Video igre: Igre godine 2019.

E, pa dobro, šta onda imam da kažem na temu igre godine za 2019? Osim da nisam odigrao ni izdaleka dovoljno igara koje su izašle 2019. godine – pa i 2018. godine, ako ćemo pravo – da bi moje mišljenje imalo ikakvu težinu.

No, dobra je vest – ili loša, ako gledate iz jedne određene perspektive – da smo u 2019. godini sasvim definitivno ušli u period ljudske istorije u kome godina kada je igra izašla više nije nužno povezana sa njenom relevantnošću.

U prvom redu, igre-kao-servis, koncept koji nama matorima već izvesno vreme mrsi konce i kvari račun sada je definitivno na pramcu igračke lađe i autoritativno vodi medijum kroz brzake ćudljive industrije, pa makar i u, jelte, propast. Otud, ono što bi meni bio spisak igara godine, nekom drugom bi delovalo kao namerno ekscentrična lista koja čini velike i pretenciozne napore da izbegne stvari koje su ZAISTA obeležile 2019. godinu.

Fortnite, naravno, je ove godine i dalje bio najveća igra na svetu, do te mere da su tragom battle royale trijumfa (koji ova igra ni izdaleka nije izmislila niti prva potvrdila kao koncept u praksi) krenuli i teškaši sa velikim koferima novca i investitorskim portfolijom, od Call of Duty koji je to započeo još u 2018. godini, preko Bnattlefielda, pa do pridošlice u liku Apex Legends koja je svojim uspehom, pa sumnjom, pa uspehom pokazala da mesta na tržištu još uvek ipak malo ima, ali i da naredni Titanfall teško da ćemo dobiti u ikakvo dogledno vreme.

Naravno, nije battle royale jedini gig u gradu, što potvrđuje Destiny 2 svojim produženim uspehom i dobrim zdravljem a kojim se isto mogao pohvaliti i moj prošlogodišnji šampion, Monster Hunter World sa svojom Iceborne ekspanzijom i zadržavanjem relevantnosti viskog nivoa. Naravno, bilo je tu i visokoprofilnih flopova, poput nesretnog BioWareovog Anthema koji je izašao ove ali i Bethesdinog Fallout 76 koji je izašao potkraj prošle a ove su se dve igre praktično takmičile u tome koja će da nazida jači negativni publicitet na ime bagova, loših dizajn odluka, pogrešnog marketinga… Jedno je sigurno: „roadmap“ je u igračkom svetu postao omraženiji termin čak i od loot boxova, simbolizujući ne samo činjenicu da igra koju igrate nije „završena“ u smislu sadržaja, pa čak ni dizajna, već i shvatanje da sami autori igre zapravo nisu na početku imali ideju kako uopšte ta igra treba da izgleda kada bude završena.

Naravno, koncept igre kao usluge se može odraditi i lepše i elegantnije, pa ću podsetiti na evoluirajuće primere Slay the Spire ili Shovel Knighta, obe igre koje su odmah po utrčavanju na teren bile izvrsne a sa vremenom – i dodatim sadržajem – samo postajale sve bolje i bolje. Shovel Knight je svoje poludecenijsko putovanje nominalno završio izlaskom poslednje ekspanzije potkraj 2019. godine ali ne bih rekao da to znači da simpatičnog junošu sa slaktim šlemom i korisnim ašovom više nikada nećemo videti.

Dakle, igre sada po pravilu transcendiraju svoj „launch window“ i godinu u kojoj su nominalno izašle – a kažem „nominalno“ jer između early accessa, sezona, promena okruženja (setimo se da je Fortnite imao nekoliko dana dramatinog odustva pre nego što je mapa promenjena) više nije moguće sasvim jednoznačno reći kada je igra koju u ovom trenutku igramo zašravo „izašla“ – ali čak ni njihov izlazak više nije nužno momenat u kome se one doživljavaju kao relevantne za datog igrača.

Drugi veliki trend koji se solidifikovao u 2019. godini je svakako neka vrsta „mejnstrimizacije“ pretplatničkog konzumiranja igara. Naravno, pretplata je bilo i ranije ali u 2019. godini je Majkrosoft svoj Game Pass program izdigao nanivo praktično nove platforme, nudeći „netfliks model“ Xbox kao i PC publici sa mogućnošću da plaćanjem srazmerno male cene godišnje pretplate pristupi rastućem švedskom stolu igara koje se doduše, povremeno rotiraju, neke ispadaju iz ponude, neke se pojave u njoj, ali u globalu Game Pass uvek ispada ponuda koja je praktično suviše dobra da bi bila istinita.

Ili makar da bi potrajala. Jasno je da Microsoft ovde ulaže pogolem kapital da otkine veliki deo market sharea u nečemu što se doživljava kao sledeće veliko bojište i da trka u harverskoj premoći za Majrkosoft možda više nije tako bitna ako uz svoj servis jetfinom pretplatom mogu da vežu ogroman broj potrošača kojima se nudi mnogo dobrih (i još više osrednjih, naravno) igara na bife-konzumaciju. Ponovo, razlog što je Nintendo isti ovakav program sveo samo na nekoliko desetina NES i SNES igara a Sony ga vezao za svoj Playstation NOW striming servis je što su ovo za sada sasvim očigledno neisplativi biznis modeli u kojima vlasnik platforme plaća verovatno ogromne pare za licence na igre izdavačima svesnim da im pretplata direktno umanjuej prodaju i da se to valja krvavo naplatiti. Ideja je, slutim, da onaj koji dovoljno rano za sebe veže dovoljno veliki broj ljudi – koji će i ostati vezani na ime već uloženog novca – računa da će broj korisnika pretplate u nekom momentu biti dovoljno veliki da se prihod uravnoteži sa troškovima licenciranja a da će inercija onda učiniti svoje, to jest da će vrlo mali broj napuštati odabrani pretplatnički program svestan da bi to značilo odsecanje od desetina i stotina igara koje bi sada morao da kupuje pojedinačno.

Naravno, uz uobičajenu brigu zbog erozije vlasništva nad igrama koju uvek u ovakvim momentima valja izraziti, treba podsetiti i da „netfliks model“ zapravo momački gubi novac godinu za godinom a da je njegov rođak „spotify model“ bio profitabilan ukupno tri puta u dosadašnjoj istoriji. Hoću dakažem, cela ta jurnjava za pretplatnicima i odlazak u grdne minuse na ime budućih, projektovanoh, priželjkivanih, sanjanih profita može da se završi prilično katastrofalno. I to što su za sada najuspešnije firme u tome one sa najdubljim džepovima – Majkrosoft, ali i Apple čiji je Apple Arcade ove godine uveden kao gospodski načind a igrate mobilne igre plaćajući pretplatu da ne morate da brinete o in-app-kupovinama i mikrotransakcijama – bi trebalo da nam je dovoljno upozorenje da se ovde ne radi o disruptivnoj dobroj i novoj ideji koja pronalazi novi način da zadovolji potrebu potrošača za koju ovaj nije ni znao da je ima, već o ulivanju kapitala u tržište za koje se u firmama mole bogu da se pokaže kao plodno. Videćemo, naravno, al nisam optimista.

Da ideja u igračkoj industriji ipak i dalje ima, ali da one ne dolaze iz korporativnih think tankova nego iz, jelte, naroda, potvrđuje i to da praktično svaki novi igrački trend u poslednjih nekoliko godina nastaje mutacijom postojećih modela u rukama hobističkih developera. Onako kako je danas vladajući Fortnite nastao evolucijom i kros-polinacijom modova od originalnog Day Z (koji je bio mod ArmA 2 ekspanzije Operation Arrowhead), preko PUBG pa do ovog što danas znamo, tako je i od originalnog Warcraft 3 nastao Defence of the Ancients a od njega su se izrodili danas popularni League of Legends i DotA2 – a koji su u 2019. godini prodili Autochess, najnoviji vreli trend u PC gejmingu i, bez sumnje, žanr koji u ovom trenutku bezbroj studija širom sveta pokušava da čekićem i testerom uobliči u formu prihvatljivu za konzole i mobilne platforme ne bi li bili prvi koji će uleteti u nov, negažen sneg…

U, dakle, takvim uslovima, evo mojih lista igara godine. Pošto, zaista, ko bi uopšte mogao da ima samo JEDNU listu?

Mehmetov vanila Top 10 igara za 2019. godinu

1.       Devil May Cry V

Imao sam užasan problem da se odlučim između ove igre i rimejka Resident Evil 2 a što je divan problem da se ima i prava radost za svakog ko voli Capcom i njihov katalog. Srećom, našao sam solomonsko rešeje da imam i jare i pare pa tako poslednja avantura đavolske braće koja ponekad plaču ponosito krasi vrh moje liste. U krajnjoj analizi ova se igra premalo spominjala na vrhovima lista koje su pravili razni mediji što me navodi na pomisao da zaista morate VOLETI poseban senzibilitet ovih igara i biti dobri u kombo-akcijama rastuće kompleksnosti da bi vam DMCV bio igra godine. Ali ako ste jedan od TIH – ovo je zaključak osamnaestogodišnje sage kakav se samo mogao poželeti.

2.       Disco Elysium

Šta još reći o igri koja je za popularnost komunizma učinila makar isto onoliko koliko i za podsećanje da RPG nije samo šuma statistika i minmaksovanje atributa, već pre svega uživljavanje u ulogu koja nakon završetka igre ostaje deo vaše ličnosti? Disco Elysium ima jedan od najbolje realizovanih svetova u igrama svih vremena, briljantan, intelektualan, potresan ali i beskrajno duhovit tekst i uspeva da kaže onoliko toga o depresiji i političkim ideologijama koliko sve druge igre iz žanra ne mogu da nakupe za pola decenije.

3.       Sekiro: Shadows die Twice

Nateža FromSoftware igra? Zavisi šta vam je teško, naravno. Ako ste nekada slabije reflekse kompenzovali oklopom a potrebu da učite dugačke neprijateljske šeme napada udruživanjem sa prijateljskim igračima sa interneta, Sekiro je zaista bio grubo „git gud, scrub“ buđenje. Ali je bio i jedna od najelegantnijih mačevalačkih igara ikada napravljenih, smešten u beskrajno pažljivo konstruisan bajkoviti svet iz Sengoku ere ali i iz japanske mitologije. Raznovrstan, toliko siguran u sebe da je odbacio skoro sve RPG elemente, Sekiro je punokrvna i nepraštajuća akciona igra izbrušena do najvišeg zamislivog sjaja.

4.       Judgment

2019. godine nismo dobili Yakuza igru, a što bi moglo biti i letalno za igrače navikle da u proseku dobijaju po jednu u svakom kvartalu u poslednjih par godina. Ipak, Judgment, Yakuza igra u svemu sem u imenu, je bio TOLIKO dobar da je zalečio sve rane. Svaki moj ulazak u ovu prelepu, narativno ambicioznu i filmski spektakularnu igru bio je kao mini-odlazak na godišnji odmor u Japan. Jedva čekam da ponovo susretnem Taka i njegov tokijski kru.

5.       Baba is You

Misaone igre od vas tipično traže da razumete, naučite i primenite pravila koja je dizajner postavio, ali baba is You, čedo finskog prodidžija Arvija Teikarija smatra da je ovo dosadan, zastareo pristup. U Baba is You igrač je taj od koga se očekuje da odredi pravila a igra koja na početku deluje kao prosto igranje sa sintaksom postepeno se pretvara u praktično filozofsku raspravu između igrača i logičkih sklopova ispod haube u kojoj se zakoni univerzuma moraju povinovati zakonima urnebesno polomljenog jezika.

6.       Blazing Chrome

Najbolja Contra igra u ovoj deceniji, pa možda i u ovom veku uopšte ne spada u Contra serijal već je delo talentovanog brazilskog indi studija Joymasher i neka vrsta komprimovanog ljubavnog pisma šesnaestobitnim Contra igrama sa nekada uzajamno neprijateljski nastrojenih platformi iz velikog konzolnog rata devedesetih. Blazing Chrome nije samo veličanstven omaž Alien Wars i Hard Corps igrama već i njihova evolucija, unapređenje na svaki način sa savršeno osmišljenim varijacijama na nekoliko klasičnih platformsko-leteće-pucačkih modela i besprekornim tempom kampanje. Savršenstvo, kažeš, Mehmete? Da. Kažem.

7.       Astral Chain

Platinum sa novim sistemima i pristupom građenju sveta, Nintendo sa novim IP-jem, praktično kombinacija koja nije mogla biti drugo do pobednička. Iako je Astral Chain svakako prenaglašeno „anime“ za normalnu, non-weeb publiku (jedan od prominentnih likova u igri je kostim psa veličine čoveka, jelte) i ima narativ koji obiluje klišeima, iako njegov worldbuilding imitira Yakuza igre ali nije baš toliko dobar, Astral Chain svejedno ima na svojoj strani fantastičan borilački sistem koji naoko beznapora adaptira uobičajenu Platinumovu kombo-ekstravagancu u postavku gde igrač igra kooperativno sam sa sobom i ima na raspolaganju vrtoglavo komlikovanu a opet intuitivnu paletu neverovatnih i izrazito spektakularanih poteza. Character action u najboljem smislu.

8.       Death Stranding

Hideo Kojima sa novim svetom, postavom glumaca na kojoj bi mu pozavideo i Holivud, gomilom svojih ortaka u kameo-ulogama i verovatno najkomplikovanijim (a neću se sasvim namrštiti ako neko iz publike dobaci „i najnezgrapnijim“) narativom koji je do sada napisao. Death Stranding je, ipak, iznad svega, igra reprezentovana svojim sistemima i mehanikom, dugačak, metodičan letopis spajanja razbacanih zajednica, lečenja skoro smrtonosnih društvenih rana i ulivanja nade kroz mnogo ciničnih gunđanja i teške korake što ih pod opterećenjem stotina kilograma dragocenog tereta Norman Reedus pravi kroz blato, sneg, vodu i katran ljuljuškajući bebicu u naručju i pišajući po neprijateljima s onu stranu života i smrti. Pa još taj asinhroni multiplejer koji svakom daje šansu da bude diskretni heroj! Prelepo…

9.       Tetris 99

Naravno da „tetris, ali battle royale“ zvuči kao jedan od onih mešapova koji se bacakaju unaokolo iz zajebancije po tviteru ali… Tetris kao Battle Royale je zaista model sa kojim su Arika i Nintendo započeli ovu godinu. I, eto tri i po decenije nakon svog nastanka, Tetris ne samo da se potvrdio kao jedna od najizdržljivijih igračkih formula ikada nego je i superiorno apsorbovao flavour of the day i pokazao kako je prilagodljiv. Tetris 99 je fenomenalan već utoliko što strategije i pristupe koje je čovek gradio decenijama postavlja naglavačke i tera ga da počne da razmišlja, osmatra, taktizira i dela na sasvim druge načine. Neće me preterano začuditi ako i za još 35 godina i dalje budemo igrali Tetris u nekom njegovom izdanju.

10.   Amid Evil

U renesansi old school FPS-a što nas je nenadano zadesila ove godine, Amid Evil je heroj koga možda nismo zaslužili ali koji nam je bio potreban: autoritativno i superiorno podsećanje da nisu krvca i prosuta crijeva, psovke i pretnje, lake žene i teške droge ono što čini ’90s FPS igre idealom kome je čast težiti. Amid Evil je uspeo da gotovo potpuno zaobiđe i id-ov šloki B-horor i 3D Realmsov eksploatacijski politički nekorektni vajb i pružio nam dostojanstveno nem, gotovo meditativan FPS sa neprijateljima apstraktnih motiva i svetom visoke simbolike, ali i vrhunskim dizajnom mapa i oružja. Samo za gurmane.

Mehmetov Retro Top 10 za 2019. godinu

Naravno, i ove godine smo imali svu silu remastera, rimejkova, ributova i reizdanja nekih klasičnih ili samo starih igara. I kako to već ume da bude, neke od njih igrao sam rađe i strasnije nego nove novcate igre kupljene za iste pare. Ali kad su neke od njih unapređene verzije najboljih igara u svom žanru…

1.       Doom 1, 2 i 3

Bethesda nam je čestitala novu godinu usred leta kežuali objavljujući remasterovane verzije prve tri Doom igre za moderne konzole. Jeste, imam ove igre u svim mogućim verzijama na skoro svim platformama na kojima su do sada izašle i jeste, Nerve Software koji je radio portove je uložio više truda u „problematičnu“ treću igru nego u prve dve kreirajući malo problema sa zvukom prilikom portovanja originalnog koda u Unity endžin. I jeste, igrama fali onlajn multiplejer. Ali znate šta? Igram Doom, potpun i veličanstven njegov singl-plejer kakav je bio 1993. godine, u sopstvenom krevetu! Pa, to je vredno svake žrtve. Da, Doom 1 i 2 su i dalje igre koje komotno staju u bilo koju top 10 listu FPS-ova svih vremena. I izgleda da će tako i ostati jer se savršenstvo teško unapređuje.

2.       Doom Sigil

Dooma je ove godine, primećujete, bilo dramatično mnogo. Ali kad jeste u pitanju jedna od najboljih igara svih vremena. Toliko da je i jedan od njenih autora, John Romero seo i napravio a onda besplatno podelio ovaj WAD za originalni Doom koji se ima smatrati kanonskom petom epizodom ove igre. Naravno, napravljen najpre za hardcore publiku, Sigil je od prvog momenta prve epizode košmarni lavirint suludo ispresecanih putanja i đavolski pokvareno pozicioniranih neprijatelja. I mi to i ne bismo prihvatili nikako drugačije. Plus, Bucketheadov saundtrak? I ljudi se još ŽALE na izbor igara u 2019. godini?

3.       Castlevania Anniversary Collection

Dakle, sa prva dva mesta na listi pokrili smo čak četiri igre, ako brojimo na ispravan način. Na trećem mestu je kolekcija u kojoj ih je OSAM, rođaci. Velju for mani. Konami se trgao, hoće to kad napunite pedeset godina, i podario nam zbilja luksuzne pakete nekih svojih klasičnih igara. Ova kolekcija je sve što vam treba da imate iz one prve, klasične faze Castlevanije i fantastična istorijska lekcija o evoluciji akcionih (RPG) avantura u Japanu. Uz sve quality of life dodatke koje očekujete. Ko ne kupi – lud.

4.       Contra Anniversary Collection

Druga Konamijeva kolekcija ima „samo“ pet igara ali ako ste pazili na času onda znate da se uz nju dobija za daunloud i poklon u vidu japanskih i evropskih verzija ovih igara. Kako se neke Contra igre osetno razlikuju u regionalnim verzijama (od izmenjene grafike do toga da je Hard Corps u američkoj i evropskoj verziji praktično nemoguće završiti jer je balans podešen za japansku verziju koja ima merač zdravlja umesto one hit kill mehanike) ovo je bitna stavka. Još bitnije je da je Konami korektno rane Contra igre dao i u arkadnim i u konzolnim verzijama a one se razlikuju kao dupe i miliprot što bi rekli naši stari i imati ih na istom mestu je blagoslov za svakog gejming istoričara, arheologa ili, jelte, retronauta. Plus, naravno, Alien Wars i Hard Corps su i dalje jedne od najboljih run and gun igara ikad napravljenih

5.       Anniversary Collection Arcade Classics

Treća Konamijeva kolekcija nema u proseku tako jaku ponudu kao ostale dve ali je i dalje izvanredna i nudi tako bitne igre kao što su Gradius, Salamander, Twin Bee i Scramble za nauk i nasladu modernoj publici. Ja – u suzama.

6.       The Legend of Zelda: Link’s Awakening

I Nintendo je počeo sa nesrećnom praksom da rimejkove starih igara naslovljava identičnim imenom kao da to neće proizvesti brojne glavobolje već za deset ili petnaest godina. Ipak, sklon sam da im u ovom slučaju to skoro pa oprostim jer je ovogodišnji rimejk Linkovog Gameboy debija fantastičan. Ovih dana ću napisati opširniji prikaz igre ali za sada je dovoljno reći da smo ove godine dobili Zelda igru, da je ona po dizajnu praktično identična originalu iz 1993. i da od nje skoro da nije bilo boljih igara u bilo kojoj godini.

7.       Resident Evil 2

Capcom su već veterani ponavljanja istih naslova za različite igre ali za razliku od nesretnog Bionic Commando gde se više ne zna na koju od najmanje tri različite igre mislite kad izgovorite ove reči, Resident Evil 2 je makar koliko-toliko narativno veran rimejk predloška iz 1998. godine. Mehanički, ovo je savršen, ali SAVRŠEN spoj savremenijih akcionih tropa sa šloki B-hororom kasnih devedesetih, prefinjeno survivalističko i akciono iskustvo koje je onoliko napeto koliko katarzično na kraju. Plus, ta produkcija, ta SOČNOST. Ova lista, očigledno, nije hijerarhijska jer svaka igra na njoj skoro da bi mogla da bude na broju jedan, a Resident Evil 2 je meni praktično igra godine.

8.       Gunlord X

Koliko je Blazing Chrome bio prefinjeno čitanje Contra predloška, toliko je Gunlord X, prošireni port homebrew igre napravljene pre sedam godina za Neo Geo i Dreamcast inteligentna ekstrapolacija Turrican predloška. Što i dalje znači da je igra srazmerno glupa, naravno, ali ekspanzivna, bogata i sasvim moguće, vizuelno najatraktivniji naslov koji sam igrao ove godine.

9.       In the Hunt

Sem, naravno, ako ta neka imaginarna nagrada za vizuelnost ne ode u ruke Iremovog podvodnog klasika nastalog od R-Typea a zagledanog u Metal Slug koji će tek doći. In the Hunt nije najelegantniji Iremov shootemup iz klasične arkadne ere, ali ovde me secite ako ova igra, odnedavno dostupna kroz uobičajeno kvalitetni Hamsterov port, nije najfantastičniji dokaz da je pixel art pre svega baš to: ART.

10.   X Multiply

Dobro, varkam malo, mogao sam, naravno, celu ovu retro listu da sastavim od Hamsterovih portova arkadnih igara koje sam igrao u mladosti a sada su nam opet učinjene komercijalno dostupnim u 2019. godini, ali X Multiply, zapravo možda JESTE taj “ najelegantniji Iremov shootemup iz klasične arkadne ere“. Sva ekspanzivnost i ambicija R-Type, ali uz pročišćen, suptilan dizajn nivoa, neprijatelja, situacija i oružja, PLUS ta tema o ulasku u ljudsko telo i borbi na mikroskopskom nivou… Predivno.

Mehmetov Top 10 igara koje nije igrao u 2019. godini ali za koje zna da treba i kune se da hoće, prvom prilikom…

E, da… Vremena je malo, čak i kad para ima, pa je tako ovo lista igara od kojih neke imam a neke još uvek čekam, no svakako igara koje su mi skrenule pažnju tokom godine i koje samo nisu uspele da se udenu u zaista apsurdno napučeni itinerar… Mogla bi ova lista da bude i duža (Valfaris, Blasphemous…), ali hajde da se ne iživljavamo…

1.       Outer Wilds

Outer Wilds sam zapravo i igrao, nekih dvadesetak sati možda, pre nego što je igra krešovala i onda mi koraptovala sejv fajl. Ova fascinantna svemirska avantura me izluđuje isto koliko me i impresionira svojim samouverenim simuliranjem čitavog Sunčevog sistema, svojim pametnim fizičkim zakonitostima, ali i svojom misterioznom pričom koju igrač razotkriva arheološkim naporima. Problem Outer Wilds je svakako u tome što fizika i priča umeju da se sudaraju na nezgodne načine pa zbog jednog nedovoljno odmerenog skoka padnete u crnu rupu i onda ponovo morate da prelazite komplikovan put između nebeskih tela da bi pročitali tri reda teksta, ali ona je i pored toga najbolja reimaginacija modela Myst u ovom veku. I to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji.

2.       Luigi’s Mansion 3

Ja toliko volim Luigi’s Mansion igre – a kažu da je ova ponajbolja do sada – da sam legitimno skršen time što mi pošta nikako ne isporučuje ovaj kasni Nintendov hit za kraj godine. Ali stići će Guiđi jednom, valjda,i u naš mali grad.

3.       A Plague Tale: innocence

Šunjačka igra smeštena u doba kuge PLUS dirljiva priča o bratsko-sestrinskoj odanosti, PLUS sve pravio veoma mali indi tim, PLUS najbolje da se igra na francuskom? Već danima pokušavam da oslobodim dovoljno mesta na hardu da ovih 45 gigabajta instaliram i poteram a hard se džilita…

4.       Fire Emblem: Three Houses

Kupio i mentalno se pripremio na šezdesetak sati najprefinjenijeg taktičkog RPG-a i simulacije škole koje kompjuterska tehnologija nama danas ume da ponudi. 2019. godina je bila godina taktičke igre ali to niko nije primetio.

5.       Phoenix Point

Jer, evo, i najnovija igra Juliana Gollopa je izašla a ja sam samo zagrebao po površini. Kažu da nije idealno, kažu da je XCOM letvicu podigao zaista visoko. Ali… Julian je to, ljudi, kazao bi im Vučić da su ga pitali. Julian je to.

6.       Kingdom Hearts 3

Kupio, radovao se, ali imao i ambiciju da se osveži sećanje ponovnim igranjem svega prethodnog iz serijala pre nego što krenemo u finalno (or is it?) poglavlje. Naravno, ovaj plan se još uvek realizuje. Baš se realizuje.

7.       Metro Exodus

Najbolji ukrajinski FPS ove godine, bez sumnje, a možda i najbolji FPS ove godine. Kupljen, ali… čeka na red.

8.       Grindstone

Da slučajno imam Apple telefon ili tablet verovatno bih se samo zbog ove igre pretplatio na Apple Arcade. Capy je studio koji može da traži koju hoće cenu na ime svog prethodnog rada a Grindstone su i svi novinari koji su je igrali BAŠ nahvalili. Svetlo u tunelu je to da je ovaj studio svoje prethodne igre tipično postepeno portovao na sve moguće platforme pa se nadam nekoj skoroj najavi Switch verzije…

9.       Jedi Fallen Order

Doći će na red. Ne žurim se preterano jer treba igrati i druge soulsolike igre, ali, doći će.

10.   Pathologic 2

Kikstartovao, divio se ambiciji sjajnih Rusa koji su ovo pravili daleko preko vremenske granice koju su skromne kikstarter pare mogle da plate, ali još nisam ni zaigrao. Treba se za Pathologic mentalno pripremiti, drugovi.