Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 28-09-2019

U nedelji u kojoj je Marina Abramović dominirala konverzacijom u Srbiji a Vučić se ozbiljno obraćao praznoj Sali u Njujorku, neki su tražili pribežište u metalu. I ko im na tome može zameriti?

Na blekmetalskom jelovniku su prvi Izraelci Arallu čiji je sedmi album, En Olam jedna fin primerak njihovog patentiranog brenda blek metala sa tradicionalnim motivima, osim što je tradicija na koju se ovaj bend poziva – mesopotamska. U praksi, ovo je veoma sigurno odsviran i produciran, dramatičan, teatralan blek metal sa folklornim motivima ali sa čvrstim zvukom i produkcijom tako da ni u jednom trenutku nije nejasno šta su ovde glavne koordinate: ravno među oči. Time su Arallu za nijansu prijemčiviji mojim ušima od kolega iz Melecesh koji više sviraju ali mrvicu manje pogađaju u metu. En Olam je idealan album da ga pustite nekom skeptiku koji drži da je blek metal samo dranje i nihilizam, kako biste ga prevarili da je to muzika dubljih tema i ozbiljnije filozofije. Plus, odlična je ploča:

https://arallu.bandcamp.com/album/en-olam-physical-digital-album

Italijani Feralia su toliko nov bend da nemaju ni stranicu na Metal Archives. No, njihov debi album, Helios Manifesto je, malo slab kvalitet mastera na stranu, jedna vrlo fina ploča modernog post/ blek metala sa elementima hardkora i mnogo neskrivene emocije. U ovom bendu peva Tibor Kati iz Negură Bunget, ali prava navlaka ne treba da bude (relativno) slavno ime već dobar raspon ideja i sigurnost sa kojom bend prelazi iz raspoloženja u raspoloženje i setne šugejzerske pasaže zamenjuje poštenim treskanjem:

https://realmandritual.bandcamp.com/album/helios-manifesto

Poljaci Sacrilegium su na svom trećem albumu, Ritus Transitorius nešto tradicionalniji ali ne i staromodni i ovo je dobra, stamena ploča poljskog blek metala sa paganskim naklonom. Sacrilegium znaju da izgrade pesmu i usudio bih se da kažem da ih od vječne slave deli samo pomalo neupečatljivo pevanje predvodnika im, Suclagusa. Ali pošto je on jedini originalni član benda tu, pretpostavljam, ne može ništa da se uradi. Svejedno nije ovo sad nekakav nepremostiv problem i Ritus Transitorius je ploča dobre svirke i lepih aranžmana koju vredi slušati i više puta:

https://releases-werewolf-promotion.bandcamp.com/album/ritus-transitorius

Iz iste države i sa istog izdavača dolaze i Azels Mountain koji na drugom albumu, Wieczny sen (Večni, jelte, san) isporučuju uporedivo dobar paganski blek metal sa dosta besne energije i interesantnih ideja na gitarama. Nadam se da su ovi bendovi sa svojim paganskim naklonom i korišćenjem runa ipak dovoljno daleko od nacista jer ću se inače osećati kretenski što ih preporučujem. Enivej, Wieczny sen je kao da su se Dissection rodili u nekoj slovenskoj zemlji i kombinuje stamen blek metal sa malo narodnjačkih elemenata i to zvuči primereno gikovski i simpatično:

https://azelsmountain.bandcamp.com/album/azels-mountain-wieczny-sen

Španci, da ne kažem Baskijci Numen su odlični na svom četvrtom albumu Iluntasuna besarkatu nuen betiko koji autoritativno nudi kvalitetan, žestok blek metal sa ozbiljno brzom i agresivnom svirkom ali i povremenim izletima u folk melodije. Numen se ne zamaraju kojekakvim sjetnim meditacijama i kod njih su i „mirniji“ delovi prilično opaki pa je ovo ploča po mom ukusu:

https://ladlo.bandcamp.com/album/iluntasuna-besarkatu-nuen-betiko

Slično ali još agresivnije istresanje dobijamo na debi albumu nemačkog jednočlanog benda Temple Koludra. Misteriozni (ili misteriozna) M:W na albumu Seven! Sirens! To a Lost Archetype kombinuje oštar blek metal sa Hindu tradicijom i mitologijom što, razumemo se, kad su Nemci u pitanju uvek može da bude malo sumnjivo, ali za sada nemamo nekih razloga da se žalimo. Seven! Sirens! To a Lost Archetype nije nekakava savršena ploča ali jeste puna ideja i ozbiljne (negativne) energije, sa eksperimentatorskom oštricom i nesumnjivim metalskim namerama. Vredi čuti:

https://templekoludra.bandcamp.com/album/seven-sirens-to-a-lost-archetype-black-metal

No, sada idemo u Finsku jer Vorna ima novi album. Sateet palata saavat je treći album ovog benda koji spaja melodičan blek metal sa folk uticajima i mada ne mogu da kažem da je previše po mom ukusu – ljudi sebe shvataju veoma ozbiljno i ovde su folk elementi razvučeni i svirani sa takvom svečanom teatralnošću da me to malo iritira – treba ovde prepoznati kvalitet u svirci i produkciji. Još jedan od bendova koje možete poturati skepticima da pokažete konceptualno i muzičko bogatstvo blek metala:

https://vornalfr.bandcamp.com/album/sateet-palata-saavat

Bliže mom ukusu su švedski duo Bhleg čiji je EP Äril lep egzemplar „prirodnjačkog“ blek metala, dakle, nežnih melodija sviranih u slavu majke prirode i te neke filozofije duhovnosti bez božanstava, a sve uz dovoljno distorzije i čukanja da meni to zaprija. Äril ima tri pesme, ali traje oko pola sata i pogađa u srce svedenom, naturalističkom melanholijom i meditativnošću koja se ne oslanja na beskrajne akustične pasaže i smaračka razlaganja nego na pravu metal svirku koja ima dobrohotnu naivnost a ne iskalkulisanu „atmosferu“:

https://bhleg.bandcamp.com/album/ril

Mortem su bili bend osnovan još 1987. godine u Oslu i mada nikada nisu snimili album, njihovi članovi su posle svirali u Arcturus, Ulver, Mayhem i 1349 što je zanimljivo znati jer se bend prošle godine ponovo okupio i sada je izbacio novi album. I to za… er… Peaceville???

Nisam siguran otkud ideja da će ova britanska etiketa znati da na najbolji način promoviše nešto što je ledeni norveški blek metal (msilim, za početak, stavili su sve pesme na JuTjub ali kaoodvojene videe???), ali ajde da se ne brinemo oko toga. Ravnsvart je, dakle, prvi album ovog benda i u pitanju je… pa pristojan ali osrednji norveški blek metal sa jakim klavijaturama koje svirci treba da daju epsku širinu. I mislim, jeste ovo epski široko i korektno ali da je u pitanju nekakvo veliko otkrovenje – nije. Ravnsvart je prijatna ploča klasične norveške škole bez nekih velikih ambicija da razbija kalupe i prelazi granice ali slutim da je bend posle tolikih godina nepostojanja samo hteo da realizuje ideje oko kojih su se ovi ljudi nekada i okupili. Prijatno:

https://www.youtube.com/watch?v=9MkoDnFN67M
https://www.youtube.com/watch?v=YeeQqCr7NcA
https://www.youtube.com/watch?v=s5II5FNFMCA
https://www.youtube.com/watch?v=Eu8UtaAmseM
https://www.youtube.com/watch?v=Sh7y1NAcTp8
https://www.youtube.com/watch?v=UM1h1SKW4eQ
https://www.youtube.com/watch?v=c1B_G6th32w
https://www.youtube.com/watch?v=t_HSUMv737g

A švedski blek metal melodičari Netherbird imaju peti album, Into the Vast Uncharted i mada ja nisam potpuno kompatibilan sa njihovim pristupom blekovanju, ovo je kvalitetna i energična ploča prijatnog, melodičnog andergraund metala koji je sačuvao dovoljno blek metal vatre da mi bude slušljiv:

https://netherbird.bandcamp.com/album/into-the-vast-uncharted

Slično, nisam baš ciljna grupa za italijanski simfonijski blek metal bend ShadowThrone ali mogu da notiram da im je drugi album, Elements’ Blackest Legacy izašao i da je, pa, slušljiv. Dosta oni tu komplikuju, kako je i red u ovom podžanru, ali kad krenu da zakucavaju, ja to pozdravim.

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/elements-blackest-legacy

Za stonersko dobro raspoloženje ove nedelje se prvi brinu Australijanci Duneeater čiji je debi album No Gas No Good jedna skoro prototipska desert rock ploča. Voleli ste Fu Manchu i Kuyss? Onda će vam se dopasti i Duneeater koji su neoriginalni ali vrlo dobri u svom obožavanju velikih prethodnika i ovo je kvalitetno snimljen album velikih rifova, bluzerskih preliva  i dobrog pevanja.

https://duneeater.bandcamp.com/album/no-gas-no-good

Omiljeni teški psihodeličari iz Čilea, Los Tabanos Experience imaju i treći album u poslednjih dvanaest meseci i Rise of the Melted Eagle je baš tako izgudrirana i drčna ploča kako naslov na poludelom engleskom jeziku i sugeriše. Dakle, ovde dobijamo osam pesama poludžemovanog, polunapisanog teškog psihodeličnog roka sa ludački distorziranim gitarama, teškim udaraljkama i mnogo svemirskih solaža. Los Tabanos Experience znaju kako se gradi atmosfera napetosti koja se zatim oslobađa u orgazmičnim grčevima gitare ali i grčenjima ritam sekcije, a neke pesme ovde imaju i vokalizacije koje isporučuje Daniela Defilippi i one, razume se, još više idu u smeru kreiranja te snolike, a moćne atmosfere. Poslednja pesma ima i sitar kao jedan od instrumenata i Los Tabanos Experience još jednom nadmoćno demonstriraju kako vole da eksperimentišu i da spajaju intuitivno sa istorijskim. Vrlo lepo:

https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/rise-of-the-melted-eagle

Howling Giant iz Nešvila na svom prvom albumu (posle tri EP-ja), The Space Between Worlds malko suviše sviraju psihodelični-metal-po-formuli i ovde ima više naučene i korektno glumljene svirke nego autentičnog putovanja s onu stranu svesti i istraživanja neistraženog, a što je malko ironično uzevši u obzir da je ovo konceptualni album koji se bavi „beskrajnim metafizičkim svetovima“. No, ne treba dozvoliti da moja staračka namrgođenost i naklonost intuitivnom više nego naštrebanom zamagli činjenicu da je ovo vrlo ambiciozno napisan i odlično odsviran album:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/the-space-between-worlds

Odličan zvučni primer THC-paranoje daju australijski King Cig čiji je EP Creatures of Habit do vrha pun nervoznih gitarskih solaža, džinovskih, distorziranih rifova i jakog, kompulzivnog ritma. Naravno, u uši najviše upada sumanuto pevanje Fazrija Abdullaha koji uspeva da prenese taj hemijski indukovani strah i agitaciju o kojim pričamo ali ne treba izgubiti iz vida da bend ne svira generički, mehanički stoner metal već da svi daju maksimum i da se ovde čuje izrazito puno duše:

https://kingcig.bandcamp.com/album/creatures-of-habit

Takođe, jako mi je prijao treći album švedskih stonera Goatess, nazvan Blood and Wine. Ovo je klasičan, veoma sabatovski stoner metal ali sviran sa mnogo elegancije i osećaja za dinamiku i rokenrol gruv. Naravno, ovo je i jako dugačka ploča vrlo ujednačenog tempa pa možda i nije za slušanje u jednom cugu ali Goatess nude ono što ja volim i nema ništa protiv da ga uzimam u ponešto razblaženim dozama.

https://goatess.bandcamp.com/album/blood-and-wine

Da se metal sasvim lepo može svirati i bez gitare čuli smo već puno puta a Reflex Machine iz Ohaja su interesantni utoliko što njihov dram end bejs pristup u sebi ima mnogo ne-metal ideja i koncepata, a da opet pričamo o teškoj, moćnoj metal svirci. Ako bih pravio poređenja, a ja sam lenj čovek i uvek posežem za njima, Reflex Machine na svom prvom albumu, Interzone, zvuče kao kada bi Lightning Bolt džemovali sa Today is the Day, nudeći sirovu, neprerađenu proggy bas/ bubanj tuču ali uz emotivnu napetost i histeričnu energiju prefinjenog nojz roka.  Zanimljiva kombinacija i ploča koja nije laka za uši ali zavređuje trud:

https://reflexmachine.bandcamp.com/album/interzone

Sidnejski psihodeličari Hashshashin na svom novom albumu, Badakhshan sviraju možda i previše. No njihova muzika je sva u istraživanju različitih etničkih tradicija i duhovnih praksi pa je možda i očekivati da se bend u tome ponaša ljubopitljivo i eksperimentatorski više nego potpuno disciplinovano i uzneseno. Badakhshan je zbog toga album na kome nije sve istog kvaliteta i interesantnosti ali bend u svom instrumentalnom putovanju kroz pustinje i prašume duha i percepcije svakako obiđe mnogo interesantnih lokacija:

https://hashshashin.bandcamp.com/album/badakhshan

Detraktor iz Hamburga su bend čiji sastav zvuči kao da počinjete nekakav dosadan vic – Čileanac, kanadski Bugarin i Brazilac se sreću u Nemačkoj i pokreću thrash metal bend – i mada im album nije sasvim dosadan niti SASVIM ko iz vica, Grinder je ipak poučna ploča koja pokazuje kako možete imati sve potrebne elemente a nekako nikada ne prevaliti album preko praga imitiranja slavnijih prethodnika. U sličaju Detraktora, ciljani su Pantera sa početka devedesetih i Exodus iz iste decenije i Grinder je album pristojne svirke i dobre produkcije ali i potpunog odsustva pamtljivih pesama ili makar interesantnih rifova. Ovo jedva da može da zadovolji izgladnelog ljubitelja thrash metala:

https://violentcreekrecords.bandcamp.com/album/detraktor-grinder

Ako je ikada postojao nesklad između imena benda i muzike koja ispod tog imena izlazi, onda je to  slučaj njemačkih Fvneral Fvkk čiji debi album nije nekakav pogani i nihilistički black/ thrash hibrid već pametan, težak, svečan i pomalo veličanstven doom. Carnal Confessions je ploča dostojanstvenog tempa i melodičnog bariton-pevanja koja sasvim ciljano govori o najmračnijoj strani katoličke vere, tj. o zlostavljanju vernika u sakralnim objektima i uspeva da ovu užasnu temu obradi sa prilično pristojnosti i ozbiljnosti koju ovo zahteva. Sve je to spakovano u spore, teške pesme koje prizivaju neku srednju-kasnu fazu My Dying Bride ili Solitude Aeturnus. Ovo je sasvim očigledno album iskusnih muzičara (članova Crimson Swan, Ophis i Fäulnis) sa jasnom vizijom šta se želi reći i kakva je estetska filozofija benda. I to je vrlo impresivno. Moćan debi album i doom metal koji ne smara, ne davi se u glumi već ide napred moćnim, teškim korakom:

https://fvneralfvkk.bandcamp.com/

Moram priznati da me je treći album postmetalaca Ghosts of Glaciers, nazvan The Greatest Burden prilično razgalio. Ovaj trio iz Kolorada nudi uobičajen program instrumentalne, meandrirajuće muzike sa dosta prebiranja po sanjivim gitarama i opuštenog gruva, ali kad se popale distorzije muzika dobija zaista mnogo energije i taj standardni kontrast između šapata i vriska na kojem ovakvi bendovi žive ili umiru je dobro pogođen. Ghosts of Glaciers umeju da napišu dugačke pesme koje mnogo ponavljaju ali, srećom, ne smaraju i The Greatest Burden je prijatno predvidiv ali prevashodno prijatan album.

https://ghostsofglacierstl.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=uWFl2u7slZY&list=OLAK5uy_lygiR3cspbT74bz-rHN8NgpauNmZouvyw

Nisam zaista siguran šta je to u vodi u Portlandu ali Sempiternal Dusk su još jedan od bendova iz ovog grada koji opušteno razvaljuju. Njihov drugi album, izašao pet godina nakon eponimnog debija, zove se Cenotaph of Defectuous Creation i ako ovakav naslov odmah ne sugeriše mrak, ludilo i propast u gotovo karikaturalnim razmerama ja ne znam šta da kažem. Sempiternal Dusk su još jedan od savremenih death metal sastava koji se vraćaju htonskim, skurilnim izvorima ove muzike i otvoreno preziru opsednutost tehnikom i oslanjanje na superbrzinu koje su u temeljima modernih shvatanja death metala, pa je Cenotaph of Defectuous Creation ploča kavernoznih atmosfera i mrveće težine, koja nema nikakav problem da upadne i u doom brzine ali i da zasvira olujnom brzinom, samo da je TEŠKO. Ima ovde, naravno, malo Gravea i Malo Incantationa i ove godine smo dobili gomilu dobrih albuma ovakve svirke (Cerebral Rot, Carnal Tomb i Tomb Mold su svi snimili odlične ploče) ali Cenotaph of Defectuous Creation se izdvaja ozbiljnošću kompozicija i posvećenošću atmosferi. Izvrsno:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cenotaph-of-defectuous-creation-2

Horror God iz Moskve (ili barem šire moskovske okoline) su zanimljiv tehnički death metal sa malo blek metal elemenata koji oplemenjuju muziku i ne daju joj da ostane usredsređena na puku sviračku tehniku. Hoću reći, treći album ovog simpatičnog sastava, Cursed Seeds je sve samo ne „suvi“ tehnički death metal, ne najmanje i zbog pomalo neobičnog miksa u kome se sve dobro čuje a ipak zvuči pomalo sirovo. Pesme su raznovrsne i kada bend i krene u tech-death smeru to nije puko obožavanje Cynica i drugih uzora već se vidi napor da tehnika služi kompoziciji. Zanimljivo:

https://lavadome.bandcamp.com/album/cursed-seeds

Pošto nisam neki fan ni Opetha ni Borknagara neka ostane na tome da sam notirao da su njihovi novi albumi izašli i da su, za ono što ova dva benda rade, vrlo ubedljivi. S obzirom na podugačke karijere obe ove ekipe, ovo je prilično impresivno:

https://www.youtube.com/watch?v=9VlxKbJ4ZKs&list=PLBzBwYhHpqLIhSjBNH1bPjzS3s5qxVTZT

https://youtu.be/x0V1VDgLxlQ

Slično, nisam NIKAKAV fan Steel Panthera i njihovog „zajebavamo se ali smo i oziblni“ pristupa hair metalu, pa na njihovom novom albumu koji se zove Heavy Metal Rules i prepun je do povraćanja memefikovane  ’80s metal ikonografije nalazim elemente koji mi se dopadaju ali me celina ostavlja prilično hladnim:

https://youtu.be/JPC9AS86d3U

I takođe slično, Dragonforce su za mene karikatura power metala, a novi album se i zove Extreme Power Metal i nudi sumanuto saharinski silovito preterivanje u svakom smislu sa nepodnošljivo melodičnim temama ali i agresivnim tempom. Skoro neslušljivo ali fascinantno:

https://youtu.be/wPph-J7lApg

Za dezinfekciju nek posluže bruklinski Car Bomb čiji album Mordial odvaljuje parčiće zvučnika svojom kombinacijom sludgecorea i math metala. Ako vam nedostaju Meshuggah a niste gadljivi ni na povremeno iznenađujuće proggy harmonske preokrete, volećete Car Bomb.

https://carbomb.bandcamp.com/album/mordial

Mnogo manje matematički nastrojeni su teksaški Creeping Death sa svojim debi albumom Wretched Illusions koji NE zvuči kao nekakva posveta Metaliki već je u pitanju sirov i energičan deaththrash na tragu Gorguts i drugih old school sastava. Ima ovde i malo skandinavskog mirisa ali Creeping Death nisu puki imitatori i trude se da iskrče svoj put kroz tu užasnu, smrdljivu džunglu rifova i urlanja. Daleko od toga da je ovo nekakav legendarni debi album ali je slušljiv:

https://creepingdeathtx.bandcamp.com/album/wretched-illusions

Tu su i Mother’s Tomb iz Atlante čiji debi EP Absent Not Dead nudi sirovi, ali prijatni deaththrash sa malo jačim naglaskom na thrash elementu muzike. Članovi benda izgledaju dosta matoro ali muzika ima tu neku prijatnu početničku naivu i mada nije da se sluša deset puta za redom, prijatno je:

https://motherstomb.bandcamp.com/album/absent-not-dead

.gif from god su mladi screamo/ metalcore bend iz Ričmonda i njihov debi album, approximation_of_a_human je pun upravo onakve muzike kakvu očekujete od sastava koji se loži na ovakve igre reči. No, da ne budemo negativni, ima ovde dosta nervozne, vrišteće energije da se svare i te instance internet-humora, pa psihotični ispadi gitara, mašini-nalik blastbitovi i neprestano vrištanje meni ovo ipak čine solidnom pločom:

https://giffromgod.bandcamp.com/album/approximation-of-a-human

OK, završićemo sa dva za mene prilično važna izdanja.

Prvo je za mene dugoočekivani novi album ributovanih Acid Reign. Naime, pričamo o bendu koji je poslednji album snimio dok sam ja još bio u vojsci, dakle, 1991. godine, za ime sveta! Jedan od najosobenijih i najkvalitetnijih izdanaka britanske thrash metal scene, Acid Reign su posle veoma ambicioznog, praktično kinematskog albuma Obnoxious (slušanog na vokmenu tokom dugih noćnih dežurstava, molićulepo, na smenu sa Sepulturinim Arajzom) otišli svako na svoju stranu. Deo benda je sa Leejem Dorrianom bio u Cathedral dok je pevač, H, radio svašta, uključujućiu stendap komediju dok pre par godina nije rešio da ponovo okupi Acid Reign ali sa praktično potpuno novim članovima. Nazivajući ovo ributom jasno je, čini se stavio do znanja da, dok će bend svirati stare pesme na koncertima (što je zvučalo sjajno), ne treba da očekujemo da ovo bude imitacija starog Acid Reign već neka njegova nova vizija. U međuvremenu su snimili dve pesme a one, možda iznenađujuće, nisu na albumu The Age of Entitlement koji svojim naslovom šalje jake „old man yells at cloud“ vibracije. I naslovi i tekstovi pesama su dobrim delom zaista u jednoj meri smaranje sa kritikom razmažene klinčadije koja traži pažnju i validaciju i šteta je što H gubi vreme na ovakve stvari ali dobro, valjda svi mi matori moramo povremeno da pokažemo svoje godine.

Muzički, The Age of Entitlement je solidan treš metal album sa povremeno vrlo karakteristično esidrejnaškim gitarskim harmonijama kao iz najboljih dana Garryja „Gaza“ Jenningsa (slušajte bridževe na My Piece of Hell) ali sa generalnim oslanjanjem na naglašeno perkusionističke pasaže i njihovo smenjivanje sa melodičnijim momentima i kompleksnim refrenima. Ovo nije onako agresivno „tehnička“ ploča kao što je bio Obnoxious ali nije manje kompleksna i ovo su pesme složenih aranžmana i smelih prelaza iz raspoloženja u raspoloženje. Tu je i iznenađujuće pankerska obrada Blood Makes Noise meni veoma drage Susanne Vege i na trenutak sve zaista jeste kao da je ovaj album izašao početkom devedesetih kada bi mu i bilo vreme. No, ovim neću da kažem da The Age of Entitlement zvuči staromodno, samo da su Acid Reign u osamdesetima bili progresivniji i eksperimentalniji bend nego što su sada. Ipak, sa The Age of Entitlement dobili smo vrlo pristojan novi album klasičnog thrasha i pesme koje uprkos kompleksnim aranžmanima teku prirodno i prijatno. Meni nedostaje malo tenzije, upravo malo neprirodnosti koje su stari Acid Reign imali a što je njihove stare albume činilo originalnim i davalo im dah opasnosti ali to valjda ne može da se pravi na silu. The Age of Entitlement je dobra ploča koja svakako ima sopstvenu viziju i sopstvene rizike (slušajte poslednje dve pesme) i dobar je zalog za dalji rad benda.

https://youtu.be/mzFXFjuZjCw

Dakle, za sam kraj: još prošlog je Petka izašao album Strange, Beautiful And Fast koga je četiri godine snimao Takafumi Matsubara, gitarista danas nepostojećih Gridlink ali kako sam žurio na Marinu Abramović a i pisao o albumu No One Knows What the Dead Think na kome je pevao Matsubarin kolega iz Gridlinka, Jon Chang, rešio sam da ovu ploču ostavim za danas.

I, mislim, to što se marinirala još nedelju dana u mojim ušima je svakako pomoglo da proniknem još dublje u predivne dubine ove ploče. Matsubara je sa Gridlink pokazao kako grindcore, muzika bazirana na dosledno minimalističkoj paleti i maltene preziru prema klasičnoj sviračkoj tehnici može da bude istovremeno i tehnički impresivna i emotivno moćna a da ne izgubi osnovni agresivni grajnderski pristup i terapiju primalnim krikom. Chang je sa No One Knows What the Dead Think doneo novu aleju u sopstvenoj karijeri, prelepi za nijansu meditativniji, reflektivniji grajndkor, ali Matsubara je na ovom albumu naprosto eksplodirao u svim pravcima.

A albuma je moglo i da ne bude. Još 2014. godine je ovaj talentovani muzičar zbog šloga prestao da svira jer nije mogao da potpuno koristi levu ruku i ovo je uticalo i na razlaz Gridlink. U tom smislu, Strange, Beautiful And Fast nije samo album eklektičnog, fantastično maštovitog grindcorea već i hronika Matsubarinog vraćanja kontrole nad sopstvenim telom i svojom kreativnošću.

Naravno, ne mora sve što je lično i što pripoveda o prevazilaženju teške životne faze automatski da bude i dobra muzika, ali da odmah razjasnimo, Strange, Beautiful And Fast je izvanredna ploča i svedočanstvo o Matsubarinoj vrhunskoj muzikalnosti i razumevanju kako da se različiti muzički stilovi silinom nezadržive kreativne vizije spoje u konzistentno opčinjujuću i ubedljivu muziku. Ovo je album kolaboracija sa više od trideset muzičara sa raznih kontinenata i strana sveta, sasvim manifestna proslava grindcorea kao kulture koja povezuje marginalce i otpadnike ali i muzike koja emociju i ekspresiju komprimuje u mala, nabijena pakovanja što zatim eksplodiraju po slušaocima i zahtevaju instantni, snažno somatski odgovor. Matsubara je izvrstan kompozitor i njegove pesme nemaju ni trunku karikaturalnog koje se neretko pripisuje grindcoreu. Ovo je jer one i nisu puki terapijski rituali isterivanja toksina iz endokrinog sistema već znojave, grčevite vizije dosezanja nečeg iza i iznad endokrinologije i muskulature, autentična posezanja za tim eluzivnim, jelte, duhom koga muzika vazda priziva. Kao takve one su redovno katarzične, kombinujući kompjuterski tačne bubnjarske rafale blastbitova (well, sem kad ih svira Richard Hoak koji na ovom albumu, srećom, ne mora ni da svira blastbitove jer je dobio jednu hip-hop pesmu da na njoj pokaže da ume da radi propisan fanki gruv) i ubrzane thrash deonice sa urlanjem, vrištanjem i ekspresivnim recitovanjem . Povezujući element su uvek Matsubarine gitare, ledeno precizne pa onda tamburaški raspevane, pa onda sasvim van kontrole. Matsubara je jedan od retkih grindcore gitarista koji ima širinu da svira i najčistije grindcore minimalistike ali i da upadne u punkrvnu ajronmejndovštinu pesme (slušajte celu मेटिन लागेको अक्षर), pa su su pesme poput Dignity 尊厳, Path of Isolation ili Void Walker demonstracije ogromnog emotivnog i estetskog spektra koji ovaj čovek sa lakoćom pokriva.

No, druga polovina albuma u kojoj Matsubara bez ikakvog straha upada u ozbiljne eksperimente, baveći se sasvim autoritativno slobodnom improvizacijom (Pull out my Eyes), industrialom (S.A.M.) ili hip-hopom (Abstract Maelstroms) je takođe važno podsećanje na to da je grindcore praktično od prapočetaka imao pozitivan stav ka drugim žanrovima i da je sva njegova antimuzikalnost bila izraz ne samo skromne tehnike njegovih originatora već i njihovog prezira ka utvrđenim estetskim ogradama i branama i širom otvorenih očiju upućen poziv na ukrštanje i eksperimentisanje pa šta bude. Siege su na svom kultnom albumu Drop Dead imali saksofonistu, zar ne? Matsubara sa albumom Strange, Beautiful And Fast resetuje sva očekivanja i sve pretpostavke o tome šta grindcore može da znači i kuda može da ide, ostajući mu savršeno veran istovremeno dok juri na svaki stranu koja ga zanima i na svakoj nalazi nešto lepo da kaže. Ploča je na kraju i gorkoslatka posveta Hironoriju Suzukiju, bubnjaru Unholy Grave koji je snimio jednu pesmu na njoj a u međuvremenu preminuo i ostaje kao autentičan spomenik i kamen-međaš čitavog ekstremnog metala. Ako nije jasno, ovo je obavezna lektira.

https://takafumimatsubara.bandcamp.com/album/strange-beautiful-and-fast

4 comments

  1. […] Što sam rekao pretprošle godine za švedski Netherbird može maltene od reči do reči da se ponovi povodom izlaska albuma Arete, samo da se sintagma „peti album“ izmeni u „šesti album“. Arete je, naime, još jedna eminentno kvalitetna ploča melodičnijeg black-death metala koja za moj ukus mrvicu suviše razmišlja, ali je puna lepih rifova, dobrih tema, odlične produkcije. Netherbird pritom zvuče napaljeno i žestoko i sviraju za sve pare i mada ja blek metal volim samo malo sirovije i surovije, ovo je vrlo dobra ploča sa mnogo upečatljivih momenata: […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s