Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-11-2019

Da bismo žnjeli metal, moramo ga prvo posejati. Pa posejmo…

U prvim blek metal redovima su Wolvencrown iz Notingema sa svojim prvencem Of Bark and Ash i, s obzirom na to koliko lajem protiv britanskog blek metala, ovo je još i dobro. Wolvencrown su melodični i epski ali ipaki melanholični, uspevajući da izbegnu upadanje u meditativne kovitlace u kojim se taj neki atmosferični blek metal često zagubi time da ovde ipak ima malo više krvi i vatre. Sve je to neki taj paganski blek metal pristup i sasvim je pristojno za prvi album:

https://youtu.be/M-LONGpjyxI

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/of-bark-and-ash

Srećom, nije sve danas melodično i melanholično, Parižani Moonreich imaju novi EP, Wormgod i Francuzi ovih pet pesama nabijaju lošim raspoloženjem i agresijom, kako i dolikuje blek metalu koji dolazi iz zemlje što o ovoj muzici, čini se, ima najviše različitih ideja. Na Wormgod je zvuk Moonreicha dobrano sazreo i ovo ima elemente avangardnog pristupa blek metalu ali su u prvom planu odlično napisane pesme i jako dobro izvođenje. Produkcijski, ovo je možda i za nijansu preupeglano ali svakako prija kad slušate izdanje koje vam ne uzima uši za taoce već na prvu notu. Dosta ovde ima dobrih rifova i žestine baš po mom ukusu, a obrada Depeche Mode kojom se ploča zatvara je tu valjda da bismo mi, surovi metalci, imali šta da puštamo svojim boljim polovinama (i, er, prilično je dobra). Veoma dobra ploča:

https://ladlo.bandcamp.com/album/wormgod-ep

Švajcarski duo Ateiggär osnovan je ove godina a njihov prvi album Us d‘r Höll chunnt nume Zyt je vrlo intrigantna smeša organske, kvalitetne muzike i dobro kontrolisane teatralnosti. Ateiggär su puni ideja a njihova interesovanja za misticizam, alhemiju i astronomiju se reflektuju u svežem pristupu komponovanju i aranžiranju pa je ovo jedna gotovo kamerna ali i dalje žestoka i ubedljiva ploča „intelektualnijeg“ blek zvuka koji svejedno ne odustaje od tradicionalne sirovosti i agresivnosti ovog podžanra. Meni veoma lepo jer cenim kada ljudi žanr proširuju prirodno, eksperimentišući intuitivno i pronalazeći efektne nove puteve:

https://ateiggaer.bandcamp.com/album/us-d-r-h-ll-chunnt-nume-zyt

Za ovonedeljnu porciju blek metala u kome je jedan od ravnopravnih instrumenata „srednjevekovna harfa“, tu nam je dosta dugo očekivani treći album mineapoliskih Obsequiae a koji se zove The Palms of Sorrowed Kings. Obsequiae svoj melodični blek metal zasnivaju u dobroj meri na toj nekoj srednjevekovnoj muzici i foklornom izrazu pa je i ovaj, treći album sada već sazrela i raskošna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi uz distorzije i vrištanje. Naravno, ovo je opet muzika samo za te neke posvećene kojima neće smetati skoro do šapata ispucali glas Tannera Andersona i koji će se oduševljavati srednjevekovnim gruvom i lepim melodijama koje su kao nešto ispalo iz, jelte, Nemanjića. Naravno, Obsequiae sve to aranžiraju bogato sa stalnim promenama ritma i harmonskim varijacijama pa je ovo ploča koja nikada ne sedi mirno i uvek zvuči dinamično ali ovde imam zamerku na miks i mastering koji su preglasni i prekomprimovani. I, sad, 20 Buck Spin, koji su ovo izdali, generalno takav napucan zvuk smatraju svojim zaštitnim znakom, a što ima donekle smisla kod mračnih old school death metal bendova kakvi im zarađuju hleb svagdašnji, no, Obsequiae sviraju dinamičniju muziku koja značajno više pati zbog ovakvog zvuka. No, dobro, ako treba, ovo može da se sluša i na parče a valjano je:

https://listen.20buckspin.com/album/the-palms-of-sorrowed-kings

Na prvom albumu finskih Black Beast (a koji postoje još negde od 2002. godine nego su do sada valjda rafinirali izraz) harfu sigurno nećete čuti. Nocturnal Bloodlust je ploča koja već omotom (na kome gledamo čoveka što bljuje vatru) pokazuje da je u srcu Immortal i klasična skandinavska nabadačina a kada neočekivano melodični intro od minut i po prođe, krećemo sa blastbitovima i pankerskim dranjem, negde između Immortal, Impaled Nazarene i starog Marduka. I mada Black Beast daleko od toga da su na nivou ovih preteča, može se ipak reći da su isporučili album čija je ritmička monotonost kompenzovana povremeno dobrim i pamtljivim rif-radom a čiji je preovlađujući štimung onaj divljačke, antihrišćanske pobune. Mislim, i pre nego što stignete do razaračke Fist of the Devil znaćete da li vam ovo prija i da li ujednačenost ritma i intenziteta svirke (koje prekida par sporijih, amtosferičnijih komada) uspeva da vas opčini ili samo umori. Meni su Black Beast po ukusu jer volim kada blek metal ovako testeriše i besni bez ostatka pa makar ne bio nešto posebno transcendentan.

https://primitivereaction.bandcamp.com/album/nocturnal-bloodlust

Stonerska ponuda počinje sa albumom još iz Oktobra, ali koji je toliko ubedljiv da ne treba da bude preskočen. Melburnski teškaši Nuada na svom prvom albumu, Beneath the Swamp sviraju lepljiv i prijatan stoner rok sa povremeno izvanrednim idejama, a svakako sve vreme sa visokim nivoom kvaliteta. Dok se u domenu same muzike stvari menjaju tokom ploče od vrhunski inspirisanog do korektnog, ovaj bend ima tako moćan i težak zvuk da je skoro pa nebitno šta sviraju. Hoću da kažem, ovo je MONSTRUOZNO i to u, jelte, pozitivnoj konotaciji:

https://deserthighways.bandcamp.com/album/beneath-the-swamp

https://nuada.bandcamp.com/releases

Rusi Temnee su remasterovali svoj debi album, Dialectics, ne bi li ga izbacili na vinilu pa onda imamo priliku da ga slušamo (i kupimo) i u digitalnoj verziji. Temnee se drže instrumentalnog teškog, psihodeličnog roka, velikih rifova, zdravog gruva i mada ne pričamo o najmaštovitijem bendu na svetu, novi remaster daje albumu jedan vibrantan, snažan zvuk pa se i pesme lepo slušaju, sa svim tim krčanjem faza, zvonkom bas-gitarom  i preteškim bubnjevima. Solidan album za pušenje hašiša i kljucanje.

https://temnee.bandcamp.com/album/dialectics-remastered-lp-version

I Španjolci Surya na svom prvom albumu, Overthrown imaju dobar zvuk a njihova muzika je opet lep i prijemčiv, teški, valjajući ali dovoljno „pop“ stoner rok da bude prijatan i ljudima koji su bliži „normalnoj“ muzici. Ako kažem da se ovde čuje malo Soundgardena to ne treba shvatiti kao da bend pokušava da imitira poznatije prethodnike već samo kao ilustracija da ovo nije puka hipnoza rifovima i fazom već da ima i lepih harmonskih ideja i pamtljivih refrena.

https://suryarocks.bandcamp.com/album/overthrown

Takođe iz Španije, pa još iz Septembra stiže i novi album kvarteta The Shooters, UFO Live session. Ovo je snimljeno „uživo“ utoliko što je sve odrađeno odjednom, bez nasnimavanja, ali je u pitanju studijski snimak pa je i zvuk dobar a The Shooters sviraju pristojno mišićav stoner rok sa gruvom kao najvažnijim elementom muzike. Prijatno, ne preterano originalno ili inovativno ali kvalitetan zvuk i „živa“ spontanost daju ovoj ploči dosta pozitivne, jelte, energije:

https://theshooters.bandcamp.com/album/ufo-live-session

Nazad u Melburn za potrebe prvog albuma izvrsnih Droid. Hyperreality je ploča koja praktično kao da je pravljena za mene kombinujući stonerski gruv i doom sporost, klateći se između nadrogiranog hard roka i psihodeličnog, satanskog metala, sa miksom koji je kvalitetan i tvrd ali sa masterom koji dopušta da se dinamika čuje. Pesme odišu okultnom paranojom i pravovernim doom zakucavanjima i aranžirane su majstorski da se pažljivo i metodično izgradi drama koja kulminira u momentima paljenja pedala i gaženja po svim instrumentima iz sve snage. Pritom mi se mnogo dopada i kako Richard Iskov peva, dajući svemu jednu ’70s doom crtu koja ne deluje isforsirano. Meni je ovo album koji bez problema puštam od prve pesme čim se završi sa poslednjom jer ima neizdrživo dobre rifove i savršenu atmosferu:

https://droiddoom.bandcamp.com/album/hyperreality

Vrlo slični i samo za malecnu nijansu „rokerskiji“ su Šveđani Hazemaze čiji je drugi album, Hymns of the Dead jedna sigurna procesija moćnih doom rifova i pretećih a opet seksi melodija i atmosfere ’70s grindhousea. Hazemaze su sigurni u formi koji vole i vrlo je rutinski sviraju što ih opet samo malčice lišava te genijalne dramatičnosti što je Droid imaju, ali ovo ne treba da  vas pokoleba, Hazemaze pišu odlične pesme i sviraju ih potpuno kraljevski.

https://hazemazeband.bandcamp.com/album/hymns-of-the-damned

I Poljaci Taraban su dobri na svom debi albumu, How the East Was Lost koji je moćna, a pevljiva i poletna kolekcija stonerskih/ rokerskih pesama sa jasnim dugovanjima ’70s hard roku i psihodeliji. Taraban su dovoljno glamurozni i seksi da legitimno mogu da idu na televiziju i budu bliski i publici koja sluša, uh, ne znam – sluša li iko još uvek Gretu Van Fleet? – a i da budu dobri za stare i namrgođene ljude poput mene koji sve porede sa rok muzikom uz koju su izrasli. A to je prilično moćna pozicija da se na njoj bude. Taraban imaju i malo te neke kinematske dimenzije koja im dodaje samo malčice prog šmeka i, generalno, zvuče kao bend spreman za velika dela:

https://taraban.bandcamp.com/album/how-the-east-was-lost

Za nešto mnogo mračnije imamo u ponudi Portugalce Wells Valley čiji drugi album, Reconcile the Antinomy donosi snažnu i emotivnu blackened doom muziku koja nije za pušenje droge već za ozbiljne meditacije o propasti i ništavilu. Ovo je jako dobro napisano i odsvirano sa puno sigurnosti, pritom i odlično miksovano tako da sav taj zanimljivi gitarski rad koga Filipe Correia ulaže može dobro da se čuje. Gitara ovde obavlja mnogo posla, manje se oslanjajući na klasične teške doom rifove i odlučujući se često za veoma upečatljive blekmetalske tremolo melodije i efektna razlaganja a Correia i odlično peva, no ne treba zapostaviti pohvale ni na račun ostala dva člana benda koji se predstavljaju kao izuzetno stamena i disciplinovana ritam sekcija. Wells Valley sebi pripisuju avangardne tendencije ali čak i da MRZITE sve što je avangardno, ovo je izvanredno napisan i odsviran album blackened doom muzike koji treba da čujete :

https://wellsvalleyblacklion.bandcamp.com/album/reconcile-the-antinomy

Za nešto „normalniji“ doom, blizak njegovoj „funeral“ inačici, tu su nam Moskovljani Bewailer čiji je prvenac, Where My Demise Dwells vrlo ubedljiv inicijalni iskaz i obećava intresantnu budućnost za bend. Bewailers u muziku i inače utemeljenu na predimenzioniranoj patetici unose još i popriličnu dozu te neke slovenske patetike i Where My Demise Dwells je spora, svečana ploča u kojoj se duboki death vokali smenjuju sa najnežnijim ženskim pevušenjem, ali sve je to ukombinovano i odsvirano sa puno autoriteta. Ovaj dvojac (u kome jedan član radi sve a drugi samo piše tekstove i povremeno recituje, sudeći po dostupoj dokumentaciji) razume kako se u doom metalu gradi i razvija drama i svaka pesma na ovom albumu zvuči napeto do pucanja sa svojim hiperemotivnim ali uvek dostojanstvenim i otmenim pristupom. Takođe, vrlo dobro snimljeno i producirano da se sačuva taman koliko treba prirodnog zvuka u kompozicijama koje su po prirodi stvari teatralne. Odličan debi za braću iz Moskve:

https://bewailer.bandcamp.com/album/where-my-demise-dwells

Den iz Čikaga na svom drugom albumu, Iron Desert kombinuju vrlo gruvi pesme sa lepljivim rifčinama i plesnim bekbitovima, i mračne, košmarne doom komade, nalazeći se negde na razmeđi sludge metala, (post) hardcore zvuka, gitarskog nojza i doom metala. Nezgodna kombinacija, i povremeno prilično naporna da se svari, ali uglavnom fascinantna i, kako bend nije od juče, natrpana rifovima i temama koje uprkos svoj konfrontativnosti što je bend gura u prvi plan, vuku na dalje slušanje. Ovo je muzika u kojoj bas-gitara zapravo vodi kolo a gitara je tu proizvođač košmara i košmara na ovoj ploči ima za izvoz. Mučno, mračno, ali dobro:

https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/den-iron-desert

U punudi „klasičnog“ hevi metala, ove nedelje imamo mančesterski Aggressive Perfector čiji se prvi album zvao Satan’s Heavy Metal. Kada tako nazovete prvu ploču, jasno je da sa drugom morate da se žestoko potrudite i oko muzike i oko brendinga i Havoc at the Midnight Hour, sasvim očekivano i časno gine na bojnom polju koje je bend sam izabrao. Čime hoću da kažem da je ovo vrlo prijatna i zabavna hevimetal ploča ali da je daleko od vrhunaca koje smo ove godine slušali u ovom žanru. A taj žanr je ona zdrava amalgamacija NWOBHM pank/metal žestine sa malo Venom, pa čak i Bathory prljavštine i Aggressive Perfector se solidno snalaze u svoj toj pičkaži, kreirajući pesme sa dovoljno memorabilnih melodija na uduplanim gitarama, pamtljivih refrena i puno energične svirke. Pevač (i gitarista), Dan Holocausto je možda najmanje upečatljiv element benda jer uglavnom urla i to je zdravo ali se utapa u muzici, a opet, ovo sugeriše i da su miks, i pogotovo master albuma preglasni što muziku čini napornijom za slušanje nego što bi trebalo. Jer Aggressive Perfector umeju da prospu dobre ideje i rifove kao iz rukava (slušajte šloki horor u Land of No Return) i da je ovo producirano sa više osećaja bila bi to mnogo upečatljivija ploča. Ali i ovako je dobra:

https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/havoc-at-the-midnight-hour

A onda, tu su nam i stvarni progenitori NWOBHM zvuka. Tygers of Pan Tang imaju novi album, zove se Ritual i njemu produkciju ne mogu da zamerim. Mislim, da se razumemo, nemam bogznašta da mu zamerim ni izvan produkcije, jer je ovo ipak bend koji stvara od kraja sedamdesetih i već dugi, VEOMA dugi niz godina se nalaze u niši koja meni nije posebno značajna. Ta niša je neka, jelte, pripitomljenija, komercijalnija verzija NWOBHM zvuka u kojoj Robb Weir i dalje bez mnogo muke izbacuje albume ispunjene korektnim, melodičnim pop pesmama sa ’80s šmekom i svim potrebnim zanatskim elementima da budu probavljive. Ali ne mnogo više od toga. Ritual počinje pesmom Worlds Apart koja ima samo malo one stare vatre da mi razgori nade više nego što bi trebalo, ali stvari veoma brzo dolaze u očekivanu ravan i album je kolekcija pesama kakve su mogle biti i na albumu The Wreck-Age iz 1985. godine. I, mislim, sve je to DOBRO ali samo u okvirima toga koliko je taj radio-friendly heavy metal iz 1985. godine bio dobar u nekim kosmičkim razmerama. Ja sam, ipak, nešto skloniji prljavštini i muzici koja poseže dublje u podsvesno i čupa na površinu neobičnije forme pa mi je Ritual ploča samo za posebna raspoloženja, ali ako volite taj napumpani heavy zvuk sa sredine osamdesetih kakav su Tygersi, pogotovo s ove strane Atlantika, praktično patentirali – Ritual je ploča prepuna razloga za sreću. Mislim, Rescue Me je pesma kakvu mogu da zamislim na bilo kojoj plejlisti klasičnih heavy komada iz osamdesetih pa… eto..

https://www.youtube.com/watch?v=aOfxxhn-U8A&list=PLBzBwYhHpqLKIyU2eYXNPs3bMNkxHYWyU

Death metal ponuda ove nedelje je prilično reprezentativna, kakva je bila tokom cele godine. Prvi na redu su Francuzi Mortuary (jedan od milion bendova ovog imena, da, mada su najbolji Mortuary zauvek ostali naši Kragujevčani) čiji je šesti album dobio bizarno ime, The Autophagus Reign, ali sa svojih jedanaest pesama isporučuje mnogo dobrog, poletnog i zabavnog deaththrasha. Mortuary su sada u fazi da sviraju kao nešto trešerskija varijanta poljskih Vader, sa manje „epskog“ poziranja a više slejerovskih rifova koji se lepo uklope u čist, lep miks i užasno zarazne blastbitove. Pritom ovo je ploča koja tokom celog svog trajanja drži jedan ujednačen pristup i nije dosadna jer su pesme aranžirane tako da sve zvuči napadački i jednako žestoko ali da opet ima dovoljno dinamičkih i ritmičkih zaokreta da se izbegne monotonija. Kada bend, kao na primer u Disposable, bez napora ubaci u još višu brzinu to je kulminacija ploče posle koje je sve dopušteno i album se bez problema doveze do kraja šampionski tukući iz svih oružja. Ne originalno niti inovativno ali izuzetno korektno odsvirano i sa odličnim osećajem za pesme lišene sala i nedokuvane filozofije:

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-autophagous-reign

Drugi album denverskih prog-death metalaca Blood Incantation, nazvan Hidden History of the Human Race je očekivan sa dosta pozitivne napetosti s obzirom na debi iz 2016. godine koji je pritiskao sve prave dugmiće nudeći naučnofantastični mizanscen i progresivnu svirku. Hidden History of the Human Race sa svoje nove četiri pesme stvari podiže na naredni nivo i ovo je ploča superiornih atmosfera i izvanredne svirke a koja se istovremeno ne gubi u tim nekim „muzičarskim“ samoobožavanjima i aranžmanima koji bi isticali tehniku i znanje nauštrb samih kompozicija. Blood Incantation na ovoj ploči imaju veoma kinematski, veoma evokativan zvuk i, zapravo, kada ovo uporedim sa najnovijim albumom Nile od pre neku nedelju, tačno čujem kako Nile povremeno izgaraju u potrebi da se dokažu a kako ovi mladići uspevaju da budu nošeni nadahnućem i iz njih te dugačke, kompleksne ali nikako isforsirane pesme lepo i lako izlaze. Mislim, slušajte recimo drugu, The Giza Power Plant kako se prirodno iz groovy death metal ubadanja razvije u (kvazi)orijentalni ritual a onda pređe praktično u doom brzinu i ni jednog trenutka ne izgubi korak ili nit narativa. Jaka je to priča i Blood Incantation mogu da se pohvale da su pravi naslednici prestižnih superheroja progresivnog death metala poput Atheist i sa svojim no-bulšit-samo-krtina pristupom mogu da drže lekcije drugim bendovima iz slične branše. Kada stignete do poslednje pesme, osamnaestominutnog epa „Awakening From The Dream Of Existence To The Multidimensional Nature Of Our Reality (Mirror Of The Soul)“ bićete svesni da je bend ovako pretenciozne naslove više nego zaslužio supstancom koju daje kroz svoju muziku:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/hidden-history-of-the-human-race

Tu su nam i londonski Unfathomable Ruination čiji sam prethodni album, Finitude iz 2016. godine prilično voleo. Nova ploča, Enraged & Unbound nastavlja sličnim korakom ali ne uspeva, bar za moje pare, da ponovi formulu izuzetno dotegnutog tehničkog, brutalnog death metala koja je tako dobro radila na Finitude. Daleko od toga da je Enraged & Unbound sad tu nešto kao loš album, ali naprosto pesme nisu toliko efektno sklopljene da budu na zlatnoj sredini između tehničkog ’určenja i brutalne primitive. No, naravno, ovo ne znači da ovo ne treba slušati. Unfathomable Ruination imaju primereno sirov i agresivan zvuk koji se lepo uklapa baš time što daje kontrast njihovoj disciplinovanoj svirci a pesme uspevaju da povežu gruv na tragu, recimo, Dying Fetus, sa mnogo ipak dobrih i efektnih ideja. Cenim što Unfathomable Ruination nisu bend koji pokušava da naprosto iskopira ono što je već funkcionisalo i Enraged & Unbound je ploča koja traga za novom suštinom i mestimično je i nađe. Rispekt.

https://unfathomableruination.bandcamp.com/album/enraged-unbound

Danski groove-death metal kvintet Blood Eagle na svom novom EP-ju, To Ride In Blood And Bathe In Greed III nastavljaju sa svojim četvrtastim The-Haunted-kad-bi-svirali-death-metal pristupom i ove tri pesme niti su loše niti su sad nešto posebno pamtljive. Sve je to lepo producirano i dobro odsvirano ali Blood Eagle su nekako baš konfekcijski sastav. Pa, kome prija konfekcija, a to i nije neka sramota, da se razumemo, ovo može da sluša sa uživanjem:

https://youtu.be/Hm-LdA-lLG8

Child Bite iz Detroita imaju novi album i iako ovo nije metal, njihov gruvi, teški, zarazni noise rock/ punk će biti prijemčiv metalcima nešto širih vidika, pogotovo onima koji nisu gadljivi na zvuk Scratch Acid sa čijim je Davidom Yowom Child Bite i sarađivao pre neku godinu. Blow Off The Omens je snimio i producirao Steve Albini i, razume se, uhvatio bend na vrhuncu njihove frenetične a opet kul i gruvi svirke, dajući im prirodan a moćan zvuk koji može da se odvrće do daske. Child Bite sa ovim albumom potvrđuju zrelost i beznaporno se ustoličuju kao moderni nosioci tog nekog noise/ groove rok/ pank zvuka što je bio jak u osamdesetima i početkom devedesetih a danas ga oni sviraju bez ikakvih retro ambicija, srčano i uz puno dobrih ideja:

https://childbite.bandcamp.com/album/blow-off-the-omens

Indastrijal-metalci-pankeri-nojzeri Street Sects imaju i novi singl u svojoj Gentrification seriji i Gentrification IV: Suspended from Gallery Rails će vam se dopasti ako su vam se dopali prethodnici. Ovo su još dve pesme abrazivnog ali zaraznog industrijskog roka čiji je naglašeni konceptualni nihilizam u plodonosnom kontrastu sa živošću same muzike. Vrlo lepo:

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iv-suspended-from-gallery-rails

Gregor Mackintosh iz Paradise Lost je sa svojim novim projektom, Strigoi, konačno dobacio do prvog albuma i Abandon all Faith je za mene mnogo zanimljivije izdanje od bilo čega što je Paradise Lost radio poslednjih dvadeset godina. Strigoi kombinuju doom, death i crust zvuk i mada u ovoj posebnoj tržišnoj niši ima mnogo i boljih bendova, Mackintosh i Casket se ne mogu optužiti da su puki turisti. Ima ovde autentičnosti, prljavštine i mračnjaštva (slušajte Nocturnal vermin) koji prijaju:

https://www.youtube.com/watch?v=3YpnXpcYE0s&list=PLB4brr7vf-P5ZCU97nt6HZDXUoZglBjKx

Nezamenljivi Horror Pain Gore Death Productions nam za danas donose split album bendova Y-Incision iz Nebraske i Treasonist iz Oregona i ovi prvi tuku kvalitetnim hardcore-thrash/ grindcore oružjem sa dosta elegancije i dečačke napaljenosti koje su u zvuk benda ulivene u korektnim odnosima. Kratke pesme, besan, nadrkan etitjud i dobro vladanje instrumentima za mladiće iz Nebraske. Treasonist, pak, isporučuju prljavi, gruvu naklonjeni deathgrind sa dobrim gitarskim radom i kvalitetnom ritam sekcijom što zakucava iz sve snage ali ima i osećaj za ples. Mechanical Perdition nije neka legendarna ploča o kojoj će se pričati u decenijama koje dolaze ali je lepo parče prljave hardkor svirke koje nema čega da se stidi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/mechanical-perdition

Za kraj imamo četvrti album čikaških Lord Mantis koji sa puno elegancije i autoriteta spaja sludge metal sa black metalom, donoseći muziku koja uspeva da podvuče najbolje od oba pravca. Na kraju krajeva, oba ova podžanra metala izvorno mnogo polažu na negativne emocije, agresiju i sirovost, a oba su se razvijala i u smeru meditativnije, reflektivnije muzike pa je Universal Death Church, kako se ovaj solidni album zove, superiorno dobra demonstracija kako možete da sazrite a da ne izgubite tu neku silovitost što čuči u korenu muzike koju svirate. Universal Death Church je snimao i miksovao Sanford Parker iz Minsk, Buired at Sea i gomile drugih bendova i na njemu (albumu, ne Sanfordu) gostuju članovi Yakuza, Indian i Pelican i sve ostavlja utisak jedne snažne povratničke ploče koja ulazi duboko u utrobu sludge metala i stisnutom pesnicom iz nje izvlači ono najstrašnije i najgore da od njega pravi bolnu, tešku muziku. Vrlo dobro.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/universal-death-church