Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-10-2019

U nedelji u kojoj su (Severni) Makedonci i Albanci po ko zna koji put poneli titulu gubitnika u beskrajnim doigravanjima sa Evropskom unijom (mada, ni mi, koji smo par koraka ispred u tim doigravanjima teško da možemo da se ponašamo trijumfalistički), možemo sa sigurnošću reći: pobednik je metal. Toliko dobrih albuma sam preslušao u toku jedne nedelje da mi čak ni učestali kontakti sa revizorima nisu padali posebno teško. Metal ojačava telo i duh!

Blek metal je imao odličnu nedelju, a pregled započnimo novim albumom finskog projekta Wyrd, koji se zove Hex. Ovo je od početka stoleća do 2015. godine bio solo projekat Tomija Alliole i štancovao ploče kao na traci. No, onda je sve apgrejdovano u „pravi“ sastav, sa sistematizacijom radnih mesta kako metalni zakoni propisuju i Hex je drugi album snimljen u ovakvom aranžmanu, nudeći simpatičnu i značajno kičastu kombinaciju folk melodija i blek metal prangije. Hex je ploča dugačkih, epskih pesama sa puno melodičnih sadržaja i jakim sintisajzerskim programom, što nije baš posve po mom ukusu, ali ipak to zvuči zdravo i dovoljno napucano gitarama da me ne odbije potpuno. Alliola (aka Narqath) možda malo previše gura svoje pevanje u prvi plan – iako je bolji gitarista no pevač – ali ima ono nekog svog šmeka pa je ovo ploča dovoljno dostojanstvenog sadržaja da je preporučim.

https://www.youtube.com/watch?v=4mfYAvIRKDg

Njemački Absolutum imau drugi EP, koji se zove, prosto „II“ i on predstavlja jasnu evoluciju prethodnog EP-ja (nagađate, zvao se „I“) sa svojim besnim, klasustrofobičnim zvukom i prilično osobenim pevanjem. Absolutum su za ovu priliku nešto ambiciozniji u aranžiranju pesama pa ovde ima promena tempa i atmosfere koje svemu daju dobrodošle horor elemente i spasavaju muziku od predvidivosti. Kad se bije, onda se bije zaistinski i svirkom sam ovde ja vrlo zadovoljan. Produkcija je već prilično upitna sa svojim avangardnim otklonom gde imamo prštave, od distorzije jedva čujne gitare, izražen bas i vokal oplemenjen/ opterećen efektima. Nije, hoću da kažem, ovo lako da se sluša, ali je intrigantno.

https://absolutum.bandcamp.com/album/ii

Gråt Strigoi su dvojac iz Glazgova i ističu da sviraju „Scottish Black Metal“. Što je zgodna informacija, imajući u vidu da im je naslov albuma-prvenca na – norveškom: Alt dette har skjedd før, alt dette vil skje igjen (Sve je ovo već bilo i sve će ovo opet biti). Gråt Strigoi, pak, ne imitiraju norveške bendove, bar ne one najočiglednije, a i naslovi pesama su na engleskom i ovaj album nudi vrlo dostojanstven melanholičan blek metal sa jednostavnim pesmama, puno emocije, svakako u tom nekom pokušaju ostvarivanja ponovne spone sa primalnim („Vocals recorded in the Scottish WIlderness“) i jednom hipnotičkom mirnoćom. Hoću da kažem, Gråt Strigoi, sa svojim akustučnim introima-autroima, melodičnim, folki interludijima (Accursed Souls Unearthed by the Passage of Time) i odmerenim tempom muziciranja, a sve melanholično ama ne mlitavo, što se mene tiče, ističu jaku kandidaturu za ASMR šampione blek metala. Još i taj disklejmer sa šarmantnom pravopisnim zastranjivanjima: „This project, and it’s members, are explicitly anti-nazi, anti-fascist and anti alt-right. We want no confusion in this matter. If you are racist, sexist, homophobic, transphobic etc. please do this one favor for us… Leave us the fuck alone, Don’t buy our records.“ Pa ljubi ih majka.

https://gratstrigoi.bandcamp.com/releases

Montrealski Ossuaire je prethodni album (Premiers Chants) izbacio proletos, ali evo ih ponovo sa nastavkom: Derniers Chants. Mislim, „Prve pesme“ pa onda odmah „Poslednje pesme“, da li vi to nešto pokušavate da nam kažete, braćo? Zapravo, ne, ovo je samo neka vrsta diptiha, dve ploče o usponu i padu hrišćanstva pa otud i ti nazivi, a i, da ispravim grešku od proletos, Premiers Chants je zapravo drugi album ove ekipe. Elem, Derniers Chants je more ov the same, kako i treba da bude u diptihu i nudi još šest pesama relativno monotonog ali u toj monotonosti sasvim pristojno hipnotičkog blek metala kome mastering i dalje ne čini puno usluga ali Ossuaire očigledno žele taj efekat homogenizacije zvuka jer pojačava njihovu poruku. Vrlo je to sve prijatno.

https://ossuaire.bandcamp.com/album/derniers-chants

Da ostanemo na trenutak u Montrealu jer iz njega dolazi i Mortheos, jedini član projekta Sanctvs koji je upravo debitovao jakim albumom Mors Aeterna. Mortheos je d ril dil, a što vidimo po tome što uprkos francuskim nazivima pesama, on beži od tipično frankofonskog „intelektualnijeg“ blek metal pristupa i radije se priklanja okultnom, udaračkom zvuku. Ima ovde melodije i orgulja i pesme su prilično dugačke, ali je u prvom planu tmina, agresija i osećaj tjeskobe posredovan pakleno napetim rifovima. Jak prvi album, vredan više slušanja. Plus, ta genijalna promo-fotka.

https://sanctvs.bandcamp.com/releases

I još malo smo u Montrealu – ali ne zato što ovaj grad ima protekciju, već zato što je bend Maeskyyrn snimio pažnje vredan debi album, Interlude. Interlude je ploča, nominalno, atmosferičnog/ depresivnog blek metala, ali ona u tome čuva oštrinu potrebnu da se i skepticima poput mene proda sva ta melodičnost i melanholija. Ovo je svakako ploča koja će lepo leći mladima sa svojim naglaskom na himničim melodijama i jednoj epskoj viziji ratova i žrtvovanja ali ima ovde lepih stvari i za mene sa interesantnim aranžerskim rešenjima i generalnom ambicijom da se probije atmoblek kalup:

https://maeskyyrn.bandcamp.com/album/interlude

Saksonski bend Saxorior (a što, slutim, treba da bude portmanto reči „Saxon“ i „Warrior“ postoje od polovine devedesetih i njihov osmi album, HEM je sad već tipično kičasta kombinacija saksonskih folk motiva i melodičnog blek metala. Saxorior na momente prilaze preblizu ramštajnovskom kiču sa svojim horskim napevima i preslađenim melodijama, ali hajde, ima ovde interesantnih elemenata čak i za mene…

https://saxorior.bandcamp.com/album/hem

Evo i drugog albuma projekta Nurez a gde je jedini pravi član mlađani Nijemac Paul Moritz koga smo ovde već pohvalili za EP drugog njegovog projekta, ◊. Nurez je manje hermetična ponuda nego ◊, ali Sonnensterben je album gde već na drugoj pesmi, skoro trinaestominutnoj naslovnoj stvari, imate dugačko soliranje na saksofonu. Moritz to uspeva da lepo uklopi uz svoj emotivni, eklektični blek metal koji ima mesta za brojne diverzije, ukrštanja sa popom i folkom, a da ne izgubi srž metal ekspresivnosti pa ja ovo mogu lepo da preporučim:

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/sonnensterben

Sun Worship su mladi bend iz Berlina i njihov drugi album, Emanations of Desolation je masterovao Jim Plotkin lično što je već svojevrsna preporuka – mislim ne bi se stari vuk metal avangarde cimao oko nekih nepoznatih Švaba da ne valjaju, ne? Pa, ne, ne, naravno. Emanations of Desolation je osvežavajuće žestoka ploča koja izbegava blek metal klišee iako se ne vadi iz žestine i brzine. Ovo su dugačke, brze pesme u kojima se ceni izdržljivost i intenzitet, koje insistiraju na dosta ponavljanja ali i na egzotičnom harmonskom programu što dosta doprinosi toj atmosferi kosmičkog horora a da se, opet, sve ne odvede predaleko od blek metal matrica. Sun Worship, dakle, gađaju neku metu koju su već definisali neki od mojih omiljenih blek metal pregalaca (tipa, Dark Throne na Transilvanijskoj gladi ili Mayhem na Misterijama Satane) i solidno to rade. Odobravam!!!!

https://sunworship.bandcamp.com/album/emanations-of-desolation

Cavusum je vrlo frišak portlandski blek metal bend čija je stranica na Metal Archivesu stara tek tri dana, ne znamo ni koliko imaju članova (mada zvuči kao da je u pitanju one man show) ali im je debi istoimeni EP uredno agresivan i simpatičan za slušanje. Cavusum se očigledno inspiriše Mayhemom i u ove tri pesme imamo svu silu gestova koje ih smeštaju u vredniji deo američke blek metal scene, kombinujući visokooktansku jurnjavu sa interesantnim rifovima i promenama ritma. Plus, razumno dobra produkcija. Solidno!

https://cavusum.bandcamp.com/releases

Nizozemski Sammath slavi četvrt veka postojanja apsolutno divljačkim albumom Across the Rhine Is Only Death i, kako je i primereno za blek metalce, šesta ploča je naglašeno važno mesto u diskografksom opusu. Across the Rhine Is Only Death je album koji se tematski bavi Drugim svetskim ratom iz pozicije Nemaca koji gube vojnu i svesni su šta sve stiže na naplatu i ovo je mračna, nimalo optimistička vizija smrti, patnje i gubitka prikazana iz perspektive onih koji generalno nisu automatski predmet naše empatije kada pričamo o ovom ratu. Naravno, Sammath operišu u dobro uspostavljenoj tradiciji na transverzali Remarque-Hassel, gde se nemački vojnik humanizuje kroz razdvajanje mekanog ljudskog bića što krvari na frontu od čudovišnog sistema kome se voljno ili nevoljno priklonio i ovo nije retka tematika u blek metalu. Sammath je samo obrađuju sa zastrašujućom količinom agresije i ovo je album apsolutno besnog vrištanja, rifova koji testerišu po ušima svirani uglavnom vučenjem čvrsto pritisnutih prstiju po vratu gitare i bestijalnih blastbitova. Sve je to naglašeno organski – bubnjar recimo ne trpi nikava peglanja u kompjuteru i kada zaostaje u tempu, to je deo estetike benda, deo napora da se stigne, utekne i postoji koliko se god dugo može postojati na najstrašnijem od strašnih mesta. Uz surovo agresivan zvuk i prilično dugačke pesme, Across the Rhine Is Only Death je naporna ploča koji nećete slušati na ripit deset puta za redom, ali valja da se izložite ovakvom baražu s vremena na vreme:

https://sammathhhr.bandcamp.com/album/across-the-rhine-is-only-death

U sasvim neverovatnom slučaju da vam Sammath nisu uništili sluh i apetit za žestinom i da vam treba nešto JOŠ agresivnije i sirovije, tu je veteran belgijske metal scene, Déhà, čovek mnogih bendova i projekata, uvek na braniku ekstremnog metala i njegov projekat Merda Mundi. Merda Mundi, jelte, govna sveta, na svom trećem albumu, Hatred daje samo četiri pesme, ali to su četiri pesme tako bučnog, nemilosrdnog blek metala da je pitanje da li bismo izdržali duže. Déhà nije zainteresovan za suptilnost izraza i slojevitost emocija pa je Hatred procesija užasno distorzirane, užasno odvrištane muzike koja sva krči od distorzije i lomi se preko okrutnih blastbitova i povremenog thrash dela. Bez refleksije, bez meditacije, bez stajanja, bez milosti, Hatred je 35 minuta ultimativnog pokolja. Pa ko preživi:

https://merdamundi.bandcamp.com/album/hatred

Hamburžani Negator su me oduševili svojim petim albumom, Vnitas Pvritas Existentia, gubeći naslov albuma nedelje samo za prsa. Naravno, pomaže što sviraju u tradiciji tehnički naprednog, superbrzog blek metala po uzoru na Šveđane tipa Setherial, Watain ili Dark Funeral, kakvu ja veoma volim, ali nije dovoljno upisati se na spisak zaposlenih i pokazati da ste došli na radno mesto, treba onda i raditi. A Negator veoma dobro rade, ovo jeste muzika u prepoznatljivom stilu, ali Vnitas Pvritas Existentia je suvi kvalitet odličnih rifova, brzih blastbitova, moćnog vrištavog pevanja i aranžmana koji su dovoljno dinamični da se izbegne zamor monotonim polivanjem jednoličnih blastova, a dovoljno orijentisani na tuču da se nikada ne izgubi inercija agresije. Pritom, bend je apsurdno odličan u tehničkom smislu sa kompjuterski preciznom svirkom po uzoru na najbolje momente Satyricon ili Setherial i ovo je album bez mnogo meditacija, filozofiranja i traženja svog iskaza, siguran u onome što nudi i apsolutno ubitačan pri isporuci:

https://negator.bandcamp.com/album/vnitas-pvritas-existentia

Ipak, jelte, teško da je bilo dileme oko toga ko će odneti krunu za ovu nedelju, čim je objavljeno da nova ploča kultnog norveškog sastava 1349 izlazi u Petak… Kada sam proletos pisao o singlu Dødskamp, napisao sam, pored prave salve superlativa, da se nadam kako je ovo najava novog albuma, jer je prošlo već pet godina od albuma massive Cauldron of Chaos, a Ravn i prijatelji su sa The Infernal Pathway pokazali zašto im je bilo potrebno toliko vremena da snime novu ploču.

Zato što, prijatelji moji, memorabilna umetnost nije nešto što nastaje lako. Naravno da je ovo bend izvanrednih muzičara koji bi mogli da štancuju aproksimacije albuma poput Hellfire ili Demonoir na mesečnom nivou, ali ovo bi bili samo klonovi bez, jelte, duše, puke kolekcije rifova i bubnjarskog mitraljiranja bez stvarne svrhe i dužnosti prema istoriji. I 1349 su bend koji to ne želi da radi. The Infernal Pathway je u svakom svom detalju onako snažan i konačan iskaz kao što su bili svi prethodni albumi benda, jedan sažetak svega onoga što bend u ovom trenutku JESTE, sa jasnom svešću da je to nešto drugo od onog što je bend bio pre nekoliko godina ili što će biti nekoliko godina od danas. Ali uz svu tu moju kvazikritičarsku onaniju, da, ovo je album ubitačnog, ali suptilnog, razaračkog, ali kompleksnog blek metala koji se bavi graničnim stanjima ljudskog duha (sa obe strane granice) ali uživa i u dobrom rifu i solaži.

Ja zaista volim kada metal ovako sazri, tako da bude sasvim oslobođen potrebe da robuje žanrovskim pravilima, ali i da onda, kada bend svira žanr, to bude jer je žanr najbolji način da se iskaže ono što je potrebno. The Infernal Pathway je tako ploča koja sasvim očigledno ide u kojugod stranu poželi, od ambijentalnih Tunnel of Set pasaža koji nastavljaju tačno tamo gde je Demonoir stao (ali ih sada ima svega tri), preko brze  udaračine do melodičih, izražajnih rifova i atmosferičnih uvoda, ali to radi i čvrsto verujući da je osnovna forma blek metala – oštar, energičan zvuk visokog tempa – ono što najbolje pogoduje tim izrazima i toj atmosferi. Slušajte, recimo, Towers Upon Towers i šta bend sve radi u toj pesmi, mešajući ritmove i melodije a ne gubeći inerciju i žestinu, koračajući napred u složenom ali prelepom plesu. Naravno, svi smo već čuli Dødskamp i divili se munchovštini tako savršeno ugrađenoj u metal zvuk ali iako je ova pesma svojevrsni hajlajt albuma sa svojim kompleksnim ali organskim aranžmanom, ovo je najviše zbog anticipacije da ćemo čuti nešto poznato. U stvarnosti ploča čitava ima jednak nivo inventivnosti i izvanredne kompozicije smenjuju jedna drugu – Through Eyes of Stone, pomenuta Towers Upon Towers, pa onda furiozna Striding the Chasm, te Deeper Still koja svojom melodičnošću uspeva da prizove Hellfire a bez direktnog citiranja ili imitacije. Kada se sve završi epskom a opet svedenom, disciplinovanom Stand Tall in Fire teško je ne pomisliti kako ste upravo prisustvovali nečem veličanstvenom što se retko sreće u divljini i da ste zbog toga privilegovani. A onda ne vratiti album na početak i krenuti još jednom. Naravno, mastering koji muzici daje veliki dinamički opseg je više nego dobrodošao iako bend uglavnom udara iz sve snage sve vreme, jer ovo znači da, iako The Infernal Pathway bude malko tih kada ga slušate u pretrpanom autobusu gde se svi deru usvoje telefone, kada album pustite zaista glasno na nekom propisnom ozvučenju, on će da zablista i čućete svaku Frostovu vinjetu na bubnjevima i svaki Ravnov promukli šapat. Remek-delo? Oh, sasvim moguće.

https://1349som.bandcamp.com/album/the-infernal-pathway

Koliko albuma! A tek smo blek metal obradili! Ne časimo onda ni časa i bacimo se u stoner rok smeru!

Grci Nightstalker su veterani stoner scene sa svojih četvrt veka iskustva i njihov osmi album, Great Hallucinations, lepo demonstrira to iskustvo i kilometražu nudeći osam pesama sigurnog desert/ stoner roka. Nightstalker su, ipak, možda suviše rutinirani za moj ukus jer je ovo vrlo žanrovski omeđeno i mada nikada ne posrće u onome što isporučuje, nikada ni ne probija predviđene granice. Ploča koja je dobra u onome što pokušava, sa dobrim aranžmanima i pristojnom produkcijom, ali bih voleo da pokušava bar za mrvu više:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nightstalker-great-hallucinations

Recimo, Chron Goblin iz Kalgarija, na svom četvrtom albumu, Here Before, sviraju manje-više istu tu muziku ali se oseća trud uz koji su nastajale ove pesme i mada je ovo opet taj neki klasičan stoner, teme i aranžmani su intrigantni. Jak zvuk i pesme koje pažljivo uspostavljaju a zatim razvijaju i mutiraju atmosfere, nepredvidivost ali doslednost u nekoj opštoj ideji, sve su ovo aduti ovog odličnog benda koji dobro sazreva ali ne gubi istraživačku oštricu:

https://chrongoblin.bandcamp.com/album/here-before

Iz Australije (a i iz Septembra) nam stiže treći album melburnske ekipe Buried Feather, nazvan Cloudberry Dreamshake i ovo je veoma prijemčiv omaž psihodeliji šezdesetih godina bez stida, ali i bez nekakvog ropskog odnosa prema formi. Buried Feather imaju zdrav, topao faziran ton i klasičan rokenrol u krvi pa su njihove pesme veoma autentične u zvuku i atmosferi, dobrano oslonjene na bluz, onako kako su ga interpretirali Britanci krajem šezdesetih (a što je bilo, u nekim slučajevima, veličanstveno), ali sa jednom efikasnošću u komponovanju koja je bliska pop strani psihodelije, opet onako kako su Britanci najbolje radili u toj eri. Nije ovaj album metal, ali je toliko dobar da ne smete da ga propustite. Mislim, ne zna se koja je pesma bolja.

https://buriedfeather.bandcamp.com/album/cloudberry-dreamshake

Isto iz Septembra, ali sa njegovog kraja, stiže i prvi album benda Iron Sun nazvan Helios. Iron Sun su iz Sent Luisa i donose nam teški, psihodelični stoner metal koji je toliko napaljujući da je nejasno gde su se krili svo ovo vreme. Ovo je divlja, vrela muzika jakih, tribalnih ritmova, gitara koje kidaju na sve strane i moćnog, himničnog pevanja. Helios ima i veoma lo-fi metal omot, ali sa muzikom i produkcijom ovde nema zezanja, na ovoj ploči dobijamo mišićav stoner kako bog zapoveda i možemo samo da se poklonimo:

https://ironsun.bandcamp.com/

Dobri su i Black Mastiff iz Edmontona koji na svom trećem albumu, Loser Delusions isto imaju težak zvuk i lepu stonersku atmosferu i samo su za nijansu više pop od Iron Sun. Ali to nije kritika, Loser Delusions je zarazna ploča dobrog gruva i moćnog zvuka kojoj melodičnost samo dodaje na temperaturi. Opasno:

https://blackmastiff.bandcamp.com/album/loser-delusions-digital-album

Kal-El iz Norveške na svom četvrtom albumu, Witches of Mars donose veoma težak, polivački stoner metal sa jakim korenima u ’70s hororu. Ima tu određene kič/ šloki vibracije, što, uostalom, sugerišu naziv i omot albuma, ali muzika je za mene veoma zadovoljavajući, veoma heavy metal sa hipnotičkim gitarama i Hammond orguljama koje svemu dodaju lepu dimenziju psihodelije i improvizacije. Kel-El su, da bude jasno, prilično disciplinovano unutar Black Sabbath kulta i nema ovde nekog posebno nadahnutog odlaska preko granice, ali ono što se nudi je zadovoljavajuće.

https://youtu.be/HbRLZxLnxbQ

Cold in Berlin su, uprkos imenu, iz Londona, ali to je najmanje bitno. Najviše bitno je da je ovo doom bend sa naglašenim gotskim elementima a koji se meni zapravo dopada. Njihov peti album Rituals of Surrender je moćan, glasan, veoma zarazan koloplet pesama koje postpankersko koketiranje sa gotikom bešavno fuzionišu sa doom metal težinom i melanholijom da bi nam u konačnom proizvodu dali himnične, snažne iskaze što ih mogu trošiti i metalci i nemetalna rodbina. Pritom, sve to zvuči sirovo, jako distorzirano i HEAVY a pevačica, Maya, razbija, kanališući arti/ pankerske uticaje Peti Smit ili Sjuzi Sju u jaku metal svirku. Prelepo:

https://coldinberlin.bandcamp.com/album/rituals-of-surrender

Dysrhythmia su prog-metal projekat Kevina Hufnagela koga možda najbolje znate kao aktuelnog gitaristu tech-death zvezda Gorguts. Hufnagel je sa prethodnim albumima svog „glavnog“ peojekta pokazao da je itekako dorastao izazovima sviranja u većim end poznatijim kolegama, a sa njime je u Gorguts od iste, 2009. godine i basista Colin Marston. Na osmom albumu Dysrhythmie se dobro čuje da su ovo ljudi koji mnogo vremena sviraju zajedno – treći čovek, bubnjar, Jeff Eber je isto u bendu od početka – i Terminal Threshold je ploča gustih, komplikovanih pesama koje sa velikim zadovoljstvom menjaju ritmičke i harmonske obrasce ali, ključno, ne beže od gruva. Ovo, uz relativno kratko trajanje albuma (tek nešto preko pola sata) čini mnogo na zadržavanju moje pažnje i Dysrhythmia uspeva da ne bude jedan od onih smaračkih prog-metal bendova koji ne znaju razliku između džemovanja i dobre pesme. Preporuke:

https://dysrhythmia.bandcamp.com/album/terminal-threshold

Jer, recimo, instrumentalni, kinematski sludge metal pravednici Juggernaut iz Rima su primer kako se nekada valja zauzdati i ne ubaciti SVE ideje koje imate u istu pesmu. Njihov treći album, Neuroteque je na momente impresivan i zaista kinematski spoj post rok atmosfera i udaračkog sludge metal gruva, sve odsvirano vrhunski, tako da bend zvuči kurčevito i moćno, ali kako su ovo instrumentalne pesme, koje nemaju sidrište u vidu strofa i refrena, Juggernautu je isuviše lako da se odlepe i odlutaju u koju god stranu da im se učini da je zanimljivo otići. Opet, ima ovde i puno DOBRIH ideja pa iako se sve te ideje ne igraju idealno dobro jedne sa drugima, ovo je svakako zanimljiv album da se čuje.

https://juggernautrome.bandcamp.com/album/neuroteque

Tu su i Messora iz Montreala i ova tri Kanađanina (kojima je pomogao četvrti Kanađanin) su na svom debi albumu The Door spakovali interesatan mišmeš teničkog death metala i malo metalcorea. Naravno, ja nisam neki fan metalcorea, ali treba ponekad otići iz zone sopstvenog komfora i The Door je ploča sa mnogo dobrih rifova koja uspeva da svoj srednjetempaški nastup učini dovoljno dinamičnim i zanimljivim da je ne ugasim posle pet minuta.

https://messora.bandcamp.com/album/the-door

Švajcarski trešeri Algebra na svom trećem albumu, Pulse? Nude veoma uredan, čak pomalo i ulickan thrash metal koji me neodoljivo asocira na nekakvo nesveto ukrštanje Testamenta sa Slayerom. Mislim, tu su razrađeni aranžmani i promene ritma, gitarske arabeske i složeni rifovi po uzoru na testament, ali i oštrina i pankerska struja koje podsećaju na Slayer. Algebra, naravno, nisu dobri kao ijedan od ova dva klasična benda u njihovim najboljim izdanjima, ali Pulse? je pristojan album thrash metala koji je, vidi se to, nastajao uz mnogo razmišljanja i vežbanja. Nedostaje tome spontanosti i divljaštva, ali opet, ne mora sav thrash metal da bude Bloodcum, jebem mu majku i Algebra na ovoj ploči nude prijatnu svirku sa mnogo aranžmanskog rada, komponovanim solažama i generalno veoma solidnim miksom. Ko voli, uživaće.

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/pulse

Već sam više puta pominjao da u Portlandu mora da ima nečeg u vodi (nekakav Ktuluov rođak koji spava na dnu bazena u lokalnom vodovodu ili tako nešto) jer njihovi bendovi, posebno ove godine KIDAJU. Već sam gore pominjao Cavusum, ali sada dobijamo debi album old school death metal skupine Coffin Rot i A Monument to the Dead je još jedan izvrstan dodatak OSDM žanru koji je ove godine već apsurdno prenapučen izvrsnim izdanjima bendova poput Tomb Mold, Undead Prophecies, Carnal Tomb, prošlonedeljnih heroja Mortiferum ili, svakako, takođe portlandskih Witch Vomit. Coffin Rot su još jedno podsećanje koliko je nasleđe death metal prvoboraca Grave važno i trideset godina kasnije* ali Portlanđani nisu puki imitatori. Njihov teški, prljavi death zvuk ima u sebi, pored Gravea i ponešto od Asphyx, naravno, ali i tragove truleži iz Cannibal Corpse škole, no najvažnije je da je sve to spakovano ubedljivo i moćno. Ovo su pesme koje znaju kako da osvoje teškim, preteškim rifovima koji sugerišu boleštinu i trulež, da nabodu dobro odmerenim d-beatom, ali i da zakucaju premoćne blastbitove pa da pređu u najnapaljivije moš delove sa ove strane Anthraxa. Pritom album ima izuzetno sekvenciranje, eskalirajući dinamiku i kvalitet pesama prema kraju da slušaoca dovede iz stanja napaljenosti u predinfarktno stanje, a sve to uz master koji lepo diše i dopušta odvrtanje na ozbiljan volumen. Portland, treba li išta drugo uopšte reći?

https://rottedlife.bandcamp.com/album/a-monument-to-the-dead

*iako je malo čudno da taj zvuk nazivamo „old school death metalom“ iako su im savremenici bili bendovi poput Suffocation, Malevolent Creation ili Deicide, ali ovo je rasprava za neku drugu priliku

Ova godina je bila jako dobra i za ljubitelje novog talasa NWOBHM zvuka, ako to uopšte sad tako može da se nazove. Nisci izvrsnih albuma bendova poput Riot City ili Hell Fire sada se pridružuju i kalifornijski War Cloud sa svojim drugim albumom, State of Shock koji je razigran, zapaljiv i dinamičan u svojoj reinterpretaciji metal arsenala ranih osamdesetih. War Cloud u sebi imaju i malo pank-rok šmeka koji besprekorno pakuju sa komparativno baroknijim metal elementima svojih pesama (slušajte Seeing Red) a što je, uostalom, i bila odlika NWOBHM talasa, tako da je ovo apsurdno bogata ploča u svakom pogledu. Puno je tu, hoću da kažem, moćnih rifova, pamtljivih refrena, gitaristi razbijaju u solažama koje su u klasičnoj UFO/ Maiden tradiciji a bubnjar Joaquin Ridgell svira kao da snima dva albuma odjednom, uspevajući pritom da ništa ne presvira i da sve vreme podržava pesme umesto da se narcisoidno ističe. Odlična ploča koja sadrži taman koliko treba ’70s pop šmeka da bude slušljiva i ljudima kojima su Thin Lizzy najčešće gornja granica žestine.

https://warcloudiscoming.bandcamp.com/album/state-of-shock

I za kraj, izašao je još prošlog Petka, novi, tek sedmi za dvadeset godina, album rodajlandskih Lightning Bolt. I sad, znam, neko će reći da dvojica Briana, Chippendale i Gibson ne sviraju metal nego, ne znam, art pank ili nojz rok, ali jebite vi to, drugovi, ako ste metalac, Lightning Bolt je uvek bio bend za vas. Ovo je bilo istina 1999. godine kada je bend izdao prvi album i svirao podrume po Providensu i istina je i 2019. godine kada ova dva crtača (da, crtača) iza sebe imaju više od dve decenije iskustva i, u Gibsonovom slučaju, rad na odličnoj video igri Thumper.

Sonic Citadel je… pa, eksplozija energije? Deluje mi kao tako jadna izjava imajući na umu da se isto govorilo za svaki album ovog dvojca, ali ovo je upravo kako ploča zvuči od početka do kraja, nudeći sirovi, jako distorzirani zvuk bas-gitare, razmahane, podivljale bubnjeve i mnogo dobrog raspoloženja. Lightning Bolt su svakako sazreli i ova ploča nudi iznenađujuće sofisticirano vođene kompozicije imajući u vidu koliko su one i dalje namerno jednostavne, zasnovane na svega par bas-rifova, jednostavnoj metrici i sasvim organskim harmonskim progresijama. Ali veliki muzičari znaju da zvuče veliko i kada sviraju jednostavno i Chippendale je kao i uvek potpuno divlja karta na bubnjevima držeći se ritma više da ne padne sa stolice a manje jer želi da ponudi Gibsonu čvrstu osnovu, i pevajući u kontak-mikrofon koji tradicionalo lepljivom trakom kači za lice, dok je Gibson orkestar u jednom četvorožičanom instumentu, pucajući na sve strane melodičnim, debelim, distorziranim, moćnim tonom. Bend je očuvao spontanost svojih najranijih izdanja, ali ju je upario sa čistotom koja na momente porađa gotovo konvencionalne pesme (All Insane ili Hüsker Dön’t), a da i dalje ima mesta za frikaut momente koji su praktično free improv u sudaru sa pank rokom. Ovo je pritom dugačka, veoma sadržajna ploča koja konstantno nudi ogromnu energiju, sjajno raspoloženje, dobre, pamtljive melodije i završava se apsurdno bučnim improv komadom od devet minuta. Ama, obavezno:

https://lightningbolt.bandcamp.com/album/sonic-citadel

2 mišljenja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 19-10-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s