Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-11-2019

Ako metal neće nama, moramo mi metalu. Ali hoće. Hoće on uvek, dobar je.

Depresivni blek metal je pravi podžanr da se započne ovonedeljni duboki zaron, pa još kad taj depresivni blek metal dođe iz Francuske, zemlje koja ima dobre razloge da bude depresivna, znamo da je sve kako je predviđeno. Apanthropy je jednočlani DSBM sastav iz ove zemlje, čiji je album-prvenac, Monument of Solitude ploča koja ne probija neke granice svog odabranog žanrovskog izraza ali se unutar njega pokazuje kao vrlo kompetentna. Vacuum, jedini član ovog benda se veoma komforno snalazi sa sanjivim pasažima razloženih akorda, ali i sa rafalnom paljbom i distorzijom tako da ovo sedi na nekoj zdravoj sredini između rani(ji)h Darkthrone i savremenih blackgaze tendencija. Visoki, vrištavi vokali bi mogli da budu problem, vidim da dosta ljudi komentariše da im smetaju, ali muzički ovo je izrazito zdravo i energično:

https://managarmproductions.bandcamp.com/album/apanthropy-monument-of-solitude

Atinjani Apognosis nasvom drugom albumu – Dominions in Polarity – isporučuju još svojih „ezoteričnih psalma za transcendentna crna srca“ i mada ovo zvuči kao da se neko zajebavao, ili makar da bi bilo bolje da se zajebavao, blek metal koga ovi Grci sviraju je zapravo simpatičan i intrigantan. Apognosis su prilično dobri u kreiranju kontemplativne atmosfere ukusnim ponavljanjima, dobro odmerenim srednjim tempom i promišljenim melodijama. Ovo je ploča koja o užasu u kome živimo razmišlja filozofski i reflektuje na njega hipnotičkom muzikom razrađenih aranžmana i dostojanstvene sirovosti.

https://apognosis.bandcamp.com/album/dominion-in-polarity

Sirovost je operativni termin i za debi EP švedske ekipe Lifvsleda. Manifest MMXIX ima četiri pesme koje kao da su napisane i snimljene 1991. a ne 2019. godine a Lifvsleda, uprkos lo-fi zvuku uspevaju da impresioniraju atmosferom, zaraznim melodijama i opštim utiskom propasti.

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/manifest-mmxix

The Deathtrip su norveško-britanski projekat sa određenom dozom pedigrea  u tome što ovde sviraju neki bivši članovi Dødheimsgard, My Dying Bride i još nekoliko solidno poznatih bendova. Demon Solar Totem, njihov drugi album sadrži i dosta slabih elemenata koje ja načelno vezujem za britanski blek metal, ali ima i mnogo interesantnih ideja. Ovo je moglo da bude lepše producirano, pogotovo su bubnjevi ružnjikavi, ali The Deathtrip se ovde svakako ne plaše eksperimenta i istraživanja novih teritorija pa je Demon Solar Totem ploča vredna uloženog vremena.

https://the-deathtrip.bandcamp.com/album/demon-solar-totem

Iz Finske dolazi Marras (a koji ne treba pomešati sa takođe finskim trešerima Marras – ova reč se koristi da bi se aludiralo na mesec Novembar) čiji je debi album, Where Light Comes To Die solidan paket staroškolskog, pomalo lo-fi blek metala koji žestoko testeriše i vrišti ali je spretan i u kreiranju tužne, meditativne atmosfere. Sve je to vrlo ukusno ako volite gorkoslatke, distorzirane teme koje kao da su snimljene vokmenom u nekoj zabačenoj šupi sred finskih šuma a album ima i odličan old-school omot i jedino moram da ZAISTA u očaju zavrtim glavom što bend na svom Fejsbuku promoviše Jima Jonesa, pa makar to bila i zajebancija…

https://youtu.be/JuL7JUWuI-8

Bretonci, Tan Kozh (što na bretonskom znači „stara vatra“) imaju vrlo ubedljiv debi album, Lignages Oubliés koji pod svojim barjakom paganskog blek metala nudi raznovrsne i interesantne pesme što umeju da se prošetaju celim putem od klasičnog blek metala, pa sve do blackened rock’n’rolla, često u okviru iste kompozicije, sa sve odličnom produkcijom i gomilom dobrih ideja. Opasan starter:

https://youtu.be/_3-7DgWrK5Y

https://antiqofficial.bandcamp.com/album/tan-kozh-lignages-oubli-s

Kejptaunski Constellatia  sa svojim debijem, The Language of Limbs, gađa publiku koja voli i postrokerski sanjivi i melanholični ambijent, ali i vrsiku i blastbit. Sve je to veoma by-numbers post-blek metal, ali je bend dovoljno tehnički kvalitetan i siguran u pisanju i izvođenju pesama da i kada naglašeno rade po formuli, to onima koji formulu vole – prija. Dakle, ne bih ovo nazvao generičkim već samo dobro zanatski odrađenim poslom:

https://constellatia.bandcamp.com/releases

Tribulation posle samo četiri studijska albuma izbacuju duplu živu ploču, Alive & Dead at Södra Teatern i ako volite njihov blackened rock’n’roll stil, već znate da li vam se ovo dopada. Šveđani uživo sviraju dobro i ubedljivo i ovaj album zvuči taman toliko sirovije od studijskih radova da vam osveži ljubav ka Tribulationu.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kIbWAnRdIZnogRnN7IfdJg_RjUaKhK92w

Za tradicionalniji black metal zvuk tu su nam ove nedelje Ragnarok sa svojim devetim albumom, Non Debellicata. Norvežani se drže klasičnog norveškog drugotalasnog nastupa, ali daju dobro napisane pesme koje su pune mržnje, agresije i hipnotičke energije. Plus, ovo je solidno miksovana ploča u kojoj se, recimo, bas-gitara ne samo dobro čuje nego ima i vrlo važnu poziciju u aranžmanima. Ragnarok su bend koji postoji već četvrt veka i njihova se autentičnost ne dovodi u pitanje a sjajno je čuti da su posle toliko vremena ovi ljudi ne samo verni svom izvornom izrazu već i da u okviru tog izraza imaju još mnogo toga da, jelte, izraze. Vrlo lepo:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/non-debellicata

Voleo sam prethodni album njemačkih Krater (Urere iz 2016. godine) pa mi je njihov novi dugosvirajući komad, Venenare bio jedna od iščekivanijih ploča ove nedelje, i nisam razočaran. Krater nisu radikalno promenili svoj zvuk ali se čuje lepo sazrevanje na ovom albumu koji orkansku energiju prethodnika sada još lepše kanališe kroz pesme koje jednako žestoko udaraju kao što i zavode dobro plasiranim melodijama. Krater su sa ovom pločom negde na razmeđi između avangardnije struje kakvu smo ove godine slušali (prvenstveno sa novim Mayhemom) i klasičnog nemačkog blek metala i mislim da im to mesto vrlo odgovara. Venenare je, tako, ploča koja može da ima i neobične, inventivne aranžmane ali i vrlo prijemčive momente. Kada se to sve sretno ujedini, kao na Stellar Sparks, prisustvujemo zaista izvrsnom momentu sazrevanja jednog vrednog benda.

https://abstrusekrater.bandcamp.com/album/venenare

Nekada solo projekat Kena Sorcerona, Abigail Williams, je sa godinama izrastao u prilično rastan primerak američkog blek metala i novi album, Walk Beyond the Dark, iako ne spada u nekakav meni omiljeni obor ovog podžanra, svakako može da se čuje. Abigail Williams je vazda prebivao u toj nekoj pompeznijoj sferi ove muzike koju Amerikanci vole ali je Skandinavci mnogo bolje izvode ali Walk Beyond the Dark je usredsređeniji, fokusiraniji album, manje zainteresovan za pirotehniku i melodramu a malo više za songrajting. Opet, ovo je i dalje preblizu nekakvim Dimmu Borgir i sličnim bendovima da bih ga ja mnogo trošio ali nije me uvredilo:

https://blood-music.bandcamp.com/album/walk-beyond-the-dark

Ova nam je nedelja donela i novi, četvrti album bruklinskih Liturgy i ako su potrebna periodična podsećanja da je, što se američke blek metal muzike tiče, istočna obala ta na kojoj se događaju najzanimljivije i najavanturističkije stvari, a da je Njujork tu ispred svih, molim lepo, H.A.Q.Q. (Haelegen above Quality and Quantity) je baš takvo podsećanje. Hunter-Hunt Hendrix, gitarista i pevač ovog benda je jedna skoro idealna avangardna figura na savremenoj sceni, sa diplomom profesora filozofije i studijama elektroakustične muzike u svom CV-ju ali i sa nepatvorenom ljubavlju ka ekstremnom metalu koja se materijalizuje u pločama što su kompleksne, smele, pa i, jelte, i pretenciozne u svojim probijanjima žanrovskih granica, ali koje ne gube jezgro ekstremnog, tvrdog metala. Tako je i H.A.Q.Q. album izrazito kompleksnih kompozicija koje u jednom trenutku zvuče kao da LaMonte Young svira blek metal, u sledećem imamo intenzivne pijanističke recitale sa sve elektronskim intervencijama, onda prelazimo na post-metal sviran na harfi, pa na veličanstvene blastbitove uparene sa sopran-akrobacijama, sve dok ne stignemo u okruženje japanske gagaku kompozicije, pa se vratimo perkusionističkim minijaturama (sa sve ksilofonom i glokenspilom) i vrištanju preko izmučenih gitara. „Transcendentni blek metal“ je, svakako, fraza koja mora da se zasluži ako nećete da ispadnete glupi, ali Liturgy su više nego dorasli ovom izazovu sa pločom koja je višeslojna i naglašeno eksperimentalna, ali koja istovremeno impresionira kvalitetom komponovanja i izvođenja (bubnjar Kayo Dot, Leo Didkovsky u jednom fantastičnom izdanju), pa i time kako je sve to na kraju dana izmiksovano. Hendrix i njegova ekipa su ponosne lučonoše ideje eksperimentalne avangarde metala koju su decenijama unazad zalivale figure poput Jima Plotkina, pa i Johna Zorna i H.A.Q.Q. je jedna od najboljih ploča koje sam čuo ove godine. A vi vidite.

https://liturgy.bandcamp.com/album/h-a-q-q

Stonerska ponuda nije mnogo bogata ove nedelje, bar ne za moje uši. Ali može se preporučiti atinsko-londonski Deaf Radio čiji je zapaženi prvi album, Alarm, od pre dve i po godine nazidao očekivanja za drugi na prilično astronomske visine. No, Grci su se iskazali pa je Modern Panic odlična, end aj min odlična ploča teškog roka, tj. desert rocka sa jasnim utemeljenjem u Queens of the Stone Age ali sa sopstvenim identitetom i gomilom, end aj min GOMILOM dobrih gitarskih tema i rifova, puno gruva, bezobraštine i generalno dobre atmosfere. Naravno, ja zapravo ne volim ovakav stil muzike, ali Deaf Radio su jako dobri pa urgiram da se poslušaju:

https://deafradio.bandcamp.com/album/modern-panic

Kad smo već kod desert rocka, Desert Suns iz San Dijega kombinuju taj neki moderniji pristup teškom roku sa klasičnijim, ’70s zvukom u kome vladaju veliki rifovi, retro-solaže, usna harmonika i nadrogirano pevanje da nam na albumu Carry On ponude sedam pesama teške, psihodelične hard rock i psychedelic blues svirke koja se najbolje valja konzumirati uz alkohol i kanabinoide. Pošto sam ja strejter i pošto je ovo ploča koja sebi ne pravi previše usluga musavim miksom, ne mogu ovo da preporučim bez ostatka, ali ona svakako može da počeše malo svraba na transverzali Ten Years After – Black Sabbath, ako od takvog svraba patite.

https://desertsuns.bandcamp.com/album/carry-on

Ni moskovski Dog Chasing Sun nema idealnu produkciju na svom trećem albumu, The Sun The Moon And The Mountains of Doom, ali ovo mu ne smeta toliko. Sergej Kosin progresivno sazreva kako ploče slede jedna drugu pa je njegov one-man stoner/doom projekat sa ovom pločom koja u britkih pola sata pakuje tri spore i lepe pesme, ponudio slušljiv doom koji ume i da zasuzi tim nekim nežnim, melanholičnim atmosferama, ali i da ponese dobrim fuzz-grooveom. Sve je to pomalo self-indulgentno, sa svojim instrumentalnim aranžmanima bez pevanja i slatkim slovenskim melodijama i kvalitet produkcije (pogotovo kad je programirani bubanj u pitanju) suviše sugeriše „demo“ klasu, ali ima ovo dosta art brut šarma i može da se pusti:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-sun-the-moon-and-the-mountains-of-doom

Kvebečki Birmani na svom trećem EP-ju (koji se zove – EP 3) imaju jednu pesmu dužu od 23 minuta i jednu kraću od tri jer su rešili da u punoj meri demonstriraju kako se ’70s prog rok može danas kombinovati sa nafaziranim stoner-doomom i razigranom psihodelijom i to, u prvom redu, zvuči odlično, sa dobrim miksom (ali preglasnim, daleko preglasnim masterom) i pevanjem na francuskom, a u drugom redu može da se pohvali odličnim komozitorsko-aranžerskim radom, sa dobro vođenim narativom i izvanrednim osećajem za gruv i dramu. Mislim da je ovaj bend više nego spreman za novi album i ne znam šta koji đavo čekaju. EP 3 je izvrsna ploča:

https://birmani.bandcamp.com/album/ep3

Pariski Monolithe nisu nužno moja šolja ceđene aronije sa svojim možda i premelodičnim, preproduciranim doom metalom u kome se funeral doom vokali sada uparuju sa muzikom koju bi mogla maltene da sluša i metalcore publika, ali njihov novi album, Okta Khora je svakako odlično napisan i odsviran. Produkcija, takođe, nije po mom ukusu, ja naprosto volim kad su stvari suvlje i naturalističkije, ali, mislim, boli baš njih qras šta ja volim. Monolithe znaju šta vole i to sviraju bez mnogo kompromisa, a digitalna verzija albuma nudi svaku pesmu i u high dynamic range verziji što u ogromnoj meri unapređuje moju dobru volju prema bendu. Okta Khora na vinilu izlazi tek u Januaru a bend je digitalno izdanje izbacio sada jer ga je neko već piratski pustio na internet. Pa eto…

https://monolithe.bandcamp.com/album/okta-khora

Tako i finski Hanging Garden na svom šestom albumu Into That Good Night nude još svog brendiranog melodičnog death dooma koji me na momenta zaista prijatno iznenadi inventivnošću i dobrim gruvom a na momente potpuno odbije premelodičnim, „komercijalnim“ zvukom. Mnogo sam ja razmažen, svestan sam toga, pa zato i pominjem album koji ja svakako neću mnogo slušati ali na kome ima gomila momenata koji mi prijaju:

https://hanginggardenlfr.bandcamp.com/album/into-that-good-night

Solunci Around the Fire nude zanimljivu smešu grčkih, egipatskih i istočnoazijskih motiva u svom stoner/ doom zvuku na EP-ju Advent of the Firewalkers, eksperimentišući sa spajanjem narodnjaka i teškog roka. Bolje bi ovo zvučalo uz bolji miks i master koji ne bi bio ovoliko natrpan, ali  Advent of the Firewalkers je makar ploča interesantnih ideja:

https://aroundthefire.bandcamp.com/releases

Ni Francuzi Electric Mistress ne mogu da kažu kako su se usrećili sa miksom, pa je njihov eponimni debi EP sa četiri pesme solidnih rifova i dobrog pevanja ipak više demonstracija njihovih nesumnjivih muzičkih i kompozitorskih potencijala nego nužno zaokruženo i zadovoljavajuće umetničko delo. Naravno, možda vi niste tako nezgodan, razmažen svat kao ja, pa vam ovo sve bude sasvim po meri.

https://electricmistresstheband.bandcamp.com/releases

Australijski We Lost The Sea nastavljaju sa svojim, skroz instrumentalnim, pristupom toj nekoj post-metal muzici i njihov novi album, Triumph & Disaster, ako stvari nisu bile dovoljno pretenciozne do sada, podiže uloge time što je u pitanju konceptualni rad koji se bavi „postapokaliptičnim pogledom na kolaps sveta ispripovedan kao da je priča za decu“. Oh, do tell, rekli bi Englezi. No, We Lost The Sea skoro da imaju dovoljno supstance da podupru ovaj koncept pa tako i otvaraju album sa petnaestominutnom Towers koja odmah pokazuje sa čim ćemo imati posla. Sve je to uglavnom dobro poznat jelovnik: post rok gruv odsviran sa puno distorzije, gorkoslatke melodije i puno meditacije, ali bend je načelno dovoljno dobar da ovo sve proda uz prilično autoriteta. Teško da ću se ovom albumu nešto mnogo vraćati, ali dostojanstveno je to odrađen posao:

https://welostthesea.bandcamp.com/album/triumph-disaster

Nedavno smo pisali o novom albumu Angel Witch, a duo Terminus iz Belfasta na svom drugom albumu, A Single Point of Light nudi moderno čitanje starinskog, tojest klasičnog hevi metala sa, između ostalog, dosta uticaja Angel Witch u svom zvuku. Terminus nisu sasvim moja, jelte, furka (pošto je, kako reče i najcitiraniji roker sa ovih prostora, moja furka užas) jer kombinuju NWOBHM nabadanje i mejdnovske gitare sa nešto „američkijim“, eh, „komercijalnijim“ heavy izrazom, ali  ovaj album nosi interesantnu kombinaciju melodičnog pevanja i demonskog hripanja da me sve vreme drži na ivici sjedala. Nisam fan preterano komprimovanog mastera, mada koga će TO iznenaditi, i ovo je zapravo najgori element albuma koji mu znatno umanjuje slušljivost, ali ako možete da ga prenebregnete, Terminus nude dovoljno zanimljive pesme i dovoljno šmekerskih momenata da A Single Point of Light bude ploča za više od jednog slušanja.

https://terminusni.bandcamp.com/album/a-single-point-of-light

Sa dosta anticipacije sam očekivao drugi album vajominških Casket Huffer. Ova ekipa je sa svojim debijem, Gospels of Scum ponudila instant probavljivu kombinaciju kavernoznog death metal/ blur-core zvuka sa dovoljno zaraznih rifova i hukova da slušaoca drži na uzici do kraja ploče, pa sam zadovoljan što mogu da kažem da je i drugi album, Filth Ouroboros sasvim na liniji ove ideje i da se eminentno uklapa uz druga slična ovogodišnja izdanja kakva su nam dali bendovi pout Slutvomit ili Concrete Winds. Casket Huffer, naravno, već svojim imenom sugerišu prljavštinu, štroku i najniže instinkte, ali sve je to uzalud ako se upakuje u muziku koja čoveka ne može da pomeri. No, Filth Ouroboros je ploča koja dobro pomera, krećući od pomenute kavernozne death metal estetike, ali sa puno autoriteta uplićući sve vrste polomljenih blek metal i doom death elemenata, daveći se u satanskim, dementim vokalima i oslanjajući se na dobar miks. I ovo je preglasno  masterovano, ali Casket Hufferu ovo ne smeta previše, mada bi sa većim dinamičkim opsegom ovo nesumnjivo bila još slušljivija ploča. No, i ovako, ovo je iznenađujuće bogata ponuda ideja koje na prvi pogled ne mogu da budu međusobno kompatibilne ali koje se sve dovoljno prirodno uklapaju u htonsku estetiku benda što treska, bije ali povremeno i iznenadi neočekivano lepim rifovima (Genocide Thralls, recimo). Lepo:

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/filth-ouroboros

U domenu brutalnog, tehničkog death metala, ove nedelje premijum ponuda u vidu četvrtog albuma rimskih konceptualista Hideous Divinity. Nije ovaj bend moj najomiljeniji brutal tech-death sastav, ali
Simulacrum je dobro podsećanje zašto svaki put kad ovi Italijani izdaju album vredi za njih odvojiti vreme. Ovo je ploča koja sa puno vrline demonstrira te neke „svetle“ strane ove muzike, u punoj meri se držeći klasične forme – betonski zid blastbitova, kao kamen tvrdi rifovi, visok tempo, nabijen miks – ali se trudeći da je oplemeni nekim „progresivnijim“ idejama. Simulacrum ove ideje realizuje kroz povremeno razmetljive arpeđo-solaže, ali i kroz aranžmane koji su mnogo više od šoukejsa za pojedinačnu virtuoznost članova benda i ovo je još jedna ploča na kojoj Hideous Divinity demonstriraju da su ekipa koja služi pesmama a ne poligon za kurčenje. Vrlo solidno.

https://www.youtube.com/watch?v=x17vNJWjho0&list=OLAK5uy_kvAj097BS_Jkbli5cwJE7rKjoy8SlB8e8

Švicarski Serpens Luminis na svom debi albumu, Bright Euphoria pored sjajnog crteža na omotu nude i tri pesme zanimljive kombinacije post-metala sa okrutnim, razaračkim death/ black zvukom. Miks i master ovog albuma treba idržati jer nisu ni malo laki za uho, ali vredi se potruditi jer Serpens Luminis sve svoje najbolje ideje bacaju u blender, ne čuvajući ništa za „problematični drugi album“ i rezultat je jedna uraganski jaka a opet višeslojna, dramatična muzička predstava za ljude koji decenijama slušaju ekstremni metal i dopada im se kada on rizikuje. Mnogo dobro:

https://serpensluminis.bandcamp.com/album/bright-euphoria

U klasičnijoj death metal formi je kaseta Devoured Humanity masačusetskih Mourned i vrlo prija. Mourned trguju mračnim, htonskim death metalom na tragu OSDM rivajvl talasa koji je ove godine porodio nekoliko izvrsnih ploča (maltene svake nedelje smo pominjali po jednu u poslednjih nekoliko meseci) i izbegavaju generički Incantantion/ Grave zvuk time što imaju odlične aranžmane, iznenađujuće zarazne gitarske melodije i odlično pevanje. Bend je za tri godine izdao svega devet pesama, ali kvalitet ovog izdanja (sa samo dve) je toliko visok da bih rekao da su Mourned više nego spremni za debi album koji će okrenuti glave a onda ih naterati u iznurujući hedbeng. Devoured Humanity je kazeta uz koju je nemoguće ostati miran i koju ćete vrteti na ripit dok se ne izliže:

https://mournedma.bandcamp.com/album/devoured-humanity

Negde početkom pošle godine smo pohvalili prethodni album deaththrash sastava iz Kolorada, Necropanther, Eyes of Blue Light, inspirisan Herbertovom sagom o peščanoj planeti, a sada je vreme da ponovo ispašemo pohvale i kažemo da je treći album ove ekipe, The Doomed City primetan skok napred za bend. U tolikoj meri da je ovo sporija, melodičnija ploča koja se sada nešto manje oslanja na šloki kombinaciju melodičnog deaththrasha i vrištavog pevanja već prevashodno na odličan songrajting gde se kombinuje melodični deaththrash i vrištavo pevanje. Kao i ranije, ovde i dalje ima mesta i za mejdnovske melodije i spore, teške blastbitove, ali bend sada sve isporučuje uz vidno zrelije aranžmane i razmišljanje na duže staze. Ovo znači da The Doomed City ne obara na patos jednim krošeom kiči šarma već uvlači mudrim komponovanjem i sekvenciranjem ploče što je baš kako i treba da bude, a produkcija je odlična i dopušta izvrsnom muziciranju ove ekipe da se dobro čuje. Naravno, ako ste se ponadali da naslov albuma ima veze sa istoimenim romanom Braće Strugacki, razočaraću vas, ali odmah i obradovati jer je kao predložak ovde korišćen filmski klasik Logan’s Run, što je isto pošteno. Necropanther nadrastaju okvir koji je ionako delovao samonametnuto sa ovom pločom i nude moderni vredan brojnih slušanja i uživanja u otkrivanju mnogih detalja koji ga oplemenjuju. Jes!

https://necropanther.bandcamp.com/album/the-doomed-city

Ljubitelji sludge metala poradovaće se debi EP-ju švajcarskog dua Charlene Beretah a koji se zove kratko i jasno: Ram. Dojica Švajcaraca (Charlene Petit i Thierry Bertah, jelte) u ovih pet pesama pakuju mnogo prljavštine i vrištanja i mada je ovo teška i mučna muzika, ona ima dovoljno gruva i te neke pozitivne energije da ne bude hermetična i odbojna. Pa još te zarazne wah wah solaže! Za ljubitelje Eyehategod ovo će biti dobrodošli aperitiv pred, nadajmo se, propisan album:

https://charleneberetah.bandcamp.com/album/charlene-beretahs-ram

Jedan od onih retkih momenata kada ovde pominjem neke deathcore albume i čudim se da su mi se pomalo čak i dopali je ponovo došao. Despised Icon su vedete ovog žanra, imaju novu ploču i mada, naravno, ja ovo neću slušati, pa verovatno ni pamtiti nedelju dana kasnije, mora se reći da Purgatory značajno odskače od deathcore proseka ove godine. Kanađani ne lome kalup i drže se standardne deathcore ponude koja u precizan, ubitačan death metal zvuk usađuje gomilu breakdown klecanja i, da se ne zabunimo, jasnih referenci na Slipknot, ali u svemu tome se čuje trud da se inovira u okviru poznate forme i pesmama podari dublja i ubedljivija drama od onog što je za deathcore već dosadni prosek. Mislim, Light Speed je legitimno odličan komad razbijanja i ono kako bih ja voleo da su Slipknot evoluirali…

https://www.youtube.com/watch?v=xKHQapesMNM&list=PLQGrRTjQT3n-OEXR1K68Z3dy_N92_rzi8

Kanadski The Night Watch na svom trećem albumu An Embarrassment of Riches nastavljaju sa svojim proggy zvukom gde violina sparinguje sa gitarama i bubnjevima u instrumentalnim, kompleksnim aranžmanima koji, distorzija na stranu, ne bi bili strani nekakvoj Rock in Opposition ploči od pre 30-40 godina. I, mislim, simpatično je to, onako, skoro pa kamerno, sa očiglednim naklonom ljudima kojima metal ne mora biti prvi žanrovski izbor, ali i dovoljno energije da metalcima bude blisko. Sad, ovakvih folk-rok komplikatora sam se u životu naslušao po raznim Ring Ring festivalima pa me The Night Watch ne obaraju s nogu ali su solidni i preporučuju se svakome ko nije ovako blaziran:

https://thenightwatch.bandcamp.com/album/an-embarrassment-of-riches

Da pomenem da i njemački melodični death metal bend SuidAkrA ima novi album i mada je njihov odabrani stil muziciranja nešto što ja uglavnom preskačem kad semplujem nova izdanja, Echoes Of Yore je dovoljno dobra i ubedljiva ploča da je ipak ovde pomenem. SuidAkrA svoj melodeath na ovom albumu bez stida vode sve do power metal ekscesa po uzoru na slavne zemljake Blind Guardian i mada je to užasno kiči, ploča je ipak puna ajronmejdnovskih melodija koje me svako malo odobrovolje. Ako volite melodičan a nabijen zvuk i visoki kič, SuidAkrA imaju šta da ponude:

https://suidakra.bandcamp.com/releases

Za speed metalce tu je Warsenal iz Kvebeka i njihov drugi album, Feast Your Eyes. Daleko je ovo od nekakvog modernog klasika, da odmah kažem, ali je dobro producirano i šarmantno sa pesmama koje podsećaju na klasike iz osamdesetih ali uz vidan trud da se pored poštovanja klasike, doda i nešto svoje. I nije to rđavo:

https://youtu.be/x66AX7Yku0A

Završimo sa jednim simpatičnim powerviolence izdanjem. PoweXChuck su nam na raspolaganje stavili svoju stranu split 10“ EP-ja sa Francuzima Ghetto koji treba uskoro da izađe i ovih jedanaest pesama su kao da smo i dalje u devedesetima sa nervoznim, grčevitim, a opet zaraznim i zabavnim hardkor zvukom i odličnom produkcijom. Nimalo originalno ali za ljubitelje Spazz i sličnih bendova sasvim preporučljivo:

https://www.youtube.com/watch?v=YvO2c4o_FFg

2 reagovanja na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-11-2019”

  1. […] ni Šveđani se ne predaju bez borbe. Lifvsleda je švedska reč za depresiju/ melanholiju a prošlog smo Novembra hvalili njihov inauguralni EP, MMXIX.  Tada sam primetio da je ovo vrlo sirov snimak, ali bend je u međuvremenu unapredio svoju […]

  2. […] uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: