Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-11-2019

Stigao je i Novembar a sa njim i ozbiljna jesen, tlo prekriveno žutim lišćem koje truli i ledeni vetar koji mrzne kosti. Dakle, idealni uslovi za metal.

Blek metalci naprosto pupe i cvetaju u ovakvim uvjetima, pa evo četvrtog albuma austrijskih Alastor koji se zove Šumava. Radi se, naravno o planini koju na njemačkom zovu Böhmerwald, a koja je na tromeđi Austrije, Češke i Njemačke i, naravno, Alastar su skroz u tom srednjeevropskom blek metal tripu gde se mešaju sanjarije o starim mitovima (jedna od pesama ima u nazivu „The Wild Hunt“), šumama i prirodi (jedna pesma se bukvalno zove „Ice and Nature“). Naravno, ja sam večno sumnjičav prema ovakvoj tematici jer znamo kuda ume da odvede ali hajde, da smo osetljivi ne bismo slušali blek metal. Šumava je za mene preslađen album premelodičnog, sanjivog blek metala ali Alastar sviraju veoma dobro i ne mogu da ne primetim da ovde ima pamtljivih tema – na primer ona koja otvara pesmu Silve – The Wild Hunt. Dobro je ovo za decu i omladinu a ja ću se već snaći:

https://alastorinthewoods.bandcamp.com/album/umava-new-album-2019

Više mi prija debi album turskih Horrocious koji je primereno destruktivno, nihilistički i satanistički nastrojen. Depleted Light and the Death of Uniqueness je kolekcija jurišnih, besnih songova što koriste sve uobičajene blek metal tenike da ispričaju svoje priče o palim svetovima i progutanoj božanstvenosti pa tako dobijamo besne tremolo rifove i disciplinovane blastbitove. Horrocious ne izmišljaju toplu vodu ni u kom slučaju ali njihov je metal zaokružen, siguran u sebe i svoju misiju i isporučen uz maksimum ubedljivosti. Ponekad, što se kaže, niste raspoloženo za eksperimentisanje i samo biste da pojedete picu. Depleted Light and the Death of Uniqueness je ta satanska pica i lepo mi je legla:

https://horrocious.bandcamp.com/album/depleted-light-and-the-death-of-uniqueness

https://youtu.be/8xcUYmYbmxA

Nemci Abkehr su na svom debiju In Feuer takođe veoma ubedljivi a ovo je minimalistička i vrlo ledena blek metal isporuka sa dugačkim, monotonim ali strastvenim i naturalistički sirovim (ali ne amaterskim) kompozicijama koje prosto zazivaju kontemplaciju o samoći, smrti i propadanju. Abkehr uspevaju da sve ovo isporuče uz puno svečanog dostojanstva i taman toliko klasičnog blekmetalskog cheesy štimunga da ne zvuče pretenciozno. Vrlo lepo:

https://abkehr.bandcamp.com/album/in-feuer

Gabestok iz Kopenhagena na svom prvom albumu, Tre (nazvanom tako jer su im se demo snimci, logično, zvali I i II) nude vrlo prljavu smešu panka i blek metala što će prijati onima kojima se dopada koncept blackened rock’n’rolla ali im ne pašu upeglana studijska produkcija i glamur bendova poput Tribulation. Gabestok su bliži garavom, garažnom šarmu Darkthrone ali imaju svoje ideje o temama, melodijama i aranžiranju i uz prljavi faz i navijačku atmosferu ovo je ploča koja lepo legne na uho:

https://strangeaeonsrecords.bandcamp.com/album/tre

Na potpuno drugom kraju blek metal spektra je Tony Parker aka Dis Pater i njegov jednočlani svemirski, ambijentalni blek metal projekat Midnight Odyssey. Parker ovo radi već  godinama i Biolume Part 1 – In Tartarean Chains mu je treći album u ovoj deceniji, ambiciozna, dugačka ploča svemirskog blek metala u kojoj se, kako primetiše na JuTjubu čuje muzika koja nije mnogo daleko od sintisajzerskih fantazija Klausa Schuzea i Tangerine Dream. Sve je to meni superkičasto i ne mogu da kažem da bih ovo slušao u slobodno vreme, ali čisto da se vidi koliki je raspon ovog žanra:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/biolume-part-1-in-tartarean-chains

A na TREĆOJ strani spektra je konektikatski Havohej čiji je treći album, Table of Uncreation, pravi primer blek metal avangarde koja je prezrela idiomatsko izražavanje i pretvorila se u postindustrijsku eksploraciju zvuka. Paul Ledney na ovom albumu još uvek čuva obrise kompozicija i pesama, i dalje koristi neke konvencionalne instrumente, najpre bubnjeve, ali veliki deo Table of Uncreation je praktično „hard ambient“ sa ritualističkom koncepcijom koja je smela i dosledna, ali svakako neće biti po ukusu najvećem delu publike. Opet, naravno, šta je granična muzika ako ne udara glavom o granice, pa ovaj album treba pozdraviti:

https://havohej.bandcamp.com/album/table-of-uncreation

https://www.youtube.com/watch?v=LQhhaUA8Ia0

Povratak „normalnom“ blek metalu ostvarujemo uz kalifornijski duo Minenwerfer čiji najnoviji opus, Alpenpässe nastavlja njihovo metodično istraživanje tematike Prvog svetskog rata kroz jednu detaljnu meditaciju o borbama u italijanskim Alpima tokom oštre zime u poznijim godinama velike vojne. Minenwerfer su vrlo postojani u onome što rade i ovo su dugačke, emotivne i melodične pesme sa puno dostojanstvene drame i odmerene agresije. „Epski“ je pridev koji često koristimo kada pričamo o metalu a u ovom slučaju možda nije ni primeren jer se ne radi o dalekoj prošlosti ili mitologiji već o nečemu što je deo savremene istorije, no, Minenwerfer uspevaju da epiku stešu na pravu meru i Alpenpässe ne zvuči kao kad se deca igraju rata već kao  nijansirana, višeslojna kontemplacija o ratu. Lepo.

https://minenwerfer.bandcamp.com/album/alpenp-sse

Grčki Sørgelig na svom drugom albumu, We, the Oblivious nude vrlo lepu kombinaciju sirovog, neprskanog blek metala i gorkoslatke melodičnosti koja okupira pažnju i pokreće treptaje u duši. Sørgelig nisu jedan od onih preproduciranih bendova i njihova grandioznost, ako je ima, dolazi isključivo od harmonija i ubedljive svirke,a ta sirovost i primitiva koje su u osnovi im obezbeđuju autentičnost koja se ničim ne može platiti. Kakva ploča!!! Vrištanje! Prženje! Pank! Metal! Jes!

https://sorgelig.bandcamp.com/album/we-the-oblivious

https://www.youtube.com/watch?v=wmzlUPKkU7U

Idemo na stoner a tamo nas dočekuju dva francuska mangupa u bendu Electric Jaguar Baby sa svojim prvim, eponimnim albumom koji dolazi posle četiri godine rada i pregršti EP-jeva. I Electric Jaguar Baby nude dobar, bezobrazan, zapaljiv rokenrol okupan toplinom bogatog fuzza i oplemenjen promišljenim, lepim melodijama, neretko isporučenim kroz višeglasno pevanje. Electric Jaguar Baby, naravno, malo više naginju nekoj, recimo, pop-fuzz-psihodeliji nego metalu (navodi se tu Jack White kao uzor) ali se čvrsto drže rokerske prljavštine i odlično nose tu ’70s kombinaciju droge i okultizma. Odlično:

https://electricjaguarbaby.bandcamp.com/album/s-t-debut-album

Za nešto malo više heavy imamo novi album finskog stoner/ dezert rok benda Lowburn. Phantasma je vrlo sigurna i samo malo generička ploča solidne distorzije i jakog tempa, isporučena od strane matorih i iskusnih muzičara koji dobro znaju šta vole i kako da ga naprave. Iako se prva pesma zove „Doomdealer“, ovo je mnogo više muzika za ljude koji vole da se napiju i plešu nego za one koji vole dase napuše i plaču, ako smem tako da kažem:

https://lowburn.bandcamp.com/album/phantasma

Šesti album Njujorčana Clouds Taste Satanic se zove Second Sight i nudi samo dve pesme (koje traju svaka duže od dvadeset minuta) sporog, drogeraškog doom zvuka sa mnogo psihodelije i naklona sedamdesetim godinama prošlog veka. Clouds Taste Satanic su jedan od boljih primeraka one klase bendova koji sviraju sporu, psihodeličnu muziku bez pevanja jer imaju mnogo dobrih ideja i paze na to kako aranžiraju svoje kompozicije da se te ideje bezbedno i dosledno razvijaju. Second Sight je ploča za dosta ponovljenih slušanja i dugačko metanisanje. Prijatno:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/second-sight

Kanadski Woodhawk na svom drugom albumu, Violent Nature zvuče više kao propisan hevi metal bend nego kao stonerske kreature što se hvataju za bong čim ustanu iz kreveta (AKO SU UOPŠTE DO KREVETA I STIGLI PROŠLE NOĆI), ali imaju dobar, težak i prijemčiv zvuk koji očigledno duguje dosta toj nekoj sporijoj i težoj strani metala. Violent Nature je kolekcija dobrih, melodičnoh heavy rock pesama koje mogu da idu pravo na radio i televiziju i prijaće svakome kome su ezoteričnije forme metala suviše ekstremne a starinski heavy zvuk mu je suviše cheesy. Woodhawk su tačno na sredini, umeju da poštuju rif i da isporuče tvrd ritam, a da su i dalje dostojanstveno melodični i pevljivi.

https://woodhawk.bandcamp.com/album/violent-nature

Iz Rumunjske nam dolaze mlađani Purple Caravan čiji je debi album, Spirit of The Sun isfazirana, psihodelična posveta uzorima koji se vide već i iz imena benda – Hendrix (ne Deep Purple) i Sabbath. Spirit of The Sun je pomalo i bukvalistička posveta sa sve bongo bubnjevima i istočnjačkom psihodelijom već u drugoj pesmi i Purple Caravan nisu baš toliko zreli kao muzičari/ aranžeri da bih ovo mogao da preporučim bez ostatka, ali ima ovaj album šarma i vredi da se posluša:

https://purplecaravan.bandcamp.com/album/spirit-of-the-sun

Španjolski Double Horse, sa svojim debijem, The Great Old Ones donose težak, isfaziran doom metal koji nije mnogo zreliji i izgrađeniji od ovog što smo dobili od Rumuna ali je šarmantan. Sve to zvuči u priličnoj meri kao da su ova tri mladića slušala svoje Electric Wizard ploče, pušila kanabis pa se odlučila da i sami probaju da sviraju rok, i mada The Great Old Ones nema mnogo, well, ni malo originalnosti, njegova simpatična poluamaterska priroda me je privukla makar i koliko jaki, hrskavo distorzirani rifovi i prenaglašeni doboš koji zakucava u glavu tokom 47 minuta ovog albuma:

https://doublehorse.bandcamp.com/album/the-great-old-ones

Late Night Venture iz Hovedstadena u Danskoj na svom četvrtom albumu, Subcosmos, nude vrlo sazrelu formu post-metal zvuka koji uspeva da inkorporira shoegaze elemente u sludge težinu i ekstremnu distorziju i da to zvuči sveže, daleko od klišea ovog podžanra, dostojanstveno, a opet eksperimentatorski gladno. Sa Late Night Venture na ovoj ploči ne znate šta možete da očekujete sa svakom sledećom pesmom, i bend, iako ima izgrađen, prepoznatljiv zvuk, stalno uspeva da pronađe nove uglove iz kojih napada. Vrlo zanimljivo:

https://latenightventure.bandcamp.com/album/subcosmos

Finski The Lone Madman su pre par godina imali solidno obećavajući EP, Dreary task, pa je lepo čuti da im je debi album, Let the Night Come ispunio većinu obećanja i štaviše ispao najbolji abum koga sam čuo ove nedelje. Ovo je spor, svečan doom metal sa teškim, epskim rifovima koji, pak, nisu dodatno „epizovani“ produkcijom i zapravo ovo je iznenađujuće suva, intimna ploča u kojoj se atmosfera postiže melodijama i dinamikom a pevač, Turkka Inkilä svojim žalobničkim napevima ptbara dodatnu dimenziju ekspresije. The Lone Madman uspevaju da sviraju jedan od najnaglašenije melodramatičnih podžanrova u najmelodramatičnijem žanru muzike a da zvuče dostojanstveno, i, kako rekoh, intimno, sa puno izražajnosti a bez utapanja u glumi. Ovo su pritom jako dobro napisane pesme, na tragu na ovom mestu veoma pohvaljenog Fvneral Fvkk u kojima se beži od za doom inače prečesto rabljenog plima-oseka pristupa i kompozicije se razvijaju na kompleksnije načine, ne oslanjajući se prevashodno na dinamičke varijacije. Kad već pričam o dinamici, ovo nije ekstremno brikvolovan album ali bi mu, mislim, užasno koristilo da je master još dinamičniji jer ovakvoj muzici, koja se ne zasniva na sve-vreme-svom-snagom formulu i koja želi taj intimni ugođaj, dinamika je najbolji prijatelj. Možda u nekom jubilarnom izdanju, za deset godina, nikad se ne zna, ali ovo je svakako izuzetno dobra ploča vredna slušanja za svakoga ko je ikada dostojanstveno zaplakao uz doom metal:

https://youtu.be/pBOgfLBVes0

Kalifornijski Shadow Limb na svom debi albumu Burn Scar zvuče prilično napadno kao raniji Mastodon. I to je, jelte, dobra stvar ako volite raniji a ne volite pozniji Mastodon. Shadow Limb, nastali od instrumentalnog benda La Fin du Monde su prilično dobri muzičari i, naravno, prekaljeni aranžeri koji razumeju kako se ovakva muzika pravi pa se njihov pametnitm metal u kome se razigrani i mestimično ukusno melodični sludge meša sa bolnim, odvrištanim vokalima, namešta tačno na volej ljudima koji ne vole „žanrovsku“ metal muziku i smatraju je po definiciji detinjastom. Burn Scar je idealna ploča za, dakle, nemetalnu publiku koja ipak ceni žestinu i snagu, ali meni njena naglašena neoriginalnost jako upada u oči pa i to treba imati na umu:

https://shadowlimb.bandcamp.com/album/burn-scar

Drugi album norveško-islandskog dvojca Golden Core, nazvan, sugestivno, Fimbultýr (a što je jedno od imena po kojima znamo vrhovnog nordijskog boga, Odina) je simpatičan (blackened) doom koji slavi staru nordijsku kulturu i mitologiju, sve kroz masivne rifove i sporu, tešku muziku. Impresivna trivija vezana za ovu ploču je svakako to da članovi benda imaju 17 i 15 godina i, posmatrano čisto iz te perspektive ovo je izvrsna ploča i naravno, u poređenju sa onim što smo mi radili kad smo imali toliko godina – služi da nas postidi. Kad se uradi korekcija za godine, ovo je solidan album, mada se neće natjecati za ploču godine. Golden Core se prilično, zapravo, dobro drže neke osnovne linije u svojim kompozicijama, kreirajući intuitivne i uglavnom funkcionalne aranžmane. Izvođačko savršenstvo nikako nije glavna stvar u ovoj muzici i ovi momci se zapravo nemaju ničega stideti u svojoj interpretaciji. Iznenađujuće pristojna ploča!

https://goldencore.bandcamp.com/album/fimbult-r

Da li ste čuli za teritoriju koja se zove Guernsey, ostrvlje između Engleske i Normandije, koje se oslanja na Britansku vojsku za odbranu i koristi God Save the Queen kao himnu ali zvanično ne pripada Ujedinjenom kraljevstvu? Ako jeste, sigurno niste slušali metal koji odande dolazi.

Byzanthian Neckbeard je osvežavajuće šašavo ime za death doom metal bend sa ovog ostrvlja, čiji nas drugi album, Minaton baca glavačke u grotlo horora kao ekstrahovanog iz podsvesti nekog zemunskog piratskog video-kluba specijalizovanog za horor iz ranih devedesetih. Kada vam se pesme zovu „Evisceration Stare“, „Devil Worms“ i „Werespider“ prilično je jasno da ne pevate o svenuloj ružici i bolnom srcu koje kuca za odsutnom draganom. Byzanthian Neckbeard su teški, mračni i vole glasne rifove i death metal ali vole i primitivnost, sirovost i gruv, pa je Minaton kombinacija svega ovoga. Nikako velika ploča ali lepo curi:

https://byzanthianneckbeard.bandcamp.com/album/minaton

Izašao je i novi Wilderun i na svom trećem albumu bostonski simfoničarski death metalci demonstriraju impresivne izvođačke ali i aranžerske veštine. Veil of Imagination je kompleksna ploča dugačkih kompozicija na kojima se orkestar i hor smisleno uparuju sa progresivnim death zvukom i, a što je za Wilderun karakteristično, uz izbegavanje najvećeg dela kič-efekta koji po intuiciji povezujemo sa bendovima kao što su Fleshgod Apocalypse i slični. Wilderun su meni nešto bliži onome što rade grčka braća Septic Flesh, mada je Veil of Imagination zapravo još dalje od centralnih metal postulata nego što je standard i uspeva da ode u zaista sasvim nemetalne vode, čak negde do, recimo, kinematskog pop-roka a da se onda prirodno vrati death zvuku i prikolje gde treba. I to sve samo u otvaračkoj, četrnaestominutnoj The Unimaginable Zero Summer!!! Ostatak albuma ima jednako kinematsku širinu, još pop elemenata, folk tema, ali i istinski impresivno orkestarsko aranžiranje koje daleko iza sebe ostavlja metal stileme a da se i dalje ipak drži metalskih elemenata pa je ovo album kojim legitimno možemo da pokazujemo koliko blizu prog-metal može da priđe „pravoj“ muzici a da ostane dovoljno metalan.

https://wilderun.bandcamp.com/album/veil-of-imagination

U prijatnim retro-vestima, izašao je novi album veterana Angel Witch koji sa manjim prekidima postoje još od 1976. godine i baštine tradiciju klasičnog britanskog heavy zvuka utemeljenog na težini i mraku Black Sabbath ali pomerenog sa bluz osnove ka nečem baroknijem. Angel Witch su bend koji je, dakle, bio na prvoj borbenoj liniji tokom osnivanja i prvih pobeda novog talasa britanskog hevi metala i kao takvi uticali na jako veliki deo svega onoga što je u naredne četiri decenije došlo. Novi album, Angel of Light, naravno, od originalne postave ima samo pevača i gitaristu Kevina Heybournea, ali on je ionako bio srce benda sve ove godine pa možemo biti sigurni da je spona sa tradicijom očuvana. Svakako treba imati na umu da su Angel Witch još u osamdesetima bili bend koji je igrao strogo u jakoj drugoj ligi dok su njihovi savremenici poput Iron Maiden i Def Leppard osvajali stadione, a Diamond Head i Tygers of Pan Tang udarali temelje za nastanak speed i thrash metala. Tako nekako treba slušati i Angel of Light koji je korektna i za mene vrlo prijatna ploča melodičnog gitarskog rada sa nepogrešivom NWOBHM patinom, pamtljivih refrena i produkcije kojoj bi godio dinamičniji mastering. Ovo svakako nije neka nezaobilazna ploča, delom jer je Kevin Heybourne naprosto neupečatljiv, osrednji pevač bez mnogo harizme, a delom jer se bend sasvim drži poznatog terena i na momente imate utisak da svira samo formulu. No, ona je nedvojbeno slušljiva i da je u masteringu obraćano malo više pažnje na dinamiku bila bi sasvim okej za ponovljena vrtenja tokom jednog dana.

https://angelwitch.bandcamp.com/album/angel-of-light

Paganizer je sjajno ime za metal bend a u pitanju je, inače, ševdska ekipa koja svira već davdeset godina a u kojoj svira i peva legendarni Roger „Rogga“ Johansson i njihov jedanaesti (!!!) album, The Tower of the Morbid je jedna simpatična ako ne esencijalna šetnja kroz švedski death metal zvuk. Paganizer ovde maltene da rade kompilatorski, sa klasičnim švedskim zvukom i omotom koga je crtao Dan Seagrave dok muzika ide od melodičnijih komada sa tim nekim vikinškim prizvukom (They Came to Die) pa do dementnog čekićanja u Rot Spreads ili Beneath the Gauze. Sve to ima jednu tipično švedsku težinu i širinu pa je ovo prijatna ploča ali i ploča sasvim omeđena svojim leksikonskim pristupom koja ne mrda ni milimetar od klasike i isporučuje samo faksimil. Kvalitetan, dobar album, ali ne i nužno inspirisan onoliko koliko muzičari imaju kompetencije. No, kad tačno znate šta vam treba i ne tražite eksperimente i inoviranje, znate gde možete doći na porciju švedskog death metala kao iz kuhinje svoje bake. Šteta da je i ovo još jedan album sa preglasnim masteringom koji ubija dinamiku, ali to je za swedeath maltene pravilo (mada sam ovih dana slušao drugi album Entombed, Clandestine, i ta ploča snimljena pre skoro trideset godina, čak i u originalnom masteru puca od dinamike i zvuči bolje od maltene bilo čega iz ove godine):

https://paganizer.bandcamp.com/album/the-tower-of-the-morbid-death-metal

Izašao nam je i novi Nile i Vile Nilotic Rites je za Karla i drugove svojevrsni test. Prošle su četiri godine od poslednjeg albuma, jedan od važnih članova benda – gitarista i pevač Dallas Toler-Wade – je otišao, legendarni bubnjar George Kollias je malo ozbiljnije počeo da se bavi svojim solo-projektima i, činjenica je da je bend poslednjih desetak godina bio u određenoj kreativnoj krizi. No, Karl Sanders je ozbiljna njuška pa je Nile kao bend prostudirao svoju osnovnu filozofiju a novi gitarista i pevač, Brian Kingsland imao dve godine da se uklopi i  Vile Nilotic Rites je prilično siguran album. Da bude jasno, Nile su, što se mene tiče, svoj vrhunac dostigli još pre deset godina sa Those Whom the Gods Detest i mada novi album ne hvata istu spretnost u pisanju pesama i produciranju kompleksnog brutalnog death metala kao ova ploča, ipak se na njemu čuje više inspirisanosti i krvi nego na prethodnih nekoliko izdanja. Nile su uvek spajali kvazistaroegipatsku, holivudizovanu dramu sa brutalnim, tehničkim death metalom, trudeći se da povežu egzibicionističke izvođačke ambicije sa htonskim death metalom i kinematskim širinama, i ovaj album je na momente u ovome savršen, na primer u maničnoj Snake Pit Mating Frenzy koja sve ove elemente sažima na idealan način izazivajući istovremeno i divljenje ali isasvim primitivan impuls da se napravi šutka. Drugde imamo zanimljive orkestracije i interesantna aranžiranja, ali Nile ne uspevaju da tokom celog albuma održe idealan balans ideja pa u nekim pesmama zna da prevagne napor da se zvuči primitivno i br00talno iako su zbog toga razvučene i dosadne, a u drugima dobijamo prekompleksne aranžmane koji treba da prikažu veštine muzičara. No, kada je ovo dobro, stvarno je dobro i srednji deo ploče je prilično ubitačan i generalno iznad većine onoga što je bend radio u ovoj deceniji. Ne sasvim trijumfalan povratak za mladiće iz Južne Karoline, ali pristojna ploča.

https://youtu.be/EoPWHyIhF0I

Ovo je ipak nedelja za doom metal pa tako i drugi album dvojca Year of the Cobra podseća da za dobar doom i dobar metal uopšte ne morate nužno imati gitaru. Ash and Dust je ekstremno heavy ploča koju je snimao Jack Endino, čovek sa pedigreom snimanja bendova poput Nirvane, Mudhoney ili Soundgarden, a Year of the Cobra vrlo sigurno kombinuju sirovi, teški napad distorziranom bas-giatrom i bubnjevima sa melodičnim vokalima Amy Tung Barrysmith. Primalna i žestoka ploča koja ne filozofira mnogo nego tuče i sahranjuje.

https://yearofthecobra.bandcamp.com/album/ash-and-dust

Death metalce će poradovati i novi album duhovitih pušača marihuane Cannabis Corpse. Kada celu svoju karijeru zasnujete na parodiranju Cannibal Corpse naziva albuma i pesama onda je i Nug So Vile prihvatljiva igra reči a album nudi solidno napisane i odsvirane, prilično melodične death metal pesme koje ipak ne lutaju predaleko od sirovog, napušenog predloška koji čini klasičan zvuk ovog benda. Cannabis Corpse nikada nisu mogli d se svedu samo na parodiju ali nikada nisu bili ni sasvim prvoklasan sastav. Nug So Vile je kvalitetan album koji ne menja ni jednu od ove dve pozicije ali može solidno da se sluša:

https://youtu.be/Sgln_Lzhulg

I ponovo doom, ovog puta sa novim albumom čikaških veterana Novembers Doom koji je uredna i pomalo, ali samo malo sterilna mućkalica čistog, disciplinovanog death-doom zvuka i malo progresivnog metala. Nephilim Grove je album koji će svakako prijati publici što manje naginje ekstremnijoj, mučnijoj strani spektra i za nju su tu melodični refreni i lepe gitarske melodije. Nas ostale bend treba da zadrži uz sebe tvrdom srednjetempaškom svirkom i death vokalom. Novembers Doom su na opasnoj granici da ne budu ni tamo ni vamo, ali se makar čupaju kvalitetom sviranja i produkcije.

https://novembersdoom1989.bandcamp.com/album/nephilim-grove

Da ne završimo u toj sporoj, zamišljenoj pozi neka se pobrine vašingtonski jednočlani black/ speed projekat Poltergeist čiji je drugi album, An Accumulation of Anguish prijatna i dobro odmerena salata sirovosti i melodičnosti. Saarthal, jedini član ovog benda ume da bude i malo emotivan u svoj toj prebijačini koja se nalazi u osnovi ove muzike a da ne zagazi u patetiku, a pritom je muzika na ovoj ploči zapravo dosta ambiciozno aranžirana i mada ostaje u okvirima sirovog, primalnog metala, ne može se nazvati glupom ili primitivnom. Fin album za završetak dana.

https://poltergeistband.bandcamp.com/album/an-accumulation-of-anguish

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-11-2019

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s