Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 12-10-2019

E, pa, u nedelji u kojoj je umro Aleksej Leonov, prvi kosmonaut koji je „šetao“ u svemiru, beogradski taksisti su mi u svom pravednom protestu omogućili da čekajući prevoz ili vozeći se u njemu i prolazeći nepoznate, egzotične lokacije, slušam više muzike nego obično. A što je dobro za metal, dobro je i za Srbiju, bar ja tako to tumačim.

Prvi među blek metalcima su mlađani Francuzi Vosegus iz Nanta čiji je debi album, Terre ancestrale jedan dobar primer veoma nakinđurenog paganskog blek metala sa patetičnim melodijama i puno epskog štimunga, te melodičnog pevanja na francuskom. Koktel koji će bez sumnje prijati ciljnoj grupi mada je meni ovo prevelik kič a da ne pominjem da čim se francuski bend bavi „zemljom predaka“, čovek odmah oseti malu neprijatnost i pita se nije li upravo promovisao nekakve naciste. Nadajmo se ne. Vosegus su vrlo korektni u tehničkom smislu i ovo je album dugačkih pesama koje mene ostavljaju prilično hladnim ali to je zato što sam surov, neprijatan čovek.

https://vosegus.bandcamp.com/releases

Takođe iz Francuske, debi album imaju i Iffernet i taj se album zove isto kao i bend (a ko zna šta ta reč znači? Internet za sataniste?) i ovo je manje melodično, više nihilistično i dosta muljavo producirano. No kad smo već zagrizli, valja i da sažvaćemo. Iffernet nisu neko otkrovenje ali njihov blek metal je „dark and angry“, kako reče jedan komentator na JuTjubu i ako se osećate mračno i besno, ovo može da vam bude po volji. Nema ovde ne znam kakvih muzičkih iznenađenja i pesme se sastoje uglavnom od ubeđenog ponavljanja centralne teme ali bend JESTE ubeđen u to što radi i zvuči intenzivno i autentično:

https://wvsorcerer.bandcamp.com/album/iffernet

Nemački depresivci Ultha imaju novi EP, Belong i koje voleo prethodna njihova izdanja, biće zadovoljan da čuje da je ova ekipa i dalje u izvrsnoj, možda još i boljoj formi. Belong ima samo dve pesme, koje redom traju više od 17 i 21 minut ali iako je ovo jedna predana stilska vežba iz hermetičnosti, sa tolikim trajanjem i zvukom koji je masteringom zbijen u kutiju od šibica pa onda zaliven betonom, Ultha sve ovo opravdavaju odličnim songrajtingom gde se procesija atmosfera i raspoloženja sigurno ređa, vodeći slušaoca sa sobom na jedno uzbudljivo, emotivno putovanje. Sve to zvuči zrelo i ubedljivo. Lepo.

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/belong

Čileanski NoenumPax na svom debi EP-ju, Raíces de oscuridad („Koreni tame“, moliću lepo) nude simpatičan, lo fi iskaz u tradiciji nihilističkog, antihrišćanskog blek metala koji pritom ne beži od melodičnosti što svu tu sirovost i divljašto čini još izrazitijim. NoenumPax nisu neki inovatori ali pogađaju tu lepu kombinaciju presne, autentično andergraund autodestruktivnosti i dekadentnog uživanja u melodičnosti tako da istovremeno čoveka i privuku i zaplaše. Pritom, ovo su dobro napisane pesme i bend ima, pored definisanog zvuka i estetike, sasvim razvijen kompozitorski rukopis. Sjajno.

https://noenumpax.bandcamp.com/releases

Finski četverac Aegrus ima svoj treći album i In Manus Satanas („U sataninim rukama“?) nudi prefinjen meni oštrog, da se posečete, satanističkog blek metala kakav iz skandinavije i treba da dolazi. Finska je poslednjih nekoliko sezona maltene preotela primat od Šveđana i Norvežana u ovom delu sveta i Aegrus su još jedan dobar argument u prilog tezi da ovako treba da bude. Ovo je muzika koja je prosta u najboljem smislu te reči ali istovremeno sofisticirana u tome koliko pametno i vešto koristi srazmerno malu količinu tema, ritmova i tehnika da kreira hipnotički ugođaj nasilja i onostranosti koji su istovremeno užasno zavodljivi i strašni. Excelsior.

https://aegrus.bandcamp.com/album/in-manus-satanas

https://youtu.be/bMbtFfXcyhs

Američki bend IATT (a što je skraćenica od I Am The Trireme… nije ni meni) je prešao interesantan put od metalkora do progresivnog blek metala i njihov drugi album, Nomenclature je izuzetno ambiciozan galimatijas svega i svačega u pokušaju da se pomire prirodne dramatične estetike blek metala i metalkora sa mehaničkim, pomalo distanciranim pristupom klasične progresive. I ide njima to, mada je ovo, razume se, ploča, sva u fragmentima, ali zahvaljujući znanju i trudu, ti su fragmenti raspoređeni uglavnom interesantnim redosledom, tvoreći i dalje shizofrenične ali intrigantne kompozicije. Sa previše delova, da, ali interesantne. Kvalitetna svirka i ambicija koja se na kraju prilično isplaćuje:

https://iattblacklion.bandcamp.com/album/nomenclature

GoST imaju novi album, Valediction, sada su duo i izdaju za Century Media i… pa, ja zapravo nisam nešto raspamećen. Ideja ovog benda uvek je bila da se kombinuju synthwave i black metal i dok je to na Valediction sa strane komponovanja mestimično prlilično dobro izvedeno, album je u blek metal delu muzike produciran jezivo a što meni prilično kvari devojačku sreću. Skoro da deluje kao da su GoST smatrali da im je dužnost da naprave više naklona „autentičnom“ blek metalu pa su ga ubacili više nego što su imali volje i sve to zvuči prilično mehanički i generički. Ima ovde sjajnih momenata ali u prirodi je eksperimenta da neretko ode u stranu koju ne želite…

https://www.youtube.com/watch?v=4l4HL-1eBIg&list=OLAK5uy_kw__KbNPXo-8d-IemME7yKh2XRyLj6Zl4

U stonerskoj ponudi danas imamo jedno autentično remek delo, ali nije to jedino što imamo. Pre toga imamo i njemački Nap čiji je drugi album, Ausgeklingt, jedna vrlo sigurna psihodelična kolekcija (uglavnom) instrumentala koji kombinuju klasičnu vozačku psihodeliju, finu stonersku paranoju i samo malo surf-rok pirotehnike. Zna se da sam ja vječno sumnjičav prema skroz instrumentalnom stoneru – uglavnom jer sam budala puna predrasuda – ali Nap ne samo da nisu skroz instrumentalni, slušajte Volgo koja je prava pesma, s pevanjem, i koja jebe kevu, nego i da jesu to ne bi smetalo jer su ovo odlično napisani, mišićavi komadi znojave svirke u kojima se tačno zna ko šta radi i svi to rade dobro. Ritam sekcija je predrkana i ovaj bubnjar i basista bi maltene mogli da sve rade sami, ali je, naravno, ta sumanuto bogata gitara ono što Nap izdvaja od kolega, sa svojim kombinacijama distorziranih solaža psihodelične otrine i surferskih tema. Mnogo dobra ploča.

https://napofficial.bandcamp.com/album/ausgeklingt-2

Onda, imamo i prvi album kalifornijskih Shadow Limb koji se zove Burn Scar, ima dobar omot, a ni muzika nije rđava. Shadow Limb su nastali od instrumentalnog metal benda La Fin du Monde i mada u njihovoj muzici ima pevanja, vidi se tu jedna posvećenost razvijanju kompozicija kroz dugačko džemovanje i organsko porađanje ideja. Burn Scar je ploča dugačkih pesama sa mnogo sviranja i pevanjem, kada ga ima, koje samo treba da poentira i podvuče ono što su kompleksni aranžmani već ispričali. Stilski, Shadow Limb kombinuju doom i sludge sa malo, recimo, psihodelične progresive i ovo je album za sve koji psihodeluju više vole kada je ispisana i navežbana umesto na licu mesta improvizovana. I dobar je. A tek to što svi članovi benda nose brade!

https://shadowlimb.bandcamp.com/album/burn-scar

Italijanski Plateau Sigma na svom trećem albumu, a koji se zove *proverava beleške * Symbols – The Sleeping Harmony of the World Below svoj simpatični funeral doom metal uspevaju da prekomplikuju taman onoliko koliko ovaj prekomplikovani naslov sugeriše. Plateau Sigma su odlični u svakom pogledu, da tu ne bude zabune, ali izuzetno IZUZETNO ozbiljno shvataju svoju muziku pa su njihovi barokni aranžmani povremeno prepreka da naprosto uživate u težini i moći koju bend isporučuje. Ali da ne bude zabune, dobra je ovo ploča veoma pretencioznog dooma koja podseća da su emocije u umetnosti ponekad i višak a da je intelektualizacija iste često prepreka njenoj pravilnoj konzumaciji. Ali to su sitničarske meditacije omatorelog slušaoca. Symbols – The Sleeping Harmony of the World Below je zanimljiva, prijatna ploča kojoj najpre zameram užasno brikvolovan master.

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/symbols-the-sleeping-harmony-of-the-world-below

https://youtu.be/_nzsgY5FQbI

Za muziku mnogo više blisku ukusu normalnih ljudi, tu nam je drugi album kvebečkih Sandveiss, koji se zove Saboteur, ima mrtvačku glavu na omotu i nudi sedam pesama mišićavog desert rock/ stoner metal ugođaja sa razrađenim rifovima i sigurnim, melodičnim pevanjem. Sandveiss su istovremeno dovoljno moderni ali i bespomoćno zastareli, nešto kao da ste spojili YU Grupu i Soundgarden i ako se nalazite negde na toj transverzali, Saboteur je fina kolekcija rok-komada.

https://sandveiss.bandcamp.com/album/saboteur

Gorepomenuto remek-delo ovaploćuje se u formi drugog albuma norveškog stoner benda Saint Karloff, pod nazivom Interstellar Voodoo. U pitanju je jedna jedina, četredeset minuta dugačka pesma i nemojte misliti da ja ne vidim kako sada prevrćete očima tamo u zadnjim klupama, ali slušajte: ovo je zaista dobro. Norvežani su na teškom Sabbath tripu, da se mi razumemo, i Interstellar Voodoo jeste 40 minuta bombardovanja teškim, napušenim rifovima, ali nije to samo stilska vežba iz Sabatiranja. Saint Karloff uspevaju da budu onaj autentični stoner bend koji se izdiže iznad razine odavanje pošte i koristeći isti arsenal kao i veliki uzori pre više od četiri decenije, kreiraju nešto svoje i ubedljivo. Interstellar Voodoo pritom ima jasno odvojene celine, čak, moglo bi se reći i posebne „pesme“ unutar te jedne kompozicije ali forma jedne neprekinute kompozicije bendu dopušta organskije i spontanije razvijanje tema i motiva pa muzičari, oslobođeni robovanja strofa-refren strukturi, imaju mnogo prostora da pokažu koliko su inspirisani. Istovremeno, ovo je 40 minuta dugačka stoner kompozicija u kojoj maltene nema praznih hodova i nekakvih „ambijentalnih“ celina dok bend malo predahne i smisli šta će dalje, već su prelazi između stavova smeli i Saint Karloff bez ikakve zadrške upadaju u potpuno različit tempo ili raspoloženje držeći se jedne preovlađujuće estetike ali pokazujući da u njoj ima mesta i za brzu, žestoku svirku, a onda i za stamene, psihodelične džemove. Tako negde malo pre sdemog minuta imamo utisak da smo sa koncerta Black Sabbath uleteli pravo u džemčinu Deep Purple, a bend kasnije niz vremensku liniju podeća da Sabbathi nisu bili samo rifčine i teški ritmovi već da je tu bilo mesta i za svemirske džemove, pa dobijamo momente hipi-psihodelije po uzoru na recimo Planet Caravan. Kada posle jedno pola sata Saint Karloff krenu u ritualni, psihodelični gruv sa sve bongo-bubnjevima, kome samo sitar fali da nas teleportuje direktno u rane sedamdesete, znamo da smo na pravom mestu. Stoner ploča meseca!

https://saintkarloff.bandcamp.com/album/interstellar-voodoo

Death metal je imao izvanrednu sezonu do sada, a to važi za praktično sve njegove žanrove. Uključujući melodični death metal koji ja prilično slabo trošim, ali debi album nizozemskih Shade of Hatred je, uprkos tome što se uglavnom kreće u granicama uobičajenih klišea, prilično neuvredljiv i sasvim preporučljiv za makar jedno slušanje. Reflection on Ruin, kako se ploča, sasvim stereotipno zove, je kolekcija solidno dramatičnih kompozicija koje ne zloupotrebljavaju svoju „melodičnu“ dimenziju i ne prelaze prečesto preko crte u nekakve metalcore vode kako se, bar za moje konzervativne uši, neretko dešava melodičnim death metal bendovima. Ovo je bend koji nema izdavača i sam je platio snimanje i miks i mada se to čuje u nešto sirovijem kvalitetu, ovo ih istovremeno i spasava od plastičnog, prekomprimovanog zvuka koji dele toliki melodeath bendovi. Shade of Hatred su solidni i vrede da se puste bar jedanput:

https://youtu.be/yYM8X4ayQi8

Još melodičnog death metala i OBILNU porciju kiča dobijamo na drugom albumu kalifornijskih Crepuscle. Heavenly Skies je skoro do karikature raspevana ploča koja spaja naivnu ekspresivnost melodeatha sa narodnjačkim motivima i prstohvatom black metal oštrine i ako čovek uspe da prestane da se smeje dok je sluša, čuće i dosta sasvim dobre muzike, pošteno, srčano odsvirane. Previše je ovde svega, ideja, nota, solaža, itd., ali jebemga, metal zaista nikad nije bio muzika uzdržavanja.

https://crepuscle.bandcamp.com/album/heavenly-skies

Prilično me je iznenadilo da mi se prilično dopao debi album atinskih Gentihaa pod naslovom Reverse Entropy a koji, shodno svom imenu što sugeriše uređenje haosa, spaja black i death metal elemente sa power metal osnovom, nudeći u konačnici jednu interesantnu mešavinu melodičnih fentezi tema sa tvrđim gestovima, brutalnijim pevanjem i tim prepoznatljivim elementima ekstremnog metala. Nije da to sve savršeno funkcioniše, pogotovo je miks isuviše taman za moj ukus i ima premalo dinamike, što je i inače boljka power metala ali se ovde izrazito čuje jer bend šalta između stilistički različitih gestova, ali je generalna ideja potentna i Gentihaa izvlače dosta kilometraže iz tog spajanja melodičnog i epskog sa htonskim i divljačkim. Solidno napisane pesme i zanimljiv eksperiment u spajanju žanrova koji su, svaki za sebe, uvek na rubu karikature, da se kreira nešto što će nadići karikaturu. Rispekt.

https://gentihaa.bandcamp.com/album/reverse-entropy

Simfonijskom, tehničkom death metalu valja prilaziti sa posebnim oprezom, ali drugi album benda Singularity iz Arizone može da se čuje. Mislim, ovo ima dosta odlika sympho-tech-deatha koje ga čine neprimamljivom ponudom, prevashodno u domenu produkcije koja je prilično beživotna i artificijelna – slušajte te grozne trigere – i treba progutati sve te sintisajzere prerano počivšeg Nicka Pompliana, ali Place of Chains je u inat svim mojim rezervama prilično dobro napisan album koji ne beži od svoje naglašene pompeznosti i kičeraja ali uspeva na momente da ih nadraste i između svog tog žanrovskog egzibicionizma ponudi i nekoliko momenata autentičnog izraza.

https://singularityaz.bandcamp.com/album/place-of-chains

Kada sam pre mesec dana zavapio što je izlazak novog albuma sijetlskih Slutvomit odložen na nekoliko nedelja, to je bio autentičan bol. Slutvomit su jedan od onih bendova koji moderne derivate blek metala čine uzbudljivim i njihov debi EP, Satanic Slut Metal je bio šarmantna smeša gotovo apsurdno polomljene produkcije i životinjske svirke. Nešto više od decenije kasnije, a šest godina nakon prvog albuma, drugi album Slutvomit se zove Copulation of Cloven Hooves i nudi uverljive dokaze o tome da je bend sazreo ali da nije izgubio iz vida svoje temeljne vrednosti. Naravno, „temeljne vrednosti“ su u ovom partikularnom slučaju odanost nihilizmu i muzičkoj destrukciji, ali Copulation of Cloven Hooves je lep primer kako se mogu sačuvati i nihilizam i destrukcija, kako se može ostati veran tom autentičnom andergraund izrazu a da vam muzika bude nešto kompleksnija i koncepcijski dublja. U praksi to znači da Slutvomit isporučuju divljački black/thrash metal, toliko napaljujući i žestok da će vas odmah podmladiti bar pola decenije, odenuti u teksas-jaknu sa otgrnutim rukavima i frizuru vam transformisati u masne repove, ali i da usred sve te tuče i pokolja uspevaju da uvale dovoljnu količinu skoro pa introspektivnih momenata. Dobro „instrospektivnih“ verovatno nije prava reč ali Slutvomit uspevaju da pesme budu serija apsurdnih krešenda pičkaže i nabadanja, ali da između njih puste i nešto što je po tempu i atmosferi jednako nihilistički ali ipak drugačije (pogotovo naslovna pesma sa svojom prvom polovinom). Time uspelo probijaju dvoipominutnu granicu podnošljivosti za ovakvu muziku i kreiraju kompozicije od četiri i pet minuta koje sasvim sigurno između sve te nabadačine imaju smislene povezujuće pasaže. Ispada, na kraju, da Slutvomit umeju da pišu pesme, a što se dalje demonstrira promišljenim, dobro komponovanim solažama. Možda bih mogao da zamerim produkciju koja je beskompromisno utopljena u pravoverni reverb ali u kojoj bubnjevi zvuče kao da se svira po kartonskim kutijama a neretko se zagube ispod lavine gitara. No, da nije krševito, ne bi bilo tr00 i Slutvomit su bend koji samim imenom podseća da nikada nije sanjao o televiziji i pobedničkom podizanju Gremi nagrade u zrak pred tisućama napaljenih pripadnika generacije Z, pa je Copulation of Cloven Hooves slavlje haosa, satanizma, vriske i zaraznih rifova, bubnjeva koji zvuče kao pucnjava iz šarca i solaža što puštaju krv na sve strane. Moćno!!!!!!

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/copulation-of-cloven-hooves

Posebno je ove godine old school death metal imao dobru berbu sa izvrsnim albumima Carnal Tomb, Tomb Mold ili Sempiternal Dusk, a sada im se pridružuju i vašingtonski Mortiferum čiji je debi album, Disgorged From Psychotic Depths sasvim na tragu aktuelnog trenda mešanja sporosti, ekstremne težine i ispada ekstatično brze svirke. Disgorged From Psychotic Depths je ploča sa svega pet pesama (i jednim interludijem) ali ona pritom dobro zna da kad svirate ovako teško i mučno, ne treba da preterujete pa bih rekao da je bend pametno odlučio da nas zasiti i prekine pre nego što bi nam postalo mnogo. A može ovo da bude mnogo ako niste u formi. Mortiferum su negde između Sempiternal Dusk sa hipnotičkim ponavljanjem motiva i Carnal Tomb, sa inteligentnim melodijskim razvojem istih. Dobar je to songrajting i mada ovde ima dosta doom štimunga, nema sumnje u to da je prevashodno death metal ono što informiše estetiku benda sa lepo odmerenim aranžmanskim razvojem i insistiranjem na ponavljajućim rifovima koji kao da su pobegli sa nekog albuma Grave. Mortiferum pritom imaju izvrstan miks u kome su svi instrumenti teški kao tuč i prosto vuku slušaoca ka tim psihotičnim dubinama o kojima se priča, a da je pritom inženjer masteringa bio dovoljno pametan da konačnoj verziji albuma ostavi dinamiku i prostranost što omogućuju da ovo odvrnete zaista glasno i izgubite se u moći zvuka. Slušanje na ripit se podrazumeva. Ne propustiti.

https://mortiferum.bandcamp.com/album/disgorged-from-psychotic-depths

U vestima iz klasičnog hevi metala, lepo je videti da Steve Grimmett i dalje ima strast i vatru u sebi – posle tolikih decenija i nesreće (gubitak brata, gubitak jedne noge), teško da bi iko ovog metal-veterana osudio da se manuo bavljenja muzikom. Originalni Grim Reaper iz osamdesetih je bio drugoligaški NWOBHM sastav koga je pevač Grimmet praktično ributovao 2006. godine uzimajući ime i koristeći ga za žive nastupe sa sasvim novom grupom muzičara i uz prefiks koji je njega stavio u prvi plan. No, od pre koju godinu ovaj bend i snima, pa je Steve Grimmett’s Grim Reaper ovde sa svojim drugim zvaničnim albumom – At the Gates – i to… je i dalje solidna druga liga. Ali jebiga, da druga liga ne valja, ne bi ni postojala i ako znate šta plaćate, ima tu u čemu da se uživa. Grimmett ume da napravi pevljivu, zaraznu ’80s pesmu koja uđe u uvo i ne pušta (slušajte Venom i recite mi da je niste pevušili sledećih pola sata) i njegov bend sve to izvodi sa ubedljivošću i pristojnim šmekom. Grimmettov glas je pritom autentičan i nosi muziku koja na momente ima interesantne aranžmanske ukrase, ne bežeći, srećom, predaleko od temelja tvrdog, poštenog, radničkog hevi metala. At the Gates nije remek delo, nije čak ni odlična ploča, ali je mnogo više od puke stilske vežbe ili rasprodaje nostalgije i ja to ne mogu da ne pozdravim osmehom.

https://www.youtube.com/watch?v=_RrsV2_RP2I&list=OLAK5uy_mDmxtBL1lPR3jCh2QlDPT447_xwTMnTXI

Izašao je i novi Lacuna Coil ali nadam se da niko od mene ne očekuje da o njemu kao nešto i pišem. Ovaj bend je oduvek daleko izvan moje granice interesovanja i najviše što mogu da kažem je da se na Black Anima čuje zadivljujući napor da se uhvati suština i pobegne od preteranog kinđurenja, što i dalje u sumi daje prilično nakinđurenu ploču. Ali poštenu.

https://youtu.be/zfQEMeUv1iY

Umesto toga, evo preporuke za novi Screamer. Šveđani sa svojim četvrtim albumom nude čvrst i častan hevi metal na tragu osamdesetih ali sa jednom čistotom koja iako ga smešta u fioku na kojoj piše „staromodno“ ipak prevenira lepljenje etikete „prevaziđenog“. Highway of Heroes je kolekcija tvrdih hevi metal komada visokog tempa i pamtljivih refrena, producirana zdravo i profi. Screamer ne sviraju ništa što pre njih nisu odsvirali Skorpionsi, Mejdeni, Y&T i gomila drugih bendova koje rado pamtimo po dobru iz osamdesetih, ali u svojoj muzici izbegavaju sa jedne strane odlazak u komercijalniji pop-zvuk, a sa druge barokna aranžiranja pa je ovo jedan zdrav album teškog roka koji se ne loži da je filozofija ali isporučuje sve što treba da tresete glavom, tapkate nogom i svirate vazdušnu gitaru. Pa mislim, šta još treba?

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/highway-of-heroes

Izašao je i novi Babymetal i ko je voleo kombinaciju J-popa i metalkora što su nudile prethodne njihove ploče ovde se svakako neće razočarati. Japanci ove stvari rade metodično i Metal Galaxy je ploča raskošnih aranžmana u koju je uliveno mnogo truda. Pa ko voli, evo:

https://www.youtube.com/watch?v=n9KrtEojcsA&list=PL99iQcr_GcjDk7Mr8GKK7NOUAEBxkbGJ0

Municipal Waste imaju novi EP, The Last Rager i… ehhh… u godini u kojoj smo imali nekoliko veoma dobrih thrash metal albuma starih bendova i nekoliko dobrih albuma novih bendova, Municipal Waste su baš na sredini. Mislim, oni niti su dovoljno star bend da budu old school, niti su ikada, barem meni, bili toliko dobri da se nadmeću za prvenstvo među tim nekim novijim ekipama koje su nagrnule sa svih strana sveta. The Last Rager počinje prilično pešadijskim introm Wave of Death, ali je Car-Nivore makar u gornjoj četvrtini svega što su Municipal Waste ikad napravili, jedan pošten thrashcore komad koji ni u osamdesetima ne bi bio baš prvoklasna stvar ali bi se časno uglavio među ono što su radili Accused, Tankard, pa i DRI. Slična je i The Last Rager dok je Rum for Your Life koji procenat slabija. Sve je to vrlo slušljivo, dobro producirano, i Dave Witte je naravno vrh vrhova kad pričamo o sviranju bubnjeva, ali ne mogu da se otmem utisku da Municipal Waste imaju nekoliko dobrih ideja ali onda između njih rasporede generičke fore pokupljene od MOD i druge ’80s thrashcore bratije i na tome se sve završi… Težak sam elitista.

https://www.youtube.com/watch?v=Yhs93VKtnco&list=OLAK5uy_kv4ejkiUq1xYe9S7orQMlnS2pUqnkW6CA

Sorxe iz Arizone su bend koji kombinuje sludge metal sa malo post-metal estetike i dosta eksperimentisanja, pa je i njihov treći album, The Ark Burner, ploča koja ide na sve strane. I nije da je na svim stranama bezgrešna i potpuno uspela, ali je makar ta doslednost u eksperimentisanju, upadanje iz metalskog nabadanja u psihodeliju pa u melvinsovski pank-bluz, pa onda u nežne, „svemirske“ pasaže razloženih akorda i melodičnih napeva, sve je to makar konzistentno zanimljivo. Ne mogu da kažem da će ovo ikome nužno biti album godine, ali Sorxe su bend koji istražuje i treba čuti ta njihova istraživanja, ima tu da se nađe štošta vredno:

https://sorxe.bandcamp.com/album/the-ark-burner

Da dodamo još malo death metala pa da se lagano razilazimo: Entrails su švedski death metal bend koji postoji još  od devedesetih, ali je sa snimanjem počeo tek potkraj prošle decenije. Rise of the Reaper je njihova šesta dugosvirajuća ploča i kako ovo izlazi za Metal Blade, pošteno je reći da se radi o pokušaju da se konačno naplate decenije truda. I nije ovo loša ploča ali svakako i ne donosi bogznašta novo swedeathu kao žanru i, jelte, muzičkom izrazu. Entrails su sasvim generički u onome što rade ali to nipošto ne znači da su loši i Rise of the Reaper je, ako na stranu stavimo malo prepljeskan master, sasvim korektan album švedskog death metala namešten negde između Entombed i The Haunted, pa ko voli nek izvoli:

https://www.youtube.com/watch?v=Gwh-GXGqs2Q

Ali zato za kraj današnjeg metal druženja iz Konektikata dolazi Profanatica sa trećim albumom, Rotting Incarnation of God i ako vas ovaj provokativni naziv albuma ne natera da se brzo prekrstite, muzika hoće. Profanatica nude jednostavan, ali ozbiljan, uništivački death metal sa black metal elementima, trudeći se da svoju zgroženost hrišćanstvom i njegovim, misle oni, lažnim moralom spakuju u pesme koje će istovremeno da uplaše ali i da fasciniraju. Ide to dobro, i Rotting Incarnation of God je album težak za slušanje ali najviše na ime prevtrdog mastera koji sve pakuje u zid od cigala, a ovde je muzika opasna, mučki nadrkana, puna zlih rifova i ritmova koji zakucavaju u glavu dosledno i nemilosrdno. Profanatica je blasfemičan, vrlo nihilistički bend ali bend koji svoju mržnju smešta u pesme što, uprkos svoj toj divljačnosti i nihilizmu, vrlo lepo sažimaju svoje poente i ostavljaju iza sebe duhovnu pustoš. Album koji fascinira ružnoćom i tminom i pravi od slušaoca boljeg čoveka.

https://profanaticasom.bandcamp.com/album/rotting-incarnation-of-god