Pročitani stripovi: Nous, les morts i William Gibson’s Alien 3

Sa priličnim zakašnjenjem konačno sam dočitao (tačnije, pročitao ponovo od početka, pa sada do kraja) serijal Nous, les morts Igora Kordeja i Darka Macana, u našem narodu poznat i po balkanskom – a sasvim tačnom – prevodu: Mi, mrtvi.

Originalno, ovaj je serijal izlazio za francuski Delcourt (otud i francuski naslov originala) u četiri albuma, a na ovom našem regionalnom tržištu je u formi integrala sve još 2016. godine objavila Fibra. Meni je, eto, trebalo nekoliko godina da čitanje serijala privolim kraju i to je, apsolutno me možete citirati, i neka vrsta indikacije mog odnosa prema ovom stripu. Što je svinjski, jer njegovi autori spadaju u meni omiljene kad pričamo o eksjugoslovenskoj strip-sceni, sa respektabilnim radovima u biografijama, a Mi, mrtvi je pritom svakako profitirao od Delcourtove kvalitetne produkcije, dopuštajući dvojici Hrvata (i njihovoj ekipi odličnih kolorista na čelu sa Kordejevom životnom kopilotkinjom Janom Adamović ali tu je bio i u ovim krajevima dragi Nikola Vitković) da naprave tipično francuski bogat i raskošan strip za odrasle.

Mi, mrtvi je neka vrsta alternativne istorije koja za tačku grananja u odnosu na „našu“ istoriju uzima epidemiju kuge što je zahvatila Evropu u 14. veku ali odmah ide i u drugom smeru žanrovske fantastike pokazujući kako se mrtvi umrli od kuge „bude“ i nastavljaju da funkcionišu intelektualnih kapaciteta donekle ograničenih na ime gladi za ljudskim mesom koju osećaju, ali zato fizičkih kapaciteta apgrejdovanih do mere da ih povrede (pa ni glad) više ne mogu zaustaviti, sem ako im smrskate glavu i time uništite mozak.

Kao premisa, ovo je zapravo interesantan mešap motiva, pokazujući kako se Evropa, zatečena na rubu renesanse, nikada nije zaista razvila u poznatom smeru, kako je ostala u nekoj vrsti stalnog srednjeg veka u kome razne vojske i vojskice večito ratuju oko na kraju i ne sasvim jasnih resursa, a kako ostatak sveta pokušava da izađe na kraj sa čitavim kontinentom nastanjenim zombijima. Problem ovog stripa je, pomalo iznenađujuće, što ovu premisu nikada nije zaista efikasno iskoristio.

Zapravo, Mi, mrtvi je strip kome vidno nedostaje zaplet, a što je svakako neobično kada su mu autori dvojica prekaljenih veterana industrije koji su na kraju krajeva odradili dosta smena u rudnicima najljućih industrijskih proizvođača (poslednja saradnja Kordeja i Macana pre ovoga bila je na Marvelovom Cable serijalu Soldier X završena još 2003. godine) gde je zaplet najčešće najvažniji element konačnog proizvoda kome se sve drugo (likovi, pripovedanje, refleksija) podređuje. Mi, mrtvi je, uprkos svojoj vrlo žanrovskoj premisi, mnogo više okrenut refleksiji, čak i otvorenom „filozofiranju“ (navodnici su da bih istakao da ovo ne mislim u negativnoj konotaciji) i radnja koju u njemu posmatramo je zapravo više niz scena postavljenih u zajednički mizanscen nego nekakav skup uzročno-posledično povezanih događaja koji će nam ispričati zaokružen narativ.

Ovo, naravno, ne treba shvatiti kao da je naracija loša ili da nekakav narativ nije uopšte zaokružen. Oba autora su suviše dobri u svom poslu da bi Mi, mrtvi ikada pao ispod ikakve zamislive granice minimuma kvaliteta naracije i ovo je pripovest koja se priča veličanstvenim slikama, pametnim malim gestovima i izrazima lica, ali i ekonomičnim tekstom. Likovi se vidno menjaju tokom protoka vremena, a ima tu momenata lepe samospoznaje i dramatičnih promena u odnosima. Ono čega nema je, opet, te uzročno-posledične veze sa zapletom i dešavanjima i Mi, mrtvi je road-movie strip u kome se mesto radnje stalno menja ali je nekakva struktura „činova“ ili makar zapleta-eskalacije-preokreta-raspleta vidno odsutna.

Ono što dobijamo su ti neki uvidi u maštovit (tehnički gledano postapokaliptični) svet u kome će i likovi morati da se suoče sa tim da njihovi svetonazori i filozofije nisu u skladu sa realnošću koju susreću. Ovo je pogotovo zanimljivo jer autori kontrastiraju evropsku (sada trajno) srednjevekovnu kulturu sa drugim civilizacijama – otomanskom, kineskom pa i južnoameričkom. Zapravo glavni zamajac stripa je upravo ekspedicija koju Inke, čija kultura trenutno dominira južnoameričkim kontinentom, šalju u Evropu, na komandu svog vladara (koji uživa poziciju boga na zemlji), jednog ostarelog tiranina koji videvši zombije što su nekako preko Atlantika dobacili do Amerike, u ovome pronalazi potvrdu o postojanju izvora večne mladosti negde na istoku i odlučuje se da ga pronađe.

Istorijski gledano, ovde se svašta baca u lonac i meša. Kinom i dalje vlada dinastija Han, recimo, u Evropi razne osobe za sebe tvrde da su pravi Papa (i da se zovu Benedikt), a Inke istrebljuju Lakote, tako da je ovo alternativna istorija u više smislova. Ono što je prilično vidno je da Macana i Kordeja fascinira da se dotaknu ovih različitih kultura i toga kako one interaguju sa kulturom, jelte, zombija, ali da na kraju nemaju mnogo toga o svemu tome da kažu. Turci i Rusi, recimo, imaju određene uloge u stripu ali ne vidimo kako u odsustvu snažnih kolonijalnih sila koje bi poticale iz centralne i zapadne Evrope, njihova pozicija na planeti biva značajno promenjena u odnosu na ono što znamo.

S druge strane, južnoamerički starosedeoci imaju leteće brodove (iako nikada nisu izumeli točak), Kinezi barut, pištolje i, praktično lovačke avione, a ove su kulture i dalje prikazane kao verne svojim stereotipnim predstavama – Inke kao incestuozni panseksualci koji genocid smatraju dobro obavljenim poslom i vade ljudska srca na oltarima, Kinezi kao prevrtljivi, dekadentni azijski tirani bez mnogo nijansiranja. Sve je to u skladu sa žanrovskim postavkama stripa, ne branimo, ali opet sve ostavlja utisak kao da su Macan i Kordej potrošili mnogo energije da kreiraju raskošnu pozornicu za svoju priču ali da samoj priči nisu posvetili previše pažnje.

A, da je raskošno – jeste. Kordej ovde blista usvajajući disciplinovan, tako „evropski“ stil pripovedanja sa urednom organizacijom table i dovoljno čistim linijama da ovo bude francusko izdanje. Naravno, Kordej ne može da stvari ne zaprlja, on je na kraju krajeva crtač koga privlači groteskno bez obzira koliko strip koji radio bio realističan pa su njegova karakterizacija i akcija u ovom stripu impresivne i Mi, mrtvi isporučuje neke od njegovih najboljih tabli ikada (pogotovo masovke koje crta u Južnoj Americi). Da ne pominjem sa koliko očiglednog uživanja je crtač radio dizajn kostima/ nošnji/ nakita likova poreklom sa amerikog kontinenta. A, pošto je ovo definitvno strip za odrasle sa brojnim instancama teških telesnih povreda i eksplicitnog seksa (u kome je, osvežavajuće, veoma čest kunilingus), Kordej ima priliku da se baš razmahne i na momente me podsetio na energiju Corbenovih radova iz klasičnog perioda Heavy Metala, osim što je kolor Adamovićeve (i drugih saradnika na kolorisanju) toliko živ i bogat da ovo odiše sasvim posebnim vibracijama.

No, ovaj serijal je na kraju relativno loše prošao u prodaji (izdavač je najavio prekid već posle drugog albuma) i mada je delom za to verovatno kriv taj Delcourtov marketing gde je strip prevashodno nuđen kao zombi-horor, delom je verujem i stvar u tome da nikada nije pronašao sopstveni glas. Velike drame kroz koje protagonisti prolaze, njihovi lomovi, gubici, ali i pronalaženja novog smisla, sve to je raspeto između političkih intriga i visceralnog, pa, zombi-horora, i uprkos desetinama filozofskih bisera koje Macan stavlja u usta svojim junacima sa lakoćom kakvu samo on ima, na kraju dana niste sigurni šta je tačno ovaj strip hteo da kaže niti šta je zapravo rekao.

Dakle, nesavršeno, ali impresivno, za gledanje ali i za promišljanje. Apsolutno vredno truda, da ne bude zabune, ali i svedočanstvo o donekle propuštenoj prilici da se jače poentira.

Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson’s Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse  a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.

Enivej, verovatno nikoga neće preterano iznenaditi da je priča o nastanku i nestanku ovog scenarija malčice zanimljivija od samog scenarija i da je Gibson u uvodu za kolekciju razjasnio otkud to da su producenti baš njega zvali da napiše nešto što je trebalo da bude direktan nastavak blokbastera u liku Cameronovog Aliens, ali i otkud to da su ga na kraju platili, zahvalili mu se, a onda scenario bacili u fioku i na kraju stvarni Alien 3 napravili po scenariju koji sa Gibsonovim ima maltene samo jednu tačku dodira.

Razume se, tamo negde, polovinom osamdesetih, kada sam u Siriusu pročitao da je Walter Hill uhvatio Gibsona da napiše scenario za novog Aliena, to je delovalo kao naprosto neverovatna kombinacija reči u rečenici koja je imala previše dobrog da bi se sve završilo kako treba. Ispostavilo se da su producenti želeli Gibsona, tada usijanu zvezdu još uvek vrelog cyberpunka, da u Alien franšizu ubrizga malo te sajber-noar-futurističke gudre kojom su njegovi prozni radovi obilovali, a da je sam Gibson bio preveliki fan Scottovog Aliena da bi menjao etabliranu formulu tako da je konačni scenario bio prilično konzervativan derivat Aliena, veran originalu po tonu i uz oprezno rukovanje eskalirajućim nivoima drame i akcije koje je uveo Aliens. Na kraju je Fincherov Alien 3, uz sve porođajne muke koje je Taurus Jor onako lepo inventarisao u svojoj knjizi pre, gulp, JEDANAEST godina, bio smelija varijacija na originalni predložak nego što je Gibson, po sopstvenim rečima, grdan fanboj Aliena, uopšte mogao da napravi.

Enivej, već sam povodom Archangela primetio kako je neobično da je Gibsonov rad inspirisao tolike  stripove a da je sam Gibson maltene devica kada pričamo o radu u ovom medijumu, a William Gibson’s Alien 3 ne menja preterano stanje na TOM frontu jer Gibson ovde, sem tog predgovora, nije imao nikakvu ulogu. Uostalom, i sam naglašava da je scenario bio tipičan najamni rad, da je on za njega dobio pare i da nema nikakvu dalju kreativnu kontrolu nad njim, pa mu je i samom bilo interesantno da vidi kako će se sa skriptom snaći Johnnie Christmas, momak koji je ime za sebe izgradio radeći Imageov Sheltered sa Edom Brissonom ali i Angel Catbird sa Margaret Atwood. Ovaj potonji strip, koji je izlazio za Dark Horse ga je verovatno preporučio izdavaču za adaptaciju Gibsonovog scenarija i Christmas je odradio pristojan mada, usudiću se da kažem, ne posve spektakularan posao.

Što se pripovedanja tiče, Christmas je uredan crtač koji razume Gibsonovu naklonost ka pružanju minimuma potrebnih informacija i namernom izbegavanju infodampova i prepričavanja radnje konzumentu, pa je dobar deo ove priče pripovedan kroz situacije i akcije, bez zastajanja da se čitaocu objasni šta se dešava. To je klasična Gibsonovština i način na koji ovaj SF veteran već decenijama gradi svoje svetove, spuštajući čitaoca in medias res zajedno sa protagonistima i puštajući da se svet gradi kroz radnju. Naravno, svet Alien franšize je nešto što je nama danas već poznato – čak i da nismo pročitali hiljade i hiljade strana Dark Horseovih (i drugih) stripova u ovom univerzumu, broj „glavnih“ filmova u serijalu tokom poslednje četiri decenije se popeo na impresivnih šest, a tu su i AvP spinofovi, pa video igre itd. i sasvim je razumno argumentovati da ovde nema potrebe za nekakvim dodatnim „world buildingom“.

No, naravno, ovaj je scenario nastao osamdesetih godina prošlog veka, kada se serijal sastojao od svega dva filma pa tako i postoji jasan napor da Gibson malo proširi univerzum, da korporacijama koje istražuju svemir stavi kontrapunkt u vidu društva kosmičkih socijalista koje sa njima ima nategnut sporazum o primirju. Ovo je standardno za Gibsona osamdesetih godina u čijoj je prozi tog vremena čest motiv uspostavljanja novih uređenja u izmeštenim zajednicama, ali je u ovom stripu to čist višak. Ono što čitalac kao rezultat dobija je da postoje dve odvojene grupe ljudi od kojih svaka pokušava da Tuđine iskoristi na svoj način a stvari se, kako je to već pravilo u franšizi, brzo potpuno otmu kontroli i šačica moralnih mora da spase ostatak svemira (poznatog Zemljanima) od infestacije najopasnijim višim organizmom koga su ikad susreli.

Hoću reći, tenzija između korporativnog kapitalizma i nekakvog drugog uređenja koju je Gibson imao na umu ovde je nebitna za radnju i ne daje priči neku supstancijalnu dimenziju jer je ovo, po uzoru na ono što smo videli u Alienu i Aliensima priča o običnim ljudima koji odjednom shvataju da su najveća čudovišta ipak oni koji bi čudovišta da kontrolišu zarad ostvarivanja moći i da je rat protiv Tuđina zapravo rat protiv zla u nama samima, bla bla bla. Mislim, to je dobra premisa, inače ovaj serijal ne bi trajao ovolike godine ponavljajući je dosledno iz filma u film, ali ona ostavlja prostor i za ozbiljnije sociopolitičke opservacije u podtekstu. Utisak je da je Gibson imao ambiciju da njegovo kontrastiranje dve ideološki suprotne frakcije dobije upravo ovakvu dimenziju ali sa ovim nije otišao nikuda.

Druga stvar je da je ovo priča sa previše likova koje Christmas ne čini dovoljno upečatljivim ili čak, različitim. Naravno, pravila franšize podrazumevaju veliki body count među „našima“ pa je jasno da se jedan broj likova uvodi samo da bi, kad krene da se kolje, Alieni imali koga da ubijaju a da priča može da se kotrlja dalje, no, imajući u vidu rasplet, moj utisak je da je sam zaplet nepotrebno prekomplikovan, sa previše likova koji na kraju završavaju kao topovsko meso, a pre nego što su dobili mogućnost da na neki drugi način opravdaju svoje prisustvo u narativu.

Ono što Christmas radi korektno je da strip ipak ima potrebnu horor-tenziju prema kraju sa jasnim ulozima i cenom koja se mora platiti. Za razliku od filmovanog Aliena 3, ovde Tuđina ima više i Christmas neke od njih ih crta kao hibridnog Tuđina iz Aliena 4 – pošto se i u stripu pokazuje određeno kombinovanje gena – pa je i finale spektakularnije sa nekolikim scenama krvoprolića i visceralne akcije. Ponoviću – Fincherov Alien 3 ima bolji scenario sa interesantnijim postavkama i finije izvedenom dramom. Ono što Gibsonu takođe ide na dušu je da je ovo pisano kao direktan nastavak Aliens pa imamo Newt i Hicksa u sporednim – mada važnim – ulogama ali se sama Ripley jedva pojavljuje u radnji što je, pa, svakako oslabilo čitav narativ.

Ono što, pak, Christmasu ide na dušu je da strip ima previše „običnu“ atmosferu. Naravno, u prvom filmu je ideja bila manifestno bila da se u kontrast stave jedan naturalistički mizanscen i taj neki visceralni horor i imali smo ekipu praktično svemirskih kamiondžija (ili makar mornara na teretnom brodu) sa svim njihovim „normalnim“ brigama i problemima, kako se suočavaju sa nečim došlim maltene pravo iz pakla, ali je Scott bio majstor atmosfere i kreirao neke od najjezivijih ambijenata u istoriji kinematografije. Fincher, pa čak i Cameron su sledili ovu estetiku, ali je Christmasov crtež naprosto suviše svetao, suviše običan, obojen možda ne veselo, ali dovoljno živo da se izgubi veliki deo primordijalne pretnje koja ide uz Aliena. Tuđin je uvek bio u velikoj meri metafora za seksualnu agresiju i nasilnu reprodukciju i mada ne tvrdim da se ta metafora ne može plasirati i u lepo osvetljenim, svakodnevnim ambijentima, meni je Christmasov strip prilično neupečatljiv na ime atmosfere i nije mi prodao strepnju kakvu očekujem od ovakvih priča. Ipak, čovek je dobar crtač i scene krvoprolića su mu dostatno impresivne a opet disciplinovane tako da ne želim da se pomisli da je ovo ikako „loše“ nacrtan strip.

No, ne pričamo, dakle ni o esencijalnom stripu u bilo kom smislu. Pored ogromnog opusa derivativnih Alien radova u medijumu filma, proze i stripova, William Gibson’s Alien 3 je, u ovoj formi u kojoj je ugledao svetlo dana, jedna korektna stilska vežba na poznatu temu koja ništa kritično ne greši ali koja na četrdesetogodišnjicu rođenja franšize najviše ima vrednost kao jedan „what if“ kurio nego što išta presudno dodaje kanonu. No, drago mi je da smo barem videli šta je Gibson imao na umu i zašto su Hill, Giler i ostali na kraju odustali od filmovanja tog skripta. Mašta još jednom potvrđuje da je malo bolja od realnosti i mada je to je lekcija koju smo ionako znali, lepo je da smo na dostojanstven način popunili jednu prazninu u gikovskoj istoriji planete.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s