Serija: The Witcher

Pre neki dan, tamo negde početkom godine, u beskrajnom skrolovanju po internetu naleteh na naslov nekog opinion piecea koji je tvrdio da je Netflixov The Witcher bolja serija od HBO-ovog Game of Thrones. Tekst nisam pročitao ali mi je, na neviđeno, delovao kao ozbiljan shitposting.

Naravno, ja sam suviše lenj čovek pa nisam ni gledao Game of Thrones (ko ima TOLIKO vremena? Treba gledati Anime i igrati japanske RPG-ove!) ali sada kada sam bračnom obavezom bio prinuđen da pogledam Witchera, ubeđen sam da je taj tekst nešto najsumanutije objavljeno u ovoj godini. The Witcher je serija koja je meni bila na korak od negledljivosti.

Brza kvalifikacija mene kao gledaoca je ta da nisam čitao Sapkovskog, sem visokoobdareno prelistavajući i iz druge ruke, pa da sve što znam o njegovom uspešnom fentezi folk svetu znam iz igara, tako da je sasvim moguće da bi neki fan proze o Geraltu, poput, na primer našeg druga Neomeđenog, imao značajno povoljnije utiske o TV seriji. A opet, ovo je toliko slaba televizija da možda i ne bi.

The Witcher je naprosto osam sati života koje nikada neću dobiti natrag, serija u kojoj se titularni lovac na čudovišta pojavljuje u dajbože 30% vremena a i tada gledalac prevrće očima i malo mu je neprijatno zbog sve te diletantske režije i montaže namenjene dobijanju u vremenu. Rekao bih da je ovde bilo materijala (i para) da se napravi jedan solidan B-film, nešto nalik na Konana Uništitelja, recimo, koga sam rado gledao u bioskopu Kosmaj te neke 1984. ili 1985. godine, ali danas takvi filmovi nemaju šansu da dobace do bioskopa i isplate licencu i umesto toga dobijamo razvučenu osmočasovnu priču koja ne zna šta bi da kaže, a još manje kako da to što ne zna da kaže kaže na neki dramaturški ubedljiv način. Ne znam prosto da li je gore ovo bindžovati iz udarca i time proverbijalnu žabu zgutati bez ostatka (ali rizikovati da se grdno smorite čistom ispraznošću velikog dela narativa) ili da kao ja, patite na parče iz večeri u veče, stalno se nadajući da će biti bolje i stalno biti razočaran.

Dobro, tu bi fer, bude to bolje. Početak je veoma slab, sa likovima za jednokratnu upotrebu i stereotipnim zapletom koji pokušava da uhvati etičku višeslojnost proze Sapkovskog ali je naprosto potpuno zaboravljiv. Negde u četvrtoj-petoj epizodi svari se poprave čisto na zanatskom planu, u smislu dinamike pripovedanja a i likovi koji se sretnu (Geralt-Yennefer-Jaskier) imaju prilike da razviju malo hemije. Nažalost, onda prema kraju serija počne da ozbiljno da insistira na političkoj dimenziji priče koju su igre, pogotovo treća, koristile kao svoju differentiu specificu u odnosu na „obični“ fentezi, ali je hendlovanje te politike i aktera u priči toliko amatersko da sam se skoro zaplakao od muke. Osma epizoda sa velikim, katarzičnim raspletom je veoma nezadovoljavajuće postavljena, dajući nam nezarađene klimakse i nekakve slabe udice za drugu sezonu…

Likovi, a što bi trebalo da je edge televizije u odnosu na bioskop, su slabo postavljeni i iritantni. Kad lik u osmočasovnoj TV seriji ne može da primiriše istom tom liku iz videoigara to je znak da je nešto debelo ispušteno u produkciji. Doug Cockle nije najveći glumac svih vremena ali njegova glasovna guma u igrama daje Geraltu dubinu, mudrost, zrelost a da ne žrtvuje neophodnu kvotu mačoidnog šarma. Henry Cavill je dobar glumac, ali ovde je režija potpuno zakazala i njegov Geralt je beefcake koji treba da ispaljuje onelinere i gradi paravan od world weary cinizma da sakrije meko srce, ali zapravo je jednodimenzionalni, iritantni siledžija koji ne ume da govori drugačije nego da reži i ima samo jedan izraz lica. Ovakvi likovi mogu da funkcionišu… kada ih režiraju Sergio Leone ili Beat Takeshi Kitano. U ovoj seriji to ne radi posao.

Ciri je slično apsolutno gubljenje vremena. Njena priča je mogla da bude spakovana u petnaestominutni flešbek i da imamo identičnu emotivnu investiciju (or lack thereof) i isplatu na kraju. Sa ovim podzapletom se, avaj, najlepše vidi koliko su showrunneri morali da se dovijaju da nečim ispune osam sati vremena. Ciri treba da je vehicle kojim dobijamo siže kompleksnijeg političkog nadzapleta na čijoj se pozadini ova priča dešava ali scenario je šalje na potpuno besciljan kvest tokom kog prolazi razna iskušenja i sreće razne ljude, neljude i grupe ljudi a da to nema apsolutno nikakvog uticaja ni na narativ ni na nju kao lik. Što je bezveze, Freya Allan je za svoje mlađahne godinice odlična glumica u toj nekoj dobroj UKTV tradiciji, ali scenario joj ne daje da išta radi ili da se ikako razvije kao karakter (takođe, da budemo fer, njena priča se odvija tokom svega par dana vremena ali tim gore što je na nju otpalo oko trećine trajanja celokupne sezone). Da je serija nju uvela samo kroz flešbek o law of surprise pogodbi i onda je pokazala in the flesh samo u poslednjoj epizodi, imali bismo identičan odnos prema liku, pa možda i jaču reakciju jer bismo nekog o kome se priča da je važan tu po prvi put videli. Ovako, Ciri me je aktivno nervirala svaki put kada bi se priča bavila njom.

Najgore je, avaj, ipak prošla Yennefer. Anya Chalotra sigurno nije rđava glumica, vidim da je igrala u sasvim respektabilnim produkcijama u poslednjih nekoliko sezona, ali njen lik je protraćen na najgori način. Pre svega jer ona, za razliku od Geralta i Ciri zapravo ima luk, razvija se i raste na vrlo dramatične načine, žrtvuje mnogo a onda i žudi za mnogo toga, ali serija ovo ne ume da pokaže iole dostojanstveno. Yennefer uopšte nisam kupio kao nekog ko je iz korena promenio svoj svetonazor, žrtvovao plodnost u zamenu za moć a onda proveo život u potrazi za načinom da moć iskoristi da ipak ostavi nešto iza sebe – iako se upravo to scenario upeo da prikaže, najviše zahvaljujući tome da je tekst koji su likovi u njenim scenama dobili slab, klišeiziran, bukvalistički, bez nijansi, a da dramske tenzije i oslobađanja praktično nema u scenama koje su jedva zanatski korektne i potpuno emotivno i dramaturški ravne.

Što se tiče CGI-ja, serija deluje jeftinjikavo u nekim elementima ali opet, ko gleda SyFy navikao je na mnogo gore pa to meni zapravo nije smetalo, tehnički je ovo sasvim korektno sa strane toga, ako već ne nadahnuto ili vrhunski. Borbena koreografija je zapravo obećavala u prvoj epizodi sa mačevalačkim klimaksom koji je posredovao Geraltova mutantska čula i druge moći, ali se posle toga sve svelo na shaky cam i CGI krvoliptanje. Opet, prihvatljivo ali ne i uzbudljivo. Muzika je okej i Toss a Coin to Your Witcher je sasvim okej mini-hit za ovu zimsku sezonu a uostalom, ta neka hemija koju Joey Batey iz sve snage pokušava da napravi sa Cavillom, to je deo serije koji je pomozi-bože, možda najzabavniji u konvencionalnom smislu. Tu se naziru dinamika, unutarnji život likova, prećutane emocije, razigrani poluironični bros-before-hoes podtekst i mada je kliše o jednodimenzionalnom heroju i pitoresknom štitonoši retko u popularnoj kulturi na nivou svog originalnog predloška (u kome je Don Kihot zapravo psihotičan a Sančo Pansa požrtvovani neformalni negovatelj), između Geralta i Jaskiera ima te neke drugoligaške Zagor-Čiko dinamike koja je šarmantna ako niste mnogo zahtevni.

Rekao bih da druga sezona, koju trenutno pripremaju za snimanje u Škotskoj, treba da više akcenta stavi na ovaj element cele postavke, ali rekao bih i da za to nema šanse… Tako da, srećno. Ja ću gledati da je ne gledam ako ikako mogu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s