Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 07-09-2019

Dakle – metal. Još jednom. I zauvek.

Od blek metal noviteta prvi na redu su Kanađani The Ember, The Ash koji na svom prvom albumu, Consciousness torn from the void pokazuju da su slušali dosta Emperora iz devedesetih godina i pomislili da je to muzika vredna daljeg razvoja. Consciousness… je leden album monotonih, ponavljajućih motiva, snimljen sa prilično „andergraund“ kvalitetom zvuka i namenjen tačno određenom sloju publike koji će ceniti nordijske kvalitete ove muzike, sintisajzerske melodije jedva prisutne ispod užasno distorzirane gitare i epski štimung uprkos jeftinoći. Nije rđavo:

https://theembertheash.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/RXyfZhyi_VY

Preskočio sam jedan kanadski Tolkin-metal bend ali ne zato što se pravim da nisam TOLIKI GIK nego jer mi se njihov drugi album nije dopao. A gikovski kredit ću dopuniti putem prvog albuma američkog benda Lothric koji je, kako se i iz imena da naslutiti, pripadnik milenijalskog odgovora na Tolkin-metal, tako je, Dark Souls – metala. Elem, Adversarial Light je prilično zabavan i za moje uši milozvučno brz i žestok album američkog blek metala – napravljenog od strane samo jednog čoveka, Seatha (koji je, očigledno, ime uzeo po zmaju bez krljušti što je i velikim delom odgovoran za sav pičvajz u Dark Souls univerzumu) – koji  uspeva da sačuva dovoljno tradicionalnih elemenata ali i da malčice pruži prste ka nekim originalnim stranama. Dopada mi se rad na sub-baroknim, kvazisrednjevekovnim i polu-mejdnovskim gitarskim harmonijama, kao i izrazit trud oko dinamičnog aranžiranja sa upošljavanjem bubnjeva da stalno menjaju ritmove i čine pesme bogatijim. Tematski, pesme se zapravo ne bave Dark Souls mitosom u nekom napadnom formatu pa ovo sasvim opušteno može da sluša i klijentela koja ne igra video igre. Pobeda na svim frontovima!

https://lothric.bandcamp.com/album/adversarial-light

Poljski jednočlani depresivni blek metal projekat Nyctophilia na svom petom albumu, Bezdeń nudi korektan DSBM* sa solidnim nivoom muzičke veštine, pamtljivim temama i kvalitetom produkcije koji nije preterano visok ali odgovara muzici. Grief, jedini član ovog benda naglašeno radi na atmosferi i melodiji, manje na nekom pametnom aranžiranju ali to je za ovaj podžanr takoreći pravilo. Sasvim korektno a ako volite ovakav metal i preporučjivo:
* „S“ je naravno, za „Suicidal“

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/bezde

Ukrajinske komšije Barkasth zato sa svojim drugim albumom, Hear My Void donose najprofesionalnije odsviran i snimljen blek metal album koji smo do sada pomenuli. Hear My Void je kvalitetna i eminentno slušljiva metal ploča, sa dobrim gitarskim rifovima, ritmovima od kojih glava sama kreće u hedbeng i mesnatim miksom koji posreduje moć i epiku u jednakoj meri . Vidi se, naravno, da ovo nisu pravili uplakani klinci u svojim spavaćim sobama već da se radi o punokrvnom, pravom bendu koji kapira metal i dobro govori jezik blek metala, sa moćnim bradama ali i muzikom koja te brade može da podrži na svakom koraku. Volim ovako brz i žestok blek metal:

https://ashen-dominion.bandcamp.com/album/barkasth-hear-my-void

Zadovoljstvo mi je i da kažem kako je srpsko-novozelandski projekat Nadsvest izbacio sasvim solidan EP sa četiri pesme, Kolo ognja i železa i da je njihov proklamovani cilj, da se spoje crna magija i srpski folklor sasvim solidno dostignut ovde. Pesma prokletih, recimo, je propisno kičast, cheesy komad metala izmešanog sa kvaziduhovnim pojanjem i pogađa većinu meta koje je naciljao. Čime hoću da kažem da ću ja sebe uhvatiti kako ovo pevušim na ulici nekog od narednih dana. Stefan Todorović iz kragujevačkih Triumfall je postao poznat i u svetskim okvirima kada je odradio vokalne deonice na poslednjem albumu Gorgoroth pre neke četiri godine, a Nadsvest deluje kao logična nadgradnja njegovih muzilkih interesovanja i projekat na koji može da bude ponosan. A i mi sa njim!!!*
* sem, naravno, ako u jednom trenutku ne signalizira skretanje prema nacizmu koje ponekad zna da naleti iz svog tog bavljenja tradicijom, pupupu, daleko joj lepa kuća

https://nadsvest.bandcamp.com/releases

Demo bavarskih Alpgeist pod nazivom Woid Mythen pruža prijatan lo-fi blek metal sa ledenim, monotonim zvukom i folklornom epikom koju donose sintetizovani gudači. Sobno, ali vrlo prijatno:

https://youtu.be/fyNyL3ZKcWo

Ne znam šta jedu ovi iz grčkog benda Dizziness, al posle junskog albuma Cosmic Echoes koji smo solidno pohvalili, evo njih ponovo. Album Reroute je ponovo muzički program vidno inspirisan Mayhemom, ali bez sikofantskog imitiranja i pokušaja da se napravi isto to samo malo drugačije. Reroute je, zato, kolekcija pametnih i interesantnih blek metal pesama koje osvajaju svežim harmonskim rešenjima, kvalitetnim muziciranjem i dobro kontrolisanom atmosferom. Majstori:

https://dizziness.bandcamp.com/album/reroute

Dobili smo i novi Krallice, ali njujorški avangardni blek metalci ovom prilikom izbacuju živi album, Rot and Waste Live i kome se dopao Go Be Forgotten koji smo i na ovom mestu solidno pohvalili može da se poraduje da će čuti još ovog odličnog benda, u nešto sirovijem izdanju. Snimci su sa početka decenije pa ovde i nema novijih pesama ali nisu se Krallice sad tu nešto kao dramatično menjali sa godinama i ovo je uobičajeno emotivan ali hladan, depresivan ali ne tužan metal koji spaja tu neku indi estetiku sa pravovernim blek metal trpanjem i kad bend za sebe kaže daje „black metal or not“, tačno znate šta misle. Mick Barr je posle solidne karijere u rovovima ljute avangarde (Orthrelm) napravio bend koji pored avangardističkih ambicija ima i mnogo autentične emotivne teritorije da je ispita i izvrsno mu ide već duže od decenije. Rot and Waste Live je još jedan sjajan dodatak sjajnom katalogu albuma čak i uz dosta lo-fi kvalitet zvuka:

https://krallice.bandcamp.com/album/rot-and-waste-live

Stonera nešto nema mnogo ove nedelje, ali ono što ima je prilično valjano. Pinewalker iz Solt Lejk Sitija na svom prvom albumu, Migration, Serviraju teški metal i dobro raspoloženje sa malo bleksabatovštine ali i nešto modernijih elemenata tako da se dobija album koji će biti okej i onima koji su se s metalom susreli sedamdesetih ali i devedesetih. Plus, vrlo solidne pesme i moćan, veoma težak zvuk – slušajte kako su gitare ubistvene na Bone Collector. Ima ovde i interesantnih proggy zastranjenja (recimo Burning Earth) tako da je Migration jedna ploča za mnogo slušalaca. Budite:

https://pinewalkerlives.bandcamp.com/releases

Šveđani Vokonis ne sviraju „pravi“ stoner, ima ovde brže svirke i ozbiljnog prog zastranjenja ali u osnovi jeste teški i lepljivi stoner zvuk sa zdravim miksom. Grasping Time je treći album ovog talentovanog i brkatog trojca i mada bend sebe označava etiketom „post-doom“ na bandcampu, fakat je da ovo izlazi dosta daleko izvan granica dooma i da je muzika i za one koji vole Gojiru ili Mastodon ali da će moći da je slušaju i psihodeličari pa i publika koja generalno voli melodičniju metal muziku. Fina, raznovrsna ploča:

https://vokonis.bandcamp.com/album/grasping-time

Montrealski Lochness daju da se za sada čuju samo dve pesme sa njihovog EP-ja Black Smokers, ali ovo je dobar, težak i lepljiv, takoreći prijatno nadrogiran stoner rok sa dobrim rifovima i odličnom atmosferom. Mnogo Black Sabbatha se ovde čuje ali ovo nije trubjut bend već samo dobro izšlifovan žanrovski, andergraund sastav. Nemam sumnje da je ceo EP vredan pažnje:

https://lochness420.bandcamp.com/album/black-smokers

Slično sabatovski inspirisani su i Iron Rider iz Bruklina, i njihov EP Wondering If You’re In Hell By Now je jednako pun dobre rifaže, teških ritmova i Ozzy-Osbourne-in-outer-space pevanja, osim što je grozomorno miksovan i time gubi dosta poena. Ipak, muzika je dobra i možda vam neće smetati što sve zvuči kao da je bend svirao u Bruklinu, mikseta stajala i Ajdahu a inženjer zvuka dremao u Kejptaunu:

https://ironrider.bandcamp.com/releases

Kanabisom opsednuti sludge-stoneri Gurt iz Londona imaju novi album, Bongs of Praise i to je sasvim predvidiva ali i predvidivo prijatna kolekcija distorziranih, psihodeličnih gitara i bubnjeva koji se bore da se ispod njih čuju, sa vrištećim pevanjem i rokerskim rifčinama. Gurt su veoma stereotipan bend, bez mnogo ličnosti ili nekakvog genijalnog sadržaja na polju rifova ali je sve to solidno slušljivo:

https://gurt.bandcamp.com/album/bongs-of-praise

Bavarski Noekk su čekali više od deset godina da objave svoj treći album, Waltzing in Obscurity i ako vam je nedostajao njihov miks Dead Can Dance kvazigotike, ’70s prog rok komplikovanja i malo doom metala, ovde ćete se usrećiti. Noekk su meni nedovoljno zanimljivi, to jest, interesantniji su mi kao skup uticaja nego kao bend koji pravi dobre pesme, ali ja sam gadna nadžak-baba:

https://noekk.bandcamp.com/album/waltzing-in-obscurity

Koliko je metal muzika raznolikosti i bogatstva svedoči i to da me četvrti album švedskih melodičnih death metalaca Pandemonium, Monuments of Tragedy ostavlja potpuno emotivno hladnim iako je u pitanju očigledno izuzetno ambiciozna, tehnički hiperkompetentna, kompozitorski i aranžerski veoma kvalitetna ploča. Stvar je svakako u estetici i svim tim kičastim sintisajzerima koji popunjavaju atmosferu i koji meni ne prijaju. Ipak, kako ja ne volim melodični death metal, mislim da mi je ovaj album još i prilično zadržao pažnju. Ima ovde teatralnosti koju mogu da pozdravim i taj generalni kvalitet muziciranja svakako ne treba ignorisati. Što se masteringa tiče, nažalost, sve je lišeno dinamike a što u dobroj meri anulira aranžersko bogatstvo. Ipak, impresivna ploča, makar ne bila za mene:

https://blacklodgerecords.bandcamp.com/album/monuments-of-tragedy

Mnogo bliže mom ukusu je, čini se, primitivni, satanistički blackened thrash metal kakav isporučuju Portugalci Alcoholocaust na svom prvom albumu, Necro Apocalipse Bestial. Ne bih išao tako daleko da ovo nazivam remek delom blackened thrash metala, i ne bih ga stavljao na isti nivo sa Aura Noir, ali Necro Apocalipse Bestial je ploča dosledne, mračne atmosfere i solidnih rifova koju za moj groš najviše kvari malo taman miks. Makar je mastering očuvao dinamiku pa se komadi poput Speed Metal Tornado čuju u svoj svojoj old school slavi. Alcoholocaust sa svojim konceptom ne teže originalnosti već obožavanju neke (možda i izmaštane) prošlosti što nije nužno sjajna startna pozicija pogotovo ako u obožavanju te prošlosti danas od vas ima boljih, ali ovo je sasvim solidan album staroškolskog metal zvuka za bratiju iz osamdesetih:

https://helldprod.bandcamp.com/album/alcoholocaust-necro-apocalipse-bestial

Nizozemski The Fifth Alliance sa svojim trećim albumom, The Depth of the Darkness donose svu tu neku post-metal intelektualštinu i post-rok prozračnost i sjetu koje možete da poželite u oblačno Subotnje popodne, ali mada takvi albumi mogu da odu i tamo i vamo, te da budu samo pretenciozne maštarije o muzici-iza-metala, meni se čini da je ovo ipak otišlo vamo i da pored svog sporog, svečanog tempa i skrnavog masteringa koji sve ujednačuje više nego što bi trebalo, album ipak isporučuje solidnu metalsku dramu i dobru vrstu kiča. Pevačica Silvia je savršena i u „melanholični anđeo“ i u „razbješnjeli demon“ inkarnacijama a bend, iako ume da zazvuči previše klinički i „zanatski“, prolije i dovoljno krvi da ovo bude slušljiv, solidan album.

https://thefifthalliance.bandcamp.com/album/the-depth-of-the-darkness

Belorusi The Essence of Datum su svoj drugi album, Spellcrying Machine upravo izbacili za Season of Mist i ovo je još jedna od onih tehnički impresivnih ploča koje ja propustim kroz uši, one izađu i nikada ih se više neću setiti. Ne kažem da The Essence of Datum nemaju neki dobar rif tu i tamo (ima onaj sa kojim počinje brzi deo u Pendulum, recimo), ali ovo je tehnički death metal koji se samo seća da su Chuck i njegov bend Death imali neparne ritmove i arpeđa ali ne pamti i dobre kompozicije pa se prilično ekstenzivno upušta u „atmosferične“ pasaže gde se akordi smenjuju a bas-gitara ga grdno sitni, dok preko svega toga idu neprekidne solaže. Nema ovde pesama već samo gomila skoro pa arbitrarno povezanih delova od kojih su neki dobri i memorabilni ali se utapaju u ocean monotone (baš time što je tako dinamična, paradoksalno) melodeath muzike. A, da, sve je instrumentalno, bez pevanja. Lep miks, kvalitetna svirka ali ovo svakako nije za mene:

https://www.youtube.com/watch?v=YzLHSM0Zs2E

Izašao je i novi Kayo Dot i kako se meni muzika Tobyja Drivera ni pre nije dopadala u svom „eksperimentalna gotika, avangardni metal, samo trpaj“ kvazižanru, tako me ni Blasphemy nije osvojio. Ipak, Driver fura, jelte, svoj fazon i ne mogu da ne cenim njegov napor ali i personalni pečat koji mu albumi imaju pa evo:

https://kayodot.bandcamp.com/album/blasphemy-luxus

Bliži mojim potrebama su portlandski Vitriol koji su posle dva zapažena EP-ja dobacili do debi albuma za velikog izdavača, Century Media. To Bathe from the Throat of Cowardice je solidno beskompromisan i udarački album brutalnog death metala koji ne savija kičmu pred tom nekom potencijalnom mejnstrim metal publikom koju bi izdavač u teoriji imao na nišanu, ali ne robuje ni žanrovskim međama. Hoću reći, ovo je ploča rešetajućih duplih bas-bubnjeva, zakucavajućih blastbitova i rifova koji vade oči ali ona ne zvuči karikaturalno niti kao da samo obilazi opšta mesta žanra. Vitriol zvuče SVEŽE i autentično besno a što je ređe nego što bi se očekivalo u ovom ogranku death metala čiji je već fizički nivo intenziteta toliko iznurujući da ponekad zaboravljamo da umetnost nije samo demonstracija kondicije. Vitriol su jedno od najprijatnijih death metal iznenađenja ovog (poznog) leta koje nije oskudevalo u dobrom death zvuku. Jebeni Portland, mora da nešto ima u vodi tamo:

https://youtu.be/l0F287atK54
Kad smo već kod tehnički solidnog i brzog death metala, tu je i drugi album švicarskih Omophagia a koji se zove, er, kao neki beogradski broj telefona  iz osamdesetih: 646965. Ovo je izdao Unique Leader što garantuje određeni nivo kvaliteta i Švajcarci svakako kvalitet isporučuju u smislu tehničkih standarda i produkcije. Muzički ovo je slušljiv moderni death metal sa malčice deathcore začina koji mene ne vređa ali mi ni ne podiže adrenalin bogznakako visoko. Ali slušljivo.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/646965

Pošto novi Slutvomit, iako najavljen za juče, nije izašao i sada na Bandcampu izdavača piše da izlazi u Oktobru, ja sam se osetio prevarenim. Srećom, izašao je novi מזמור, poznat i kao Mizmor (a što je hebrejska reč za psalm) i Cairn je, tri godine nakon prethodnog albuma autoritativan korak napred ali bez gubljenja spone sa korenima. A koreni ovog solo-projekta misterioznog multiinstrumentaliste po „imenu“ A.L.N. su u kombinovanju mračnog, depresivnog blek metala sa nihilističkim doom-death zvukom i Cairn nudi kompetentne i ubedljive pesme u svakom od ovih ekstrema, lako se spuštajući iz očajničkog blek metal prebijanja u prespori doom tempo. Ovakva muzika često nema pamtljive rifove i teme, ali A.L.N. u tu zamku ne upada i njegove pesme imaju personaliti. Naravno, nije ovo za svakoga, pogotovo sa tim jeftinim miksom, ali pričamo o autentičnoj muzici koja dolazi iz srca a to nešto vredi:

https://mizmor.bandcamp.com/album/cairn

Za goregrind se ove nedelje brinu Cropsy Maniac i njihov EP Carnage izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Doduše, ovaj smo isti EP slušali već u Aprilu kada ga je bend okačio na svoj Bandcamp kanal ali ovo je sada valjda „zvanično“ izdanje sa malo promenjenim redosledom pesama. Kako god, Cropsy Maniac nisu neku filozofi a njihova muzika je osvežavajuće jednosmerna i predvidiva. Ko voli prljavi goregrind sa potrebnim minimumom tehničkihkvaliteta, ovde će se srećno udati:

https://hpgd.bandcamp.com/album/carnage

Kao za penis, najbolji album ove nedeje nema da se čuje ceo bez plaćanja na legalnim internet-mestima, pa ćete da se ili malo strpite ili da posegnete za piratskim empetrojkama. Šta god da odlučite, ne treba propustiti drugi album čileanskih blackened thrashera Slaughtbbath koji se zove Alchemical Warfare i kako mu je naslov dovitljiv tako je i muzika moćna, prebijačka i poletna. Pričamo o ploči na kojoj muzičari sve svoje tehničke kvalitete podređuju beskompromisnim, sprinterskim thrash komadima prepunim okrutnih blastbitova i zverskog dranja, sa rifovima koje ćete čuti u svojim košmarima sledećih mesec dana i omažiranjem ’80s speed metala taman koliko da se ispoštuje tradicija ali ne i da se na njoj večito ostaje. Slaughtbbath ne filozofiraju, ali umeju da pesme povuku od doom sporosti, preko motorhedovskih iznurivanja pa do blek metal razbijačine i sve to vreme ne gube zamah i udaraju pravo među oči. Obavezno:

https://slaughtbbath-chile.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

Pročitani stripovi: Calamity Kate, Amber Blake, Invisible Kingdom, These Savage Shores i Coda

Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem.
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.

Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.

Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.

Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki „diversity hire“ na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.

Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno „feministički“ ili „politizovan“ strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.

Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva

No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je „a good guy with a gun“ jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.

Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature „drugim“ stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.

Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.

Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna „pouka“ priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije „superherojski“ strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan „indi“ crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.

OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson „Butch“ Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala… er… Jade Lagardère. I sad vi kažete „ko?“ a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim „Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?“

Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.

Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu „jače“ i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.

E, sad, što se tiče samog scenarija… Uh… recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli „šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?“ Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.

Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.

Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.

Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod „cenjene konkurencije“. Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre „svemirske“ naučne fantastike nikad nije previše.

Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.

Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da „nebo“ postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.

Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti „nevidljivom kraljevstvu“ što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto „ekstremnije“ tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* „devojčica“ nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo

Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.

Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.

Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).

Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, „svemir“ kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.

Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.

A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.

Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da „Indija“ kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo „objašnjavanje“ od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.

Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa „Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu“ ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.

Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive „glasove“ i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o „pravom“ stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.

Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše „egzotičnost“ i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo

Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.

Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.

Simon „Si“ Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade…) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands…), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.

Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons’n’Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o „našem“ svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.

Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.

Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.

Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u „objektivan“ tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.

Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja…

Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.

Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.

Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.

Strip: Lepe table: Marvel Art of Conan the Barbarian

Listam malo „Marvel Art of Conan the Barbarian“ i gledam kako su neke table veličanstvene. Naravno, radi se o zaista klasičnim stripovima a knjiga sadrži i dosta zanimljive trivije.

Barry Windsor Smith je bio prvi Konanov crtač u Marvelu i mada je meni John Buscema default crtač za Konana, Bari Smitova vitkija Konanova figura je i dalje lepa a kadrovi su povremeno veličanstveni.

Pa onda krosover sa Elrikom od Melnibonea. Smit na olovkama, tuš radili on i Sal Buscema:

Zatim Gil Kane i Ralph Reese na tušerskim dužnostima. Buscema je kasnije i sam imao mnoge ovakve kadrove:

Pa opet Bari Smit sa Danom Adkinsom na tušu. Ova slika je veličanstvena:

I onda John Buscema, sa Nealom Adamsom na tušu:

Klasični John Buscema i Ernie Chan tandem:

Val Mayerik i neimenovani Filipinci (The Tribe):

Howard Chaykin sa Chanom na tušu. Aleksandar Veliki. Predivno:

Marc Silverstri i Dave Simons:

Silvestri i Geof Isherwood:

Don Kraar, Judith Hunt i Mike Manley:

Don Kraar i Mike Docherty:

Završavamo sa tandemom Val Semeiks i Alfredo Alkala da još jednom podsetimo na presudan uticaj Filipinaca na to kako pamtimo Konana: