28 decembra, 2019 – Cveće zla i naopakog

Poslednja Subota (da ne kažem Poslednji Sabat) u mesecu je dobra prilika da popišemo albume koji su se isticali kvalitetom ili makar interesantnošću tokom skoro završene godine. Pre toga, da ipak notiramo ono zanimljivo što je izašlo u poslednjih nekoliko dana…

Na primer, finski Sargeist koji smo prošle godine ozbiljno pohvalili za odlični peti album, Unbound, ove su se nedelje upisali u zimski program sa EP-jem Death Veneration i to je divan, agresivan i sirov a melodičan i slojevit blek metal iz zemlje hiljadu jezera, baš onako kako su nas Sargeist već i navikli. Blek metal je najbolji kada kombinuje nemilosrdno udaranje sa zavodljivim, slatkorečivim odavanjem melodiji i pesmi i Sargeist su, u ovom trenutku, jedan od najboljih bendova u igri:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/death-veneration

Ruski jednočlani udarni odred Navjarmaahr sa svojim trećim albumom, Navje, nudi solidno miksovan ruski blek metal sa svim onim elementima koje ova odrednicva podrazumeva: disciplinovana i žestoka svirka, ali i nadev slovenske melodičnosti i duševnosti. Kolosveth ovaj projekat gura već više od deset godina i Navjarmaahr je sada jedna sigurna u sebe, kvalitetna blek metal mašina koja se ne ističe prevelikom invntivnošću ili originalnošću ali isporučuje robu:

https://navjarmaahr.bandcamp.com/album/navje

Warforged iz Brazila ima novi EP, vrlo tematski nazvan The Battle of Belial Against Gabriel (tako se zovu i dve od tri pesme dok je treća samo „midtro“) i, za razliku od čikaškog Warforged predstavljenog ranije ove godine, brazilski duo svira sirov, paganski metal koji ne beži od dugačkih pesama i promena dinamike i atmosfere, ali se drži korena i muzike koja je u suštini jednostavna i, mada ne spada u atmosferični blek metal, svakako u većoj meri drži do atmosfere nego do demonstracije tehnike. The Battle of Belial Against Gabriel je ploča predvidivih harmonskih progresija i jeftinije produkcije, ali je iskrena i osvaja neposrednošću (a i bubnjar, Demogorgon ima dosta zasluga što ovo zvuči dinamično i energično):

https://warforgedhorde.bandcamp.com/album/the-battle-of-belial-against-gabriel

Stonerska publika ima interesantnu ponudu u vidu prvog albuma grčkih Children of Aegean a koji se
zove Mythologica i predstavlja vrlo manifestno pripremljen prvi iskaz. Naime, ovi Grci, koji izdaju za Greek Stoner Revolution Records, u svom instrumentalnom zvuku mešaju heavy/ stoner zvuk sa tradicionalnim grčkim harmonskim rešenjima pa je Mythologica u najmanju ruku interesantna kolekcija pesama koje imaju metal oštrinu ali i egejske prelive koji se ovde lepo mešaju. Navikli smo da bliskoistočni motivi i metal idu dobro jedno uz drugo, a ovo je podsećanje da nisu samo arapske četvrttonske egzotike ono čemu treba težiti u oplemenjivanju teškog roka već i da egejska ekipa ima konja za trku:

https://greekstonerrevolutionrecords.bandcamp.com/releases

Od istog izdavača, nešto ranije ovog meseca dobili smo kompilaciju Stoned Olympus – Mystic Alchemy i tu imamo reprezentaciju vrlodobrog grčkog stoner metala, a koja pored Children of Aegean ubraja bendove poput Universal Hippies, Stone Age Mammoth, Stonilla i Hazy Sea. Puno wah-wah lizanja, teških ritmova, egejskih harmonija i slajd-gitarske priotehnike za ljubitelje:

https://stonedolympus.bandcamp.com/releases

Portugalski spejs-improvizatori Solar Corona su već proletos imali pristojan album psihodeličnih džemova, a EP izašao ove nedelje, Saint-Jean-de-Luz je još usredsređenog i dobro plasiranog (i vrlo korektno snimljenog) psihodelisanja. Solar Corona za ovu priliku divlji gitarski frikaut dobrim delom menjaju za svemirske saksofonske solaže a kada gitara ima priliku da se pokaže ona, naravno, blista. Vrlo tripozno, vrlo svemirski, vrlo lepo:

https://solarcorona.bandcamp.com/album/saint-jean-de-luz

Njemački DuneGazer ima debi album koji se zove …And the Desert Opened Its Maw i već iz tih imena je prilično jasno gde ovim mladićima leži srce. …And the Desert je album pustinjskih hevi rok pesama sa malo grandž ukusa ali i brutalnim, nafaziranim bas-deonicama. Prijatno to zvuči jer je vrlo dobro miksovano i bend ume da izgradi atmosferu, kao i da demonstrira odličnu sviračku disciplinu, pogotovo što je ovo sve snimljeno uživo. Moglo bi se reći da DuneGazer za nijansu previše petljaju za stoner metal ali to je sitničarenje:

https://dunegazer.bandcamp.com/album/and-the-desert-opened-its-maw

Kalifornijski doom projekat Nothing is Real ima novi album, Pain is Joy i mada je bend nazvan po sloganu iz igračkog serijala Assassin’s Creed, njihova muzika je pravoveran, mračni doom metal sa bleksabatovskim korenima, ali i prilično prljavom, garažnom prpdukcijom. Pain is Joy je, svakako, spora ploča teških rifova i nervoznih solo gitara koja zvuči kao da je nastajala ispod vode, ali Nothing is Real, iako se drže vrlo izlizanog muzičkog predloška, imaju taman toliko svežih ideja da zadrže pažnju:

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/pain-is-joy

Argentinski A Lo Lejos el Jinete na svom, pretpostaviću, prvencu Despegue, snimljenom uživo nude mišmeš progresivnog roka i post roka sa prilično raštimovanim gitarama i stavom da je dobro ako bend i samog sebe svako malo uspe da iznenadi. I, sad, nije ovo najuzbudljivija ploča koju sam ikad čuo, daleko od toga, a pesme se suviše oslanjaju na gitarski rad koji nije baš toliko impresivan, ali bend IMA ideje i USPEVA da ponudi ta neka periodična iznenađenja pa dobro dođu ovako za lenji kraj godine:

https://alolejoseljinete.bandcamp.com/releases

Lisabonski Stones of Babylon nude ubedljiviju produkciju i nešto zreliju svirku na svom albumu Hanging Gardens. Opet, ovo je taj neki instrumentalni, psihodelični stoner koji bi profitirao ili od pevanja ili od malo avanturističkijeg instumentarija. Stones of Babylon svakako imaju sasvim pristojne teme i rifove i povremeno me prijatno zavedu gruvom koji uhvate (Ziggurat, recimo), ali istina je i da su ovo dugačke pesme kojima dosta vremena treba da dođu do svoje poente…

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/stones-of-babylon-hanging-gardens

Za malo klasičnog heavy zvuka bacićemo se do kraja Novembra, kada je izašao prvi i istoimeni demo njemačkog benda Angel Blade. Ovo, da odmah podvučem, ne treba slušati sem ako niste BAŠ nostalgični za zvuk iz neke, recimo 1983. godine. Angel Blade su kao da ste u blender ubacili britanski Iron Maiden, srpsko-kanadske Warriorse i švicarski Krokus, sve promešali, pa snimili na kasetu koja je presnimavana bar tri puta. Rezultat je vrlo patiniran ali i vrlo retro zvuk samo za inicirane koji će znati da cene i blagi lo-fi prizvuk ali i prefinjeni kič koga Angel Blade bez stida provlače:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/angel-blade-angel-blade

Simpatičan je, mada ne sasvim uspešan, debi album brazilskih Electric Poison. Live Wire je album uzbudljivog heavy zvuka sa tog nekog prelaska NWOBHM pristupa u speed metal divljinu i Brazilci svakako umeju da naprave solidan rif i pesmu. Gitaristi se ističu i prvorazrednim solažama a uz vrlo stamenu ritam sekciju ovaj bend ima šta da ponudi ljubiteljima ovakvog zvuka, no, pevač Thauan Rodrigo, nažalost, dosta kvari devojačku sreću. Ume on da nabode note i nije da nema određenog karaktera ali… kilavo je ovo malo i podseća da je u ovakvoj muzici frontmen često ipak najvažniji član benda. Opet, za ljubitelje, recimo, belgijskih Killer, Electric Poison imaju da ponude sasvim pristojan program:

https://youtu.be/43ibXWRffHg

Završimo sa prvim i za sada jedinim izdanjem solo sludge metal projekta Torture Drome a iza koga stoji (sedi, svira i peva) izvesni Joe Bonsignore. Bonsignore je trenutno građanin Njujorka ali je album napisan i snimljen na Floridi koja… pa recimo, nije naročito pozitivno uticala na autora. Killiguana je, tako, album prljavog gruva i zle sludge atmosfere u kojoj se provlači nešto pritajenog bluza u sedmom planu. U prvom su izvrištani vokali i teški, distorzirani srednjetempaški metal. Drugorazredno, ali simpatično:

https://torturedrome.bandcamp.com/releases

Dobro, ako smo time odradili i ovu nedelju, evo sada nekakvog spiska godišnjih hajlajta. Naravno, ima i drugih albuma vrednih slušanja, ali ovi su po nekom mom osećaju u ovom trenutku, vredni da se preslušaju za potrebe sažimanja godine. Album godine je, inače povratnički Possessed – Revelations of Oblivion.

Neću ponovo pisati o ovim albumima jer o svakom već imamo izjašnjavanje na prethodnim stranicama, ali hoću napraviti nekakvu (arbitrarnu) podelu po žanrovima da bi, eto, potencijalno zainteresovan čitalac potencijalno lakše našao ono što ga potencijalno zanima. Pa, prijatno. Sledeće nedelje, božezdravlje, pozabavićemo se još nekim albumima iz 2019. godine koji su zaslužili malo pažnje a koji su promakli tokom redovnih nedeljnih pregleda…