Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 26-10-2019

Ima li metalnije nedelje u godini od one u kojoj izlazi novi Mayhem? Dobro, možda ima ako menjate bolesnog kolegu pa cepate dve smene u železari u Smederevu, ali za nas ostale, ovaj je tjedan bio praznik. I to ne samo zbog Mayhema.

Krenimo, po običaju, od blek metala. Njemački Dødsdrift ne otkrivaju bogznašta o sebi, ne zna se ni odakle su („Severna Nemačka“ je najbliže što su nam dali) ni ko su članovi, a i sami su publikovali svoj debi album Weltenszission. No, sva ta misterija ne bi bila bitna da ovo nije solidan album. Ne suviše po mom ukusu, doduše, Weltenszission je melodičan i emotivan po uzoru na poljsku školu, ali Dødsdrift sviraju veoma dobro i ovo je dobro producirano pa kome ne smetaju te široke, atmosferične slovenske harmonije, gorkoslatka himničnost i melanholične melodije, uživaće u ovoj ploči. Dødsdrift su još jedan primer za to kako se savremeni blek metal lako razdvaja od svojih satanističkih/ nihilističkih korena i bavi introspekcijom i melanholijom a da za to očigledno ima mnogo publike.

https://dodsdrift.bandcamp.com/album/weltenszission

No, da odmah pokažemo kako i dalje  ima bendova koji se drže tvrde linije: norveški Djevel (da, ovo znači „Đavao“ na Norveškom), neka vrsta supergrupe u kojoj sviraju članovi Blood Tsunami, Enslaved, Urgehal itd. a čiji je najpoznatiji član svakako bubnjar Faust (aka Bård Guldvik Eithun), čovek sa karijerom koja obuhvata sviranje u Emperoru ali i jedno nesrećno ubistvo počinjeno iz homofobne mržnje, a zatim zatvorsku kaznu i zapravo dirljivu & poučnu priču o reformisanoj, resocijalizovanoj ličnosti. Norveški zatvori, braćo i sestre, od kriminalaca prave intelektualce. Elem, Faust na stranu, Djevel su bend koji manifestno čuva tradiciju norveškog blek metala držeći se tradicionalnog zvuka i nastupa, pa i njihov šesti album, Ormer til armer, maane til hode (Crvi kao ruke, mesec kao glava) ponosno stoji kao još jedan monument hladnoći i oštrini klasične skandinavske i posebno norveške blek metal tradicije.  Ovo je ploča prijatno lo-fi zvuka i pesama koje se preko slušaoca rasprostru kao ledeni prekrivač preko, jelte, tundre, varirajući melodične, distinktne motive uz mnogo ponavljanja koja tvore nepogrešivu nordijsku atmosferu. Klasični norveški blek metal je muzika samoće i zagledanosti u sebe, ali ovo je posebna vrsta samoće uokvirena ledenim prostranstvima i tišinom, a zagledanost u sebe pronalazi svu tu komplikovanu nacionalnu i religijsku istoriju punu kontradikcija, kompromisa ali i prevladavanja. Naravno, ja sam ipak pun predrasuda jer mi je skandinavski blek metal i dalje ono kako ja zamišljam „pravi“ blek metal, ali Ormer til armer, maane til hode je meni remek-delo čistote vizije, davanja suštine uz minimalnu ali ne primitivnu formu. Ovaj album nema ničega u višku ali ima dubinu koja hipnotički privlači.

https://youtu.be/1bG_zbIy2C0

A da, opet, odmah, pokažemo da nije sav blek metal ove nedelje taj neki dubok i hipnotički i skoro pa akademski ozbiljan, tu nam je treći album katalonskih Barbarian Swords. Naslov – Totemic Anal Turbofucker – prilično dobro sugeriše da ovo nije muzika zagledanosti u sebe i lutanja smrznutim stepama, već, jelte, mizantropski, varvarski blek metal koji se negde po izlasku iz kafane sudario sa pornogrindom  pa su nastale pesme poput „Fleshy Battering Ram“ ali i „How to Destroy Christianity“, pa onda i „Jesus the Pederast“. No, muzički, Barbarian Swords su ubedljiv sirovi blek metal sa autentičnim divljačkim besom u interpretaciji i pesmama koje imaju elemente panka i starinskog blek metala. I lepo je kad u 2019. godini pišete o blek metal ploči i ne morate da posežete za terminima „atmosfera“ i „melanholija“ mada Barbarain Swords imaju dovoljno ukusa da svoj sturm und drang pristup oplemene ukusno odabranim melodijama i promenama tempa. Dakle, album koji nije sav u gimicima i na površini već sasvim solidno pliva i dublje i uverava nas u sav taj svoj antihrišćanski porno-nihilizam. Lepo!

https://3rdirex.bandcamp.com/album/totemic-anal-turbofucker

Nazad u Skandinaviju za prvi album dvočlanog švedskog benda Ehlder koji se zove Nordabetraktelse a koji je vrlo simpatična smeša folk motiva i sirovog blek metal testerisanja. Ehlder su vrlo ozbiljni u svom izrazu i ne dopuštaju ni pomalo lo-fi produkciji da ih omete pa je ovo album meditativne atmosfere sa lepim, pamtljivim narodnjačkim temama, ali bez gubljenja u nekakvim baroknim aranžmanima kako često zna da bude u folk krilu blek metala. Ovo je vrlo ruralna, sirova ali dostojanstvena muzika koja podseća na najbolje što je Skandinavija umela da nudi još pre više od dvadeset godina, sveža i neprskana, pogodna za instant-konzumaciju.

https://ehlder.bandcamp.com/album/nordabetraktelse

Ostajemo u Skandinaviji za treći album veteranskog danskog trija Denial of God koji je, kako kaže sam bend, dugo iščekivan. The Hallow Mass počinje četrnaestominutnom Hallowmass a i druge pesme na albumu umeju da prebace trajanje od deset minuta pa se nikako ne može reći da je bend poslednjih sedam godina, koliko je prošlo od drugog albuma, džabalebario. The Hallow Mass je okultna i zla, ali melodična i varljivo prijemčiva ploča i Denial of God potvrđuju da razumeju staroškolski senzibilitet kome, uostalom i sami pripadaju, ali da su unutar te struje izgradili svoj autonomni prostor gde ima mesta i za sasvim starinske momente (tipa Venom, cirka 1986. godine) i za slatke, melodične solaže. Retka je muzika koja istovremeno uspeva da bude i detinje naivna i ovako dekadentno iskvarena, ali blek metal je to.

https://denial-of-god.bandcamp.com/album/the-hallow-mass

I ponovo Švedska: rokenrol trio Rimfrost ima novi album, Expedition: Darkness i ovo je album hevi metal pesama koje kao da su izašle sa neke B-strane Judas Priest singla iz, recimo, 1983. godine, samo sa blek metal vokalima. I, mislim, što bi se reklo, ja tu ne vidim lošu stranu. Rimfrost na sebe ne kače blackened rock’n’roll etiketu iako bi na nju imali prava više nego mnogi drugi bend, i Expedition: Darkness je ploča dobrog hevi metala, svog u epskim gestovima ali sa dovoljno proleterskog šmeka da pogađa tačno u zlatnu sredinu (slatku tačku, rekli bi oblaporni englofoni). Naravno, ima ovde i „pravog“ blek metal jelovnika ali sve je fino temperirano klasičnim hevi začinima da prija starijim ljudima poput mene:

https://rimfrost1.bandcamp.com/album/expedition-darkness

Za nešto agresivnije, tu su Nijemci Shrine of Insanabilis čiji je drugi album, Vast Vortex Litanies primereno brza, čvrsta ploča na kojoj ima atmosfere i mistike ali se one provlače između brutalnih bubnjarskih baraža i zloslutnih gitarskih prženja. Blek metal sa epskim štimungom ali koji do njega dolazi uz puno truda i prolivenog znoja, to mogu da cenim:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/vast-vortex-litanies

Ja povremeno podsetim da britanski, pogotovo engleski blek metal i nije neka sila, a liverpulski Dawn Ray’d na svom drugom albumu, Behold Sedition Plainsong ovu tezu solidno podržavaju. Nije da je ovo loša ploča, simpatičan je ovo srednjaški album sirovog blek metala sa malo folk elemenata (recimo u violini koji svira pevač Simon B ali nije to jedino) i pristojnim aranžiranjem, ali nije ni da se ističe bogznačim. Zapravo, ističe se svojim naglašenim antifašizmom, zbog čega se na internetu vodi određena polemika među metalcima na ime toga da li neki sajtovi albumu daju previsoku ocenu zbog političke inklinacije. No, kao izuzetno blazirana osoba mogu da kažem da meni Dawn Ray’d na ovoj ploči sasvim prijaju nezavisno od političke poruke i da je ovo ne previše ambiciozan ali lep, tečan album koji se ne sluša zbog neke ogromne slojevitosti koju nudi i transcendencije koju će da izazove, već pre svega jer je prijatan za uho.

https://dawnrayd.bandcamp.com/album/behold-sedition-plainsong

Mislim, stići ćemo i do fašizma, polako, moramo da idemo postepeno, pa tako kao prelazni album možemo da iskoristimo četvrti album post-blek metal ekipe iz Bordoa, The Great Old Ones a koji se zove Cosmicism. Blek metal, s obzirom na svoju fiksaciju na zlo, propast i ne-hrišćansko onostrano, zapravo iznenađujuće retko za inspiraciju uzima Lavkrafta. Hteo sam da dodam i „rasizam“ al da ne spuštamo nivo diskusije baš SKROZ u blato, lol jesam u pravu braćala!!! Khm, dobro, dakle, Lavkraft i lavkraftovština kao da su u metalu ekskluzivna prćija mračnih death metal bendova dok blek metalci vole vampire, hrišćanske demone i evropske mitove. E, pa, The Great Old Ones su ovde izuzetak i njihov novi album je pravi primer mešanja postmetalskog senzibiliteta sa vrlo ubedljivim, masivnim horor vajbom. Cosmicism je, naravno, sav u ambijentima i prostornosti, ima tu dosta melodične, skoro nežne muzike, ali je preovlađujući ipak taj kosmički horor, sa žestokim tempom i nepraštajuće agresivnom svirkom. I, neiznenađujuće, ovo je post-blek metal koji meni ume da se umili i natera me na ponovljena slušanja. The Great Old Ones su se izgradili u ozbiljnu borbenu mašinu čiji je zvuk u ovom trenutku takoreći epski, sa svim tim post-rok ambijentima koji savršeno nadgrađuju blek metal prebijačinu i mada je ovo ploča koja se ne sluša posve lako – pesme su dugačke a master veoma spljeskan – ona zaziva ponovljena vrćenja. Agresivno i valjano.

https://thegreatoldones.bandcamp.com/album/cosmicism

Šalim se ja to za fašizam, naravno da nećemo da to promovišemo, nego kod francuskih blek metal bendova to uvek visi kao rizik negde u pozadini, kao na primer kod dua Alcest gde imamo dosta nategnutu vezu u činjenici da je bubnjar Neige sa nežnih 15 godina svirao u bendu (koji nećemo imenovati) koji je snimio demo što je slavio arijvesku nadmoć. Mrlja na biografiji, rekli bi neki, ali jebemu, ko od nas sa 15 godina NIJE bio malko vetrogonjast, a uostalom čovek kaže da je samo svirao bubnjeve da pomogne ljudima i da nije imao pojma o čemu se tu uopšte peva. Ovo pominjem jer su Alcest izbacili novi album, Spiritual Instinct i jer su se po internetu odmah pokrenule stare priče o nacizmu itd. a koje ipak ne treba da utiču na recepciju ovog izdanja. Što se mene tiče, na recepciju pre treba da utiče to što su Alcest praktično originatori tog nekog atmosferičnog post-blek metal/ blackgaze pravca i mada ja Spiritual Instinct praktično ne mogu da slušam na ime njegovih nežnih pevušenja i plink-plonk gitara, ovo je svakako dobra i ubedljiva ploča u svom žanru. Štaviše, Alcest ovde kao da prave korak natrag od postrokerskog ambijenta sa prošlog albuma pa je Spiritual Instinct nešto manje shoegaze intoniran, no, ovo je i dalje kompleksan, emotivan pop-metal napisan i odsviran sa puno autoriteta i zrelosti:

https://alcest.bandcamp.com/album/spiritual-instinct

No, pustite sad sve to, izašao je novi Mayhem i, hajde da kažemo da, kako već rekosmo, ova godina na kraju ispade jako dobra za metal, sa ogromnim brojem izvrsnih albuma u svim podžanrovima, ali to da ćemo u razmaku od nedelju dana dobiti nove i odlične albume 1349 i Mayhem, pa tome se nismo nadali. I znate šta, Daemon je šesti album benda – a šesti album satanističkog benda je, kako rekosmo i prošle nedelje, važan, jelte, jubilej. I oseća se to.

Mayhem nisu tek još  jedan blek metal bend. Uz Emperor i MOŽDA Darkthrone oni su nešto najbliže živoj, aktivnoj definiciji čitavog podžanra, njegova hodajuće, dišuća i svirajuća suština, bend koji, kada izda ploču – a što je srazmerno retko – svi ostali slušaju i za tom pločom slede tektonske promene širom blek metal zajednice. Daemon, koji dolazi čitavih pet godina posle Esoteric Warfare (JEBOTE) je novi korak u Mayhem evoluciji, došao posle nekoliko godina intenzivnih turneja na kojima je bend svirao čitav prvi album, De Mysteriis Dom Sathanas i kao takav on je, pa, neka vrsta zaokruživanja prve tri decenije karijere ove ekipe.

Naravno, Mayhem iz 1986. ili 1994. godine nisu onaj Mayhem od danas – smrt, zatvor i alkoholizam su se pobrinuli za to (Blasphemer je maltene jedini važniji član benda koji je otišao mirnim putem, jelte, i ima plodnu post-Mayhem karijeru) – ali sada se već može govoriti da je u sveukupnosti stvari, srž benda sklopljena oko trija Necrobutcher-Hellhammer-Csihar ono što Mayhemu u nekoj istorijskoj perspektivi daje identitet. Ova tri muzičara – dakle, basista, bubnjar i pevač – su svaki na svoj način u samom centru albuma Daemon a što je skoro pa ironično jer je Daemon možda najizrazitije gitarska ploča benda do danas.

A što znači, jelte, da je Mayhem sada entitet koji nadrasta pojedinačne inklinacije i oblikuje svoje članove barem onoliko koliko oni oblikuju njega. Ghul i Teloch su odlični gitaristi ali ni u jednom svom drugom bendu nisu zvučali ovoliko suptilno kao što zvuče na Daemon.

Paradoksalno, Daemon je možda najslušljiviji album Mayhem iako je, kako rekoh neka vrsta zaokruživanja ovog dela karijere i inventara onog što Mayhem čini Mayhemom. Delimično ovo je zbog zvuka. Mayhem su imali interesantnu trajektoriju od no-fi sirovine preko grandiozno hiperproduciranih albuma (posebno u periodu kada im je pevao Maniac) pa do zrele faze u kojoj se Csihar vratio u bend a bend odlučio da neće ni da radi mastering (Ordo ad Chao). Esoteric Warfare jeste bio naznaka daljeg pomeranja zvuka prema nečem „normalnijem“ ali je ovo bila veoma hermetična ploča, ne toliko konfrontativna kao Ordo ad Chao, ali i dalje daleko od blek metal standarda. Daemon je ploča iznenađujuće toplog zvuka producirana pažljivo i masterovana sa ljubavlju, da se očuva bogata dinamika sviranja, a ovo je u funkciji kompozicija koje nikada nisu zvučale organskije i, pa,dublje. Eksperimenti sa poslednje dve ploče ovde su i dalje prisutni ali su sačuvani samo njihovi uspeli rezultati i Daemon je album pesama koje teku toliko glatko i prirodno da zapravo meni malo nedostaje konfrontativnost na koju me je bend navikao. Neću da kažem da je Daemon ploča napisana na autopilotu ali ovo zaista malo zvuči kao nešto što bi napravio napredan AI koga ste poslednjih šest meseci hranili isključivo Mayhem izdanjima.

Kao takav, Daemon, opet možda paradoksalno, ne predstavlja stvarni korak napred za bend, već, kako rekoh, inventarisanje postojećeg i vrlo, vrlo rigorozan izbor onog najboljeg da se uzme, sklopi jedno sa drugim i predstavi publici uz ponos i samouverenost. I stvari funkcionišu. Daemon je istovremeno vrlo dramatična ploča, pisana iz perspektive demona u paklu, i vrlo hladna, reflektivna ploča, a rekoh već, toplog zvuka, gde se pesme besprekorno nadovezuju jedna na drugu i pripovedaju o jednom postojanju koje je prepuno zla i agresije, ali koje je istinski DRUGO u odnosu na kulturu u kojoj smo svi kolektivno odrasli. I onda to ne može da ne bude fascinantno – Hellhammer ove pesme verovatno može da odsvira u snu ali njegovo sviranje u snu je i dalje jače i kreativnije od onog što radi 95% svih drugih blek metal bubnjara na planeti i on je čvrsta zemlja na kojoj bend gradi. Necrobutcher je srce benda sa svojim esencijalnim bas linijama što drže smer oko koga gitaristi pletu svoje paučinaste arabeske a Atilla Csihar je… pa on je lice benda, iskežena demonska maska nečeg mrtvog i onostranog i pevač koga drugi blek metal pevači samo sanjaju da dostignu. Csihar je toliko duboko u ovoj priči da bi bez njega Daemon bio 30% manje ubedljiva ploča. Ovo je pevač koji ima pun demonski raspon od promuklog krljanja, jedva čujnog šapata, preko operskih linija pa sve to alikvotnog grlenog pevanja i ako do sada niste mislili da se reč „raskoš“ valja vezivati za ovu ledenu, nepraštajuću muziku, evo sada prilike da opet razmislite.

Jer, sve je to i produkcijski raskošno sa dovoljno udržanosti da i kičlijski orkestarski semplovi (u Daemon Spawn) i nasnimljene udaraljke (u Agenda Ignis) budu dobro uklopljen deo kompletne slike i ne odvuku nas od suštine.

Suština je, naravno, da su Mayhem ovde ponudili album o kakvom drugi bendovi uglavnom ljubomorno sanjaju ali da je to za njih pre svega bio napor da iskompiliraju ono što rade najbolje i pronađu temperaturu na kojoj pesme maltene ispadaju same. Za ovu priliku to rezultira dobrom, veoma slušljivom pločom ali možda i upozorava na rizik od manirizma u budućnosti. Biće zanimljivo videti šta će i kuda će da krenu sledeće. Vidimo se za pet godina!

https://www.youtube.com/watch?v=FzT1vRXsHoo&list=PLBzBwYhHpqLK0PXTp_Dtzy4OLfsFgIlYi

Šta ima od stonera? Za početak, treći album belgijske trojke Grotto koju mnogi porede sa omiljenim američkim teškašima Elder. Grotto su, pak, nešto okretniji i muzika im je skroz instrumentalna, a Lantern of Gius je ploča sa svega dve pesme (u 34 minuta) teške, nafazirane psihodelije i dobrog gruva. Basista se veoma ističe u kreiranju tog gruva i maltene bih voleo da mu se u drugoj pesmi gitarista malo skloni sa puta jer sve te lepe harmonije koje sipa malo zaklanjaju ono zbog čega sam JA došao na žurku. Srećom, negde na polovini on to i uradi pa bend nastavlja da sigurno vozi a glava sama od sebe prati ritam i nađe put* do nirvane.

https://grottoriffs.bandcamp.com/album/lantern-of-gius

*od Silvane

Vrlo prijatan novi album imaju i Nijemci Zoahr, nudeći na ploči Off Axis žestoki, psihodelični hard rok/ metal tvrdo utemeljen u (ritmu i) bluzu. Off Axis je ploča sva u sjajnom gruvu, wah-wah soliranju i hendriksovštini koja se pritom odlično čuje uz miks što jeste malo preglasno izašao u masteringu, ali koji i dalje uspeva da razdvoji instrumente kako treba i pruži nam lepu psihodeličnu vožnju na sve strane. Kada bend pređe i u „čist“ bluz, kao na pesmi Pendulum, recimo, ovo se radi sa dovoljno pedigrea i poštovanja da elitisti poput mene ne polome očne jabučice od prevrtanja i ploči daje dodatnu dimenziju old school šmeka. Udarački, ali sa osećajm, sjajno:

https://zoahr.bandcamp.com/album/off-axis

Također iz Njemačke nam dolaze Vvlva (da, da…) i njihov drugi album je… pa, ja ovo slavim iz sve snage ali ja nisam objektivan. Silhouetes je muzika negde između krautrok ozbiljnosti i klasičnog hard-bluz-folk-rok melanža kakav su nam pre četiri decenije nudili Deep Purple i UriahHeep, kao i desetine manje poznatih savremenika. Dobro, nema ovde mnogo krautroka, ali orgulje koje su praktično glavni instrument na ovoj ploči joj daju malo tog preliva. Ostalo je kao iz bakine kuhinje: osećajan gruv, ritam sekcija koja se nadmoćno poigrava sa svojim zadatim delovima, gotovo non-stop soliranje na gitari, pevač koji voli ’70s manirizme, pa čak i prominentno mesto klepetuše u bubnjarskom kompletu. Nije ovo za svakog jer je tako starinski intonirano, ali ako volite Uriah Heep ili Arhtura Browna, Vvlva su obavezna lektira, sa sve za ovu muziku dovoljno razumnim nivoom kompresije u masteringu:

https://vvlva.bandcamp.com/album/silhouettes

Za malo agresivniju publiku, tu su nam Italijani, Deep Valley Blues čiji je drugi album, Demonic Sunset jedan ne naročito originalan ali korektan paket tvrdog, bučnog dezert roka. Ovde je sve veliko, veliki rifovi, himnični, izvikivani refreni, bubnjevi koji udaraju sa svih strana, miks koji je glasan i tvrd i Demonic Sunset nije muzika za meditaciju i pušenje kanabisa koliko za pivčugu i šutiranje u zamračenom prostoru kluba. Pa ko voli:

https://deepvalleyblues666.bandcamp.com/album/demonic-sunset

Mnogo više hajbrau su Švajcarci Dirty Sound Magnet čiji psihodelični rok na sebe uzima da kritikuje propuste i manjkavosti zapadne civilizacije (ta nemojte KASTI!), sve u plemenitoj ambiciji da ih donekle ispravi. Sumanuta ambicija, slažem se, ali smo mi, slušaoci iz toga dobili još jednu solidnu ploču. Transgenic je i muzički ambiciozan album koji se nalazi na razmeđi klasične psihodelije i njenih novijih interpretacija uključujući i one koje su se nalazile u britpopu devedesetih. Dobro to zna da bude (Rigid Souls je, recimo kao da slušate Blur koji džemuju sa Canom) i mada Dirty Sound Magnet nemaju veze s metalom, vredi ovo da se čuje makar njihove proklamacije o tome da su inspirisani istočnjačkim misticizmom isto koliko i zapadnjačkom psihodelijom bile ozbiljno preterane:

https://dirtysoundmagnet.bandcamp.com/album/transgenic

Iz Linca dolaze Parasol Caravan i njihov novi album, Nemesis, je prijatan dezert rok jelovnik sa dosta faza i psihodelije da se opravdaju ponovljene reference na svemir koje bend pravi. Ipak, ovo je muzika namenjena „normalnijoj“ publici i može da se sluša i u prisustvu članova porodice:

https://parasolcaravan.bandcamp.com/album/nemesis

Za nijansu su bučniji i eksperimentalniji Ultima Radio iz Beča čiji je treći album, Dusk City svejedno natrpan dobrim gruvom. No, Ultima Radio su bend koji voli da koristi te dve gitare što ih ima da isporuči teške rifove ali i da se poigra sa (dis)harmonijom dodajući jednom ultimativno slušljivom albumu teškog roka malo mirisa eksperimenta. I to je dobra kombinacija, ovo je ploča uz koju se lepo igra i peva ali ima i tu dimenziju za intelektualce. Da je master malo manje komprimovan ovo bi bilo izvanredno jer je količina dobrog gruva i opakog rif-rada veoma zadovoljavajuća:

https://ultimaradio.bandcamp.com/album/dusk-city

Blanchez  iz Brazila na svom debi EP-ju, Bring it On nude prijatan stoner metal, sa klasičnim heavy solažama, jakim pevanjem i dosta dobrih rifova da nam potraju do naredne nedelje. Pevačica Rachel Claussen prva upada u uši sa svojim izgrađenim autoritativnim stilom, ali čitav bend je dobar u ovome što rade i ko voli propisan teški rok, ovde će se poradovati:

https://youtu.be/XEU6S0F0wgE

https://blanchez.bandcamp.com/

Da se ne pomisli da možda, slučajno, ove nedelje nije bilo dobrog death metala, a tako nam je dobro išlo do sada, pobrinuće se narednih nekoliko izdanja. Prvi među njima neka budu palpoidni vašingtonski svemirski istraživači Xoth jer je njihov drugi album, Interdimensional Invocations nastavio tačno tamo gde je prvenac, i ovde pohvaljeni Invasion of the Tentacube, stao. Interdimensional Invocations je, dakle, simpatično palpi ploča naučnofantastičnih fantazija, ovog puta isporučenih sa ne samo elementima blek metala već i prominentnijim prog-metal deonicama. Uzmite recimo, Mountain Machines, koja je druga pesma na albumu a već imate drsko melodičnu gitarsku temu koja farba blastbit i prozukli vokal u strofi, pa nežne, skoro power metal deonice između strofa i više tonova na bas-gitari nego što normalni death basisti odsviraju za ceo album. Ima tu kiča, razume se, ali Xoth sviraju impresivno dobro i ovo je odlično snimljena ploča kojoj ni prekomprimovan master ne smeta previše jer se sve dobro čuje. A dobro se čuje jer je bend izuzetno disciplinovan i pametno aranžira svoje pesme dajući svakom članu da radi ono što najbolje zna i pazeći da u prvi plan izađu glavne ideje. A ideja Xoth imaju za bacanje i Interdimensional Invocations je vrtoglavo bogat album proggy death metala koji sebe shvata dovoljno ozbiljno da bude odsviran izvanredno ali ne toliko da izgubi smisao za humor. Prelepo.

https://xoth.bandcamp.com/album/interdimensional-invocations

20 Buck Spin se vraćaju sa novi izdanjem i, ko je TO očekivao, ovo je još jedna ploča mračnog, teškog old school death metala direktno iz groba. Pensilvanijski izdavač zaista ume da odabere i zapakuje i ovom prilikom dobijamo četvrti album kalifornijskih death metalaca Vastum koji se zove Orificial Purge i ja sam ga dočekao kao ozebao sunce. A ne znam ni zašto, ne da poslednjih meseci nismo oskudevali u ovakvim pločama nego smo se u njima maltene davili – samo poslednjih par nedelja smo imali moćne Coffin Rot, Mortiferum itd. – ali Vastum su sa svojim prethodnim izdanjima izgradili reputaciju koja, jelte, obavezuje. I Orificial Purge isporučuje, iako ovo nije remek-delo na nivou prethodnog albuma, Hole Below, u pitanju je svejedno monumentalno teška, moćna ploča tmine, masivnosti, košmarno dubokih vokala i prejakih rifova. Kod Vastum je karakteristično da bend praktično uopšte ne inklinira brzoj svirci (album ima tačno jedan brz deo) odlučujući se radije za sporiji i srednji tempo koji na najbolji način ističu njihove moćne, jake rifove, a kada ti rifovi podsete na Slayer (kao u Abscess Inside Us) ovo bude prijatan iskorak od inače preovlađujućeg death metal bombardovanja na ostatku albuma. Dvoje pevača koji se ovde smenjuju svako na svoj način ističu u prvi plan mrak i agresiju u srži benda i uz ujednačen tempo i atmosferu ova se jaka a ne predugačka ploča najbolje troši u jednom neprekinutom slušanju. Još jedan hit za 20 Buck Spin, svaka čast.

https://listen.20buckspin.com/album/orificial-purge

https://vastum.bandcamp.com/album/orificial-purge

A onda, izašao je i novi Teitanblood. I kao da smo već preslušali saundtrak za kraj sveta. Teitanblood su esencijalni blur-core sastav, i mada su za deset godina snimili, evo, samo tri albuma (ali i pregršt EP-jeva sa početkom u 2005. godini), svaki od njih je zvučao kao da posle njega muzika naprosto više nema kuda. Najbrutalniji death metal ukršten sa najdivljačkijim black metalom, sve ubačeno u grubi kosmički ambijent, Teitanblood su i na novom albumu, The Baneful Choir, beskompromisni do krajnosti nudeći jedanaest pesama mraka, destrukcije i nihilizma kojim malo koji bend, iz bilo kojeg podžanra može da parira. Naravno, ovo je i u određenom smislu neprijatna, nekom možda i neslušljiva ploča. Teitanblood ne interesuje da li možete da čujete rifove u njihovoj muzici, pa čak ni da razaznate ritam kojim sviraju dobar deo vremena i mada je „zvanični“ DR skor mastera oko osam po mojim merenjima, ovo svejedno ne pomaže da se stvari bolje čuju kada god bend krene u bržu svirku. Ali upravo je ovo blur-core estetika, obaranje slušaoca na pod intenzitetom zvuka a ne detaljima, ornamentima i višeslojnošću, dezorijentacija koja nastupa pod tim intenzivnim volumenom u kome nemate za šta da se uhvatite i uvidi koje ćete, nadamo se, ostvariti kada ste dezorijentisani i izmešteni daleko od tradicionalnog poimanja rok muzike. The Baneful Choir je album kosmičke strave i do sada najfiniji rad ovog benda koji godinama dosledno radi na demontiranju slušaočevih navika i resetovanju njegovog sluha, ali i vida, pogotovo vida trećeg, jelte, oka, da vidi kroz velove pojavnog i suoči se sa haosom koji stoji iza predstava. Ploča koju nećete puštati po metal žurkama kad dođu praznici, ali koju morate imati i slušati:

https://teitanblood.bandcamp.com/album/the-baneful-choir

Za pred kraj da se malo opustimo, evo malo osrednjeg ali korektnog deathgrinda iz Slovenije: Carnifliate iz (nekada Titovog!) Velenja imaju novi (drugi) album, Disgusting Festivities i ovo je ploča na kojoj meni smeta ružan zvuk ritam-mašine i prilična nemaštovitost u pisanju pesama, ali koja ipak može da se sasluša na ime svoje zdrave agresivnosti. Carnifliate su bend uzgojen na stvarima poput Dead Infection, Squash Bowels ili Haemorrhage samo što još uvek nemaju njihov talenat za pisanje pesama, ili na modernijim Benighted (čiju majicu jedan od članov anosi na promo fotki) čiji kvalitet muziciranja tek treba da dosegnu. Ali su slušljivi:

https://carnifliate.bandcamp.com/album/disgusting-festivities

U slično opuštajući program spadaju i Vermicular Incubation, slamming death metal bend iz Francuske, Švajcarske i Hong Konga čiji je debi album Chapter of the Vermin Domain vrlo generička interpretacija savremenog slema, bez uzleta inspiracije i smelog eksperimentisanja kakve smo ove godine dobili od predvodnika žanra, ali produkcijski vrlo korektna. Vermicular Incubation nisu početnici – članovi su svirali u Analepsy ili Facelift Deformation, pa su tehnički više nego dobri i ovo je ploča koja se lako sluša, iako, naravno, ostaje žal što bend nema ambiciju da krene nekud dalje od već dobro istraženog terena.

https://vermicularincubation.bandcamp.com/releases

I sada stvarno za kraj, evo debi EP-ja transkontinentalnog grindcore benda Formless Master koji se prigodno zove First Strike. Lepo je videti da Horror Pain Gore Death Productions ne odustaju i da diversifikuju svoj katalog podzemnog metala i grajnda a Formless Master su vrlo solidan ulov imajući u vidu da u ovom bendu gitaru sviraj Takufami Matsubara (ex-Gridlink) o kome sam pre nekoliko nedelja povodom njegovog solo albuma pisao onakvu poeziju. Matsubara se ovde udružio sa trojicom Amerikanaca iz nekadašnje američke, jelte, prestonice grindcorea, Mineapolisa, i First Strike je ubistvena ponuda od šest pesama razaračke energije. Formless Master se malo suviše šale sa svojim karate-grindcore etiketama, honkonškim kung-fu semplovima i omotom na kome je između ostalog i Bruce Lee, ali muzički ovde nema zezanja i dobijamo tvrde ko kamen, brze ko munja i savršeno odsvirane pesme koje, verovatno i zahvaljujući Matsubari imaju malo one lepe emocije što je za njegove projekte sada po inerciji vezujemo. Ovo verovatno nikada neće biti bend po važnosti uporediv sa Gridlink ali lepo je ponovo videti Matsubaru kako sarađuje sa Amerikancima i pokazuje da ume da ih oplemeni. Izvrsno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/first-strike

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s