Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-01-2020

Kraj je Januara a metalna se mašina sve više zagreva. Bacimo se bez osvrtanja u njenom smeru!

Na ovu hladnoću black metal prirodno dođe a pogotovo kad dolazi iz finskih prostranstava. Duo Aethyrick proizvodi atmosferični blek metal kvalitetnog zvuka i sa dovoljno tradicionalne skandinavske oštrine da to meni bude sasvim prihvatljivo za slušanje. Drugi album, Gnosis je kolekcija razumno dugačkih pesama (dakle, uglavnom između četiri i šest minuta) hladne atmosfere koju temperira po koja ljudska emocija. Bend oko sredine albuma zaroni u blackgaze smeru (Stellar Flesh, Your Mysteries…), ali se u finalu priseti originalne blek metal misije pa je Golden Suffering vrlo lepa i preteća pesma. Lepo.

https://aethyrick.bandcamp.com/album/gnosis

Nizozemski Asgrauw sa svojim četvrtim albumom IJsval pokazuju zavidnu zrelost u aranžiranju i sviračkim veštinama. Muzika koju oni prave je za dlaku premelodična za moj ukus ali ovo je svejedno vitalan i žestok blek metal koji povremeno vrlo prijatno iznenadi harmonskim rešenjima ali i pevačkim aranžmanima. Nije za zadrte old skul blek metalce ali jeste „čist“ blek metal, bez upadanja u shoegaze ili ambijentalne sanjarije. Vrlo dobro. Plus, bend ovo trenutno prodaje za samo jedan evro, štaviše celu diskografiju daje za jedan evro na bendkempu. Mislim, stvarno ljudski.

https://asgrauw.bandcamp.com/album/ijsval

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/ijsval

Švedsku čast danas brane Vananidr sa svojim trećim albumom i Damnation donosi ono što od švedskog blek metala očekujemo, potrebujemo, zahtevamo. Ovo je ploča ledene oštrine i odličnog gitarskog rada u tradicionalnom blek metal ključu, sa tom severnjačkom atmosferom i mračnom, meditativnom usredsređenošću. Vananidr nisu gadljivi na teatralnost (slušati Tides of Blood) i ovaj album pruža dosta dubine i prostora za refleksiju držeći se sve vreme dovoljno tradicionalne metal forme. Vrlo lepo.

https://vananidr.bandcamp.com/album/damnation

Pensilvanijski T.O.M.B. na svom šestom albumu donosi tu svoju nesvetu kombinaciju blek metala i industrial metala i temperira je sa malo dooma pa i musique concrete elemenata. T.O.M.B. su uvek imali avangardni naklon i Thin the Veil je ploča koja ide na sve strane, ali iako ovo nisu „dobro“ napisane pesme niti nekakva remek-dela aranžiranja, mislim da je cilj – da se napravi odvratna, horor ploča koja će ostaviti nešto prostora za transcendenciju – postignut. Mislim, bend za ovu priliku ima Mayhemovog Hellhammera na bubnjevima, Craiga Smilowskog iz Immolation na gitari i još  pregršt gostiju, ali ovo nije proizvelo album koji vidno beži od te neke ultrahermetične, ružnoavangardne agende koje se T.O.M.B. drži. Nije za slabe duhom ili strpljenjem, ali Thin the Veil je ploča koja podseća na nihilističnost blek metala na jedan beskompromisan, baš-nas-briga-da-li-vam-se-sviđa način:

https://tombnoise.bandcamp.com/album/thin-the-veil

Dopao mi se i prvi EP (koji se i zove EP-1) ruskog kvarteta Grozno. Grozno sviraju nekakav „moderni“ blek metal sa čistim, hrskavim thrash zvukom, ali i sa pesmama koje umeju da iz žestokog treširanja pređu u melodičnije, za Ruse rekao bih tipične blek metal himne i himnice. Sasvim to bude dobro i iako mislim da bend malo preteruje kada sebi dodaje „eksperimentalni“ tag, ovo je maštovito, raznovrsno i hranljivo:

https://grozno.bandcamp.com/album/ep-1

I još mi se od blek metala dopao četvrti album izmirskih Zilfir, a koji se zove Demoniac Ethics i impresionira jednim širokim, progresivnim a opet fokusiranim shvatanjem blek metala kao žanra. Turci na ovom albumu sasvim lako prolaze kroz sakralne horske momente, da bi uleteli u demonsku tučnjavu pa se elegantno izvukli hipnotičkim ponavljanjem fraza i upadom u blasfemično metanisanje. Izuzetno šarolik i maštovit album za black metal sladokusce.

https://zifir.bandcamp.com/album/demoniac-ethics

U stonerskom delu današnje ponude prvo nudimo nešto što nije BAŠ stoner. Šveđani Elden na svom prvom albumu, nazvanom Nostromo, istina, nude dosta faziranih gitara i psihodeličnih trikova ali ovo je vrlo mišićava, vrlo dinamična muzika i ne služi nužno istim soporifičnim svrhama kao klasičan stoner. Elden su, treba to reći, negde na razmeđi tvrdoga metala, progresive i psihodelije, baš na onom mestu gde su pre koju godinu bili Mastodon. Ali su veoma, veoma ubedljivi u tome što rade i ovo je onoliko dobar faksimil Mastodona kakav samo možete da poželite. Elden znaju da pišu pesme, pa možda i hitove (Anubis, recimo) i imaju dobru produkciju ali i potencijal da ih sluša i publika izvan te neke ezoteričnije metal zajednice a da su toj i takvoj metal zajednici i dalje zanimljivi. Odlično i ne propustiti:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/nostromo

Takođe iz švedske dolaze Yuri Gagarin sa svojim trećim albumom The Outskirts of Reality ali ovog puta na programu imamo teški, psihodelični space rock i pričamo o ploči koja će vam POŠTENO zavrteti glavu i lansirati mozak daleko izvan orbite. Za razliku od mnogih space rock bendova koji vole da stvari grade polagano, oslanjajući se na krautrokerske lekcije iz sedamdesetih, ovi getenboržani udaraju pravo među rogove od prvog momenta i daju nam najdublji, najžešći psihodelični spejs džem koji smo čuli u Januaru. Ozbiljno, još od poslednjeg Psychic Lemon nismo imali ovako moćan i glasan psihodelični udar na sva čula (a prevashodno, jelte, sluh) sa perfektnim razumevanjem kada je manje više a kada je više, pa, više. Bend se, dakle, ne gubi u nekakvim nepromišljenim džemovima nego istura napred PESME napisane oko jezgara koja su bez sumnje nastajala kroz džemovanje ali sada imaju pefektan odnos spontanosti i discipline. Teme su jednostavne i efektne, elektronski filteri na instrumentima zamamni a gitarske i sintisajzerske solaže ubitačne i mada album ima malo dinamičkih varijacija, energija je ovde povisoka gotovo celim trajanjem. Ploča meseca a još nije ni izašla! Naredne nedelje će biti dostupna na bandcampu ali to samo znači da je za bednih pet evra valja priorderovati a u međuvremenu slušati putem SMOD kanala na JuTjubu. Izvanredno!

https://yurigagarinswe.bandcamp.com/album/the-outskirts-of-reality

https://youtu.be/Rc0l7a70PB4

Vrlo solidan stoner/ hard rok nam stiže iz Bruklina posredstvom EP-ja Trash Can Boogie mlađanog trojca Grandpa Jack. Srčano, glasno i samo malo staromodno, muzika za gospodu i dame:

https://grandpajack.bandcamp.com/album/trash-can-boogie

Arcana 13 su Italijani i njihov metal je neka vrsta filmičnog dooma sa jasnim uticajima italijanske horor kinematografije, što je vrlo zdrava kombinacija. EP sa dve pesme, Black Death tako nudi taj neki lep spoj svečanih orgulja i suludo isfaziranih gitara. Produkcija i mastering bi trebalo da budu promišljeniji jer je zvuk malo natrpan ali bendu se što se tiče pisanja i izvođenja pesama nema šta zameriti. Druga pesma je, čak, obrada Mejdenove Wratchchild i čak i ako vam je od nje muka jer je Mejdeni sviraju skoro na svim turnejama, ovo je visprena horror-doom verzija iste:

https://arcana13.bandcamp.com/album/black-death

Takođe iz Italije dolaze Zolfo čiji je debi album, Delusion of Negation jedna prljava ali neodoljiva smeša tamnog death-doom i sludge metal zvuka. Bend voli da svira sporo i pritiska slušaoca neizdrživom težinom, ali voli i gruv koji mu odlično ide od ruke pa i pesme od po 14 minuta imaju u sebi energiju i, dobro ne baš polet ali nekakvu inerciju kojom vuku slušaoca unapred. Potencijalne barijere za tog istog slušaoca su vokali koji sve vreme urlaju kao da ih bičuju svi demoni pakla, ali i produkcija koja je bučna i u sadejstvu sa (pre)glasnim masterom čini ovu ploču težom za slušanje nego što bi trebalo. Ali da je dobro, dobro je:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/delusion-of-negation

Black Satori iz San Franciska svoj EP Lucy Lane nazivaju albumom iako ima samo četiri pesme i traje 27 minuta, ali to su nebitni detalji. Ovo je vrlo solidan spoj psihodeličnog garažnog roka, acid punka i čistog, odličnog rokenrol gruva sa sirovom produkcijom koji ume da iznenadi svojim pomalo avangardnim rešenjima ali ne i da deluje kao da su ta rešenja pročitana u nekoj knjizi pa primenjena na terenu. Utisak je da su Black Satori bend praktičara a ne teoretičara pa mi se Lucy Lane dopada kao primer rokenrol psihodelije koja dolazi od eksperimentisanja (sa instrumentima i… biljkama) a ne od slušanja tuđih ploča. Najmanje ovde ima metala, da bude jasno, ali je glasno i vrlo dobro:

https://blacksatori.bandcamp.com/album/lucy-lane

Grčki Acid Mammoth su izbacili svoj drugi album putem pouzdanog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds i Under Acid Hoof je vrlo predvidiva ali zbog toga ne manje prijatna smeša teških metal rifova i psihodelične atmosfere. Acid Mammoth nikada nisu krili svoju opsesiju ’70s zvukom pa je i ovaj album pun sabatovskih rifova i karakterističnog pevanja ali sa dodatih nekoliko tona mamutske težine. Ni na prvom albumu ovaj bend nije uspevao da i prebaci letvicu obožavanja i apgrejduje se od solidnog omažiranja u nešto autohtono, pa se to ne dešava ni ovde. Tako je Under Acid Hoof ploča ograničena svojom, jelte, ograničenom vizijom ali u okviru nje pruža vrlo solidan program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acid-mammoth-under-acid-hoof

Solidan doom debi smo dobili sa prvim albumom danskog ženskog četverca Konvent. Konvent su odličan primer kako u metalu nije bitno kog ste pola ako umete da isporučite robu i Puritan Masochism nema u sebi ničeg površno „ženskog“ u svoj svojoj mračnosti, sporosti, težini i hipnotičkom ređanju rifova. Iako bend samom sebi lepi death-doom etiketu, istina je da je Puritan Masochism ploča koja vrlo lepo služi kao primer pametnog blackened doom izraza sa puno tečnih, nesečenih rifova i dinamičnim pevanjem koje se šeta od death dubine do black laveža, često u okviru istog stiha. Konvent sviraju doom koji ima svu mučnu sporost potrebnu za ovaj pravac ali i solidan drajv, pesme koje vuku napred i udaraju umesto da uspavljuju i ovo je, što se mene tiče sjajan debi:

https://konvent666.bandcamp.com/album/puritan-masochism

https://youtu.be/yu6FsgMRwhs

Još jedan švedski bend ove nedelje, ovog puta po imenu Kråkslott i sa istoimenim albumom sirovog, sludge doom metala. Kråkslott nisu neki filozofi već prave ružnu, mračnu, gadnu muziku koja treba da vas obuhvati i zabavi svojom ružnoćom. Solidna produkcija i dobro muziciranje na strani benda svakako doprinose ovom cilju:

https://krakslott.bandcamp.com/album/kr-kslott

A onda iz Portlanda dolaze Cobra Thief čiji je album Animal Oxygen jedna lepa, opuštena rokenrol vožnja uz pivo i buksne. Cobra Thief sviraju taj neki desert rock sa vrlo šmekerskim stavom i odličnim gruvom i ovo je album koji je lako zavrteti kad vam dođu gosti pa i puštati u kolima ako ih imate. Rokerski, revolveraški i prijatno:

https://cobrathief.bandcamp.com/album/animal-oxygen

Finski Second Hand Apes su isfazirani i psihodelični što je svakako plus u mojoj knjizi, no njihov eponimni EP ima i malo grunge elemenata što nije sasvim po mom ukusu ali će se svideti boljim ljudima od mene. Tri pesme, težina ali i osećaj, fino:

https://secondhandapes.bandcamp.com/album/second-hand-apes

Prošle nedelje sam se malo brinuo što kao da u ovoj godini ne izlazi išta thrash metala vrednog pažnje ali, evo, kasni Januar je ipak isporučio. Za početak dobili smo novi Annihilator. Ja nikada nisam bio posebno veliki fan ovog kanadskog benda ali mnogi su ga u mojoj okolini voleli i Jeff Waters je ne bez razloga stekao auru kvalitetnog muzičara, pouzdanog autora i generalno časnog metal pregaoca. Alice in Hell iz 1989. godine se smatra svojevrsnim hajlajtom karijere benda a negde od prve polovine devedesetih Annihilator su praktično samo Jeffov solo projekat u kome mu pomažu razni podizvođači što su u tom trenutku na raspolaganju. Elem, Ballistic, Sadistic, kako se ovaj album zove, je, rekao bih, sasvim časna ploča odležalog thrash metala koji se ne trudi da slepo imitira stil star tri decenije ali jeste njegova logična i poštena nadgradnja. Annihilator su još osamdesetih bili bend promišljene (za moj ukus previše promišljene, premalo spontane) svirke pa i ovaj album karakterišu minuciozni aranžmani, puno ukrasa ali i, rekao bih, dovoljno ukusa da se ne pretera sa produkcijskim trikerajem i ukrašavanjem. Tako je Ballistic, Sadistic ploča iznenađujuće zdravog zvuka, sa dosta dobrih rifova, krvoločnih solaža i pamtljivih refrena. Opet, Jeff ni u najboljim danima nije znao kad je dosta pa i ovde može da se govori o prearanžiranosti nekih pesama, pa i o preproduciranosti – pogotovo je bubanj, recimo, beživotno i ravno produciran. No, kako ja, rekoh, sebe ne smatram velikim ljubiteljem ovog benda, mogu da kažem da sam očekivao da će sedamnaesti album Annihilatora biti mnogo slabiji i manje ubedljiv. Ballistic, Sadistic je, naprotiv, bučna i energična ploča čije pesme imaju više delova nego što bi trebalo (slušajte šta se sve dešava u Dressed Up for Evil) ali gde preterivanje povremeno zna da proizvede iznenađujuće oslobađajuće efekte. Rispekt.

https://youtu.be/zat54uRhz3A

https://youtu.be/x3B1cT-Fjd8

Njemački Surgical Strike, pak, postoji još od neke 1994. godine a prvi album im je izašao – juče. Ne znam šta su čekali više od četvrt veka ali Part of a Sick World ni slučajno nije takvo remek delo da se na njemu čuje da je nastajalo više od 25 godina. No, nije to ni rđava ploča. Naprotiv, ovo je solidan, mada sasvim derivativan thrash metal negde između njemačkih Destruction i američkih Exodus i mada, naravno, Surgical Strike nemaju težinu ovih svojih uzora, sviraju srčano, zdravo i bučno. Ima tu određene staromodnosti, pogotovo kada čujete komponovane solaže i horski izvikivane refrene, ali sve to ima dosta šarma i prija uhu. Dobro producirano, prljavo u koncepciji ali vrlo čisto u izvedbi, Surgical Strike su napravili debi kojim mogu da se ponose.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_muWLnilJywmoVvi5_pWjrKwYNdf5ciWAw

Tu su i kanadski Hazzerd sa svojim drugim albumom, Delirium i već kad vidite omot znaćete kako ovo zvuči. Hazzerd su bend za koga je sa dva kilometra jasno da su odrasli uz Kreator, Xentrix, pa i Megadeth i njihov zvuk je jedan sa puno ljubavi sklopljen omaž svojim idolima. Ima tu puno svirke, možda i previše jer bend solira i kad treba i kad ne treba i trudi se oko aranžmana iz sve snage, ali opet ostaje, produkcijski i tonalno na liniji pravovernog thrasha što vrlo cenim. Volim ovakve, srazmerno suvo producirane metal ploče gde se rifovi i ritmovi dobro čuju i mada Hazzerd u krajnjem obračunu ne prebacuju drugoligaški status, ovo je vrlo solidna druga liga sa puno dobrog rif-rada i uopšte, gitarske pirotehnike i pristojnim vrištećim pevačem. Dostojanstveno:

https://hazzerdthrash.bandcamp.com/album/delirium

Klivlendski Midnight ima novi album i iako je Rebirth by Blasphemu tek četvrti „pravi“ album ovog one-man projekta, radi se o zapravo ko zna kom izdanju prolifičnog Jamiea Waltersa. Na jelovniku je ovde speed metal sa solidnom heavy zaleđinom i iako se meni Midnight ne dopada previše, opet je to vrlo poštena muzika u maniru starih majstora, negde na pola puta između Darkthrone, Destruction i, eh, Motorhead. Dobro producirano i srčano:

https://midnight-ohio.bandcamp.com/album/rebirth-by-blasphemy

I kad smo kod thrash metal bendova koji već dizajnom omota sugerišu kako će tačno album zvučati, malezijski Exothermix na svom debiju, Reaction, donose tačno ono što naslov i jarko zeleni crtež na omotu najavljuju. Ovo je u najboljem slučaju drugorazredni thrash na tragu Death Angel ili gorepomenutih Annihilator, ali Maležani se trude, imaju duha i provuče se tu po neki zaista dobar momenat (Chromatic Kill, recimo). Gitarista Black ima tek korektan stil pevanja ali bend je u celini zdrav i ako već ne obara s nogu ovim debijem, a ono bar dosta obećava kvalitetnom svirkom, dobrom produkcijom i očiglednom ljubavlju prema thrash metalu.

https://exothermixreaction.bandcamp.com/album/reaction

Španjolci Wrathnoise svojim drugim albumom pokazuju koliko vole Possessed i mada, naravno, ne mogu da se porede sa onim kako ovaj legendarni bend zvuči danas, The Art of Obscurity je pristojna ploča (death-)thrash metala one ružnije, mračnije provinijencije sa ponekim sasvim lepim rifom. Sreću kvari miks koji je jeftinijeg kvaliteta, pogotovo u domenu bubnjeva koji zvuče isprogramirano i to albumu ponešto oduzima na simpatijama:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-art-of-obscurity

Ipak, meni najlepše thrash metal izdanje za ovu nedelju je debi album italijanskog trija Xenos. Bend nastupa sa sloganom „No compromises, no fashions, no bullshits, just Thrash Metal at all“ što podseća da između Italijana i engleskog jezika nikada neće biti pomirenja, ali je i solidan uvod u album koji prži iz sve snage, vozeći se na kinetičkom talasu već pominjanih Xentrix ili Annihilator, ali i sa interesantnim aranžmanskim zahvatima koji su me malo podsetili na, recimo Hexx (iz perioda Quest for Sanity). Na albumu koji se zove Filthgrinder gostuje i Mantas iz Venoma, što je preporuka samo za sebe ali za mene je presudno da bend, bez obzira na neke upitne produkcijske detalje, vozi unapred vrlo sigurno i ubedljivo, nudeći metal zaista oslobođen filozofije i nepotrebnog pametovanja.

https://xenosthrash.bandcamp.com/album/filthgrinder

Japanski death metalci Defiled sviraju još od ranih devedesetih pa i njihov novi, tek šesti album, Infinite Regress, ima prilično old school prizvuk sa pesmama koje beskonačno vrte varijacije na jedan isti rif kroz različite ritmičke podloge. Sve to odiše jednom, pa, recimo, naivom, ali Defiled su svirački zreli i ubedljivi i ovaj album pogađa sredinu između profesionalizma i zdrave spontanosti, beležeći tako jasan napredak u odnosu na srazmerno sirovije prethodne albume. Prija to meni, ali ja sam ovakvu muziku slušao i pre trideset godina pa i to treba imati na umu:

https://defiledjapan.bandcamp.com/album/infinite-regress

Italijanski progresivci Nero Di Marte svoj treći album, Immoto, započinju sa jedanaest minuta dugačkom pesmom punom umanjenih akorda, disciplinovanih blastbitova ali i sanjivog razlaganja i, da, sve zvuči maltene kao progresivni metal koji je pravio dobro utrenirani AI. Tako zvuči i većina ovog sedamdesetominutnog albuma, kao enciklopedijski primer progresivnog metala sa ekstremnom oštricom i to ne govorim nužno u najpozitivnijem smislu. Hoću reći, moglo je ovde dosta da se skraćuje i da ostane samo krtina, ali opet, Nero Di Marte su ambiciozni i znaju da sviraju. Ako imate strpljenja i dosta vremena na raspolaganju, na Immoto ćete čuti mnogo dobre muzike.

https://nerodimarte.bandcamp.com/album/immoto

Za ljubitelje klasičnog, epskog metala, tu su nam portugalski pregaoci Ironsword čiji je peti album, Servants of Steel na starim koordinatama, dobro produciran, staromodan ali ne i sasvim izlizan „varvarski“ metal kakav je mogao nastati i osamdesetih godina ali nije mogao biti produciran da zvuči ovako teško i jako. Ironsword ne odustaju od Konana kao glavne liričke inspiracije pa je i Servants of Steel album koji proizvodi mnogo ugodnih prisećanja svojim naslovima i tekstovima pesama (Rogues in the House, Black Colossus, Red Nails…) i jedina stvar koja je problematična, ali tako je kroz čitav opus ove ekipe, je pevanje gitariste Tanna koje je teatralno na više načina ali svakako može delovati suviše karikirano „ozbiljnijem“ slušaocu. No, ako ste fleksibilniji, Ironsword nude sasvim prijatan program hevija i metala i kome je, kao meni, Brothers of Metal (čiji je novi album takođe izašao ove nedelje) suviše raspevan i kiči, Ironsword je idealan protivotrov :

https://almamater.bandcamp.com/album/servants-of-steel

Simpatičan klasični hevi bude i južnokorejski Landmine (poznati i kao  랜드마인) i Pioneer’s Destiny je pomalo drugoligaški ali pošten i sa puno ljubavi urađen omaž prethodnicima kao što su Dio ili Judas Priest. Ima tu i „epskih“ pesama u ključu visokog kiča (na primer Lost Pioneer sa svojim neoklasičarskim ambicijama) i mada Landmine nikada ne dostižu nivo bendova koje očigledno obožavaju (i blago ih jebe ružnjikav, programiran bubanj), oni ipak vrlo solidno sviraju i to obožavanje je simpatično:

https://bandlandmine.bandcamp.com/album/pioneers-destiny

Nisam preveliki ljubitelj „komercijalnije“ interpretacije industrial metala koja je izrasla u Americi (prevashodno kroz rad Marilyna Mansona, ali i KMFDM i sličnih bendova) pa mi tako ni debi album Davey Suicide, Rock Ain’t Dead nije naročito po volji, ali ovo je nešto što bi se dopalo mojoj ženi pa ako se i vi tako osećate – kao moja žena ili približno – odvojite uvce:

https://daveysuicide.bandcamp.com/album/rock-aint-dead

I kad smo već kod industrije, Mortiis je meni uvek bio zanimljiv da se čuje i vidi ako već ne i da se sluša, pa je tako i novi, jedanaesti album vrednog Norvežanina, Spirit of Rebellion, sasvim impresivna ploča sintisajzerskih, kvazifolk tema prevučenih preko programiranih udaraljki i razrađenih u dvadesetpetominutne sub-simfonijske aranžmane. Impresivno, da, ali i karikaturalno, no to je apsolutno epitet koji Mortiisa prati otkada se otisnuo na solo-putovanje pa ako ste voleli njegove ranije radove, Spirit of Rebellion ne treba da propustite:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/spirit-of-rebellion

Iz Sankt Petersburga dolazi pank-metal postava Обоссаный Мутант i njihov drugi album, Коммунальный сатанизм je dobro odsviran ali suštinski drugorazredni thrash/ core sa solidnom produkcijom i kvalitetom izvedbe ali bez te neke iskre živosti i humora što je prirodno očekujete od benda koji se očigledno lepo zajebava. Ali ja sam slab prema ovakvim bendovima pa ih, evo, preporučujem:

https://obossanijmutant.bandcamp.com/album/–2

Filipinski Korihor je za dvadeset godina postojanja snimio samo jedan album, još 2005. godine a poslednje izdanje im je bilo 2008. No, početkom ove godine se satanistička petorka vraća demom koji se samo zove Demo 2020, i ovo je odličnih pet pesama premlaćivanja u black-death maniru sa ubistvenim bubnjevima, nervoznim gitarskim radom ali i dovoljno pametnim aranžmanima da to sve lepo funkcioniše. Kako je ovo demo, zvuk je malčice siroviji ali zapravo vrlo dobar i taman patiniran da zvuči kako treba. Impresivan povratak u studio za filipinske veterane (a izdavač je obezbedio i bandcamp izdanje tog njihovog jedinog albuma, Bastardo):

https://davaohellbangers.bandcamp.com/album/demo-2020

Catarsis Incarne su kostarikanski death metal bend sa vrlo izgrađenim, savremenim zvukom i njihov treći album, Abiogénesis libro III je kolekcija pametno napisanih, visokooktanskih death metal pesama sa odličnom produkcijom. Catarsis Incarne sviraju veoma dobro i znaju mnoštvo trikova pa je jasno da bi mogli da se bez mnogo napora uvrste u tech-death elitu ali su njihove pesme ipak pre svega PESME a ne kolekcije demonstracija tehnike pa za to ovi ljudi od mene dobijaju i dodatnu pozitivnu ocenu. Vrlo dobro:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/catarsis-incarne-abiog-nesis-libro-iii-cd

Poljaci Mental Casket, pak, na svom Demo 2020 snimku nude tri pesme old school death metala koji je mogao, što se filozofije ali i zvuka tiče, biti napravljen i u 1991. godini. No, sasvim je to solidno u svom žanru:

https://mentalcasket.bandcamp.com/album/demo-2020

Finski Kirkkokahvit sa svojim debi albumom, Taivaspaikka nude vrlo potentnu smešu alternativnog roka, nešto panka i metala, sa pesmama koje su i pevljive i poletne ali i pošteno odsvirane, sa mnogo detalja i detaljčića, pa još producirane kako treba, bez preterane budževine u masteringu. Najgore što za ovaj bend mogu da kažem je da je ovakva muzika delovala potpuno novo u devedesetima ali Kirkkokahvit sviraju jako dobro, jako autoritativno i na taj ’90s predložak dodaju mnogo sopstvenog identiteta i ovo veoma vredi da se čuje:

https://kirkkokahvit.bandcamp.com/album/taivaspaikka

Završimo sa estonskim detah metalcima Throcyte koji postoje od 2010. godine ali im je Disaster tek prvi album. I, mislim, nije to sad neko remek delo, ali prijala mi je ta tvrda, disciplinovana svirka kao negde sa početka veka, solidno snimljena i očigledno podešena na maksimum hedbeng setinge. Throcyte ne impresioniraju nekakvom ogromnom maštovitošću ali ni u jednom momentu ni ne razočaravaju i Disaster je album čvrste, energične death metal muzike koja zna šta joj je cilj i snažno se, kroz denflovane rifove i jake blastbitove, prema njemu kreće bez zastranjivanja:

https://throcyte.bandcamp.com/album/disaster

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 25-01-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s