Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 11-01-2020

Ljudska istorija se nastavlja i u ovoj, prestupnoj godini, a sa njom i metal. Šta ima novo od prestupa u metalu? Drago mi je da se interesujete.

Od blek metala evo prvo jedne ploče izašle tačno na novogodišnje veče. U pitanju je kvebečki bend Drave koji svira atmosferični, ali mišićavi blek metal gde melodičnost i melanholičnost ne suzbija energiju i brzinu, a što meni prija. Bend je veoma inspirisan kvebečkim nacionalističkim diskursom, pa i pesme na ovom albumu predstavljaju interpretaciju narodnih mitova koji su, pretpostaviću, u određenom smislu kvebečki, kroz nekakvu kombinaciju francuskog i lokalnog folklornog krosovera. Kako god bilo, Terroir je EP sa tri kvalitetne pesme od kojih je poslednja obrada poznatijih kvebečkih separatista Forteresse, pa znate šta ovde dobijate. Kao neljubitelj nacionalizma, ovo mogu prevashodno da preporučim na muzičkoj ravni:

https://drave.bandcamp.com/album/terroir

Odmah potom, iz Ukrajine nam stiže novi EP pouzdanih melodičara i melanholičara SVRM. Ovaj studijski projekat vrednog S. (a što je skraćeno za, nagađate, Sergej) sa svakim novim izdanjem doseže nove razine zrelosti i ekspresije pa je tako i Занепад jedna vrlo sigurna ponuda tradicionalnog ukrajinskog blek metala sa folklornom podlogom ali i beskompromisnom metalskom nadgradnjom. Nema ovde nikakvih specijalnih odstupanja od uobičajene formule, ovo je samo precizno napisan i izveden melodični blek metal kome ni malo demo kvalitet produkcije ne smeta:

https://svrm.bandcamp.com/album/–9

Da nastavimo u tom folklorno-tradicionalističkom maniru pomoći će nam guangdonški Vengeful Spectre koji se, dakako, oslanjaju na vrlo stereotipno zvučeće kineske narodne motive u svojoj muzici i omot njihovog debi albuma, koji se zove isto kao bend (tj. 殞煞 ) je mogao sići sa neke kolekcija stripova o Konanu, ali ovom bendu ni malo ne smeta ta artificijelnost. Naprotiv, to što su Vengeful Spectre naglašeno žanrovski i pomalo palpi se savršeno uklapa uz njihovu agresivnu, sirovu ali dovoljno upeglanu interpretaciju second wave black metala. Ovo su pesme sa istočnjačkim smislom za (prenaglašenu) dramu koje sećanje na skandinavske uzore od pre četvrt veka stalno drži čvrsto usidrene i kada Vengeful Spectre pokažu da nemaju nameru da se rasplinjavaju u orkestracijama, slušalac počinje da ceni njihove kinematske (i orkestarske) intervencije i finu narativnu nit koja svejedno ne zaboravlja na jake rifove i mučko udaranje. Odlična, hedbengerska ploča koja na momente bez zazora ukršta koplja sa Grcima i Židovima kakve neretko hvalimo na ovim stranama.

https://vengefulspectre.bandcamp.com/album/vengeful-spectre

Nešto generičkiji je američki duo Vaeok ali njihov istoimeni debi EP svejedno nudi četiri pesme pristojnog, mada srednjaškog black metala koji je sklopljen od rifova i tema što su ih lansirali bolji bendovi ali može da posluži da se premosti praznina do boljih izdanja, najpre na ime vrlo solidne produkcije:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/vaeok-2

Tu je i novi Oculus, EP sa dve pesme pod nazivom  Relinquishment of Existence i ovaj internacionalni projekat našeg Marka Kozeljnika ovde nudi okultni, pomalo starinski black metal u kome se čuje malo Mayhema i malo Dissectiona ako ste kao ja, sa dugačkim pesmama i atmosferom u prvom planu. Ima ovde dosta dobre svirke, ali ovo je pre svega muzika, jelte, raspoloženja i izdanja poput ovoga treba vrteti nekoliko puta u krug da biste ih zaista savladali.

https://oculusofficial.bandcamp.com/album/relinquishment-of-existence

Propustili smo i da notiramo da je početkom Decembra izašao i novi Kawir i ova veteranska grčka ekipa neće razočarati ljubitelje njihove kombinacije himničnog, zapaljivog blek metala i paganske filozofije. Adrasteia je izašao ponovo za Iron Bonehead i ovo predstavlja logičnu evoluciju u zvuku benda sa još više tradicionalnih motiva u muzici i solidnom produkcijom. Naravno, Kawir znaju u svemu tome i da pristojno zakucaju pa iako brat Uzi odavno više ne peva kod njih, ovo je svakako ekipa koju valja nastaviti preporučivati:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/kawir-adrasteia

Iz iste zemlje i od istog njemačkog izdavača, i isto izašlo 10. Decembra: Empire of the Moon i njihov drugi album – Εκλειψις, tj. Eclipse, tj. pomračenje. Empire of the Moon nisu moj omiljeni grčki bend, muzika im ima dobre ideje ali aranžmanima bi valjalo još krčkanja, no, Εκλειψις je album koji ima određenu konceptualnu dubinu i vredi da se posluša:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/empire-of-the-moon-eclipse

Australijski jednočlani bend Snorlax ima prvi album, koji se zove „II“ čisto da se Vlasi ne sete i mada je bend nazvan po jednom od najsimpatičnijih Pokemona (zato što je u pitanju dobroćudna zelena mačka, da), ovo nije ni parodična ni diletantska muzika. Šest pesama na II su pristojan, mračan i atmosferičan blek metal sa dosta mišićave svirke i promena ritma da zadovolji i ljude koji ne vole monotoniju blek metala, ali i dosta atmosfere i okultnog senzibiliteta da bude drag i drugom krilu scene. Pritom korekan miks i odlična svirka. Obratiti pažnju:

https://snorlaxbm.bandcamp.com/album/ii

Stonerski jelovnik za početak nudi prvi album (izašao još početkom Decembra) finskog trija Meteor Vortex. Spiraled Beyond the Reach je ploča dugačkih psihodeličnih isntrumentala koji imaju malčice math-rock mirisa, najpre na osnovu činjenice da je bubnjar zaista jako dobar. Ipak, ovo su pesme koje mene više impresioniraju uvežbanošću nego što me nužno ponesu svojim psihodeličnim talasima. Kada se gitarista J. Kuoppamaa razulari, ume ovo da bude vrlo lepo, ali bend suviše razmišlja a premalo se, ako tako smem da kažem, drogira, pa ovim pesmama, s obzirom na dužinu, nedostaje više spontanosti i energije. Ali nije rđavo i ima odličnih momenata (najpre vezanih za gitarske rituale):

https://meteorvortex.bandcamp.com/album/spiraled-beyond-the-reach

Polovinom Decembra izašao je i prvi album španjolskog psihodeličnog kvarteta Domo. Album se zove Domonauts Vol. 1 i mada ovo sugeriše da je u pitanju tek kompilacija demo snimaka ili nešto još gore, u pitanju je propisan studijski snimak sa producentom i svim što treba. Domo nisu instrumentalni bend ali je pevanje u njihovoj muzici miksovano dosta nisko, najverovatnije da bi se istakla spontana, ritualistička priroda njihove svirke i to je okej. Domonauts Vol. 1 je kolekcija orijentalnih motiva koji se mešaju sa bleksabatovskim rifovima u prljavoj hard rok podrumčini ispunjenoj mirisom kanabisa i to sve dosta dobro funkcioniše na gomili. Bend još ima da sazreva, to je nesumnjivo ali Domonauts Vol. 1 je pristojna osnova.

https://domoband.bandcamp.com/album/domonautas-vol-1

Još iz Novembra dolazi četvrti album francuskih Denizen, koji se zove High Winds Preacher i nudi mišićavi, jako isfazirani stoner rok sa pustinjskim atmosferama i masivnim rifčinama. Ovde bih imao da zamerim da je pevanje nekako neubedljivo i da bi bendu nedostajao jedan Ozzy koji bi ove lake napeve izvodio sa više šmeka, ali pošto je muzika prilično žestoka i heavy, ne smeta to toliko. Ko voli faz, ovaj album će mu biti suvo zlato:

https://denizen.bandcamp.com/album/high-winds-preacher

Satánico Pandemonium su ekipa iz Meksiko Sitija i njihov debi, Culto Suicida nije samo šloki omaž grajndhausu sedamdesetih već prilično hardkor stoner doom metal sa psihodeličnim efektima koji su posledica brljanja sa crnom magijom a ne pukog brljanja sa nargilama. Ima ovde autentične meksičke paganske i veštičije tradicije, upetljane sa pravovernim i vrlo svedenim doom zvukom i mada su Satánico Pandemonium lo-fi i zvuče pomalo amaterski, ovo samo doprinosi kultnosti njihove pojave. Za prefinjeno uho:

https://satanicopandemonium.bandcamp.com/album/culto-suicida

Sa polovine Decembra je i debi album mađarskih Muddy Roots koji nude vrlo ubedljiv, staroškolski ali vitalan i nimalo retro hard rok sa puno jake distorzije, dobrog gruva i klasične rokenrol atmosfere. Mislim, klasične, na tragu onog što su belci radili na prelazu šezdesetih u sedamdesete, da ne bude zabune. Muddy Roots su veoma dobri u ovome što rade i, kako rekoh, ne zvuče ni tezgaroški ni sikopantski već uzimaju ono što su svirali, recimo The Mountain, Ten Years After ili Rory Gallagher, taj jaki, teški ritam i bluz osnov mešaju sa modernijim stonerom i sve pakuju u dobre, lako probavljive komade od po 3-4 minuta. Wings on My Back je u tom smislu vrlo preporučljiv album:

https://muddyrootsrock.bandcamp.com/album/wings-on-my-back

Isto sa polovine Decembra, ali iz Španije stiže i album Hongol benda Granada Goblin koji spaja psihodeliju i stoner metal, sa malo videoigračkog šmeka i to ume da bude pristojno. Ovaj album je prilično emotivan i raspevan pa time nije baš uvek u meni najomiljenijem stonerskom domenu, ali svejedno, zanimljivo:

https://granadagoblin.bandcamp.com/album/hongol

Turci, Leather Frank, na svom debi albumu Dark Forest, pak, nude sanjiviji stoner rok sa dosta faza ali bez previše agresivnosti. Prijatno je to i nenapadno, a što ga čini odličnim za pozadinsku muziku kad nešto radite, mada Leather Frank svakako nisu samo muzički tapet i valja im dati i punu šansu da vas osvoje:

https://leatherfrank.bandcamp.com/

Napoleon Rigor Mortis je španski muzičar i producent razne muzike (filmske, između ostalog) a Monegros Acid Resort je njegov eksperimentalni doom projekat. Debi album ovog projekta, The Rave Cave, nudi sirovi, vrlo psihodelični stoner doom u sedamdeset minuta sa svega četiri pesme ponavljajućih rifova i jakih distorzija. Meni lično je ovo suviše svedeno i nedovoljno spontano da me ponese kud treba, ali vidim da se ljudima dopada:

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-rave-cave

Rainbow Bridge su bend iz Italije čiji je prvi album pre deset godina bio sastavljen od obrada Hendriksa, pa tako i Neverending Trip, sa kraja Decembra donosi obradu Foxy Lady (i Sunshine of Your Love, ako je smatrate Hendriksovom pesmom, kao neki autori kompilacija). I mislim, naravno da je to automatski lajk što bi rekli mladi, mada nije dovoljno POKUŠATI da svirate Hendriksa i mnogi (uključujući autora ovih redova) su se u takvim prilikama prilično izbrukali. Rainbow Bridge nisu bruka i umeju da prže dobar gruv dostojan svojih uzora iako ih, naravno, nikada ne prevazilaze. Mislim, početi album sa obradom Gimme Shelter – to je hrabrost ako ne već i ludost i Rainbow Bridge, iako ne prilaze Stonsima ni na puškomet, sa ovom pesmom svejedno kreiraju solidan manifest za ostatak ploče. Tu je i Come Together koja je dobrano zabluzirana i ovaj album, snimljen uživo u studiju, miksovan i masterovan u jednom danu postiže svoj cilj da neke faking klasike isporuči u spontanom ali dovoljno autoritativnom maniru da matorci kao što sam ja obrate pažnju:

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/neverending-trip

Strider i Godbud su dva solidna turska stoner rok benda i njihov split EP Them Doomed Roads sa polovine Decembra jako prija ovim ušima. Oba benda kapiraju snagu gruva, moć distorzije i čaroliju psihodelije i mada su Godbud za nijansu raspevaniji, i Strider imaju iznenađujuće efektne hipi momente. Odlično:

https://themdoomedroads.bandcamp.com/releases

Chang su garažni rok bend iz Minhena, a čiji je netom izašli debi EP, Superlocomotodrive pitka i slušljiva mada ne još sasvim dokuvana mešavina garaže, psihodelije, napaljivih hukova i gitare koja žudi da se otrgne kontroli. Chang su dobro snimljeni i zapravo vrlo prijatni a meni ponajviše prijaju momenti kada gitarista ima prilike da se razulari, nagazi na pedale i malo sanjari (kao na primer u „Sterne“). Valjano:

https://wearechang.bandcamp.com/album/superlocomotodrive-ep

Još jedan bend iz Kvebeka (ovog puta zainteresovaniji za kosmičke nego za ovozemaljske teme) su Kurse iz Montreala čiji EP Prophecies, Episode I : The Awakening nudi tri pesme po štofu Black Sabbath u njihovim najpsihodeličnijim, najdrogiranijim momentima. Nije to rđavo i uz ovo se može lepo tripovati uprkos malo grubom miksu. Psihodelični metal koji pogađa pravi balans između metala i psihe.

https://kurseband.bandcamp.com/album/prophecies-episode-i-the-awakening

Orc su mičigenski dvojac koji u postavi nema gitaru (mada bi se reklo da je basista Andy Jeglic na eponimnom debi albumu dopunio svoju bas-gitaru i normalnom gitarom – ili se ZAISTA potrudio da bas učini da zvuči kao gitara) i njihov je debi uprkos „proggressive metal“ etiketi koju bend sebi kači zapravo vrlo groovy, energična ploča bržeg stoner roka koji svoje progresivne elemente čini lakim za slušanje time što je muzika vrlo spontana i organski aranžirana. Orc su jako fazirani i pomalo lo-fi, naravno, ali su muzički veoma ubedljivi nudeći metalske stileme uz energični stoner i ovo je ploča koju ne treba zaobići:

https://orcmi.bandcamp.com/releases

Torture Drome koji je pominjan pre par nedelja ima i novi singl i Super Wolf Blood Moon je još jedna lepa groovy sludge pesma sa malo industrial elemenata. Ko voli, ovo ne treba da propusti:

https://torturedrome.bandcamp.com/track/super-wolf-blood-moon

Loserfur su trio iz Arizone koji svira teški i teško nadrogirani stoner metal sa masivnim rifčinama i neprijateljskim stavom. Born Pissed je ploča koja ima rokerske hukove ali koja se zanima za najmračniju stranu rokenrola – od satanizma do heroina – i ovo je solidna, mada za sada ne sasvim dokuvana kombinacija muzike za žurke i muzike za upozorenje omladine da se pazi. Al jako bije:

https://loserfur.bandcamp.com/album/born-pissed

Iz Tel Aviva dolazi sludge metal trojka Dukatalon čiji drugi album, Involuntary Action teško da će osvojiti neke velike nagrade za originalnost, ali je ovo osam pesama agresivnog, tvrdog i bučnog sludge udaranja uz dosta gruva i elegancije. Ima ovde sasvim dovoljno progresivnijih harmonija da Dukatalon oplemene aranžmane koji su inače zasićeni surovim, bučnim udaranjem pa iako je ovo teška ploča za slušanje, ona je i zanimljiva i vuče da je ne ostavljate do kraja:

https://dukatalon.bandcamp.com/album/involuntary-action

Body Stuff iz Njujorka imaju novi EP, Body Stuff 3 i ovo je sada za njih već tipično shizofrena mešavina post panka, industrijskog metala i svemirskog popa. I, mislim, to funkcioniše. Body Stuff igraju na tankoj oštrici između citata i ekspresije, diletantizma i agresije, ali interesantni su da se čuju:

https://bodystuff.bandcamp.com/album/body-stuff-3

U klasičnoj hevi metal ponudi, njemački Mystic Prophecy imaju novi album, Metal Division i, važno je odmah na početku reći da je ovaj bend vazda bio metal-iz-druge-ruke, sa zavidnim sviračkim i produkcijskim kvalitetima ali sa muzikom koja je meni uvek zvučala kao prepričavanje onog što su bolji bendovi radili osamdesetih godina. Metal Division je isto to i ako niste preterano izbirljivi, ovde ima sasvim solidnih momenata na spektru koji se raspinje od cheesy hair metala (Here Comes the Winter) pa do speed metal prototipova (Curse of the Slayer). Glupo će zvučati ako kažem da su, recimo, Karizma autentičniji bend od Mystic Prophecy, ali to je upravo tako. No, kažem, ako niste izbirljiva kučka kao ja, Metal Division je apsolutno PREGLASNO masterovana ali sasvim pristojna ploča:

https://youtu.be/rzA7NMj_uqc

Čileanski kvintet Apolium je pred kraj godine, 28. Decembra izbacio svoj prvi i istoimeni album i ovo je vrlo solidna klasična heavy metal ponuda sa jasnim Judas Priest korenima, ali i ljubavlju prema gruvu kakva je bila karakterističnija za, možda, Saxon i slične bendove, a onda i skretanjima u power metal smeru. Kako god, Apolium su sasvim interesantna ponuda za publiku koja voli klasičan ’80s heavy i NWOBTHM saund, producirani prilično interesantno, sa tanjim gitarama braće Muñoz i prominentnim basom Cristiana Zuñige Aguirrea u miksu. Pevač Ivan Peña Navarro je svakako najproblematičniji element benda jer iako je u svojim najboljim delovima on korektan, ovde ima i dosta, eh, eskeprimentisanja koje zvuči kao parodija. Ali opet, meni je i to simpatično i ovo je album za barem jedno slušanje sa ljubavlju:

https://youtu.be/BHr0v3v-tMs

U nečem zbilja klasičnom tu nam je novi album njemačkih speed/ power metal veterana Rage koji se, eto, zove, Wings of Rage. Rage postoje od polovine osamdesetih i u ono vreme su bili solidna druga liga u toj novotalasnoj nemačkoj metal ponudi, tik iza Kreatora, Helloweena, Destructiona i tako te ekipe. Wings of Rage im je dvadesettreći album i malo je rokenrol izvođača kojima je dvadesettreći album spadao u bitnija izdanja u karijeri, no Rage se svakako trude. Ovo je ploča koja izrazito ne prati trendove ali se izrazito i ne kači na nekakav rivajvl zvuk pa Rage na njoj daju ono što NJIH u ovom trenutku zanima a to je kombinacija melodičnih „whoo-ooo-ooo“ refrena i nešto speed metalskog petljanja u rifovima. Ne obara to nužno na dupe na prvu loptu ali ovo je iznenađujuće iskrena i maštovita ploča benda koji ima svoju nišu ali se trudi da unutar nje i dalje autentično istražuje:

https://youtu.be/E6tyCSYEKlU

Sa kraja Decembra nam je došao i drugi album paragvajskih death metalaca Verthebral, a koji se zove Abysmal Decay i kako to i generički naziv albuma sugeriše, ova četvorica nabadača iz Alto Parane ne trude se da izmisle toplu vodu kad je žanr koji vole u pitanju. Ono što se trude je da budu dostojni svojih uzora koji se nalaze svuda između Floride i Njujorka i Verthebral zapravo nude vrlo probavljiv program staroškolskog death zvuka sa gruvom uz koji je nemoguće ne zamahati kosom (ili bar tresti glavom ako kose, kao neki među nama – nemate). Verthebral izrazito boli kurac da se bave neparnim ritmovima, komplikovanim aranžmanima i dinamičkim amplitudama i ovo je muzika uz koju treba da se mlati glavom, šutira i slemuje a ne da se broje taktovi i uz čašu proseka promišlja komplikovana metrika i modalni pristup harmoniji. Ako volite stari Cannibal Corpse, raniji Death, pa i Morbid Angel, Abysmal Decay je nesumnjivo ploča za vas.

https://verthebraldeath.bandcamp.com/album/abysmal-decay-death-metal

Prošla godina je imala pregršt istorijskih slam izdanja a ovu počinjemo sa EP-jem geteburškog projekta Decrepit Depravity, tri pesme spakovane pod naslov …and then it became murder. Ignacio Flores koji radi praktično sve u ovom bendu je u početku imao i pevača, Maura Guidolina koji je nekada bio u Guttural Slug i u naslovnoj pesmi se svakako čuje ponešto uticaja ovog značajnog projekta, ali Decrepit Depravity ima svoju verziju slama i ovo je sigurno i ubedljivo, pritom solidno miksovano. Tu je i obrada Misfits klasika We Bite a finalna pesma iako ima nešto više „demo“ kvalitet, je i dalje dobar miks brutalnog i slamming death metala da zadovolji probirljive:

https://decrepitdepravity.bandcamp.com/album/and-then-it-became-murder

Završavamo sa novim EP-jem benda The Green Leaves iz Indijane, a koji se zove The Bad Place. The Green Leaves, su, očigedno, ljubitelji kanabisa i njihova muzika – koju zovu slambientom – nije tipičan, pa čak ni netipičan slamming death metal jer se nalazi negde između deathcorea, slama, beatdowna i nekakve depresivne psihodelije kako je shvataju nu-metal i metalcore bendovi. Gadna mešavina, priznajem, ali The Bad Place ima nekoliko dobrih momenata u svoj toj papazjaniji i treba ga isticati kao primer kako ovakvi bendovi žele da eksperimentišu čak i kada je to možda nepreporučljivo:

https://thegreenleavesfwin.bandcamp.com/album/the-bad-place-ep