Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-11-2019

Jesen nas je do sada poslužila prilično dobro sa toplim vremenom i ledenim šamarima koje smo dobili od Evropske unije. Samo nek smo mi živi i zdravi a dok je metala biće i nas.

Blek metalski početak danas rezervisan je za insbruški Portae Obscuritas čiji je drugi album, Lvx Atra Aeterna dobar primerak mračnog, opskurnog ali kvalitetnog austrijskog blek metala. Za razliku od nekih zemljaka, Portae Obscuritas ne deluju kao da imaju ikakvu ambiciju da budu prepoznati izvan najužeg kruga posvećenika koje zanima samo tamna, hermetična muzika što se bavi okultnim temama. Iz ovoga ne treba zaključiti da je Lvx Atra Aeterna specijalno neslušljiv ili radikalno avangardan album, naprotiv, ovo je odlično odsvirana i producirana ploča čije su kompozicije namerne da kreiraju teskobnu i onostranu atmosferu. Portae Obscuritas nose malo mayhemovske tradicije ledenog okultizma – što je svakako za pohvalu – ali nisu nikakvi imitatori i njihov blek metal je dovoljno autohton a svakako dovoljno raznovrstan da se preporuči bez ograda:

https://lamechrecords.bandcamp.com/album/lvx-atra-aeterna

Bugari Dimholt snimili su drugi album, Epistēmē i mada ovde ima elemenata koji jasno ukazuju na uticaje prikupljene iz sada već jake tradicije slovenskog blek metala, poglavito njegove katoličkije struje, a ovde prevashodno mislim na Poljake, Dimholt su zapravo vrlo kvalitetni i samosvojni i nude deset promišljenih, atmosferičnih ali čvrstih, profi odsviranih kompozicija. Epistēmē je album odlične atmosfere i zaista dobrih ideja koje ne prestaju da me prijatno iznenađuju i šteta je što je mastering takav da se sve to sluša sa dosta napora. Ali u globalu, vrlo dobro:

https://dimholt.bandcamp.com/album/epist-m

Vrlo solidnu ploču dobijamo i u vidu prvenca Škotlanđana Waerteras, a koji se zove  Under The Guide of Capricornus. Tipično za mlade blek metalce, Waerteras se pale na prošlost, predhrišćansku istoriju i, dakako, razne legende pa imaju ceo narativ o piktskoj (pra)istoriji, te simbolu „piktske životinje“ koja se „nalazi na 40 procenata sačuvanih piktskih spomenika“ i bla bla bla, dobro, jasno nam je, palite se na jarčeve, nije to sramota, nema potrebe za tolikom predigrom. Jer, Under The Guide of Capricornus je ubedljiva muzika sa jasno izraženom borilačkom strašću (uostalom, muzičari sebi pripisaju sviranje u „ratne timpane“ i „ratne rogove“ umesto bubnjeva i gitara i tako to) i odličnim kompozicijama u kojima ima mesta za vrlo zaslađene melodije ali i za efikasne, napaljujuće rifove. Waerteras nisu komplikatori i njihovi su aranžmani prirodni, logični, ali ovo je vrlo inspirisana i uverljiva muzika:

https://waerteras.bandcamp.com/album/under-the-guide-of-capricornus

Solidan prvenac – koji izlazi tek tridesetog Novembra, imaju i švicarski mladići Chimæra koji postoje od 2016. godine a nemaju stranu na Metal Archives. Šokantno. Elem, Of Occult Signs and War je album koji sve svoje stetske odrednice uredno stavlja u naslov pa je ovo muzika okultne atmosfere i ratničke oštrine. Ponovo bih mogao da pomenem Mayhem, jer sam lenj čovek, ali ni Chimæra nisu neki imitatori već kvalitetan i usviran bend koji nudi mračne, primamljive atmosfere, jake D-beatove ali i aranžmane koji demonstriraju impresivnu zrelost s obzirom na to da je bendu ovo prvo izdanje. Of Occullt Signs and War je i dobro producirana ploča i ko god da voli mračniju, agresivniju stranu blek metala u ovome će uživati:

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/of-occult-signs-and-war

https://youtu.be/D8DhtCka1hA

Parižani End of Mankind su posle nekoliko split i EP izdanja dogurali i do debi-albuma i Faciem Diaboli je meni najdraža post-black metal ploča u ovom delu godine. Trik je svakako u tome da End of Mankind tu „post“ etiketu tretiraju kao slobodu da pobegnu od blek metal konzervativizma ali da sačuvaju agresiju i nihilističku inerciju koja se vezuje za, jelte, tvrdo jezgro ovog žanra. Otud bend ne nosi eksere i corpseapaint ali zauzvrat na Faciem Diaboli nema postrokerskih setnih atmosfera i shoegazerskih melodija već promišljenih kompozicija koje rado stupaju izvan najklasičnije blek metal forme ali se uvek drže imperativa pretnje i agresije. I to vrlo prija, ovo su pesme u kojima je klasičan blekmetalski jelovnih blastbita i vrištanja nadograđen interesantnim gitarskim radom i kombinacijom tremolo-rifova sa progresivnijim pristupom građenju tema i harmonija. No, muzika je istovremeno usredsređena na centralnu poruku (bend se ne zove tako kako se zove bez, jelte, razloga) i End of Mankind ne skidaju oči sa lopte pa je ovo vrlo fokusiran i duboko zadovoljavajući album mračne, agresivne ali inteligentne muzike.

https://endofmankind.bandcamp.com/album/faciem-diaboli

https://youtu.be/1rxCb9uHy4E

Švajcarski avangardni blek metalci, Schammasch se posle trostrukog albuma Triangle iz 2016. godine vraćaju sa nešto kraćim ali ne manje ambicioznim novim opusom pod nazivom Hearts of No Light i ovo je na momente veoma impresivan album što se šeta jako širokim opsegom u kome je klasični blek metal dobra, nikada zaboravljena osnova, ali bend ima i smelosti i veštine da ide u ambijentalne, elektronske, pa čak i gotik-pop vode. Nije, dakle, to sve za mene, jer sam ja neverovatno zadrta osoba u nekim stvarima ali se Schammaschu ne može poreći širina vizije, sigurnost izvedbe i beskompromisnost u produciranju. Hearts of No Light je hermetična a opet intenzivno prijemčiva ploča koja gađa veoma različite slojeve publike a što je samo za sebe prilično odvažno:

https://schammasch.bandcamp.com/album/hearts-of-no-light

Sanktpeterburški Second to Sun takođe imaju album intenzivno eklektične muzike. Legacy je njihova sedma dugosvirajuća ploča i ovo je vrlo sigurna, ubedljiva kolekcija postmetalskih gestova odsviranih sa svom širinom i melodičnošću slovenske duše ali i produkcijskom dubinom koja obezbeđuje bendu originalne i sveže poglede na nešto što danas klinci umeju da izližu za tri pesme. Rusi pominju reč „hipnotički“ kada opisuju album i ovo jeste dobar deskriptor, ali ne treba da zakloni činjenicu da Second to Sun ovde isporučuju neke od svojih najagresivnijih, najžešćih pesama, mešajući klasičan blekmetalski pokolj sa sporijim ali ne manje žestokim pasažima memorabilnih, skoro pa sludge  rifova. I to, uz pomenute hipnotičke kvalitete zaista gradi sliku moćnog, za slušanje obaveznog albuma koji uspeva da bude i visokokonceptualna, intelektualna ploča ali i vrišteća, naturalistička blek metal orgija. No, ovde sreću kvari zaista apsurdno preglasan master koji redefiniše pojam brikvola i  praktično obezbeđuje da ja ovo ne mogu dapreslušam iz jednog cuga. Avaj. Ali uprkos ovoj zamerci, Legacy je zbilja obavezna lektira. Ne propustiti.

https://secondtosun.bandcamp.com/album/legacy

OK, stoneri i, OK, ponovo moram da se pravdam što prikazujem album koji je izašao u solidno dubokoj prošlosti (još u Maju, jelte), ali ovo je toliko upečatljiva ploča da bi bila greota da se čeka kraj godine da je uvrstim u listu propuštenih, a kvalitetnih albuma. Naime, Magara je debi album četvorke The Mothercrow iz Barselone i ovo je toliko dobar hard rok/ psihodelični stoner sa dubokim korenima u ’70s zvuku da svako sa barem malo interesovanja za ovakav izraz mora da ga presluša. Jako utemeljeni u bluzu, The Mothercrow imaju na svojoj strani nekoliko jakih aduta: pevačica Karen Asensio ima taj napušeni, kilometražom oblikovani hard-bluz vokal koji osvaja ličnošću više nego tehnikom (iako joj je tehnika veoma dobra) i skoro da zaklanja činjenicu da bend ima ubitačlnu ritam-sekciju gde bubnjar Pep Carabante gradi izuzetan gruv preko koga tetovirana basistkinja Claudia González autoritativno poliva moćnim linijama. Gitarista Max Eriksson skoro da ni ne mora da svira ako ne želi, ovo je definitivno manje gitarski, a više bas-i-bubanj bend, ali, naravno, želi.  I sa dobrim razlogom jer je čovek u stanju da ponudi impresivne, alvinlijevske solaže i udržan, vrlo ukusan program u ritam deonicama. Pritom bend ima i dobar miks i samo je šteta da se nisu malo uzdržali od brikvolovanja u masteringu jer bi u tom slučaju ovo bila skoro pa savršena ploča. The Mothercrow su još jedan od savremenih bendova koji zvuk star četrdeset i više godina provlače sa autentičnošću koja izbija svaku pomisao na retro pristup iz glave i uz albume koje su ove godine izbacili Dead Feathers i Pharlee još je jedna od ploča koju mogu – i  treba – da slušaju i stari i mladi među nama:

https://themothercrow.bandcamp.com/album/magara

Dope Default iz Soluna nisu baš nužno moja šolja čaja, njihov je zvuk suviše „komercijalan“ za moje uši ali nema sumnje da je njihov drugi album, Imprisoned, sasvim lep paket kvalitetnog „televizijskog“ stoner metala. Grci (i Amerikanac John Campbell na vokalima) sviraju vrlo profi i producirani su odlično i ova ploča dopašće se svakome ko voli stvari tipa Audioslave ili, šta ja znam, malo tvrđi Alice in Chains…

https://dopedefault.bandcamp.com/album/imprisoned

Australijski Pseudo Mind Hive takođe imaju drugi album i Of Seers and Sirens je negde između ’70s hard rok psihodelije i tih nekih savremenijih stoner metal poteza poput Dope Default. Ali su dobri. Ima ovde dosta te neke post-hippie tripoznosti koja bi mogla da zazvuči i retro samo da ploča nema ovako heavy i jak zvuk. Pritom ova ekipa iz Melburna zna da ne treba da ide na silu pa je Of Seers and Sirens produciran pažljivo, tako da ipak u masteringu bude očuvano dovoljno dinamike. Voleo bih ja i nešto niži DR skor nego što ga Pseudo Mind Hive imaju na ovom albumu ali u odnosu na savremene kolege, oni su svoj album masterovali sa mnogo više ljubavi i razumevanja. Domaćinska ploča prijatne teške psihodelije:

https://pseudomindhive.bandcamp.com/album/of-seers-and-sirens

Brazilci Gods & Punks nude još te teške psihodelije sa svojim šestim albumom And the Celestial Ascension i ovo je sasvim pristojna ploča sada već vrlo razrađene ali ne i istrošene formule teških rifova, sporih ritmova i drogiranog pevanja. Gods & Punks su bend na koji treba ukazati kada pričamo o poželjnoj dinamici finalnog mastera jer je njihov album prozračan i može da se sluša vrlo glasno ako to želite zahvaljujući masteru koji diše. I to onda vrlo prija uz lepe rifove i teške ritmove, pa nas tu ni pomalo iritantno pevanje mnogo ne nervira. Fina ploča, ako već ne prevratnički dobra.

https://godsandpunks.bandcamp.com/album/and-the-celestial-ascension

Psychic Lemon smo već proletos hvalili za tadašnji živi album a londonska se bratija već vratila sa novim studijskim monstrumom pod nazivom Freak Mammal. I, mislim, sve što sam tada rekao i sada stoji samo još jače: Psychic Lemon nisu nominalno metal bend ali su bend za metalce jer njihov brutalni space-rock ima korene u Hawkwindu i Amon Düül II, samo što ga Psychic Lemon sviraju bez ikakve retro nostalgije, jebući kevu isprženim distorzijama, teškim flendžerima i apsolutno nemilosrdnom ritam sekcijom. Freak Mammal je album orgijastične energije, koji pritom vrlo dobro razume važnost ponavljanja ali i dinamike, krećući oštro i na prvu, ali ostavljajući prostora da se slušalac (samo malo) odmori pre nego što ga okrenu na drugu stranu pa nastave sa zakucavanjem. Ritualistički, moćno, spontano ali promišljeno, izvrsna, jako bučna ploča, za svaku preporuku:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/freak-mammal

Australijski projekat Full Tone Generator ima novi, živi album, Never to Return i ovde dobijamo osam pesama vrlo dobrog teškog roka koji spaja klasilčni hard rock i desert rock za paket dobrog raspoloženja i gruva uz koji nekako prirodno dođe da se pije pivo i pričaju lascivni vicevi. Pritom, pristojno miksovano da se očuva malo prljavštine kakvu vezujemo za klupske rokenrol svirke ali da ipak bude dovoljno slušljivo:

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/never-to-return-live-album

I kopenhagenški GoatHawkBuffalo imaju solidan debi album, Come to Temple koji nudi deset pesama prljavog, distorziranog sludge-bluesa. Daleko od neke specijalne originalnosti, ova ploča nudi solidan gruv i nekoliko memorabilnih rifova ali pravi prostor i za manje bučne, refleksivnije momente (The Ridge, recimo) pa se može uputiti pohvala za napor:

https://goathawkbuffalo.bandcamp.com/album/come-to-temple

Ove godine smo čuli nekoliko dobrih funeral doom ploča ali birmingenški Esoteric ispravno smatraju da nema funeral dooma dok ga oni ne zasviraju. Kako im je poslednji album izašao još pre osam godina, sa A Pyrrhic Existence ovi veterani žanra su očigledno mislili da ima dosta toga da se dokazuje toj nekoj u međuvremenu narasloj mlađariji pa ova ploča počinje beskompromisno, sa 27 minuta dugačkom, košmarnom pesmom Descent koja odmah uspostavlja opseg u kome će se stvari odvijati. Esoteric na ovoj ploči idu celim putem od dostojanstvenih tužbalica pa do posve hermetičnog, apstraktnog, donekle i psihodeličnog ambijenta, držeći se vrlo verno mračnih death metal elemenata ove muzike i uparujući ih majstorski sa romantičarskim melodijama. Da je ovaj album produciran malo „suvlje“ mislim da bi bio još bolji jer Esoteric sa njim ne sugerišu toliko tu neku „eksternu“ epiku koliko vrhunski intiman i unutarnje intenzivan doživljaj. Ali i ovako ovo je izvrsno uz pažljivo vođene, monstruozne kompozicije od po petnaest minuta koje imaju dobre razloge i opravdanja za svoja trajanja. Svaka čast i dobrodošli nazad:

https://esoteric.bandcamp.com/album/a-pyrrhic-existence

Za manje hermetičan ali zabavan i prijateljski doom metal su se ove nedelje pobrinuli Orodruin iz Njujorka. Ime benda inače ima tolkinovske korene – radi se o Ukletoj planini koju znamo i po imenu Amon Amarth – a muzika im više sugeriše Britaniju ili Skandinaviju nego Njujork. Hoću da kažem, Ruins of Eternity nudi melodičan doom metal u kome ima i Black Sabbatha ali i klasičnog ’70s heavy metala, sa izrazito melodičnim pevanjem i radim ubrzavanjem tempa kada je potrebno da se stvari malo protresu. Ipak, Ordoruin svakako u svojoj osnovi nude više nego kompetentan doom sa dobrim rifovima pa je onda i ta hevimetal nadgradnja više nego dobrodošla. Pogotovo što bend to mahom solidno radi sa dobrim idejama i kvalitetnim miksom koji doprinosi tom osećaju prijateljske mekoće što ga ova muzika proizvodi. Dakle, sporo, teško, ali i prepuno simpatičnih tema na gitarama koje bestidno sviraju u (neo)narodnjačkim intervalima kad zatreba. Da su Orodruin skloniji brzoj svirci bez problema bi bili privlačni i power metal publici pa, eto, ako ste tu negde, navalite:

https://orodruin.bandcamp.com/releases

Još dooma, ali od one death-doom varijante dobijamo od Velšana The Drowning čiji je peti album The Radiant Dark za mene prilično generička ploča spore svirke, zaslađenih melodija i agresivnog urlanja, ali pretpostavljam da ima kome će se dopasti više nego meni. Daleko od toga da su The Drowning sad kao nešto loši ali ovo nije na nivou Fvneral Fvkk ili Raventale koji su ove godine isporučili izvrsne ploče. The Drowning malčice prejako vuku na Paradise Lost zaslađenost kakvu ja ne volim ali ako ste ljubitelj, odvojite vreme za njih:

https://drowningwales.bandcamp.com/album/the-radiant-dark-death-doom-metal

Da se malo izvučemo iz sve te sporine, poslužiće prvi album Bavaraca Dissorted koji, iako osnovani još 2004. godine tek sada upisuju dugosvirajuće izdanje sa solidnim prvencem The Final Divide. Staviti reč „final“ u ime prvog albuma je verovatno nekakvo zlo znamenje ali Dissorted ne deluju time potreseno i isporučuju deset pesama kvalitetnog thrash metala koji samo na momente podseća na njemačku žanrovsku tradiciju i zapravo ima više sličnosti sa Amerikancima poput Death Angel ili Exodus. Što su sasvim dobre koordinate i The Final Divide je ploča koja nudi izuzetno dobar drugoligaški program vrlo sigurno obilazeći sva opšta mesta žanra ali uspevajući da im udahne dovoljno svežine i inspiracije da se sve to sasvim lepo troši. Pritom ovo je vrlo sigurno odsvirano (bend ipak postoji 15 godina, sa određenim pauzama) i dobro producirano i mada prekomprimovan master svakako malo kvari devojačku sreću, ovo je ploča koja se nema čega stideti. Rispekt.

(P.S. Ako ponovo počitate šta sam o bendu napisao ali ovog puta zaista obratite pažnju, videćete da se bend ne zove „Distorted“ kako se vama čini, već zapravo „Dissorted“. Eto, nema na čemu.)

https://www.youtube.com/watch?v=4WrsrJJS7F4

Death metal! I to u jednoj lepoj old school formi, donose nam ga Teksašani Cleric na svom prvencu Serpent Psalms. Cleric se solidno uklapaju u ovosezonski rivajvl tog nekog mračnog, htonskog starog death metal zvuka koji je pre tridesetak godina dolazio iz Evrope pa je i Serpent Psalms vidno oslonjen na Grave i Asphyx ali ima i više nego bestidna flertovanja sa klasičnim Bolt Thrower forama i fazonima. I to je, dakako, zapaljiva smeša odrađena sa dosta spretnosti i šmeka. Cleric nisu toliko dobri kompozitori i aranžeri kao Tomb Mold niti imaju jednaku ambiciju o dodirivanju onostranog kao Abyssal, recimo, ali su vrlo, vrlo pristojan dodatak ovogodišnjem katalogu novog old school death metal zvuka i imaju tople preporuke:

https://cleric-us.bandcamp.com/album/serpent-psalms

Za slučaj da vas old school death metal ovog vikenda ne radi kako treba i da vam treba nešto brže, žešće i perverznije, dakle, da vam treba fiks brutalnog death metala, ne brinite, sve je u redu, tu je prvi album Amerikanaca Purulent Necrosis koji se zove Cadaverized Humanity i spreman je da isporuči apsoluitno sve što ovaj žanr karakteriše, pa još u sasvim kompetentnoj formi. Purulent Necrosis svakako ne nadrastaju žanr niti mu dodaju išta novo i originalno pa je ovo definitivno muzika prevashodno za hardkor ljiubitelje brutal death zvuka, sa svim tim blastbitovima, denflovanim rifovima i povremenim spuštanjem do slemova. Ali ovo je dobro miksovana, dobro odsvirana ploča koja zna šta njena publika traži i to srčano isporučuje. Najkontroverzniji je svakako vokal koji je ekstremno monoton i mada će se ovo svakako određenim hardkor frakcijama slušalaca dopasti jer ide do ekstrema tom linijom dehumanizacije, većini ostale publike može da bude dilbrejker:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/cadaverized-humanity

Za mnogo dinamičniji i, pa, hajde, humaniji ekstremni metal zvuk tu je nedavni singl albukerških Voidgasm koji se zove Torment in Technicolor. Voidgasm su jedan od projekata prolifičnog gitariste/ pevača/ producenta Camerona McBridea i sa ovom postavom on spaja death metal sa metalkorom za potrebe dobijanja izuzetno zapaljive, eksplozivne smeše. Naravno, kao i svaki matorac kome se ne diže i ja se odmah trzam kad neko pomene „metalcore“ ali u slučaju ovog benda pričamo o „starijoj“ definiciji ovog žanra, dakle, o brutalno distorziranim, vrištećim bendovima tipa Converge a ne o onome što danas puštaju na MTV Rocks između desetina spotova Dejva Grola. Tako i Voidgasm na ovoj ploči daje dve pesme apsolutnog košmara sa izuzetno teškim, debelim, jako nisko naštimovanim gitarčinama, mnogo urlanja i generalno puno žestine i agresije. Sjajno:

https://voidgasm505.bandcamp.com/album/torment-in-technicolor

Rimljani Hour of Penance imaju osmi album, Misotheism i ovo je tipično italijanski ambiciozan tehnički nabrijan brutal death metal sa, za ovu priliku nešto melodičnijim elementima koji, i izvinjavam se za lenje komparacije, pomeraju zvuk ove ekipe korak bliže zemljacima Fleshgod Apocalypse. No, Hour of Penance svakako još nisu ušli u ful simfonijski mod i Misotheism je i pored grandioznosti i melodičnosti prevashodno brutal death ploča sa puno agresivne svirke isporučene vrhunski muzikalno i ubedljivo.

https://youtu.be/UShhB-r2N2s

Quayde LaHüe su bend iz Olimpije, nastao od Christian Mistress i njihov brend hard roka/ hevi metala mi ne bi privukao pažnju da jednu od gitara ovde ne svira Max Bowman iz štovanih death metalaca Mortiferium. Love Out of Darkness je debi album ove ekipe i, uh, nije baš sjajan?? Ovo kažem kao neko ko se tesao na klasičnom heavy zvuku sedamdesetih i osamdesetih godina pa mi se čini da imam dovoljno autoriteta da kažem da su Quayde LaHüe ekipa koja bi trebalo da značajno više promisli i kvalitet svojih pesama ali i kvalitet izvedbe u kojoj pevačica, Jenna Fitton ima problem što zvuči dosta kilavo, kao da je svakog trenutka u opasnosti da je muzika potpuno zakloni. Bar da je to neka vrhunska muzika! Nije, uglavnom je osrednja i Quayde LaHüe u ovaj pregled uključujem najviše jer sviraju žanr koji bi meni po definiciji trebalo da se dopada, ali prave previše prestupa koji ih vuku ka dnu. A to treba proučavati:

https://quayde.bandcamp.com/album/love-out-of-darkness

Agnostic Front su, naravno, originalno bili pank bend ali sa svim tim krosover događanjima u osamdesetima postali su legitimna meta za metalske uši. Ja sam ih voleo u najranijim inkarnacijama, kad su bili više pank a manje krosover i metal tako da sam u devedesetima skroz izgubio interesovanje za njihov brend moshcorea kakav je tad, uostalom, svirao skoro pa svaki njujorški hardkor bend. No, evo nam njihovog dvanaestog albuma (što za bezmalo punih četrdeset godina postojanja i nije mnogo) i Get Loud! je  svojevrsni povratak korenima pa je time i meni nešto interesantniji za slušanje. Ne da su se ovde Roger i ekipa u potpunosti otresli moshcore legata ali je njegovo pevanje ponovo dobilo kvalitete pankerskog laveža po čemu se izdvajao od većine kolega u osamdesetim godinama a onda su tu i regularne hardcore thrash pesme poput Anti-Social koje su mogle biti i na njihovom EP-ju United Blood iz 1983. godine. Get Loud! je relaksirajuće „prost“ album sirovog njujorškog hardkor pank zvuka kome se bend vratio sa za mene iznenađujućom količinom autentičnosti. Ne da je u pitanju ikakvo remek-delo, Agnostic Front ovde naprosto kompetentno sviraju žanr ali ovo je barem žanr u kome su bili natprosečno dobri pre tri decenije i drago mi je da mu se srazmerno dostojanstveno vraćaju:

https://www.youtube.com/watch?v=mR8z8d4exu0&list=PLddSkUxmPEC8Hw5ak7u8YS19q5Ty8aHLd

Kad smo već kod hardkor panka, dobili smo i novi album D-beat veterana Wolfbrigade. Šveđani sada izdaju za američki Southern Lord ali ne očekujte da se mnogo toga promenilo u njihovom karakterističnom zvuku. The Enemy: Reality je album koji minimalno šara izvan one najosnovnije D-beat formule, držeći se i dalje melodične, ekstremno teške metalizirane pank muzike i čuvajući jednostavnu, pamtljivu strukturu pesama. Ja sam, ne znam koga će TO iznenaditi, neko kome su Wolfbrigade zapravo uvek bili PREVIŠE melodični i uvek sam u D-beatu cenio asketskiji pristup, recimo jednih Disfear ili ranih Anti-Cimex (od kojih su u određenom smislu Wolfbrigade i nastali) ali ovo je svakako eminentno slušljiva ploča sa motorhedovskim srcem koje kuca u centru i ponekim izuzetnim rifom koji me trgne i nasmeje u isto vreme (Narcissitic Breed, recimo). Naravno, Šveđani su i najveći prestupnici kad je mastering u pitanju pa je i ovo još jedna bolno brikvolovana ploča.

https://wolfbrigadesl.bandcamp.com/

Nego, pojma nisam imao da danski Pretty Maids i dalje snimaju. Kuku! Pa ja sam mislio da se taj bend raspao još krajem osamdesetih! Nope, ispostavlja se da Ronnie Atkins i ekipa izbacuju albume dosta urednim tempom ali, slušajući njihovu šesnaestu ploču, Undress Your Madness, ne čudi me da su mi leteli skroz ispod radara sve ove decenije. Mislim, ni osamdesetih Pretty Maids nisu spadali u prvu ligu ali jesu imali svoju publiku. Sada, trideset godina kasnije, njihov „komercijalni“ hevi metal deluje vrlo arhaično i treba zaista imati veliku sklonost ka ovakvom zvuku da biste za ovaj album izdvojili vreme i novac. Naravno, kad god potražim Europe na JuTjubu, oni sviraju za po nekoliko desetina hiljada ljudi tako da publike ima, ali opet, Europe imaju The Final Countdown. Pretty Maids nikada nisu imali hit te veličine, pa je u neku ruku i simpatično sa kakvom tvrdoglavošću i dalje guraju. Elem, Undress Your Madness je ploča koja zvuči kao da je snimljena 1989. godine i, eventualno, remasterovana za tridesetogodišnjicu i ovo čak ni ne mislim kao nekakvu osuđujuću kritiku. Ako imate određeni broj godina i određene sklonosti u pogledu  gitarske muzike, ovo je ploča koja će vas ispuniti energijom i pozitivnošću svojim oprobanim, četvrtastim aranžmanima, tečnim, himničnim refrenima i generalnom kompetentnošću na svim nivoima. Naravno, ovo je, sa druge strane, toliko arhaično, sa tom saharinskom optimističnom atmosferom osamdesetih kao da je kokain nešto što se na recept uzima iz apoteke i još vam uz njega daju Pez bombone, da deluje kao nekakav avangardni eksperiment u kreiranju alternativne istorije ali… opet, ko ovo voli, obožavaće.

https://www.youtube.com/watch?v=TsBz33HAoh0&list=PLBzBwYhHpqLKbLCGGG8QcGwnrtVKphxVb

Za još iznenađenja što veterani iz hevimetal rovova osamdesdetih i dalje sviraju, tu nam je novi album Quiet Riot – Hollywood  Cowboys. U slučaju Quiet Riot, iznenađenje je više tipa zašto oni snimaju ovako osrednju muziku i ko ovo sluša. Mislim, ovaj bend – koji je diskografski aktivan još od 1975. godine, za ime sveta! – je ranih osamdesetih imao jedan uistinu veliki hit sa pesmom (i albumom) Metal Health ali su nekako uspeli da veliki potencijal koji im je ovo (i obrada Cum on Feel the Noise kultnih Slade) kreiralo prokockaju i nikada nisu zaista zaigrali u ligi sa objektivno sličnim bendovima tipa Twisted Sister, Motley Crue ili, čak, WASP. Hollywood  Cowboys zvuči kao produkt značajno nebitnijeg benda za koji ipak mogu da kažem da ima MALO garažne vatre koja mu spasava čast da ne bude potpuno bezdušna vežba iz prelistavanja žanrovskog leksikona. Ali to što ovo nije nužno preproducirano ne znači da je sjajno. Današnji Quiet Riot je prepisivački nastrojena ekipa sa dva veterana i dva mlađa izvođača koji su svi muzički vrlo korektni, ali koji sviraju decidno drugorazredni ’80s hevi metal koji, ruku na srce, može da se sluša ako volite (a ja, znamo to, volim) ali koji jasno pokazuje da je Mental Health bio akcident i da ovaj bend nikada nije zaista imao potencijala za prvu ligu.

https://www.youtube.com/watch?v=uMks9DYC1tU&list=PLBzBwYhHpqLLSEPXXmP5y2YRsZsmcAbml

No, za kraj imamo lepu ponudu u vidu drugog albuma projekta Karyn Crisis’ Gospel of the Witches a koji se zove Covenant i mada je „gotski doom metal“ najbliži deskriptor za kojim umem da posegnem, jasno je da ja ne bih slušao makar kakav gothic doom. Ili, skoro pa nikakav.

Karyn Crisis je neka vrsta renesansne feminističke figure sa svim mogućim bizarnim skretanjima u pravcu karijere spiritističkog medijuma i zaranjanjima u ženske šamanističke tradicije starovremske Evrope. Ona je i modna dizajnerka, autor knjiga o italijanskoj magiji i vešticama, predavačica, jelte, slikarka, ali i pevačica u svom projektu koji, da se ne pomisli da je sav taj feminizam isključiv, pored Karyn Crisis sadrži i talentovanog italijanskog multiinstrumentalistu Davidea Tisoa.

Živi snimci po Jutjubu iz poslednjih godinu-dve su sugerisali da će drugi album Karyn Crisis’ Gospel of the Witches biti prilično heavy i drago mi je da mogu da potvrdim kako su sugestije bile tačne. Covenant je zrela i vrlo odmereno aranžirana ploča doom metala sa nešto folk momenata ali i sa veoma prominentnim elementima magijskog ritualizma i veštičijeg nasleđa. Naravno, Karyn Crisis ovde radi u dugačkoj tradiciji transgresivnih ženskih umetnika čiji je matrijarh sama Diamanda Galas i, naravno, u 2019. godini ovo nikako nije najtransgresivnija ploča koju možete da čujete (niti Crisisova imitira Galasovu na bilo koji način), ali Covenant je SUPERIORNO napisan album a Tiso je SUPERIORNO dobar muzičar dok je Crisisova, čak i ako ste isprevrtali očima za sve pare na pominjanje svih tih veštica, knjiga, slikarstva i prizivanja duhova, odlična pevačica koja ima impresivnu energiju čak i kad peva nežno i melodično. Kad skrene u duboki death doom vokal, pa, naravno, i to je jako dobro i ovo je ploča koja ima sav taj jaki krosover potencijal da zahvati veoma širok opseg publike, a da u osnovi ni malo ne beži od svoje suštinske ekstremnosti. Doom je muzika prenaglašene drame a Crisisova i Tiso je izvode sa vrhunskom uverljivošću i pitanje „da li je ovo gluma?“ potpuno gubi smisao kada se, slušajući ovaj album prisetite da je svaka izvođačka umetnost velikim delom gluma i samo je bitno koliko glumci uspevaju da sopstvene suštine uliju u svoju izvedbu. Karyn Crisis i Davide Tiso, reklo bi se, ulivaju velike delove sebe i ovo nije ploča poze i namigivanja već ozbiljan, višeslojan album superiorno moćne i emotivne muzike. E, pa, zaslužili smo ga:

https://karyncrisisgospelofthewitches.bandcamp.com/

2 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-11-2019”

  1. […] novi Second to Sun je tu! Rusi su me pre manje od godinu dana radovali svojim sedmim albumom, Legacy a novi, Leviathan je još jedna kolekcija raznovrsnih, multižanrovskih a opet stilski i suštinski […]

  2. […] pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: