Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 18-01-2020

Vreme je za metalni pregled i to što Beograd u ovom trenutku nije umotan u bledi pokrov magle i, naprotiv, kupa se u suncu, znači da ćemo morati dodatno da se potrudimo.

Blek metal! Za početak dobro dođu Lunar Mantra iz Glazgova sa svojim black/ death hibridom i novim EP-jem po imenu Psychosomatika. Tri pesme odlične produkcije i dobre svirke u nečemu što je vrlo dramatičan i detaljno promišljen, zreo metal. EP se, doduše, završava sa devet i po minuta ritualne/ ambijentalne muzike ali su Lunar Mantra i tu vrlo dobri.

https://lunarmantra.bandcamp.com/album/psychosomatika

Norveški Svarttjern – bend iskusnih blek metal pregalaca iz bendova poput Carpatian Forest, Ragnarok itd. – izbacio je novi album, peti za deset godina što je, u ovoj ekonomiji, sasvim solidna radna etika. Shame Is Just a Word je još jedan dobar, siguran album za ovaj bend i vrlo pristojno reprezentovanje klasične norveške blek estetike za početak nove godine. Svarttjern spadaju u sporije i, khm, „atmosferičnije“ bendove iz ove struje (dakle, ni nalik na ono što se klasifikuje kao atmosferični blek metal) i ovaj je album pun napetosti, pretnje, zla, leda i moćnog srednjetempaškog nabadanja. Raznovrsno, zrelo, odlično producirano, sve preporuke.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/shame-is-just-a-word

Od istog izdavača – nizozemskog Soulseller Records – stiže i novi album njemačke postave Porta Nigra i na njemu ovaj trio dalje razvija svoj melodični, teatralni zvuk. Ovaj bend je svoje ime stekao avangardnim, eksperimentalnim pločama, ali Schöpfungswut je daleko „strejterskiji“ pristup žanru sa naglaskom na melodijama (i čak, horskom pevanju koje me neprijatno asocira na Rammstein). Naravno, nije to zapravo loše i Porta Nigra ovde pokazuju da su veoma izbrusili veštinu aranžiranja pesama tako da se u nečemu što deluje kao tradicionalna struktura blek metal pesme ipak nađe prostora za smelo kombinovanje raznolikih elemenata. Dakle, nešto „komercijalnije“ ali i dalje vrlo dobro:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/sch-pfungswut

Ruski duo Сивый Яр ima novi album, Горе i ovo je, mada prepuno prenaglašeno masturbatorske meditacije, ploča koja bez sumnje dobro pogađa svoju metu negde na razmeđi atmosferičnog blek metala i post-blek metala. Pesme su predugačke i, kako rekoh, previše se tu meditira nad postrokerskim harmonskim progresijama ali bend ima odličan zvuk, vrlo dobro svira i uspeva da tu slovensku patetiku izgura sa solidnom količinom dostojanstva. Meni dovoljno da se izdvoje iz čopora postblekmetalaca sa nesnosno preglasno masterovanim albumima:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/grief

Danci Horned Almighty na svom šestom albumu, To Fathom The Master’s Grand Design sviraju jedan prilično srednjaški black metal sa dosta Darkthrone uticaja ali i sa produkcijom kakvu se Darkthrone ne trude da imaju ovih dana. To album čini možda za nijansu zanimljivijim nego što bi bio u nekim drugim uslovima bio, no ovo je pristojna ploča blek metala koji je tehnički ubedljiv i profi a koji se ne stidi i da malčice skrene u pank i rokerštinu, pre nego što se vrati u krljanje. Solidno:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/to-fathom-the-masters-grand-design

Ročesterski Waldhexen nam dolazi sa prvim EP-jem, tri pesme pod naslovom Ego Canus Lunam Cano i ovo je black metal američke istočne obale koji ne zvuči kao klasična istočna obala. Iako, dakako ovde ima standardne istočnoobalske avangardnosti, ovo je sirovija, prljavija muzika, sa bestijalnom komponentom i izletima u grindcore. Sobni kvalitet produkcije nije idealan, ali Waldhexen su prilično dobri:

https://waldhexen.bandcamp.com/album/ego-canus-lunam-cano

Stonersku čast za početak brane Francuzi Stoned Karma sa svojim albumom Blinded by the Sun. Iz nekog razloga, ove nedelje sam čuo mnogo instrumentalnog stoner roka, prema kome, poznato je, imam utemeljenu predrasudu. Stoned Karma nisu dovoljni da tu predrasudu sruše, ali Blinded by the Sun je ipak album koji dobija prelaznu ocenu. Jeste, ovo su džemovi, snimljeni, reklo bi se, u prostoriji za vežbanje i prepuni nerazvijenih ideja i nedopečenog zvuka, ali neke od tih ideja su dobre, a zvuk je taman dovoljno dobar da se ovo jednom lepo presluša i posle svako na svoj radni zadatak:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/blinded-by-the-sun

Još instrumentalnog psihodeličnog stonera dobijamo ljubaznošću specijalizovanog izdavača Heavy Psych Sounds a posredstvom debi albuma austrijskih Ryte. Nazvan isto kao i bend, Ryte je album sa četiri pesme solidno isfazirane i psihodelične muzike kojoj nedostaje samo par koraka da bude odlična. Ovako kako jeste, Ryte su ljudi koji se sa dosta sigurnosti kreću između masnih wah-wah rifova i hipi-psihodelične ritualnosti sa sve bongo bubnjevima. Sve sami pogoci što se tiče koncepta, ali bendu ipak fali zrelosti u aranžiranju pa su ovo pesme u kojima ima mnogo ideja a nedovoljno razvoja tih ideja. No, Ryte nisu neprijatni za slušanje i preporučujem da se sempluju:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ryte-ryte

Njemački Isles of Mars na svom eponimnom debi EP-ju sviraju sličnu muziku, samo što je njihov psihodelični hard rok bliži ’70s prog predlošcima i što su ovi majnhamski rokeri nešto razigraniji i zreliji u aranžiranju. Vrlo prijatan izlet u starinski, patinirani svemir:

https://islesofmars.bandcamp.com/album/isles-of-mars

Heavy Psych Sounds stoje i iza novog singla legendarnih kalifornijskih stoner-pankera Mondo Generator. Fuck it izlazi tek 21. Februara ali etiketa je pustila da se ploča sluša na Bandcampu i ovo je, i posle osam godina pauze, veoma prijatan i zreo sudar panka, garaže i psihodelije. Dve pesme koje bez problema idu na bilo koju plejlistu na kojoj su već Poison Idea, Turbonegro i Dwarves, pa vi vidite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it

Njemački sludge/ stoner duo Grin na svom drugom albumu, Translucent Blades nudi tačno ono što se od njih očekuje: sirovi, teški zvuk basa i bubnja (sa povremenim gostovanjima gitare i drugih… zvukova), agresivni ali dovoljni hipnotički gruv i pevanje koje dolazi iz pozadine i svemu dodaje tu neku halucinantnu dimenziju. Grin nisu previše originalni u ovome što rade – ovakvih bendova se od kraja osamdesetih, pogotovo uz solidnu popularnost Godflesh, namnožilo diljem zemaljskog šara – ali su dobri i mada nikada ne iznenađuju, nikada ni ne razočaravaju.

https://grincult.bandcamp.com/album/translucent-blades

Blessed Black iz Sinsinatija sa svojim debijem, Beyond the Crimson Throne ne donose bogznakako originalan pristup stoner metalu ali ovo je sasvim prijatna ploča hevi metala koji voli nargile bar koliko voli haos i starozavetne reference. Beyond the Crimson Throne je solidno odsvirana i napisana ploča koja mene nije naročito impresionirala svojim prilično izlizanim idejama, ali koja ima dobar zvuk i sigurno će se više dopasti nekom ko je bolji čovek:

https://blessedblack.bandcamp.com/album/beyond-the-crimson-throne-2

Dopao mi se singl virdžinijskih Mister Earthbound pod naslovom Hypnotic Rhythm. Dobro, taj naslov nema veze sa ovim što se u prvoj pesmi da čuti jer Mister Earthbound nisu nekakav tribalni, hipnotički bend, ali muzika je ipak vrlo solidan hard-bluz sa puno atmosfere, dima i odjekujućih „twangy“ gitara. Druga pesma je, pak, njihov odvažni pokušaj obrade Screamin’ Jay Hawkinsove I put a Spell on You i…  ja sam impresioniran da bendovi ovo i dalje smeju da sviraju uzevši u obzir koliko je original bio prelomni trenutak u istoriji bluza i popularne muzike uopšte, plus kakvi su to teškaši sve obrađivali. Mister Earthbound su skromni u ambiciji i završavaju posao za dva i po minuta, i nisu ni loši, ovo je pristojna ako već ne revolucionarna obrada revolucionarne pesme…

https://misterearthbound.bandcamp.com/album/hypnotic-rhythm

Odličan psihodelični EP dobijamo od brazilskih Heela Monsta. Ovo eponimno debi izdanje sadrži pet kratkih ali hipnotičkih pesama moćne atmosfere i vrlo simpatično-skoro-diletantske svirke. Heela Monsta nisu bend koji je tu da dokazuje svoje sviračke kredencijale, već da opije i teleportuje u svemir. Uspevaju bez greške:

https://heelamonsta.bandcamp.com/releases

Pink Cigs iz Šefilda na svom eponimnom prvencu nude isfaziran hard rok i stoner po receptima naših baka. Ovo je moglo nastati i sedamdesetih i devedesetih (ali možda ne i osamdesetih, jelte), ali ne zvuči generički ili sikopantski već iskreno i rokerski. Solidno:

https://pinkcigs0114.bandcamp.com/album/pink-cigs

Jednočlani australijski Lord Kinbote na svom debi EP-ju, Black Potion prži mastan, wah-wahom potpirivan garažni stoner rok. Prljavština ali i sasvim ličan, osoben izraz plus veoma heavy zvuk ali bez razmazivanja, meni sasvim lepo za slušanje:

https://lordkinbote.bandcamp.com/releases

Teksaški Dogwood People je izbacio već dva EP-ja u ovoj godini, Stoneclad i Too Many Hits. Stoneclad je sporiji i mračniji stoner rok sa dosta bluz likova, dok je Too Many Hits brža, pankerskija ploča. Obe zvuče autentično i pošteno i ovo je bend koji za svakog ima da ponudi ponešto:

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/stoneclad

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/too-many-hits

Poljski Leshy na svom drugom albumu, Psychopomp vrlo lepo mešaju stoner i sludge metal, sa malo black mirisa i nekakve psihodelične progresive (čak i malim, malecnim prstphvatom psihoze kakvu su provlačili industrial i nu metal bendovi devedesetih). Raznovrsno i uzbudljivo, plus, VEOMA bučno, meni se ovo dopada:

https://leshyband.bandcamp.com/album/psychopomp-2

Okultni doom metal bend Elder Druid iz Belfasta na svom drugom albumu, Golgotha, zvuči vrlo napaljeno i neprijateljski. Ovo je izrazito ružna i sirova muzika koja odbija da zavodi lepim rifovima i pevljivim refrenima već uživa u psihodeličnoj disharmoniji i nanošenju bola. Za izdržljive:

https://elderdruidband.bandcamp.com/album/golgotha

Prvi veliki slamming death metal album ove godine izbacili su momci iz međunarodne slem senzacije Wormhole. Ova ekipa sastavljena od članova raznih tehničkih i brutalnih death bendova na svom drugom albumu, The Weakest Among Us na interesantne načine spaja tehnički/ brutalni death metal sa klasičnim slamom da dođe do muzike koja uverljivo premošćuje jaz između cerebralnije, intelektualno zahtevnije dimenzije tech-deatha i primalnog, primitivnog udaranja tradicionalnog slama. Pevač Anshuman Goswami tako izvlači najcrnje, najbolesnije grlene vokale dok braća Kumar na gitarama okreću progresivne akorde, sve u aranžmanima koji uspevaju da pobegnu od tech-death preterivanja i povežu pravoverne slemove sa tehničkim komplikatorstvom na efikasan način. Pritom, iako album ima vrlo glasan master, muzika ipak ima nekakvu dinamiku, pa čak i atmosferu što je kod ovakvih bendova retkost. Vrlo dobro:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/wormhole-the-weakest-among-us

Libanski projekat Kaoteon ima drugi album, a koji se isto zove Kaoteon i mada je priča o tome šta je sve bend prolazio svirajući u Bejrutu (uključujući policijsku raciju i prekid koncerta zbog percepcije da se bend klanja Satani) na prvi pogled zanimljivija od muzike, Kaoteon je zapravo eminentno slušljiva ploča ekspresivnog, raznovrsnog black/ death metala. Anthony Kaoteon koji pravi svu muziku i svira gitare je osoben autor što ume da pesme učini ekspanzivnim, melodičnim, pa i himničnim a da se ne izgubi u nekakvim proggy ambicijama i ovo je album čije su kompozicije i pored svoje raskoši dovoljno svedene da ne zature centralnu nit. Pritom, ritam sekcija je ovde sastavljena od vrsnih muzičara (bas svira Linus Klausenitzer iz Obscure a bubnjeve Adrian Erlandsson iz At the Gates) pa je ovo svirački veoma sigurno i profi. Kaoteon nije nužno bend sasvim po mom ukusu ali ne mogu da ne cenim tu kombinaciju ekspresivnosti i fokusa koju bend autoritativno donosi sa ovom pločom:

https://kaoteon.bandcamp.com/album/kaoteon

Kalifornijski tech-death sastav Odious Mortem je svoj prethodni album izdao još 2007. godine, pa me je trinaest godina kasnije pojavljivanje njihove treće ploče, Synesthesia zateklo prilično nespremnog. Na njoj Odious Mortem sviraju kao da svo to vreme nije ni prošlo i mada je to sa jedne strane za pohvalu jer je lepo videti da se bend drži svog odabranog zvuka, Synesthesia zbog toga zvuči i malo… pa možda ne retro ali pomalo generički. Tech-death je – bilo to dobro ili loše – muzika koja živi i umire na ime svoje smelosti da rizikuje i ruši granice pa je onda slušanje albuma koji zvuči kao utvrđivanje gradiva od pre više od decenije pomalo čudno iskustvo. No, dobra muzika je dobra muzika a ovo je, da ne bude zabune, sasvim dobar album. Nimalo revolucionaran ili progresivan ali pristojan u onome što radi i podnošljivo dobro produciran. Zvuči kao da nemam snage da bendu uputim pravi kompliment, ali nek vas to ne zavara, Odious Mortem su vrlo dobri u ovome što rade i ako ste žalosni što novog Monstrosityja nema još na horizontu, ovaj album je tu da zaleči rane.

https://odiousmortem.bandcamp.com/album/synesthesia

„Eksperimentalni deathgrind“ zvuči kao najpretenciozniji muzički žanr svih vremena, ali sijetlski Rat King na svom drugom propisnom albumu, Vicious Inhumanity zapravo evoluiraju svoj sludge/ stoner zvuk iz prethodne faze rada i ovo je prljava, brutalna ploča tamnog a zavodljivog zvuka koja mami na slušanje svojom bestidnom svirepošću. Rat King prave pesme od po nekoliko minuta, bežeći od klasičnog grajndkor minimalizma, ali ne beže od brzine, meljućih ritmova i užasnih vokala. Vicious Inhumanity je, tako, vrlo pošteno nazvan album sa muzikom koja se trudi da posreduje sve grozomorne i nečovečanske porive kojih bend može da se seti, a da to opet ima dostojanstvenu pa i eksperimentalnu komponentu sa interesantnim harmonskim izletima i dobrim aranžmanima koji pokazuju da je ovo trio veoma solidnih muzičara. Kada dobri muzičari sviraju deathgrind a ne lože se da ga „prevaziđu“ već samo da ga učine što je opakije mogućim dobijamo ovakve albume. I hvala Ktuluu na tome. Odličan album.

https://ratkingband.bandcamp.com/album/vicious-inhumanity

Postmetalci The Osedax su se nazvali po crvu koji živi na dnu okeana i hrani se kitovim kostima što je VRLO metalski i odmah zbog toga dobijaju pozitivnu ocenu za svoj treći album Meridians. Ali Meridians je sasvim solidna ploča i sam za sebe, sa malo blek metala, malo doom metala i malo post rok elemenata, kako je to danas popularno, a sve spakovano u četiri dugačke pesme gušeće hermetičnosti i teške, najteže crnine. Ovo je ploča čija je produkcija presudna za utisak koji ostavlja i bend, uprkos zapravo dosta dinamičnom masteringu, zvuči kao zid crnila koji mrvi slušaoca bez milosti punih 45 minuta i ne pušta dok iz njega ne iscedi tu emociju koju svi traže a samo je retki nalaze. Vrlo solidno, ako možete da izdržite (spojler: poslednja pesma je ambijentalni autro tokom koga možete da se dekomprimujete):

https://theosedax.bandcamp.com/album/meridians

Ja se i dalje ozbiljno fasciniran kad neki bend koji je snimao i bio poznat i pre nego što sam ja počeo da se brijem izda novi album. Tako sad imamo novi album birmingemskih Magnum čija je prva ploča izašla još 1978. godine. Fak mi.

Elem, Magnum se meni nikada nisu posebno dopadali jer je njihova muzika bila preslađeni, preproducirani post-prog-rok-glam-metal-sreće-pop, dakle Queen ali bez individualne izvrsnosti koju su Queen imali. Ipak, Chase the Dragon iz 1982. godine jeste nekakav klasik i to da Magnum i dalje postoje, i dalje snimaju jeste stvar za poštovanje. Slušanje novog albuma – Where Are You Eden? – a koji je izdao njemački SPV je i neka vrsta teleportovanja u detinjstvo za mene, jer iako Magnum ovde ne zvuče kako su zvučali u ranim osamdesetima, ovo je svakako hevi metal – njegova zaslađena i komercijalizovana varijanta dakako – iz osamdesetih godina, možda iz njihove druge polovine, sa aranžerskim i produkcijskim trikovima kakve pamtimo sa recimo dekadentnijih ploča komšija Judas Priest iz ove dekade. Što znači da Magnum nisu posebno originalni ovde ali opet, ovo je album na kome se dvojica originalnih članova, pevač Bob Catley i gitarista Tony Clarkin, vrlo dosledno drže svoje estetike, praktično imuni na protok vremena i smenu trendova. Where Are You Eden? je stoga album koji bi osamdesetih prijao „sweet metal“ publici koja je volela Europe ili White Lion ali se volela pružiti i u blago proggy smeru jednih Queensryche. I ne mogu da kažem da je to meni sad nešto mnogo slušljivo ali je pošteno, sasvim pošteno odsvirano i snimljeno. Rispekt:

https://magnumband.bandcamp.com/album/where-are-you-eden

Austrijski Heavy Preachers Club su, recimo, drugorazredni hard rok-hevi metal bend koji je prvorazredan u svojoj drugorazrednosti. Hoću da kažem, njihov debi album Love Revenge Obedience je zabrinjavajuće derivativan (pa pogledajte taj omot) u svojoj rezurekciji gomile ’80 klišea, ali u tom plesanju sa klišeima je vrlo iskren pa i ubedljiv. Heavy Preachers Club bez ikakve sumnje istinski vole sav taj cheesy, bluesy metal zvuk koji prave i ovo nije ni malo cinična muzika a svakako nije ni „komercijalna“ u 2020. godini. Što je meni dovoljno da mi bude barem simpatična. Plus, sviđa mi se prenaglašeno afektiranje pevača. Perverzan sam? Moguće.

https://heavypreachersclub.bandcamp.com/releases

Grčki Nighthawks iz nekog razloga nije još okačio svoj debi album Night of the Witch na Bandcamp ali se ploča može čuti putem JuTjuba i… pa nije ovo nešto specijalno dobro ali jeste nekako simpatičan hevi metal/ NWOBHM sa nekakvim pankerskim ’90s vajbom i meni je to zanimljivo za bar jedno slušanje. Pevač, Tho, se slatko dere i rifovi su, mada ekstremno generički, dovoljno dragi da ovo pustim bar jednom-dvaput:

https://nighthawksmetal.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/CCfuIe2c7ec

Završićemo sa debi albumom njemačkog benda bizarnog imena CockRock Sadistic Petus Pennytration. Ne znam ko su ovi ljudi (koji se, tvrde oni, zovu CockRock,  Sadistic Petus i Pennytration) i zašto su bend nazvali tako da pošten čovek u startu pomisli da će ovo biti nekakav pornograjnd, ali kada album krene da treska svojim old school death metal skladbama, teško je ostati miran. Butchered je užasno masterovana ploča, ali i ploča krvoločne, izrazito keči muzike koja se oslanja na zle rifove, zverske vokale i nepraštajuće, udaračke ritmove. Da, album je izašao još u Septembru (!!!) ali za dobar metal nikada nije kasno. Ako volite Bolt Thrower, ali mislite da je taj bend mogao da bude i tvrđi, pa i da se malo ukrsti sa klasičnim Carcass, CockRock Sadistic Petus Pennytration su za vas:

https://cockrocksadisticpetuspennytration.bandcamp.com/

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s