Arhiva za januar, 2020

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-01-2020

Posted in metal with tags on 25 januara, 2020 by mehmetkrljic

Kraj je Januara a metalna se mašina sve više zagreva. Bacimo se bez osvrtanja u njenom smeru!

Na ovu hladnoću black metal prirodno dođe a pogotovo kad dolazi iz finskih prostranstava. Duo Aethyrick proizvodi atmosferični blek metal kvalitetnog zvuka i sa dovoljno tradicionalne skandinavske oštrine da to meni bude sasvim prihvatljivo za slušanje. Drugi album, Gnosis je kolekcija razumno dugačkih pesama (dakle, uglavnom između četiri i šest minuta) hladne atmosfere koju temperira po koja ljudska emocija. Bend oko sredine albuma zaroni u blackgaze smeru (Stellar Flesh, Your Mysteries…), ali se u finalu priseti originalne blek metal misije pa je Golden Suffering vrlo lepa i preteća pesma. Lepo.

https://aethyrick.bandcamp.com/album/gnosis

Nizozemski Asgrauw sa svojim četvrtim albumom IJsval pokazuju zavidnu zrelost u aranžiranju i sviračkim veštinama. Muzika koju oni prave je za dlaku premelodična za moj ukus ali ovo je svejedno vitalan i žestok blek metal koji povremeno vrlo prijatno iznenadi harmonskim rešenjima ali i pevačkim aranžmanima. Nije za zadrte old skul blek metalce ali jeste „čist“ blek metal, bez upadanja u shoegaze ili ambijentalne sanjarije. Vrlo dobro. Plus, bend ovo trenutno prodaje za samo jedan evro, štaviše celu diskografiju daje za jedan evro na bendkempu. Mislim, stvarno ljudski.

https://asgrauw.bandcamp.com/album/ijsval

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/ijsval

Švedsku čast danas brane Vananidr sa svojim trećim albumom i Damnation donosi ono što od švedskog blek metala očekujemo, potrebujemo, zahtevamo. Ovo je ploča ledene oštrine i odličnog gitarskog rada u tradicionalnom blek metal ključu, sa tom severnjačkom atmosferom i mračnom, meditativnom usredsređenošću. Vananidr nisu gadljivi na teatralnost (slušati Tides of Blood) i ovaj album pruža dosta dubine i prostora za refleksiju držeći se sve vreme dovoljno tradicionalne metal forme. Vrlo lepo.

https://vananidr.bandcamp.com/album/damnation

Pensilvanijski T.O.M.B. na svom šestom albumu donosi tu svoju nesvetu kombinaciju blek metala i industrial metala i temperira je sa malo dooma pa i musique concrete elemenata. T.O.M.B. su uvek imali avangardni naklon i Thin the Veil je ploča koja ide na sve strane, ali iako ovo nisu „dobro“ napisane pesme niti nekakva remek-dela aranžiranja, mislim da je cilj – da se napravi odvratna, horor ploča koja će ostaviti nešto prostora za transcendenciju – postignut. Mislim, bend za ovu priliku ima Mayhemovog Hellhammera na bubnjevima, Craiga Smilowskog iz Immolation na gitari i još  pregršt gostiju, ali ovo nije proizvelo album koji vidno beži od te neke ultrahermetične, ružnoavangardne agende koje se T.O.M.B. drži. Nije za slabe duhom ili strpljenjem, ali Thin the Veil je ploča koja podseća na nihilističnost blek metala na jedan beskompromisan, baš-nas-briga-da-li-vam-se-sviđa način:

https://tombnoise.bandcamp.com/album/thin-the-veil

Dopao mi se i prvi EP (koji se i zove EP-1) ruskog kvarteta Grozno. Grozno sviraju nekakav „moderni“ blek metal sa čistim, hrskavim thrash zvukom, ali i sa pesmama koje umeju da iz žestokog treširanja pređu u melodičnije, za Ruse rekao bih tipične blek metal himne i himnice. Sasvim to bude dobro i iako mislim da bend malo preteruje kada sebi dodaje „eksperimentalni“ tag, ovo je maštovito, raznovrsno i hranljivo:

https://grozno.bandcamp.com/album/ep-1

I još mi se od blek metala dopao četvrti album izmirskih Zilfir, a koji se zove Demoniac Ethics i impresionira jednim širokim, progresivnim a opet fokusiranim shvatanjem blek metala kao žanra. Turci na ovom albumu sasvim lako prolaze kroz sakralne horske momente, da bi uleteli u demonsku tučnjavu pa se elegantno izvukli hipnotičkim ponavljanjem fraza i upadom u blasfemično metanisanje. Izuzetno šarolik i maštovit album za black metal sladokusce.

https://zifir.bandcamp.com/album/demoniac-ethics

U stonerskom delu današnje ponude prvo nudimo nešto što nije BAŠ stoner. Šveđani Elden na svom prvom albumu, nazvanom Nostromo, istina, nude dosta faziranih gitara i psihodeličnih trikova ali ovo je vrlo mišićava, vrlo dinamična muzika i ne služi nužno istim soporifičnim svrhama kao klasičan stoner. Elden su, treba to reći, negde na razmeđi tvrdoga metala, progresive i psihodelije, baš na onom mestu gde su pre koju godinu bili Mastodon. Ali su veoma, veoma ubedljivi u tome što rade i ovo je onoliko dobar faksimil Mastodona kakav samo možete da poželite. Elden znaju da pišu pesme, pa možda i hitove (Anubis, recimo) i imaju dobru produkciju ali i potencijal da ih sluša i publika izvan te neke ezoteričnije metal zajednice a da su toj i takvoj metal zajednici i dalje zanimljivi. Odlično i ne propustiti:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/nostromo

Takođe iz švedske dolaze Yuri Gagarin sa svojim trećim albumom The Outskirts of Reality ali ovog puta na programu imamo teški, psihodelični space rock i pričamo o ploči koja će vam POŠTENO zavrteti glavu i lansirati mozak daleko izvan orbite. Za razliku od mnogih space rock bendova koji vole da stvari grade polagano, oslanjajući se na krautrokerske lekcije iz sedamdesetih, ovi getenboržani udaraju pravo među rogove od prvog momenta i daju nam najdublji, najžešći psihodelični spejs džem koji smo čuli u Januaru. Ozbiljno, još od poslednjeg Psychic Lemon nismo imali ovako moćan i glasan psihodelični udar na sva čula (a prevashodno, jelte, sluh) sa perfektnim razumevanjem kada je manje više a kada je više, pa, više. Bend se, dakle, ne gubi u nekakvim nepromišljenim džemovima nego istura napred PESME napisane oko jezgara koja su bez sumnje nastajala kroz džemovanje ali sada imaju pefektan odnos spontanosti i discipline. Teme su jednostavne i efektne, elektronski filteri na instrumentima zamamni a gitarske i sintisajzerske solaže ubitačne i mada album ima malo dinamičkih varijacija, energija je ovde povisoka gotovo celim trajanjem. Ploča meseca a još nije ni izašla! Naredne nedelje će biti dostupna na bandcampu ali to samo znači da je za bednih pet evra valja priorderovati a u međuvremenu slušati putem SMOD kanala na JuTjubu. Izvanredno!

https://yurigagarinswe.bandcamp.com/album/the-outskirts-of-reality

https://youtu.be/Rc0l7a70PB4

Vrlo solidan stoner/ hard rok nam stiže iz Bruklina posredstvom EP-ja Trash Can Boogie mlađanog trojca Grandpa Jack. Srčano, glasno i samo malo staromodno, muzika za gospodu i dame:

https://grandpajack.bandcamp.com/album/trash-can-boogie

Arcana 13 su Italijani i njihov metal je neka vrsta filmičnog dooma sa jasnim uticajima italijanske horor kinematografije, što je vrlo zdrava kombinacija. EP sa dve pesme, Black Death tako nudi taj neki lep spoj svečanih orgulja i suludo isfaziranih gitara. Produkcija i mastering bi trebalo da budu promišljeniji jer je zvuk malo natrpan ali bendu se što se tiče pisanja i izvođenja pesama nema šta zameriti. Druga pesma je, čak, obrada Mejdenove Wratchchild i čak i ako vam je od nje muka jer je Mejdeni sviraju skoro na svim turnejama, ovo je visprena horror-doom verzija iste:

https://arcana13.bandcamp.com/album/black-death

Takođe iz Italije dolaze Zolfo čiji je debi album, Delusion of Negation jedna prljava ali neodoljiva smeša tamnog death-doom i sludge metal zvuka. Bend voli da svira sporo i pritiska slušaoca neizdrživom težinom, ali voli i gruv koji mu odlično ide od ruke pa i pesme od po 14 minuta imaju u sebi energiju i, dobro ne baš polet ali nekakvu inerciju kojom vuku slušaoca unapred. Potencijalne barijere za tog istog slušaoca su vokali koji sve vreme urlaju kao da ih bičuju svi demoni pakla, ali i produkcija koja je bučna i u sadejstvu sa (pre)glasnim masterom čini ovu ploču težom za slušanje nego što bi trebalo. Ali da je dobro, dobro je:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/delusion-of-negation

Black Satori iz San Franciska svoj EP Lucy Lane nazivaju albumom iako ima samo četiri pesme i traje 27 minuta, ali to su nebitni detalji. Ovo je vrlo solidan spoj psihodeličnog garažnog roka, acid punka i čistog, odličnog rokenrol gruva sa sirovom produkcijom koji ume da iznenadi svojim pomalo avangardnim rešenjima ali ne i da deluje kao da su ta rešenja pročitana u nekoj knjizi pa primenjena na terenu. Utisak je da su Black Satori bend praktičara a ne teoretičara pa mi se Lucy Lane dopada kao primer rokenrol psihodelije koja dolazi od eksperimentisanja (sa instrumentima i… biljkama) a ne od slušanja tuđih ploča. Najmanje ovde ima metala, da bude jasno, ali je glasno i vrlo dobro:

https://blacksatori.bandcamp.com/album/lucy-lane

Grčki Acid Mammoth su izbacili svoj drugi album putem pouzdanog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds i Under Acid Hoof je vrlo predvidiva ali zbog toga ne manje prijatna smeša teških metal rifova i psihodelične atmosfere. Acid Mammoth nikada nisu krili svoju opsesiju ’70s zvukom pa je i ovaj album pun sabatovskih rifova i karakterističnog pevanja ali sa dodatih nekoliko tona mamutske težine. Ni na prvom albumu ovaj bend nije uspevao da i prebaci letvicu obožavanja i apgrejduje se od solidnog omažiranja u nešto autohtono, pa se to ne dešava ni ovde. Tako je Under Acid Hoof ploča ograničena svojom, jelte, ograničenom vizijom ali u okviru nje pruža vrlo solidan program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acid-mammoth-under-acid-hoof

Solidan doom debi smo dobili sa prvim albumom danskog ženskog četverca Konvent. Konvent su odličan primer kako u metalu nije bitno kog ste pola ako umete da isporučite robu i Puritan Masochism nema u sebi ničeg površno „ženskog“ u svoj svojoj mračnosti, sporosti, težini i hipnotičkom ređanju rifova. Iako bend samom sebi lepi death-doom etiketu, istina je da je Puritan Masochism ploča koja vrlo lepo služi kao primer pametnog blackened doom izraza sa puno tečnih, nesečenih rifova i dinamičnim pevanjem koje se šeta od death dubine do black laveža, često u okviru istog stiha. Konvent sviraju doom koji ima svu mučnu sporost potrebnu za ovaj pravac ali i solidan drajv, pesme koje vuku napred i udaraju umesto da uspavljuju i ovo je, što se mene tiče sjajan debi:

https://konvent666.bandcamp.com/album/puritan-masochism

https://youtu.be/yu6FsgMRwhs

Još jedan švedski bend ove nedelje, ovog puta po imenu Kråkslott i sa istoimenim albumom sirovog, sludge doom metala. Kråkslott nisu neki filozofi već prave ružnu, mračnu, gadnu muziku koja treba da vas obuhvati i zabavi svojom ružnoćom. Solidna produkcija i dobro muziciranje na strani benda svakako doprinose ovom cilju:

https://krakslott.bandcamp.com/album/kr-kslott

A onda iz Portlanda dolaze Cobra Thief čiji je album Animal Oxygen jedna lepa, opuštena rokenrol vožnja uz pivo i buksne. Cobra Thief sviraju taj neki desert rock sa vrlo šmekerskim stavom i odličnim gruvom i ovo je album koji je lako zavrteti kad vam dođu gosti pa i puštati u kolima ako ih imate. Rokerski, revolveraški i prijatno:

https://cobrathief.bandcamp.com/album/animal-oxygen

Finski Second Hand Apes su isfazirani i psihodelični što je svakako plus u mojoj knjizi, no njihov eponimni EP ima i malo grunge elemenata što nije sasvim po mom ukusu ali će se svideti boljim ljudima od mene. Tri pesme, težina ali i osećaj, fino:

https://secondhandapes.bandcamp.com/album/second-hand-apes

Prošle nedelje sam se malo brinuo što kao da u ovoj godini ne izlazi išta thrash metala vrednog pažnje ali, evo, kasni Januar je ipak isporučio. Za početak dobili smo novi Annihilator. Ja nikada nisam bio posebno veliki fan ovog kanadskog benda ali mnogi su ga u mojoj okolini voleli i Jeff Waters je ne bez razloga stekao auru kvalitetnog muzičara, pouzdanog autora i generalno časnog metal pregaoca. Alice in Hell iz 1989. godine se smatra svojevrsnim hajlajtom karijere benda a negde od prve polovine devedesetih Annihilator su praktično samo Jeffov solo projekat u kome mu pomažu razni podizvođači što su u tom trenutku na raspolaganju. Elem, Ballistic, Sadistic, kako se ovaj album zove, je, rekao bih, sasvim časna ploča odležalog thrash metala koji se ne trudi da slepo imitira stil star tri decenije ali jeste njegova logična i poštena nadgradnja. Annihilator su još osamdesetih bili bend promišljene (za moj ukus previše promišljene, premalo spontane) svirke pa i ovaj album karakterišu minuciozni aranžmani, puno ukrasa ali i, rekao bih, dovoljno ukusa da se ne pretera sa produkcijskim trikerajem i ukrašavanjem. Tako je Ballistic, Sadistic ploča iznenađujuće zdravog zvuka, sa dosta dobrih rifova, krvoločnih solaža i pamtljivih refrena. Opet, Jeff ni u najboljim danima nije znao kad je dosta pa i ovde može da se govori o prearanžiranosti nekih pesama, pa i o preproduciranosti – pogotovo je bubanj, recimo, beživotno i ravno produciran. No, kako ja, rekoh, sebe ne smatram velikim ljubiteljem ovog benda, mogu da kažem da sam očekivao da će sedamnaesti album Annihilatora biti mnogo slabiji i manje ubedljiv. Ballistic, Sadistic je, naprotiv, bučna i energična ploča čije pesme imaju više delova nego što bi trebalo (slušajte šta se sve dešava u Dressed Up for Evil) ali gde preterivanje povremeno zna da proizvede iznenađujuće oslobađajuće efekte. Rispekt.

https://youtu.be/zat54uRhz3A

https://youtu.be/x3B1cT-Fjd8

Njemački Surgical Strike, pak, postoji još od neke 1994. godine a prvi album im je izašao – juče. Ne znam šta su čekali više od četvrt veka ali Part of a Sick World ni slučajno nije takvo remek delo da se na njemu čuje da je nastajalo više od 25 godina. No, nije to ni rđava ploča. Naprotiv, ovo je solidan, mada sasvim derivativan thrash metal negde između njemačkih Destruction i američkih Exodus i mada, naravno, Surgical Strike nemaju težinu ovih svojih uzora, sviraju srčano, zdravo i bučno. Ima tu određene staromodnosti, pogotovo kada čujete komponovane solaže i horski izvikivane refrene, ali sve to ima dosta šarma i prija uhu. Dobro producirano, prljavo u koncepciji ali vrlo čisto u izvedbi, Surgical Strike su napravili debi kojim mogu da se ponose.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_muWLnilJywmoVvi5_pWjrKwYNdf5ciWAw

Tu su i kanadski Hazzerd sa svojim drugim albumom, Delirium i već kad vidite omot znaćete kako ovo zvuči. Hazzerd su bend za koga je sa dva kilometra jasno da su odrasli uz Kreator, Xentrix, pa i Megadeth i njihov zvuk je jedan sa puno ljubavi sklopljen omaž svojim idolima. Ima tu puno svirke, možda i previše jer bend solira i kad treba i kad ne treba i trudi se oko aranžmana iz sve snage, ali opet ostaje, produkcijski i tonalno na liniji pravovernog thrasha što vrlo cenim. Volim ovakve, srazmerno suvo producirane metal ploče gde se rifovi i ritmovi dobro čuju i mada Hazzerd u krajnjem obračunu ne prebacuju drugoligaški status, ovo je vrlo solidna druga liga sa puno dobrog rif-rada i uopšte, gitarske pirotehnike i pristojnim vrištećim pevačem. Dostojanstveno:

https://hazzerdthrash.bandcamp.com/album/delirium

Klivlendski Midnight ima novi album i iako je Rebirth by Blasphemu tek četvrti „pravi“ album ovog one-man projekta, radi se o zapravo ko zna kom izdanju prolifičnog Jamiea Waltersa. Na jelovniku je ovde speed metal sa solidnom heavy zaleđinom i iako se meni Midnight ne dopada previše, opet je to vrlo poštena muzika u maniru starih majstora, negde na pola puta između Darkthrone, Destruction i, eh, Motorhead. Dobro producirano i srčano:

https://midnight-ohio.bandcamp.com/album/rebirth-by-blasphemy

I kad smo kod thrash metal bendova koji već dizajnom omota sugerišu kako će tačno album zvučati, malezijski Exothermix na svom debiju, Reaction, donose tačno ono što naslov i jarko zeleni crtež na omotu najavljuju. Ovo je u najboljem slučaju drugorazredni thrash na tragu Death Angel ili gorepomenutih Annihilator, ali Maležani se trude, imaju duha i provuče se tu po neki zaista dobar momenat (Chromatic Kill, recimo). Gitarista Black ima tek korektan stil pevanja ali bend je u celini zdrav i ako već ne obara s nogu ovim debijem, a ono bar dosta obećava kvalitetnom svirkom, dobrom produkcijom i očiglednom ljubavlju prema thrash metalu.

https://exothermixreaction.bandcamp.com/album/reaction

Španjolci Wrathnoise svojim drugim albumom pokazuju koliko vole Possessed i mada, naravno, ne mogu da se porede sa onim kako ovaj legendarni bend zvuči danas, The Art of Obscurity je pristojna ploča (death-)thrash metala one ružnije, mračnije provinijencije sa ponekim sasvim lepim rifom. Sreću kvari miks koji je jeftinijeg kvaliteta, pogotovo u domenu bubnjeva koji zvuče isprogramirano i to albumu ponešto oduzima na simpatijama:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-art-of-obscurity

Ipak, meni najlepše thrash metal izdanje za ovu nedelju je debi album italijanskog trija Xenos. Bend nastupa sa sloganom „No compromises, no fashions, no bullshits, just Thrash Metal at all“ što podseća da između Italijana i engleskog jezika nikada neće biti pomirenja, ali je i solidan uvod u album koji prži iz sve snage, vozeći se na kinetičkom talasu već pominjanih Xentrix ili Annihilator, ali i sa interesantnim aranžmanskim zahvatima koji su me malo podsetili na, recimo Hexx (iz perioda Quest for Sanity). Na albumu koji se zove Filthgrinder gostuje i Mantas iz Venoma, što je preporuka samo za sebe ali za mene je presudno da bend, bez obzira na neke upitne produkcijske detalje, vozi unapred vrlo sigurno i ubedljivo, nudeći metal zaista oslobođen filozofije i nepotrebnog pametovanja.

https://xenosthrash.bandcamp.com/album/filthgrinder

Japanski death metalci Defiled sviraju još od ranih devedesetih pa i njihov novi, tek šesti album, Infinite Regress, ima prilično old school prizvuk sa pesmama koje beskonačno vrte varijacije na jedan isti rif kroz različite ritmičke podloge. Sve to odiše jednom, pa, recimo, naivom, ali Defiled su svirački zreli i ubedljivi i ovaj album pogađa sredinu između profesionalizma i zdrave spontanosti, beležeći tako jasan napredak u odnosu na srazmerno sirovije prethodne albume. Prija to meni, ali ja sam ovakvu muziku slušao i pre trideset godina pa i to treba imati na umu:

https://defiledjapan.bandcamp.com/album/infinite-regress

Italijanski progresivci Nero Di Marte svoj treći album, Immoto, započinju sa jedanaest minuta dugačkom pesmom punom umanjenih akorda, disciplinovanih blastbitova ali i sanjivog razlaganja i, da, sve zvuči maltene kao progresivni metal koji je pravio dobro utrenirani AI. Tako zvuči i većina ovog sedamdesetominutnog albuma, kao enciklopedijski primer progresivnog metala sa ekstremnom oštricom i to ne govorim nužno u najpozitivnijem smislu. Hoću reći, moglo je ovde dosta da se skraćuje i da ostane samo krtina, ali opet, Nero Di Marte su ambiciozni i znaju da sviraju. Ako imate strpljenja i dosta vremena na raspolaganju, na Immoto ćete čuti mnogo dobre muzike.

https://nerodimarte.bandcamp.com/album/immoto

Za ljubitelje klasičnog, epskog metala, tu su nam portugalski pregaoci Ironsword čiji je peti album, Servants of Steel na starim koordinatama, dobro produciran, staromodan ali ne i sasvim izlizan „varvarski“ metal kakav je mogao nastati i osamdesetih godina ali nije mogao biti produciran da zvuči ovako teško i jako. Ironsword ne odustaju od Konana kao glavne liričke inspiracije pa je i Servants of Steel album koji proizvodi mnogo ugodnih prisećanja svojim naslovima i tekstovima pesama (Rogues in the House, Black Colossus, Red Nails…) i jedina stvar koja je problematična, ali tako je kroz čitav opus ove ekipe, je pevanje gitariste Tanna koje je teatralno na više načina ali svakako može delovati suviše karikirano „ozbiljnijem“ slušaocu. No, ako ste fleksibilniji, Ironsword nude sasvim prijatan program hevija i metala i kome je, kao meni, Brothers of Metal (čiji je novi album takođe izašao ove nedelje) suviše raspevan i kiči, Ironsword je idealan protivotrov :

https://almamater.bandcamp.com/album/servants-of-steel

Simpatičan klasični hevi bude i južnokorejski Landmine (poznati i kao  랜드마인) i Pioneer’s Destiny je pomalo drugoligaški ali pošten i sa puno ljubavi urađen omaž prethodnicima kao što su Dio ili Judas Priest. Ima tu i „epskih“ pesama u ključu visokog kiča (na primer Lost Pioneer sa svojim neoklasičarskim ambicijama) i mada Landmine nikada ne dostižu nivo bendova koje očigledno obožavaju (i blago ih jebe ružnjikav, programiran bubanj), oni ipak vrlo solidno sviraju i to obožavanje je simpatično:

https://bandlandmine.bandcamp.com/album/pioneers-destiny

Nisam preveliki ljubitelj „komercijalnije“ interpretacije industrial metala koja je izrasla u Americi (prevashodno kroz rad Marilyna Mansona, ali i KMFDM i sličnih bendova) pa mi tako ni debi album Davey Suicide, Rock Ain’t Dead nije naročito po volji, ali ovo je nešto što bi se dopalo mojoj ženi pa ako se i vi tako osećate – kao moja žena ili približno – odvojite uvce:

https://daveysuicide.bandcamp.com/album/rock-aint-dead

I kad smo već kod industrije, Mortiis je meni uvek bio zanimljiv da se čuje i vidi ako već ne i da se sluša, pa je tako i novi, jedanaesti album vrednog Norvežanina, Spirit of Rebellion, sasvim impresivna ploča sintisajzerskih, kvazifolk tema prevučenih preko programiranih udaraljki i razrađenih u dvadesetpetominutne sub-simfonijske aranžmane. Impresivno, da, ali i karikaturalno, no to je apsolutno epitet koji Mortiisa prati otkada se otisnuo na solo-putovanje pa ako ste voleli njegove ranije radove, Spirit of Rebellion ne treba da propustite:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/spirit-of-rebellion

Iz Sankt Petersburga dolazi pank-metal postava Обоссаный Мутант i njihov drugi album, Коммунальный сатанизм je dobro odsviran ali suštinski drugorazredni thrash/ core sa solidnom produkcijom i kvalitetom izvedbe ali bez te neke iskre živosti i humora što je prirodno očekujete od benda koji se očigledno lepo zajebava. Ali ja sam slab prema ovakvim bendovima pa ih, evo, preporučujem:

https://obossanijmutant.bandcamp.com/album/–2

Filipinski Korihor je za dvadeset godina postojanja snimio samo jedan album, još 2005. godine a poslednje izdanje im je bilo 2008. No, početkom ove godine se satanistička petorka vraća demom koji se samo zove Demo 2020, i ovo je odličnih pet pesama premlaćivanja u black-death maniru sa ubistvenim bubnjevima, nervoznim gitarskim radom ali i dovoljno pametnim aranžmanima da to sve lepo funkcioniše. Kako je ovo demo, zvuk je malčice siroviji ali zapravo vrlo dobar i taman patiniran da zvuči kako treba. Impresivan povratak u studio za filipinske veterane (a izdavač je obezbedio i bandcamp izdanje tog njihovog jedinog albuma, Bastardo):

https://davaohellbangers.bandcamp.com/album/demo-2020

Catarsis Incarne su kostarikanski death metal bend sa vrlo izgrađenim, savremenim zvukom i njihov treći album, Abiogénesis libro III je kolekcija pametno napisanih, visokooktanskih death metal pesama sa odličnom produkcijom. Catarsis Incarne sviraju veoma dobro i znaju mnoštvo trikova pa je jasno da bi mogli da se bez mnogo napora uvrste u tech-death elitu ali su njihove pesme ipak pre svega PESME a ne kolekcije demonstracija tehnike pa za to ovi ljudi od mene dobijaju i dodatnu pozitivnu ocenu. Vrlo dobro:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/catarsis-incarne-abiog-nesis-libro-iii-cd

Poljaci Mental Casket, pak, na svom Demo 2020 snimku nude tri pesme old school death metala koji je mogao, što se filozofije ali i zvuka tiče, biti napravljen i u 1991. godini. No, sasvim je to solidno u svom žanru:

https://mentalcasket.bandcamp.com/album/demo-2020

Finski Kirkkokahvit sa svojim debi albumom, Taivaspaikka nude vrlo potentnu smešu alternativnog roka, nešto panka i metala, sa pesmama koje su i pevljive i poletne ali i pošteno odsvirane, sa mnogo detalja i detaljčića, pa još producirane kako treba, bez preterane budževine u masteringu. Najgore što za ovaj bend mogu da kažem je da je ovakva muzika delovala potpuno novo u devedesetima ali Kirkkokahvit sviraju jako dobro, jako autoritativno i na taj ’90s predložak dodaju mnogo sopstvenog identiteta i ovo veoma vredi da se čuje:

https://kirkkokahvit.bandcamp.com/album/taivaspaikka

Završimo sa estonskim detah metalcima Throcyte koji postoje od 2010. godine ali im je Disaster tek prvi album. I, mislim, nije to sad neko remek delo, ali prijala mi je ta tvrda, disciplinovana svirka kao negde sa početka veka, solidno snimljena i očigledno podešena na maksimum hedbeng setinge. Throcyte ne impresioniraju nekakvom ogromnom maštovitošću ali ni u jednom momentu ni ne razočaravaju i Disaster je album čvrste, energične death metal muzike koja zna šta joj je cilj i snažno se, kroz denflovane rifove i jake blastbitove, prema njemu kreće bez zastranjivanja:

https://throcyte.bandcamp.com/album/disaster

Pročitani stripovi: Doomsday Clock

Posted in Stripovi with tags , , , , on 22 januara, 2020 by mehmetkrljic

Dužnost nalaže da danas pogledamo na šta je ličio taj Doomsday Clock, miniserijal najavljivan – ne bez razloga – kao jedna od najznačajnijih stvari koju će DC objaviti u svojoj deceniji. Započet još krajem 2017. godine, Doomsday Clock je izlazio u iznurujuće sporom ritmu, sve dok se potkraj Decembra upravo završene 2019. godine nije završio koincidirajući sa krajem HBO-ove televizijske serije Watchmen. Jedan od komadića teksta u samom stripu Doomsday Clock kaže da koincidencije ne postoje kada je Dr. Manhattan u blizini.

Naravno, treba natočiti jednu čašicu žestine za Alana Moorea. Karijerni mag i nepokolebljivi anarhista je prošlog Novembra u sasvim nekarakterističnom apelu javnosti potvrdio da je, zaista, i dalje anarhista ali da je situacija u ovom trenutku, zaista, toliko loša, da je neophodno da SVI, uključujući njega izađu na parlamentarne izbore u Ujedinjenom kraljevstvu i, ako ikako mogu, snagom narodnog glasa skrenu Ostrvo sa klizanja u praktičnu aplikaciju suverenističke mitologije obilato nadjevenu – mislili smo prevaziđenim – rasizmom i populističkim implementacijama neoliberalizma.

Ne samo da je Decembar doneo grko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu. Ili, da li je?

Da pružim par koordinata u okviru kojih je potrebno čitati ovaj moj osvrt:

–          Originalni Watchmen je meni jedan od najdražih stripova ikada a Alan Moore jedan od najdražih strip-autora u mom panteonu. Pročitao sam ga krajem osamdesetih u DC-jevoj meko koričenoj kolekciji kupljenoj u sada već odavno počivšoj knjižari u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i bio ispunjen svom mogućim osećanjima egzaltiranosti na ime toga koliko je daleko superherojski strip uspeo da stigne. Mlado, ludo!

–          HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.

–          Ipak, ja nisam apriori protiv ideje da se sa Watchmenom može dalje nešto uraditi. Da, Moore i Gibbons su napravili zaokruženu, perfektnu priču sa jasnom centralnom idejom i milion slojeva poruke i simbolike i, da, treba biti ili ludak ili genije pa misliti da se tu može nešto dodati. Ali ovom svetu ne manjka ni ludaka ni genija. Da, Snyderov film je bio slab i igra napravljena u to vreme je bila očajna, ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Straczynskog, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa. Before Watchmen nije bio dostojna ekspanzija Watchmena, nikako, ali jeste bio pošten napor. Ili to ili sam se ja pošteno razmekšao s godinama.

–          Prema Doomsday Clock sam imao priličnu predrasudu uglavnom na ime toga da Geoff Johns nije scenarista koga nužno doživljavam kao nekog makar izdaleka uporedivog sa Mooreom*. Johnsu ne manjka vizije, ali on nema Mooreovu tehničku eleganciju niti suptilnu višeslojnost koju je Englez demonstrirao u svojim najboljim radovima.
*Ali, da budemo fer, praktično ni jednog scenaristu igde i ikada ja ne doživljavam tako.

Sve ovo, nadam se, obezbeđuje potreban kontekst u kome mogu da kažem da je Doomsday Clock iznenađujuće pristojan napor koji čak ne bih nazvao ni ambicioznim neuspehom. Ovo je, za mene, sasvim solidan strip koji, tako je, ima suludu ambiciju da uzme Watchmen i ispriča „šta je bilo posle“, ali koji zapravo ima šta da kaže o tome posle i koji originalni predložak poštuje do te mere da se ovaploćuje kao neka vrsta njegovog prilično ubedljivog pastiša. Nota bene: ne pokušavam ovim da kažem da je Doomsday Clock jednako dobar kao Watchmen, čak ni da je u istoj kategoriji, jer nije, ali u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti, na kraju decenije u kojoj je DC ne jednom već dvaput ributovao svoj multiverzum, Doomsday Clock je dobrodošlo i, važno, dobronamerno povezivanje multiverzalnih niti tako da se dobije koherentna celina koja integriše i Watchmen i Crisis on Infinite Earths i Infinite Crisis i Flashpoint i Rebirth, te stavlja nekakvu tačku na ovaj deo istorije DC stripova. Naravno, sem ako ne prezirete samu ideju da Watchmen može (ili treba) da bude deo istog kontinuuma sa tamo nekim superherojskim operetama.

E, sad, razume se, „(stripovski) univerzum kao narativ“ je praktično antiteza originalnog Watchmena koji je bio „narativ koji menja (stripovski) univerzum“. Mooreov etos je podrazumevao „stvarne“ uloge, „stvarne“ vrednosti, „stvarne“ posledice:  univerzum u kome ljudi stare a superheroji ginu, u kome je smrt ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu.

Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.

Takođe sam, još kada sam pisao o Final Crisis za UPPS pre, oh, nekih 11 godina or sou, imao da dodam i ovo:

„Moore je sa Watchmenom u superherojski strip uveo  Nixona, pištolje i permanentno umiranje i veliki deo superherojskih stripova je nekritički  sledio ove smernice, tvrdi ova teorija (mada prenebregava da je Moore poslednje dve  decenije proveo nastojeći da piše baš stripove koji će u prvom redu biti obdareni  lepršavošću i maštom). U tom smislu, Final Crisis je anti-Watchmen, strip koji vraća u  superherojštinu osećaj kosmičke širine, snagu imaginacije koja nadilazi trivijalne ljudske  koncepte, strip gde simbolika, a ne politika treba da bude u prvom redu. No, kada se izvrši direktno poređenje ova dva stripa neke stvari su očigledne: Watchmen  je u poslednje dve decenije postao kulturni artefakt prvog reda, strip koji je nadišao  granice superherojskog žanra, pa i medijuma u kome se pojavio, priča koja je zauvek  promenila lice popularne kulture. Uprkos tome što je u centar priče stavio superheroje,  Alan Moore je stvorio relevantan umetnički rad prihvatljiv i za neiniciranu publiku, dakle, ne ’mejnstrim’ artefakt u onom pežorativnom smislu nego autentični kulturni  kamen-međaš. Ovo je učinio koristeći izvanredno spisateljsko umeće koje je strip  natrpalo idejama, ali i likovima, slikama, simbolima i referencama na druge umetničke radove raspoređenim tako da teku kao jedna izvanredno oblikovana simfonija. Štaviše,  Moore je ovo učinio izmislivši sopstveni univerzum (jer mu DC nije dao da koristi Charlton Comics likove) i postavivši unutar njega igrače i pravila.

Kao kontrast, Final Crisis je strip čiji je značaj jasan samo relativno uskom krugu hardcore publike koja se dobro razume i interesuje za ponekad i najsitnije detalje iz istorijata stripa jednog od američkih izdavača. Potencijal za krosover u mejnstrim za Final Crisis je gotovo nepostojeći jer bi ’neupućen’ čitalac, koji bi u Watchmen lako ušao i spoznao njegovu vrednost, za Final Crisis mogao samo da nasluti o čemu se radi. Štaviše, dok bi ga Watchmen estetski zadovoljio svojim elegantnim rasporedom simbola, slika, asocijacija itd., Final Crisis bi ga dodatno odbio svojim prostačkim bacanjem ovih stvari na tanjir. Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs…“

Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je „(stripovski) univerzum kao narativ“ ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).

Drugim rečima, ako je Mooreova poetika bila „ljudi stare a superheroji ginu, smrt je ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu“, superherojski strip je na ovo reagovao prvo sa oduševljenjem, instinktivno osećajući da će ga ovo približiti literaturi glavnog toka (i generalnom zeitgeistu, time ga izmeštajući iz domena pop- i potkulture u domen, prosto, kulture) a zatim jednom gotovo imunološkom reakcijom, stvarajući neku vrstu zaštitne barijere oko Watchmena i nastavljajući da mimo njega raste i razvija se držeći se izvornih (?) ideja o tome da je u beskrajnim univerzumima sve moguće – da smrt nije konačna, da odluke mogu biti promenjene, da direktno suprotstavljeni koncepti mogu zajednički opstajati u okviru istog univerzuma jer ovo je univerzum mnogo bogova ali bez jednog Boga.

Utoliko, Watchmen je bio „naturalistička fantazija“ baveći se pitanjem „Šta bi bilo da su superheroji stvarni?“. Doomsday Clock je intertekstualna diskusija o istoriji DC stripova i bavi se pitanjem „Šta ako su sve verzije Supermena – uključujući one za koje je logički nemoguće da postoje jedna uz drugu – stvarne? Ali u stripovima.“

Drugim rečima, Doomsday Clock, sasvim na tragu Final Crisis, recimo, nije strip koji je namenjen „običnoj“ publici pa čak ni zainteresovanom laiku. Watchmen ste mogli čitati bez ikakvih predznanja o bilo kakvim prethodno postojećim univerzumima i sa samo najblažom svešću o tome da superherojski strip postoji. Doomsday Clock ne vredi čitati ako niste čitali Watchmen, to se podrazumeva, ali ni slučajno ne zamišljajte da ga možete „razumeti“ bez makar fakultativnog upoznavanja sa istorijom DC stripova u poslednjih 35 godina, počev od Crisis on Infinite Earths koji je godinu dana stariji od samog Watchmen. Naravno, Johns nije Morrison pa ni Doomsday Clock nije zamumuljena metatekstualna seminarska teza u kojoj su simbolike daleko ispred likova po kompleksnosti* ali ovo je, da bude jasno, strip o stripu, i stavljanje mašnice na paket koji je Johns krenuo da pakuje tehnički još sa Rebirth iz 2016. godine a suštinski i pre toga, najmanje još  u vreme pre skoro jedne decenije kada je pisao Flashpoint i ributovao čitav DC multiverzum.
*Ovo, naravno, pišem kao sertifikovani Morrisonov ljubitelj

Izbor Garyja Franka za crtača je u mnogome doprineo tome da Doomsday Clock ne ostavi utisak tek još jednog DC krosovera i umesto toga dobije auru legitimno istorijskog događaja-koji-podvlači-crtu. Frank – koji je, podsetićemo, sa Mooreom imao minijaturnu saradnju u jednoj od priča serijala Tom Strong – jeste Britanac, ali to je zaista manje važno, uostalom najveći deo njegovog profesionalnog rada vezan je za američki strip. Važnije je da je Frank neko ko je po rečima samog Johnsa „najbolji crtač Supermena u svojoj generaciji“ i, ne manje važno, neko ko je sa Johnsom radio na priči u kojoj Supermenov zemaljski otac, Jonathan Kent – gine.

Najvažnije je, pak, da je Frank crtač koji se savršeno uklapa u ideju da će Doomsday Clock pratiti pripovednu strukturu Watchmena, sa dvanaest epizoda pričanih tablama podeljenih u mrežu od po devet jednakih kadrova. Ovakav pripovedni postupak u originalnom Watchmenu bio je praktično revolucionaran i u toj meri uticajan da se i dan-danas, više od trideset godina kasnije, on vezuje za „intelektualni“ pristup stripu – videti uostalom radove Toma Kinga, uključujući slabiji Heroes in Crisis, pa i recentnu epizodu Spider-man – Deadpool serijala u kojoj Robbie Thompson parodira ovaj postupak. No, u Doomsday Clock, ovo ne samo da daje formalnu sponu sa Watchmen već i efikasno zauzdava „widescreen“ impulse koji su dugo vremena bili Johnsov zaštitni znak. Ivan Reis ili Dan Jurgens ili Phil Jimenez ili Ethan Van Sciver (koga danas, jelte, ne volimo zbog comicsgatea) ili Jim Lee ili J.G. Jones su sve crtači koje jako volim i koji su sa Johnsom kreirali neke od najupečatljivijih tabli superherojske akcije u poslednjih petnaest godina, ali bi svi bili pogrešan izbor za priču koja treba da nosi pre svega napetost, do neizdrživosti opresivnu atmosferu što će se samo na trenutke oslobađati u katarzičnim momentima akcije. Frank je crtač koji na malom prostoru može da napravi čudo, krećući se besprekorno između naturalističke karakterizacije za koju je Dave Gibbons učinio da tako lako izgleda u Watchmenu i geometrijskih simbolika originalnog stripa, a da istovremeno ponudi i „pravi“ superherojski senzibilitet sa ljudima koji lete, dižu tenkove na pleća junačka i izbacuju lasere iz prstiju.

Ova spona prizemljene estetike Watchmena i uzvitlane estetike klasične superherojštine je, svakako, nešto najteže da se napravi i nešto gde ovakav strip najpre može da pukne. Da je Frank uspeo da ispriča vizuelno i simbolički koherentnu priču koja neće obrukati original ali ni delovati kao da ga (suviše) infantilizuje kad krene da se leti i bije, to je već veliki plus za Doomsday Clock.

No, naravno, nije sve to savršeno i bezgrešno, ali niko nije ni očekivao da bude. Johns je Doomsday Clock zamislio kao ne samo puki krosover između Watchmen i mejnstrim DC univerzuma (dakle onog što smo po konvenciji zvali Earth 1 ali danas je to „New Earth“) već i pomirenje između koncepata naturalističkih, (kruto i) tvrdo naučnofantastičnih likova iz Watchmen i idealističkih, fantastičnih, većih od života likova iz klasične superherojštine. A to ne ide lako.

Doomsday Clock pokazuje „šta je bilo dalje“ u Watchmenu i kako je plan Adriana Veidta da okonča hladni rat osamdesetih (koji samo što nije prerastao u topli nuklearni rat) na kraju samo proizveo još haosa. Danas, nakon što smo više puta bili svedoci da masivni teroristički i genocidni aktovi ne ujedinjuju razdeljene svetske sile i, naprotiv, vode daljoj nestabilnosti, lako nam je da prihvatimo ovakav nastavak Watchmena. Moore ionako nije Veidta prikazivao kao „heroja“ i Johns uspelo ekstrapolira ideju o narcisoidnosti (praktično) ničeovskog višeg čoveka koji u svom hubrisu svet vodi zajedno sa sobom u pravcu žrtve i katarze ne bi li ga „spasao“.

Veidt će u Doomsday Clock pokušati da ispravi stvari kroz potragu za Jonom Ostermanom, alias Dr. Manhattanom, odnosno jedinom osobom sa supermoćima u Watchmen univerzumu a koja je, radikalno distancirana od ljudske rase i života kao takvog prepustila Veidtu da spasava svet kako ume i nezainteresovana nestala negde u dubinama univerzuma.

Watchmen je pravljen na temelju likova iz Charlton Comics, firme koju je DC kupio a zatim njene likove apsorbovao u svoj multiverzum (Captain Atom, Blue Beetle, Question itd.). Moore je želeo da radi direktno sa ovim likovima, ali je DC strahovao od posledica po status kvo pa su likovi u Watchmen originalni ali bazirani na Charlton likovima (Nite Owl je Blue Beetle, Rorschach je Question itd.). No, likovi Adriana Veidta i Dr. Manhattana su zapravo refleksije – i ekstrapolacije – dva sržna DC lika: Lexa Luthora i Supermena. Čoveka koji sebe vidi kao višeg, možda i dostojnog obogotvorenja i natčoveka koji je, u svakom praktičnom smislu – bog.

U refleksiji na ovu podelu Doomsday Clock pokazuje Veidta koji Dr. Manhattana prati do Zemlje Jedan, kroz multiverzum, i tamo traži pomoć od Lexa Luthora dok (novi) Rorschach pokušava da regrutuje Betmena za njihov plemeniti cilj. Rezon je da su ovo dva najpametnija čoveka na planeti i da će njima biti najlakše objasniti da je paralelna Zemlja u opasnosti te dobiti njihovu pomoć. Naravno, stvari se uopšte ne razvijaju na taj način jer je DC-jev multiverzum zaražen mooreovskim pesimističnim cinizmom. Doomsday Clock tako postaje ne priča o pokušaju da se spase planeta već o pokušaju da se spase multiverzum sanjarskog optimizma od pretnje naturalističkog cinizma, da se Supermen, kao simbol nikada umiruće nade, upotrebi kao lek koji će svoj mooreovski alter ego,* Dr. Mahnattana vratiti humanosti koji je napustio.
*Ne zaboravimo da u Watchmenu jedan naučnik poriče da je izjavio „Supermen postoji i on je Amerikanac“ i insistira da je zapravo rekao „Bog postoji i on je Amerikanac.“

U tom smislu, ako je Morrisonov Final Crisis bio obračun sa Mooreom i okončan simboličkim (i sasvim konkretnim) zabadanjem koca u srce nemani koja drži multiverzum u svojoj tmurnoj, neveseloj šaci. Johnsov Doomsday Clock je pokušaj pomirenja.

Radna teza je svakako simpatična (ustežem se da kažem „zdrava“ jer ni ne znam jesam li ja dovoljno zdrav da to ocenjujem): već su Moore i Gibbons Dr. Manhattana pokazali kao čoveka odvojenog od sopstvene humanosti i kreirali jedan kompleksan portret osobe koja je prešla u gotovo čist intelekt iako, zapravo nikada nije prevazišla neke svoje emotivne traume. Ovo je Adrian Veidt, na kraju krajeva i iskoristio da Dr. Manhattana, jedinog ko mu je mogao pokvariti plan o spasavanju sveta kroz gotovo-kataklizmu, ukloni sa igračke table. To što se Manhattan na kraju simbolički (i praktično) stavio na njegovu stranu kroz anihilaciju Rorschacha i odlazak sa Zemlje, pak, nije ni tada bila potvrda da je Veidt u pravu i Moore je sasvim svesno strip završio ciničnom zapitanošću da li smo tragediju izbegli ili smo joj upravo svedočili kroz predstavu u kojoj se čovek igra Boga a osoba sa božanskim moćima uzmiče od čoveka. Zato Doomsday Clock nastavlja da kopa: Veidt je u njemu još vidnije opterećen kompleksom Mesije, ali Mesije koji radi iz prikrajka i svoj ego hrani na intelektualnom planu izbegavajući javna priznanja na velikim žrtvama i teškom radu koje je položio i uložio za čovečanstvo, zadovoljavajući se samo sam sa samim sobom – praktično se samozadovoljavajući – refleksijom na to šta je sve učinio za planetu. Utoliko, Doomsday Clock produbljuje motiv koji je Moore, naravno, držao u podtekstu, i stavlja ga pravo u tekst: Veidt je TAKOĐE taj koji je razdvojen od svoje humanosti, samopercipirani filantrop koji će pobiti milione da bi milijarde živele, čovek koji sebe prećutno smatra višim od ostalih ljudi i koji se ne usuđuje da sebe javno nazove bogom pa umesto toga bira ime Ozymandias koje ukazuje da je on od boga odabran.

Sa druge strane, Dr. Mahnattan je, kako je i Watchmen pokazao, emotivno ipak nesazreo i Moore je još u ono vreme ukazivao na zamku u koju upadaju intelektualci kada misle da racionalna analiza emocija znači da se njima može i upravljati i da se one mogu kontrolisati. Doomsday Clock je, ponovo, korak dalje i pokazuje Dr. Mahattana kao neku vrstu amoralnog, bez-emotivnog božanstva koje vreme, materiju i ljude tretira kao puki materijal za oglede. U ovom stripu Dr. Manhattan ispoljava naučničku radoznalost i igra se sudbinama, životima, univerzumima pokušavajući da dokuči zašto ga njihova nepredvidivost fascinira.

I na nekom konceptualnom planu, Geoff Johns ovde prilično uspelo poentira skladno povezujući brojne ere DC stripova i pokazujući kako smo došli na mesto na kome se sada nalazimo. A to mesto je, zapravo, gore od onog gde su DC stripovi „zaista“ u našem svetu. Univerzum u kome Veidt traži Dr. Manhattana a novi Rorschach i Betmenov Alfred postaju nekakvi neočekivani saradnici je pesimističniji i mračniji od univerzuma u kome se događaju današnji DC stripovi. Superheroji u njemu psuju, javnost  je besna na vlast i superheroje zbog teorije zavere – koja, pokazuje se, nije samo teorija – što sugeriše da superheroji nisu ishod neobičnih akcidenata i srećnih okolnosti u nesrećama, već da nastaju u vladinim laboratorijama, te da je podela na superheroje i superzločince samo predstava za puk, dok vlasti grade armiju superbića u najnovijoj trci u naoružanju. Naravno, Putin ima svoje supervojnike, a Black Adam u svojoj bliskoistočnoj državi Kahndaq nudi azil svakoj osobi sa metaljudskim sposobnostima i vreba priliku da udari na dve nacionalne supersile i predupredi rat za koji je siguran da sledi.

Sve je, dakle, pomalo kao da smo slučajno ušetali na set na kome strip piše Mark Millar a ne Geoff Johns.

Ali to je plan. Johns solidno uspeva u posredovanju te atmosfere represivnog naturalizma, koristeći neke poznate i drage DC likove, poput, recimo Firestorma da oslika svu mučnost situacije u kojoj Tramp i dalje tvituje provokacije i presne laži, dok američka strana pravi metaljude u laboratorijama a Rusi spretno koriste svaki trenutak u kome je rival trepnuo da osvoje novi komadić geostrateške prednosti. U sasvim namernoj refleksiji na ono što se dešava u Watchmen univerzumu, i na ovoj Zemlji se momenat u kome će doći do sukoba dve supersile, uz korišćenje oružja masovnog uništenja, neumitno bliži. Osim što su na OVOJ Zemlji to oružje – superheroji.

Johns uvodi tu neku ljudsku komponentu u priču koja se događa na planetarnom nivou time što pokazuje nekoliko street-level likova kako bauljaju kroz svet koji nisu sami napravili a pokušavaju da ga spasu – od pomenutog novog Rorschacha, preko ne-mrtvog Comediana, pa do dvoje novih likova. U ponovo sasvim namernom imitiranju Mooreovog i Gibbonsovog rada, Marionette i Mime su dvoje likova zasnovanih na Charlton Comics originalima (Punch i Jewelee) i oni su neka vrsta ekstremne ekstrapolacije „mooreovoskog“ pristupa superherojskom stripu utoliko što imaju vrlo detaljne i kompleksne prošlosti i istorije, ali su u krajnjoj karakterizaciji praktično – karikature. Ovaj strip ima i Jokera koji je solidno urađen ali on služi samo da u kontrastu sa njim Marionette i Mime ostave utisak sociopatske plitkosti. Sva dubina njihove priče, sva misterioznost njihove veze (i Mimeovih moći, kad smo već kod toga), sve to se svodi na prenaglašenu socipatsku karakternu crtu oba lika i ovom prilikom to nije nešto za šta treba da kritikujem Johnsa. Ovom prilikom to Johns radi sa verovatno potpuno svesnom namerom, da ukaže šta se dobija kada se Mooreov Watchmen tretira ne kao samosvojno umetničko delo već kao uputstvo kako da sami kreirate likove i atmosfere koji će hipotetičkog mejnstrim čitaoca impresionirati svojom „realističnošću“. Utoliko, Marionette i Mime su sasvim nerealistični, zapravo tipično DC-jevski groteskni likovi sa nesrazmerno kompleksnim i dubokim pozadinskim pričama, simbolišući readymade tretman Watchmena od strane što kreatora što publike tokom tri i kusur decenije.

Što je pošteno.

Naravno, ne uspevaju Johns i Frank sve da poslože onako uredno kako su to znali Moore i Gibbons, ali, opet da budemo fer, ko je ikada TO mogao? Moore je u svemu razmišljao na nekoliko nivoa, videlo se to, uostalom još sa V for Vendetta, pa je i Watchmen strip fraktalne složenosti ali i fraktalne unutarnje logike gde sitan detalj i visokokonceptualna celina reflektuju jedno drugo. Na primer, činjenica da je strip nazvan WATCHmen a da je simbolika sata – Ostermanov otac je bio časovničar – veoma bitna za razumevanje lika Jona Ostermana/ Dr. Manhattana. Johns ovo ne može da postigne i najdalje što ide je da omažira Moorea, kako kroz naziv stripa (Doomsday Clock – DC, jasno?), tako kroz ponavljanje Mooreovih elegantnih poenti i njihovo pojašnjavanje za slučaj da ih pre trideset godina niste shvatili.

I to je svakako nešto što će smetati čistuncima (u koje ja, na sopstveno veliko iznenađenje, izgleda ne spadam), to pojašnjavanje Mooreovih poenti i prilično napadno naglašavanje sopstvenih do mere da je poslednja epizoda maltene bukvalno predavanje legata novoj generaciji u prepoznavanju Mooreovog značaja ali i podsećanju da je njegov nepraštajući cinizam neophodno temperirati humanošću kako bi superherojski strip uopšte mogao da nastavi da postoji.

Naravno, vredi ponoviti da je posle Watchmena Moore radio MNOGO superherojskih stripova i da je dobar deo njih bio upravo njegov napor da se spoje zreliji, ne nužno ciničniji, pogled na superherojštinu koga je on praktično kanoniozovao, i taj neku humaniji, fantastičniji element superherojštine. Svakako, mislim na Toma Stronga i Top 10, ali ne treba zaboraviti, Alan Moore je radio čak i Youngblood, za ime sveta!!!

A opet, svakako ima lepote u tome kako Doomsday Clock prikazuje Dr. Manhattana koji je kriv za smrt Supermenovih zemaljskih roditelja, koji je kriv za to što su Justice Society of America i cela prva generacija superheroja, što je avanture imala u DC-jevim stripovima zlatnog doba, izbrisani iz istorije – Johns je još, dakle, jedan, u svojoj generaciji scenarista koji se kritički postavlja prema ributovanju DC-jeve istorije, počev od Crisis on Infinite Earths, ali uključujući i Flashpoint/ New 52 za koji je sam lično bio u velikoj meri odgovoran. Neću reći da se Johns ovim definitivno otrže Mooreovom uticaju i pretvara u erzac Granta Morrisona, to na kraju krajeva nije tačno (Johns je još odavno bio jedan od scenarista Justice Society of America i jasno je da prema ovom timu i herojima Zlatnog doba ima velike simpatije), ali jeste tačno da je ovim stripom uspeo da na nekakvom umetničkom planu, uz srazmerno elegantne slike i reči, prikaže kako i zašto je Supermen zaista srce DC univerzuma, ne zbog svoje moći da leti ili podiže težak teret nego zbog svoje moći da inspiriše. Što je veoma morrisonovski koncept. Ako je čak i Dr. Manhattan, Supermenova racionalna, „naturalistička“ ekstrapolacija, u Doomsday Clock uspela da u velikom plavom pronađe inspiraciju i onda svoje božanske moći upotrebila da „vrati“ multiverzum na mesto gde ne postoje samo racionalne ekstrapolacije već na kome uzbudljive, uzajamno isključujuće verzije jedne iste istine mogu da istovremeno budu „istinite“ zato što emocija može i ono što razum ne može, pa to je ipak na neki način prilično dobar strip.

Utoliko, pitanje sa početka teksta, da li je Watchmen promenio skoro sve u američkom superherojskom stripu dobija zamršen odgovor i, rekao bih, u svojoj paradoksalnosti, svojoj kontradiktornosti, onaj ispravan:

Ne, Watchmen je bio anomalija, eksces koji je superherojskom stripu doneo istovremeno i novu zrelost ali i svest da se sazrevanjem može izgubiti nešto od esencijalne vrednosti za medijum. Više od trideset godina kasnije Doomsday Clock podseća da Watchmen, ponovićemo, svojom vrhunskom umetničkom zaokruženošću valja videti kao inspiraciju a ne kao model koji se imitira. Doomsday Clock ima svoje nedostatke i ideološke prestupe, ako želite da ih tražite, ali je on i jedna iskrena i duboko proživljena tačka na ovaj deo karijere Geoffa Johnsa, uz opomenu da sazrevanje ne sme biti sinonim za ubijanje deteta u sebi. Pa, mislim, za mene sasvim okej.

Strip: Lepe table: Alex Toth

Posted in Stripovi with tags , , , , , , on 21 januara, 2020 by mehmetkrljic

Evo jedne table iz Torpeda, ali ne kao primer kako je Jordi Bernet sjajno crtao. Iako danas Torpeda, naravno, vezujemo za karakteristični Bernetov crtež i pripovcedanje, ne treba zabporaviti da je ovaj serijal sa Abulijem zapravo kreirao jedan Amerikanac. I to ne bilo koji, već Alex Toth. Toth je inače poreklom Slovak iz Mađarske, dakle, praktično naš čovek i baš je on početkom osamdesetih sa Abulijem  uradio prve dve epizode Torpeda. Donja tabla je iz prve epizode, 1981. godina i egzemplar „kinematskog“ (noar) senzibiliteta u evropskom stripu koji je za razliku od Amerikanaca koji su već tada imali dekompresiju u svojim „kinematskim“ pristupima (Korben, recimo), naprotiv, ide na izuzetnu ekonomičnost i sažetost. Čak i tako, Toth može da priušti jedan kadar koji je potpuno crn na ovoj stranici, sugerišući dugačak, filmski rez:

Toth je veliki deo svog stripovskog rada obavio izvan superherojskih stripova pa spada u one američke crtače koji su postali veliki uprkos radu unutar žanrova koji su opadali u popularnosti. Naravno, jeste započeo na superherojima ali je više upamćen po vesternima, recimo (Johnny Thunder, na primer, DC-jev vestern heroj sa dvostrukim identitetom koji nema veze sa drugim DC-jevim likom istog imena nastalim osam godina ranije. Radio je i Roya Rogersa i Zorroa.) ali i misterijama i hororima. Takođe, puno je radio za Hanna-Barbera crtane filmove što s jedne strane deluje kao traćenje njegovog dragocenog talenta a sa druge Hanna-Barbera bi istorijski bili još gori da nisu imali njega…

Toth je genije dizajna PLUS majstor pripovedanja. Ima (i na vikipediji je citiran) njegov intervju sa početka ovog veka gde kaže da stripovi rađeni slikarskom tehnikom ne bi bili ni loša ideja kada bi njhovi crtači imali pojma o pripovedanju.

Evo samo par primera njegovog rada koji ilustruju ne samo kvalitet nego i raspon koji je imao. Iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih.

Prvo Zorro iz 1959. godine (rađen za Diznija, kod nas izlazio u Mikiju, naravno ne piše ko je radio kolor). Ovo je priča od 25 strana u kojoj se desi ogromna količina radnje (dijaloga, akcije itd.) i fantastično demonstrira Tothovu ekonomičnost. Uredni kadrovi iste veličine, čista naracija, prelepi likovi, odeća itd.:

A onda njegovi radovi za Creepy i Eerie:

Creepy, 1966. godina sa Arčijem Gudvinom:

Isti magazin, isto Gudvin, nekoliko meseci ranije u 1965. godini:

Pa onda i dalje Creepy ali 1975. godina sa Gerryjem Boudreauom:

Ista godina, Eerie magazin, scenarista Bill DuBay:

I na kraju, 1976. godina, Creepy, Toth sam piše i crta:

Sve table su iz izvrsne kolekcije iz 2015. godine, Creepy Presents Alex Toth, koju je izbacio Dark Horse.

Pročitani stripovi: Dead Man Logan i Sharkey the Bounty Hunter

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 20 januara, 2020 by mehmetkrljic

E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.

Naravno, kako što smo već relativno ekstenzivno pisali, Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan, a koji smo opisivali u dva navrata i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti „pravog“ Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo „staračku“ verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u „glavni“ Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.

Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).

Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje

Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom ’80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.

Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.

Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.

Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.

Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.

S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.

Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.

Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.

Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.

Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i  britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu „po dubini“, u akciji… Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.

Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.

A kao bonus, hajde da, kad već toliko pominjem Marka Millara da čovek verovatno svaki čas štuca, kratko predstavimo i jedan od njegovih recentnih miniserijala u toj novoj, Netflix fazi njegovog stvaralaštva. Pričam o šestodelnoj naučnofantastičnoj akciji Sharkey the Bounty Hunter koja je tokom prošle godine izlazila za Image i završila se negde u Novembru.

S obzirom da su Millarworld naslovi, otkada je štedljivi Škotlanđanin rešio da ne radi više za druge firme i pravi im pare sa likovima i pričama koje je sam smislio, uglavnom bili relativno plitkasti radovi, utemeljeni na zanimljivim idejama, ali uz srazmerno malo razrade, moglo bi se očekivati da će nakon dobijanja radnog mesta u Netflixu, Millar još manje energije i kreativnosti ulagati u svoje stripove. No, Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.

Razume se, Millar ovde nastavlja sa istim pristupom kreativnom radu, prisećajući se stripova (filmova, TV serija…) koje je volio kao dete i pravljenjem svojih varijacija na njihove motive. Sharkey the Bounty Hunter je tako priča o međuzvezdanom lovcu na ucene koji ima priliku da odradi one last job i, ako sve ispadne kako je planirano, penzioniše se na nekoj prijatnoj planeti na kojoj ga neće progoniti bivše žene i poverioci. Naravno, taj one last job donosi toliko novca da se bilo kakva profesionalna etika što teorijski postoji među lovcima na ucene promptno urušava pa potraga za najopasnijom teroristkinjom u galaksiji postaje košmarna partija šaha između nekoliko konkurentskih „pozitivaca“ koji za život zarađuju hvatajući odmetnike, kriminalce, teroriste i bizarne likove što predstavljaju pretnju za, vidimo, inače prilično haotični i korumpirani galaktički poredak.

Millar je ovde bio svestan da se vozi udobno razgaženim vozilom palp klišea pa je zato uduplao napore da svoju izmaštanu galaksiju predstavi kao dinamično, psihodelično mesto sulude nauke i kreativno ekscentričnih koncepata. I, barem što se mene tiče, ovo mu je išlo od ruke. Sharkey the Bounty Hunter je toboganska vožnja kosmičkim zabavnim parkom u kome se na svakih nekoliko strana naleće na nešto novo, bizarno i zanimljivo. Ako je kolega Remender sa Black Science utemeljio svoju kreativnu salatu na omažiranju ranog Fantastic Four, Millar ide u stranu i unapred, oslanjajući se na svemirske priče iz antologijskih strip-magazina iz šezdesetih godina i ukrštajući ih sa estetikom Heavy Metal stripova iz sedamdesetih.

I ovo dobro funkcioniše, prevashodno zato jer Millar sada već ima osećaj kako se pravi zabava za celu porodicu i ne oseća potrebu da išta konceptualno ili ideološki dokazuje. Škotski bad boy koji je početkom veka šokirao nasiljem u Authorityju ili Ultimatesima sa Sharkey the Bounty Hunter nema nameru da šokira već da blago intrigira a onda i zabavi i ovaj strip, evo, ja sam iznenađeniji od svih vas, ima u sebi ljudske topline koja je jako dugo nedostajala Millarovim strip-radovima. Tako je Sharkey the Bounty Hunter jedna old school pustolovina sa puno šmekerske akcije i humora a Millar u toj tipskoj priči interveniše tek toliko da se malčice odmakne od puke regurgitacije stereotipa. Tako je, recimo, sam titularni Sharkey jedan simpatičan antiheroj sa lošim navikama i ozbiljnim problemom ćelavosti, a seksualna komponenta stripa (koja mora dolaziti uz nešto delimično inspirisano Heavy Metalom) zapravo se koristi na dovitljive načine da pogura zaplet napred i prikaže likove kao simpatične i relatabilne.

Opet, naravno, nije ovaj strip sad neka potpuna reinvencija Marka Millara kao scenariste i naravno da ovde imamo puno generičke akcije i dijaloga. Ipak, ovo je bolje od dobrog dela Millarovog recentnijeg autputa.

Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shning Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja. Sharkey the Bounty Hunter je strip koji ne beži od baroka i ukrašavanja, igranja sa perspektivom, svetlom i geometrijom ali je u pitanju akciona priča brzog tempa i Bianchi dobro razume kako da je pripoveda a da čitaoca ne uspori preterano nacifranim tablama ili kadrovima koji bi bili primereniji posteru nego stripu. Njegova je kolorna paleta i dalje malo pretamna za moj ukus (setimo se kako je originalni Chrononauts bio živo ofarban od strane Seana Murphyja) ali Bianchi je u dobroj meri zaslužan za prijatnu začudnost svemira koji su on i Millar spravili za ovaj strip, ali i za tu komponentu ljudske topline koja mi je u njemu tako fino legla.

Ne znam da li će se Millar i Bianchi ikada vraćati Sharkeyju – ne deluje da je ovo Millaru jedan od važnijih radova, kao što su Kick-Ass, Jupiter ili Kingsman – ali ovo je jedna srazmerno zabavna i u osnovi vrlo zdrava svemirska palp-akcija kakvu ne bih imao problem da čitam u još po kojem miniserijalu. Pa, eto, videćemo.

Serija: The Witcher

Posted in film with tags , , , , , on 19 januara, 2020 by mehmetkrljic

Pre neki dan, tamo negde početkom godine, u beskrajnom skrolovanju po internetu naleteh na naslov nekog opinion piecea koji je tvrdio da je Netflixov The Witcher bolja serija od HBO-ovog Game of Thrones. Tekst nisam pročitao ali mi je, na neviđeno, delovao kao ozbiljan shitposting.

Naravno, ja sam suviše lenj čovek pa nisam ni gledao Game of Thrones (ko ima TOLIKO vremena? Treba gledati Anime i igrati japanske RPG-ove!) ali sada kada sam bračnom obavezom bio prinuđen da pogledam Witchera, ubeđen sam da je taj tekst nešto najsumanutije objavljeno u ovoj godini. The Witcher je serija koja je meni bila na korak od negledljivosti.

Brza kvalifikacija mene kao gledaoca je ta da nisam čitao Sapkovskog, sem visokoobdareno prelistavajući i iz druge ruke, pa da sve što znam o njegovom uspešnom fentezi folk svetu znam iz igara, tako da je sasvim moguće da bi neki fan proze o Geraltu, poput, na primer našeg druga Neomeđenog, imao značajno povoljnije utiske o TV seriji. A opet, ovo je toliko slaba televizija da možda i ne bi.

The Witcher je naprosto osam sati života koje nikada neću dobiti natrag, serija u kojoj se titularni lovac na čudovišta pojavljuje u dajbože 30% vremena a i tada gledalac prevrće očima i malo mu je neprijatno zbog sve te diletantske režije i montaže namenjene dobijanju u vremenu. Rekao bih da je ovde bilo materijala (i para) da se napravi jedan solidan B-film, nešto nalik na Konana Uništitelja, recimo, koga sam rado gledao u bioskopu Kosmaj te neke 1984. ili 1985. godine, ali danas takvi filmovi nemaju šansu da dobace do bioskopa i isplate licencu i umesto toga dobijamo razvučenu osmočasovnu priču koja ne zna šta bi da kaže, a još manje kako da to što ne zna da kaže kaže na neki dramaturški ubedljiv način. Ne znam prosto da li je gore ovo bindžovati iz udarca i time proverbijalnu žabu zgutati bez ostatka (ali rizikovati da se grdno smorite čistom ispraznošću velikog dela narativa) ili da kao ja, patite na parče iz večeri u veče, stalno se nadajući da će biti bolje i stalno biti razočaran.

Dobro, tu bi fer, bude to bolje. Početak je veoma slab, sa likovima za jednokratnu upotrebu i stereotipnim zapletom koji pokušava da uhvati etičku višeslojnost proze Sapkovskog ali je naprosto potpuno zaboravljiv. Negde u četvrtoj-petoj epizodi svari se poprave čisto na zanatskom planu, u smislu dinamike pripovedanja a i likovi koji se sretnu (Geralt-Yennefer-Jaskier) imaju prilike da razviju malo hemije. Nažalost, onda prema kraju serija počne da ozbiljno da insistira na političkoj dimenziji priče koju su igre, pogotovo treća, koristile kao svoju differentiu specificu u odnosu na „obični“ fentezi, ali je hendlovanje te politike i aktera u priči toliko amatersko da sam se skoro zaplakao od muke. Osma epizoda sa velikim, katarzičnim raspletom je veoma nezadovoljavajuće postavljena, dajući nam nezarađene klimakse i nekakve slabe udice za drugu sezonu…

Likovi, a što bi trebalo da je edge televizije u odnosu na bioskop, su slabo postavljeni i iritantni. Kad lik u osmočasovnoj TV seriji ne može da primiriše istom tom liku iz videoigara to je znak da je nešto debelo ispušteno u produkciji. Doug Cockle nije najveći glumac svih vremena ali njegova glasovna guma u igrama daje Geraltu dubinu, mudrost, zrelost a da ne žrtvuje neophodnu kvotu mačoidnog šarma. Henry Cavill je dobar glumac, ali ovde je režija potpuno zakazala i njegov Geralt je beefcake koji treba da ispaljuje onelinere i gradi paravan od world weary cinizma da sakrije meko srce, ali zapravo je jednodimenzionalni, iritantni siledžija koji ne ume da govori drugačije nego da reži i ima samo jedan izraz lica. Ovakvi likovi mogu da funkcionišu… kada ih režiraju Sergio Leone ili Beat Takeshi Kitano. U ovoj seriji to ne radi posao.

Ciri je slično apsolutno gubljenje vremena. Njena priča je mogla da bude spakovana u petnaestominutni flešbek i da imamo identičnu emotivnu investiciju (or lack thereof) i isplatu na kraju. Sa ovim podzapletom se, avaj, najlepše vidi koliko su showrunneri morali da se dovijaju da nečim ispune osam sati vremena. Ciri treba da je vehicle kojim dobijamo siže kompleksnijeg političkog nadzapleta na čijoj se pozadini ova priča dešava ali scenario je šalje na potpuno besciljan kvest tokom kog prolazi razna iskušenja i sreće razne ljude, neljude i grupe ljudi a da to nema apsolutno nikakvog uticaja ni na narativ ni na nju kao lik. Što je bezveze, Freya Allan je za svoje mlađahne godinice odlična glumica u toj nekoj dobroj UKTV tradiciji, ali scenario joj ne daje da išta radi ili da se ikako razvije kao karakter (takođe, da budemo fer, njena priča se odvija tokom svega par dana vremena ali tim gore što je na nju otpalo oko trećine trajanja celokupne sezone). Da je serija nju uvela samo kroz flešbek o law of surprise pogodbi i onda je pokazala in the flesh samo u poslednjoj epizodi, imali bismo identičan odnos prema liku, pa možda i jaču reakciju jer bismo nekog o kome se priča da je važan tu po prvi put videli. Ovako, Ciri me je aktivno nervirala svaki put kada bi se priča bavila njom.

Najgore je, avaj, ipak prošla Yennefer. Anya Chalotra sigurno nije rđava glumica, vidim da je igrala u sasvim respektabilnim produkcijama u poslednjih nekoliko sezona, ali njen lik je protraćen na najgori način. Pre svega jer ona, za razliku od Geralta i Ciri zapravo ima luk, razvija se i raste na vrlo dramatične načine, žrtvuje mnogo a onda i žudi za mnogo toga, ali serija ovo ne ume da pokaže iole dostojanstveno. Yennefer uopšte nisam kupio kao nekog ko je iz korena promenio svoj svetonazor, žrtvovao plodnost u zamenu za moć a onda proveo život u potrazi za načinom da moć iskoristi da ipak ostavi nešto iza sebe – iako se upravo to scenario upeo da prikaže, najviše zahvaljujući tome da je tekst koji su likovi u njenim scenama dobili slab, klišeiziran, bukvalistički, bez nijansi, a da dramske tenzije i oslobađanja praktično nema u scenama koje su jedva zanatski korektne i potpuno emotivno i dramaturški ravne.

Što se tiče CGI-ja, serija deluje jeftinjikavo u nekim elementima ali opet, ko gleda SyFy navikao je na mnogo gore pa to meni zapravo nije smetalo, tehnički je ovo sasvim korektno sa strane toga, ako već ne nadahnuto ili vrhunski. Borbena koreografija je zapravo obećavala u prvoj epizodi sa mačevalačkim klimaksom koji je posredovao Geraltova mutantska čula i druge moći, ali se posle toga sve svelo na shaky cam i CGI krvoliptanje. Opet, prihvatljivo ali ne i uzbudljivo. Muzika je okej i Toss a Coin to Your Witcher je sasvim okej mini-hit za ovu zimsku sezonu a uostalom, ta neka hemija koju Joey Batey iz sve snage pokušava da napravi sa Cavillom, to je deo serije koji je pomozi-bože, možda najzabavniji u konvencionalnom smislu. Tu se naziru dinamika, unutarnji život likova, prećutane emocije, razigrani poluironični bros-before-hoes podtekst i mada je kliše o jednodimenzionalnom heroju i pitoresknom štitonoši retko u popularnoj kulturi na nivou svog originalnog predloška (u kome je Don Kihot zapravo psihotičan a Sančo Pansa požrtvovani neformalni negovatelj), između Geralta i Jaskiera ima te neke drugoligaške Zagor-Čiko dinamike koja je šarmantna ako niste mnogo zahtevni.

Rekao bih da druga sezona, koju trenutno pripremaju za snimanje u Škotskoj, treba da više akcenta stavi na ovaj element cele postavke, ali rekao bih i da za to nema šanse… Tako da, srećno. Ja ću gledati da je ne gledam ako ikako mogu.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-01-2020

Posted in metal with tags on 18 januara, 2020 by mehmetkrljic

Vreme je za metalni pregled i to što Beograd u ovom trenutku nije umotan u bledi pokrov magle i, naprotiv, kupa se u suncu, znači da ćemo morati dodatno da se potrudimo.

Blek metal! Za početak dobro dođu Lunar Mantra iz Glazgova sa svojim black/ death hibridom i novim EP-jem po imenu Psychosomatika. Tri pesme odlične produkcije i dobre svirke u nečemu što je vrlo dramatičan i detaljno promišljen, zreo metal. EP se, doduše, završava sa devet i po minuta ritualne/ ambijentalne muzike ali su Lunar Mantra i tu vrlo dobri.

https://lunarmantra.bandcamp.com/album/psychosomatika

Norveški Svarttjern – bend iskusnih blek metal pregalaca iz bendova poput Carpatian Forest, Ragnarok itd. – izbacio je novi album, peti za deset godina što je, u ovoj ekonomiji, sasvim solidna radna etika. Shame Is Just a Word je još jedan dobar, siguran album za ovaj bend i vrlo pristojno reprezentovanje klasične norveške blek estetike za početak nove godine. Svarttjern spadaju u sporije i, khm, „atmosferičnije“ bendove iz ove struje (dakle, ni nalik na ono što se klasifikuje kao atmosferični blek metal) i ovaj je album pun napetosti, pretnje, zla, leda i moćnog srednjetempaškog nabadanja. Raznovrsno, zrelo, odlično producirano, sve preporuke.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/shame-is-just-a-word

Od istog izdavača – nizozemskog Soulseller Records – stiže i novi album njemačke postave Porta Nigra i na njemu ovaj trio dalje razvija svoj melodični, teatralni zvuk. Ovaj bend je svoje ime stekao avangardnim, eksperimentalnim pločama, ali Schöpfungswut je daleko „strejterskiji“ pristup žanru sa naglaskom na melodijama (i čak, horskom pevanju koje me neprijatno asocira na Rammstein). Naravno, nije to zapravo loše i Porta Nigra ovde pokazuju da su veoma izbrusili veštinu aranžiranja pesama tako da se u nečemu što deluje kao tradicionalna struktura blek metal pesme ipak nađe prostora za smelo kombinovanje raznolikih elemenata. Dakle, nešto „komercijalnije“ ali i dalje vrlo dobro:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/sch-pfungswut

Ruski duo Сивый Яр ima novi album, Горе i ovo je, mada prepuno prenaglašeno masturbatorske meditacije, ploča koja bez sumnje dobro pogađa svoju metu negde na razmeđi atmosferičnog blek metala i post-blek metala. Pesme su predugačke i, kako rekoh, previše se tu meditira nad postrokerskim harmonskim progresijama ali bend ima odličan zvuk, vrlo dobro svira i uspeva da tu slovensku patetiku izgura sa solidnom količinom dostojanstva. Meni dovoljno da se izdvoje iz čopora postblekmetalaca sa nesnosno preglasno masterovanim albumima:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/grief

Danci Horned Almighty na svom šestom albumu, To Fathom The Master’s Grand Design sviraju jedan prilično srednjaški black metal sa dosta Darkthrone uticaja ali i sa produkcijom kakvu se Darkthrone ne trude da imaju ovih dana. To album čini možda za nijansu zanimljivijim nego što bi bio u nekim drugim uslovima bio, no ovo je pristojna ploča blek metala koji je tehnički ubedljiv i profi a koji se ne stidi i da malčice skrene u pank i rokerštinu, pre nego što se vrati u krljanje. Solidno:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/to-fathom-the-masters-grand-design

Ročesterski Waldhexen nam dolazi sa prvim EP-jem, tri pesme pod naslovom Ego Canus Lunam Cano i ovo je black metal američke istočne obale koji ne zvuči kao klasična istočna obala. Iako, dakako ovde ima standardne istočnoobalske avangardnosti, ovo je sirovija, prljavija muzika, sa bestijalnom komponentom i izletima u grindcore. Sobni kvalitet produkcije nije idealan, ali Waldhexen su prilično dobri:

https://waldhexen.bandcamp.com/album/ego-canus-lunam-cano

Stonersku čast za početak brane Francuzi Stoned Karma sa svojim albumom Blinded by the Sun. Iz nekog razloga, ove nedelje sam čuo mnogo instrumentalnog stoner roka, prema kome, poznato je, imam utemeljenu predrasudu. Stoned Karma nisu dovoljni da tu predrasudu sruše, ali Blinded by the Sun je ipak album koji dobija prelaznu ocenu. Jeste, ovo su džemovi, snimljeni, reklo bi se, u prostoriji za vežbanje i prepuni nerazvijenih ideja i nedopečenog zvuka, ali neke od tih ideja su dobre, a zvuk je taman dovoljno dobar da se ovo jednom lepo presluša i posle svako na svoj radni zadatak:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/blinded-by-the-sun

Još instrumentalnog psihodeličnog stonera dobijamo ljubaznošću specijalizovanog izdavača Heavy Psych Sounds a posredstvom debi albuma austrijskih Ryte. Nazvan isto kao i bend, Ryte je album sa četiri pesme solidno isfazirane i psihodelične muzike kojoj nedostaje samo par koraka da bude odlična. Ovako kako jeste, Ryte su ljudi koji se sa dosta sigurnosti kreću između masnih wah-wah rifova i hipi-psihodelične ritualnosti sa sve bongo bubnjevima. Sve sami pogoci što se tiče koncepta, ali bendu ipak fali zrelosti u aranžiranju pa su ovo pesme u kojima ima mnogo ideja a nedovoljno razvoja tih ideja. No, Ryte nisu neprijatni za slušanje i preporučujem da se sempluju:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ryte-ryte

Njemački Isles of Mars na svom eponimnom debi EP-ju sviraju sličnu muziku, samo što je njihov psihodelični hard rok bliži ’70s prog predlošcima i što su ovi majnhamski rokeri nešto razigraniji i zreliji u aranžiranju. Vrlo prijatan izlet u starinski, patinirani svemir:

https://islesofmars.bandcamp.com/album/isles-of-mars

Heavy Psych Sounds stoje i iza novog singla legendarnih kalifornijskih stoner-pankera Mondo Generator. Fuck it izlazi tek 21. Februara ali etiketa je pustila da se ploča sluša na Bandcampu i ovo je, i posle osam godina pauze, veoma prijatan i zreo sudar panka, garaže i psihodelije. Dve pesme koje bez problema idu na bilo koju plejlistu na kojoj su već Poison Idea, Turbonegro i Dwarves, pa vi vidite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it

Njemački sludge/ stoner duo Grin na svom drugom albumu, Translucent Blades nudi tačno ono što se od njih očekuje: sirovi, teški zvuk basa i bubnja (sa povremenim gostovanjima gitare i drugih… zvukova), agresivni ali dovoljni hipnotički gruv i pevanje koje dolazi iz pozadine i svemu dodaje tu neku halucinantnu dimenziju. Grin nisu previše originalni u ovome što rade – ovakvih bendova se od kraja osamdesetih, pogotovo uz solidnu popularnost Godflesh, namnožilo diljem zemaljskog šara – ali su dobri i mada nikada ne iznenađuju, nikada ni ne razočaravaju.

https://grincult.bandcamp.com/album/translucent-blades

Blessed Black iz Sinsinatija sa svojim debijem, Beyond the Crimson Throne ne donose bogznakako originalan pristup stoner metalu ali ovo je sasvim prijatna ploča hevi metala koji voli nargile bar koliko voli haos i starozavetne reference. Beyond the Crimson Throne je solidno odsvirana i napisana ploča koja mene nije naročito impresionirala svojim prilično izlizanim idejama, ali koja ima dobar zvuk i sigurno će se više dopasti nekom ko je bolji čovek:

https://blessedblack.bandcamp.com/album/beyond-the-crimson-throne-2

Dopao mi se singl virdžinijskih Mister Earthbound pod naslovom Hypnotic Rhythm. Dobro, taj naslov nema veze sa ovim što se u prvoj pesmi da čuti jer Mister Earthbound nisu nekakav tribalni, hipnotički bend, ali muzika je ipak vrlo solidan hard-bluz sa puno atmosfere, dima i odjekujućih „twangy“ gitara. Druga pesma je, pak, njihov odvažni pokušaj obrade Screamin’ Jay Hawkinsove I put a Spell on You i…  ja sam impresioniran da bendovi ovo i dalje smeju da sviraju uzevši u obzir koliko je original bio prelomni trenutak u istoriji bluza i popularne muzike uopšte, plus kakvi su to teškaši sve obrađivali. Mister Earthbound su skromni u ambiciji i završavaju posao za dva i po minuta, i nisu ni loši, ovo je pristojna ako već ne revolucionarna obrada revolucionarne pesme…

https://misterearthbound.bandcamp.com/album/hypnotic-rhythm

Odličan psihodelični EP dobijamo od brazilskih Heela Monsta. Ovo eponimno debi izdanje sadrži pet kratkih ali hipnotičkih pesama moćne atmosfere i vrlo simpatično-skoro-diletantske svirke. Heela Monsta nisu bend koji je tu da dokazuje svoje sviračke kredencijale, već da opije i teleportuje u svemir. Uspevaju bez greške:

https://heelamonsta.bandcamp.com/releases

Pink Cigs iz Šefilda na svom eponimnom prvencu nude isfaziran hard rok i stoner po receptima naših baka. Ovo je moglo nastati i sedamdesetih i devedesetih (ali možda ne i osamdesetih, jelte), ali ne zvuči generički ili sikopantski već iskreno i rokerski. Solidno:

https://pinkcigs0114.bandcamp.com/album/pink-cigs

Jednočlani australijski Lord Kinbote na svom debi EP-ju, Black Potion prži mastan, wah-wahom potpirivan garažni stoner rok. Prljavština ali i sasvim ličan, osoben izraz plus veoma heavy zvuk ali bez razmazivanja, meni sasvim lepo za slušanje:

https://lordkinbote.bandcamp.com/releases

Teksaški Dogwood People je izbacio već dva EP-ja u ovoj godini, Stoneclad i Too Many Hits. Stoneclad je sporiji i mračniji stoner rok sa dosta bluz likova, dok je Too Many Hits brža, pankerskija ploča. Obe zvuče autentično i pošteno i ovo je bend koji za svakog ima da ponudi ponešto:

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/stoneclad

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/too-many-hits

Poljski Leshy na svom drugom albumu, Psychopomp vrlo lepo mešaju stoner i sludge metal, sa malo black mirisa i nekakve psihodelične progresive (čak i malim, malecnim prstphvatom psihoze kakvu su provlačili industrial i nu metal bendovi devedesetih). Raznovrsno i uzbudljivo, plus, VEOMA bučno, meni se ovo dopada:

https://leshyband.bandcamp.com/album/psychopomp-2

Okultni doom metal bend Elder Druid iz Belfasta na svom drugom albumu, Golgotha, zvuči vrlo napaljeno i neprijateljski. Ovo je izrazito ružna i sirova muzika koja odbija da zavodi lepim rifovima i pevljivim refrenima već uživa u psihodeličnoj disharmoniji i nanošenju bola. Za izdržljive:

https://elderdruidband.bandcamp.com/album/golgotha

Prvi veliki slamming death metal album ove godine izbacili su momci iz međunarodne slem senzacije Wormhole. Ova ekipa sastavljena od članova raznih tehničkih i brutalnih death bendova na svom drugom albumu, The Weakest Among Us na interesantne načine spaja tehnički/ brutalni death metal sa klasičnim slamom da dođe do muzike koja uverljivo premošćuje jaz između cerebralnije, intelektualno zahtevnije dimenzije tech-deatha i primalnog, primitivnog udaranja tradicionalnog slama. Pevač Anshuman Goswami tako izvlači najcrnje, najbolesnije grlene vokale dok braća Kumar na gitarama okreću progresivne akorde, sve u aranžmanima koji uspevaju da pobegnu od tech-death preterivanja i povežu pravoverne slemove sa tehničkim komplikatorstvom na efikasan način. Pritom, iako album ima vrlo glasan master, muzika ipak ima nekakvu dinamiku, pa čak i atmosferu što je kod ovakvih bendova retkost. Vrlo dobro:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/wormhole-the-weakest-among-us

Libanski projekat Kaoteon ima drugi album, a koji se isto zove Kaoteon i mada je priča o tome šta je sve bend prolazio svirajući u Bejrutu (uključujući policijsku raciju i prekid koncerta zbog percepcije da se bend klanja Satani) na prvi pogled zanimljivija od muzike, Kaoteon je zapravo eminentno slušljiva ploča ekspresivnog, raznovrsnog black/ death metala. Anthony Kaoteon koji pravi svu muziku i svira gitare je osoben autor što ume da pesme učini ekspanzivnim, melodičnim, pa i himničnim a da se ne izgubi u nekakvim proggy ambicijama i ovo je album čije su kompozicije i pored svoje raskoši dovoljno svedene da ne zature centralnu nit. Pritom, ritam sekcija je ovde sastavljena od vrsnih muzičara (bas svira Linus Klausenitzer iz Obscure a bubnjeve Adrian Erlandsson iz At the Gates) pa je ovo svirački veoma sigurno i profi. Kaoteon nije nužno bend sasvim po mom ukusu ali ne mogu da ne cenim tu kombinaciju ekspresivnosti i fokusa koju bend autoritativno donosi sa ovom pločom:

https://kaoteon.bandcamp.com/album/kaoteon

Kalifornijski tech-death sastav Odious Mortem je svoj prethodni album izdao još 2007. godine, pa me je trinaest godina kasnije pojavljivanje njihove treće ploče, Synesthesia zateklo prilično nespremnog. Na njoj Odious Mortem sviraju kao da svo to vreme nije ni prošlo i mada je to sa jedne strane za pohvalu jer je lepo videti da se bend drži svog odabranog zvuka, Synesthesia zbog toga zvuči i malo… pa možda ne retro ali pomalo generički. Tech-death je – bilo to dobro ili loše – muzika koja živi i umire na ime svoje smelosti da rizikuje i ruši granice pa je onda slušanje albuma koji zvuči kao utvrđivanje gradiva od pre više od decenije pomalo čudno iskustvo. No, dobra muzika je dobra muzika a ovo je, da ne bude zabune, sasvim dobar album. Nimalo revolucionaran ili progresivan ali pristojan u onome što radi i podnošljivo dobro produciran. Zvuči kao da nemam snage da bendu uputim pravi kompliment, ali nek vas to ne zavara, Odious Mortem su vrlo dobri u ovome što rade i ako ste žalosni što novog Monstrosityja nema još na horizontu, ovaj album je tu da zaleči rane.

https://odiousmortem.bandcamp.com/album/synesthesia

„Eksperimentalni deathgrind“ zvuči kao najpretenciozniji muzički žanr svih vremena, ali sijetlski Rat King na svom drugom propisnom albumu, Vicious Inhumanity zapravo evoluiraju svoj sludge/ stoner zvuk iz prethodne faze rada i ovo je prljava, brutalna ploča tamnog a zavodljivog zvuka koja mami na slušanje svojom bestidnom svirepošću. Rat King prave pesme od po nekoliko minuta, bežeći od klasičnog grajndkor minimalizma, ali ne beže od brzine, meljućih ritmova i užasnih vokala. Vicious Inhumanity je, tako, vrlo pošteno nazvan album sa muzikom koja se trudi da posreduje sve grozomorne i nečovečanske porive kojih bend može da se seti, a da to opet ima dostojanstvenu pa i eksperimentalnu komponentu sa interesantnim harmonskim izletima i dobrim aranžmanima koji pokazuju da je ovo trio veoma solidnih muzičara. Kada dobri muzičari sviraju deathgrind a ne lože se da ga „prevaziđu“ već samo da ga učine što je opakije mogućim dobijamo ovakve albume. I hvala Ktuluu na tome. Odličan album.

https://ratkingband.bandcamp.com/album/vicious-inhumanity

Postmetalci The Osedax su se nazvali po crvu koji živi na dnu okeana i hrani se kitovim kostima što je VRLO metalski i odmah zbog toga dobijaju pozitivnu ocenu za svoj treći album Meridians. Ali Meridians je sasvim solidna ploča i sam za sebe, sa malo blek metala, malo doom metala i malo post rok elemenata, kako je to danas popularno, a sve spakovano u četiri dugačke pesme gušeće hermetičnosti i teške, najteže crnine. Ovo je ploča čija je produkcija presudna za utisak koji ostavlja i bend, uprkos zapravo dosta dinamičnom masteringu, zvuči kao zid crnila koji mrvi slušaoca bez milosti punih 45 minuta i ne pušta dok iz njega ne iscedi tu emociju koju svi traže a samo je retki nalaze. Vrlo solidno, ako možete da izdržite (spojler: poslednja pesma je ambijentalni autro tokom koga možete da se dekomprimujete):

https://theosedax.bandcamp.com/album/meridians

Ja se i dalje ozbiljno fasciniran kad neki bend koji je snimao i bio poznat i pre nego što sam ja počeo da se brijem izda novi album. Tako sad imamo novi album birmingemskih Magnum čija je prva ploča izašla još 1978. godine. Fak mi.

Elem, Magnum se meni nikada nisu posebno dopadali jer je njihova muzika bila preslađeni, preproducirani post-prog-rok-glam-metal-sreće-pop, dakle Queen ali bez individualne izvrsnosti koju su Queen imali. Ipak, Chase the Dragon iz 1982. godine jeste nekakav klasik i to da Magnum i dalje postoje, i dalje snimaju jeste stvar za poštovanje. Slušanje novog albuma – Where Are You Eden? – a koji je izdao njemački SPV je i neka vrsta teleportovanja u detinjstvo za mene, jer iako Magnum ovde ne zvuče kako su zvučali u ranim osamdesetima, ovo je svakako hevi metal – njegova zaslađena i komercijalizovana varijanta dakako – iz osamdesetih godina, možda iz njihove druge polovine, sa aranžerskim i produkcijskim trikovima kakve pamtimo sa recimo dekadentnijih ploča komšija Judas Priest iz ove dekade. Što znači da Magnum nisu posebno originalni ovde ali opet, ovo je album na kome se dvojica originalnih članova, pevač Bob Catley i gitarista Tony Clarkin, vrlo dosledno drže svoje estetike, praktično imuni na protok vremena i smenu trendova. Where Are You Eden? je stoga album koji bi osamdesetih prijao „sweet metal“ publici koja je volela Europe ili White Lion ali se volela pružiti i u blago proggy smeru jednih Queensryche. I ne mogu da kažem da je to meni sad nešto mnogo slušljivo ali je pošteno, sasvim pošteno odsvirano i snimljeno. Rispekt:

https://magnumband.bandcamp.com/album/where-are-you-eden

Austrijski Heavy Preachers Club su, recimo, drugorazredni hard rok-hevi metal bend koji je prvorazredan u svojoj drugorazrednosti. Hoću da kažem, njihov debi album Love Revenge Obedience je zabrinjavajuće derivativan (pa pogledajte taj omot) u svojoj rezurekciji gomile ’80 klišea, ali u tom plesanju sa klišeima je vrlo iskren pa i ubedljiv. Heavy Preachers Club bez ikakve sumnje istinski vole sav taj cheesy, bluesy metal zvuk koji prave i ovo nije ni malo cinična muzika a svakako nije ni „komercijalna“ u 2020. godini. Što je meni dovoljno da mi bude barem simpatična. Plus, sviđa mi se prenaglašeno afektiranje pevača. Perverzan sam? Moguće.

https://heavypreachersclub.bandcamp.com/releases

Grčki Nighthawks iz nekog razloga nije još okačio svoj debi album Night of the Witch na Bandcamp ali se ploča može čuti putem JuTjuba i… pa nije ovo nešto specijalno dobro ali jeste nekako simpatičan hevi metal/ NWOBHM sa nekakvim pankerskim ’90s vajbom i meni je to zanimljivo za bar jedno slušanje. Pevač, Tho, se slatko dere i rifovi su, mada ekstremno generički, dovoljno dragi da ovo pustim bar jednom-dvaput:

https://nighthawksmetal.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/CCfuIe2c7ec

Završićemo sa debi albumom njemačkog benda bizarnog imena CockRock Sadistic Petus Pennytration. Ne znam ko su ovi ljudi (koji se, tvrde oni, zovu CockRock,  Sadistic Petus i Pennytration) i zašto su bend nazvali tako da pošten čovek u startu pomisli da će ovo biti nekakav pornograjnd, ali kada album krene da treska svojim old school death metal skladbama, teško je ostati miran. Butchered je užasno masterovana ploča, ali i ploča krvoločne, izrazito keči muzike koja se oslanja na zle rifove, zverske vokale i nepraštajuće, udaračke ritmove. Da, album je izašao još u Septembru (!!!) ali za dobar metal nikada nije kasno. Ako volite Bolt Thrower, ali mislite da je taj bend mogao da bude i tvrđi, pa i da se malo ukrsti sa klasičnim Carcass, CockRock Sadistic Petus Pennytration su za vas:

https://cockrocksadisticpetuspennytration.bandcamp.com/

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-01-2020

Posted in metal with tags on 11 januara, 2020 by mehmetkrljic

Ljudska istorija se nastavlja i u ovoj, prestupnoj godini, a sa njom i metal. Šta ima novo od prestupa u metalu? Drago mi je da se interesujete.

Od blek metala evo prvo jedne ploče izašle tačno na novogodišnje veče. U pitanju je kvebečki bend Drave koji svira atmosferični, ali mišićavi blek metal gde melodičnost i melanholičnost ne suzbija energiju i brzinu, a što meni prija. Bend je veoma inspirisan kvebečkim nacionalističkim diskursom, pa i pesme na ovom albumu predstavljaju interpretaciju narodnih mitova koji su, pretpostaviću, u određenom smislu kvebečki, kroz nekakvu kombinaciju francuskog i lokalnog folklornog krosovera. Kako god bilo, Terroir je EP sa tri kvalitetne pesme od kojih je poslednja obrada poznatijih kvebečkih separatista Forteresse, pa znate šta ovde dobijate. Kao neljubitelj nacionalizma, ovo mogu prevashodno da preporučim na muzičkoj ravni:

https://drave.bandcamp.com/album/terroir

Odmah potom, iz Ukrajine nam stiže novi EP pouzdanih melodičara i melanholičara SVRM. Ovaj studijski projekat vrednog S. (a što je skraćeno za, nagađate, Sergej) sa svakim novim izdanjem doseže nove razine zrelosti i ekspresije pa je tako i Занепад jedna vrlo sigurna ponuda tradicionalnog ukrajinskog blek metala sa folklornom podlogom ali i beskompromisnom metalskom nadgradnjom. Nema ovde nikakvih specijalnih odstupanja od uobičajene formule, ovo je samo precizno napisan i izveden melodični blek metal kome ni malo demo kvalitet produkcije ne smeta:

https://svrm.bandcamp.com/album/–9

Da nastavimo u tom folklorno-tradicionalističkom maniru pomoći će nam guangdonški Vengeful Spectre koji se, dakako, oslanjaju na vrlo stereotipno zvučeće kineske narodne motive u svojoj muzici i omot njihovog debi albuma, koji se zove isto kao bend (tj. 殞煞 ) je mogao sići sa neke kolekcija stripova o Konanu, ali ovom bendu ni malo ne smeta ta artificijelnost. Naprotiv, to što su Vengeful Spectre naglašeno žanrovski i pomalo palpi se savršeno uklapa uz njihovu agresivnu, sirovu ali dovoljno upeglanu interpretaciju second wave black metala. Ovo su pesme sa istočnjačkim smislom za (prenaglašenu) dramu koje sećanje na skandinavske uzore od pre četvrt veka stalno drži čvrsto usidrene i kada Vengeful Spectre pokažu da nemaju nameru da se rasplinjavaju u orkestracijama, slušalac počinje da ceni njihove kinematske (i orkestarske) intervencije i finu narativnu nit koja svejedno ne zaboravlja na jake rifove i mučko udaranje. Odlična, hedbengerska ploča koja na momente bez zazora ukršta koplja sa Grcima i Židovima kakve neretko hvalimo na ovim stranama.

https://vengefulspectre.bandcamp.com/album/vengeful-spectre

Nešto generičkiji je američki duo Vaeok ali njihov istoimeni debi EP svejedno nudi četiri pesme pristojnog, mada srednjaškog black metala koji je sklopljen od rifova i tema što su ih lansirali bolji bendovi ali može da posluži da se premosti praznina do boljih izdanja, najpre na ime vrlo solidne produkcije:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/vaeok-2

Tu je i novi Oculus, EP sa dve pesme pod nazivom  Relinquishment of Existence i ovaj internacionalni projekat našeg Marka Kozeljnika ovde nudi okultni, pomalo starinski black metal u kome se čuje malo Mayhema i malo Dissectiona ako ste kao ja, sa dugačkim pesmama i atmosferom u prvom planu. Ima ovde dosta dobre svirke, ali ovo je pre svega muzika, jelte, raspoloženja i izdanja poput ovoga treba vrteti nekoliko puta u krug da biste ih zaista savladali.

https://oculusofficial.bandcamp.com/album/relinquishment-of-existence

Propustili smo i da notiramo da je početkom Decembra izašao i novi Kawir i ova veteranska grčka ekipa neće razočarati ljubitelje njihove kombinacije himničnog, zapaljivog blek metala i paganske filozofije. Adrasteia je izašao ponovo za Iron Bonehead i ovo predstavlja logičnu evoluciju u zvuku benda sa još više tradicionalnih motiva u muzici i solidnom produkcijom. Naravno, Kawir znaju u svemu tome i da pristojno zakucaju pa iako brat Uzi odavno više ne peva kod njih, ovo je svakako ekipa koju valja nastaviti preporučivati:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/kawir-adrasteia

Iz iste zemlje i od istog njemačkog izdavača, i isto izašlo 10. Decembra: Empire of the Moon i njihov drugi album – Εκλειψις, tj. Eclipse, tj. pomračenje. Empire of the Moon nisu moj omiljeni grčki bend, muzika im ima dobre ideje ali aranžmanima bi valjalo još krčkanja, no, Εκλειψις je album koji ima određenu konceptualnu dubinu i vredi da se posluša:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/empire-of-the-moon-eclipse

Australijski jednočlani bend Snorlax ima prvi album, koji se zove „II“ čisto da se Vlasi ne sete i mada je bend nazvan po jednom od najsimpatičnijih Pokemona (zato što je u pitanju dobroćudna zelena mačka, da), ovo nije ni parodična ni diletantska muzika. Šest pesama na II su pristojan, mračan i atmosferičan blek metal sa dosta mišićave svirke i promena ritma da zadovolji i ljude koji ne vole monotoniju blek metala, ali i dosta atmosfere i okultnog senzibiliteta da bude drag i drugom krilu scene. Pritom korekan miks i odlična svirka. Obratiti pažnju:

https://snorlaxbm.bandcamp.com/album/ii

Stonerski jelovnik za početak nudi prvi album (izašao još početkom Decembra) finskog trija Meteor Vortex. Spiraled Beyond the Reach je ploča dugačkih psihodeličnih isntrumentala koji imaju malčice math-rock mirisa, najpre na osnovu činjenice da je bubnjar zaista jako dobar. Ipak, ovo su pesme koje mene više impresioniraju uvežbanošću nego što me nužno ponesu svojim psihodeličnim talasima. Kada se gitarista J. Kuoppamaa razulari, ume ovo da bude vrlo lepo, ali bend suviše razmišlja a premalo se, ako tako smem da kažem, drogira, pa ovim pesmama, s obzirom na dužinu, nedostaje više spontanosti i energije. Ali nije rđavo i ima odličnih momenata (najpre vezanih za gitarske rituale):

https://meteorvortex.bandcamp.com/album/spiraled-beyond-the-reach

Polovinom Decembra izašao je i prvi album španjolskog psihodeličnog kvarteta Domo. Album se zove Domonauts Vol. 1 i mada ovo sugeriše da je u pitanju tek kompilacija demo snimaka ili nešto još gore, u pitanju je propisan studijski snimak sa producentom i svim što treba. Domo nisu instrumentalni bend ali je pevanje u njihovoj muzici miksovano dosta nisko, najverovatnije da bi se istakla spontana, ritualistička priroda njihove svirke i to je okej. Domonauts Vol. 1 je kolekcija orijentalnih motiva koji se mešaju sa bleksabatovskim rifovima u prljavoj hard rok podrumčini ispunjenoj mirisom kanabisa i to sve dosta dobro funkcioniše na gomili. Bend još ima da sazreva, to je nesumnjivo ali Domonauts Vol. 1 je pristojna osnova.

https://domoband.bandcamp.com/album/domonautas-vol-1

Još iz Novembra dolazi četvrti album francuskih Denizen, koji se zove High Winds Preacher i nudi mišićavi, jako isfazirani stoner rok sa pustinjskim atmosferama i masivnim rifčinama. Ovde bih imao da zamerim da je pevanje nekako neubedljivo i da bi bendu nedostajao jedan Ozzy koji bi ove lake napeve izvodio sa više šmeka, ali pošto je muzika prilično žestoka i heavy, ne smeta to toliko. Ko voli faz, ovaj album će mu biti suvo zlato:

https://denizen.bandcamp.com/album/high-winds-preacher

Satánico Pandemonium su ekipa iz Meksiko Sitija i njihov debi, Culto Suicida nije samo šloki omaž grajndhausu sedamdesetih već prilično hardkor stoner doom metal sa psihodeličnim efektima koji su posledica brljanja sa crnom magijom a ne pukog brljanja sa nargilama. Ima ovde autentične meksičke paganske i veštičije tradicije, upetljane sa pravovernim i vrlo svedenim doom zvukom i mada su Satánico Pandemonium lo-fi i zvuče pomalo amaterski, ovo samo doprinosi kultnosti njihove pojave. Za prefinjeno uho:

https://satanicopandemonium.bandcamp.com/album/culto-suicida

Sa polovine Decembra je i debi album mađarskih Muddy Roots koji nude vrlo ubedljiv, staroškolski ali vitalan i nimalo retro hard rok sa puno jake distorzije, dobrog gruva i klasične rokenrol atmosfere. Mislim, klasične, na tragu onog što su belci radili na prelazu šezdesetih u sedamdesete, da ne bude zabune. Muddy Roots su veoma dobri u ovome što rade i, kako rekoh, ne zvuče ni tezgaroški ni sikopantski već uzimaju ono što su svirali, recimo The Mountain, Ten Years After ili Rory Gallagher, taj jaki, teški ritam i bluz osnov mešaju sa modernijim stonerom i sve pakuju u dobre, lako probavljive komade od po 3-4 minuta. Wings on My Back je u tom smislu vrlo preporučljiv album:

https://muddyrootsrock.bandcamp.com/album/wings-on-my-back

Isto sa polovine Decembra, ali iz Španije stiže i album Hongol benda Granada Goblin koji spaja psihodeliju i stoner metal, sa malo videoigračkog šmeka i to ume da bude pristojno. Ovaj album je prilično emotivan i raspevan pa time nije baš uvek u meni najomiljenijem stonerskom domenu, ali svejedno, zanimljivo:

https://granadagoblin.bandcamp.com/album/hongol

Turci, Leather Frank, na svom debi albumu Dark Forest, pak, nude sanjiviji stoner rok sa dosta faza ali bez previše agresivnosti. Prijatno je to i nenapadno, a što ga čini odličnim za pozadinsku muziku kad nešto radite, mada Leather Frank svakako nisu samo muzički tapet i valja im dati i punu šansu da vas osvoje:

https://leatherfrank.bandcamp.com/

Napoleon Rigor Mortis je španski muzičar i producent razne muzike (filmske, između ostalog) a Monegros Acid Resort je njegov eksperimentalni doom projekat. Debi album ovog projekta, The Rave Cave, nudi sirovi, vrlo psihodelični stoner doom u sedamdeset minuta sa svega četiri pesme ponavljajućih rifova i jakih distorzija. Meni lično je ovo suviše svedeno i nedovoljno spontano da me ponese kud treba, ali vidim da se ljudima dopada:

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-rave-cave

Rainbow Bridge su bend iz Italije čiji je prvi album pre deset godina bio sastavljen od obrada Hendriksa, pa tako i Neverending Trip, sa kraja Decembra donosi obradu Foxy Lady (i Sunshine of Your Love, ako je smatrate Hendriksovom pesmom, kao neki autori kompilacija). I mislim, naravno da je to automatski lajk što bi rekli mladi, mada nije dovoljno POKUŠATI da svirate Hendriksa i mnogi (uključujući autora ovih redova) su se u takvim prilikama prilično izbrukali. Rainbow Bridge nisu bruka i umeju da prže dobar gruv dostojan svojih uzora iako ih, naravno, nikada ne prevazilaze. Mislim, početi album sa obradom Gimme Shelter – to je hrabrost ako ne već i ludost i Rainbow Bridge, iako ne prilaze Stonsima ni na puškomet, sa ovom pesmom svejedno kreiraju solidan manifest za ostatak ploče. Tu je i Come Together koja je dobrano zabluzirana i ovaj album, snimljen uživo u studiju, miksovan i masterovan u jednom danu postiže svoj cilj da neke faking klasike isporuči u spontanom ali dovoljno autoritativnom maniru da matorci kao što sam ja obrate pažnju:

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/neverending-trip

Strider i Godbud su dva solidna turska stoner rok benda i njihov split EP Them Doomed Roads sa polovine Decembra jako prija ovim ušima. Oba benda kapiraju snagu gruva, moć distorzije i čaroliju psihodelije i mada su Godbud za nijansu raspevaniji, i Strider imaju iznenađujuće efektne hipi momente. Odlično:

https://themdoomedroads.bandcamp.com/releases

Chang su garažni rok bend iz Minhena, a čiji je netom izašli debi EP, Superlocomotodrive pitka i slušljiva mada ne još sasvim dokuvana mešavina garaže, psihodelije, napaljivih hukova i gitare koja žudi da se otrgne kontroli. Chang su dobro snimljeni i zapravo vrlo prijatni a meni ponajviše prijaju momenti kada gitarista ima prilike da se razulari, nagazi na pedale i malo sanjari (kao na primer u „Sterne“). Valjano:

https://wearechang.bandcamp.com/album/superlocomotodrive-ep

Još jedan bend iz Kvebeka (ovog puta zainteresovaniji za kosmičke nego za ovozemaljske teme) su Kurse iz Montreala čiji EP Prophecies, Episode I : The Awakening nudi tri pesme po štofu Black Sabbath u njihovim najpsihodeličnijim, najdrogiranijim momentima. Nije to rđavo i uz ovo se može lepo tripovati uprkos malo grubom miksu. Psihodelični metal koji pogađa pravi balans između metala i psihe.

https://kurseband.bandcamp.com/album/prophecies-episode-i-the-awakening

Orc su mičigenski dvojac koji u postavi nema gitaru (mada bi se reklo da je basista Andy Jeglic na eponimnom debi albumu dopunio svoju bas-gitaru i normalnom gitarom – ili se ZAISTA potrudio da bas učini da zvuči kao gitara) i njihov je debi uprkos „proggressive metal“ etiketi koju bend sebi kači zapravo vrlo groovy, energična ploča bržeg stoner roka koji svoje progresivne elemente čini lakim za slušanje time što je muzika vrlo spontana i organski aranžirana. Orc su jako fazirani i pomalo lo-fi, naravno, ali su muzički veoma ubedljivi nudeći metalske stileme uz energični stoner i ovo je ploča koju ne treba zaobići:

https://orcmi.bandcamp.com/releases

Torture Drome koji je pominjan pre par nedelja ima i novi singl i Super Wolf Blood Moon je još jedna lepa groovy sludge pesma sa malo industrial elemenata. Ko voli, ovo ne treba da propusti:

https://torturedrome.bandcamp.com/track/super-wolf-blood-moon

Loserfur su trio iz Arizone koji svira teški i teško nadrogirani stoner metal sa masivnim rifčinama i neprijateljskim stavom. Born Pissed je ploča koja ima rokerske hukove ali koja se zanima za najmračniju stranu rokenrola – od satanizma do heroina – i ovo je solidna, mada za sada ne sasvim dokuvana kombinacija muzike za žurke i muzike za upozorenje omladine da se pazi. Al jako bije:

https://loserfur.bandcamp.com/album/born-pissed

Iz Tel Aviva dolazi sludge metal trojka Dukatalon čiji drugi album, Involuntary Action teško da će osvojiti neke velike nagrade za originalnost, ali je ovo osam pesama agresivnog, tvrdog i bučnog sludge udaranja uz dosta gruva i elegancije. Ima ovde sasvim dovoljno progresivnijih harmonija da Dukatalon oplemene aranžmane koji su inače zasićeni surovim, bučnim udaranjem pa iako je ovo teška ploča za slušanje, ona je i zanimljiva i vuče da je ne ostavljate do kraja:

https://dukatalon.bandcamp.com/album/involuntary-action

Body Stuff iz Njujorka imaju novi EP, Body Stuff 3 i ovo je sada za njih već tipično shizofrena mešavina post panka, industrijskog metala i svemirskog popa. I, mislim, to funkcioniše. Body Stuff igraju na tankoj oštrici između citata i ekspresije, diletantizma i agresije, ali interesantni su da se čuju:

https://bodystuff.bandcamp.com/album/body-stuff-3

U klasičnoj hevi metal ponudi, njemački Mystic Prophecy imaju novi album, Metal Division i, važno je odmah na početku reći da je ovaj bend vazda bio metal-iz-druge-ruke, sa zavidnim sviračkim i produkcijskim kvalitetima ali sa muzikom koja je meni uvek zvučala kao prepričavanje onog što su bolji bendovi radili osamdesetih godina. Metal Division je isto to i ako niste preterano izbirljivi, ovde ima sasvim solidnih momenata na spektru koji se raspinje od cheesy hair metala (Here Comes the Winter) pa do speed metal prototipova (Curse of the Slayer). Glupo će zvučati ako kažem da su, recimo, Karizma autentičniji bend od Mystic Prophecy, ali to je upravo tako. No, kažem, ako niste izbirljiva kučka kao ja, Metal Division je apsolutno PREGLASNO masterovana ali sasvim pristojna ploča:

https://youtu.be/rzA7NMj_uqc

Čileanski kvintet Apolium je pred kraj godine, 28. Decembra izbacio svoj prvi i istoimeni album i ovo je vrlo solidna klasična heavy metal ponuda sa jasnim Judas Priest korenima, ali i ljubavlju prema gruvu kakva je bila karakterističnija za, možda, Saxon i slične bendove, a onda i skretanjima u power metal smeru. Kako god, Apolium su sasvim interesantna ponuda za publiku koja voli klasičan ’80s heavy i NWOBTHM saund, producirani prilično interesantno, sa tanjim gitarama braće Muñoz i prominentnim basom Cristiana Zuñige Aguirrea u miksu. Pevač Ivan Peña Navarro je svakako najproblematičniji element benda jer iako je u svojim najboljim delovima on korektan, ovde ima i dosta, eh, eskeprimentisanja koje zvuči kao parodija. Ali opet, meni je i to simpatično i ovo je album za barem jedno slušanje sa ljubavlju:

https://youtu.be/BHr0v3v-tMs

U nečem zbilja klasičnom tu nam je novi album njemačkih speed/ power metal veterana Rage koji se, eto, zove, Wings of Rage. Rage postoje od polovine osamdesetih i u ono vreme su bili solidna druga liga u toj novotalasnoj nemačkoj metal ponudi, tik iza Kreatora, Helloweena, Destructiona i tako te ekipe. Wings of Rage im je dvadesettreći album i malo je rokenrol izvođača kojima je dvadesettreći album spadao u bitnija izdanja u karijeri, no Rage se svakako trude. Ovo je ploča koja izrazito ne prati trendove ali se izrazito i ne kači na nekakav rivajvl zvuk pa Rage na njoj daju ono što NJIH u ovom trenutku zanima a to je kombinacija melodičnih „whoo-ooo-ooo“ refrena i nešto speed metalskog petljanja u rifovima. Ne obara to nužno na dupe na prvu loptu ali ovo je iznenađujuće iskrena i maštovita ploča benda koji ima svoju nišu ali se trudi da unutar nje i dalje autentično istražuje:

https://youtu.be/E6tyCSYEKlU

Sa kraja Decembra nam je došao i drugi album paragvajskih death metalaca Verthebral, a koji se zove Abysmal Decay i kako to i generički naziv albuma sugeriše, ova četvorica nabadača iz Alto Parane ne trude se da izmisle toplu vodu kad je žanr koji vole u pitanju. Ono što se trude je da budu dostojni svojih uzora koji se nalaze svuda između Floride i Njujorka i Verthebral zapravo nude vrlo probavljiv program staroškolskog death zvuka sa gruvom uz koji je nemoguće ne zamahati kosom (ili bar tresti glavom ako kose, kao neki među nama – nemate). Verthebral izrazito boli kurac da se bave neparnim ritmovima, komplikovanim aranžmanima i dinamičkim amplitudama i ovo je muzika uz koju treba da se mlati glavom, šutira i slemuje a ne da se broje taktovi i uz čašu proseka promišlja komplikovana metrika i modalni pristup harmoniji. Ako volite stari Cannibal Corpse, raniji Death, pa i Morbid Angel, Abysmal Decay je nesumnjivo ploča za vas.

https://verthebraldeath.bandcamp.com/album/abysmal-decay-death-metal

Prošla godina je imala pregršt istorijskih slam izdanja a ovu počinjemo sa EP-jem geteburškog projekta Decrepit Depravity, tri pesme spakovane pod naslov …and then it became murder. Ignacio Flores koji radi praktično sve u ovom bendu je u početku imao i pevača, Maura Guidolina koji je nekada bio u Guttural Slug i u naslovnoj pesmi se svakako čuje ponešto uticaja ovog značajnog projekta, ali Decrepit Depravity ima svoju verziju slama i ovo je sigurno i ubedljivo, pritom solidno miksovano. Tu je i obrada Misfits klasika We Bite a finalna pesma iako ima nešto više „demo“ kvalitet, je i dalje dobar miks brutalnog i slamming death metala da zadovolji probirljive:

https://decrepitdepravity.bandcamp.com/album/and-then-it-became-murder

Završavamo sa novim EP-jem benda The Green Leaves iz Indijane, a koji se zove The Bad Place. The Green Leaves, su, očigedno, ljubitelji kanabisa i njihova muzika – koju zovu slambientom – nije tipičan, pa čak ni netipičan slamming death metal jer se nalazi negde između deathcorea, slama, beatdowna i nekakve depresivne psihodelije kako je shvataju nu-metal i metalcore bendovi. Gadna mešavina, priznajem, ali The Bad Place ima nekoliko dobrih momenata u svoj toj papazjaniji i treba ga isticati kao primer kako ovakvi bendovi žele da eksperimentišu čak i kada je to možda nepreporučljivo:

https://thegreenleavesfwin.bandcamp.com/album/the-bad-place-ep

Video igre: The Legend of Zelda: Link’s Awakening (Remake)

Posted in video igre with tags , , , , , on 8 januara, 2020 by mehmetkrljic

Iskoristio sam malo slobodnog vremena preko praznika da odigram The Legend of Zelda: Link’s Awakening – kad me je već Outer Wilds grubo ranio brišući mi skoro nedelju dana progresa – i znate šta: rimejk igre iz 1993. godine, koji skoro pa ništa nije promenio u mehaničkom pogledu i samo je osvežio grafiku je ispao jedna od najboljih igara koje su napravljene 2019. godine. Ili, drugim rečima, Switch je i 2019. godine imao igru iz The Legend of Zelda serijala i koliko god zapravo ovo bila baba, našminkana da izgleda kao devojka, u pitanju je jedan od najboljih dokaza da klasični Zelda dizajn naprosto ne izlazi iz mode. 26 godina nizvodno, Link’s Awakening je, uz određene srazmerno male ograde, igra koja kipti od kreativnosti, zabavlja zamamnim dizajnom i oplemenjuje oko i uho onako kako to samo Nintendo ume.

Link’s Awakening je utoliko impresivnija igra kad znamo da je original pravljen za skromni (originalni) Game Boy, a da developer Grezzo u procesu rimejkovanja skoro da ništa sem grafike i zvuka nije morao da dira. Dodavanje automatskog snimanja pozicije je svakako koristan quality of life apgrejd u odnosu na Game Boy igru, ali nije presudan – Link’s Awakening, ne najmanje zbog svog porekla sa skromne prenosne konzole, je kompaktna igra čija mapa ne deluje preveliko i neprijateljski neprelazno, pa je i gubljenje života i susret sa game over ekranom manje frustrirajuća situacija nego što bi bila u nekom drugom naslovu.

Zašto se Nintendo odlučio na rimejkovanje baš ove igre a ne srazmerno popularnijeg SNES-ovog naslova A Link to the Past ili , čak, originalne The Legend of Zelda igre sa NES-a? Pa, pored činjenice da je A Link to the Past maltene već rimejk originalne Zelde, takođe treba imati na umu da su obe ove igre dostupne na Switchu pretplatnicima na Nintendov online sistem (koji ja, uzged, plaćam skoro isključivo zbog ovih starih igara), ali i to da je Link’s Awakening zapravo bolja igra od obe. Tačno je da je Game Boy već u vreme kada je konzola izašla bio tehnološki zaostao i hardverski skroman, ali tačno je i da je Nintendov zaštitni znak uvek bio „razvoj u stranu“, odnosno kreativna upotreba postojećeg pa i već pomalo prevaziđenog hardvera. Otud je Link’s Awakening, izlazeći nepune dve godine nakon veoma popularnog A Link to the Past, iako na znatno slabijem hardveru, bio sigurnija i sofisticiranija igra, sa pročišćenijom vizijom i glatkijim tempom igranja. Ovo kažem, da ne bude zabune, kao neko ko A Link to the Past smatra jednom od najboljih igara ikad napravljenih i mustrom koja je kasnije – svesno ili nesvesno – ugrađena u temelje neprebrojnih igara što će slediti Nintendov hit iz 1991. godine.

Link’s Awakening, a koji je izašao 1993, je svoj razvoj i započeo 1991. godine kao neka vrsta sporednog projekta koji je nekoliko Nintendovih programera radilo u slobodno vreme, trudeći se da eksperimentišu i nauče što više mogu o Game Boy hardveru. Kazuaki Morita je bio prvi koji se prihvatio ovog posla a nakon što je prošlo nekoliko meseci i nekoliko njegovih kolega mu se pridružilo, iskristalisala se ideja da ovaj projekat preraste u port A Link’s Awakening za Game Boy. Većina tima koji je radio na toj igri je onda prebačena na razvoj novog Game Boy naslova, ali sa daljim shvatanjem jakih i slabih strana platforme za koju su razvijali novu igru, u Nintendu su se na kraju složili da će biti najbolje da ovo bude novi naslov u Zelda serijalu pa je Yoshiaki Koizumi doveden u tim da osmisli novi zaplet i osnovnu strukturu igre kako bi se ona uklopila u novu viziju.

Treba, razume se, imati u vidu i da je Game Boy bio ne samo „objektivno“, dakle, hardverski skromna platforma, već i da je njegov identitet, onako kako ga je Nintendo u početku video bio ponešto drugačiji od prostog pakovanja NES-a, sobne konzole, u prenosni format. Već i ime sugeriše da je Game Boy bio platforma namenjena pre svega deci (well, dečacima, pošto se tada dobrim delom smatralo da devojčice ovakve stvari ne zanimaju…), demografiji koju je Nintendo držao u željeznom stisku tokom osamdesetih godina. Sa prelaskom u devedesete i konzolnim ratom sa rivalskom Segom, ciljna demografija je proširena i Nintendo je, pomalo nevoljno, morao da se za pažnju tinejdžera i mladih odraslih osoba bori sa drugim aspirantima, te je Game Boy bio neka vrsta osiguravanja da postoji barem jedan Nintendov produkt namenjen pre svega deci. U tom smislu, i igre za ovu platformu, malog monohromnog ekrana, i ne mnogo ambicioznih zvučnih kapaciteta, u početku su bile više namenjene pick-up-and-play stilu igranja. Logika je bila da se „zahtevniji“ naslovi koji traže učenje složenijeg seta pravila i upoznavanje i memorisanje ekspanzivnijih mapa valjaju ostaviti za kućne konzole, pa je Game Boy debitovao, ako se Super Mario Land stavi na stranu, sa ponudom jednostavnih igara koje su se maltene sve igrale na jednom jedinom ekranu a čija je pravila bilo moguće shvatiti jednim pogledom (Alleway, Tetris) ili su već  bila utemeljen deo popularne kulture (Baseball, Tennis ili Ma’džong igra Yakuman).

Link’s Awakening je došao nakon nekolikih pokušaja drugih firmi da prenesu „pravo“ konzolno iskustvo na maleni ekran Game Boya, a koji su bili promenljivog uspeha – ovde ubrajamo Konamijeve Castlevania Legend, Castlevania II i Operation C, Squareove The Final Fantasy Legend 1 i 2 i The Final Fantasy Adventure, Capcomov Gargoyle’s Quest, Falcomov Dragon Slayer, TOSE-ov Tower of Duraga, Originov Ultima: Runes of Virtue itd. Činjenica da je Link’s Awakening izašao četiri godine nakon lansiranja konzole i da je razvoj same igre trajao dobrih godinu i po dana svakako je doprinela da finalni produkt bude visoko sofisticirano, veoma sigurno čitanje Zelda predloška koje je sebi, razumevanjem ograničenja ali i jakih strana platforme na kojoj se ovaplotilo, moglo da dopusti i srazmerno eksperimentalne, pa i ekscentrične ispade.

Vrlo konkretno, a iz razloga u koje neću ulaziti zarad zaštite čitaoca od spojlera koji bi mogli da mu umanje uživanje u 26 godina staroj igri, Link’s Awakening je, kako to smatra i sam Eiji Aonuma (legendarni dizajner i producent Zelda igara), prva Zelda igra koja ima pravi zaplet, a preokret koji dolazi na kraju – iako ga je sad, kad smo matori i izlizani, prilično lako naslutiti – opravdava naglašeno nadrealistički ton koji igrač ovde susreće.

Naravno, ako ovo po prvi put igrate četvrt veka kasnije, na Switchu, sva je prilika da će vam taj nadrealistički ton promicati – na kraju krajeva stare igre su valjda već i ozloglašene na ime svog šturog, nejasnog (često loše lokalizovanog, razume se) teksta koji može da deluje tajanstvenije ili dublje nego što treba (setimo se Sheng Long nesporazuma iz Street Fighter serijala, ili, ako ćemo da ostajemo u Zelda univerzumu, cele I Am Error misterije), a sve nekonzistentnosti u prezentaciji se mogu pravdati apstrakcijama neophodnim u ono vreme da bi se ekspanzivna akciona avantura spakovala u hardver namenjen pre svega igranju prostih, arkadnih igara.

No, svakako valja imati na umu da je Takashi Tezuka,  direktor A Link to the Past, nakon svog dolaska u razvojni tim Link’s Awakening (i nakon što je odlučeno da će ovo biti igra za sebe a ne port), želeo da ovaj spin-off ima drugačiji ton pa su iz priče izbačeni uobičajeni elementi poput Triforcea, Ganona, kraljevstva Hyrule i same princeze Zelde, a forsirala se atmosfera nalik tada (a i sada!) popularnoj televizijskoj seriji Twin Peaks, sa likovima koji imaju „tajne“ živote i ne-odmah-očigledne agende. Povrh svega, Nintendov eksperimentatorski duh ovde nije bio zauzdavan na isti način kao u „glavnim“ naslovima pa je Link’s Awakening mogla da bude igra koja će nesputano kombinovati klasični pogled iz ptičije perspektive* sa instancama na Super Maria nalik „profilnog“ platformskog igranja, ali i koja će u za Zeldu uobičajenu menažeriju Moblina i Octorockova ubaciti i neprijatelje iz drugih Nintendovih serijala, poput Super Maria ili Kirbyja. Ponovo, današnjem igraču možda neće biti očigledna nekonzistentnost u stilu i prirodi neprijatelja, ali igrači iz 1993. godine su se ozbiljno zapanjili susrećući Goomba neprijatelje i Pirana biljke iz Super Maro igara, ili Shy Guy-ja, pa i samog Kirbyja (u svojoj Anti-Kirby formi) iz Kirby igara.
*Naravno, pričamo o uobičajeno smešanoj perspektivi za Zelda igre koja kombinuje pogled iz ptičije perspektive sa (pseudo)izometrijskim prikazom zgrada i sprajtovima koji povremeno imaju „čist“ prikaz iz profila. Rimejk ovo dodatno komplikuje time što je sve, naravno, renderovano u tri dimenzije pa povremeno imamo i pokrete kamere koji blago menjaju perspektivu. Bolje je ne razmišljati previše o ovome.

Ekscentrični pristup likovima je, pokazaće se na kraju, bio sasvim u skladu sa centralnom idejom zapleta igre, ali način na koji je razvojni tim ovo iskoristio za kanalisanje samog igranja je nešto što treba isticati i podvlačiti. Ovo je prva Zelda igra u kojoj je sa likovima moguće (i potrebno, dodaću) razmenjivati predmete i tokom odmotavanja priče serija razmenskih misija koja deluje kao opcioni zadatak se zapravo pokazuje kao ključna za završavanje igre. Na ovaj način Link će biti podstaknut (i prinuđen, jelte) da bolje upozna likove i na neki se način uključi u njihove živote, spozna njihove strasti i žudnje (sve spakovano u po dva reda teksta), odmotavajući lanac sve dalje i dalje dok trgujući jednim predmetom da bi dobio drugi, drugim za treći itd. ne dođe do ključnog predmeta bez koga se igra praktično ne može završiti.

Kažem „praktično“ jer posedovanje uveličavajućeg stakla jeste jedini intrinzični način da se nauči sekvenca skretanja koja će igrača provesti kroz finalni lavirint u igri. No, kako ova sekvenca, iako se menja od jednog do drugog prelaska igre, nije nasumična, moguće je memorisati sve postojeće varijante pa i igru završiti bez otključavanja poslednjeg predmeta u lancu trgovanja među likovima. Ovo je, svakako, teritorija za spidranere radije nego za „normalne“ igrače jer je Link’s Awakening upravo dizajniran da vas uvuče u bliske odnose između likova u igri i mada su oni, kako već rekoh, šturo opisani malim brojem reči koje su se originalno mogle spakovati na Game Boy kartridž, igra neporecivo ima taj element „intimizacije“ a koji se perfektno uklapa u ideju da je Link dođoš na ostrvu Koholint, neznani junoša koga su, bukvalno, talasi izbacili na plažu nakon brodoloma negde na pučini i koga su dobronamerni stanovnici pronašli u nesvesti i vratili u život. Link u ovoj igri, zajedno sa igračem, ima legitimno pravo da ne zna ništa ni o čemu u pogledu geografije ostrva ali i geografije ljudskih srca njegove populacije pa je avantura u kojoj otkriva i spoznaje gde je šta i o čemu se zapravo tu radi tim potentnija i efektnija u svojoj gorkoslatkoj završnici.

Link’s Awakening je i još jedno dobro podsećanje na činjenicu da se i dalje vode diskusije o tome kom žanru video igara zapravo Zelda naslovi pripadaju. Kao star čovek, dugačkog igračkog staža, sklon sam da upotrebim gotovo kukavički kišobran-termin „akciona avantura“ i odem da radim nešto zanimljivije, ali vredi se ovde podsetiti da mnogi (uključujući oba stalna domaćina podkasta Retronauts, recimo) Zelda igre smatraju RPG-ovima iako su one maltene antiteza RPG dizajnu. Zelda igre imaju borbu i istraživanje u realnom vremenu, a nemaju klase, atribute i statistike, no njihova veza sa RPG-ovima nije trivijalna: Link’s Awakening još jednom podvlači tu važnu dizajnersku filozofiju sa kontrastom između overworlda i (tematskih) dungeona,* sa otvorenom mapom kojom se igrač slobodno kreće i naleće na probleme koje treba rešiti a da to nije uslovljeno hronološkim redosledom, kao i sa opremom koja značajno unapređuje sposobnost lika da preživi ili savlada određene situacije.
*Predlažem da se overworld od sada prevodi kao „nadsvet“ a dungeoni kao „podrumi“

Naravno, sa druge strane, Link’s Awakening forsira i klasičan avanturistički pristup problemima u kome određene prepreke nije moguće preći bez određenog komada opreme ili predmeta u inventaru. Već pomenuti lanac razmene predmeta sa likovima gde ćete prvom liku dati jednu stvar, od njega dobiti drugu za koju sad treba naći naredni lik koji je voljan da vam da nešto drugo ako ćete mu je ustupiti i tako dalje, taj lanac ima tipično avanturistički miris u kome sticanje novog predmeta ni na koji način ne sugeriše gde i kako će taj predmet biti koristan već se od igrača očekuje obilaženje mape i razgovaranje sa likovima kako biste (idealno – unapred) znali koji lik žudi za kojim predmetom. Prema finalu igre asocijacije postaju sve opskurnije a mapu je potrebno sve pažljivije istraživati kako biste ovaj lanac doterali do njegovog logičnog završetka, pa je osećaj igranja grafičke avanture snažan bar koliko i osećaj zahvalnosti Nintendu što je ovo i jedini lanac razmene predmeta, što ne postoje „Red Herring“ predmeti niti kompleksnije upravljanje inventarom pa je tako potencijal za frustraciju minimizovan. Ovo je, naravno, u skladu sa uobičajenom uglancanošću Nintendovih igara koja nije samo tehnička i zaista se prvo zapaža na polju samog dizajna.

Jer, a ovo nije mala stvar, Link’s Awakening je vrlo dobar argument i da je The Legend of Zelda značajan prethodnik i predak Metroidvania igara. Ovo su imale i prethodne Zelda igre i u svakoj od njih je zapravo najvažniji element „progresa“ koji je igrač pravio kroz priču bio upravo sticanje novih komada opreme koji su imali brojne osetne efekte na igranje u svakom trenutku ali su bili i ključni za otvaranje do tada nedostupnih puteva kroz mapu i poražavanje bosova. Link’s Awakening sledi istu filozofiju ali je i prva Zelda igra u kojoj je moguće dodeljivati dvama tasterima (u Switch verziji to su X i Y) različite komade opreme iz inventara a što otvara mogućnosti za značajno kompleksnije probleme koje vam igra podmeće kad uđete u dungeone. Sam „arsenal“ koga Link koristi u igri je generalno standardnog tipa – mač i štit za jednostavnu ali ne glupu borbu, sajla sa harpunom za prebacivanje preko provalija, luk i strela, bombe, bumerang, Rokovo perce za skakanje itd.  – ali dungeoni u ovoj igri često zahtevaju korišćenje mnogo više komada opreme nego što je do tada u serijalu bilo uobičajeno. Opet, iako stvari prema kraju postaju i pomalo zamumuljene pa valja dobro proučavati tlocrt dungeona i eksperimentisati sa padanjem kroz šahtove između spratova kako bi se dosegli naizgled nedostupni delovi mape, Tezuka i ostatak tima su dobro pazili na to da problemi budu elegantni i koliko god je to moguće samorazumljivi. Tako u Link’s Awakening, uprkos sve složenijem lavirintskom dizajnu dungeona, zapravo ima izrazito malo momenata u kojima pritiskanje prekidača na jednom mestu daje efekat na nekom drugom delu mape. Ovo se zapravo dešava samo vezano za narandžaste i plave stubiće koji se podižu iz patosa ili u njega tonu u zavisnosti od stanja prekidača i time otvaraju ili zatvaraju putanje kroz dungeon a činjenica da se radi o jarko obojenim strukturama čije se putanje lako memorišu je zaslužna za to da nikada ovakav dizajn ne doživljavate kao nešto frustrirajuće. Ovo je značajan kontrast u odnosu na u ono vreme preovladavajući akciono-avanturistički dizajn gde povlačenje poluge na jednom kraju mape otvara jedna od dvadeset identično izgledajućih vrata na nekom drugom kraju (igrali ste originalni Shadow of the Beast?) i Link’s Awakening uglavnom uspeva da bude fer i logičan u svojim dungeonima, nudeći kriptične ali ipak korisne tekstualne savete putem pričajućih statua sova, i dajući uglavnom dovoljno vizuelnih ili zvučnih sugestija da u nekim sobama postoje tajni prolazi koje valja otkriti.

Naravno, nije SVE savršeno i ako bih nešto legitimno kritikovao to je zapravo kako se u poslednjih petnaestak-dvadeset posto igre nakon kompleksnih ali logičnih zadataka u dungeonima, valja prilično pomučiti u overworldu kako biste shvatili kuda dalje treba da se ide. U tim momentima mapa je već potpuno otvorena a sova koja vam daje zadatke (i dedica koji vam pomaže telefonskim savetima, parodirajući Nintendove telefonske servise iz stvarnog života) kao da namerno prećutkuje neke bitne detalje pa je tako, recimo, sasvim zamislivo da ćete se polomiti da pronađete neki podzemni prolaz za koji mislite da ste ga propustili u južnom delu mape iako zapravo treba da se obračunate sa kidnaperom na severnom delu mape za koga niste bili svesni da uopšte postoji. Opet, ovo je taj neki avanturistički pristup u kome sugestije i indicije šta bi sledeće trebalo raditi postaju sve opskurnije prema kraju igre i gde se podrazumeva da će igrač dosta vremena potrošiti na pažljivo proveravanje šta se to zapravo sada razlikuje od uobičajenog stanja, kako bi prošao dalje. Tada je to bio praktično standard ali ne mogu da kažem da ću ikoga osuditi ako u 2020. godini naglas opsuje zato što rešavanje poslednjeg lavirinta u igri podrazumeva povratak u prostoriju u koju je ušao negde u petom minutu igre – pre 10-15, ili u mom slučaju gotovo 30 sati – i nikada više nije pomislio da se u nju vrati, a likovi koji treba da mu pomognu prećutkuju da je rešenje baš tamo. Opet, bog je upravo zbog ovakvih stvari izmislio internet pa se ne treba stideti brzog virenja u kakav walkthrough kada stvari postanu frustrirajuće.

Druga stvar koju mogu da kritikujem u vezi sa rimejkom je tehničkog tipa i tiče se padova frejmrejta koji su se dešavali pre nego što je igra pečovana. Ja sam ovo igrao nekoliko meseci nakon izlaska pa nisam imao tu vrstu neugodnosti ali je svakako vredno istaći da u tehničkom pogledu inače bezgrešni Nintendo pusti igru sa ovakvim problemom u prodaju.

Ali tu se lista mojih kritika završava. Link’s Awakening je, već sam rekao, vrlo sigurna, vrlo zrela interpretacija klasičnog Zelda predloška, koja je na ime te sigurnosti i iskustva koje je tim imao sa A Link to the Past mogla sebi da dopusti i razne eksperimente pa je preovlađujući utisak koji imate kad je igrate taj o svežini ideja i sigurnosti njihove realizacije. Dungeoni u ovoj igri su JAKO dobro dizajnirani sa izuzetnim balansom između kognitivnih problema koje valja rešavati memorizacijom, prepoznavanjem obrazaca i eksperimentisanjem, i akcije koja je jednostavna, ali brza, eksplozivna i sočna.

Reč dve o toj akciji: u skladu sa konvencijama akcionih RPG-ova iz onog vremena (Ys i Mana serijali, pre svih), borba u Zelda igrama je prosta, završava se u dva ili tri udarca, ne zahteva kompleksne komboe niti dugotrajno isrcpljivanje protivnika, ali je istovremeno i osvežavajuće taktička i koristi Linkov narastajući arsenal na stalno interesantne i kreativne načine. Iako, kako rekosmo, Zelda igre nemaju atribute, statistike i nivoe po kojima napreduje glavni lik, sticanje svakog sledećeg komada opreme zapravo vidno menja način na koji možete pristupiti borbi pa se jednostavni štit-i-mač jelovnik sa samog početka zadovoljavajuće proširuje mogućnošću da protivnike ošamućujete na daljinu harpunom, pogađate strelama, ošamućujete pa dižete bombama u vazduh… Bumerang koga dobijate dosta kasno u igri daje osećaj velike moći jer protivnike, uključujući i one koje lete, istovremeno ošamućuje i povređuje, a kada vam igra pred kraj u ruke tutne čarobni štapić koji izbacuje vatrene kugle (pa još i pomalo manijački napiše „Burn it! Burn it all down!“), samom sebi ćete delovati kao siledžija. Ukratko, Nintendo je ovde pronašao skoro savršen lup i ako su dizajn-filozofiju originalne igre Halo opisivali kao „trideset sekundi zabave, koji se stalno ponavljaju“, ovo je nešto još esencijalnije – pet ili šest sekundi vrlo opipljive, vrlo konkretne borbe koja je opet sasvim apstraktna, svedena na jednostavne mehaničke inpute i ne zahteva učenje tajanstvenih sekvenci komandi koje mogu znati samo posvećeni, a koja produkuje izvrstan fidbek, audiovizuelni, ali i ekonomski. Učestalost i kvalitet dropova koje dobijate nakon poražavanja određenih neprijatelja je, uprkos relativno skromnoj paleti, doterana do perfekcije tako da nikada ne deluje kao da ste prinuđeni na grajnd a da opet svako pojavljivanje malog srca ili vile doživljavate kao zasluženu nagradu za junačku borbu.

Ovo je sve zatim dovedeno do logičnih konsekvenci u bosfajtovima koji su solidifikovali Zelda formulu nudeći jednostavne ali uvek nadahnute bosove čije se „prirode“ mogu shvatiti posle svega sekunde ili dve posmatranja i čije se ponašanje može eksploatisati na neki logičan način. U skladu sa uobičajenom matricom, ni jedan od bosova nije „sunđer za štetu“ i igra zaista zahteva da samo shvatite koja je priroda njihove pretnje i priroda njihove slabosti a zatim potvrdite da ste ovo razumeli tri ili četiri puta. Svega nekoliko bosova ima različite faze (uključujući poslednjeg) i oni su uvek punktuacija u igri koja se inače savršeno zadovoljava time da vam dozvoli „diplomiranje“ dungeona kroz pravovremenu primenu nečeg što ste i do tada, dolazeći do samog bosa, zapravo kroz dungeon radili.

Sa druge strane, ta kognitivna, cerebralnija strana igre je uobličena u sve složeniji i nadahnutiji dizajn dungeona u kome se igrač podstiče na memorizaciju rasporeda soba ali, i opet, razumevanje PRIRODE ovog dungeona. U ovoj igri ćete tipično jedno vreme provesti lupajući glavu i nervirajući se što ste naizgled sva vrata koja se mogu otvoriti već otvorili i bukvalno više ne možete da idete nikud, a dok tako lutate po dungeonu nervirajući se, za oko će vam zapasti detalj koji ste do malopre smatrali samo delom dekoracije a onda će se sledećih pola sata igre odmotati kao klupko konca, dok sami sebi čestitate na kreativnim načinima korišćenja ovog novog znanja. Igra, naravno, ima vrlo utegnut, čak rigidan dizajn i možda je to samo moj starinski svetonazor ali priznaću da mi izrazito prija kada znam da jedna ovako old school igra ima tačno određen broj ključeva za tačno određen broj vrata u dungeonu i da je sve u igri zapravo podešeno tako da me raspored i priroda soba vode od jednog do drugog ključa i od jednih do drugih vrata.

Ovo je svakako nešto što je Miyamoto perfektno postavio u originalnoj Zeldi a njegovi nastavljači, prepoznajući formulu koju ne treba razvodnjavati, zadržali i unapredili – Link’s Awakening ne traži od igrača da linearno rešava dungeone i često je distinktne probleme moguće rešiti bilo kojim redosledom i ona kao i većina Zelda igara ostavlja utisak slobode i otvorenosti, dok vrlo pažljivo i sigurno vodi igrača zacrtanim putem, postavljajući bitne prepreke na uvek dobro pogođenim mestima da služe kao putokazi ali i punktuacija. Tek je 2017. godine Breath of the Wild razbio ovaj kalup i igračima ponudio „potpunu“ slobodu da igru završe za 120 sati ili 20 minuta, ako žele, ali Link’s Awakening me podseća koliko je klasični Zelda dizajn efektan i deluje prirodno. Mislim, koliko prirodno može da deluje serija sve složenijih lavirinata sa očigledno apstraktnim arhitektonsko-dizajnerskim postavkama, u kojima pritiskate prekidače, nalazite tajna vrata, tražite ključeve i poražavate smešna čudovišta.

Ali zaista, „prirodnost“ se ovde odnosi opet na taj fino odmeren odnos inputa i fidbeka. Igra savršeno razume kako da inače stalno ponavljajuću procesiju istih zadataka (nađi ključ, nađi vrata, ubij bosa, idi dalje) održi svežom kroz ingeniozno dizajnirane sobe u kojima ponekada treba pobediti sve neprijatelje (koji se možda ne mogu prosto udariti mačem jer beže ili je usred sobe crna rupa koja sve privlači u svoj ambis) da bi se pojavio ključ, ili u kojima treba naći način da upalite vatre na dva različita kraja kojima ne možete prići, ili u kojima dva džinovska slepa crva valja naterati da progutaju Linkove bombe, ili u kojima morate pomeranjem klizajućih blokova napraviti Linku prolaz (srećom, ovih „Sokoban“ soba nema mnogo), ili, suprotno, u kojima morate pomerati sondu koja iscrtava putanju kroz prazan prostor tako da nikada sama sebi ne preseče put (ovih „Snake“ soba takođe nema mnogo, što je samo dokaz da su u Nintendu znali kad da stanu)… Ovo su, tehnički, miniigre (i imaju posebnog dizajnera na odjavnoj špici), ali kako je priroda Link’s Awakeninga da je u pitanju portabilna, donekle apstraktna intepretacija klasične herojske akcione avanture, one savršeno prirodno „leže“ u celom paletu. Glavni kvalitet je ovde ta odmerenost, razumevanje kada je dosta korišćenja ove ili one ideje, kada se igrač valja nagraditi a kada možete da odete korak dalje i iznenadite ga, konačno, kada možete da istu ideju iz prethodnog dungeona ponovite u novom ili da ponovite nekog od bosova, ali da sada dodate jedan ekstra nivo izazova – Shigeru Miyamoto nije učestvovao u dizajnu ove igre ali jeste učestvovao u njenom testiranju i kažu da su njegovi komentari imali znatnog uticaja na njen finalni sadržaj.

Link’s Awakening u ovoj, najnovijoj verziji ima i ugrađen alat za keiranje sopstvenih dungeona koji krasi iznenađujuće lak interfejs i sažet ali jasan tutorial. U tipičnom Nintendo maniru, igra vam ne daje sav materijal na raspolaganje od početka, ograničavajući se time da posle svakog pređenog dungeona otključava sobe koje njemu pripadaju a koje sada možete koristiti za kreiranje svog dungeona. Ovo je svakako nešto niže kompleksnosti od onog što nudi Mario Maker, ali jeste interesantan dodatak (i ovde je umesto print-funkcionalnosti koja je bila u verziji igre za Game Boy Color) i svakako može da posluži kao uvod mladoj osobi u adiktivni svet dizajna video igara.

Svakako najupadljiviji element rimejka je njegova audiovizuelna komponenta. I dok uvažavam da ona ne može biti po svačijem ukusu – pogotovo je grafika naglašeno „slatka“ – moram da priznam da je mene Nintendo njome kupio još sa prvim trejlerom. Aonuma je, kažu, taj koji je insistirao na tome da igra treba da izgleda kao serija diorama a da će likovi biti kao figure napravljene od plastelina i čak i podstakao dizajnere i programere da uvedu kontroverzni depth of field efekat koji će blago zamagljivati gornji i donji deo slike kako bi se stvorio utiesak (lažne) dubine. Ovo jeste proizvelo dosta gunđanja po internetu ali mislim da je finalni produkt neodoljivo šarmantan i da igra ostavlja utisak te neke nostalgične, poluodsanjane, poluzaboravljene, ekscentrične avanture od pre nekoliko decenija a da istovremeno ima sasvim modernu, živim bojama okićenu grafiku.

Naravno, animacije su posebna priča i ovde je ponovo postignut osetljiv balans između namerne artificijelnosti likova koji ne treba da izgube tu plastelinsku ukočenost, ali treba da imaju responsivne, prenaglašene animacije kako bi se kompenzovale njihove relativno male dimenzije i igraču omogućilo dobijanje svih potrebnih vizuelnih informacija. Tokijski studio Grezzo koji je pravio ovaj rimejk je na neki nalin specijalizovan upravo za dovođenje starih Nintendovih igara u formu pogodnu za moderne sisteme, pa tako iza sebe imaju izvrsne rimastere/ rimejkove Ocarina of Time i Majora’s Mask Zelda igara ali i prvog Luigi’s Mansion te je Link’s Awakening dodatna potvrda njihove ekspertize.

Naravno, zvuk i informacije koje se ovim putem prenose nije zapostavljen, ali ću ja ovom prilikom morati da istaknem muziku. Zelda igre i inače dobar deo svoje muzike prave aranžirajući teme iz starih Zelda igara a ovaj rimejk, iako ima odlične elektronske pasaže, zapravo za moje uho najviše blista svojim gudačkim aranžmanima klasičnih tema. Originalna Zelda muzika koju u overworld sekvencama izvodi gudački kvartet je naprosto jedan od najboljih – i najbolje snimljenih – muzičkih momenata u vaskolikoj istoriji video igara.

I tako nekako – nešto što je za Nintendo, realno, bio relativno jednostavan posao pokazuje se kao savršena igra da se premosti vreme između Breath of the Wild i njegovog (letos najavljenog) nastavka. Link’s Awakening je, ponoviću, demonstracija izuzetne sigurnosti sa kojom su u Nintendu pre 26 godina uzeli postojeće formule a zatim ih oneobičili na kreativne načine, čuvajući zdravu osnovu ali se ne plašeći da zagaze duboko u (svesnu) parodiju. Da je četvrt veka kasnije dovoljno da se preko svega navuče novi audiovizuelni kostim, a gudački kvartet na jednu noć zatvori u studio i da ćemo imati jednu od najzabavnijih, najzdravijih akcionih avantura godine, punu visprenih zagonetki, eksplozivne borbe i ekscentričnih podteksta, a čak bez ikakvih modernih koketiranja sa sakupljačkim mehanikama ili proceduralnim generisanjem, dakle, da je četvrt veka kasnije ova vrlo old school igra ne samo bolja od 99% svih igara izašlih u istoj sezoni već i da je bolja samo držeći se svog originalnog dizajna – pa, to je podsećanje da u Nintendu već decenijama sede najbolji dizajneri igara na svetu i da ova firma i dalje nema nikakvu potrebu da prati trendove. Kvalitet je, jelte, najbolji trend, rekao bi Miyamoto kad biste ga pitali.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-01-2020 i propušteni albumi 2019.

Posted in metal with tags on 4 januara, 2020 by mehmetkrljic

Rani postpraznični period je tu da bismo uživali u onome što smo propustili tokom prošle godine ali i da vidimo ima li i šta novo. Pa, evo prvo to novo:

Darktimes je slovački blek metal bend čiji je drugi album, Utter Coldness izašao potkraj godine i predstavlja ekipu u odličnoj formi. Ovo je slovenski blek metal odlične produkcije i zauzdane emocije tako da se ta hladnoća iz naslova zaista probija kroz pamtljive melodije i dobre aranžmane. Veselo:

https://etherealplague.bandcamp.com/album/utter-coldness

Ruski atmosferični trio Gherzen se u svojoj muzici drži vrlo „slovenskog“ zvuka, sa naglašenom melodičnošću i tom nekom širinom slovenske duše i dubinom melanholije. Gherzen su zanimljivi jer se u tekstovima bave ruskom istorijom i mada to statistički poveremeno zna da odvede u nezgodne nacionalističke nesreće,  ovo je bend koji osobenim tematskim ali i muzičkim pristupom plemenito sebe izdvaja od ostatka kolega na sceni. Gherzen su pre svega značajno muzikalniji od prosečnog atmoblek benda sa minucioznim aranžmanima i uplivima klasičnog metala kada je to oportuno. Album se zove 1881 pa vi vidite koliko znate o ovom periodu ruske istorije:

https://codmusicdistro.bandcamp.com/album/1881

Škoti Sluagh imaju vrlo impresivan debi album, Sluagh I, koji nudi već očekivanu keltsku raspevanost i ekspresivnost, ali na osoben način. Ovo nikako nije bend koji bi kopirao Saor ili druge škotske bendove koje znamo, već ima svoj prilaz slatkim, moćnim melodijama i očajničkim vokalima. Ritam sekcija benda je takođe odlična i Sluagh I, izašao prvog Januara je izvanredan način da se počne godina:

https://sluaghsounds.bandcamp.com/album/sluagh-I

Španski Grimah sa svojim debi albumom, Intricacies of Bowed Wisdom pokazuje dve stvari: da bend ne ume da napiše reč „egzistencijalizam“ na engleskom jeziku, kao i da na uticaj poljske scene, poglavito benda Mgła nikako nisu imuni ni ljudi iz toplijih, mediteranskijih, jelte, krajeva. No, ništa tome ne fali, ako volite ovakav zvuk. Grimah nisu preterano originalni ali Intricacies of Bowed Wisdom ima vrlo lepih momenata i čuje se tu jedna žestina koja dolazi iznutra u toj nekoj potrazi za nekakvim smislovima i odgovorima iako se bend kiti „nihilističkom“ etiketom. Emotivci su to, ne dajte da vas prevare:

https://grimah.bandcamp.com/album/intricacies-of-bowed-wisdom

U stonerskom smislu, prethodna se godina otmeno završila odličnim eponimnim albumom krakovskih Moonstone koji u svojih pet pesama pruža mnogo obožavanja Black Sabbath ali sa jednim zrelim pristupom materiji i hvalevrednom posvećenošću hipnotičkim dimenzijama stonerske psihodelije. Vrlo prijatan album za duga slušanja na repeat:

https://moonstonedoom.bandcamp.com/releases

Ni irski Venus Sleeps nisu ni malo loši na svom drugom albumu, Remnants koji je izašao nešto ranije u Decembru. Venus Sleeps su za mrvicu bliže doom metal delu spektra, pa je ovo i melanholičnije izdanje, ali svako ko voli dugačke, teške pesme setne atmosfere i solaža koje kao da su ispale iz beležnice Tonyja Iommija, te tu neku meku moć pravovernog doom metala ima čemu da se raduje na ovoj ploči:

https://venussleeps.bandcamp.com/album/remnants

Something Dead su, pak, švedsko-urugvajski trio čiji prvi album, Everything is a Problem dosta uspelo spaja stoner metal i fazirani esid pank, sa malčice grandž elemenata da se sve to lepo začini. Gruverski i zapaljivo:

https://somethingdead.bandcamp.com/releases

Old Bones dolaze iz švedske provincije i njihov drugi album, Dread Necropolis je brutalan, bas-gitarom navođen sludge-doom sa mnogo težine, smrtnine i boline. Izdato pred kraj prethodne godine, prija za početak ove:

https://thetrueoldbones.bandcamp.com/album/dread-necropolis

Desert Colossus su iz Hojlandrije i njihov novi album, Eyes and Tongues je simpatičan, dosta melodičan ali i dalje nafaziran i težak stoner metal sa ambicijom da pre svega zabavi:

https://desertcolossus.bandcamp.com/album/eyes-and-tongues

Scalpture su nemači bend koji svira švedski death metal i njihov novi album će izaći za koju nedelju ali njihov PRVI album, Panzerdoktrin, star nekoliko godina će uskoro ponovo izaći, ali prvi put na vinilu. U to ime, njihov izdavač, Fucking Kill Records nas je počastio kompletnim prvim albumom na Bandcampu i mada Scalpture ne umiru od originalnosti, ovo je sasvim dobar drugopozivaški „ratni metal“ sa teškim zvukom i prijemčivim rifovima:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/scalpture-panzerdoktrin

Španjolski War Dogs imaju prvi album, Die by My Sword, koji izlazi naredne nedelje i ovo je prijatan, melodičan heavy metal sa uticajima speed zvuka. Meni se dopada oslanjanje na melodičniji program koji War Dogs forsiraju a da se bend ipak drži nekog naturalističkog senzibiliteta bez gubljenja u epskim raspevavanjima. Dobri, mada svakako reciklažni rifovi i visok tempo, prijatan album:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/die-by-my-sword

https://youtu.be/1V4KxCi7jt8

Kalifornijski Haunt ima novi album, Mind Freeze, koji sutra postaje zvanično dostupan i ovo je i dalje melodičan heavy/ speed zvuk sa dosta dobrih ideja dobrom produkcijom. Reći da su Haunt „komercijalnija“ verzija Voivoda je sigurno tehnički pogrešno ali ako vas ovo uputi da ih slušate, sve mi je, nadam se, oprošteno:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/mind-freeze

Dobro, idemo sada bez nekog posebnog reda da poslušamo neke albume što su izašli 2019. godine a koje sam propustio iz različitih razloga (nisam bio svestan da su izašli, nisu mi se dopali na prvo slušanje itd.):

Album Doom on iz 2018 godine, francuskog benda King Weed sam pohvalio za muziku, ali sam i lamentirao nad lošim masteringom. U 2019. Godini bend je izbacio čak četiri izdanja i na njima je u proseku zvuk značajno bolji pa se da nesputanije uživati u sporom, ali maštovitom instrumentalnom stoner roku.

https://kingweed.bandcamp.com/album/acid-land

https://kingweed.bandcamp.com/album/smoking-meadows

https://kingweed.bandcamp.com/album/toxic-freedom

https://kingweed.bandcamp.com/album/savannah

JC Autobody je momak iz Indijane čiji je esidom natopljeni hard rok prljav i veoma privlačan na ime jake, psihodelične distorzije i dobrog pevanja. Čovek kaže da kanališe duh Deep Purple, ali kao da su oni bili DIY pank bend, no, ovo je sasvim osobena i privlačna muzika:

https://jcautobody.bandcamp.com/album/turbo

School Disco iz Brajtona cepaju vrlo solidan garažni rok koji je bučan, ali i uzbudljiv i seksi, sa puno lepih iznenađenja:

https://schooldisco.bandcamp.com/album/school-disco

Francuski Nox Irae na EP-ju Here The Dead Live sviraju simpatičan deaththrash koji se uglavnom drži srednjeg tempa i herojskih atmosfera i to u ove praznične i hladne dane ume da prija:

https://noxiraedeath.bandcamp.com/

Lisabonski Toxikull su nas u Septembru počastili albumom Cursed and Punished i ovo je odličnih pola sata heavy/ speed metal programa sa očiglednim uticajima Judas Priest iz Painkiller faze ali i drugih, više andergraund bendova sa prelaza iz osamdesetih u devedesete. Vernost staroškolskom zvuku, ali i odličan songrajting, svirka i produkcija čine ovaj album obaveznim štivom za svakog kome je ovakav metal na duši:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/toxikull-cursed-and-punished

https://youtu.be/xyk4n_lz4e0

Britanski Reign of Fury su svoj thrash metal ukrstili sa malo melodičnog NWOBHM zvuka za potrebe trećeg albuma, Exorcise Reality i to sasvim prija ovim ušima. Ne specijalno originalno ali dovoljno uverljivo za moj ukus:

https://youtu.be/xcXnV6rmZyM

I Midnight Priest su imali odličan abum u formi Aggressive Hauntings koji slično kolegama iz firme, Toxikull, spaja pristovski hevi zvuk iz ranih devedesetih sa thrash i speed uticajima. Ovo nije specijalno brza ploča ali je žestoka:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/midnight-priest-aggressive-hauntings

Iz iste firme stiže sijetlski KÖMMAND čiji je EP, Savage Overkill komad prljavog, neodoljivog spid metal zvuka koji ima vrlo autentičan miris, a što se sugeriše već i logotipom benda, te omotom nacrtanim tušem:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/k-mmand-savage-overkill

I isti izdavač je letos imao i album zamamno psihodeličnog, okultnog doom metala benda Space God Ritual koji se zvao The Unknown Wants You Dead​! Ponoviću onu tvrdnju da u Portlandu mora biti ima nečeg u vodi (na primer, komadića mumificiranog Ktulua) jer je koncentracija dobre muzike u ovom oregonskom gradu tokom 2019. godine naprosto bila neverovatno visoka:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/space-god-ritual-the-unknown-wants-you-dead

Nijemci Eternity’s End sviraju simpatičan melodični speed/ power metal i njihov drugi album Unyielding bi trebalo da bude svakome na rasponu od ranog Anthraxa, preko Helloweena do Blind Guardiana jer je ovo vrlo sigurno i vrlo dobro žanrovski definisano:

https://eternitysend.bandcamp.com/album/unyielding

Masačusetski High Command na svom debi albumu Beyond the Wall of Desolation prže solidan old school thrash metal sa dosta vrištanja i jakim speed rifovima. Da nije solidne produkcije, ovo bi bez problema moglo da mi se proda kao nešto iz 1984. godine i da pevam:

https://highcommandsl.bandcamp.com/album/beyond-the-wall-of-desolation

Sanktpeterburški Tardigrade Inferno je imao lep i zanimljiv album kabaretskog metala, Mastermind, početkom godine i krivo mi je što nisam ranije na njega naleteo jer je zaslužio više promocije. Maštovito, duhovito, ali i veoma heavy, baš mi prija:

https://tardigradeinferno.bandcamp.com/album/mastermind

Drugi album tajanstvene blek metal senzacije HWWAUOCH zvao se Into the Labyrinth of Consciousness i pružio mučan program psihodeličnog, somnambulnog metala koji prelazi u ambijent:

https://hwwauoch.bandcamp.com/album/into-the-labyrinth-of-consciousness

Chat Pile iz Oklahoma Sitija su izbacili dva EP-ja brutalnog industrijski intoniranog sludge metala a koji se zovu This Dungeon Earth i Remove Your Skin Please. Vrlo lepo:

https://chatpile.bandcamp.com/album/this-dungeon-earth

https://chatpile.bandcamp.com/album/remove-your-skin-please

Razne kombinacije raznih vidova hardkora i raznih vidova blek metala su svakako obeležile 2019. godinu pa tako i ovaj zanimljivi album oregonskih Senza a koji se zvao Even a Worm Will Turn. Dvanaest pesama i mnogo očaja, ali pravičnog:

https://senza-sordino.bandcamp.com/album/even-a-worm-will-turn-2

Kad ljudi kažu „melodični death metal“, obično misle na nešto značajno baroknije nego što je EP Gagging Order glazgowskih Man Must Die. Ali ja mislim na nešto ovako: žestoko, trešerski ali i brže od toga:

https://manmustdie1.bandcamp.com/releases

Čikaški Wounds su, pak, tehnički, brutalni death metal koji se ne loži na arpeđa i modalni džez nego na blatbitove i hromatska iživljavanja. Ako nikad niste prežalili Brain Drill, Wounds nisu TOLIKO komplikovani ali su bend iz iste škole i njihov EP Light Eater je sasvim preporučljiv:

https://woundstech.bandcamp.com/album/light-eater-ep

Monster Skull su ove godine izbacili EP Visions of the Horrible and Strange i ove tri pesme nisu nikakva revolucija ali solidno podcrtavaju njihov kredo: Classic metal with a thrash metal soul and a death metal moustache.

https://monsterskull.bandcamp.com/album/visions-of-the-horrible-and-strange

Sijetlski Sleep Terror su na ovom topiku poslednji put pomenuti pre skoro 13 godina, pa evo stoga i njihovog albuma iz 2019. godine, Abreaction, sa uobičajenom kombinacijom tehničkog death metala, fanka, surfa i tako, svačega:

https://sleepterror.bandcamp.com/album/abreaction

U godini u kojoj smo slavili neke istorijske slamming death metal albume izašao je i ovaj simpatični EP slema inspirisanog mačkama. Litterbox Massacre su dva momka iz Glazgova a Welcome to the Scratching Post je šaljiva ali muzički sasvim solidna ploča:

https://litterboxmassacre.bandcamp.com/album/welcome-to-the-scratching-post

Vrlo solidan proggy death metal su nam dali Italijani Deorc Absis na svom EP-ju  The Nothingness Transfiguration:

https://deorc-absis.bandcamp.com/album/deorc-absis-the-nothingness-transfiguration

Firelink iz Atlante su na svom albumu The Inveterate Fire spakovali Dark Souls mitos u jednu solidnu proggy death metal formu i čudi me da ovom nisam ranije obratio pažnju:

https://firelink.bandcamp.com/album/the-inveterate-fire

A švedski Musmahhu je na svom albumu Reign of the Odious ponudio skandinavsko shvatanje blackened death metala i to je, mastering na stranu, zvučalo dosta dobro:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/musmahhu-reign-of-the-odious

I, da završimo pregled propuštenog metala skretanjem direktno u pank rok jer su kjotske cure Otoboke Beaver imale odličan album još u Aprilu. Itekoma Hits je teoretski idealan spoj The 5.6.7.8’s i Melt Banana, brz, otresit, beskrajno zabavan, šteta da ga nisam čuo ranije. Srećna nova metalna godina i idemo dalje:

https://otobokebeaver.bandcamp.com/album/itekoma-hits

Video igre: Igre godine 2019.

Posted in video igre with tags , on 1 januara, 2020 by mehmetkrljic

E, pa dobro, šta onda imam da kažem na temu igre godine za 2019? Osim da nisam odigrao ni izdaleka dovoljno igara koje su izašle 2019. godine – pa i 2018. godine, ako ćemo pravo – da bi moje mišljenje imalo ikakvu težinu.

No, dobra je vest – ili loša, ako gledate iz jedne određene perspektive – da smo u 2019. godini sasvim definitivno ušli u period ljudske istorije u kome godina kada je igra izašla više nije nužno povezana sa njenom relevantnošću.

U prvom redu, igre-kao-servis, koncept koji nama matorima već izvesno vreme mrsi konce i kvari račun sada je definitivno na pramcu igračke lađe i autoritativno vodi medijum kroz brzake ćudljive industrije, pa makar i u, jelte, propast. Otud, ono što bi meni bio spisak igara godine, nekom drugom bi delovalo kao namerno ekscentrična lista koja čini velike i pretenciozne napore da izbegne stvari koje su ZAISTA obeležile 2019. godinu.

Fortnite, naravno, je ove godine i dalje bio najveća igra na svetu, do te mere da su tragom battle royale trijumfa (koji ova igra ni izdaleka nije izmislila niti prva potvrdila kao koncept u praksi) krenuli i teškaši sa velikim koferima novca i investitorskim portfolijom, od Call of Duty koji je to započeo još u 2018. godini, preko Bnattlefielda, pa do pridošlice u liku Apex Legends koja je svojim uspehom, pa sumnjom, pa uspehom pokazala da mesta na tržištu još uvek ipak malo ima, ali i da naredni Titanfall teško da ćemo dobiti u ikakvo dogledno vreme.

Naravno, nije battle royale jedini gig u gradu, što potvrđuje Destiny 2 svojim produženim uspehom i dobrim zdravljem a kojim se isto mogao pohvaliti i moj prošlogodišnji šampion, Monster Hunter World sa svojom Iceborne ekspanzijom i zadržavanjem relevantnosti viskog nivoa. Naravno, bilo je tu i visokoprofilnih flopova, poput nesretnog BioWareovog Anthema koji je izašao ove ali i Bethesdinog Fallout 76 koji je izašao potkraj prošle a ove su se dve igre praktično takmičile u tome koja će da nazida jači negativni publicitet na ime bagova, loših dizajn odluka, pogrešnog marketinga… Jedno je sigurno: „roadmap“ je u igračkom svetu postao omraženiji termin čak i od loot boxova, simbolizujući ne samo činjenicu da igra koju igrate nije „završena“ u smislu sadržaja, pa čak ni dizajna, već i shvatanje da sami autori igre zapravo nisu na početku imali ideju kako uopšte ta igra treba da izgleda kada bude završena.

Naravno, koncept igre kao usluge se može odraditi i lepše i elegantnije, pa ću podsetiti na evoluirajuće primere Slay the Spire ili Shovel Knighta, obe igre koje su odmah po utrčavanju na teren bile izvrsne a sa vremenom – i dodatim sadržajem – samo postajale sve bolje i bolje. Shovel Knight je svoje poludecenijsko putovanje nominalno završio izlaskom poslednje ekspanzije potkraj 2019. godine ali ne bih rekao da to znači da simpatičnog junošu sa slaktim šlemom i korisnim ašovom više nikada nećemo videti.

Dakle, igre sada po pravilu transcendiraju svoj „launch window“ i godinu u kojoj su nominalno izašle – a kažem „nominalno“ jer između early accessa, sezona, promena okruženja (setimo se da je Fortnite imao nekoliko dana dramatinog odustva pre nego što je mapa promenjena) više nije moguće sasvim jednoznačno reći kada je igra koju u ovom trenutku igramo zašravo „izašla“ – ali čak ni njihov izlazak više nije nužno momenat u kome se one doživljavaju kao relevantne za datog igrača.

Drugi veliki trend koji se solidifikovao u 2019. godini je svakako neka vrsta „mejnstrimizacije“ pretplatničkog konzumiranja igara. Naravno, pretplata je bilo i ranije ali u 2019. godini je Majkrosoft svoj Game Pass program izdigao nanivo praktično nove platforme, nudeći „netfliks model“ Xbox kao i PC publici sa mogućnošću da plaćanjem srazmerno male cene godišnje pretplate pristupi rastućem švedskom stolu igara koje se doduše, povremeno rotiraju, neke ispadaju iz ponude, neke se pojave u njoj, ali u globalu Game Pass uvek ispada ponuda koja je praktično suviše dobra da bi bila istinita.

Ili makar da bi potrajala. Jasno je da Microsoft ovde ulaže pogolem kapital da otkine veliki deo market sharea u nečemu što se doživljava kao sledeće veliko bojište i da trka u harverskoj premoći za Majrkosoft možda više nije tako bitna ako uz svoj servis jetfinom pretplatom mogu da vežu ogroman broj potrošača kojima se nudi mnogo dobrih (i još više osrednjih, naravno) igara na bife-konzumaciju. Ponovo, razlog što je Nintendo isti ovakav program sveo samo na nekoliko desetina NES i SNES igara a Sony ga vezao za svoj Playstation NOW striming servis je što su ovo za sada sasvim očigledno neisplativi biznis modeli u kojima vlasnik platforme plaća verovatno ogromne pare za licence na igre izdavačima svesnim da im pretplata direktno umanjuej prodaju i da se to valja krvavo naplatiti. Ideja je, slutim, da onaj koji dovoljno rano za sebe veže dovoljno veliki broj ljudi – koji će i ostati vezani na ime već uloženog novca – računa da će broj korisnika pretplate u nekom momentu biti dovoljno veliki da se prihod uravnoteži sa troškovima licenciranja a da će inercija onda učiniti svoje, to jest da će vrlo mali broj napuštati odabrani pretplatnički program svestan da bi to značilo odsecanje od desetina i stotina igara koje bi sada morao da kupuje pojedinačno.

Naravno, uz uobičajenu brigu zbog erozije vlasništva nad igrama koju uvek u ovakvim momentima valja izraziti, treba podsetiti i da „netfliks model“ zapravo momački gubi novac godinu za godinom a da je njegov rođak „spotify model“ bio profitabilan ukupno tri puta u dosadašnjoj istoriji. Hoću dakažem, cela ta jurnjava za pretplatnicima i odlazak u grdne minuse na ime budućih, projektovanoh, priželjkivanih, sanjanih profita može da se završi prilično katastrofalno. I to što su za sada najuspešnije firme u tome one sa najdubljim džepovima – Majkrosoft, ali i Apple čiji je Apple Arcade ove godine uveden kao gospodski načind a igrate mobilne igre plaćajući pretplatu da ne morate da brinete o in-app-kupovinama i mikrotransakcijama – bi trebalo da nam je dovoljno upozorenje da se ovde ne radi o disruptivnoj dobroj i novoj ideji koja pronalazi novi način da zadovolji potrebu potrošača za koju ovaj nije ni znao da je ima, već o ulivanju kapitala u tržište za koje se u firmama mole bogu da se pokaže kao plodno. Videćemo, naravno, al nisam optimista.

Da ideja u igračkoj industriji ipak i dalje ima, ali da one ne dolaze iz korporativnih think tankova nego iz, jelte, naroda, potvrđuje i to da praktično svaki novi igrački trend u poslednjih nekoliko godina nastaje mutacijom postojećih modela u rukama hobističkih developera. Onako kako je danas vladajući Fortnite nastao evolucijom i kros-polinacijom modova od originalnog Day Z (koji je bio mod ArmA 2 ekspanzije Operation Arrowhead), preko PUBG pa do ovog što danas znamo, tako je i od originalnog Warcraft 3 nastao Defence of the Ancients a od njega su se izrodili danas popularni League of Legends i DotA2 – a koji su u 2019. godini prodili Autochess, najnoviji vreli trend u PC gejmingu i, bez sumnje, žanr koji u ovom trenutku bezbroj studija širom sveta pokušava da čekićem i testerom uobliči u formu prihvatljivu za konzole i mobilne platforme ne bi li bili prvi koji će uleteti u nov, negažen sneg…

U, dakle, takvim uslovima, evo mojih lista igara godine. Pošto, zaista, ko bi uopšte mogao da ima samo JEDNU listu?

Mehmetov vanila Top 10 igara za 2019. godinu

1.       Devil May Cry V

Imao sam užasan problem da se odlučim između ove igre i rimejka Resident Evil 2 a što je divan problem da se ima i prava radost za svakog ko voli Capcom i njihov katalog. Srećom, našao sam solomonsko rešeje da imam i jare i pare pa tako poslednja avantura đavolske braće koja ponekad plaču ponosito krasi vrh moje liste. U krajnjoj analizi ova se igra premalo spominjala na vrhovima lista koje su pravili razni mediji što me navodi na pomisao da zaista morate VOLETI poseban senzibilitet ovih igara i biti dobri u kombo-akcijama rastuće kompleksnosti da bi vam DMCV bio igra godine. Ali ako ste jedan od TIH – ovo je zaključak osamnaestogodišnje sage kakav se samo mogao poželeti.

2.       Disco Elysium

Šta još reći o igri koja je za popularnost komunizma učinila makar isto onoliko koliko i za podsećanje da RPG nije samo šuma statistika i minmaksovanje atributa, već pre svega uživljavanje u ulogu koja nakon završetka igre ostaje deo vaše ličnosti? Disco Elysium ima jedan od najbolje realizovanih svetova u igrama svih vremena, briljantan, intelektualan, potresan ali i beskrajno duhovit tekst i uspeva da kaže onoliko toga o depresiji i političkim ideologijama koliko sve druge igre iz žanra ne mogu da nakupe za pola decenije.

3.       Sekiro: Shadows die Twice

Nateža FromSoftware igra? Zavisi šta vam je teško, naravno. Ako ste nekada slabije reflekse kompenzovali oklopom a potrebu da učite dugačke neprijateljske šeme napada udruživanjem sa prijateljskim igračima sa interneta, Sekiro je zaista bio grubo „git gud, scrub“ buđenje. Ali je bio i jedna od najelegantnijih mačevalačkih igara ikada napravljenih, smešten u beskrajno pažljivo konstruisan bajkoviti svet iz Sengoku ere ali i iz japanske mitologije. Raznovrstan, toliko siguran u sebe da je odbacio skoro sve RPG elemente, Sekiro je punokrvna i nepraštajuća akciona igra izbrušena do najvišeg zamislivog sjaja.

4.       Judgment

2019. godine nismo dobili Yakuza igru, a što bi moglo biti i letalno za igrače navikle da u proseku dobijaju po jednu u svakom kvartalu u poslednjih par godina. Ipak, Judgment, Yakuza igra u svemu sem u imenu, je bio TOLIKO dobar da je zalečio sve rane. Svaki moj ulazak u ovu prelepu, narativno ambicioznu i filmski spektakularnu igru bio je kao mini-odlazak na godišnji odmor u Japan. Jedva čekam da ponovo susretnem Taka i njegov tokijski kru.

5.       Baba is You

Misaone igre od vas tipično traže da razumete, naučite i primenite pravila koja je dizajner postavio, ali baba is You, čedo finskog prodidžija Arvija Teikarija smatra da je ovo dosadan, zastareo pristup. U Baba is You igrač je taj od koga se očekuje da odredi pravila a igra koja na početku deluje kao prosto igranje sa sintaksom postepeno se pretvara u praktično filozofsku raspravu između igrača i logičkih sklopova ispod haube u kojoj se zakoni univerzuma moraju povinovati zakonima urnebesno polomljenog jezika.

6.       Blazing Chrome

Najbolja Contra igra u ovoj deceniji, pa možda i u ovom veku uopšte ne spada u Contra serijal već je delo talentovanog brazilskog indi studija Joymasher i neka vrsta komprimovanog ljubavnog pisma šesnaestobitnim Contra igrama sa nekada uzajamno neprijateljski nastrojenih platformi iz velikog konzolnog rata devedesetih. Blazing Chrome nije samo veličanstven omaž Alien Wars i Hard Corps igrama već i njihova evolucija, unapređenje na svaki način sa savršeno osmišljenim varijacijama na nekoliko klasičnih platformsko-leteće-pucačkih modela i besprekornim tempom kampanje. Savršenstvo, kažeš, Mehmete? Da. Kažem.

7.       Astral Chain

Platinum sa novim sistemima i pristupom građenju sveta, Nintendo sa novim IP-jem, praktično kombinacija koja nije mogla biti drugo do pobednička. Iako je Astral Chain svakako prenaglašeno „anime“ za normalnu, non-weeb publiku (jedan od prominentnih likova u igri je kostim psa veličine čoveka, jelte) i ima narativ koji obiluje klišeima, iako njegov worldbuilding imitira Yakuza igre ali nije baš toliko dobar, Astral Chain svejedno ima na svojoj strani fantastičan borilački sistem koji naoko beznapora adaptira uobičajenu Platinumovu kombo-ekstravagancu u postavku gde igrač igra kooperativno sam sa sobom i ima na raspolaganju vrtoglavo komlikovanu a opet intuitivnu paletu neverovatnih i izrazito spektakularanih poteza. Character action u najboljem smislu.

8.       Death Stranding

Hideo Kojima sa novim svetom, postavom glumaca na kojoj bi mu pozavideo i Holivud, gomilom svojih ortaka u kameo-ulogama i verovatno najkomplikovanijim (a neću se sasvim namrštiti ako neko iz publike dobaci „i najnezgrapnijim“) narativom koji je do sada napisao. Death Stranding je, ipak, iznad svega, igra reprezentovana svojim sistemima i mehanikom, dugačak, metodičan letopis spajanja razbacanih zajednica, lečenja skoro smrtonosnih društvenih rana i ulivanja nade kroz mnogo ciničnih gunđanja i teške korake što ih pod opterećenjem stotina kilograma dragocenog tereta Norman Reedus pravi kroz blato, sneg, vodu i katran ljuljuškajući bebicu u naručju i pišajući po neprijateljima s onu stranu života i smrti. Pa još taj asinhroni multiplejer koji svakom daje šansu da bude diskretni heroj! Prelepo…

9.       Tetris 99

Naravno da „tetris, ali battle royale“ zvuči kao jedan od onih mešapova koji se bacakaju unaokolo iz zajebancije po tviteru ali… Tetris kao Battle Royale je zaista model sa kojim su Arika i Nintendo započeli ovu godinu. I, eto tri i po decenije nakon svog nastanka, Tetris ne samo da se potvrdio kao jedna od najizdržljivijih igračkih formula ikada nego je i superiorno apsorbovao flavour of the day i pokazao kako je prilagodljiv. Tetris 99 je fenomenalan već utoliko što strategije i pristupe koje je čovek gradio decenijama postavlja naglavačke i tera ga da počne da razmišlja, osmatra, taktizira i dela na sasvim druge načine. Neće me preterano začuditi ako i za još 35 godina i dalje budemo igrali Tetris u nekom njegovom izdanju.

10.   Amid Evil

U renesansi old school FPS-a što nas je nenadano zadesila ove godine, Amid Evil je heroj koga možda nismo zaslužili ali koji nam je bio potreban: autoritativno i superiorno podsećanje da nisu krvca i prosuta crijeva, psovke i pretnje, lake žene i teške droge ono što čini ’90s FPS igre idealom kome je čast težiti. Amid Evil je uspeo da gotovo potpuno zaobiđe i id-ov šloki B-horor i 3D Realmsov eksploatacijski politički nekorektni vajb i pružio nam dostojanstveno nem, gotovo meditativan FPS sa neprijateljima apstraktnih motiva i svetom visoke simbolike, ali i vrhunskim dizajnom mapa i oružja. Samo za gurmane.

Mehmetov Retro Top 10 za 2019. godinu

Naravno, i ove godine smo imali svu silu remastera, rimejkova, ributova i reizdanja nekih klasičnih ili samo starih igara. I kako to već ume da bude, neke od njih igrao sam rađe i strasnije nego nove novcate igre kupljene za iste pare. Ali kad su neke od njih unapređene verzije najboljih igara u svom žanru…

1.       Doom 1, 2 i 3

Bethesda nam je čestitala novu godinu usred leta kežuali objavljujući remasterovane verzije prve tri Doom igre za moderne konzole. Jeste, imam ove igre u svim mogućim verzijama na skoro svim platformama na kojima su do sada izašle i jeste, Nerve Software koji je radio portove je uložio više truda u „problematičnu“ treću igru nego u prve dve kreirajući malo problema sa zvukom prilikom portovanja originalnog koda u Unity endžin. I jeste, igrama fali onlajn multiplejer. Ali znate šta? Igram Doom, potpun i veličanstven njegov singl-plejer kakav je bio 1993. godine, u sopstvenom krevetu! Pa, to je vredno svake žrtve. Da, Doom 1 i 2 su i dalje igre koje komotno staju u bilo koju top 10 listu FPS-ova svih vremena. I izgleda da će tako i ostati jer se savršenstvo teško unapređuje.

2.       Doom Sigil

Dooma je ove godine, primećujete, bilo dramatično mnogo. Ali kad jeste u pitanju jedna od najboljih igara svih vremena. Toliko da je i jedan od njenih autora, John Romero seo i napravio a onda besplatno podelio ovaj WAD za originalni Doom koji se ima smatrati kanonskom petom epizodom ove igre. Naravno, napravljen najpre za hardcore publiku, Sigil je od prvog momenta prve epizode košmarni lavirint suludo ispresecanih putanja i đavolski pokvareno pozicioniranih neprijatelja. I mi to i ne bismo prihvatili nikako drugačije. Plus, Bucketheadov saundtrak? I ljudi se još ŽALE na izbor igara u 2019. godini?

3.       Castlevania Anniversary Collection

Dakle, sa prva dva mesta na listi pokrili smo čak četiri igre, ako brojimo na ispravan način. Na trećem mestu je kolekcija u kojoj ih je OSAM, rođaci. Velju for mani. Konami se trgao, hoće to kad napunite pedeset godina, i podario nam zbilja luksuzne pakete nekih svojih klasičnih igara. Ova kolekcija je sve što vam treba da imate iz one prve, klasične faze Castlevanije i fantastična istorijska lekcija o evoluciji akcionih (RPG) avantura u Japanu. Uz sve quality of life dodatke koje očekujete. Ko ne kupi – lud.

4.       Contra Anniversary Collection

Druga Konamijeva kolekcija ima „samo“ pet igara ali ako ste pazili na času onda znate da se uz nju dobija za daunloud i poklon u vidu japanskih i evropskih verzija ovih igara. Kako se neke Contra igre osetno razlikuju u regionalnim verzijama (od izmenjene grafike do toga da je Hard Corps u američkoj i evropskoj verziji praktično nemoguće završiti jer je balans podešen za japansku verziju koja ima merač zdravlja umesto one hit kill mehanike) ovo je bitna stavka. Još bitnije je da je Konami korektno rane Contra igre dao i u arkadnim i u konzolnim verzijama a one se razlikuju kao dupe i miliprot što bi rekli naši stari i imati ih na istom mestu je blagoslov za svakog gejming istoričara, arheologa ili, jelte, retronauta. Plus, naravno, Alien Wars i Hard Corps su i dalje jedne od najboljih run and gun igara ikad napravljenih

5.       Anniversary Collection Arcade Classics

Treća Konamijeva kolekcija nema u proseku tako jaku ponudu kao ostale dve ali je i dalje izvanredna i nudi tako bitne igre kao što su Gradius, Salamander, Twin Bee i Scramble za nauk i nasladu modernoj publici. Ja – u suzama.

6.       The Legend of Zelda: Link’s Awakening

I Nintendo je počeo sa nesrećnom praksom da rimejkove starih igara naslovljava identičnim imenom kao da to neće proizvesti brojne glavobolje već za deset ili petnaest godina. Ipak, sklon sam da im u ovom slučaju to skoro pa oprostim jer je ovogodišnji rimejk Linkovog Gameboy debija fantastičan. Ovih dana ću napisati opširniji prikaz igre ali za sada je dovoljno reći da smo ove godine dobili Zelda igru, da je ona po dizajnu praktično identična originalu iz 1993. i da od nje skoro da nije bilo boljih igara u bilo kojoj godini.

7.       Resident Evil 2

Capcom su već veterani ponavljanja istih naslova za različite igre ali za razliku od nesretnog Bionic Commando gde se više ne zna na koju od najmanje tri različite igre mislite kad izgovorite ove reči, Resident Evil 2 je makar koliko-toliko narativno veran rimejk predloška iz 1998. godine. Mehanički, ovo je savršen, ali SAVRŠEN spoj savremenijih akcionih tropa sa šloki B-hororom kasnih devedesetih, prefinjeno survivalističko i akciono iskustvo koje je onoliko napeto koliko katarzično na kraju. Plus, ta produkcija, ta SOČNOST. Ova lista, očigledno, nije hijerarhijska jer svaka igra na njoj skoro da bi mogla da bude na broju jedan, a Resident Evil 2 je meni praktično igra godine.

8.       Gunlord X

Koliko je Blazing Chrome bio prefinjeno čitanje Contra predloška, toliko je Gunlord X, prošireni port homebrew igre napravljene pre sedam godina za Neo Geo i Dreamcast inteligentna ekstrapolacija Turrican predloška. Što i dalje znači da je igra srazmerno glupa, naravno, ali ekspanzivna, bogata i sasvim moguće, vizuelno najatraktivniji naslov koji sam igrao ove godine.

9.       In the Hunt

Sem, naravno, ako ta neka imaginarna nagrada za vizuelnost ne ode u ruke Iremovog podvodnog klasika nastalog od R-Typea a zagledanog u Metal Slug koji će tek doći. In the Hunt nije najelegantniji Iremov shootemup iz klasične arkadne ere, ali ovde me secite ako ova igra, odnedavno dostupna kroz uobičajeno kvalitetni Hamsterov port, nije najfantastičniji dokaz da je pixel art pre svega baš to: ART.

10.   X Multiply

Dobro, varkam malo, mogao sam, naravno, celu ovu retro listu da sastavim od Hamsterovih portova arkadnih igara koje sam igrao u mladosti a sada su nam opet učinjene komercijalno dostupnim u 2019. godini, ali X Multiply, zapravo možda JESTE taj “ najelegantniji Iremov shootemup iz klasične arkadne ere“. Sva ekspanzivnost i ambicija R-Type, ali uz pročišćen, suptilan dizajn nivoa, neprijatelja, situacija i oružja, PLUS ta tema o ulasku u ljudsko telo i borbi na mikroskopskom nivou… Predivno.

Mehmetov Top 10 igara koje nije igrao u 2019. godini ali za koje zna da treba i kune se da hoće, prvom prilikom…

E, da… Vremena je malo, čak i kad para ima, pa je tako ovo lista igara od kojih neke imam a neke još uvek čekam, no svakako igara koje su mi skrenule pažnju tokom godine i koje samo nisu uspele da se udenu u zaista apsurdno napučeni itinerar… Mogla bi ova lista da bude i duža (Valfaris, Blasphemous…), ali hajde da se ne iživljavamo…

1.       Outer Wilds

Outer Wilds sam zapravo i igrao, nekih dvadesetak sati možda, pre nego što je igra krešovala i onda mi koraptovala sejv fajl. Ova fascinantna svemirska avantura me izluđuje isto koliko me i impresionira svojim samouverenim simuliranjem čitavog Sunčevog sistema, svojim pametnim fizičkim zakonitostima, ali i svojom misterioznom pričom koju igrač razotkriva arheološkim naporima. Problem Outer Wilds je svakako u tome što fizika i priča umeju da se sudaraju na nezgodne načine pa zbog jednog nedovoljno odmerenog skoka padnete u crnu rupu i onda ponovo morate da prelazite komplikovan put između nebeskih tela da bi pročitali tri reda teksta, ali ona je i pored toga najbolja reimaginacija modela Myst u ovom veku. I to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji.

2.       Luigi’s Mansion 3

Ja toliko volim Luigi’s Mansion igre – a kažu da je ova ponajbolja do sada – da sam legitimno skršen time što mi pošta nikako ne isporučuje ovaj kasni Nintendov hit za kraj godine. Ali stići će Guiđi jednom, valjda,i u naš mali grad.

3.       A Plague Tale: innocence

Šunjačka igra smeštena u doba kuge PLUS dirljiva priča o bratsko-sestrinskoj odanosti, PLUS sve pravio veoma mali indi tim, PLUS najbolje da se igra na francuskom? Već danima pokušavam da oslobodim dovoljno mesta na hardu da ovih 45 gigabajta instaliram i poteram a hard se džilita…

4.       Fire Emblem: Three Houses

Kupio i mentalno se pripremio na šezdesetak sati najprefinjenijeg taktičkog RPG-a i simulacije škole koje kompjuterska tehnologija nama danas ume da ponudi. 2019. godina je bila godina taktičke igre ali to niko nije primetio.

5.       Phoenix Point

Jer, evo, i najnovija igra Juliana Gollopa je izašla a ja sam samo zagrebao po površini. Kažu da nije idealno, kažu da je XCOM letvicu podigao zaista visoko. Ali… Julian je to, ljudi, kazao bi im Vučić da su ga pitali. Julian je to.

6.       Kingdom Hearts 3

Kupio, radovao se, ali imao i ambiciju da se osveži sećanje ponovnim igranjem svega prethodnog iz serijala pre nego što krenemo u finalno (or is it?) poglavlje. Naravno, ovaj plan se još uvek realizuje. Baš se realizuje.

7.       Metro Exodus

Najbolji ukrajinski FPS ove godine, bez sumnje, a možda i najbolji FPS ove godine. Kupljen, ali… čeka na red.

8.       Grindstone

Da slučajno imam Apple telefon ili tablet verovatno bih se samo zbog ove igre pretplatio na Apple Arcade. Capy je studio koji može da traži koju hoće cenu na ime svog prethodnog rada a Grindstone su i svi novinari koji su je igrali BAŠ nahvalili. Svetlo u tunelu je to da je ovaj studio svoje prethodne igre tipično postepeno portovao na sve moguće platforme pa se nadam nekoj skoroj najavi Switch verzije…

9.       Jedi Fallen Order

Doći će na red. Ne žurim se preterano jer treba igrati i druge soulsolike igre, ali, doći će.

10.   Pathologic 2

Kikstartovao, divio se ambiciji sjajnih Rusa koji su ovo pravili daleko preko vremenske granice koju su skromne kikstarter pare mogle da plate, ali još nisam ni zaigrao. Treba se za Pathologic mentalno pripremiti, drugovi.