Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-11-2019

Posle Crnog Petka dođe Metalna Subota. Tako je bilo, tako će biti, jer tako mora da bude.

Blek metalsku navalu ove nedelje predvodi finski kvartet Ruho sa svojim drugim albumom, The Devout Thrum i ovaj bend je toliko tr00 da čak ni na bandcampu ne piše koliko koja od ove četiri pesme traje. Da bismo ipak pomogli slušatelju, reći ćemo da pesme traju između deset i dvanaest minuta i da je u pitanju metodičan, postojan skandinavski blek metal sa vrlo „suvom“ produkcijom i odanošću severnjačkoj hladnoći. Poznato je da ja volim kada je blek metal monoton i kontemplativan a da se to sve izvodi uz potreban minimum agresivnosti. Ruho daju baš ovo a pesme im, zbog svoje dužine, imaju kapacitet i da pametno i smisleno menjaju dinamiku i brzinu. Bend ovo ne zloupotrebljava i ovo nisu na silu komplikovani aranžmani već prijatna, epska putovanja kroz led i samoću uz odličan miks (slušajte kako gitara sitni na levom kanalu) i ubedljive atmosfere.  Veoma dobro za početak ovonedeljnog pregleda.

https://ruho.bandcamp.com/album/the-devout-thrum

Na svom drugom albumu, pod nazivom Visioen van het verborgen land, jednočlani nizozemski sastav Vaal nudi lep egzemplar tog solo, sobnog-ali-kvalitetnog blek metala, sa primerenom, ranoburzumovskom sirovošću groznog pevanja, jakih distorzija i prostih bubnjeva ali i jeftinim, ama efektnim korišćenjem sintisajzera (i sinti horova) da se svemu doda malo šloki epike i horora. Vaal sa ovim albumom nudi diletantizam u onom njegovom pozitivnom smislu, muziku bez zanatskih trikova i upeglavanja, čistu i iz (crnog) srca. Ima u tome lepote.

https://vaalbm.bandcamp.com/releases

Polsjki Forest Whispers ima novi EP, Do Szkarłatnego Czysćca i to je i dalje sirov blek metal inspirisan drugotalasnim bendovima iz prve polovine devedesetih mada Poljaci ovde dodaju i nešto sofistikacije u aranžmanima sa zanimljivim ritmičkim i melodijskim idejama. Ideja, da budem iskren ima možda i previše po jednoj pesmi i bilo bi bolje da je bend sve te ideje sačuvao za sledeći, četvrti album umesto što pesme svaki čas idu na neku drugu stranu, ali, opet, većina tih ideja je dobra a Forest Whispers uspešno prelaze iz pankerskih prostakuša u mejdnovski inspirisane harmonije pa ovo nikada nije dosadna ploča:

https://forestwhispers.bandcamp.com/album/do-szkar-atnego-czys-ca

Varaždinci, Bednja, na svom prvom albumu, Doline Su Ostale Iza Nas daju dosta ubedljivu argumentaciju za svoju mešavinu blek metala i nekakvog hardcore thrasha sa blago postmetalskim harmonijama, nudeći muziku koja je bučna, vrištava i energična, ali emotivna, a ume i da uspori i smiri se do skoro postrokerske zamišljenosti (slupajte Poslednji krik od sredine ili početak Povratka kralja). Priznajem da me u takvim momentima manje ubeđuju u to što rade, delom i zbog miksa koji ovakve delove posreduje dosta slabo, ali kad krljaju, Bednja su taman kako treba i valja da se drže krljačine.

https://bednjacroatia.bandcamp.com/album/doline-su-ostale-iza-nas-black-metal-hardcore

Švedski Avslut smo polovinom godine pohvalili za dobar EP Förslavad, a sada se vredna petorka (koju znamo samo po početnim slovima imena) vratila sa drugim albumom. Tyranni je, kao i prethodna izdanja, izašao za Osmose Productions i čuje se dobro da je ovo bend koji nikada neće podbaciti ispod pretpostavljenog standarda. Ovo je mišićav, energičan, tvrd i brz blek metal koji svoju razgnevljenost pakuje u dobro kontrolisane izlive agresije sa superpreciznim bubnjevima i disciplinovanim a raznovrsnim gitarskim radom. Avslut, kao što Šveđani već rade u blek metalu, kombinuju nepraštajuću ritmičku surovost sa pržećim rifovima ali i upečatljivim melodijama i Tyranni je ploča koja ima nekoliko trenutaka za pamćenje. Vrlo solidno:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tyranni

https://www.youtube.com/watch?v=_D8ofrMKsBQ

Takođe za Osmose Productions izdaju dvočlani Tragediens Trone čiji je prvi, i istoimeni, albbum sjajan pokazni primer za tu neku razliku između švedskog i norveškog blek metala – ako u tako nešto verujete. Tragediens Trone je tehnički impresivna ploča ali ploča toliko ledene atmosfere i discipline u konzistentnom doticanju onostranog da je teško povremeno se ne naježiti dok je slušate. Skald i Lt. Wardr su kreirali album koji uzbuđuje koliko i plaši, praveći aranžmanski jednostavne ali ne prostačke ili primitivne pesme. Ova muzika naprosto teče, kao nekakva ledena reka u hiperborejskim pustopoljinama, noseći i živo i mrtvo jednakom snagom i nezainteresovanošću, a kada između pretećih vokala, tvrdih bubnjeva i oštrih gitara promaknu klavirski akordi i sintisajzerski vetrovi sve dobije prigodno vodviljski ali nikada neozbiljan ton. Izuzetno ubedljiv debi, pa još sa sjajnom naslovnom stranom – obavezno slušanje:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tragediens-trone

https://www.youtube.com/watch?v=CDlc8xREGl4

U stonerskim dubinama prvi su nam na redu Supernaut iz Santa Kruza. Iako očigledno imenovani tako da odaju poštu Black Sabbathu, ovi kalifornijski mladići sviraju osoben hard rok/ hevi metal sa nekarakteristično visokim tempom, nekarakteristično melodičnim vokalnim aranžmanima i nekarakteristično svedenim gitarskim radom. No, The Green, kako se ovaj, drugi njihov, album zove, prilično umešno demonstrira da stoner metal ne mora po definiciji da bude spor, primitivan i napunjen do vrha džinovskim rifovima. Supernaut su bluzerski utemeljeni, progerski razigrani i psihodelično-pop raspevani a što se pokazuje kao dobra kombinacija. Šteta za malo taman miks ali ne kvari stvari preterano:

https://supernaut.bandcamp.com/album/the-green

Vašingtonski Lionize na svom prvom albumu nazvanom Panic Attack! nude vrlo dobro odsviran i produciran hard rok koji se kreće negde između hard-bluz osnove Deep Purple (pevač vrlo rado zvuči kao Gilan), fazirane ’70s psihodelije i neke glamuroznije savremenije interpretacije hard roka koja u sebi nosi dovoljno panka da ima solidan pedigre. Vrlo je to dobro podmazano i profi zvuči i ja ne mogu da odolim kad čujem te lepe međuigre Hammond orgulja sa gitarama i voleo bih da je bend samo za mrvicu prljaviji, ali to su samo moje perverzije na delu… Vredno slušanja:

https://www.youtube.com/watch?v=QOyObAKhdIE

Italijanski psihodeličari The Whirlings na svom drugom albumu, Earthshine, mešaju heavy psihodeliju sa malo post roka i uglavnom su prijatniji nego neprijatniji za moje uši. Voleo bih da ovde ima malo više frikauta a malo manje šugejza ali to su opet samo neke lične preference. Bend je sveden i fokusiran u svom izrazu i lepo se sluša:

https://thewhirlings1.bandcamp.com/album/earthshine-2

The Galactoids iz Indiane na svom prvom EP-ju, Commune, vele da su se samo zezali i da je ovo grupa ortaka koji se zabavljaju, ali ove četiri pesme pokazuju kvalitetan proggressive/ space-rock/ pop-psihodelični bend koji nije dovoljno blizak metalu za moj ukus ali koji je definitivno vrlo vešt u pisanju, izvođenju i snimanju složenih, interesantnih pesama.

https://thegalactoids.bandcamp.com/album/commune

Nešto ranije ovog meseca izašao je i šesti (mada zavisi kako brojite) album belgijskog doom projekta Slow nazvan VI – Dantalion i ovaj je dvojac bez problema u jednoj prilično jakoj godini za funeral doom potvrdio svoju zasluženo visoku reputaciju. Dantalion je, kao i druge dobre funeral doom ploče koje smo pominjali ove godine (Fvneral Fvvk, Raventale, Esoteric…) pokazuje da je delo iskusne i kvalitetne ekipe (mada uglavnom jednog čoveka) (kome je odnedavno dodata jedna žena) time što se na ovoj ploči izbegava kreiranje pesma po najjednostavnijoj formuli plima-oseka gde dinamički tiši smenjuju glasnije delove i obrnuto, i umesto toga dobijamo složenije i interesantnije aranžmane. Slow su, pak, na neki način skoro pa progresivni u svom majstorskom igranju atmosferama koje imaju korektnu količinu za duboki doom metal neophodne melanholije ali se vešto poigravaju sa brojnim horor elementima. Ekstremna sporost ove muzike, još više nego na prethodnim albumima,  je idealno ugođena sa dramom koju Déhà i Lore ovde grade i doprinosi željenom ugođaju svečane ozbiljnosti čak i kada bend skreće u sasvim „žanrovske“ horor-metal vode. Belgijska mašina za pravljenje konfrontativne muzike, multiinstrumentalista i prolifični autor Déhà  je pre koju nedelju na istim ovim stranama pomenut na ime ekstremno agresivnog blek metal projekta Merda Mundi a sa Slow ovaj čovek podseća da ima mnoga lica i da su sva fascinantna. Izuzetna ploča za mnogaja slušanja:

https://slowdooom.bandcamp.com/album/vi-dantalion

Jednako me je impresionirao, mada na nešto drugačiji način, prvenac tajanstvene doom/ death/ sludge skupine iz Londona, Bull Elephant koji se isto zove Bull Elephant i u pitanju je koncpetualni album koji se oslanja na palp-estetiku iz vremena prošlih, pričajući priču o ubijenom slonu koga esesovski „okultni naučnici“ pokušavaju da vrate iz mrtvih ne bi li ga iskoristili kao (ne-)živo oružje, samo da bi se pojavio šaman koji im smrsi konce i okrenuo zombifikovanog stvora protiv nacista. Zvuči šašavo, ali Bull Elephant KIDAJU nudeći muziku koja zvuči kao sporiji Mastodon kako svira progresivni doom, sa raskošnim vokalnim aranžmanima i besprekornom kontrolom nad dinamikom. Ovom albumu se jedino da zameriti prevelika kompresija mastera jer je sve ostalo skoro savršeno sa stalno inventivnim mutacijama kroz koje pesme prolaze, odličnom atmosferom, moćnim ritmovima, jakim gitarama i, ponoviću još jednom, najraznovrsnijim vokalima koje ćete ove godine čuti na jednoj doom ploči. Moćno.

https://bullelephant.bandcamp.com/releases

Losanđeleski Teeth su u osnovi grindcore bend ali sa jakom inklinacijom i ka death doom zvuku pa je njihov drugi album, The Curse of Entropy jedna vrlo intrigantna i moćna smeša brutalnih blastbitova, sporih, veoma teških doom pasaža, prog-metalskih ritmičkih zavrzlama i gitara koje sve vreme nastoje da prizovu najcrnje košmare koje vaša podsvest ima na harddrajvu. Ovo je prilično tečna i mišićava muzika sa pesmama prilično konvencionalnog trajanja (dakle, od dva do četiri minuta), što za grindcore zvuči neprimereno, ali Teeth uspevaju da kvalitetnim gitarskim radom, dobrim aranžmanima i velikim zalaganjem bubnjara Alejandra Arande održe tenziju i budu konzistentno zanimljivi. Ploča koja intrigira atmosferom i idejama ali čije pesme svakako jebu kevu kako grajndkor i mora da jebe. Pritom, vokal Erola Uluga je potpuno BOLESTAN. Jako mračno ali neodoljivo:

https://teethtl.bandcamp.com/

Njemački speed/ power metalci Stormwarrior izbacuju svoj (tek) šesti album za dvadesetak godina postojanja a ovo je verovatno zato što se bend oko izdanja trudi i pazi šta će da napiše i kako će da ga odsvira. Ja nisam neki veliki fan ovog benda ali cenim njihov izraziti kvalitet i simpatičnu estetiku koja je negde na razmeđi ranih Helloween i ranih Blind Guardian pa je i Norsemen više nego korektna, veoma pošteno odrađena ploča udaračkog metala sa veoma zaslađenim melodijama. Kada se to spoji na perfektan način, kao u Storm of the North dobijamo nešto prilično zabavno, no, naravno, bend ne uspeva da čitav album bude ovako ubedljiv. Ali se časno trudi:

https://www.youtube.com/watch?v=nSZ85TC6b34&list=OLAK5uy_noodDuazTHervICPuUtNJbnu9_vqGv4ko

Dobrog smo death metala imali na raspolaganju ove nedelje, na primer, meksički Remains je dropovao svoj novi album, Chaos & Light i ma koliko da su ovi sada već iskusni momci (četiri albuma za pet godina nije mala stvar) sebe utemeljili u meksičkoj interpretaciji tradicionalnog švedskog death metal zvuka, toliko je ovaj album prepun svežih pogleda na ovaj žanr i odličnih rifova. Naravno, švedski death metal odavno nije ekskluzivno vlasništvo švedskih muzičara i mada Remains svojom mladošću i očiglednim omažima koje Dismemberu ili Entombedu daju vizuelnom kodifikacijom svog logotipa i omota albuma sugerišu da je u pitanju samo sa ljubavlju odrađena imitacija, Chaos & Light je isuviše dobra ploča da bi čovek duže od jedne pesme živeo u ovoj zabludi. Naprosto, Remains su ODLIČNI, sa disciplinom koja svedoči o stotinama sati provedenih u prostoriji za vežbanje – a što im daje profi zvuk – ali i sa svežinom koja podseća da je reč o još uvek mladom i gladnom bendu (možda i bukvalno – bend na bandcampu moli za donacije kako bi platio za „artwork“) koji ne želi da slepo sledi pravila što su ih drugi postavili već smelo krči svoje puteve. I zvučno se odmah primeti razlika i mada je Chaos & Light ploča tradicionalno prekomprimovanog mastera, kako je za swedeath i običaj, već samo odsustvo Boss HM-2 pedale na gitari – alatke koja je definisala ovaj zvuk koliko i pevanje Mattija Kärkija ili bubnjarski stil Nickea Anderssona – daje ovoj ploči osoben zvuk, višeslojniji i prozračniji nego što biste očekivali od ovakvog death metala, a opet bez ikakvih kompromisa u pogledu težine i agresije. Remains pritom pišu pesme koje imaju svu širinu i težinu švedske klasike ali sa mnogo dobrih i novih momenata, uspevajući da izbegnu nepotrebno komplikovanje i uvaljujući po koji pamtljiv rif kada mu se ne nadate. Impresivno i autoritativno, ovi mladići podsećaju da je „švedski death metal“ ne samo odavno postao estetski izbor a ne geografska odrednica već i da se u muzici koja je vrhunac dosegla pre gotovo tri decenije i dalje može lepo inovirati i praviti sveža, zdrava muzika. Rispekt:

https://remainsmx.bandcamp.com/album/chaos-light

Tu je i split album njemačkih old school death metal bendova Gravehammer i Khaos koji izlazi tek u Februaru ali je već dostupan na Bandcampu zahvaljujući ljubaznosti izdavača Fucking Kill records. Lepota! Dok severnjački Gravehammer ne postižu previše na prvu loptu jer je njihov OSDM suviše jeftino produciran da bi svo to obožavanje Autopsyja poentiralo onako kako želi (ali sve nekako legne ako se čovek potrudi pa sluša sa ljubavlju), južnjaci Khaos su odmah šarmantni sa svojim prostačkim, sirovim deathgrindom koji ujeda za dušu i ne pušta dok ne otkine komadešku mesa. Lepo:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/gravehammer-khaos-split

I uvek pouzdani Horror Pain Gore Death Productions zadovoljava novim izdanjem a to je album prvenac njudžerzijevskih Chained to the Dead. A Gruesome Encounter je ploča nastala pod očiglednim uticajem VHS horora, puna brutalnog, zakucavačkog blastovanja i vrištanja, negde na razmeđi grindcorea i death metala sa više oslanjanja na atmosferu nego na komplikovanu svirku. Ovo ne znači da su pesme glupe ili nespretno odsvirane već da Chained to the Dead više vole da uzmu jedan motiv i dobro ga istraže sa svih strana nego da komplikuju aranžmane skretanjima pod pravim uglom. Pritom ovo je tehnički kompetentno i razgovetno tačno koliko treba. Uz gomilu filmskih semplova i GWAR obradu na kraju, ovo je grindhouse album kakav čovek samo može da poželi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/a-gruesome-encounter

Naravno, album nedelje je za mene novi Cattle Decapitation, dugoočekivani Death Atlas koji je, iako zvanično dostupan tek jedan dan, već uspeo da oštro podeli death metalce diljem zemljinog šara. Neki vele da je ovo bezmalo remek-delo i logičan naredni korak za bend koji nesputano evoluira već decenijama, a neki misle da je u pitanju maniristički, pojednostavljeni pristup Cattle Decapitation zvuku sa političkom porukom koja je postala važnija od svirke. Vidim kako ovi drugi uspevaju da budu u krivu ali sam nešto bliži ovim prvim.

Naime, Cattle Decapitation su sa Monolith of Inhumanity iz 2012. godine dosegli svoju zrelu fazu, rafinirajući svoj deathgrind pristup dolaskom na pozicije tehničkog, brutalnog death metala što je nadišao prostu fascinaciju brutalnošću i postao medijum za istraživanje značenja te brutalnosti u svetu kojim vladaju (ili misle da vladaju) ljudi. Od te tačke na dalje, bend samo prirodno razvija ovaj zvuk, dodajući sve više melodije i neskrivene emocije u muziku, bežeći od namerno hermetične, manifestno kompleksne formule brutalnog death metala i kreirajući muziku koja zadržava brutal death vokabular – matematički precizne, superbrze blastbitove, saturaciju duplim bas bubnjevima, duboki grleni death vokal, tvrde hromatske rifove – ali ga koristeći na razgovetnije, eh, možda i „populističkije“ načine. Nije da je Death Atlas „pop“ ploča ali je VRLO primetno kako ovaj album smanjuje udeo klasičnog denflovanog death metal rif rada na gitari a uvećava procenat tremolo melodija koje beže od hromatske pravovernosti i harmonski umeju da izađu skoro potpuno izvan granica metala dajući nam prijatne teme koje bi, da nema ekstremne distorzije i vrištanja, bile pogodne i za Pink Floyd pa i za Šarla Aznavura.

Naravno da je to malo radikalno ali Cattle Decapitation sada treba posmatrati ne kao death metal bend koji pruža ručicu preko granice žanra već kao naprosto zreo bend koji svira svoju muziku a ta muzika ima veliki postotak prepoznatljivih death metal elemenata u sebi. Drugim rečima, Death Atlas TREBA da bude tako melanholična, pesimistično zamišljena ploča kako zvuči, TREBA da ima sve te melodične momente i monotone „blek metal“ blastbitove u kojima gitara samo svira akorde jer je ovo ploča koja više nego ijedna pre nje poziva na refleksiju i, jelte, razmišljanje. Cattle Decapitation su među najpoznatijim vegetarijancima u death metalu a ovaj album nastavlja tamo gde su Monolith of Humanity i The Anthropocene Extinction stali, otvoreno naglas meditirajući o istrebljenju koje je Zemlji doneo Čovek, o nestajanju čitavog ekosistema koji poznajemo i ekološkoj destrukciji nezamislivih razmera koji prihvatamo kao puki savremeni način života.

Kome ova ekološko-politička upitanost ne prija sigurno se neće lepo provesti uz ploču koja ima nekoliko interludija sa nabrajanjem zastrašujućih podataka o šestoj velikoj ekstinkciji na planeti i sumornim projekcijama budućnosti ali nikakva politička inklinacija ne treba da zaslepi čoveka pa da ne prepozna da je Death Atlas svejedno moćna ploča metala koji zakucava ali i peva onako kako death metal retko ume da zapeva. Naravno, Travis Ryan je odavno seo na tron najraznovrsnijeg death metal pevača možda i svih vremena, i, ako su sa ovim albumom Cattle Decapitation snimili onakav album kakav sam se pre četvrt veka nadao da će jednom Fear Factory snimiti, onda je i Travis pokazao kako bi Burton C. Belle zvučao da je više vežbao a manje se tetovirao. Na ovom albumu Ryan demonstrira ogroman raspon tehnika i pristupa gradeći ogroman deo njegove atmosfere, mešajući moćnu death/ grind agresiju sa velikim spektrom svojih „prljavih klinova“ i temperirajući melanholične harmonije na besprekorno inventivne načine.

Naravno, uz sve moje lepe reči i misli, prihvatam da ovo ne mora da bude ploča koja će se svakome dopasti. Cattle Decapitation su na njoj smeli i samouvereni ali možda ne na načine koji svakom prijaju. Ja joj mogu zameriti – očekivano – prekomprimovan master, što je stara boljka ovog benda, ali joj ne mogu zameriti bogznašta drugo. Mislim se nešto, ako su Fear Factory sa Demanufacture najavili sopstveno prilaženje mejnstrimu onda je Death Atlas, toliko godina kasnije, demonstracija mogućnosti odlaska u drugu stranu, uvođenja decidno ne-death elemenata u svoj zvuk, ali ne i odricanje onoga što brutalni death metal jedini može da donese muzici koja ima misiju i izgrađen estetski stav. Maestralan album:

https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/death-atlas