završi obradom Dominion, prvom pesmom sa prvog albuma Discordance Axis, i prvom koju sam ikada čuo, koja je autoritativno moćna i prosto – genijalna – to je dovoljno da mi krene suza.

https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/album/no-one-knows-what-the-dead-think

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 21-09-2019”

  1. […] Lemurian Folk Songs su mi bili odlični prošle godine na svom drugom studijskom albumu, pa onda i proletos na trećem. Sada je na red došao i finalni test rok benda za stariju publiku […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: